28.03.2020.

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera ( XVII,XVIII )


Sedamnaesto poglavlje


       Toga istog mirnog subotnjeg poslepodneva u njihovu mestancetu, međutim, nije bilo veselo. Harperovi i porodica tetke Polly bili su se zavili u crninu uz veliku žalost i mnogo suza. Neobična se tišina bila nadvila nad selo, iako je, ruku na srce, onde i inače bilo dovoljno tiho. Meštani su rastreseno išli za svojim poslovima, malo su govorili i često uzdisali. Subotnji dan, inače predviđen za odmor, deci je bio samo na teret. Nisu imala volje za uobičajene zabave pa su uskoro i odustala od njih.
      Becky Thatcher, ophrvana setom, vukla se poslepodne pustim školskim dvorištem, ne nalazeći onde nikakve utehe. Pritom je razgovarala sama sa sobom:
      »Oh, da bar sad imam onu njegovu medenu kuglu! Nemam ništa što bi me sećalo na njega«, i suspregnu tihi jecaj.
    Uskoro stade i reče u sebi:
»To je tačno ovde bilo. O, da se to može ponoviti, ne bih mu više ono rekla, ne bih –ni za šta na svetu. Ali njega sad nema i ja ga više nikad, nikad, nikad neću videti.«
      Ta je pomisao slomi i ona odluta dalje, a suze joj se same kotrljale niz obraze. Onda naiđe poprilična skupina dečaka i devojčica, sve Tomovi i Joeovi drugovi u igri: zaustaviše se gledajući preko ograde od kolja i smernim glasom razgovarajući o tome kako je Tom svojevremeno napravio ovo ili ono, kada su ga zadnji put videli te kako je Joe rekao ovu i onu nevažnu sitnicu (u kojoj se već onda krilo jezivo proročanstvo, kako se to sada jasno vidi!), a svaki je govornik pokazivao tačno mesto na kom je tada stajao koji od dvojice nestalih dečaka pa onda dodavao nešto poput: »A ja sam stajao baš ovako – kao što sad stojim, a ti kao da si on – bio sam mu ovako blizu – a on se nasmejao, baš ovako – a onda, nekako, kao da me jeza prošla – nešto grozno, znaš – i uopćšte nisam shvatao što to znači, naravno, ali sad mi je sve jasno!«
       Onda nastade prepirka o tome ko je pokojne dečake poslednji video žive pa su mnogi svojatali tu žalosnu čast i nudili dokaze popraćene više ili manje iskrivljenim svedočanstvima. Kada je konačno zaključeno ko je zaista poslednji video pokojnike i s njima poslednji razmenio nekoliko reči, ti sretnici zadobiše nekakvu svetu važnost, a svi su ostali blenuli u njih i zavideli im. Neki jadničak koji nije našao ništa drugo čime bi se mogao pohvaliti, reče, prilično se očevidno ponoseći tom uspomenom:
      »E, pa, mene je Tom Sawyer jednom izmlatio.«
       No, to i nije bila neka naročita ponuda. Većina je dečaka mogla spomenuti to isto pa se time ovoj časti snižavala cena. Družba se otklati dalje, glasom punim strahopoštovanja oživljavajući sećanja na nestale junake.
      Kada sutradan prepodne završi nastava u nedeljnoj školi, zvono, umesto da zvoni na uobičajen način, poče zvoniti za mrtve. Bila je to veoma tiha nedelja, a žalosni se zvuk dobro slagao sa setnim mukom što se bio nadvio nad prirodu. Meštani su se počinjali okupljati, zastajkujući časkom u predvorju da se šaptom malo porazgovore o tužnom događaju. No, u crkvi niko nije šaptao i tišinu je prekidalo samo sumorno šuštanje kakve haljine kada bi koja žena zauzimala svoje mesto u klupi. Niko se nije sećao da je crkvica ikada ranije bila tako puna. Napokon nastade pauza puna napetosti, ćutnja puna iščekivanja, a onda uđe tetka Polly u Sidovoj i Marynoj pratnji, te za njima porodica Harper, svi u dubokoj crnini, pa svi ljudi, a s njima i stari sveštenik, s puno poštovanja ustadoše i ostadoše na nogama, sve dok žalobnici ne posedaše u prvu klupu. Tada opet usledi sveopšta tišina, na mahove prekidana prigušenim jecajima, a potom sveštenik raširi ruke i poče moliti. Bi otpevana ganutljiva crkvena pesma i usledi propoved nadahnuta biblijskom rečenicom: »Ja sam uskrsnuće i život.«
      U nastavku bogosluženja sveštenik iznese tako slikovit opis kreposti, umiljatog ponašanja i retke darovitosti nestalih dečaka te se svaka duša, misleći da ih prepoznaje u tom prikazu, žacnula sećajući se kako je pre uvek bila ustrajno slepa prema njima i kako je u jadnim dečacima ustrajno viđala samo pogreške i mane. Sveštenik isto tako ispriča mnoge dirljive zgode iz života malih pokojnika koje osvetliše njihovu umilnu i velikodušnu narav, pa svi stadoše uviđati koliko su ti događaji bili uzvišeni i lepi te se s dubokom žalošću setiše da su se njima, u vreme kada su se zbivali, činili kao pravi pravcati nitkovluci koji zaslužuju da budu kažnjeni bičem od sirove goveđe kože. Što se dirljiva priča više nastavljala, ljude  je obuzimalo sve jače i jače ganuće, dok na kraju celi skup ne zarida i u zboru se bolnih jecaja ne pridruži ucviljenim žalobnicima, a i sam sveštenik dade maha osećajima i zaplaka na propovedaonici.
           Na galeriji se ču neki šušanj koji niko ne primeti, a trenutak kasnije zaškripaše crkvena vrata. Sveštenik podiže suzne oči iznad maramice i zastade kao okamenjen! Najpre jedan, pa onda drugi par očiju krenu za sveštenikovim pogledom, a onda, svi ljudi ustadoše kao jedan i zagledaše se u trojicu mrtvih dečaka koji su koračali prolazom između klupa. Tom na čelu, za njim Joe, a na kraju se stidljivo vukao Huck, poput kakve hrpe ovešenih dronjaka. Njih su se trojica krila na napuštenoj galeriji slušajući vlastito posmrtno slovo.
       Tetka Polly, Mary i Harperovi baciše se oko vrata uskrslim dečacima, obasuše ih poljupcima upućujući ujedno Svevišnjemu izlive zahvalnosti, dok je jadni Huck stajao zbunjen i u neprilici, ne znajući tačno šta da napravi ili kamo da se sakrije pred tolikim neprijaznim očima. Pokoleba se i već htede šmugnuti kadli ga Tom uhvati za ruku i reče:
      »Tetko Polly, ovo nije u redu. Ljudi bi se trebali radovati i tome što vide Hucka.«
      »I biće tako. Ja se radujem što ga vidim, to jadno siroče bez majke!« Jedino je pažnja puna ljubavi kojom ga je obasula, mogla u Hucku izazvati još veću nelagodu od one koju je do tada osećao.
      Nenadano sveštenik povika iz sveg glasa: »Hval’te Boga od kog je blagoslov svaki – PEVAJTE! – i to iz punog srca!
        I zapevaše. Slavodobitno se zaori napev Stari Stoti, a dok su se od njega tresle krovne grede, gusar Tom Sawyer gledao je na zavidnu mladež, u dnu srca priznajući samome sebi da mu je ovo najsretniji trenutak u životu.
      Hrleći iz crkve, »nasamareni« su ljudi govorili kako bi gotovo pristali da ih neko opet ovako izvrgne ruglu samo da još jednom mogu čuti gde se ovako peva Stari Stoti.
         Toga je dana Tom izvukao više udaraca i poljubaca – zavisno o promeni raspoloženja tetke Polly – no što bi ih ranije zaslužio u godini dana, a da pritom ni sam nije zapravo znao što od toga dvoga u većoj meri izražava zahvalnost prema Bogu i ljubav prema njemu samome.


Osamnaesto poglavlje


      To je bila ona Tomova velika tajna – naum da se zajedno sa svojom gusarskom sabraćom vrati kući i prisustvuje vlastitim zadušnicama. U subotnje su predvečerje na nekoj kladi doveslali do misurijske obale i iskrcali se pet ili šest milja nizvodno od sela, u šumi na rubu mesta spavali gotovo do svitanja, a onda se sporednim prolazima i uličicama odšuljali do crkve i onde na galeriji još malo odspavali usred nabacane hrpe polomljenih klupa.
      U ponedeljak ujutro, za doručkom, tetka Polly i Mary bile su vrlo nežne prema Tomu i ispunjavale mu svaku želju, a svi su govorili više no inače. U toku razgovora reče tetka Polly:
      »Dobro, Tome, ne kažem da nije bila krasna šala držati sve nas gotovo nedelju  dana na mukama tako da se vas trojica zabavite, ali nisi morao biti baš tako tvrdog srca pa i mene pustiti da tako patim. Ako si mogao preploviti ovamo na kladi da stigneš na vlastite zadušnice, mogao si i pre preći reku i nekako mi dati do znanja da nisi mrtav, nego si samo pobegao.«
     »Da, Tome, mogao si to učiniti«, reče Mary, »i verujem da bi ti to i napravio samo da si se toga setio.«
      »Napravio bi to, Tome?« upita tetka Polly, a lice joj čeznutljivo zasja. »Reci, da si se toga setio, bi li zaista tako napravio?«
     »Ja… ovaj… ne znam. To bi sve pokvarilo.«
      »Tome, nadala sam se da me bar toliko voliš«, reče tetka Polly potištenim glasom koji dečaka silno uznemiri. »Da ti je bilo dovoljno stalo da misliš o tome, već bi i to bilo nešto, čak da to i nisi napravio.«
      »Hajde, tetice, nije to nikakvo zlo«, zauze se za njega Mary, »to je samo Tomova smušenost – uvek je u takvoj žurbi da se nikad ničega ne seti.«
     »Tim žalosnije. Sid bi se setio. Sid bi to i napravio. Tome, jednog dana, kad bude prekasno, setićeš se ovoga i zažaliti šta ti je bilo premalo stalo do mene, a to bi te tako malo stajalo.«
    »Ali, tetice, pa ti znaš da mi je stalo do tebe«, reče Tom.
     »Otkud da ja to znam kad mi to nikad ne pokazuješ!«
     »Sad mi je žao što se nisam setio«, Tom će pokajničkim glasom, »ali sam te zato sanjao. Pa i to je nešto, je li?«
      »Nije mnogo – i mačke sanjaju – ali bolje išta nego ništa. Šta si sanjao?«
       »Eto, u sredu naveče sam sanjao da ti sediš ovde kraj kreveta, Sid je sedeo pored drvene škrinje, a Mary kraj njega.«
»Pa, tako je i bilo. Uvek tako sedimo. Raduje me što su se bar tvoji snovi toliko pomučili oko nas.«
»A sanjao sam i da je ovde bila majka Joea Harpera.«
»Pa i bila je ovde! Jesi li još nešto sanjao?«
»O, mnogo toga, ali mi je sad sve tako nejasno.«
»Dobro, hajde, bar se pokušaj setiti!«
»Nekako mi se čini kao da je vetar… da je vetar duvao u…u…«
»Potrudi se, Tome! Vetar je zaista duvao u nešto. Hajde dalje!«
         Tom je prstima pritiskao čelo naprežući se celu minutu, a onda rekao:
»Imam ga! Sad ga imam! Dunuo je u sveću!«
»Bože, smiluj nam se! Nastavi, Tome, nastavi!«
»Čini mi se da si rekla: ‘Gle, biće da su se vrata…’«
»Nastavi, Tome!«
»Samo trenutak, pusti me da razmislim… samo trenutak. Oh, da… rekla si kako ti se čini da su se vrata otvorila.«
»Dabogda ne sedela ovde ako to nisam i rekla! Sećaš se, Mary? Nastavi!«
»A onda… a onda… pa, nisam baš sasvim siguran, ali mi se čini kao da si rekla Sidu da… da…«
»No? No? Šta sam mu rekla da napravi, Tome? Šta sam mu rekla?«
»Rekla si mu… rekla si mu… Oh, rekla si mu da ih zatvori.«
»Ma, za ime svega! Nikad u životu nisam čula ovako nešto! Meni neka više niko ne priča da u snovima nema ničega. Iz ovih stopa idem to ispričati Sereny Harper. Volela bih videti kako će joj u ovom pomoći ono njezino mudrovanje o praznoverju. Nastavi, Tome!«
»Oh, sad mi već sve postaje jasno kao dan. Onda si rekla da nisam zločest, nego samo nestašan i lakomislen te da nisam ništa poslušniji od… od… Mislim da si rekla ‘od ždrebeta’ ili nešto slično.«
»Tako je i bilo! Za Boga miloga! Nastavi, Tome!«
»A onda si počela plakati.«
»I jesam. Jesam. I to mi nije bilo prvi put, nije. A onda…«
»Onda je i gospođa Harper počela plakati i rekla da je i Joe isto takav i požalila je što ga je izmlatila zato što je dirao vrhnje koje je zapravo ona sama bacila…«
»Tome! To je Duh Sveti bio sišao na tebe! Postao si vidovit – eto, to se desilo! Tako ti Boga, nastavi Tome!«
»Onda je Sid rekao… rekao je…«
»Mislim da ja ništa nisam rekao«, reče Sid.
»Jesi, Side, rekao si », reče Mary.
»Začepite vas dvoje i pustite Toma da nastavi! Šta je Sid rekao, Tome?«
»Rekao je… mislim da je rekao kako se nada da je meni dobro tamo gde sam otišao, ali da sam bio samo malo bolji…«
»Gle, čujete li vi ovo? To su tačno njegove reči!«
»A ti si mu rekla da zaćuti.«
»Bome, jesam! Mora da je tu bio neki anđeo. Tu je negde bio anđeo!«
»Onda je gospođa Harper pričala o tome kako je nju Joe preplašio praskavom žabicom, a ti si govorila o Peteru i Ubibolu...«
»Živa istina, baš kao što ja ovde stojim!«
»I još ste nadugo i naširoko pričali o tome kako ste zbog nas pretraživali dno reke i da će u nedelju biti zadušnice, a onda ste se ti i gospođa Harper zagrlile i plakale i ona je otišla.«
»Baš tako! Baš tako, dabogda ne sedela na ovom mestu ako nije baš tako bilo. Tome, ne bi to tačnije mogao ispričati ni da si nas video! A šta je onda bilo? Nastavi, Tome!«
»Onda, mislim da si se molila za mene – video sam te i čuo svaku tvoju reč. Legla si u krevet, a meni je bilo tako žao zbog tebe da sam uzeo komad platanine kore i na njemu napisao: ‘Nismo mrtvi – samo smo otišli u gusare’, stavio sam ga na sto kraj sveće, a tada… izgledala si tako draga, dok si tu ležala i spavala, da mislim da sam ti prišao, sagnuo se i poljubio te u usta.«
»Zbilja, Tome, zbilja? Zbog ovoga ti sve opraštam!« Pa steže dečaka u tako čvrst zagrljaj da se Tom sam sebi učini kao najgora ništarija.
»Bilo je to jako lepo od tebe, premda je bilo samo – u snu«, razmišljao je Sid na sav glas.
»Ćuti, Side! Čovek i u snu radi isto što bi radio i na javi. Evo ti velika jabuka milamka koju sam čuvala za tebe, Tome, ako se ikada vratiš… A sad – hajde u školu. Zahvaljujem Bogu dragome i našem nebeskom Ocu što mi te vratio, njemu koji je tako strpljiv i milosrdan prema onima koji veruju u njega i drže njegovu reč, iako samo nebo zna da ja to nisam zaslužila. Ali kad bi on samo zaslužnima davao svoj blagoslov i pružao ruku da ih provede kroz tegobe, malo bi se njih smešilo na ovome svetu ili bi ikada našli svoj mir u Gospodu kada nastupi večna noć. Hajde, Side, Mary i Tome, idite, već ste me dovoljno zadržali.«
         Deca pođoše u školu, a stara gospođa u posetu gospođi Harper da njezinu trezvenom gledanju suprotstavi Tomov čudesni san. Sid je bio toliko pametan da glasno ne izrazi misao koja mu je pri izlasku iz kuće bila na pameti, a glasila je ovako: »Prilično prozirno – tako dugačak san, a bez ijedne greške!«
            Kakav li je Tom tek sada postao junak! Nije skakutao i đipao, nego je koračao dostojanstveno se kočopereći, kako i dolikuje gusaru koji je svjestan toga da se sve oči u njega upiru. A zaista je tako i bilo. Nastojao se pretvarati da ne vidi poglede i da ne čuje primedbe kojima je bio popraćen njegov prolazak, ali se njima zapravo hranio i opijao. Dečaci manji od njega trčkarali su mu za petama, isto toliko ponosni što se mogu pokazati uz njega i što ih on trpi uza se kao da je Tom bubnjar na čelu kakve povorke ili slon koji putujući zverinjak predvodi pri ulasku u kakvo mjesto. Njegovi su se pak vršnjaci pričinjali kao da i ne znaju da je bio otišao od kuće, ali su se svejedno izjedali od zavisti. Bili bi sve dali za njegovu tamnu, od sunca preplanulu kožu i blistavu glasovitost, a Tom se ne bi bio rastao ni od jednoga ni od drugoga, čak ni za celi cirkus.
          U školi su se deca toliko zanosila njime i Joeom, a njihove ih oči obasipale tako rečitim divljenjem, da su oba naša junaka doskora nepodnošljivo visoko »digla nos«. Željnim su slušateljima pripovedali o svojim pustolovinama – no, samo bi započeli jer, uz maštu koja je neprestano iznalazila novu građu, nije bilo verovatno da bi u svojem pripovedanju ikada mogli doći do kraja. A kada su konačno izvadili i lule pa se ushodali bezbrižno odbijajući dimove, njihova je slava dosegla vrhunac.
           Tom zaključi da će sada moći izdržati i bez Becky Thatcher. Slava je dostatna. Živeće za slavu.
         Sada, kada se istaknuo, možda će ona poželeti da se »pomire«. Pa, neka pokuša – videće ona da i on može biti isto toliko ravnodušan kao i neki drugi ljudi. Uskoro se Becky pojavila, a Tom se pretvarao da je ne vidi. Udaljio se i prišao skupini dečaka i devojčica pa počeo s njima razgovarati. Ubrzo opazi da ona veselo skakuće amo-tamo, zažarena lica i nemirnih očiju, pretvarajući se da je zaokupljena samo igrom lovice sa školskim drugaricama i vrišteći od smeha kad koju od njih uhvati, ali je primetio i da ih uvek lovi u njegovoj blizini te da u takvoj prilici baca stidljive poglede prema njemu. To je pak samo godilo opakoj taštini u njemu pa je Becky, umesto da ga pridobije, postigla tek to da njemu još jače »poraste perje«, šta više, da još revnije izbegava pokazati kako zna da je ona negde u njegovoj blizini. Uskoro je prestala zbijati vragolije i stala se neodlučno vrzmati naokolo, jednom ili dvaput uzdahnuvši te potajice i čeznutljivo bacajući letimične poglede prema Tomu. Tada opazi da Tom sada više razgovara s Amy Lawrence nego s bilo kim drugim. Oseti oštru bol te se odmah smete i zbuni. Pokuša se udaljiti, ali je umesto toga vlastite izdajničke noge odvedoše do one skupine. S hinjenom se živahnošću obrati devojčici koja je stajala gotovo kraj Tomova lakta:
»Hej, Mary Austin! Sram te bilo, zašto nisi bila u nedeljnoj školi?«
»Bila sam. Nisi me videla?«
»Pa, ne. Bila si? Gde si sedela?«
»Bila sam u razredu gospođice Peters, tamo gde uvek sedim. Ja sam tebe videla.«
»Ma, je li? Zbilja je čudno što te nisam videla. Htela sam ti reći za izlet.«
»O, izvrsno. ko će ga prirediti?«
»Moja mama će ga prirediti za mene.«
»Oh, baš krasno. Nadam se da će i mene pozvati.«
»Naravno da hoće. Taj izlet priređuje radi mene. Pozvaće sve koje joj ja kažem da pozove, a ja ću joj reći za tebe.«
»Vrlo liepo od tebe. Kada će to biti?«
»Uskoro. Možda za vreme školskog raspusta.«
»O, ala će to biti zabavno. Hoćeš li pozvati sve cure i dečke?«
»Da, sve svoje prijatelje… ili one koji to žele biti«, i ona opet kriomice baci pogled na Toma, no on je i dalje razgovarao s Amy Lawrence pričajući joj o strašnoj oluji na otoku i o tome kako je munja rascepila veliko platanino stablo »pretvorivši ga u triešće«, dok je on »stajao na svega tri stope od njega«.
»Oh, mogu li i ja doći?« upita Gracie Miller.
»Možeš.«
»A ja?« reče Sally Rogers.
»Možeš.«
»I ja?« pitala je Susy Harper. »I Joe?«
»Možete.«
         I tako redom, plješćući rukama od veselja, sve dok svi iz skupine, osim Toma i Amy, nisu izmolili poziv. Onda se Tom hladnokrvno udalji i povede Amy sa sobom, nastavljajući s njome razgovor. Becky zadrhtaše usne i suze joj navriješe na oči, ali ona te znakove slabosti prikri usiljenom veselošću i nastavi brbljati, samo što joj sada više ništa nije značio ni izlet ni ma što drugo. Čim joj se pružila prilika, udalji se i sakri te se, kako to kažu pripadnice njezina spola, »dobro isplaka«. Nakon toga je, zlovoljna i povrijeđena u svojem ponosu, sjedila u školskoj klupi sve do zvona, a onda ustade s osvetoljubivim blijeskom u očima i zabacivši dugačke pletenice, reče sama sebi da zna što će učiniti.
         Za vreme odmora Tom, samozadovoljno likujući, nastavi očijukati s Amy. Neprestano se motao uokolo ne bi li našao Becky i mučio je tom svojom predstavom. Konačno je ugleda, ali mu tu sva živahnost najednom splasnu. Becky se bila udobno smestila na klupici iza školske zgrade i razgledavala neku slikovnicu u društvu Alfreda Templea – bili su se toliko zadubili u knjigu, a glave im, onako nadvijene nad njom, bile tako blizu jedna drugoj te se činilo kako ništa drugo na ovome svetu i ne vide. Užarena ljubomora poteče Tomovim žilama. Poče mrziti sam sebe što je odbacio priliku za izmirenje koju mu je bila pružila Becky. Nazva sam sebe budalom i svim pogrdnim imenima kojih se mogao setiti. Dođe mu da zaplače od besa. Amy je, šećući uz njega, i dalje sretno čavrljala jer joj je srce pevalo, no Tomu se bio svezao jezik. Nije slušao što mu ona govori pa je, kad god bi zastala očekujući njegov odgovor, mogao samo nespretno izmucati da se s njom slaže, što bi isto toliko često izrekao u pravom koliko i u krivom trenutku. Svejednako ga je nešto neprestano teralo iza školske zgrade da vlastite oči muči mrskim prizorom koji se tamo odigravao. Nije mogao tome odoleti. I dovodilo ga je do besa što vidi, kao što mu se činilo, kako Becky Thatcher uopšte i ne primećuje da on postoji među živima. No, ona ga je bila itekako opazila i shvatila da dobiva bitku pa joj je bilo drago da sada i on malo pati kao što je i ona ranije patila.
       Amyno je sretno klepetanje postajalo nesnosno. Tom je spominjao poslove koji ga čekaju, stvari koje mora napraviti, a vreme leti. No, uzalud – devojčica je i dalje cvrkutala. Tom pomisli: »O, đavo je odneo, zar je se nikad neću rešiti?« Konačno se zaista morao pobrinuti za spomenute poslove – a ona je bezazleno rekla da će biti »tu negde« kada nastava završi. On na to naglo ode mrzeći je zbog toga što je rekla.
»Bilo ko drugi!« mislio je Tom škrgućući zubima. »Bilo koji dečaka iz našeg mesta, samo ne taj pametnjaković iz Saint Louisa koji misli da se jako otmeno oblači i da je od posebnog roda. O, u redu stvar, gospodine, izmlatio sam te prvog dana kad si ugledao ovo mesto, a izmlatiću te i opet. Samo čekaj dok te dohvatim. Ma, ja ću te…«
       I on stade izvoditi nekakve kretnje kao da mlati dečaka kojeg je zamišljao pred sobom – bubetao je šakama zrak, udarao nogama i kopao protivniku oči. »’Oćeš još, a? Dosta ti je, je l’da? To će ti biti dobra škola!« I tako se tobožnja tučnjava završi na njegovo zadovoljstvo.
      Tom u podne pobeže kući. Niti mu je savest više mogla podnositi Amynu zahvalnu sreću niti ljubomora podnositi onaj drugi jad. Becky je nastavila razgledanje slikovnice u Alfredovu društvu, no minute su se odužile, a nigde nije bilo Toma da zbog toga pati, pa joj se radost zbog pobjede poče mutiti i ona izgubi zanimanje za daljnju igru. Ovome se priključiše ozbiljnost i rastresenost, a zatim i potištenost. Dva-tri puta naćulila je uho čuvši nečiji korak, ali je to bila lažna nada: Toma nije bilo. Na kraju se potpuno sneveseli i požali što je u svemu tome tako daleko otišla. Kada je jadni Alfred, i ne znajući kako se to događa, video da ona na nj više ne obraća pažnju pa uzeo neprestano uzvikivati: »Oh, kako je ova slika krasna! A pogledaj ovu!«, konačno je izgubila strpljenje i rekla: »Ma, ne gnjavi me! Baš me briga za slike!«, briznula u plač, ustala i otišla.
           Alfred pristade za njom s namerom da je pokuša utešiti, no ona mu reče: »Slušaj, odlazi i ostavi me na miru. Mrzim te!«
       Dečak zastade pitajući se što joj je skrivio – jer je bila rekla da će tokom celoga podnevnog odmora s njim razgledavati slike, a ona ode plačući. I dalje razmišljajući o tome, Alfred uđe u praznu školsku zgradu. Bio je ponižen i ljut. Lako je pogodio istinu – devojčica ga je bila jednostavno iskoristila da bi na taj način prkosila Tomu Sawyeru. Kada mu ta misao pade na pamet, zamrzi Toma još više nego ranije. Požele mu nekako napakostiti, a da sam pritom ne stavi mnogo na kocku. Pogled mu pade na Tomovu čitanku. To je bila povoljna prilika. S velikim zadovoljstvom otvori knjigu na stranici s vežbom predviđenom za to poslepodne i po njoj proli tintu.
          U tom je trenutku iza njegovih leđa kroz prozor provirila Becky, videla šta je Alfred napravio i otišla dalje ne odavši svoju prisutnost. Zatim je pošla kući s namerom da pronađe Toma i sve mu ispriča: Tom će joj biti zahvalan i razmirice će se među njima rešiti. Međutim, pre no što je prešla pola puta do kuće, predomisli se. Seti se Tomova postupka prema njoj u času kada je govorila o izletu, pa je to ponovno zapeče i ispuni stidom. Odluči dopustiti da ga kazne šibom zbog umrljane čitanke, a ona će ga, povrh svega, još i zauvek mrziti.



                                     Mark Twen,  Doživljaji Toma Sojera
                                      ( nastavak : romani u nastavcima)
                                   

Нема коментара:

Постави коментар