21. 3. 2020.

Gi de Mopasan , Gospođica Fifi

   



     Pruski komandant, major grof von Farlsberg, završavao je čitanje pošte, zavaljen u velik naslonjač, prevučen goblenom, a s čizmama na elegantnom mramoru kamina, gde su mu mamuze, za tri meseca otkad su se nastanili u dvorcu Uville, napravile dve velike rupe, koje su se svakog dana sve više dubile.
         Šolja kafe pušila se na stočiću ukrašenom drvenim mozaikom, s mrljama od likera, s tragovima od cigara, sa šarama od nožića oficira-osvajača koji je ponekad, kad bi prestao oštriti olovku, urezivao na lepom nameštaju cifre ili crteže, kako mu kad padne na pamet.
          Kad je završio s pismima i letimično pregledao nemačke novine koje mu je podoficir bio doneo, ustade, i pošto je bacio u vatru tri-četiri ogromne, sirove cepanice — jer su ta gospoda, da bi se ogrejala, tamanila malo po malo celi park — približi se prozoru.
         Kiša je pljuštala, normandijska kiša koju kao da je prosula neka besna ruka, kiša koja je zasipala, gusta kao neka zavesa, kao neki zid s kosim prugama, ledena kiša, koja prska, sve potapa, prava kiša iz okoline Rouena, tog kabla Francuske.
         Oficir je dugo promatrao poplavljene travnjake, i tamo dalje, nabujalu Andellu koja se izlivala; i po staklu je bubnjao neki valcer s Rajne, kad se trgne na šum iza sebe; ušao je njegov pomoćnik, baron von Kelweingstein, koji je bio kapetan po činu.
         Major je bio gorostas, širokih leđa, s dugom lepezastom bradom koja mu je kao zastor padala na grudi; i sva njegova krupna svečana pojava podsećala je na vojničkog pauna — pauna koji je premestio svoj šareni rep na bradu. Oči su mu bile plave, hladne i pitome, na licu brazgotine od sablje iz austrijskog rata; pričalo se da je bio valjan i kao čovek i kao oficir.
         Kapetan, mali rumeni čovek velikog trbuha, s remenom koji ga je stezao, imao je kratko ošišanu, otvoreno žućkastu kosu, čije su dlake, pod naročitom rasvetom tako sjajile da je lice bilo kao fosforom premazano. Izgubio je bio dva zuba kad je negde noću bančio, ni sam tačno ne zna kako, pa je prskao kad je govorio i čovek ga nije mogao uvek razumeti; bio je samo na temenu ćelav, s okruglom ćelom kao u katoličkog redovnika, s gustom, kratkom, kovrčavom zlatno-svetlom kosom oko tog prstena gole kože.
        Komandant mu stegne ruku, i ispi na dušak šolju kafe (šestu od jutros), slušajući izveštaj svoga podčinjenog o službenim poslovima; zatim se obojica primakoše prozoru i složiše da je dosadno do zla boga. Major, miran čovek, oženjen, mirio se sa sudbinom; ali baron-kapetan, stari bećar, stalni gost javnih kuća, okoreli ženskar, besneo je što je osuđen već tri meseca suzdržljivo živeti u ovom zabitnom mestu.
       Neko zakuca na vrata, komandant viknu da uđe; bio je to vojnik, jedan od onih njihovih automata-vojnika, koji samom svojom pojavom reče da je ručak gotov.
        U dvorani zatekoše tri niža oficira: jednog poručnika, Otta von Grosslinga, dva potporučnika, Fritza Scheunauburga i markgrafa Wilhelma von Eyrika, malecnog plavokosog mladića, oholog i grubog s vojnicima, krvničkog s pobeđenima, a naprasitog kao napeta puška.
        Otkad su ušli u Francusku, drugovi su ga zvali gospođica Fifi. Dali su mu ovaj nadimak zbog kicoškog držanja, zbog struka tankog kao da je stegnut steznikom, zbog bledog lica i jedva vidljivih usnica, a i zbog navike koju je stekao da, za izražavanje neograničenog prezira prema bićima i stvarima, upotrebi svakog časa francuski izraz — »fi, fi, donc« koji je izgovarao pomalo šištavo.
         Blagovaonica u dvorcu Uville bila je dugačka i veličanstvena dvorana čija su stara kristalna ogledala, prorešetana metcima, i visoki flamanski ćilimi, ispresecani sabljom i s odvaljenim komadima koji su visili, pričali o tome čime se bavila gospođica Fifi u časovima dokolice.
          Na zidovima tri porodične slike, ratnik u oklopu, kardinal i predsednik, pušili su porculanske lule, a u svom okviru čija je pozlata s vremenom izbledela, jedna plemenita gospođa utegnutih grudi isticala je drsko dva svoja ogromna brka ugljenom namazana.
          Oficirski ručak proteče gotovo bez reči u ovoj unakaženoj odaji, koja je bila mračna na onom pljusku i tužno delovala svojim poraženim izgledom, a čiji je stari hrastovi parket bio zamazan kao u nekoj krčmi.
         Kad zapušiše, uz piće posle jela, počeše, kao svaki dan, da se tuže na dosadu. Boce konjaka i likera išle su iz ruke u ruku; i svi su, zavaljeni na stolicama, pijuckali, ne ispuštajući iz kraja usta duge izvijene lule, čije su glave od fajanse bile išarane kao da su bile napravljene da očaraju Hotentote.
        Čim bi čašu ispraznili, napunili bi je umornim pokretom ruke, kao pod moraš. Ali je Gospođica Fifi svaki čas razbijala svoju, a vojnik mu je odmah dodavao drugu.
         Obavijao ih je oblak dima koji je štipkao, i tonuli su u ono tužno dremljivo pijanstvo, u ono turobno bančenje besposlenih ljudi.
         Baron iznenada ustade. Tresao se od besa; psovao je: »Sveca mu, dokle ćemo ovako? Treba već jednom nešto izmisliti.«
        Poručnik Otto i potporučnik Fritz, dva Nemca s izrazito nemačkim, glomaznim i tromim fizionomijama, odgovoriše uglas: »A šta, gospodine kapetane?«
        On se zamisli nekoliko trenutaka, pa nastavi: »Šta? Eto, da priredimo neko veselje, ako komandant dozvoli.«
      Major izvadi iz usta lulu: »Kakvo veselje, kapetane?«
      Baron se primakne: »Primam da sve udesim, gospodine komandante. Poslaću u Rouen Dužnost da nam dovede koju žensku; znam gde će ih naći. Spremićemo ovde večeru; imamo uostalom sve što treba, pa ćemo provesti jednu ugodnu večer.«
         Grof von Falsberg sleže ramenima i nasmeši se: »Poludeli ste, dragi prijatelju.«
        Ali se svi oficiri digoše, saleteše svoga starešinu, i počeše ga preklinjati: »Pustite kapetana, gospodine komandante, ovde je tako tužno.«
         Major najzad popusti, i reče: »Dobro«; a baron odmah pozva Dužnost. Bio je to jedan stari podoficir koga nisu nikad videli da se smeje, a koji je fanatički izvršavao sve zapovesti svojih pretpostavljenih, makar kakve bile.
        U stavu mirno, s bezizraznim licem, on primi baronove upute; zatim izađe; i pet minuta kasnije, jedna velika vojnička kola, pokrivena platnom, s četiri upregnuta konja krenuše u galopu.
        Svi začas kao da se probudiše; trgoše se iz učmalosti, lica oživeše i poče razgovor.
        Iako je pljusak i dalje besneo, major je sada tvrdio da nije tako mračno, a poručnik Otto uverljivo je tvrdio da će se provedriti. I Gospođica Fifi kao da je sedela na ugljevlju. Ustajala je, pa ponovo sedala. Svojim svetlim i oštrim očima tražila je nešto da slomi. Odjednom gledajući ravno gospođu s brcima, plavokosi mladić izvuče revolver i reče: »Ti to nećeš gledati«, pa, s mesta gde je sedeo, nanišani. Dva metka jedan za drugim probiše oba oka na slici.
         Zatim uzviknu: »Da palimo minu.«
        Razgovor se odjednom preseče, kao da se u svakom probudi neka moćna i nova radoznalost.
         Mina je bila njegov pronalazak, njegov način uništavanja, najmilija mu zabava.
        Kad je napuštao dvorac, njegov zakoniti vlasnik, grof Fernand d'Amoys d'Uville, nije imao vremena da išta odnese ili sakrije, osim što je zavukao srebrninu u jednu rupu u zidu. A pošto je bio vrlo bogat i voleo raskoš, njegov veliki salon, koji je vratima bio spojen s blagovaonicom, izgledao je, pre nego što je grof navrat na nos pobegao, kao galerija kakvog muzeja.
         Po zidovima su visele skupocene slike, crteži i akvareli, a po nameštaju, policama i u elegantnim vitrinama, na stotine malih umetničkih predmeta, japanske vaze, statuice, čovečuljci od saksonskog i nakaze od kineskog porculana, stari predmeti od slonove kosti i čaše mletačkog stakla ispunjavali su prostranu odaju svojim dragocenim i čudnim gomilama.
        Ništa nije od toga ostalo. Nisu ništa opljačkali, major grof von Falsberg ne bi to dopustio; ali je Gospođica Fifi, s vremena na vreme, palila minu, a svi su se oficiri tada istinski zabavljali za tih pet minuta.
         Mali markiz ode u salon da potraži šta mu treba. Donese otuda prekrasan kineski čajnik vrste Ruža, napuni ga puščanim prahom, pa mu, kroz grlić, uvuče pažljivo dug komad fitilja, zapalili ga, i tu paklenu mašinu odnese trkom u susednu odaju.
        Zatim se brzo vrati, i zatvori vrata. Svi su Nemci čekali na nogama, s licima koja su se smešila od detinje radoznalosti, i čim eksplozija uzdrma dvorac, jurnuše svi zajedno.
         Gospođica Fifi, koja je prva ušla, zapljeska pomamno rukama pred jednom Venerom od terakote čija je glava najzad odletela; i svaki je dizao koji komadić porculana, divio se neobično zarezanim ivicama razbijenog komada, razgledao novu pustoš i osporavao ponekad štetu tvrdeći da nije tada, nego pređašnjom eksplozijom prouzrokovana; a major je očinski promatrao prostrani salon u kome je taj neronski karteč napravio darmar i posuo po podu komadiće umetničkih predmeta. On prvi izađe, i izjavi dobroćudno: »Ovoga puta je uspelo.«
        Ali je takav kovitlac dima bio ušao u blagovaonicu, mešajući se s duvanskim dimom, da se više nije moglo disati. Komandant otvori prozore, a svi oficiri, koji su došli ispiti poslednju čašu konjaka, primakoše im se.
       Vlažan zrak pokulja u sobu, a s njim neka vodena prašina, koja se hvatala po bradama, kao i zadah poplave. Gledali su veliko drveće koje je bio pljusak; široku dolinu po kojoj su se nagomilali tamni i niski oblaci, a u daljini crkveni zvonik koji je stršao kao neki sivi šiljak u tom pljusku od kiše.
        Otkad su došli, nije s njega zvonilo. Jedini otpor, uostalom, na koji su osvajači naišli u okolini bio je taj otpor zvonika. Sveštenik nije odbio primiti na stan i hranu pruske vojnike; on je čak pristao ispiti koju bocu piva ili bordoskog vina s neprijateljskim komandantom, koji ga je često upotrebljavao kao blagonaklonog posrednika; ali mu se o zvonu nije smelo ni spomenuti; pustio bi pre da ga streljaju. To je bio njegov način da podigne glas protiv osvajača, način miran, bez reči, jedini, govorio je on, koji dolikuje svešteniku, čoveku koji treba biti blagost a ne krv, i svako, na deset milja okolo, hvalio je odlučnost, junaštvo opata Chantavoina, koji se usudio objaviti narodnu žalost, oglasiti je prkosnom ćutnjom svoje crkve.
         Celo selo, oduševljeno ovim otporom, bilo je spremno do kraja istrajati uz svog sveštenika, svemu prkositi, jer je smatralo ovo prećutno neodobravanje kao zaštitu narodne časti. Seljacima se činilo da su ovako zadužili domovinu više nego Belfort ili Strasbourg, da su dali isto takav primer da će ime zaseoka ostati besmrtno, a dalje od toga, ništa nisu odbijali pruskim pobednicima.
         Komandant i njegovi oficiri smejali su se zajedno ovoj bezopasnoj hrabrosti; a kako se celo mesto pokazalo uslužno i poslušno prema njima, oni su lako trpili ovaj nemi patriotizam.
         Jedino je mali markiz Wilhelm hteo na silu zazvoniti. Besneo je u sebi zbog političke popustljivosti svoga pretpostavljenoga prema svešteniku, i svakog dana preklinjao je komandanta da ga pusti da udari jedanput »Din-don-don«, jedan jedini put, tek onako iz zabave. I tražio je to, umilno kao mačka, mazno kao žena, slatkim glasom kao ljubavnica koja strasno za nečim žudi; ali komandant nije popuštao, a Gospođica Fifi, za utehu, palila je minu u dvorcu Uville.
          Pet ljudi ostaše tu, u gomili, nekoliko minuta, udišući vlagu. Poručnik Fritz reče, najzad, uz prigušen smeh: »Ofe kospoćice neče toista imati lepo freme za šetnu.«
       Nato se raziđoše, svako ode na svoju službu, dok je kapetan imao pune ruke posla da bi spremio sve što treba.
         Kad se ponovo sastadoše u sumrak, stadoše se smejati kad videše kako su se doterali i nalickali kao u danima kakve velike smotre, namazani, namirisani, čili kao nikad. Komandantova kosa nije bila tako seda kao ujutro, a kapetan je obrijao sve osim brkova, koji su mu kao plamen izbijali ispod nosa.
         I pored kiše, prozori su bili otvoreni, a jedan od njih išao je ponekad da prislušne. U šest sati i deset minuta baron javi da iz daljine dopire tandrk kotača. Svi pojuriše, a odmah zatim prispeše kola s četiri konja u galopu, koji su se, blatni do sapi, pušili i frktali.
        Pet žena siđoše pod trem, pet lepih devojaka, koje je pažljivo probrao jedan kapetanov drug kome je Dužnost bio odneo pisamce svoga oficira.
        Nije ih trebalo mnogo moliti; bile su uverene da će ih dobro platiti, a upoznale su uostalom Pruse za tri meseca koliko su s njima imale posla, i koristeći se s ljudima kao i sa stvarima.
         »Takav nam je zanat«, govorile su usput u sebi, da bi odgovorile bez sumnje na neko potajno bockanje preostale savesti.
        Uđoše odmah u blagovaonicu. Osvetljena, ona je sad izgledala još mračnija u svojoj žalosnoj pustoši; a sto prekriven đakonijama, skupocenim posuđem i srebrnim priborom, koji su pronašli u zidu gde ga je sakrio vlasnik, davao je ovom mestu izgled razbojničke krčme u kojoj je spremljena večera posle neke pohare. Kapetan, ozaren, zgrabi žene kao neku svoju stvar, i počne ih promatrati, grliti, njuškati i procenjivati po njihovoj vrednosti devojaka od zanata, a pošto su tri mladića htela da svaki uzme po jednu, on se tome odlučno usprotivi, zadržavajući za sebe pravo da izvrši podelu, po pravdi, prema starešinstvu, da se ne bi ogrešio o vojničku hijerarhiju.
          Da bi izbegao svaku raspravu, svaki spor i sumnju u pristranost, on ih svrsta po visini, pa obraćajući se najvišoj, reče zapovedničkim glasom: »Kako ti je ime?«
       Ona odgovori dubokim glasom: »Paméla«.
        Tada on objavi: »Broj jedan, imenovanu Pamélu, dobio komandant.«
         Pošto je onda zagrlio Blondinu, drugu po redu, u znak svojine, dade debelu Amandu poručniku Ottu, Evu Rajčicu potporučniku Fritzu, a najmanju od svih, Rachelu, sasvim mladu smeđu devojku, oka crna kao mrlja mastila, Židovku čiji je prćast nos pobijao pravilo po kome cela njena rasa ima povijen kljun, dodeli najmlađem oficiru, slabačkom markizu Wilhelmu von Eyriku.
        Sve su, uostalom, bile zgodne i punačke, nisu se mnogo razlikovale izgledom, a svakodnevni zanat i zajednički život u javnim kućama dali su im manje-više isti kroj i kožu.
        Tri mladića htedoše se odmah udaljiti sa svojim devojkama, pod izgovorom da im nađu četke i sapuna da se urede; ali se kapetan tome mudro usprotivi, tvrdeći da su one dosta čiste da mogu sesti za sto i da bi ih oni koji bi otišli u sobe hteli promeniti pošto se vrate, a time bi uzbunili ostale parove. Njegovo iskustvo prevagnu. Bilo je samo mnogo poljubaca, poljubaca u očekivanju.
        Rachel se odjednom stane gušiti, suze joj od kašlja navreše na oči, a dim joj poče na nos izbijati. Markiz joj je, hoteći tobože da je poljubi, udunuo duhanski dim u usta. Nije se naljutila, ni reči nije rekla, ali je netremice pogledala svoga domaćina sa srdžbom koja joj je pritajeno izbijala iz njenog crnog oka,
         Sedoše. Sam komandant je izgledao očaran; namestio je s desne strane Pamélu, a s leve Blondinu, pa je izjavio, razvijajući ubrus: »Došli ste na divnu misao, kapetane.«
         Pored poručnika Otta i Fritza, koji su s njima bili uglađeni kao sa ženama iz višega društva, susede su se malo preplašile; a baron von Kelweingstein, ogrezao u porok, sijao se, sipao raskalašene reči, i bio kao u vatri sa svojim okvirom crvene kose. Udvarao se na francuskom jeziku s Rajne, a njegovi kafanski komplimenti, koji su, se probijali kroz šupljine dvaju polomljenih zuba, dolazili su do devojaka s kišom pljuvačke.
        One, uostalom, nisu ništa razumevale, a inteligencija kao da im se budila tek kad je počeo bljuvati masne, besramne reči, koje je sakatio svojim naglaskom. Tada se, sve odjednom, počeše smejati kao lude, sedeći na kolenima svojih suseda, ponavljajući izraze koje baron stade s uživanjem izvrtati da bi ih naterao da izgovore razne prostote. One su ih rigale do mile volje, pijane već kod prvih boca vina, i postavši ono što su, otvarajući širom vrata svojim navikama, ljubile su brke i s desne i s leve strane, štipkale za miške, besno vrištale, pile iz svih čaša, pevale francuske pesmice i delove nemačkih pesama koje su naučile u svojim svakodnevnim odnosima s neprijateljem.
          Uskoro i ljudi, opijeni ženskim mesom izloženim pod nosom i na dohvatu ruke, počeše urlati, lomiti čaše, dok su ih, stojeći iza leđa, služili ukočeni vojnici.
      Jedino je komandant bio uzdržljiv.
        Gospođica Fifi beše uzela Rachelu na krilo, i, naprazno se zanoseći, čas joj je ljubio kao ugljen crne kovrče na vratu, usišući kroz uzani otvor između haljina i kože blagu toplotu njenoga tela i sav miris njene osobe; čas ju je kroz tkaninu luđački štipkao i terao da vrišti, obuzet nekom besnom okrutnošću, podboden svojim rušilačkim nagonom. Često pak, držeći je u naručju, stežući je kao da će je upiti, pritiskivao je dugo svojim usnama Židovkina sočna usta, ljubio je do iznemoglosti; ali je iznenada ugrize tako duboko da tanki mlaz krvi procuri devojci niz podbradak i sklizim joj u njedra.
          Još jedanput, ona ga pogleda netremice u lice, i čisteći ranu promrmlja: »Pamti, ovo se plaća.« On se zasmeja, surovim smehom, i reče: »Platiću.«
         Bili su pri kraju večere; pio se šampanjac. Komandant ustade, i istim tonom kojim bi digao čašu u zdravlje carice Auguste, ispi: »U zdravlje naših dama.«
         I poče niz zdravica, zdravica prožetih galantnošću vojničina i pijanaca, začinjenih masnim šalama, koje je neznanje jezika činilo još neotesanijim.
         Ustajali su jedan za drugim, tražeći duhovite reči, naprežući se da budu šaljivi; a ženske, pijane do iznemoglosti, mutnih očiju, zadebljalih usana, pljeskale su pomamno.
        Kapetan, svakako u želji da ovoj orgiji dade galantan izgled, diže još jedanput čašu i reče: »Nazdravljam našoj pobedi nad srcima!«
         Tada se poručnik Otto, nalik na medveda iz Schwartzwalda, uspravi, raspaljen, prezasićen pićem. I rastrgnut iznenada alkoholnim patriotizmom, uzviknu: »Nazdravljam našoj pobedi nad Francuskom.«
         Iako pijane, žene ućutaše, a Rachel, dršćući, okrenu se: »Znaš, ima Francuza, i još koliko, pred kojima to ne bi smeo reći.«
         A mali se markiz, držeći je uvek u krilu, zacereka, potaknut vinom na bučno veselje: »Ha! ha! ha! Ja još takvih nisam sreo. Čim se mi pojavimo, oni pobegnu.«
       Devojka mu, izvan sebe, kresnu u brk: »Lažeš, nitkove!«
       Za tren oka, on je pogleda svojim svetlim očima, kao što je gledao slike što je bušio svojim revolverskim mecima, zatim se ponovo zacereka: »O! da, a je li, lepojko, kad već hoćeš, zar bismo mi bili ovde da oni šta vrede?« Pa padajući u vatru: »Mi smo njihovi gospodari! Naša je Francuska!«
       Ona se trgne i spusti se iz njegova krila na stolicu. On ustade, ispruži čašu do nasred stola i ponovi: »Naša je Francuska i Francuzi, naše su šume, njive i kuće francuske!«
       Ostali, potpuno pijani, potaknuti iznenada vojničkim oduševljenjem, životinjskim oduševljenjem, zgrabiše čaše derući se: »Žiela Pruska!« i ispiše na dušak.
       Devojke se nisu bunile, već zaćutaše zastrašene. I Rachel je ćutala, nemajući šta odgovoriti.
         Tada mali markiz namesti na Židovkinu glavu svoj puni pehar šampanjca, i povika: »Naše su sve francuske žene!«
        Ona ustade tako brzo da se kristal prevrnu i izli žuto vino po crnoj joj kosi, kao za krštenje, pa pade i razbi se na podu. Dršćući usnama, pogledom je izazivala oficira koji se neprestano cerekao, pa je promucala glasom prigušenim od srdžbe: »Sve, sve, ali to bar nije istina, francuske žene neće biti vaše.«
         On sede da se do mile volje ismeje, pa, starajući se da govori pariškim naglaskom: »Šta je zkotna, zkotna, a što onta, mala, ti ovte ratiš?«
        Zaprepaštena, ona najpre zanemi, ne shvatajući ništa, toliko se zbunila, a onda, čim razabra šta je rekao, ciknu gnevno i žestoko: »Ja! Ja! Ali ja nisam žena, ja sam bludnica, za Pruse i nisu drukčije.«
       Nije bila ni završila, a on joj raspali šamar iz sve snage; ali, dok je on dizao još jednom ruku, ona izbezumljeno zgrabi sa stola jedan mali srebrni nož, i tako mu ga naglo, da niko to nije odmah video, zabi ravno u vrat, baš u ono ulegnuće gde počinju grudi.
       Neka reč koju je hteo izgovoriti preseče mu se u grlu, i on osta razjapljenih usta, strašnog pogleda.
       Svi riknuše i ustadoše s bukom; a ona baci svoju stolicu među noge poručniku Ottu, koji se izduži na pod, pa pritrča prozoru, otvori ga pre nego je stigoše, i jurnu u noć, po kiši koja je uvek padala.
        Gospođica Fifi izdahnu za dva minuta. Tada Fritz i Otto isukaše sablje i htedoše saseći žene koje su puzile na kolenima. Major s mukom osujeti ovo klanje, naredi da se četiri izbezumljene žene zatvore u jednoj sobi, pod stražom dvojice vojnika; zatim, kao da pravi raspored za neku borbu, organizuje hajku za odbeglom devojkom, u uvjerenju da će je uhvatiti.
       Pedeset ljudi, pod bičem pretnje, pojuriše u park. Dve stotine drugih pretražiše šumu i sve kuće u dolini.
     Sto, raspremljen začas, služio je sada kao mrtvački odar, a četiri oficira, ukrućena, rastrežnjena, s licem ratnika na vršenju dužnosti, stajala su pored prozora, prodirući očima noćni mrak.
        Potok kiše i dalje je lio. Neprestano pljuštanje odjekivalo je u pomrčini, bučnoj romorenje vode koja pada i vode koja teče, vode koja se cedi i vode koja prska.
        Iznenada odjeknu pucanj, zatim još jedan u daljini, i za čitava četiri sata čulo se, s vremena na vreme, čas bliže čas dalje, puškaranje i zapovesti, čudne reči s grlenim glasovima koji su kanda dozivali.
       Ujutro se svi vratiše. Dva vojnika su ubili, a još trojicu ranili njihovi drugovi u žaru gonjenja i u onoj usplahirenosti noćne jurnjave.
       Nisu pronašli Rachelu.
       Tada podvrgoše nasilju stanovnike, ispreturaše stanove, pretražiše, premetnuše, prevrnuše cio kraj. Židovka kao da je u zemlju propala.
         General, obavešten o svemu, naredi da se stvar zataška, da se ne bi objelodanio rđav primer u vojsci, i izreče komandantu disciplinsku kaznu, a ovaj opet kazni svoje podčinjene. General je rekao: »Nije rat za zabavu ni da se miluju javne žene.« A grof von Farlsberg, ogorčen, odluči se iskaliti na meštanima.
        Kako mu je bio potreban izgovor da bi kažnjavao bez nasilja, dozva sveštenika i naredi mu da zvoni crkveno zvono za pogreb markiza von Eyrika.
       Protiv svakog očekivanja, sveštenik se pokaza poslušan, ponizan, pun obzira. A kad su mrtvo telo Gospođice Fifi iznosili vojnici iz zamka, okruživši ga sa svih strana i prateći ga nabitim puškama, te krenuli prema groblju, zvono prvi put zabruja svojim posmrtnim zvukom nekako razdragano, kao da ga je prijateljska ruka pomilovala.
       Zvonilo je i uvečer, i sutradan, i svakog dana; brujalo je do mile volje. Ponekad, čak noću, samo bi se krenulo i ispustilo lagano dva-tri zvuka u tami, obuzeto nekom neobičnom veselošću, probuđeno ko bi znao zašto. Svi seljaci iz okoline rekoše tada da je začarano, i niko osim sveštenika i crkvenjaka nije se više primicao zvoniku.
       A tu je gore živelo jedno jadno devojče, u strahu i samoći, a hranila su ga krišom ova dva čoveka.
       Ostala je tu do odlaska nemačkih trupa. Zatim, jedne večeri, sveštenik  pozajmi kola od pekara, i sam odvede svoga sužnja do ruanskih vrata. Kad su tu došli, sveštenik je poljubi; ona siđe i brzim korakom stigne do javne kuće, čija je gazdarica mislila da je ona već mrtva.
        Odatle ju je posle nekog vremena izveo jedan rodoljub bez predrasuda koji je zavoli zbog njenog lepog podviga, a pošto mu je zatim omilela sama po sebi, uze je za ženu, i stvori od nje gospođu koja ni po čemu nije zaostajala iza mnogih drugih

1882.


Нема коментара:

Постави коментар