28.03.2020.

John Green, Gradovi na papiru (9,10)



9.


      U 7-Elevenu na autopiuti kupili smo kuhinjske krpe i najbolje što smo mogli obrisali s odeće i kože smrdljivi mulj iz kanala. Onda sam napunio rezervoar do istog nivoa na kom je bio pre naše vožnje po periferiji Orlanda. Chryslerova sedišta biće još malo vlažna kad mama krene na posao, ali nadao sam se da ništa neće primetiti jer je oduvek bila pomalo smušena. Moji su roditelji inače verovali da sam ja najsavršenije prilagođeno dete na svetu, koje nikad ne bi, na primer, provalilo u SeaWorld, i moju su psihičku stabilnost držali potvrdom svoje profesionalne sposobnosti.

      Nastojao sam produžiti svoj povratak kući izbegavajući autoput vozeći okolnim putevima. Margo i ja slušali smo radio i pokušavali prokljuviti koja je stanica bila pustila “Stars Fell on Alabama”, ali ga je Margo u jednom trenutku isključila i rekla: “Sve u svemu, mislim da je večer bila uspešna.”

     “Apsolutno”, složio sam se, iako sam se već pitao kako će izgledati sutrašnji dan. Hoće li se pojaviti pred dvoranom za probe da se malo podružimo. Hoće li ručati sa mnom i Benom? “Pitam se hoće li sutrašnji dan biti potpuno drukčiji”, rekao sam.

      “Da”, rekla je, “i ja.” Njezine su reči ostale da vise u  vazduhu , pa je dodala: “Hej, kad već govorimo o sutrašnjem danu, htela bih ti kao znak zahvalnosti za trud i posvećenost koje si pokazao ove jedinstvene noći, pokloniti mali dar.” Trenutak je tražila nešto pod nogama, a onda izvukla digitalni fotoaparat. “Uzmi ga”, rekla je. “I koristi se mudro moćima ove čarobne kutijice.”

     Nasmešio sam se i gurnuo fotoaparat u džep. “Skinuću fotku kad dođem kući i vratiću ti ga u školi, može?” pitao sam. Želeo sam čuti: Da, u školi, gde će odsad stvari biti drukčije, gde ću ti javno biti prijateljica i gde više neću imati dečka, ali umesto toga samo je rekla: “Može, ili kad god.”

    Bilo je 5:42 kad sam ušao u Jefferson Park. Vozili smo se niz Jefferson Drive do Jefferson Courta, a onda sam skrenuo u našu ulicu, Jefferson Way. Ugasio sam farove i pustio auto da se u mraku dokotrlja pred kuću. Nisam znao što bih rekao, a i Margo je ćutala. Napunili smo vrećicu iz 7-Elevena smećem, nastojeći da auto izgleda kao da se proteklih šest sati nije ništa događalo. U drugu vrećicu Margo je stavila ostatke vazelina, boje u spreju i preostalu bocu Mountain Dewa. Moj se mozak borio s malaksalošću.

 S po jednom vrećicom u svakoj ruci na trenutak sam se zaustavio ispred kombija i zapiljio se u nju. “Pa, bila je ovo jebeno luda noć”, rekao sam konačno.

“Dođi ovamo”, rekla je i ja sam zakoračio napred. Zagrlila me, a ja joj nisam mogao uzvratiti zagrljaj zbog vrećica, koje nisam hteo da  ispustim da nekoga ne probudim. Osetio sam kako se podigla na prste, usta su joj se našla tik do moga uha i čuo sam kako je jasno i razgovetno rekla: “Nedostajaće mi. Druškanje. S tobom.”

 “Ne mora ti nedostajati”, rekao sam glasno. Pokušao sam sakriti svoje razočaranje. “Ako ti se više ne sviđaju tvoji prijatelji,” rekao sam, “druškaj se sa mnom. Moji su prijatelji, ono, zapravo simpa.”

Usne su joj bile tako blizu moga lica da sam mogao osetiti kako se smeši. “Bojim se da je to nemoguće”, šapnula je. Onda me pustila i pošla, ali ne skidajući pogled s mene, udaljavala se korak po korak idući natraške. Na koncu je podigla obrve i nasmešila mi se, a ja sam verovao tom osmehu. Gledao sam je dok se penjala na drvo i prelazila na krov pokraj prozora svoje spavaće sobe na drugom spratu. Oprezno je otvorila prozor i ušuljala se unutra.

U svoju sam kuću ušao kroz otključana glavna vrata i na prstima prošao kroz kuhinju na putu do svoje spavaće sobe. Skinuo sam lepljive traperice i bacio ih u ugao ormara bližeg prozoru, onda sam skinuo Jaseovu sliku i uvukao se u krevet, dok su mi se u glavi rojile reči koje sam joj planirao reći sutra u školi.



10.


      Spavao sam svega pola sata kada se u 6:32 oglasio moj sat  . Nisam ni primijetio da zvonjava budilice traje već 17 minuta, sve dok nisam osjetio ruke na ramenima i začuo udaljeni glas svoje majke koja govori: “Dobro jutro, pospanko.”

“Uhh”, odgovorio sam. Osetio sam se znatno umornijim nego u 5:55, i verovatno bih propustio nastavu da nisam imao stopostotnu dolaznost, pa iako sam znao da nijedan izostanak nije baš impresivna i divljenja vredna stvar, nisam hteo pokvariti savršeni rezultat. A osim toga, hteo sam videti kako će se Margo ponašati prema meni.

     Kada sam ušao u kuhinju, tata je nešto prepričavao mami dok su doručkovali za stolom. Kada me ugledao, zaćutao je i upitao: “Kako si spavao?”

 “Spavao sam odlično”, odgovorio sam, što je zapravo bilo istina. Kratko, ali odlično.

Nasmešio se. “Baš sam pričao tvojoj mami kako mi se stalno ponavlja jedan te isti anksiozni san”, rekao je. “Dakle, na faksu sam. Slušam hebrejski, samo što profesor ne govori hebrejski nil i mi ispiti na hebrejskom – već na nekakvom frfljanskom. Ali svi se prave da taj izmišljeni jezik zajedno sa svojom izmišljenom abecedom stvarno jest hebrejski. I tako ja polažem ispit i trebam pisati na jeziku koji ne razumem, služeći se abecedom koju ne mogu dešifrirati.”

“Zanimljivo”, rekao sam, iako zapravo uopšte nije bilo. Ništa nije tako dosadno kao tuđi snovi.

“To je metafora za mladost”, naglasila je majka. “Pisanje na jeziku koji ne razumeš – zrelo doba – koristeći se abecedom koju ne prepoznaješ – zrele društvene interakcije.” Moja je majka radila s poludelim tinejdžerima u centrima za maloletne delinkvente i zatvorima. Mislim da se zato nikada nije previše brinula za mene – dokle god nisam obredno obezglavljivao glodavce ili mokrio na vlastito lice, smatrala me uspehom.
      Normalna bi majka vjerojatno rekla: “Hej, primetila sam da izgledaš kao da se skidaš s metamfetamina, a i pomalo bazdiš na alge. Da nisi kojim slučajem pre nekoliko sati divljao uokolo s Margo Roth Spiegelman koju je ugrizla zmija?” Ali ne. Snovi su im bili draži.
      Istuširao sam se i obukao majicu i traperice. Kasnio sam, ali opet, kad to nisam kasnio?
      “Kasniš”, rekla je mama kada sam se vratio u kuhinju. Pokušao sam istresti maglu iz mozga, onoliko koliko je bilo potrebno da se prisetim kako zavezati tenisice.
     “Znam” odgovorio sam mamurno. Mama me odvezla u školu. Sedeo sam na Margoinu mestu. Mama je uglavnom vozila ćuteći, što je bilo dobro jer sam čitavo vreme spavao naslonjen glavom na prozorsko staklo.

     Kad se mama zaustavila ispred škole, opazio sam da je Margoino uobičajeno parkirno mesto prazno. Stvarno je nisam mogao kriviti što kasni. Njezini se prijatelji nisu sastajali ovako rano kao moji.
     Dok sam hodao prema klincima iz orkestra, Ben je viknuo: “Jacobsene, jesam li to sanjao ili smo…” Dao sam mu jedva primetan znak glavom i on je u poslednji čas prekinuo rečenicu i preusmerio je u drugom pravcu, “...ti i ja sinoć doživeli ludu avanturu putujući Francuskom Polinezijom na jedrilici od banana?”
      “Bila je to jedna slasna jedrilica”, odgovorio sam. Radar je podigao pogled prema meni i zatim ležerno odšetao u hlad stabla. Sledio sam ga. “Pitao sam Angelu bi li bila Benova pratilja na maturalnoj. Ni u ludilu.” Pogledao sam Bena koji je nešto žustro objašnjavao, a plastična mu je kašika za kafu poskakivala u ustima dok je govorio.
    “Koje sranje”, rekao sam. “Doduše, nije sve tako crno. Nas ćemo se dvojica druškati i prirediti maratonsko igranje Uskrsnuća, ili nešto slično.”

    Ben je došao do nas i rekao: “Je l’ to najsuptilnije što možete? Znam da pričate o tragediji moga života, to jest o odlasku na maturalnu bez kokice.” Okrenuo se i zaputio unutra. Radar i ja pratili smo ga razgovarajući dok smo prolazili pored dvorane za probe, gde su prvaši i drugaši sedeli i čavrljali među hrpom kutija za instrumente.
     “Zašto uopćšte toliko želiš ići?” upitao sam ga.
     “Buraz, to je maturalna. To je moja poslednja šansa da budem nekoj kokici najmilija srednjoškolska uspomena.” Zakolutao sam očima.
     Oglasilo se prvo zvono, što je značilo da do početka nastave ima još pet minuta, i đaci su se poput Pavlovljevih pasa na zvuk zvona pokrenuli i ispunili hodnike. Ben, Radar i ja stajali smo pokraj Rada rova ormarića. “No, zašto si me zvao u tri ujutro da ti kažem adresu Chucka Parsona?”
       Razmišljao sam kako na to pitanje dati što bolji odgovor, kada sam ugledao Chucka Parsona kako ide prema nama. Trknuo sam Bena laktom u rebra i usmerio pogled prema Chucku. Usput budi rečeno, Chuck je odlučio kako je najbolje rešenje da obrije i levu obrvu. “Jebote”, rekao je Ben.
      Nedugo zatim, Chuck mi se uneo u lice svojim savršeno bezdlakim čelom, a ja sam se sav stisnuo uz ormarić. “U što blejite, šupci?”
      “Ni u šta”, odgovorio je Radar. “Svakako ne gledamo tvoje obrve.” Chuck mu je pokazao srednji prst, tresnuo dlanom ormarić pokraj mene i otišao.
     “Ti si to napravio?” upitao je Ben u neverici.
      “Ne smete ovo nikad nikome reći”, rekao sam obojici. A zatim tiho nadodao: “Bio sam s Margo Roth Spiegelman.” Benov glas se naglo povisio od uzbuđenosti. “Bio si s Margo Roth Spiegelman? U TRI UJUTRO?” Kimnuo sam. “O, moj Bože, ako si se spetljao s njom, moraš mi ispričati apsolutno svaki detalj. Moraš mi napisati seminarski rad o sisama Margo Roth Spiegelman i o tome kakve su na dodir. Trideset stranica, najmanje!”
    “A ja želim fotorealistični crtež olovkom”, nadovezao se Radar.
    “Prihvatam i skulpturu”, dodao je Ben.
      Radar je napola podignuo ruku. Poslušno sam ga prozvao. “Da, pitao sam se je l’ bi mogao opevati grudi Margo Roth Spiegelman u šestini? Šest reči koje bi mogao iskoristiti su: ružičaste, oble, čvrste, sočne, mekane i jastučaste.”   
     “Lično  mislim”, nadovezao se Ben, “kako barem jedna od tih reči treba biti brrhbrrhbrrhbrrh.”
      “Mislim da mi takva reč nije poznata”, rekao sam.
     “To je zvuk koji proizvode moja usta kada nekoj kokici priuštim patentirani Gliser Bena Starlinga.” U tom je trenutku počeo pokazivati šta bi napravio u malo verovatnoj situaciji, kada bi se njegovo lice susrelo s nečijim sisama.
       “Upravo sada”, rekao sam, “iako ni same ne znaju zašto, hiljade devojaka širom  Amerike prošli su trnci straha i gađenja. I samo da znaš, nisam se spetljao s njom, perverznjače.”
      “Klasika”, odgovorio je Ben. “Ja sam jedini frajer na svetu koji ima muda pružiti kokici ono što želi, i jedini koji za to nema priliku.”
      “Kakve li fascinantne slučajnosti”, rekao sam. Bio je to opet onaj stari život – samo kao u nekoj magli. Nadao sam se da će mi prošla noć promeniti život, ali nije – barem ne još.
      Oglasilo se i drugo zvono. Požurili smo na sat.



     Tokom prvog sata matematike osetio sam da sam neobično umoran. Mislim, bio sam umoran otkako sam se probudio, ali kombinacija posustalosti i aritmetike bila je kap koja je prelila čašu. Kako ne bih zaspao, črčkao sam poruku za Margo – nije to bilo ništa što bih joj zapravo poslao, nego više sažetak najdražih trenutaka prošle noći – ali čak me ni to nije uspelo održati budnim. U jednom trenutku olovka se jednostavno prestala kretati, vidno mi se polje sve više i više sužavalo, a ja sam se pokušavao setiti je li gubitak perifernog vida simptom umora. Zaključio sam da mora biti, jer je samo jedna stvar bila ispred mene, a to je bio gospodin Jiminez za pločom, i to je bila jedina informacija koju je moj mozak mogao preraditi pa, kada je gospodin Jiminez rekao: “Quentine?” bio sam i više nego zbunjen jer u mom univerzumu događalo se jedino to da gospodin Jiminez piše po ploči i nikako nisam mogao shvatiti kako je sad odjednom prisutan i na auditivnoj i na vizualnoj razini.
“Da?” upitao sam.
“Jesi čuo pitanje?”
 “Da?” upitao sam ponovo. “
      I dignuo si ruku kako bi odgovorio?” Podignuo sam pogled i uverio se da je ruka stvarno u vazduhu , ali nisam znao kako je do toga došlo ni kako da to poništim. Nakon nemale borbe sa samim sobom moj je mozak uspeo poručiti ruci da se spusti i ona je u tome uspela, a ja sam konačno progovorio: “Samo sam hteo pitati smem li na WC?”
     On je odgovorio: “Samo idi”, nakon čega je neko drugi podigao ruku i ujedno odgovorio na već postavljeno pitanje o diferencijalnoj jednadžbi. Otišao sam do WC-a, vodom ispljuskao lice, nagnuo se nad umivaonik i pogledao se u ogledalu. Probao sam trljanjem oterati crvenilo zakrvavljenih očiju, ali nisam uspeo. A onda mi je sinula sjajna ideja.
      Otišao sam u kabinu, spustio dasku, seo i, naslonivši se na zid, zaspao. San je trajao otprilike šesnaest milisekundi pre nego što se oglasilo zvono za drugi sat. Ustao sam, otišao na latinski, a zatim na fiziku, a onda sam konačno dočekao četvrti sat i našao Bena u kantini i rekao: “Stvarno trebam odspavati malo ili nešto.”
     “Ajmo ručati u LGLP-u”, odgovorio je.

         LGLP je bio petnaest godina star Buick, koji je bez ijedne jedine kazne vozilo sve troje Benove starije braće, a kada je došao red na Bena, auto je uglavnom bio sastavljen od samolepljive trake i glet-mase. Puno ime mu je bilo Ludo Gažen Loše Pažen, ali skraćeno smo ga zvali LGLP. Nije vozio na benzin, već na nepresušno gorivo ljudske nade. Sedneš na užareno sedalo od veštačke  kože te se nadaš da će upaliti, zatim Ben okrene ključ i motor zakašlje nekoliko puta, jednako slabašno kao i riba koja se koprca na suhome. A onda se ponadaš najviše što možeš i motor još nekoliko puta zakašlje. Ponadaš se još mrvicu i on napokon upali.

     Ben je upalio LGLP i uključio klimu na najjače. Tri se od četiri prozora uopšt e nisu mogla otvoriti, ali je zato klima radila fantastično, iako je prvih nekoliko minuta samo ispuštala vrući vazduh koji se mešao s vrućim ustajalim vazduhom auta. Spustio sam naslon suvozačeva sedala što sam više mogao, tako da sam praktički ležao, i sve mu ispričao: o Margo na mome prozoru, Wal-Martu, osveti, neboderu SunTrusta, o provaljivanju u krivu kuću, SeaWorldu, o tome kako je rekla da će joj nedostajati druškanje sa mnom.
       Nijednom me nije prekinuo – Ben je bio odličan prijatelj u tom slušalačkom i neprekidalačkom smislu – ali kada sam završio, poput topa ispalio je ono što ga je najviše mučilo.
      “Čekaj, što se tiče Jasea Worthingtona, kada kažeš mali, koliko tačno je to mali?” “Pa, verojatno je tu i skupljanje odigralo ulogu, s obzirom na to da je bio dobrano teskoban, ali jesi li ikada video olovku?”, upitao sam ga, a on je kimnuo glavom. “Dobro, a jesi li ikada video onu gumicu na samome vrhu olovke?” Ben je opet kimnuo glavom. “Dobro, a jesi li ikada video one male ostružine gumice koje ostanu na papiru nakon brisanja?” Još kimanja glavom.
      “Pa, rekao bih da mu je veličine tri ostružine u dužinu i jedna u širinu”, rekao sam. Ben je pretrpio svakojaka sranja od tipova poput Jasona Worthingtona i Chucka Parsona pa sam zaključio da je zaslužio malo uživati. Ali on se nije ni malčice nasmejao. Samo je sav zapanjen usporeno odmahivao glavom kao u transu.
   “Isuse, ona je takva kraljica.”
     “Znam.”
     “Ona je onaj tip osobe koji će ili tragično umreti u svojoj dvadeset i sedmoj, poput Jimija Hendrixa i Janis Joplin, ili stasati u pobednika, ono, osvajača Nobelove nagrade iz kraljevanja.”
       “Aha”, rekao sam. Retko kada bih se umorio od pričanja o Margo, ali opet, retko kada sam bio ovako umoran. Naslonio sam se na istrošeni naslon za glavu i iste sekunde zaspao. Kada sam se probudio, u krilu mi se nalazio hamburger s porukom: Buraz, morao sam na sat. Vidimo se posle probe.

      Kasnije sam, nakon poslednjeg sata, naslonivši se na betonski zid ispred dvorane za probu, prevodio Ovidija, pokušavajući ignorisati zavijajuću kakofoniju koja je dopirala iznutra. Uvek sam visio u školi sat vremena duže no što bih trebao i čekao da orkestar završi s probom, jer otići doma pre Bena i Radara značilo je pretrpeti ogromno poniženje – voziti se busom potpuno sam.
            Nakon što su izišli, Ben je odbacio Radara do kuće koja se nalazila odmah do “opštinskog centra” Jefferson Parka, nedaleko od Lacey. A onda je i mene odvezao kući. Primetio sam da nema Margoina auta. To znači da nije markirala kako bi se naspavala. Markirala je zbog neke nove avanture – bezquentinovske avanture. Verovatno je provela dan razmazujući kremu za depiliranje po jastucima svojih ostalih neprijatelja ili štoa god već. Osetio sam se malo izostavljenim kad sam ušao u kuću, ali naravno da je znala kako joj se ionako ne bih pridružio – previše sam mario za školu. A i ko uopšte zna bi li to za Margo bio samo jedan dan. Možda je opet otišla na trodnevni izlet u Mississippi, ili se pak privremeno pridružila cirkuskoj družini. Ali nije bilo ništa od toga, naravno. Bilo je to nešto meni nezamislivo, nešto što nikada ne bih mogao zamisliti jer ja ipak nisam bio Margo.
      Zanimalo me s kakvim će se pričama ovaj put vratiti. I zanimalo me hoće li mi ih ikada ispričati, sedeći preko puta mene za ručkom. Možda je, pomislio sam, na ovo mislila kada je rekla da će joj nedostajati druženje sa mnom. Znala je da će se uputiti nekamo na još jedan od njenih kratkih odmora orlandovske papirnatosti. Ali kada se vrati, ko zna? Nije mogla provesti poslednje školske dane sa svojim dosadašnjim prijateljima, pa će ih možda provesti sa mnom.

        Njezina odsutnost nije trebala trajati dugo da bi potaknula razne glasine. Ben me nazvao tu veče posle večere. “Čuo sam da se ne javlja na mobitel. Neko je na fejsu napisao da mu je rekla kako će se preseliti u nekakvo tajno skladište u Tomorrowlandu u Disneylandu.”

    “To je idiotarija”, rekao sam.

      “Ma znam. Mislim, Tomorrowland je bez konkurencije najjadniji deo Disneylanda. Također se priča da je upoznala nekoga preko interneta.”
     
        “Smešno”, rekao sam.

     “Dobro, okej, ali što onda? Gde je?”

       “Negde je sama sa sobom i zabavlja se onako kako mi uopšte ne možemo ni zamisliti”, odgovorio sam.

Ben se zahihotao. “Želiš li to reći da se igra sama sa sobom?”


       Uzdahnuo sam. “Daj hajde, Bene. Hteo sam reći da je negde i da radi te svoje margoovske stvari. Stvara legende. Hara svetom.”

Te sam noći, ležeći na boku, zurio kroz prozor u nevidljivi svet izvan njega. Pokušavao sam zaspati, ali oči bi mi se otvorile same od sebe, tek toliko da provere. Nisam se mogao ne nadati kako će se Margo Roth Spiegelman ponovo pojaviti na mome prozoru i odvući moje umorno dupe u još jednu nezaboravnu noć


John Green, Gradovi na papiru 

Нема коментара:

Постави коментар