XXI OSTRVO TIBULEN
Ošamućen i skoro ugušen, Dantes je imao ipak do voljno prisebnosti da zadrži dah, i pošto je desnom rukom, kao što smo rekli, držao spreman nož, jer je bio spreman za svakojaku priliku, on raspori brzo vreću, provuče ruku, pa zatim i glavu. Ali tada, i pored svih pokreta da podigne đule, osećao je da ga ono i dalje vuče. Tada se on savi, tražeći uže koje mu je vezivalo noge, pa ga poslednjim naporom snage preseče baš u trenutku kada htede da se uguši. Zatim snažno zamahnu nogama i pope se oslobođen na površinu mora, dok je đule vuklo u neznane dubine grubo platno koje zamalo nije postalo njegov pogrebni pokrov.
Dantes se zadrža gore samo koliko da udahne vazduh, pa se ponovo zagnjuri; jer prva predostrožnost na koju je trebalo da misli bila je da izbegava poglede.
Kada se pojavio po drugi put, bio je bar pedeset koraka udaljen od mesta gde je pao. On vide iznad svoje glave crno i natušteno nebo, po kome je vetar terao nekoliko brzih oblaka, otkrivajući ponekad mali komadić nebeskog plavetnila na kome je blistala poneka zvezda. Ispred njega pružala se tamna i bučna pučina, čiji su talasi počinjali da ključaju kao pred buru, dok se iza njega, crnji od mora, crnji od neba, uzdizao poput zloslutne utvare granitni džin, čiji je tamni vrh ličio na ruku ispruženu da zgrabi ponovo svoj plen. Na najvišoj steni bio je fenjer, koji je osvetljavao dve tamne prilike.
Učini mu se da se te dve prilike naginju iznad mora zabrinuto. I zbilja, ti neobični grobari mora da su čuli uzvik što ga je on pustio kad je pao. Zato se Dantes ponovo zagnjuri i plivao je ispod vode dosta dugo. To je njemu nekada bila omiljena zabava i privlačila je oko njega, u zalivu Faro, mnogobrojne gledaoce koji su mu se divili i proglašavali ga često za najveštijeg plivača u Marselju.
Kada se ponovo vrati na površinu mora, fenjer beše iščezao.
Trebalo je sada da vidi gde se nalazi i kuda da krene. Od svih ostrva koja okružuju Ifsku tvrđavu, Ratono i Pomeg su najbliža. Ali Ratono i Pomeg su nastanjeni, a isti je slučaj i sa ostrvcetom Dom. Najbezbednije je stoga ostrvo Tibulen ili Lemer. Ostrva Tibulen i Lemer leže na jednu milju od Ifske tvrđave.
Dantes ipak odluči da stigne do jednoga od ta dva ostrva; ali kako da nađe ta ostrva usred mraka koji se zgušnjavao svakog trenutka oko njega?
U tom trenutku on vide kako sija kao zvezda svetionik Planije.
Ako bi se uputio pravo ka tome svetioniku, ostavio bi ostrvo Tibulen malo ulevo; a ako bi išao malo ulevo, morao je naići na svom putu na to ostrvo.
Ali, kao što rekosmo, to ostrvo bilo je udaljeno najmanje jednu milju od Ifske tvrđave.
Često, u tamnici, Farija je ponavljao mladome čoveku, videći ga klonulog i lenog:
„Dantese, ne dopuštajte sebi da tako otromite. Vi ćete se udaviti ako pokušate da bežite a ne održavate sada svoju snagu”.
Pod teškim i gorkim talasima, te reči zazvučaše u Dantesovim ušima. On sada požuri da se vrati na površinu i da počne seći talase, da bi video da li zaista nije izgubio svoju snagu; on vide sa radošću da mu njegov prinudni nerad ne beše oduzeo ništa od njegove snage i okretnosti i oseti da je i sad gospodar toga elementa u kome se još kao dete igrao.
Uostalom, i strah, taj brzi gonilac, udvostručavao je Dantesovu snagu. Osluškivao je, nagnut iznad vrhova talasa, da li ikakav zvuk ne dopire do njega. Svaki put kada bi se izdigao na vrhu nekog talasa, njegov brzi pogled obuhvatio bi vidik i pokušao da prodre u duboku pomrčinu. Svaki talas malo viši od ostalih činio mu se kao neka barka koja ga goni, i tada bi udvostručio napor, kojim se istina udaljavao, ali čije će mu ponavljanje ubrzo oduzeti snagu.
Pa ipak je plivao, i već se užasna tvrđava malo pomalo rasplinula u noćnoj izmaglici. Sad je više nije raspoznavao, ali ju je stalno osećao.
Prođe jedan sat, a za to vreme Dantes, ushićen osećanjem slobode, kojim je čitavo njegovo biće bilo prožeto na stavi da proseca talase u pravcu koji beše odabrao.
„Dakle”, mislio je „evo već skoro jedan sat kako plivam, ali pošto vetar duva k meni, morao sam izgubiti četvrtinu brzine. Pa ipak, sem ako nisam pošao pogrešno, ja sad ne treba da sam daleko od Tibulena… Ali, ako sam se prevario?”
Jeza prođe kroz telo plivača. On pokuša za trenutak da pliva na leđima da bi se odmorio; ali je more bivalo sve burnije, i on ubrzo uvide da je taj način olakšanja na koji je računao nemoguć.
„Svejedno! — reče. — Nek bude; ići ću do kraja, sve dok mi mišice ne klonu i dok mi grčevi ne obuzmu telo, a tada ću potonuti na dno!”
I on poče da pliva sa očajničkom snagom i podstrekom.
Odjednom mu se učini da se nebo, koje je već bilo tako tamno, još više zamračuje i da se gust i težak oblak spušta na njega. U isti mah oseti on jak bol u kolenu. Njegova mašta, svojom bezmernom brzinom, reče mu tada da ga je pogodilo zrno iz puške i da će odmah zatim čuti i pucanj. Ali pucanj ne odjeknu. Dantes ispruži ruku i oseti neki otpor; on povuče drugu nogu k sebi i dodirnu zemlju. Tada vide šta je bilo ono što je on pomislio da je oblak.
Na dvadeset koraka od njega uzdizala se masa čudnih stena za koje bi se pomislilo da su neko ogromno ognjište skamenjeno u trenutku najžešćeg sagorevanja. Bilo je to ostrvo Tibulen.
Dantes se uspravi, pođe nekoliko koraka napred, pa se ispruži, zahvaljujući istovremeno bogu, povrh tih granitnih šiljaka, koji mu se sad učiniše mekši nego što mu se ikad učinila i najmekša postelja.
Zatim, i pored vetra, i pored bure, uprkos kiši koja je počela da pada, iako sav slomljen umorom, on zaspa onim slatkim snom čoveka čije je telo utrnulo, ali čija duša bdi, svesna neočekivane sreće.
Posle jednog sata Edmond se probudi usred jednog strahovitoga groma. Bura se bila razbesnela po čitavom prostranstvu i šibala je vazduh u svom blistavom letu. S vremena na vreme, munja bi se spustila na zemlju kao vatrena zmija, osvetljavajući talase i oblake koji su se valjali jedno prema drugome kao valovi nekog ogromnoga haosa.
Dantes, svojim pogledom iskusnoga mornara, nije se prevario: on je bio stigao na prvo od dvaju ostrva, koje je zaista bilo ostrvo Tibulen. Znao je da je ono golo, bez šume i da ne pruža ni najmanjeg skloništa; ali kad se bura bude utišala, on će se ponovo otisnuti na more i doplivaće na ostrvo Lemer, isto tako golo, ali šire, pa, prema tome i gostoljubivije.
Jedna nagnuta stena pruži trenutan zaklon Dantesu, i on se tu skloni, a skoro istoga trenutka bura izbi u punom svome besu.
Edmond je osećao kako podrhtava stena ispod koje se beše sklonio; talasi su se lomili o temelje te džinovske piramide i skakali čak do njega. Mada je bio u bezbednosti, ipak se nalazio usred potmule huke, usred munjevitih blesaka i obuzet kao nekom vrtoglavicom. Činilo mu se da se ostrvo trese pod njim i da će svakoga trenutka, poput usidrenog broda, otkinuti lanac i odvući ga usred ogromnog vihora.
Tada se seti da već dvadeset i četiri sata nije ništa jeo; bio je gladan, bio je žedan.
Dantes ispruži ruke i glavu, pa se iz jednog udubljenja u steni napi vode koju pljusak beše nalio.
Baš kad se uspravljao, jedna munja, koja kao da beše otvorila nebo do blistavog božjeg prestola, osvetli prostor. Pri svetlosti te munje, između ostrva Lemera i rta Kroazij, na četvrt milje od sebe, Dantes vide kako se pojavi neka utvara, koja se sa vrha jednog velikog talasa spuštala u pro valiju. Bila je to mala ribarska barka koju su u isti mah nosili i bura i talasi. Sekund kasnije, na vrhu drugoga jednog talasa, utvara se ponovo pojavi, približavajući se užasnom brzinom. Dantes htede da vikne, potraži neku krpu da njome zamaše kako bi obavestio ribare da jure u propast, no oni su to i sami videli. Pri svetlosti druge munje mladić vide četiri čoveka koji su se grčevito držali za katarke i potpornje; peti se držao za motku slomljene krme. Ti ljudi koje je on video videše jamačno i oni njega, jer očajnički krici, nošeni fijuka vom olujom, dopreše do njegovih ušiju. Na vrhu katarke, povijene kao trska, pucalo je ubrzano kao bič jedno pocepano jedro. Odjednom se veze koje su ga držale pokidaše i ono iščeze, odneseno u mračne dubine neba, slično onim velikim belim pticama koje se ocrtavaju na crnim oblacima.
U isti mah začu se strahovita lomnjava, a samrtnički krici dopreše do Dantesa. Prikopčan kao sfinga za svoju stenu, odakle se naginjao na ponor, on vide pri jednoj munji da je brodić razbijen, a među olupinama glave sa očajničkim licima i ruke pružene k nebu.
Zatim sve ponovo utonu u mrak; užasni prizor potrajao je samo koliko i munja.
Dantes jurnu niz klizavu padinu stene, izlažući se opasnosti da se i sam skotrlja u more. Gledao je, osluškivao, ali ne ču i ne vide više ništa: nije više bilo ljudskih uzvika ni ljudskih napora. Samo je bura, to veliko božje delo, i dalje rikala kroz vetrove i penušala po talasima.
Malo‑pomalo vetar se utiša. Po nebu su se valjali ka za padu veliki suri oblaci takoreći izbledeli od oluje. Nebesko plavetnilo ponovo se ukaza sa zvezdama blistavijim nego ikad. Uskoro na istoku dugačka crvenkasta traka ocrta na vidiku izvesno talasanje modre boje; talasi podskočiše, a iznenadna svetlost prejuri preko njihovih vrhova i pretvori njihove penušave ivice u zlatne grive.
Zora je svitala.
Dantes ostade nepomičan i nem pred tim veličanstvenim prizorom kao da ga sad gleda prvi put. I zaista, otkako se nalazio u Ifskoj tvrđavi, bio ga je zaboravio. On se okrete ka tvrđavi, ispitujući jednim dugim i kružnim pogledom u isti mah i zemlju i more.
Mračna građevina izdizala se iz talasa sa onom dostojanstvenom veličanstvenošću nepomičnih stvari koje kao da u isti mah i nadgledaju i zapovedaju.
Moglo je biti pet sati ujutru. More se i dalje stišavalo.
„Kroz dva ili tri časa” mislio je Edmond, tamničar će ući u moju sobu, naći će leš moga jadnog prijatelja, poznaće ga, tražiće me uzalud, pa će pozvati na uzbunu. Onda će pronaći otvor i podzemni hodnik; ispitaće one ljude što su me bacili u more i koji su jamačno čuli moj uzvik. Odmah će barke pune naoružanih vojnika pojuriti za odbeglim nesrećnikom, za koga se zna da ne može biti daleko. Top će obavestiti čitavu obalu da ne treba dati utočište jednom čoveku koga budu sreli kako luta go i gladan. Špijuni i žandarmi u Marselju biće obavešteni, te će pretraživati obalu, dok će upravnik Ifske tvrđave pretraživati more. A onda, gonjen po vodi, opkoljen na suvu, šta će biti sa mnom? Ja sam gladan, meni je zima, ispustio sam čak i spasonosni nož koji mi je smetao pri plivanju. Ja sam ostavljen na milost prvoga seljaka koji će hteti da zaradi dvadeset franaka ako me izda; nemam više ni snage, ni moć mišljenja, ni odlučivanja. O, bože moj, bože moj! Pogledajte da li sam dovoljno patio i da li možete učiniti za mene više nego što mogu ja sam učiniti”.
U trenutku kad je Edmond, u nekakvom bunilu prouzrokovanom iznemoglošću i besvešcu, izgovarao, okrenut sa strepnjom prema Ifskoj tvrđavi, ovu žarku molitvu, on vide kako se pojavi na rtu ostrva Pomeg, ocrtavajući svoje trouglasto jedro na vidiku i slična galebu koji leti povrh samih talasa, jedna mala jedrilica u kojoj je jedino oko iskusnoga mornara moglo da pozna đenovsku tartanu na još polumračnoj liniji mora. Ona je dolazila iz Marseljskog pristaništa i odlazila na pučinu, gurajući blistavu penu, ispred oštroga kljuna, koji je krčio put njenim ispupčenim bokovima.
„Oh, uzviknu Edmond, kad samo pomislim da bih za pola sata stigao do one lađe da se ne bojim da će me ispitivati, prepoznati kao begunca i sprovesti natrag u Marselj! Šta da radim? Šta da kažem? Kakvu priču da izmislim koja bi ih mogla obmanuti? Svi ovi ljudi su krijumčari i polu gusari. Pod izgovorom da vrše obalsku plovidbu, oni pljačkaju obale. Oni će me radije prodati nego da besplatno učine jedno dobro delo”.
„Da čekam.”
„Ali, čekati je nemogućno: ja umirem od gladi, kroz nekoliko sati ovo malo snage što mi još ostaje iščeznuće. Osim toga i čas obilaska tamnice približava se. Uzbuna još nije data, pa ti ljudi možda neće ništa posumnjati: mogu da kažem da sam ja jedan od mornara sa one barke što se noćas razbila. Ta priča moraće izgledati verovatna, jer neće niko doći da mi protivreči, pošto su oni zaista potonuli. Napred!”
I dok je izgovarao ove reči, Dantes okrete oči ka onome mestu gde se barka razbila i uzdrhta. Na grebenu jedne stene ostala je zakačena jedna crvena kapa nekog mornara što je pretrpeo brodolom, a odmah blizu toga mesta plovilo je nekoliko odlomaka brodskog trupa, trome grede koje je more guralo po nekoliko puta ka podnožju ostrva, o koje su one udarale kao nemoćni zidolomi.
Za tren oko Dantes se odluči. On ponovo siđe u more, zapliva prema kapi, stavi je na glavu, uhvati jednu gredu, pa se uputi tako da preseče liniju kojom je jedrilica morala da prođe.
„Sad sam spreman”, prošaputa on.
I to ubeđenje povrati mu snagu.
Uskoro on ugleda tartanu, koja je imala sasvim protivan vetar, te je krivudala između Ifske tvrđave i svetionika Planije. Jednog trenutka Dantes se uplaši da lađica, umesto da se približi obali, ne okrene ka pučini, kao što bi on učinio kad bi imao da ide ka Korzici ili Sardiniji. Ali prema načinu kako je manevrisala, plivač ubrzo uvide da ona želi da prođe, kao što obično čine brodovi koji idu ka Italiji, između ostrva Žaro i ostrva Kalaserenja.
Međutim, lađica i plivač približavali su se neprimetno jedno drugome. Pri jednom svom krivudanju lađica se čak približi oko četvrt milje Dantesu. On se tada izdiže na talasima, pa poče mahati kapom da pokaže da je u nevolji; ali ga niko ne vide sa broda, koji se okrete i pođe drugim pravcem. Dantes pomisli da zove, ali kad odmeri okom rastojanje, on uvide da njegov glas ne bi dopro do lađe, jer bi ga još pre toga odneo morski vetar i ugušio šum talasa.
Tada on čestita sebi zbog predostrožnosti što se opružio po gredi. Kako je bio iznuren, možda se ne bi mogao održati na površini mora dok ne stigne do tartane; a zacelo ako bi tartana, što je bilo mogućno, prošla ne opazivši ga, on se ne bi mogao vratiti na obalu.
Dantes, iako je skoro sigurno znao put kojim je brod išao ipak ga je pratio pogledom sa izvesnom strepnjom sve do trenutka kad ga vide kako menja pravac okretanjem jedrila i kako se vraća k njemu.
Tada mu on pođe u susret. Ali pre nego što stigoše jedno do drugog, lađica poče da skreće.
Dantes se odmah, poslednjim naporom, uspravi skoro sasvim na vodi, mašući kapom, pa pusti jedan od onih žalosnih uzvika kakve puštaju mornari kada se nalaze u nevolji i koji liče na tužbalicu nekoga morskog duha.
Ovoga puta ga videše i čuše. Tartana prekide svoje manevrisanje i okrete kljun ka njemu. U isto vreme on vide kako se spremaju da spuste čamac u more.
Trenutak kasnije, čamac sa dvojicom mornara, uputi se k njemu, dok su dva vesla udarala po vodi. Dantes tada pusti gredu, jer je mislio da mu više neće trebati, pa zapliva snažno, da bi skratio za polovinu put onima koji su dolazili k njemu.
Međutim, plivač se beše pouzdao u snagu koju skoro nije više ni imao. Tek sada oseti on od kolike mu je koristi bilo ono parče drveta, koje je već plovilo mirno na sto koračaji od njega. Mišice počeše da mu se krute, noge mu behu izgubile gipkost, pokreti su mu sad bili naporni i gr čeviti, a grudi mu se zadihano nadimale. On uzviknu jako. Oba veslača udvostručiše snagu, a jedan od njih doviknu mu na italijanskom:
— Hrabro!
Ta reč dopre do njega u trenutku kada mu je jedan talas, koji on nije imao više snage da prepliva, prolazio iznad glave i pokrio ga penom.
On se opet pojavi mašući rukama nejednakim i očajnim pokretima kao čovek koji se davi, viknu i treći put, pa oseti kako tone u more, kao da još ima na nogama ono smrto nosno đule.
Voda mu pređe iznad glave, i kroz vodu on vide modro nebo sa crnim pegama.
Jedan snažan zamah izbaci ga na površinu mora. Njemu se tada učini da ga neko hvata za kosu, posle toga nije ništa više ni video ni čuo. Bio se onesvestio.
Kad ponovo otvori oči,
Dantes se nalazio na palubi lađice, koja je išla dalje svojim putem. Svojim prvim po gledom hteo je da vidi u kom se pravcu ona kreće: udaljavali su se neprestano od Ifske tvrđave. Dantes je bio toliko iscrpen, da radosni uzvik koji tada pusti prisutni shvatiše kao uzdah bola.
Kao što smo rekli, ležao je na palubi. Jedan mornar trljao mu je udove vunenim pokrivačem; drugi — u kome on poznade onoga što mu je doviknuo: „Hrabro!” — uvlačio mu je u usta grlić jedne čuturice; treći, neki stari mornar koji je u isto vreme bio i krmar i sopstvenik broda, gledao ga je sa osećanjem sebičnog sažaljenja koje obično osećaju ljudi prema nesreći koju su oni dan ranije izbegli, a koja može da ih zadesi sutradan.
Nekoliko kapi ruma što ga je bilo u čuturici ponovo oživeše malaksalo srce mladoga čoveka, dok je trljanje što ga je onaj mornar, klečeći pored njega, i dalje vršio vune nom tkaninom vraćalo gipkost njegovim udovima.
— Ko ste vi? — zapita rđavim francuskim jezikom vlasnik broda.
— Ja sam — odgovori Dantes na rđavom italijanskom jeziku — mornar sa Malte. Mi smo dolazili iz Sirakuze, sa tovarom vina i panolina. Noćašnja bura nas je iznenadila kod rta Moržiu i pretrpeli smo brodolom na onim stenama što ih vidite onamo.
— Otkuda vi dolazite?
— Od onih stena gde sam imao sreću da se zakačim, dok je naš jadni kapetan o njih razmrskao glavu. Naša tri ostala druga udavila su se. Mislim da sam ja jedini ostao živ. Ugledao sam vaš brod, pa bojeći se da ću možda morati dugo da čekam na onome usamljenom i pustom ostrvu, otisnuo sam se na jednom ostatku naše lađice da bih pokušao da dođem do vas. Hvala vam, — nastavi Dantes — vi ste mi spasli život. Ja sam već bio izgubljen kad me je jedan od vaših mornara zgrabio za kosu.
— To sam ja — reče jedan mornar vedra i iskrena lica, sa dugim crnim zaliscima. — A bilo je i krajnje vreme, jer ste već tonuli.
— Da, — reče Dantes pružajući mu ruku — da, prijatelju, i ja vam zahvaljujem i po drugi put.
— Bogme! — reče mornar — ja sam se skoro kolebao; jer s tom vašom bradom dugačkom šest palaca i kosom od čitave stope ličili ste više na nekog razbojnika nego na poštenog čoveka.
Dantes se sada zaista seti da se otkako je ušao u Ifsku tvrđavu nije ni šišao ni brijao bradu.
— Jeste, — reče on — to je zbog zaveta što sam ga dao bogorodici Pie de la Grota, u jednom trenutku opasnosti, da za deset godina neću seći ni kosu ni bradu. Danas je baš istekao rok moga zaveta i umalo što se nisam udavio na dan godišnjice.
— A sad, šta ćemo da radimo s vama? — zapita gazda.
— Na žalost, — odgovori Dantes — činite što god hoćete. Barka na kojoj sam služio propala je, a kapetan je mrtav. Kao što vidite, ja sam izbegao istu sudbinu, ali potpuno go. Srećom, ja sam dosta dobar mornar. Dobacite me do prvog pristaništa u kome se zaustavite, pa ću uvek naći posla na nekoj trgovačkoj lađi.
— Vi poznajete dobro Sredozemno more?
— Ja plovim od svoga detinjstva.
— Znate dobra sidrišta?
— Ima malo pristaništa, čak i među najnezgodnijima, u koja ne bih mogao ući ili izići zatvorenih očiju.
— Pa lepo, gazda, recite, — zapita mornar koji je do viknu Dantesu da bude hrabar — ako ovaj drugar govori istinu, šta smeta da ostane s nama?
— Da, ako govori istinu, — reče gazda sa izrazom sumnje — ali u ovakvom stanju u kakvom je taj jadnik uvek se obećava mnogo, a ispunjava koliko se može.
— Ja ću ispuniti više nego što sam obećao — reče Dantes.
— O,o! — reče gazda smejući se.
— To ćemo tek videti.
— Kad god budete hteli — odgovori Dantes.
— Kud idete sad?
— U Livorno.
— E, onda, umesto što krivudate ovako i gubite dragoceno vreme, zašto ne plovite niz vetar?
— Zato što bi smo otišli pravo na ostrvo Rion.
— Prošli biste ne više od dvadeset sežanja od njega.
— Onda uzmite vi krmu, — reče gazda — pa ćemo da vidimo šta znate.
Mladić otide i sede za krmu, uveri se lakim potezom da se lađom lako upravlja, pa videvši da iako krma nije baš najosetljivija ipak lako okreće brod, reče:
— Na priveske i zategače! Četiri mornara koja su sačinjavala posadu otrčaše na svoja mesta, dok je gazda posmatrao šta čine.
— Zateži! — nastavi Dantes. Mornari izvršiše zapovest prilično tačno.
— A sad, zavežite dobro!
Ova zapovest bi izvršena kao i dve pređašnje, i lađica umesto da i dalje krivuda, poče da se približava ostrvu Rion, pored koga prođe, kao što beše predskazao Dantes, ostavljajući ga s desne strane na razdaljini od dvadesetak sežnjeva.
— Bravo! — reče gazda.
— Bravo! — ponoviše mornari.
I svi su gledali zadivljeno toga čoveka čiji je pogled opet bio dobio umnost, a telo snagu kakvu nisu ni izbliza zamišljali da postoje u njemu.
— Eto, vidite — reče Dantes ostavljajući krmu — da bih vam mogao biti od izvesne koristi, barem za vreme plovidbe. Ako vam u Livornu ne budem više potreban, pa lepo, ostavićete me tamo; a od moje prve mesečne plate naknadiću vam hranu donde i odelo koje mi budete pozaj mili.
— Dobro, dobro, — reče gazda. — Moći ćemo da se po godimo ako ne tražite mnogo.
— Kako jednome, tako i drugome — reče Dantes. — Ono što dajete mojim drugovima, daćete i meni, pa gotova stvar.
— To nije pravo, — reče mornar koji je izvadio Dantesa iz mora — jer vi znate više nego mi.
— Kog se vraga ti mešaš u to? Šta se to tebe tiče, Jakopo? — reče gazda. — Svakome je slobodno da traži platu koju želi.
— Tako je — reče Jakopo. — Ja sam to rekao tek onako.
— E, pa onda, bilo bi mnogo bolje da pozajmiš ovome valjanom mladiću, koji je go golcat, jedne pantalone i jednu bluzu, ako imaš po dve.
— Nemam — reče Jakopo. — Ali imam jednu košulju i pantalone.
— Ništa mi više i ne treba — reče Dantes. — Hvala, dragi prijatelju!
Jakopo se sjuri niz stepenice, i trenutak kasnije pope se gore sa odelom, koje Dantes obuče sa neizrecivim uži vanjem.
— A sad, treba li vam još što? — zapita gazda. — Parče hleba i još jedan gutljaj onog odličnog ruma što sam ga probao, jer odavno nisam ni jeo ni pio.
I zaista, bilo je otada prošlo skoro četrdeset časova. Donesoše Dantesu parče hleba, a Jakopo mu pruži ču turicu.
— Krmu ulevo! — viknu kapetan okrećući se krmaru.
Dantes baci pogled na istu stranu, prinoseći čuturicu ustima, ali čuturica ostade na pola puta.
— Gle! — zapita gazda. — šta li se to događa u Ifskoj tvrđavi.
I zaista, jedan mali beo oblak, oblak koji je privukao Dantesovu pažnju, pojavi se iznad zidova južne kule Ifske tvrđave.
Trenutak kasnije, pucanj udaljene eksplozije dopre oslabljen na palubu tartane. Mornari digoše glave i pogledaše se.
— Šta li to znači? — zapita gazda.
— Možda je pobegao noćas neki zatvorenik, — reče Dantes — pa pucaju iz topa u znak uzbune.
Gazda baci pogled na mladića koji, dok je to govorio, beše prineo čuturicu ustima; ali ga vide da se sladi tečnošću iz nje tako mirno i zadovoljno, da i kad bi imao kakvu sumnju, ta bi mu sumnja samo projurila kroz glavu i odmah iščezla.
— Ovaj je rum đavolski jak — reče Dantes brišući rukavom svoje košulje čelo obliveno znojem.
— Bilo kako bilo, — promrmlja gazda gledajući u njega — ako je on, onda utoliko bolje; jer sam na taj način stekao odličnog mornara.
Pod izgovorom da je umoran, Dantes zatraži da sedne na krmu. Krmar, sav radostan što je smenjen sa svoje službe zapita gazdu pogledom šta da učini, a ovaj mu glavom dade znak da preda krmu svome novom drugu.
Sedeći tu mogao je Dantes da gleda pravo ka Marselju.
— Koji je danas dan u mesecu? — zapita Dantes Jakopa, koji beše došao i seo pored njega, gubeći iz vida Ifsku tvrđavu.
— Dvadeset i osmi februar — odgovori ovaj.
— Koje godine? — zapita opet Dantes.
— Kako koje godine! Vi pitate koje godine?
— Jeste, prihvati mladić — pitam vas, koje godine?
— Zar ste zaboravili u kojoj smo godini?
— Šta ćete! Ja sam noćas preživeo takav strah — reče Dantes smejući se — da zbog toga umalo nisam poremetio pameću, tako da mi se pamćenje sasvim pomutilo. Zato vas pitam, u kojoj je godini danas 28. februar?
— U godini 1829. — reče Jakopo.
Bilo je prošlo tačno četrnaest godina otkako je Dantes bio uhapšen. Bilo mu je devetnaest godina kad je ušao u Ifsku tvrđavu, a izlazio je iz nje u svojoj trideset i trećoj.
Bolan osmeh pređe mu preko usana. On se zapita šta li je bilo sa Mercedes za sve to vreme, kada je morala misilti da je umro.
Zatim blesak mržnje zasija u njegovim očima kada se seti ona tri čoveka koja su bila krivci zbog njegovoga tako dugog i mučnog tamnovanja.
I tada obnovi on protiv Danglara, Fernanda i Vilfora onu zakletvu neumoljive osvete koju već beše izrekao u svojoj tamnici.
I ta zakletva nije više bila samo uzaludna pretnja, jer u tome času ni najbrža jedrilica na Sredozemnom moru ne bi zacelo mogla da stigne malu tartanu koja je punim jedrima plovila ka Livornu.
Нема коментара:
Постави коментар