23.03.2020.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo, drugi deo ( I,II)



Drugi deo 

I  KRIJUMČARI


       Dantes još ne beše proveo ni ceo dan na tome brodu, a već je uvideo s kim ima posla. Iako nije bio učenik opata Farije, ipak je časni gazda Mlade Amelije (to je bilo ime te đenovske jedrilice) znao skoro sve jezike koji se govore oko toga velikog jezera što se zove Sredozemno more — od arapskog do provansalskog. Sem što nije morao da govori preko tumača (koji su uvek dosadni a ponekad i nepouzdani ljudi), to mu je, u mnogome, olakšavalo sporazumevanje bilo sa brodovima koje je susretao na pučini, bilo sa manjim barkama čije je tovare preuzimao duž obale, bilo najzad sa ljudima bez imena, bez otadžbine, bez određenog zanimanja, kakvih ima uvek na pločama kejova u blizini morskih pristaništa i koji žive od onih tajanstvenih i skrivenih prihoda koji izgleda da im dolaze neposredno od proviđenja, pošto nemaju nikakvih sredstava za život koja bi se golim okom mogla videti. Prema tome, lako je pogoditi da se Dantes nalazio na jednom krijumčarskom brodu.
      Zbog toga je gazda broda primio Dantesa sa izvesnim nepoverenjem, jer su njega poznavali svi carinski stražari te obale, i pošto su se oni međusobno utrkivali ko će veštije da podvali drugome, on je isprva pomislio da je Dantes izaslanik gospođe Carinarnice, koja se poslužila tim dovitljivim načinom da pronikne u neke tajne njegovog zanata. Ali divan način na koji se Dantes izvukao iz nevolje kad je zakrmanio još više uz vetar potpuno ga je uspokojio; zatim kasnije, kad je video onaj oblačak dima kako lebdi poput perjanice iznad bastiona Ifske tvrđave, i kad je čuo onaj udaljeni odjek topovskog pucnja, on je za trenutak pomislio da je na svoj brod primio onoga kome se — kao kad ulaze i izlaze kraljevi — odavala počast topovskom paljbom. Istina, to ga je već manje zabrinjavalo nego da je taj došljak bio carinski službenik; ali ova druga pretpostavka iščeze brzo kao i ona prva kad vide kako je njegov novi mornar potpuno spokojan.
     Edmond je, dakle, imao to preimućstvo što je znao ko je i šta je njegov gazda, dok ovaj nije mogao znati ko je Dantes. Makar s koje strane da su ga napadali stari mornar ili njegovi drugovi, on se dobro držao i nije ništa priznao, nego je navodio mnoge pojedinosti o Napulju i Malti, koje je poznavao kao i Marselj, i ostao pri svom prvom tvrđenju tako čvrsto, da je to služilo na čast njegovom pamćenju. I tako Đenovljanin, ma koliko da je bio prepreden, pusti da ga obmane Edmond, kome je išla na ruku njegova umiljatost, njegovo pomorsko iskustvo, a naročito njegovo majstorsko pretvaranje.
     A osim toga, možda je Đenovljanin bio kao oni mudri ljudi koji uvek znaju samo ono što treba da znaju i koji veruju samo ono što im godi.
    I tako, u takvim međusobnim odnosima, stigoše u Livorno.
     Trebalo je da Edmond izvrši tu još jednu probu: da vidi da li će sam sebe poznati, jer je bilo proteklo četrnaest godina otkako nije video svoje lice. Njemu je ostala u sećanju dosta tačna slika o tome kako je izgledao kad je bio mladić, a sad je trebalo da vidi kako izgleda kao odrastao čovek. Njegovi drugovi su smatrali da je njegov zavet da nosi kosu i bradu bio ispunjen, a on je već toliko puta pristajao sa brodom u Livornu, te je poznavao jednog berberina u ulici Svetog Ferdinanda. On uđe u njegovu radnju da se obrije i ošiša.
       Berberin pogleda začuđeno tog čoveka sa dugom i gustom crnom bradom koji je ličio na one lepe Ticijanove likove. U to vreme još nije bila moda da se nosi tako dugačka brada i kosa, a danas bi se neki berberin začudio samo tome što čovek sa tako lepim telesnim preimućstvima pristaje da ih se liši.
       Livornski berberin dade se na posao ne stavljajući ni kakvu primedbu.
      Kad je posao bio završen, kad Edmond oseti da mu je podbradak potpuno obrijan, i kad mu je kosa bila svedena na običnu dužinu, on zatraži ogledalo i pogleda se u njemu.
       Njemu je tada bilo trideset i tri godine, kao što smo već kazali, i onih četrnaest godina tamnovanja stvorile su, da tako kažemo, veliku duhovnu promenu na njegovom licu.
        Dantes je ušao u Ifsku tvrđavu sa okruglim, nasmejanim i vedrim licem srećnog mladića, kome su prvi koraci kroz život bili laki i koji računa na budućnost kao na prirodan nastavak prošlosti; ali je ono sad bilo znatno izmenjeno.
     Njegovo okruglasto lice se izdužilo: nasmejana usta do bila su one čvrste i oštre linije koje odaju odlučnost; obrve su mu se izvile ispod jedne jedine misaone bore; oči su mu se ispunile nekom dubokom tugom, iz čije su dubine sevali s vremena na vreme tamni odblesci, preziranje ljudskog roda i mržnja; njegovo lice, lišeno tako dugo dnevne svetlosti i sunčanih zrakova, dobilo je onu tamnu boju koja stvara ot menu lepotu ljudi sa Severa kad im je lice uokvireno crnom kosom; a ono duboko znanje što ga je stekao ozaravalo je celo njegovo lice sjajem umnog samopouzdanja; osim toga, mada je od prirode bio dosta visok, bio je stekao onu temeljnu snagu tela koje je uvek pribiralo sve svoje sile u sebe.
       Otmenost njegovih žilavih i vitkih oblika zamenila je čvrstina zaokrugljenih i snažnih udova. A njegov glas su molitve, jecali i kletve izmenile, tako da je u njemu bio čas prizvuk neke čudne blagosti, čas oštrina grubog i skoro promuklog izgovora.
       Osim toga, pošto su mu oči neprestano bile u polutami u mraku, one su stekle onu naročitu sposobnost da u mraku razaznaju predmete, kao oči u hijene i vuka.
      Edmond se osmehnu kad vide sebe, jer je bilo nemogućno da ga pozna čak i njegov najbliži prijatelj, ako mu je uopšte i ostao neki prijatelj, pošto ni sam nije mogao sebe da pozna.
       Gazda Mlade Amelije, kome je mnogo bilo stalo da zadrži među svojim mornarima tako sposobnog čoveka kao što je Edmond, ponudi mu nešto novca na račun njegove buduće zarade, i Edmond to prihvati. Kad je izišao iz radnje berberina koji je na njemu izvršio taj prvi preobražaj, prva mu je briga bila da uđe u jednu prodavnicu i da kupi potpuno mornarsko odelo, a ono je, kao što znamo, sasvim jednostavno, jer se sastoji od belih pantalona, prugaste košulje i frigijske kape.
      U tom odelu, noseći natrag Jakopu košulju i pantalone koje mu je ovaj bio pozajmio, pojavi se Edmond pred gazdom Mlade Amelije, kome je morao da ponovi ono što mu je već ranije bio ispričao. Gazda nije hteo da pozna u tome lepo i otmeno obučenom mornaru onog čoveka sa gustom bradom, kosom punom algi i telom mokrim od morske vode koga je izvukao na palubu svoga broda golog i već na izdisaju.
     Oduševljen Dantesovim lepim izgledom, on mu ponovo ponudi da ga uzme u službu, ali je Dantes imao u glavi druge planove, te pristade da ostane kod njega samo tri meseca.
      Uostalom, posada Mlade Amelije bila je vrlo vredna i poslušno je izvršavala naređenja svoga gazde, koji nije imao običaj da gubi vreme uzalud. Jedva je njegov brod bio nedelju dana u Livornu, a već su ispupčeni bokovi broda bili napunjeni šarenim muselinima, zabranjenim pamučnim tkaninama, engleskim barutom i duvanom na koji je monopolska uprava zaboravila da stavi svoj pečat. Trebalo je sve to izvući iz Livorna ne plaćajući takse i iskrcati na obale Korzike, odakle bi se izvesni špekulanti postarali da prebace taj tovar u Francusku.
       Brod krete i Edmond je ponovo plovio po onom plavom moru, tom prvom vidiku svoje mladosti, koje je tako često zamišljao dok je sanjario u svojoj tamnici. On ostavi na desnoj strani Gorgonu a na levoj Pjanozu i uputi se zavičaju Paolija i Napoleona.
      Sutradan, kad iziđe na palubu dosta rano, kao što je uvek činio, gazda zateče Dantesa naslonjenog na ogradu broda kako posmatra sa čudnim izrazom lica gomilu granitnih stena koje je sunce pri izlasku oblivalo ružičastom svetlošću: bilo je to ostrvo Monte Kristo.
       Mlada Amelija ga ostavi na otprilike tri četvrt milje sa svoje leve strane i produži put ka Korzici.
       Dok je prolazio pored toga ostrva čije mu je ime tako snažno zvučalo, Dantes je mislio da bi bilo dovoljno da skoči u more, pa bi za pola sata već bio na toj obetovanoj zemlji. Ali kad bi se našao tamo, šta bi radio bez alata kojim bi otkopavao svoje blago, bez oružja kojim bi ga branio? Uostalom, šta bi na to rekli mornari, šta bi pomislio gazda? Trebalo je, dakle, čekati.
       Srećom Dantes je umeo da čeka; on je četrnaest godina očekivao svoju slobodu, te je mogao sad, kad je bio slobodan, da pričeka šest meseci ili godinu dana na bogatstvo.
     Zar nije bio gotov da primi slobodu i bez bogatstva, da mu je neko to ponudio?
       Uostalom, zar to bogatstvo nije bilo sasvim neizvesno? Poniklo u bolesnom mozgu jadnoga opata Farije, zar nije i ono umrlo zajedno s njim?
      Istina, ono pismo kardinala Spade navodilo je neobično tačne podatke.
       I Dantes je od početka do svršetka ponavljao u sećanju to pismo, od koga nijednu jedinu reč nije bio zaboravio.
      Smrkavalo se. Edmond vide kako ostrvo menja na sebi sve prelive boja koje sumrak donosi, i kako se gubi u tami za sav ostali svet; ali ga je on, onim svojim pogledom navik nutim na tamnički mrak, verovatno i dalje gledao, jer ostade poslednji na palubi.
       Sutradan se probudiše naspram Alerije. Celoga toga dana morali su da plove krivudajući, a uveče se počeše paliti vatre na obali. Prema rasporedu tih vatri zacelo je posada saznala da se tu može iskrcati tovar, jer umesto zastave podiže fenjer na prečku pri vrhu katarke, pa se približiše na puškomet od obale.
      Dantes je zapazio da je gazda Mlade Amelije verovatno u čast te svečane prilike, kada se počeo približavati obali, postavio na obrtna ležišta dva mala topa slična bedemskim puškama, koji su bez mnogo larme mogli baciti lep metak od četvrt funte na hiljadu koraka daljine.
       Ali te večeri je ta predostrožnost bila izlišna, jer je sve izvršeno najtiše i najpristojnije. Četiri barke priđoše jedva čujno brodu, koji verovatno njima u počast spusti i svoj čamac u more; kako bilo da bilo, tek tih pet čamaca radilo je tako vredno da je u dva sata posle ponoći sav tovar prešao sa Mlade Amelije na kopno.
       Još iste noći — toliko je gazda Mlade Amelije bio uredan čovek — izvršena je podela nagrada, te je svaki član posade dobio po sto toskanskih lira kao svoj deo, a to će reći skoro osamdeset franaka u francuskom novcu.
      Ali pohod još nije bio završen, jer se uputiše Sardiniji. Trebalo je ponovo natovariti brod koji tek što beše istovaren. I ovaj drugi posao obavljen je isto onako uspešno kao i prvi. Mlada Amelija imala je sreću.
       Novi tovar bio je za Vojvodinu luku. On se sastojao skoro potpuno od havanskih cigara, kereskog vina i malage.
      Tu su imali sukob sa carinom, tom večnom neprijateljicom gazde Mlade Amelije. Jedan carinski stražar pao je smrtno ranjen, a dva mornara su bila ranjena. Dantes je bio jedan od te dvojice; metak mu je prošao kroz mišić na levom ramenu.
      Dantes je bio skoro srećan zbog te čarke i skoro zadovoljan svojom ranom, jer su mu te grube učiteljke pokazale kakvim je očima on gledao u opasnost i kako je hrabro podnosio patnju. On je gledao u opasnost smejući se; a kad ga je zrno pogodilo, rekao je kao onaj grčki filozof: „Bole, ti nisi nikakva nevolja.”
    Pored toga, on je pregledao smrtno ranjenog stražara, a taj prizor, bilo što mu se krv bila zagrejala u borbi, bilo što su se u njemu rashladila čovečanska osećanja, učinio je na njega samo lak utisak. Dantes je bio na putu koji je hteo da pređe i išao je ka cilju koji je hteo da dostigne, te mu se srce skamenjivalo u grudima.
      Uostalom, kad ga je Jakopo video kako pada, pomislio je da je mrtav, pa je jurnuo k njemu, podigao ga i, najzad, pošto ga je odneo, negovao ga je kao odličan drug.
      Ovaj svet, nije bio onako dobar kako ga je smatrao doktor Panglos; ali nije bio ni onako rđav kako ga je smatrao Dantes, pošto je Jakopo, koji se nije imao čemu nadati od svoga druga sem da nasledi njegov deo novčanih nagrada, bio onoliko ožalošćen kad je poimislio da je Dantes poginuo.
       Srećom, kao što rekosmo, Edmond je bio samo ranjen: zahvaljujući nekim travama koje stare žene sa Sardinije beru u naročito vreme i prodaju krijumčarima, rana mu brzo za raste. Edmond tada htede da iskuša Jakopa, pa mu ponudi kao naknadu za usluge koje mu je ovaj učinio svoj deo na grade, ali Jakopo to odbi s gnušanjem.
        Iz ove saosećajne odanosti koju je Jakopo osetio prema Edmondu u trenutku kad ga je prvi put ugledao; proizišlo je to da je Edmond ukazivao Jakopu izvesnu naklonost. Ali Jakopo i nije tražio više, jer je nagonski naslutio da je Edmond nešto više nego običan mornar, iako je Edmond uspeo da to sakrije od drugih. I čestiti mornar je bio zadovoljan tom malom pažnjom koju mu je Edmond ukazivao.
      Zato za vreme dugih dana plovidbe, dok je brod, zahvaljujući povoljnom vetru koji mu je nadimao jedra, jurio bezbedno po plavome moru, te mu nije trebala druga pomoć osim krmareve, Edmond je, sa pomorskom mapom u ruci, poučavao Jakopa kao što je jadni Farija poučavao njega. Pokazivao mu je kako se određuje položaj neke obale pomoću pomorskog računanja, objašnjavao mu odstupanja kompasa, učio ga da čita iz velike otvorene knjige što je iznad naših glava i koja se zove nebo, gde je bog pisao po azuru dijamantskim slovima.
     A kad bi ga Jakopo zapitao:
     — Zar vredi učiti svim tim stvarima jednog bednog mornara kao što sam ja? Edmond bi odgovorio:
     — Ko zna? Možda ćeš ti jednoga dana biti kapetan broda; pa i tvoj zemljak Bonaparta je postao car!
       Zaboravili smo reći da je Jakopo bio Korzikanac.
      Dva i po meseca su već bila protekla u takvim uzastopnim plovidbama. Edmond je sad bio postao isto tako vešt u plovidbi duž obale kao što je nekada bio smeo moreplovac; upoznao se sa svim obalskim krijumčarima i naučio sve ta janstvene znake pomoću kojih se ti polugusari raspoznaju međusobno.
       Prošao je bezbroj puta pored svog ostrva Monte Kristo, ali za to vreme nije ni jedanput našao priliku da se na njega iskrca.
      Zato je bio doneo ovu odluku:
     Čim njegov ugovor sa gazdom Mlade Amelije istekne, iznajmiće omanju barku za svoj račun (a Dantes je to mogao, jer je u toku tih raznih plovidbi sakupio oko stotinu pijastra), pa će ma pod kakvim izgovorom otići na ostrvo Monte Kristo.
     Tamo bi potpuno slobodno vršio svoja istraživanja.
     Ipak, ne potpuno slobodno, jer bi ga verovatno uhodili oni koji bi ga tamo odvezli.
      Ali na ovom svetu se čovek mora ponekad izložiti i opa snostima.
    Tamnica je Edmonda načinila obazrivim, te je želeo da se ne izlaže nikakvoj opasnosti.
      Uzalud je on tražio u svojoj i te kako plodnoj mašti, nije mogao pronaći drugi neki način da dospe na to toliko željeno ostrvo sem da ga neko tamo preveze.
      Dantes se još kolebao u toj odluci, kad ga gazda, koji je imao u njega veliko poverenje i veliku želju da ga zadrži u svojoj službi, uze jedne večeri za mišicu i odvede ga u jednu krčmu u ulici Olio u kojoj su se obično sastajali najveštiji krijumčari iz Livorna.
      Tu su se obično ugovarali krijumčarski poslovi. Dantes je već nekoliko puta ulazio u tu pomorsku berzu, pa videći sve te smele morske šićardžije koje daje čitava jedna obala od blizu dve hiljade milja u obimu, pitao se kakvom li bi moći raspolagao čovek koji bi uspeo da svojom voljom drma svima tim koncima koji se sjedinjuju ili razilaze.
    Ovoga puta ticalo se jednog zamašnog posla: bio je u pitanju jedan brod natovaren turskim ćilimima, levantskim čohama i kašmirom; trebalo je pronaći neko neutralno zemlji šte gde bi se mogao izvršiti pretovar, pa zatim pokušati da se predmeti prebace na francusku obalu.
       Nagrada je bila ogromna ako bi se u tome uspelo; trebalo je da svaki član posade dobije pedest do šezdeset pi jastra.
      Gazda Mlade Amelije predloži kao mesto za iskrcavanje ostrvo Monte Kristo, koje je potpuno pusto i na kome nema ni vojnika ni carinskih stražara, te izgleda da ga je u vreme mnogobožačkog Olimpa postavio usred mora Merkur, bog trgovaca i lopova, tih dveju klasa koje mi danas smatramo za odvojene, ako ne i različite, a koje je antičko doba izgleda svrstavalo u istu kategoriju.
      Pri pomenu imena Monte Kristo, Dantes uzdrhta od radosti, on se diže da bi prikrio svoje uzbuđenje i prošeta po zadimljenoj krčmi, gde su se svi jezici sveta stapali u onu mešavinu što se naziva Franka.
     Kad se približi dvojici pregovarača, bilo je već odlučeno da se pristane uz obalu Monte Krista i da se pođe na taj put već iduće noći.
     Kad upitaše Edmonda šta on o tome misli, on reče da to ostrvo pruža svakojaku bezbednost i da važni pothvati, da bi uspeli, treba da se obavljau što pre.
       Ništa, dakle, nije izmenjeno u utvrđenom programu. Bilo je ugovoreno da zaplove sutradan uveče i da se postaraju — pošto je more bilo tiho i vetar povoljan — da prekosutra uveče budu kraj obale toga neutralnog ostrva.


II OSTRVO MONTE KRISTO


        I tako je, najzad, jednim od onih srećnih slučajeva koji se događaju onima na kojima se surovost sudbine tako zasićavala, trebalo da Dantes stigne svome cilju prostim i prirodnim putem i da zakorači na ostrvo ne pobuđujući ni u kome nikakvu sumnju.
      Samo jedna noć razdvajala ga je od toga toliko očekiva nog polaska.
     Ta noć bila je jedna od najgrozničavijih koje je Dantes ikada proveo. U toku te noći sve povoljne i nepovoljne mogućnosti javljale su mu se naizmenično u pameti: kad bi zatvorio oči, video bi pismo kardinala Spade napisano plamenim slovima na zidu; kad bi za trenutak usnuo, tada bi naj besmisleniji snovi počeli da mu se vrzmaju po glavi. Silazio je u pećine sa podovima od smaragda, sa zidovima od rubina, sa stalaktitima od dijamanata. Biser je padao kap po kap kao što obično kaplje podzemna voda.
     Edmond je, ushićen i zadivljen, punio svoje džepove dragim kamenjem; zatim bi ponovo izišao na dnevnu svetlost, a to drago kamenje se pretvaraio u običan šljunak. Tada bi pokušao da se vrati u one divotne pećine koje je samo bio nazreo; ali bi se put zaplitao u beskrajne uvojke, a ulaz bi opet postao nevidljiv. Tražio je uzalud u svome zamorenom sećanju onu magijsku i tajanstvenu reč koja je arapskom ribaru otvarala blistave Ali‑Babine pećine. Sve je bilo uzalud; iščezlo blago ponovo je postalo svojina podzemnih duhova od kojih se on za trenutak bio ponadao da će ga oteti.
       Dan dođe skoro isto onako grozničav kakva je bila i noć; ali on pomoću mašte donese i razumnost, te je Dantes mogao da utvrdi plan rada koji je dotada bio nejasan i kolebljiv u njegovoj pameti.
     Veče dođe, a sa njim i pripreme za polazak. Te pripreme pružale su Dantesu mogućnost da sakrije svoju uzrujanost. Malo‑pomalo on je uzeo vlast da svojim drugovima zapoveda kao da je on gospodar broda; a kako su njegova naređenja bila uvek jasna, određena i laka za izvršavanje, njegovi drugovi su ih izvršavali ne samo brzo nego i rado.
      Stari moreplovac ga je pustio da dela, jer je i on uvideo Dantesovu nadmoćnost nad ostalim mornarima i nad njim sa mim. On je u tome mladom čoveku video svog prirodnog naslednika i žalio je što nema kćer da priveže Edmonda tom uzvišenom vezom.
      U sedam sati uveče sve je bilo gotovo, a već u sedam i deset minuta plovili su oko svetionika u trenutku kad je ovaj počeo da svetli.
      More je bilo mirno, sa povetarcem koji je dolazio sa jugoistoka. Plovili su pod azurnim nebom, po kome je i bog palio jedan za drugim svoje svetionike, od kojih je svaki po jedan zaseban svet. Dantes izjavi da svi mogu da odu na spvanje, a on preuzima na sebe da krmani brodom.
      Kada je Maltez (tako su zvali Dantesa) dao takvu izjavu, to je bilo dovoljno, i svak je pošao spokojno na spavanje.
      Dantesu, koji je bio naglo izbačen iz samoće u svet, događalo se ponekad da oseti preku potrebu da bude sam. A zar ima veće i poetičnije samoće nego kad brod usamljeno plovi morem kroz noćnu tamu u tišini beskrajnog prostora i pod pogledom Gospoda?
     Ovog puta samoća je bila ispunjena njegovim mislima, noć osvetljena njegovim maštarijama, tišina oživljena njegovim zavetima
     Kad se gazda probudio, brod je plovio pod punim jedrima; nije bilo nijednog delića platna koji ne bi bio nadut od vetra; prelazili su više od dve i po milje na sat.
     Ostrvo Monte Kristo raslo je na vidiku.
    Edmond ponovo predade brod njegovom gospodaru, pa otide da se i on opruži na svom mornarskom ležištu; ali iako cele te noći nije spavao, ipak nije mogao da sklopi oči nijednog trenutka.
      Dva sata kasnije ponovo izađe na palubu. Brod je baš zaobilazio ostrvo Elbu. Bili su naspram Marečane i ostavili za sobom ravno i zeleno ostrvo Pijanozu. Videlo se kako se ka nebeskom plavetnilu uzdiže plameni vrh Monte Krista.
      Dantes naredi krmaru da okrene brod udesno, tako da im Pijanoza ostane na desnoj strani, jer je izračunao da bi na taj način skratili put za dva do tri čvora.
      Oko pet sati posle podne sagledali su čitavo ostrvo. Videle su se na njemu i najsitnije pojedinosti zahvaljujući onoj prozračnosti vazduha koja je svojstvena svetlosti što je rasipaju sunčevi zraci pri zalasku.
      Edmond je gutao očima tu gomilu stenja na kojoj su se smenjivale sve boje sumraka, počev od jasno ružičaste do tamnoplave; s vremena na vreme obrazi bi mu se zažarili, čelo zarumenelo, a crven oblak prošao bi mu ispred očiju.
     Nikada igrač koji je stavio na kocku sve što ima nije osećao strepnju kakvu je osećao Dantes kad bi se njegova nada popela do vrhunca.
      Noć se spusti i u deset sati priđoše obali. Mlada Amelija stigla je prva na mesto sastanka.
       Dantes, iako je obično umeo da vlada sobom, nije se mogao uzdržati, već prvi skoči na obalu; da je smeo, on bi kao Brut poljubio zemlju.
      Bila je mračna noć, ali u jedanaest sati mesec se diže iz mora i posrebri mu svaki talasić; zatim njegovi zraci, ukoliko se više peo, počeše da poigravaju poput belih svetlosnih vodo pada po nagomilanim stenama ovog drugog Peliona.        Posada Mlade Amelije poznavala je dobro to ostrvo, jer je ono bilo jedno od njenih uobičajenih svratišta. A Dantes ga je posmatrao pri svakom svom putovanju ka Levantu, ali se nikad nije bio iskrcao na njega
    On poče da ispituje Jakopa.
— Gde ćemo provesti noć? — zapita ga.
— Pa na našem brodu — odgovori mornar.
— Zar nam ne bi bilo bolje u pećinama?
— U kojim pećinama?
— Pa u pećinama na ovom ostrvu.
— Ja ne znam ni za kakve pećine — reče Jakopo.
         Hladan znoj obli Dantesovo telo.
— Nema pećina na Monte Kristu? — zapita on
— Ne.
      Dantes je za trenutak bio ošamućen; zatim pomisli da su te pećine možda bile zatrpane kakvim bilo slučajem, ili ih je čak, radi veće sigurnosti, zatrpao sam kardinal Spada.
      U tom slučaju bilo je najglavnije da se pronađe taj iščezli ulaz. Bilo bi uzaludno tražiti ga noću. Zato Dantes odloži istraživanje za sutradan. Uostalom, jedan znak istaknut na katarci na pola milje na moru, na koji Mlada Amelija od govori odmah istim takvim znakom, pokaza da je došao trenutak da se započne posao.
      Zadocnela lađa, uspokojena tim znakom koji je trebalo da pokaže onoj koja docnije stiže da može prići bez ikakve opasnosti, pojavi se uskoro bela i tiha kao utvara i dođe da spusti kotvu na jedek odstojanja od obale.
      Odmah poče pretovarivanje.
     Dok je radio, Dantes je mislio kakav bi radostan poklič mogao jednom jedinom rečju izazvati kod svih tih ljudi kad bi glasno iskazao onu misao što mu je bez prestanka tiho brujala u ušima i u srcu. Ali, naprotiv, umesto da otkrije veličanstvenu tajnu, on se bojao da je nije već isuviše odao, i da nije svojim neprestanim kretanjem, učestanim zapitkivanjem, zagledanjem neprestanom zabrinutošću pobudio sumnju. Bila je prava sreća, bar u ovoj prilici, što je njegova vrlo bolna prošlost odražavala na njegovom licu neizbrisivu tugu i što su odblesci radosti koji su se mogli nazreti ispod tog oblaka bili uistini samo kratkotrajne munje.
     Niko, dakle, nije ništa naslućivao, te kada sutradan Dantes uze pušku, olovo i barut i izrazi želju da ode da ubije neku od onih divljih koza koje su se mogle videti kako skaču sa stene na stenu, svi su tumačili taj Dantesov izlet samo kao ljubav prema lovu i kao želju da se usami. Jedino je Jakopo navaljivao da pođe s njim.  Dantes ne htede da se tome protivi, bojeći se da tim odbijanjem da ga neko prati ne pobudi kakvu sumnju. Ali tek što je prešao četvrt milje i ugrabio priliku da puca i ubije jedno jare, on posla Jakopa da ga odnese svojim drugovima, poručujući im da ga ispeku i da mu jednim pucnjem iz puške dadu znak, kad bude pečeno, da i on pojede svoj deo; nešto suvog voća i boca vina sa Monte Pulčana trebalo je da dopune jelovnik.
     Dantes produži put osvrćući se s vremena na vreme. Kad stiže na vrh jedne stene, vide na hiljadu stopa ispod sebe svoje drugove, kojima se baš beše pridružio Jakopo, i kako vredno pripremaju doručak, povećan, zahvaljujući Edmondovoj veštini, onim što je najglavnije.
     Edmond ih je za trenutak posmatrao blagim i tužnim pogledom čoveka koji zna nešto više nego oni.
    — Kroz dva sata — reče on — ti će ljudi otploviti, bogatiji za pedeset pijastra, i po cenu svog života pokušati da zarade još pedeset; posle toga će se vratiti sa bogatstvom od šest stotina lira da straće to blago u kojoj bilo varoši, gordi kao sultani i samopouzdani kao nabobi. Danas me nada na goni da gledam prezrivo to njihovo bogatstvo, koje mi liči na najveću bedu; ali će me sutra razočarenje možda primorati da smatram tu veliku bedu kao najveću sreću… Ah, ne, — uzviknu Edmond — to se neće dogoditi; učeni, nepogrešni Farija nije se mogao prevariti baš jedino u ovom slučaju. Uostalom, bolje bi bilo i umreti nego živeti i dalje ovim bednim i nedostojnim životom.
      Tako se Dantes, koji je pre tri meseca žudeo samo za slobodom, nije sad zadovoljavao samo slobodom, nego je čeznuo i za bogatstvom. Nije Dantes bio kriv za to nego bog, koji je čoveku ograničio moć a usadio mu beskrajne želje. Za to vreme, idući jednim prolazom koji se gubio između dveju stenovitih litica, stazom koju je izdubao potok i kojom naj verovatnije nikad čovečja noga nije prošla, Dantes se približi mestu za koje je pretpostavljao da su se morale nekada nalaziti pećine. Dok je išao duž morske obale zagledajući i najmanje predmete veoma pažljivo, učini mu se da je na nekim stenama primetio nekakve zaseke koje je urezala ljudska ruka.
     Vreme, koje sve fizičke stvari pokriva plaštom zaborava, kao da beše poštedeleo te oznake ucrtane sa izvesnom pravilnošću sa ciljem da verovatno ukažu neki pravac. Međutim, ti znaci su povremeno iščezavali pod žbunjem mirte, koja se širilau velikim bokorima punim cveća, u pod parazitnim lišajima. Tada je Edmond morao da razgrće granje ili podiže manovinu da bi pronašao te putokaze koji su ga vodili u taj drugi lavirint. Ti znaci su uostalom, ulivali Edmondu mnogo nade. Zar nije moguće da ih je sam kardinal urezao da bi, u slučaju neke nesreće, koju on nije mogao predvideti da će biti onako potpuna, mogli da posluže njegovom nećaku kao putokaz. Ovo usamljeno mesto bilo je baš kako treba za čoveka koji je hteo da zakopa svoje blago. Samo, da nisu možda ti izdajnički znaci privukli druge oči, a ne one radi kojih su bili urezani, i da li je to ostrvo sa svojim mračnim čudesima verno sačuvalo svoju divnu tajnu?
      Međutim, otprilike na šezdeset koraka od pristaništa učini se Edmondu, koga njegovi drugovi još nisu mogli videti usled neravnog zemljišta, da su zarezi prestali; samo, oni se nisu završavali ni kod kakve pećine. Jedna velika okrugla stena, koja je ležala na čvrstoj osnovi, bila je jedini cilj do koga su, izgleda ti znaci vodili. Edmond pomisli da umesto da je stigao na kraj, on se možda, naprotiv, nalazio na samom početku; zato se okrete i pođe natrag istim putem.
      Za to vreme su njegovi drugovi spremali doručak, odlazili da zahvate vodu na izvoru, prenosili hleb i voće na obalu i pekli jare. Baš kad su ga skidali sa ražnja načinjenog za tu priliku, oni ugledaše Edmonda, koji je lako i smelo kao divokoza skakao sa stene na stenu. Oni ispališe jedan metak iz puške da mu dadu znak. Lovac odmah promeni pravac i pođe trčeći natrag k njima. Ali baš kada su ga svi pratili pogledom u tome tako reći letenju i govorili za njegovu veštinu da je ludački smela, Edmondu se okliznu noga, kao da je htela da opravda njihovo strahovanje. Videše ga kako posrte na vrhu jedne stene, uzviknu i iščeze.
      Svi jurnuše zajedno, jer su svi voleli Edmonda i pored njegove nadmoćnosti; pa ipak Jakopo stiže prvi.
     On nađe Edmonda kako leži okrvavljen i skoro bez svesti; mora biti da se skotrljao sa visine od dvanaest do petnaest stopa. Nasuše mu u usta nekoliko kapi ruma, i taj lek, koji je već jednom dobro delovao na njega, proizvede isto dejstvo kao i prvi put.
     Edmond otvori oči i požali se da oseća jak bol u kolenu, veliku težinu u glavi i nepodnošljiva sevanja u krstima. Htedoše da ga prenesu na obalu; ali kad ga dodirnuše, iako je Jakopo davao uputstva, on izjavi da nema snage da izdrži prenos
      Razume se da za Dantesa nije uopšte dolazilo u obzir da doručkuje; ali je on zahtevao da se njegovi drugovi, koji nisu imali iste razloge da se uzdržavaju od hrane, vrate na svoje mesto. Što se njega tiče, on je utvrdio da mu treba samo malo odmora i da će ga oni po povratku zateći u boljem stanju.
     Mornari se nisu dali mnogo moliti: mornari su bili gladni, miris jareta dopirao je do njih, a među morskim vukovima ne pazi se mnogo na ceremonije.
     Posle jednog sata oni se vratiše. Sve što je Edmond mogao da učini, bilo je da se odvuče desetak koraka dalje da bi se naslonio na jednu stenu obraslu mahovinom.
      Ali ne samo da se Dantesovi bolovi nisu stišali, nego je izgledalo da su se i pojačali. Stari gazda, koji je morao da otplovi to prepodne da preda svoj tovar na granici između Pijemonta i Francuske, između Nice i Frežisa, navaljivao je na Dantesa da pokuša da se digne. Dantes je činio natčovečanske napore da se odazove tome pozivu, ali je pri svakom pokušaju padao nazad jaučući i bledeći.          — Slomio je kičmu — reče gazda šapatom.
      — Ali sve jedno! To je dobar drug, i ne treba ga ostaviti; potrudimo se da ga prenesemo do broda. Ali Dantes izjavi da više voli da umre nego da trpi užasne bolove koje bi mu pričinilo kretanje, pa ma kako ono slabo bilo.
     — E, onda, — reče gazda — neka bude što bude, ali se neće pričati da smo ostavili bez pomoći jednog valjanog druga kao što ste vi. Otplovićemo tek večeraš.
      Taj predlog veoma začudi mornare, iako mu se niko nije usprotivio, već naprotiv. Gazda je bio tako neumitan čovek, da je ovo sad bilo prvi put da se odrekao nekog pothvata ili makar odložio njegovo izvršenje.
      Zato Dantes nije hteo pristati da se radi njega učini tako težak prekršaj pravila discipline koja je vladala na brodu.
      — Ne — reče on gazdi. — Ja sam bio nespretan, pa je pravo da sam snosim kaznu za svoju nespretnost. Ostavite mi malo dvopeka, jednu pušku, baruta i kuršuma da ubijam jariće ili čak i da se branim, kao i jedan budak da sagradim sebi neku kućicu ako ne biste mogli uskoro da dođete po mene.
     — Ali ti ćeš umreti od gladi — reče gazda
      - Više volim i to — odgovori Edmond — nego da trpim grozne bolove koje mi pričinjava svaki pokret.
      Gazda se okretao ka brodu koji se ljuljao u pristaništu već donekle spreman za put i gotov da ponovo zaplovi morem čim bude potpuno opremljen.
     — Pa šta možemo da radimo, Malteže! — reče on. — Ne možemo te ostaviti tek tako, a ne možemo se ni zadržavati duže?
     — Idite, idite! — uzviknu Dantes.
     — Mi se nećemo vratiti bar za nedelju dana, — reče gazda — pa i onda moraćemo da skrenemo sa svog puta da bismo došli do tebe.
      — Slušajte, — reče Dantes — ako za dva do tri dana susretnete neku ribarsku lađicu ili kakvu drugu koja bi prolazila ovuda, preporučite me njoj, a ja ću platiti dvadeset i pet pijastra da me odveze natrag u Livorno. Ako ne naiđete ni na jednu, onda se vratite ovamo.
       Gazda zavrte glavom.
      — Slušajte, gazda Baldi, — reče Jakopo — ima jedan način da se ovo uredi. Vi pođite, a ja ću ostati kraj ranjenika da ga negujem.
       — I ti ćeš se odreći svog udela u dobiti — reče Edmond — da bi ostao sa mnom?
     — Jeste, — reče Jakopo — i ne bih zažalio.
      — Onda si ti čestit mladić, Jakopo, — reče Edmond. — Bog će te nagraditi za tvoju dobru nameru; ali meni nije niko potreban, hvala ti. Za dan‑dva ja ću se oporaviti, a nadam se da ću među ovim stenama naći neke trave koje odlično leče uboje.
        I jedan čudan osmejak zalebde na Dantesovim usnama. On steže srdačno ruku Jakopu, ali ostade nepokolebljiv u svojoj odluci da ostane, i to da ostane sam.
        Krijumčari ostaviše Edmondu ono što je zatražio i udaljiše se, ali su se osvrnuli nekoliko puta, i kad god bi se osvrnuli, mahali su mu na sve moguće načine u znak srdačnog opraštanja, na što je Edmond odgovarao samo rukom, kao da nije mogao da pokrene ostali deo tela.
       Zatim kad se oni izgubiše iz vida, Dantes prošapta smejući se:
     — Čudnovato da se baš među ovakvim ljudima nailazi na dokaze prijateljstva i odanosti.
       Zatim se oprezno odvuče do vrha stene koja mu je za klanjala more, i odande vide jedrilicu kako završava svoje pripreme za plovidbu, kako diže kotvu, ljulja se ljupko kao galeb kad se sprema da poleti i odlazi.
      Posle jednog sata ona sasvim isčeze, ili se bar sa mesta gde je ostao ranjenik nije mogla videti.
     Tada se Dantes uspravi gipkije i hitrije nego jarad koja su skakutala među mirtama i mastikama po tim divljim stenama, uze pušku jednom rukom a budak drugom, pa jurnu ka onoj steni kod koje su se završavali zarezi što ih beše zapazio na stenama.
    — A sada, — uzviknu on sećajući se priče o arapskom ribaru koju mu je pričao Farija — sada, Sezame, otvori se!






Нема коментара:

Постави коментар