03.03.2020.

John Green, Gradovi na papiru ( 6 deo)





6.

       Turisti nikada ne navraćaju u centar Orlanda, jer onde nema ničega osim nekoliko nebodera koji su u vlasništvu banaka i osiguravajućih društava. To je ona vrsta gradskih središta koja se noću i vikendom pretvaraju u pustinju, ako izuzmemo nekoliko noćnih klubova napola ispunjenih očajnicima i očajno jadnim likovima. Dok sam po Margoinim uputama vozio kroz labirint jednosmernih ulica, videli smo nekoliko ljudi koji su spavali na pločniku ili su sedili na klupama, ali niko nije bio u pokretu. Margo je spustila prozor pa sam na licu osetio udarac teškog, toplog zraka, toplijeg nego što bi noćni vazduh  trebao biti. Pogledao sam je i vidieo kako joj kosa leprša na vetru. Iako je bila pokraj mene, osećao sam se nekako potpuno sam među tim velikim i pustim zgradama, kao da sam jedini preživeli nakon apokalipse i kao da celi ovaj čudesni i beskrajni svet sada pripada samo meni, da je ostavljen meni da ga istražim.
 
      “Jesmo mi u nekakvom turističkom obilasku?” upitao sam.
       “Ne”, rekla je. “Pokušavam nas dovesti do zgrade Sun Trasta. To je ona pokraj Šparoge.”
       “Aha”, rekao sam, jer sam prvi put ove večeri mogao dati svoj doprinos korisnom informacijom. “To je dalje prema jugu.” Vozio sam još nekoliko blokova dalje i onda skrenuo. Margo je veselo pokazala kažiprstom, i da, pred nama je bila Šparoga.

     Strogo uzevši, za Šparogu se nije moglo reći da je zaista šparoga, niti da se sastoji od delova šparoge.
   
      Bila je to obična skulptura koja je samo frapantno podsećala na desetometarski komad šparoge – iako sam čuo kako ljudi kažu da sliči:

1. Stabljici graška od zelenog stakla
2. Apstraktnom prikazu drveta
3. Zelenoj, staklenoj karikaturi obeliska u Washingtonu
4. Veselom zelenom falusu Veselog Zelenog Diva.

      U svakom slučaju skulptura nije izgledala kao Kula svetlosti, kako se zapravo zvala. Zaustavio sam auto pokraj jednog parkirnog automata i pogledao Margo. Na trenutak sam je uhvatio kako se zagledala u daljinu, a prazan joj pogled nije bio usmeren na Šparogu, već nekamo mimo nje. Tada mi je prvi put palo na um da nešto u vezi s njom nije u redu – ne u stilu dečko-mi-je-seronja, nego da stvarno nije u redu. I trebao sam joj nešto reći. Naravno. Trebao sam joj toliko toga reći. Ali samo sam rekao: “Mogu li te pitati zašto si me dovela do Šparoge?”
   
 Pogledala me i nasmešila se. Margo je bila toliko lepa da je i njezin lažni osmeh bio dovoljno uverljiv. “Moramo provjeriti kako napredujemo. A najbolje mesto za to je vrh zgrade SunTrasta.”

       Zakolutao sam očima. “Ma kakvi. Ne. Nema šanse. Rekla si da nema ni provaljivanja ni upadanja.”
   
      “Ovo nije provala i upad. Ovo je samo upad, jer vrata nisu zaključanu.”       
   
     “Margo, ali ovo je smešno. Naravno da...”
   
      “Priznajem da je tokom večeri bilo i provala i upada. Ono kod Beccine kuće bio je upad. Kod Jasea provala, ali provalnik je bila riba. Ovo ovde će biti upad. Nigde nije bilo i provale i upada. Teoretski, murjaci nas mogu optužiti za provalu, i mogu nas optužiti za upad, ali ne mogu nas optužiti i za provalu i za upad. Tako da sam održala svoje obećanje.”

    “Ali zgrada SunTrasta sigurno ima osiguranje, ili tako nešto”, rekao sam.   

        “Ima”, rekla je otkopčavajući sigurnosni pojas. “Naravno da ga ima. Ime mu je Gus.”

         Ušli smo na glavni ulaz. Iza širokog polukružnog stola sedeo je momak s retkom kozjom bradicom, u uniformi Regents Securityja.
   
      “Šta ima, Margo?” upitao je videvši nas.
   
        “Ćao, Gus”, odgovorila je Margo. “Ko ti je ovaj mladac?”

       ISTO SMO GODIŠTE! hteo sam viknuti, ali prepustio sam Margo da govori i u moje ime.

        “Ovo je moj kolega Q. Q ovo je Gus.”

       “Šta ima, Q?” pitao je Gus.

       Raspačavamo nešto krepanih riba po gradu, kršimo neke prozore, fotografišemo neke gole likove, visimo u predvorjima nebodera u tri i petnaest ujutro, i takve stvari. “Ništa posebno”, odgovorio sam.

      “Liftovi su preko noći izvan pogona”, rekao je Gus. “Morao sam ih isključiti u tri. Ali možete gore stepenicama.”

    “Kul. Vidimo se, Gus.”
     “Vidimo se, Margo.

    “Otkuda, dovraga, poznaješ čuvara u SunTrastu?” upitao sam je kad smo stigli do stubišta.

       “Bio je u četvrtom razredu kad sam ja krenula u prvi”, odvratila je. “Moramo požuriti? Vreme leti.” Požurila je, grabeći po dve stepenice odjednom i pridržavajući se jednom rukom za držač, dok sam ja pokušavao držati korak, ali nisam uspevao. Margo se nije bavila sportom, ali volela je trčati – ponekad sam je viđao kako sama trči Jeffersonovim parkom sa slušalicama na ušima. Ja nisam vole dao trčim. Iskreno govoreći, nisam voleo nikakvo vežbanje. Ali ovaj put sam nastojao držati korak, pa sam otirao znoj s čela i zanemario to što su mi mišići u nogama goreli. Kada sam dosegao dvadeset peti kat, Margo me već čekala onde.

    “Pogledaj sad ovo”, rekla je. Otvorila je jedna vrata i ušli smo u dvoranu s golemim hrastovim stolom, dugačkim kao dva automobila i nizom prozora koji su se protezali od poda do stropa. “Konferencijska dvorana”, rekla je. “Ima najbolji pogled u celoj zgradi.” Išao sam za njom dok je koračala uz prozore. “Dakle,” rekla je pokazujući prstom “to ti je Jefferson Park. Vidiš li naše kuće? Svetla su još uvek ugašena, što je dobro.” Krenula je napred do jednog od sledećih prozora. “Onde je Jaseova kuća. Svetla su pogašena, nema više policijskih automobila. To je odlično, iako bi to moglo značiti da se nekako dokopao kuće, a to bi bila šteta.” Beccina je kuća bila predaleko da bismo je videli, čak i odavde.
    Zaćutala je na trenutak, a onda se sasvim približila staklu i naslonila se čelom na njega. Ustuknuo sam, ali ona me zgrabila za majicu i povukla napred. Nije mi baš bilo drago da oboje svom težinom pritisnemo staklo, ali ona me i dalje vukla za majicu i na svome boku osećao sam njezinu stisnutu šaku pa sam konačno i sam naslonio glavu na staklo, što sam nežnije mogao, i pogledao prizor ispod sebe.
     Odozgo, Orlando je izgledao dobro osvetljen. Ispod nas mogao sam videti svetlucanja semafora na raskršćima, a ulična rasveta iscrtala je po gradu savršenu mrežu koja je završavala tamo gde su počinjale zavojite slepe uličice predgrađa.
     “Lepo je”, rekao sam.
     Margo mi se podrugljivo osmehnula.“Stvarno. Ozbiljno to misliš?”
      “Mislim, ne znam, možda i nije”, rekao sam, iako je bilo lepo. Kad sam video Orlando iz aviona, izgledao mi je kao set LEGO-kockica utopljen u zeleni ocean. Odavde, u noći, izgledao je kao pravi grad – kao grad koji prvi put zaista vidim. Dok sam obilazio konferencijsku dvoranu, a posle i ostale kancelarije na spratu, mogao sam sve videti. I školu. I Jefferson park. I Disney World u daljini. I akvapark. I 7-Eleven, gde je Margo lakirala nokte, a ja se borio da dođem do daha. Sve je bilo onde – celi moj svet, a mogao sam ga razgledati šećući po zgradi. “Impresivnije je”, rekao sam glasno. “Mislim, kad se gleda izdaleka. Ne vidiš kako su se stvari ofucale, znaš što mislim? Ne vidiš ni hrđu ni korov ni boju koja se ljušti. Vidiš grad onakvim kakvim ga je neko jednom zamislio.”

     “Izbliza sve izgleda ružnije.” “Osim tebe”, odgovorio sam pre nego što sam promislio.
      Pogledala me, čela još uvek prislonjenog na staklo i nasmešila se.” Daću ti mali savet: kad si samouveren, sladak si. Kad si nesiguran, baš i nisi.” Pre negoli sam imao priliku išta odgovoriti, ponovo je svrnula pogled na panoramu grada i počela govoriti. “Evo što ovde nije lepo: odavde ne možeš videti hrđu, oljuštenu boju i sve ono ostalo, ali možeš videti grad kakav doista jeste. Možeš videti koliko je lažan. Da je od plastike, bio bi čvršći. Ali ovo je grad od papira. Mislim, pogledaj ga, Q: pogledaj sve te slepe ulice, te ceste koje zavrću same u sebe, sve te kuće koje su napravljene da se raspadnu. Sve te papirnate ljude koji žive u svojim papirnatim kućama i lože svoju budućnost da bi im sada bilo toplo. Svu tu papirnatu decu što piju papirnato pivo koje im je kupio neki propalica u nekom papirnatom dućanu. Svi su poludeli od te manije da poseduju stvari. Sve su te stvari tanke kao papir i trošne kao papir. I svi ljudi također. Živim ovde osamnaest godina i još nisam našla nekoga kome bi bilo stalo do stvari koje su važne.”
    “Pokušaću to što si rekla ne shvatiti lično”, rekao sam. Oboje smo zurili u noć boje tinte, u slepe uličice i savršeno podeljene parcele u daljini. Ali njezino je rame bilo naslonjeno na moju ruku i nadlanice su nam se dodirivale, i makar je nisam gledao, imao sam osećaj kao da se, priljubivši se uz staklo, priljubljujem uz nju.

   “Oprosti”, rekla je. “Možda bi mi sve izgledalo drugačije da sam sve ovo vreme provela s tobom umesto – uh. O, Bože. Kako mrzim samu sebe zato što mi je još uvek stalo do mojih takozvanih prijatelja. Samo da znaš, ne radi se o tome da sam, ono, oh-tako-strašno-pogođena zbog Jasona. Ili zbog Becce. Čak ni zbog Lacey, iako mi je bila simpatična. Ali to je bila moja poslednja veza. U redu, bila je to jadna veza, ali jedina koja mi je preostala, a svaka papirnata devojka treba barem jednu vezu, je l’ da!”
      Evo šta sam joj odgovorio. Rekao sam: “Bićeš dobrodošla za naš sto, sutra.”           “Tako si sladak”, odgovorila je, a glas joj se gubio. Okrenula se prema meni i lagano kimnula glavom. Nasmešio sam se. I ona se nasmešila. Taj je osmeh ulevao poverenje. Otišli smo do stepenica i sjurili se dole. Pre svakog odmorišta skočio bih s poslednje stepenice i kucnuo petom o petu kako bih je nasmejao, i ona se zaista smejala. Mislio sam da je nasmejavam. Mislio sam, kada bih bio samouveren, moglo bi biti nešto među nama.
       Krivo sam mislio.


Нема коментара:

Постави коментар