23.03.2020.

John Green, Gradovi na papiru ( 8 deo )



8 deo 




         “Kao prvo, sigurno će nas uhvatiti”, rekao sam. Nisam ponovo upalio auto, nego sam joj počeo objašnjavati zašto to uopšte nemam nameru učiniti, pitajući se može li me videti u mraku.
       “Naravno da će nas uhvatiti. Pa šta onda?”
      “To je protuzakonito.”
       “Q, sa stajališta večnosti, u kakve to uopšte nevolje možemo upasti u SeaWorldu? Hoću reći, Isuse, nakon svega što sam noćas učinila za tebe, ti ne možeš za mene napraviti ni jednu jedinu stvar? Daj, molim te, zaćuti malo, opusti se i prestani se, jebote, toliko bojati i najmanje pustolovine.” A onda je promrmljala ispod glasa: “Mislim, ono. Daj pokaži muda.” E to me stvarno diglo. Oslobodio sam se pojasa da se mogu nagnuti prema njoj. “Posle svega što si TI učinila za MENE?” Samo što nisam vikao. Želela je da budem samouveren? E pa, upravo sam postao samouveren. “Jesi li TI zvala oca MOJE prijateljice koja se praši s MOJIM dečkom samo da niko ne skuži da sam ja zvao? Jesi li ti vozala MOJE dupe po belom svetu, ali ne zato što si mi ah-tako-važna, nego zato što sam trebao prevoz, a ti si se našla pri ruci? Jesu li to ta sranja koja si noćas učinila za mene?”
         Nije me htela pogledati. Zurila je ravno preda se u plastičnu fasadu salona nameštaja. “Misliš da sam te trebala? Misliš li da nisam mogla Myrni Mountweazel dati valium da lepo spava dok ja obijam sef ispod kreveta svojih roditelja? Ili da se nisam mogla ušuljati u tvoju sobu dok spavaš i uzeti ti ključeve? Nisi mi uopšte bio potreban, bedače jedan. Odabrala sam te. A onda si ti odabrao mene.” Sada me pogledala. “A to je nešto kao obećanje. Barem za noćas. U zdravlju i bolesti. U dobru i u zlu. U obilju i u siromaštvu. Dok nas zora ne rastavi.”
        Upalio sam motor i krenuo s parkirališta, ali uprkos svoj toj priči o timskom radu, još uvek sam imao osećaj da sam uvučen u nešto i hteo sam makar da moja bude zadnja. “Dobro, ali kad SeaWorld d.o.o., ili kako se već zove, pošalje Sveučilištu Duke pismo u kojem će pisati da je propalica imenom Quentin Jacobsen provalio u njihov prostor u pola pet ujutro, u društvu deve divljega pogleda, univerzitet će biti ljut. I moji starci će biti ljuti.”
    “Q, ići ćeš ti na Duke. Postaćeš vrlo uspešan advokat – ili što već, oženićeš se, imat ćeš decu i proživećeš taj svoj mali život, a onda ćeš umreti, a u svom poslednjem času, dok se u nekom staračkom domu budeš gušio u vlastitim ispljuvcima, reći ćeš sebi: “Dobro, možda sam i profućkao ceo svoj jebeni život, ali sam barem u četvrtom razredu provalio u SeaWorld s Margo Roth Spiegelman. Barem sam carpe taj jedan diem.”
 “Noctem”, ispravio sam je.
   “Dobro, Kralju Gramatike. Vidim da si se vratio na presto. A sad me vozi u SeaWorld.”
     Dok smo se ćuteći vozili niz autocestu I-4, zatekao sam se kako razmišljam o onom tipu u sivom odelu kog smo pronašli mrtvog. Možda je to razlog zašto me odabrala, pomislio sam. I tek sam se onda setio što je rekla o mrtvacu i o strunama – i o sebi i strunama.
“Margo”, rekao sam prekinuvši tišinu.
“Q”, rekla je.
“Rekla si... Kad smo našli onog mrtvaca, rekla si da su se možda u njemu pokidale sve strune, a onda si isto rekla i za sebe, da se u tebi pokidala i zadnja nit.”
   Kratko se nasmejala. “Previše se brineš. Ne želim da me neki klinci jednog subotnjeg jutra pronađu prekrivenu muvama u Jefferson parku.” Zaćutala je na trenutak pre nego što će ispaliti efektan završetak. “Previše sam tašta za takvu sudbinu.” Nasmejao sam se s olakšanjem i skrenuo prema izlazu s autoputa Našli smo se uskoro na International Driveu, turističkoj prestonici sveta. Na toj je cesti bilo na hiljade trgovina, i svi su prodavali istu vrstu robe: govna. Govna u obliku morskih školjki, privezaka za ključeve, staklenih kornjača, magneta za hladnjake u obliku Floride, ružičastih plastičnih plamenaca i slično. Na I Driveu bilo je čak i nekoliko prodavaonica koje su doslovno prodavale govna, pasančevo govno – 4,95 dolara po vrećici.

  Ali u 4:50 ujutro turisti su spavali. Cesta je bila potpuno mrtva, kao i sve ostalo, dok smo prolazili pored trgovina, pa pored parkirališta, pa trgovina , pa parkirališta.
    “SeaWorld je odmah iza ove ceste”, rekla je Margo. Bila se prebacila u stražnji deo kombija i prtljala nešto po svom ruksaku, ili šta već. “Imala sam neke satelitske karte i nacrtala na njima plan napada, a sad ih ne mogu naći. Svejedno, na raskrsnici pređi cestu i s leve strane je ta suvenirnica.”
 “S leve mi je strane kojih sedamnaest hiljada suvenirnica.”
“Da, ali samo je jedna odmah nakon raskrsnice .”
      Bila je u pravu, na drugoj strani bila je samo jedna, pa sam skrenuo na parkiralište i stao tačno ispod rasvetnog stuba, jer se na I-Driveu automobili kradu sve u šesnaest. Pa iako bi Chrysler mogao ukrasti samo čisti mazohista, nikako mi se nije svidela pomisao da bih morao mami objašnjavati kako je i zašto njezin auto ispario u sitne sate radnoga dana.
     Stajali smo naslonjeni na stražnji deo kombija, a vazduh je bio tako topao i gust da sam osećao kako mi se odeća zalepila za kožu. Ponovo me uhvatio strah, stalno sam imao osećaj da me posmatraju nečije skrivene oči. Predugo se već muvamo po mraku i od višesatne napetosti počeo me boleti trbuh. Margo je uspela pronaći svoje karte pa je sada, pod svetlom ulične svetiljke, svojim od spreja plavim kažiprstom na karti pokazivala put kojim moramo ići. “Mislim da bi tamo trebala biti ograda”, rekla je pokazujući na šumicu s one strane ceste koju smo nedavno prošli. “Videla sam na internetu. Podigli su je pre nekoliko godina, nakon što je neki pijani klipan usred noći ušetao u park i došao na ideju da pliva sa Shamuom, koji ga je odmah ubio.”
“Stvarno?”
“Pa da, ali ako je taj tip uspeo ući pijan, onda valjda možemo i mi trezni. Mislim, ipak smo mi nindže.”
“Pa dobro, možda ti jesi nindža”, rekao sam.
“Ti si bučan i pomalo čudan nindža”, rekla je Margo, “ali oboje smo nindže.” Zabacila je kosu iza ušiju, navukla kapuljaču i zategnula je uzicom; svetlo ulične rasvete obasjalo je oštre crte njezina bledog lica. Možda smo oboje bili nindže, ali samo je ona bila opremljena.
     “Okej”, rekla je. “Zapamti kartu.” Najstrašniji deo tog osamsto metara dugog puta, koji je Margo smislila, bio je široki kanal. SeaWorld je imao oblik trougla. Jednu stranu štitila je cesta, a Margo je pretpostavila da je čuvari noću čuvaju. Druga je strana bila obrubljena jezerom od najmanje dva kilometra, a uzduž treće se protezao odvodni kanal; na karti je izgledao širok kao cesta s više voznih traka. A gde je u Floridi bilo odvodnih kanala blizu jezera, onde je često bilo i krokodila.
    Margo me zgrabila za ramena i okrenula me prema sebi. “Verovatno će nas uhvatiti, a kad se to dogodi, pusti mene da govorim. Ti samo namesti slatku facu i budi ona čudna mešavina nedužnosti i samouverenosti, i sve će biti u redu.”
      Zaključao sam auto, pokušao spustiti svoju nakostrešenu kosu i prošaptao: “Ja sam nindža.” Nisam hteo da to Margo čuje, ali je ipak upala: “dođavola, naravno da jesi! Idemo sada.”
    Potrčali smo preko I-Drivea i onda se počeli provlačiti kroz visoki gustiš i hrastove mladice. Počeo sam se zabrinjavati zbog otrovnoga bršljana, ali pravi se nindže ne obaziru na otrovni bršljan, i tako sam se postavio na čelo i, ruku ispruženih ispred sebe, počeo razgrtati trnovito granje i tako nas poveo prema jarku. Konačno se drveće proredilo i pred nama se otvorilo polje pa smo mogli videti cestu s desne strane i kanal ravno ispred nas. Mogli su nas lako videti s ceste da je na njoj bilo automobila, ali nije bilo nikoga. Zajedno smo pojurili kroz grmlje, a onda oštro skrenuli prema cesti. Margo je rekla: “Sad, sad!” i ja sam poleteo preko šest traka autoputa. Iako je bila prazna, bilo je nečega zaista uzbuđujućeg i naopakog u pretrčavanju tako široke ceste.
   Kad smo došli na drugu stranu, kleknuli smo u travu visoku do kolena pokraj puta. Margo je pokazala na niz stabala što se protezao između beskrajno velikog parkirališta SeaWorlda i crne stajaće vode u jarku. Trčali smo koju minutu duž tog niza stabala, a onda me Margo povukla za majicu i rekla tiho. “A sada kanal.”
    “Prvo dame”, rekao sam. “Ne nužno. Možeš slobodno prvi”, odgovorila je. Nisam više razmišljao ni o aligatorima ni o odvratnom sloju smrdljivih algi. Jednostavno sam se zatrčao i skočio što sam dalje mogao. Sleteo sam usred vode i potonuo do pasa i odmah grabimice požurio van. Voda je ustajalo zaudarala i osećao sam njezinu sluzavost na koži, ali barem sam od pasa naviše ostao suv. Ali samo dok Margo nije skočila i poprskala me celoga. Okrenuo sam se i poprskao nju. Odglumila je da povraća. “Nindža nindžu ne prska”, požalila se Margo. “Pravi nindža uopšte se ne prska”, odgovorio sam. “No dobro, bod za tebe.”



    Gledao sam je dok se kobeljala van iz jarka. I baš mi je laknulo što u njemu nema aligatora. Puls mi je bio živahan, ali prihvatljiv. Ispod njezine raskopčane hudice crna joj se majica pripila uz telo. Ukratko, sve je bilo u redu dok krajičkom oka nisam ugledao migoljenje na površini vode pokraj Margo. Margo je tek zakoračila iz vode i video sam kako joj se zategnula Ahilova tetiva, ali pre nego što sam je uspio upozoriti, zmija je poskočila i ugrizla je za levi zglob, odmah ispod ruba traperica.
         “Sranje!” rekla je Margo, pogledala dole i ponovila. “Sranje!” Zmija se još uvek držala njezinog zgloba. Sagnuo sam se, uhvatio je za rep, otrgnuo je s Margoine noge i zavitlao u kanal. “O Bože”, rekla je. “Šta je to bilo? Je l’ to bila vodena mokasina?”
    “Ne znam. Legni, legni”, rekao sam uzbuđeno, uzeo njezinu nogu i zavrnuo joj nogavicu traperica. Na mestu ugriza pojavile su se dve kapljice krvi, pa sam se sagnuo i počeo joj sisati ranu, što sam snažnije mogao, kako bih izvukao otrov. Ispljunuo sam što sam isisao i baš sam se spremao da povučem ponovo, kad je rekla: “Čekaj, vidim je.” Skočio sam prestravljen, ali ona je dodala: “Ne, ne, Bože, pa to je obična smukulja.” Pokazala je prstom prema jarku i kad sam pogledao u tom smeru, u odrazu svetla reflektora video sam malu smukulju kako pliva po površini. Izdaleka i pod dobrim svetlom nije izgledala nimalo opasnije od guštera.
      “Hvala Bogu”, rekao sam i seo pokraj nje da dođem do daha.
      Nakon što je pregledala ugriz i uverila se da je krvarenje prestalo, Margo je rekla: “Kako ti je bilo ljubakati se s mojom nogom?”
      “Baš lepo”, odgovorio sam, što je i bila istina. Lagano se naslonila na mene, i mogao sam osetiti njenu nadlakticu na svojim rebrima.
      “Baš zato sam jutros obrijala noge. Ono, razmišljala sam: Nikad ne znaš kad će neko navaliti na tvoj list i pokušati ti isisati zmijski otrov.”

       Pred nama je bila žičana ograda, ali bila je visoka samo oko dva metra. Kad ju je videla, Margo je rekla: “Ideš, prvo smukulje, a onda ovakva ograda! Za jednog nindžu ovakvo je osiguranje uvreda.” Zatrčala se i skočila, zatim je prebacila tijelo preko ograde i spustila se na drugu stranu kao da ima ljestve. Čak sam i ja to uspio izvesti, a da se nisam srondao.
      Protrčali smo kroz malu šumicu i pored divovskih neprozirnih spremnika za vodu u kojima su mogle biti i životinje, i konačno izbili na asfaltiranu stazu s koje se mogla videti velika arena gde me svojevremeno, kad sam bio mali, poprskao orka Shamu. Duž staze su bili mali zvučnici iz kojih je strujala tiha i monotona instrumentalna muzika. Možda da umiri životinje. “Margo,” rekao sam, “mi smo u SeaWorldu.”
       Ona je rekla: “Stvarno?” i dala se u trk, a ja sam je sledio. Našli smo se pokraj bazena s tuljanima, ali u njemu nije bilo tuljana.
       “Margo,” ponovio sam, “mi smo u SeaWorldu.”
      “Uživaj”, rekla je i ne pomaknuvši usne. “Jer evo nam osiguranja.” Zaprašio sam kroz grmlje koje mi je dosezalo do pasa, ali kad sam shvatio da se ona nije ni pomaknula, i ja sam stao. Pred nama se ubrzo pojavio tip s prslukom na kojem je pisalo SEAWORLD SECURITY i ležerno nas upitao: “Šta s radi?” U ruci je držao limenku nekakva spreja, verovatno suzavca, nagađao sam.

     Kako bih ostao smiren, pitao sam se: Ima li on obične lisice ili možda neke posebne SeaWorld lisice? Ono kao, u obliku dva zakrivljena dupina koji se spajaju. 
      “Baš smo krenuli kući”, rekla je Margo.
    “Dakako da jeste”, rekao je sigurnjak. “Pitanje je samo hoćete li peške ili autom mesnog šerifa.”
      “Ako vam to nije problem,” rekla je Margo, “mi bismo radije peške.” Zatvorio sam oči. Hteo sam joj reći kako ovo sigurno nije trenutak da se pravi vickasta. Ali tip se nasmejao.
       “Znate da je ovde pre nekoliko godina poginuo čovek jer je skočio u ovaj veliki bazen, i onda su nam rekli da nikome ne dopuštamo ulaz, bez obzira na to koliko bio zgodan.” Margo je povukla svoju majicu da ne bude toliko pripijena. Tek sam tada shvatio da je tip zapravo govorio njezinim grudima, a ne njoj.
   “Pa onda pretpostavljam da nas morate uhapsiti.”
    “U tome i jest stvar. Smena mi je pri kraju i baš sam se spremao kući popiti pivo i ubiti oko, a ako zovem policiju, trebaće im debelog vremena da se pojave. Mislim, samo razmišljam naglas”, rekao je, a Margo je podigla obrve u znak razumevanja. Gurnula je ruku u mokar džep i izvukla novčanicu od sto dolara, poput spužve natopljenu ustajalom vodom iz jarka.
     Čuvar je rekao: “E pa, bilo bi najbolje da sad pođete. Da sam na vašem mestu, ne bih išao pored bazena za kitove. Onde su kamere uključene celu noć, a mi ne bismo hteli da iko sazna da ste bili ovde, je l’ da?”
     “Da gospodine”, odgovorila je Margo pokorno, i nakon toga čovek je odšetao u tamu. “Čoveče,” promrmljala je Margo kad se tip udaljio, “stvarno mi se nije davala lova tom perverznjaku. Al’ šta je, tu je. Novac ionako služi da bi se trošio.” Jedva da sam je slušao; nisam se mogao ni pomaknuti dok me ne popusti drhtavica olakšanja. Ali to sirovo zadovoljstvo bilo je vredno svih briga koje su mu prethodile.
    “Hvala Bogu da nas nije prijavio”, rekao sam.
       Margo nije odgovorila. Zurila je nekamo kroz mene, škiljeći, očiju gotovo zatvorenih. “Isto sam se ovako osećala kad sam provalila u Universal Studios”, rekla je koji trenutak kasnije. “Jeste, nekako je kul, i sve to, ali zapravo se nema šta videti. Vožnje ne rade. Sve kul stvari su zaključane. Većina životinja noću nije u svojim bazenima.” Okrenula je glavu i procenjujući preletela pogledom preko SeaWorlda. “Čini mi se da pravi užitak nije u tome da se nađeš unutra.”
       “A u čemu je onda?” pitao sam.
      “U planiranju, valjda. Ne znam. Izvedba nikada nije toliko napeta koliko očekuješ.”
       “Meni je sasvim dovoljno napeto”, priznao sam. “Pa makar se i nema bog zna šta videti.” Seo sam na klupu, a ona mi se pridružila. Oboje smo gledali u bazen za tuljane, iako u njemu nije bilo tuljana, već samo prazan otočić u sredini, s imitacijom strmih stena napravljenih od plastike. Mogao sam osetiti njezin miris, njezin znoj i alge iz jarka, šampon od jorgovana i miris njezine kože nalik na miris mlevenih badema.
      Prvi put te večeri osetio sam umor i počeo nas zamišljati kako ležimo na nekom travnatom puteljku SeaWorlda, ja na leđima, a ona na boku, ruke položene na moja prsa i glave naslonjene na moje rame. I da ne radimo ništa – samo tako zajedno ležimo pod kapom nebeskom, u noći koja je tako svetla da prigušuje i zvezde. Možda bih osetio kako mi diše u vrat, i možda bismo mogli tako ostati do jutra, a ljudi bi došavši u park prolazili pored nas i mislili da smo i mi nekakvi turisti, i kad bismo hteli, mogli bismo se jednostavno izgubiti među njima.
      Ali ne. U školi me čeka jednoobrvni Chuck i Ben, kom ću morati sve ispričati, nastava i dvorana za muzičke probe, i Univerzitet Duke, i budućnost uopšte.
     “Q”, započela je Margo. Pogledao sam je i na trenutak nisam shvatao zašto je izgovorila moje ime, ali onda sam se trgnuo iz polusna. I jasno sam čuo. Instrumentalna muzika iz zvučnika pojačala se, samo što to više nije bila dosadna instrumentalna muzika – bila je to sada prava . Neka stara džezerska stvar koju je voleo moj stari, a zvala se “Stars Fell on Alabama”. Usprkos malim zvučnicima moglo se čuti da, tko god da je pjevao tu pjesmu, mogao je otpjevati i tisuću prokletih tonova odjednom.
    I osetio sam onu neprekinutu nit između nas, nit koja se protezala od naših kolevki pa preko onog mrtvaca sve do danas. I poželeo sam joj reći da za mene užitak nije bio ni planiranje ni izvedba ni odlazak; za mene je užitak bio gledati kako se naše strune prepleću, odvajaju i ponovo prepleću, ali to bi zvučalo previše ljigavo, a osim tog ustala je da krene.
    Margo je trepnula svojim plavim očima i u tom je trenu izgledala neverovatno lepa, u tim mokrim trapericama zalepljenim za noge i licem koje je sjalo u sivkastom osvetljenju.

     Ustao sam, ispružio ruku i zapitao: “Mogu li zamoliti za ples?” Margo se naklonila, pružila mi ruku i rekla: “Svakako”, a onda se moja ruka našla na onoj oblini gde je njen struk zavijao u bokove, a njezina se ruka spustila na moje rame. A onda smo počeli korak napred i korak u stranu, korak napred pa korak u stranu. Plesali smo fokstrot sve do bazena za tuljane i oko njega, a pesma je i dalje trajala i govorila o zvezdama koje padaju. “Sentiš za šestaše”, najavila je Margo, pa smo promenili položaj, njezine ruke na mojim ramenima, moje na njezinim bokovima, laktova ukočenih i s pola metra razmaka među nama. Onda smo još malo plesali fokstrot, sve dok pesma nije završila. Napravio sam korak napred i Margo se bacila na moju ruku, baš kao što su nas učili u plesnoj školi Kruna. Podigla je nogu i potpuno se opustila. Ili mi je verovala ili je želela pasti.


Нема коментара:

Постави коментар