7.
Dok smo sedeli u autu a ključ je već bio u bravi, ali nisam pokrenuo motor, rekla je: “Da te pitam, kada ustaju tvoji roditelji?”
“Ne znam, ono, u šest i petnaest.” Bilo je 3:51. “Mislim, imamo još više od dva sata, a obavili smo devet zadataka.”
“Znam, ali najteži sam ostavila za kraj. U svakom slučaju, sve ćemo uspeti obaviti. Zadatak deseti – Q je na redu da odabere žrtvu.”
“Šta?”
“Ja sam već odabrala kaznu. Ti samo odaberi na kome će se obrušiti naš moćni gnev.”
“Na koga će se obrušiti naš moćni gnev”, ispravio sam je, a ona je nezadovoljno odmahnula glavom. “Nemam ja nikoga na koga bih poželeo obrušiti svoj gnev”, rekao sam, jer to je bila istina. Oduvek mi se činilo da moraš biti neko i nešto da bi imao neprijatelje. Ako gledamo istoriju, Nemačka je imala više neprijatelja nego Luksemburg. Gledajući tako, Margo Roth Spiegelman bila je Nemačka. I Velika Britanija. I Sjedinjene Države. I carska Rusija. A ja sam Luksemburg. Kradem Bogu dane, čuvam ovce i jodlam.
“A šta je s Chuckom?”
“Hm”, rekao sam. Chuck Parson zaista jest bio poprilično naporan svih ovih godina, sve dok ga ona nije zauzdala. Na stranu onaj debakl s tekućom vrpcom u restoranu marketua , ali jednom me zaskočio izvan škole, dok sam čekao autobus, zavrnuo mi je ruku i uporno zahtevao: “Reci da si peder.” To je bila njegova univerzalna uvreda koja je značila: imam-rečnik-od-dvanaest-reči-pa-ne-očekuj-raznolikost. I premda je sve to bilo neverovatno detinjasto, ipak sam na kraju rekao da sam peder, što me prilično uzrujalo, jer 1. mislim da niko ne bi trebao rabiti tu reč, a svakako ne ja, i 2. slučajno nisam peder, i 3. za Chucka Parsona nazvati sebe pederom bilo je najveće moguće poniženje, iako nema ničega sramotnoga u tome što je neko gej, što sam mu i pokušao objasniti dok mi je zavrtao ruku iza lopatice, ali on je samo ponavljao: “Ako si tako ponosan što si peder, zašto jednostavno ne priznaš da si peder, pederu?”
Kad je bila reč o pitanjima logike, Chuck Parson očito nije bio Aristotel. Ali bilo ga je metar i devedeset i sto kila žive vage, a to se ipak računa.
“Možeš dodati Chucka”, potvrdio sam. A onda sam okrenuo auto i krenuo u pravcu državne ceste. Nisam još znao kamo idemo, ali bogami u centru ne ostajemo.
“Sećaš li se plesne škole Kruna?” upitala je. “Večeras sam razmišljala o njoj.”
“Oh. Da.”
“Oprosti mi zbog onoga. Pojma nemam kako sam se našla na njegovoj strani.”
“Ma, sve u redu”, rekao sam, ali i samo spominjanje plesne škole Kruna tako me raspizdilo da sam nastavio: “Super. Chuck Parson. Znaš li gde živi?” “Znala sam da ću uspeti probuditi u tebi želju za osvetom. On živi u College Parku. Sidi s ceste kod Princetona.”
Skrenuo sam prema ulazu na autocestu i nagazio na gas. “Opa”, rekla je Margo. “Nemoj uništiti Chrysler.”
U šestom razredu roditelji su svoju decu, uključujući Margo, Chucka i mene, hrpimice slali na satove plesa u Krunu, školu plesa, poniženja i sramote. Bilo je to otprilike ovako: dečaci su stajali s jedne, a devojčice s druge strane, i onda bi na znak učitelja dečaci pristupili devojčicama i pitali: “Mogu li zamoliti za ples?”, a devojčice bi odgovorile: “Možeš.” Devojčicama nije bilo dopušteno da odbiju. No jednoga dana – učili smo fokstrot – Chuck Parson nagovorio je sve devojčice da me otkantaju. Nikog drugog, nego samo mene. I tako sam prišao Mary Beth Shortz i pitao: “Mogu li zamoliti za ovaj ples?” a ona je rekla ne. Onda sam zamolio drugu devojčicu, pa treću, pa Margo, koja je također rekla ne, pa još jednu, a onda sam se na koncu rasplakao.
Jedina stvar gora od toga da te otkantaju u plesnoj školi je plakati zbog toga što su te otkantali, a jedina pak stvar gora od toga je da odeš do učiteljice plesa i kažeš kroz suze: “Sve su mi devojčice rekle ne, a to je pjotifpjavila.” Naravno, isplakao sam se kod učiteljice kao kišna godina, a posle sam najveći deo vremena u višim razredima proveo trudeći se da zaboravim taj neugodni događaj. Da skratim priču, Chuck Parson mi je uništio sve izglede da plešem fokstrot, što za jednoga šestaša na kraju krajeva i nije bilo tako loša stvar. Zbog toga više stvarno nisam bio kivan na njega, a ni zbog svih drugih psina koje mi je priređivao tokom ovih godina. Ali to sigurno ne znači da bih se rasplakao nad njegovom sudbinom.
“Čekaj, on neće znati da sam to bio ja?”
“Ma kakvi. Zašto?”
“Ne želim da misli kako mi ga je toliko puna kapa da ga želim povrediti.” Naslonio sam ruku na središnju konzolu i Margo ju je potapšala. “Ne trebaš se brinuti”, rekla je. “Nikad neće saznati šta ga je depiliralo.”
“Mislim da si upravo pogrešno upotrebila reč, premda ne znam ni šta znači.”
“Znam reč koju ti ne znaš”, poveselila se Margo. “JA SAM NOVA KRALJICA REČNIKA. UZURPIRALA SAM TE!”
“ Izgovaraj slovo po slovo ”, kazao sam joj.
“Ne”, odgovorila je smejući se. “Neću ti predati krunu zbog uzurpacije. Moraćeš se više potruditi.”
“Dobro”, rekao sam smešeći se.
Vozili smo se kroz College Park, deo koji je važio kao istorijska jezgra Orlanda, jer je većina kuća u njemu bila izgrađena pre čitavih trideset godina. Margo se nije mogla setiti Chuckove adrese, ni kako izgleda njegova kuća, pa čak ni u kojoj je ulici (“Skoro sam, ono, devedeset pet posto sigurna da je u ulici Vassar”) Napokon, nakon što smo pronjuškali gotovo cielu ulicu Vassar, Margo je pokazala na levo i rekla: “Eno je.”
“Sigurna si?” upitao sam.
“Sigurna sam, ono, devedeset-sedam-celih-dva posto. Mislim, prilično sam sigurna da mu je ono spavaća soba”, rekla je pokazavši prstom. “Jednom je imao tulum, a kad je došla policija, iskrala sam se kroz prozor. Gotovo sam sigurna da je to taj isti prozor.”
“Izgleda mi da bismo ovde mogli upasti u nevolje.”
“Ali ako je prozor otvoren, onda nema provale. Samo upad. A malopre smo upali u SunTrast i bilo je to luk i voda.”
Nasmejao sam se. “Još ćeš me pretvoriti u opasnog frajera.”
“To mi je i namera. Dobro, a sad potrepštine: uzmi tubu Veeta, boju u spreju i vazelin.”
“Okej, uzeo sam sve.”
“Nemoj sada pošiziti na mene, Q. Dobra je viest da Chuck spava kao hibernirani medved – znam to jer sam prošle godine s njime bila na satima engleskog i nije se budio ni kad bi ga gospođica Johnston klepnula onim romanom Jane Eyre. Zato ćemo se sada lepo popeti do prozora njegove spavaće sobe, otvorićemo ga, izućemo se, onda ćemo veoma tiho ući unutra i ja ću se pozabaviti Chuckom. A onda ćemo se razdvojiti, svako u suprotni deo kuće, i premazaćemo sve kvake vazelinom, tako da čak i ako se ko probudi, teško da će izaći iz kuće dovoljno brzo da nas uhvati. A onda ćemo se još malo pozabaviti Chuckom, malo ćemo mu ofarbati kuću, i crta. I sve to u tišini, bez reči.”
Opipao sam si puls na vratnoj žili kucavici, ali ovaj put sa smeškom.
Kad smo izašli iz auta, Margo me uhvatila za ruku, ispreplela prste s mojima i stisnula ih. I ja sam stisnuo njezinu ruku i pogledao je. Kimnula je svečano, ja sam isto tako svečano uzvratio, a onda je pustila moju ruku. Uspentrali smo se do Chuckova prozora. Pažljivo sam podigao drveni okvir. Jedva čujno je zaškripio, ali se otvorio u jednom potezu. Pogledao sam unutra. Bilo je mračno, no ipak sam mogao razaznati neko telo u krevetu. Prozor je bio malo previsoko za Margo, pa sam joj napravio lopovske lestve. Stavila je svoju bosu nogu na moje spojene dlanove i ja sam je podigao. Mislim da bi joj na tihom upadu pozavideo svaki nindža. Onda sam i ja doskočio na prozorski prag, glava i ramena bili su mi u sobi, a ja sam, izvodeći pokrete nalik na pokret gusenice, pokušavao unutra ubaciti ostatak tela. Verovatno bih i uspeo da nisam u jednom trenutku dušmanski pritisnuo jaja o prozorski prag, što je tako zabolelo da sam glasno zastenjao, a to se pokazalo ozbiljnom pogreškom.
Svetiljka na noćnom ormariću se upalila, a u krevetu je ležao neki postariji lik – svakako ne Chuck Parson. Oči su mu bile širom otvorene od strave i nije mogao izustiti ni reči.
“Ups”, rekla je Margo. Na trenutak sam pomislio kako bi bilo najbolje da nestanem s prozora i dam petama vetra, barem do auta, ali ostao sam zbog Margo, onako s pola tela u sobi, a drugom polovinom vani, klateći se na prozoru kao ljuljačka. “Ups, mislim da smo u pogrešnoj kući.” Okrenula se prema meni i pogledala me usrdno i tek tada sam skopčao da sam joj zaprečio izlaz. Bacio sam se nazad, pokupio svoje cipele i kidnuo.
Odvezli smo se na drugi kraj College Parka da se priberemo.
“Mislim da smo oboje zasrali”, rekla je Margo.
“Čekaj malo, ti si odabrala pogrešnu kuću”, prosvedovao sam.
“Tačno, ali ti si podigao buku.” Neko smo vreme oboje ćutali i vozili se tako ukrug, a onda sam konačno rekao: “Verovatno bismo mogli naći njegovu adresu na internetu. Radar se može ulogovati u školski adresar.”
“Sjajno”, rekla je Margo.
I tako sam nazvao Radara, ali mobitel mu je bio podešen na govornu poštu. Pomislio sam da ga nazovem na kućni broj, ali njegovi su starci bili prijatelji s mojima, pa to baš ne bi išlo. Onda mi je palo na pamet da zovem Bena. Ben doduše nije bio Radar, ali znao je sve Radarove lozinke. Nazvao sam ga. Oglasila se govorna pošta, ali tek nakon zvona. Pa sam nazvao ponovo. Govorna pošta. Nazvao sam ponovo. Govorna pošta. Margo je rekla: “Očito se neće javiti”, a ja sam ga nazvao ponovo i rekao: “Dakako da će se javiti.” I javio se, nakon još četiri poziva.
“Bilo bi ti bolje da me zoveš da mi kažeš kako ti je u kući jedanaest golih komada koji traže onaj specijalni tretman koji samo Veliki Tatica Ben može pružiti.”
“Zovem te radi toga da s Radarovom lozinkom uđeš u školski adresar i izvučeš mi jednu adresu. Adresu Chucka Parsona.”
“Ne.”
“Molim te”, rekao sam.
“Ne.”
“Biće ti drago što si to učinio, Bene. Veruj mi.”
“Moš misliti, ali evo ga, gotovo. Radio sam to dok sam govorio ne – ne mogu pomoći kad trebam nekome pomoći. Četiri-dva-dva, ulica Amherst. Hej, ali šta će ti adresa Chucka Parsona u četiri i dvanaest ujutro?”
“Vrati se u krpe Benkić.”
“Praviću se da je ovo bio samo sam”, odgovorio je Ben i prekinuo vezu.
Ulica Amherst bila je samo nekoliko blokova dalje. Zaustavili smo se ispred broja 418, pokupili potrepštine i potrčali preko Chuckovog travnjaka, a jutarnja rosa otresena s trave prskala nam je po listovima.
Na njegov prozor, koji je srećom bio niže nego prozor onog Slučajnog Starca, popeo sam se tiho, pa povukao gore Margo i pomogao joj da uđe. Chuck Parson je spavao na leđima. Margo mu je prišla na prstima, ja sam se zaklanjao iza nje, a srce mi je divlje lupalo. Da se probudi, oboje bi nas ubio. Margo je izvadila tubu Veeta, istisnula iz nje na dlan smesu koja je sličila peni za brijanje, a onda je nežno i oprezno nanela na Chuckovu desnu obrvu. Chuck se nije ni pomaknuo.
Onda je otvorila pakovanje vazelina – poklopac se oglasio zaglušujuće glasnim klap, ali Chuck nije pokazao ni znaka buđenja. Stavila mi je debeo sloj vazelina na dlan i onda smo krenuli na suprotne strane kuće. Prvo sam dobrano natrackao vazelinom okruglu kvaku na ulaznim vratima, zatim sam pošao do otvorenih vrata spavaće sobe i namazao unutrašnju kvaku, a onda sam, uz jedva čujno škripanje, zatvorio vrata sobe.
Na kraju sam se vratio u Chuckovu sobu – Margo je već bila onde – pa smo zajedno zatvorili vrata i pošteno namazali Chuckovu okruglu kvaku. Ostatak vazelina razmazali smo po čitavoj površini njegovog prozora, nadajući se da će ga teško otvoriti nakon što ga mi na odlasku zatvorimo.
Margo je pogledala na sat i podigla dva prsta. Čekali smo. Te dve minute zurili smo jedno u drugo, i ja sam tonuo u plavetnilo njezinih očiju. Bilo je lepo – u toj tami i tišini, bez mogućnosti da nešto blebnem i sjebem stvar, dok me ona s druge strane gledala kao da u meni ima nečega vrednog gledanja.
Onda je Margo kimnula glavom i ja sam otišao do Chucka. Zamotao sam ruku u svoju majicu, kao što mi je bila rekla, nagnuo se napred i – što sam nežnije mogao – prislonio prst na Chuckovo čelo, a onda brzim pokretom obrisao Veet s njegove obrve. S penom je nestala i zadnja dlačica koja je nekad činila desnu obrvu Chucka Parsona. Stajao sam tako iznad Chucka, s ostatcima njegove desne obrve na svojoj majici, kad su se odjednom njegove oči otvorile. Margo je munjevito zgrabila njegov pokrivač i prebacila mu ga preko glave i, dok sam trepnuo okom, mala nindža je već iskočila kroz prozor. Sledio sam je najbrže što sam mogao dok se Chuck derao: “MAMA! TATA! PLJAČKA! PLJAČKA!”
Hteo sam mu dobaciti: “Ukradena je jedino tvoja obrva”, ali sam ipakćutke izbacio noge kroz prozor i skočio. Dlaka je falila da sletim na Margo, koja je sprejem ispisivala veliko M na plastičnoj fasadi Chuckove kuće, a onda smo pograbili svoje cipele i zaprašili put auta. Kad sam bacio pogled na kuću, video sam da su svetla upaljena, ali još uvek niko nije uspeo izaći van, što je bila potvrda briljantne jednostavnosti plana o dobrom mazanju kvaka. Dok je gospodin Parson (ili možda gospođa, nisam mogao dobro videti) razgrnuo zavese u dnevnoj sobi da pogleda napolje, mi smo već vozili unatrag prema ulici Princeton i autocesti.
“To!” povikao sam. “Bože, ovo je bilo genijalno.”
“Jesi li vidio kako je izgledao bez obrve? Izgleda kao da se stalno čudi, znaš? Ono, kao da želi reći: ‘Stvarno? Kažeš da imam samo jednu obrvu? Ma idi molim te!’ Drago mi je što će sad taj seronja morati birati: obrijati ljevicu ili nacrtati si desnicu? I kako je samo vrištao za mamicom, ljigavo malo govno.”
“Čekaj malo, a što ti imaš protiv njega.”
“Nisam rekla da imam išta protiv njega. Rekla sam da je ljigavo malo govno.”
“Ali uvek si bila kao neki frend s njime”, rekao sam, ili sam barem mislio da je tako.
“Pa dobro, ja se kao družim s mnogim ljudima”, rekla je. Nagnula se i naslonila glavu na moje koščato rame, a kosa joj se rasula po mome vratu. “Umorna sam”, rekla je.
“Kofein”, rekao sam. Pružila je ruku u prtljažni prostor i izvukla nam svakome po jedan Mountain Dew i ja sam ga ispraznio u dva velika gutljaja.
“E pa, sad lepo idemo u SeaWorld”, najavila mi je. Zadatak jedanaesti.
“Šta? Idemo osloboditi prijatelja Willyja, ili tako nešto?”
“Ne”, rekla je. “Samo ćemo posetiti SeaWorld, to je sve. To je jedini tematski park u koji dosad nisam provalila.”
“Ne možemo provaliti u SeaWorld”, rekao sam, zaustavio auto na praznom parkiralištu salona naeštaja i ugasio motor.
“Upali smo u cajtnot”, odvratila je i krenula rukom upaliti motor.
Odmaknuo sam joj ruku. “Ne možemo provaliti u SeaWorld”, ponovio sam. “Ko o čemu, ti opet o provaljivanju.” Ćutala je neko vreme i otvorila još jednu limenku Mountain Dewa. Odraz svetla s limenke proleteo joj je licem i na trenutak sam mogao videti kako se osmehuje pri pomisli na ono što će reći. “Nećemo nikamo provaliti. Nemoj to shvaćtati kao provaljivanje. Gledaj na to više kao na besplatnu noćnu posetu SeaWorldu.”
Нема коментара:
Постави коментар