Milan M. Ćirković
Herbert Džordž Vels rodio se 1866, deset godina nakon Nikole Tesle, a umro je tri godine docnije (1946). Ova dva čoveka nisu bila samo gotovo potpuni savremenici, već su delili i nešto daleko više od toga: sklonost ka racionalnoj spekulaciji i nešto što bi se moglo nazvati kosmičkom vizijom budućnosti čovečanstva. Zajedno sa njima, u istom periodu, kao možda nikada pre ni kasnije, delovali su drugi veliki vizionari, poput Nikolaja Fjodorova, Džona B. S. Holdejna, Džulijana Hakslija, Konstantina Ciolkovskog, Olafa Stejpldona i drugih. Velsov primer je naročito instruktivan jer pokazuje da, nasuprot naivnim očekivanjima, vizionar ne mora nužno imati optimističnu viziju. Ono što je ključno jeste okrenutost ka budućnosti, ispitivanje svih dugoročnih posledica ljudskih akcija, odsustvo straha pred velikim prostranstvima kosmosa i budućeg vremena. Legendarni početak Rata svetova (setimo se zastrašujuće upečatljive naracije Ričarda Bartona u mjuzikl verziji Džefa Vejna sa kraja 1970-tih!) predstavlja svojevrsni manifest te šire, kosmičke perspektive:
Niko ne bi poverovao, u poslednjim godinama 19. veka, da sve ljudske delatnosti pažljivo posmatraju i analiziraju inteligencije veće od ljudskih, a ipak podjednako smrtne; niko ne bi poverovao da su ljudi, dok se kreću unaokolo svojim poslovima, proučavani isto tako pažljivo kao što čovek mikroskopom proučava prolazna bića koja se se kreću i množe u kapi vode.
Vels je najčešće poznat kao jedan od otaca naučnofantastične književnosti, sa takvim ključnim romanima kao što su Vremenska mašina (1895), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898), ali njegov ukupni opus iznosi preko stotinu knjiga, od kojih je oko pedeset romana. Vels je rođen 21. septembra 1866. godine u Bromliju, malom mestu u engleskoj provinciji Kent. Njegov otac bio je vlasnik male trgovine i profesionalni igrač kriketa sve dok nije doživeo težu povredu noge. Još u ranom detinjstvu, mladi Herbert Džordž je razvio strast prema književnosti. Njegova majka radila je povremeno kao spremačica na obližnjem imanju Upark, i dečak je tada krišom čitao knjige u tamošnjoj biblioteci. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom. Godine između 1880. i 1883. proveo je u Vindzoru i Sautsiju i kasnije ih je opisao detaljno u romanu Kips (1905). U toj priči, protagonistu Artura Kips podižu tetka i teča, i on takođe radi kao pomoćnik trgovca tekstilom. Nakon što saznaje da je dobio bogato nasledstvo, Kips ulazi u društvo viktorijanske gornje klase, koje Vels opisuje uz oštru društvenu kritiku.
1883. godine upisao se u Filološku školu Midhurst u zapadnom Saseksu. Dobio je stipendiju da pohađa Normal School of Science (danas deo Imperijal Koledža) u Londonu i tamo je studirao biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Međutim, njegov interes za formalno školovanje, koji nikad nije bio veliki, postepeno je kopnio i 1887. godine on je napustio studiranje bez diplome. Zatim je radio kao učitelj u privatnim školama, a 1890. je ipak diplomirao. Sledeće godine je našao stalno prebivalište u Londonu, oženio se svojom rođakom Izabelom Meri Vels i jedno vreme radio kao nastavnik dopisnih kurseva. Od 1893. godine posvećuje se isključivo pisanju.
Kao romanopisac, Vels se pojavljuje na sceni sa fascinantnom Vremenskom mašinom, jednim od prvih naučnofantastičnih romana u istoriji, u isti mah i snažnom satirom britanskih klasnih podela. Narator je mladić koji sa svojim prijateljima razmatra teorije putovanja kroz vreme na večeri kod naučnika poznatog samo kao Vremenski putnik. Nedelju dana docnije njihov domaćin nestaje, a potom se vraća sa neverovatnom pričom - upravo se vratio iz 802701. godine hrišćanske ere! Tamo je pronašao dve vrste ljudskih potomaka: male i slabe Eloe, koji žive u naizgled rajskom vrtu na ponovo zelenoj Zemlji, i Morloke, bestijalna stvorenja koja žive u podzemlju, upravljaju tajanstvenim mašinama i hrane se Eloima. Među Eloima Vremenski putnik nalazi lepu prijateljicu Vinu, ali nakon što ona gine u noćnom okršaju sa Morlocima, on beži u još dalju budućnost, gde sreće neobična rakolika bića i životinje nalik na ogromne bele leptirove koji vladaju planetom na kojoj je nestalo ljudi. Još dalje u budućnost, trideset miliona godina od danas, Sunce je postalo crveni džin (ovde Vels zapanjujuće anticipira neke od ideja stelarne evolucije koje su postale razjašnjene tek decenijama kasnije), i poslednji stanovnici sumračne obale crvenkastog mora su lišajevi i spora bića sa pipcima.
Prestravljen, vraća se u sadašnjost, donevši sa sobom poklon od Vine - cvet koji će iznići iz tla tek kroz više od osam stotina milenijuma! Realistična atmosfera čitave priče - koja je zadržala popularnost i svežinu do današnjeg dana, o čemu svedoči brojni pastiši, "nastavci" i podražavanja - između ostalog postignuta je majstorskom manipulacijom detaljima. Ideje o vremenu kao četvrtoj dimenziji koje leže u pozadini cele priče su zapanjujuće slične onima proisteklim iz Ajnštajnove teorije relativnosti koja se pojavila... tek deset godina kasnije (1905)!
Nakon Vremenske mašine, Vels je objavio još jedan fantastični roman sa dubokom filozofskom premisom, Ostrvo doktora Moroa (1896), u kome jedan od prvih arhetipalnih ludih naučnika transformiše životinje u ljudska ili polu-ljudska bića. U centru naracije romana - koji u vreme današnjih debata oko bioetike ponovo dobija na aktuelnosti! - koja se odvija kroz flešbekove je čovek po imenu Prendik koji zajedno sa jednim biologom putuje na udaljeno ostrvo koje kontroliše dr Moro, nekada slavni hirurg, koji je nakon skandala pre mnogo godina nestao iz vidokruga javnosti. Ispostavlja se da je u svojim ne-etičkim eksperimentima on uspeo da životinjama podari neke ljudske osobine i kreira "zveri-ljude". Dok je gospodar ostrva u životu, i zveri-ljudi su miroljubivi i sve izgleda normalno; međutim, do haosa nastaje kada puma-žena ubija dr Moroa. Nakon dramatičnih avantura, Prendik uspeva da pobegne sa ostrva i vrati se u London. Međutim, suštinsko ontološko pitanje "šta je ljudsko?" ostaje otvoreno, i on priču završava sledećim rezigniranim rečima: "Čak i tada izgledalo mi je da ni ja, takođe, nisam razumno biće, već samo životinja mučena nekim neobičnim moždanim sindromom koji ga tera da luta unaokolo, poput ovce pogođene brljavošću." Vels, koji je bio darvinista, ne podsmeva se u ovom delu evoluciji - kako se ponekad pogrešno tumači - već parodira nekritičke optimiste poput Herberta Spensera koji su učili da je progres neminovan i da svaka vrsta istraživanja ne možeda ne bude na dobro čovečanstva. U višestrukim filmskim verzijama, demonski lik dr Moroa inspirisao je takve džinove glume poput Čarlsa Lotona, Berta Lankastera i Marlona Brandoa.
Jedna od skica "kanala" na Marsu
Nevidljivi čovek je faustovska priča o naučniku koji remeti prirodu u potrazi za nadljuskim moćima, dok je Rat svetova prvo u mnogobrojnom nizu umetničkih dela koja će se u potonjim decenijama baviti invazijom sa Marsa. Velsov roman se pojavio u doba kada je Skjaparelijevo otkriće marsovskih "kanala" (za koje će se mnogo kasnije ispostaviti da su optička varka) raspalilo spekulacije o inteligentnom životu na "crvenoj planeti". Knjiga Persivala Lovela Mars (objavljena 1895) široko je popularizovala ovu ideju; jedan od primeraka sa toplom Lovelovom posvetom nalazi se u Teslinoj zaostavštini, danas u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Velikan elektrotehnike iz Smiljana bio je veliki pobornik nastanjenosti drugih planeta i prvi je sugerisao neke od metoda za komunikaciju sa njima koje će više od pola veka kasnije prihvatiti pioniri projekta "Ozma" i savremenih SETI projekata. U tom istorijskom i kulturnom kontekstu Velsov roman ne iznenađuje scenografijom, već pre svega naturalističkim i distopijskim sižeom: umesto miroljubive komunikacije posredi je brutalna međuplanetska invazija. Velsov narator je neimenovani novinar i pisac koji nam govori o dramatičnim događajima od pre šest godina. Cilindri sa Marsa se spuštaju u blizini Londona i drugih svetskih gradova i osvajači otpočinju masakr Zemljana korišćenjem svoje nadmoćne tehnologije, "zraka smrti" i superiornih bojnih otrova ("crnog dima").
Panika se širi, London je evakuisan, izgleda da za ljude nema nikakve nade. Međutim, ironično, Marsovce su porazila "najsitnija bića koje je Božja mudrost stavila na ovu planetu" - bakterije protiv kojih njihovih tuđinski organizmi nisu imali nikakav imunitet. Zemlja je spasena, ali pripovedač naglašava da to nije kraj priče, pošto marsovska pretnja i dalje postoji, a svemir je - opsesivni lajtmotiv u Velsovim delima, aktuelniji danas no ikad ranije - opasniji i rizičniji nego što nam se to, ušuškanim u našu svakodnevnu životnu rutinu, obično čini.
Prvi ljudi na Mesecu (1901) bio je još jedan proročki roman sa temom kosmičkog leta, dok je Rat u vazduhu (1908) ponudio, za svoje doba sasvim neočekivanu, elaboraciju značaja avijacije u toku veka koji je tek otpočinjao. Iako su Velsovi romani ove rane, naučnofantastične faze njegovog stvaralaštva zadržali svoju popularnost i rado su čitani i danas kao zabavno štivo, ono što se vrlo često previđa jeste njihova ogromna uloga u podsticanju samog razmišljanja o budućnosti, u čemu je Velsov pionirski rad uveliko nastavio i proširio njegov savremenik, Olaf Stejpldon.
Pojava romana Kips (1905) je ojačala njegovu reputaciju kao socijalnog kritičara. Uz književna dela, Vels je u prvoj deceniji 20. veka objavio i nekoliko kritičkih rasprava u kojima je napadao viktorijanske norme i društvene standarde svog doba, među kojima su Predviđanja (1901), Čovečanstvo u nastajanju (1903) i Moderna utopija (1905). U Istoriji gospodina Polija (1909) Vels se vraća nestaloj prošlosti Engleske.
Strasna briga za svoje bližnje i dobrobit društva navela je Velsa da se 1903. pridruži socijalističkom Fabijanskom društvu u Londonu. Fabijanci su se zalagali za pravednije društvo koje bi se postiglo planskim sistemom reformi. Vels nije nikada verovao u marksističke ideje klasne borbe i komunizma (između ostalog, napisao je čuvene reči: "Za stvar socijalizma bilo bi najbolje da se Karl Marks nikad nije ni rodio."), te je o njima napisao jednu od nažalost nedovoljno poznatih antiutopija, Kada se spavač probudi (1899). U ovoj neobičnoj knjizi, organizator revolucije, Ostrog, uzvikuje: "Morate prihvatiti činjenice, a ovo su činjenice. Svet za rulju! Rulja mora vladati! Čak i u vašim danima ovo verovanje je bilo ispitivano i osuđivano. Danas ono ima samo jednog vernika - mnogostrukog, mada priglupog - Rulju na ulicama."
Vels je brzo došao u sukob sa vođama Fabijanskog društva, između ostalog i sa Džordžom Bernardom Šoom. Ovo iskustvo bilo je osnova za njegov roman Novi Makijaveli (objavljen 1911), u kome se nalaze portreti mnogih istaknutih Fabijanaca. Na početku Velikog rata, 1914. godine, Vels je imao strasnu ljubavnu aferu sa tada još nepoznatom mladom novinarkom Rebekom Vest, koja je od njega bila mlađa 26 godina. Vest i Vels su se međusobno nazivali "panter" i "jaguar". Njihov vanbračni sin Entoni Vest je kasnije pisao o tom dramatičnom odnosu dvoje intelektualnih džinova svog doba u knjizi Aspekti života (1984).
Jedna od najneobičnijih epizoda u čitavoj istoriji književnosti i njenih odnosa sa stvarnošću odigrala se iste te 1914. godine kada je Vels objavio knjigu Oslobođeni svet, u kojoj je, dvadeset godina pre nego što je postala teorijska mogućnost, a trideset godina pre praktične realizacije, predvideo nuklearnu lančanu reakciju i proizvodnju nuklearnog oružja! Ovaj zapanjujući proročki uzlet imao je definitivnog uticaja na stvarni tok istorije fizike. Kako beleži slavni fizičar Leo Silard, madjarski izbeglica koji je bio prvi čovek na planeti koji je dokazao (a potom i patentirao) mogućnost lančane reakcije fisije, kada mu se ta ideja rodila u glavi prilikom prelaska ulice u Londonu 1933. godine, prva misao bila mu je "Herbert Džordž Vels je bio u pravu!" Bio je to jedan od onih retkih trenutka skrivene drame, kada se svetovi fikcije i realnosti prožimaju i mešaju. Rečima samog Velsa u Oslobođenom svetu: "Ništa nije moglo biti očiglednije ljudima ranog dvadesetog veka od brzine sa kojom je ratovanje postajalo nemoguće. A oni to ipak nisu uočili. Oni to nisu uočili sve dok atomske bombe nisu počele eksplodiraju u njihovim nespretnim rukama."
Nakon I svetskog rata Vels je objavio nekoliko dokumentarnih i monografskih dela, među kojima su najznačajnija Skica istorije (1920), Nauka o životu (1929-39), napisana zajedno sa svojim sinom Džordžom Filipom Velsom i ser Džulijanom Hakslijem, te Eksperiment u autobiografiji (1934). U to doba Vels je već stekao svetski status jednog od najuglednijih intelektualaca i savesti čovečanstva, što ga nije sprečavalo da i dalje radi sa nesmanjenom energijom. Od samog početka ideje Društva naroda, Vels je postao član Istraživačke komisije Društva i objavio je nekoliko knjiga o uređenju i poboljšanju te prve svetske organizacije. Kako piše u svojoj autobiografiji, još oko 1900. godine postao je uveren da je stvaranje globalne, svetske države ne samo neminovno, već i jedini način za dugoročni opstanak čovečanstva, pouka koja se i danas mora uvek iznova objašnjavati i obrazlagati. Interesantno je da je iako demokratski socijalista u praktičnoj politici, Vels odbijao primenu demokratskog principa na buduću svetsku državu i insistirao da se zbog ogromne kompleksnosti takvog sistema mora uspostaviti neka vrsta meritokratije (vladavine najsposobnijih). Uspon militarizma na istoku i zapadu tokom I svetskog rata i docnije bio je za njega duboko odvratna pojava. "Vojni um je po nužnosti inferioran i nemaštovit um," napisao je u Skici istorije (1920). "Nijedan čovek visokih intelektualnih kvaliteta neće se voljno odreći svojih talenata u takvoj profesiji."
Iako je Vels imao mnogo rezervi prema sovjetskom sistemu, on je razumeo opšte ciljeve Ruske revolucije i 1920. godine imao je prilično prijateljski sastanak sa Lenjinom. U ranim 1920-tim godinama Vels je bio laburistički kandidat na izborima za britanski Parlament. Između 1924. i 1933. godine Vels je uglavnom živeo u Francuskoj. Od 1934. godine, pa do svoje smrti, 1946. godine bio je predsednik svetskog PEN centra; već prve godine svog mandata predsedavao je izbacivanjem nemačkog PEN-a iz svetske organizacije, zbog pokoravanja nemačkog PEN centra rasističkim zakonima svoje zemlje. Zanimljivo je da se 1934. godine sastao i sa Staljinom (što ga je konačno lišilo svih iluzija u vezi sa sovjetskim totalitarizmom) i sa Ruzveltom, pokušavajući da ih ubedi u neke od svojih ideja u vezi miroljubive budućnosti čovečanstva. Kao ishod tih razgovora postao je potpuno ubeđen da evropska levica nema šta da očekuje od Sovjetskog saveza i ne sme praviti nikakve kompromise sa komunizmom, te da najbolja nada za budućnost čovečanstva leži u Sjedinjenim Američkim Državama. U Svetom teroru (1939) Vels je dao pionirsku studiju psihološkog razvitka modernih diktatora, oličenih u karijerama Staljina, Hitlera i Musolinija.
Slavna radiodrama mladog Orsona Velsa, zasnovana na Ratu svetova, uzrokovala je 30. oktobra 1938. godine paniku širom istočnih delova SAD. U Njuarku, Nju Džersi, svi stanovnici čitavog bloka zgrada pobegli su iz svojih kuća sa vlažnim peškirima oko glava, a u Harlemu je cela kongregacija održala svečanu misu za kraj sveta i spasenje od marsovskih osvajača. Veoma je zanimljiva reakcija samog Orsona na ovaj šou koji oličava susret dvojice tako različitih genija. On ga je prvo smatrao glupavim i naivnim, ali je docnije bio duboko uzdrman činjenicama o panici koju je emitovanje radiodrame izazvalo i izjavio je da mu više nikad ne bi palo na pamet da to ponovi. Herbert Džordž isprva nije bio nimalo oduševljen celim događajem. Sreo je mladog režisera 1940. godine na radio stanici u San Antoniju, ali do tog vremena je njegov stav prema celoj aferi do te mere omekšao, da je iskoristio tu i naredne prilike da reklamira Orsonov sledeći film. I nema sumnje da je dobro učinio, s obzirom da je naslov u pitanju bio Građanin Kejn.
Tipičan Warhammer 40k set
Malo ljudi zna da je Vels izumitelj jedne od najpopularnijih zabava za mlade (i ne tako mlade): strateških društvenih igara sa minijaturama. Milioni ljubitelja igara poput Warhammer 40.000 ili De Bellis Antiquitatis koji svakodnevno povlače raznolike minijaturne figurice po najrazličitijim tablama i terenima širom sveta (a u poslednje vreme i njihove virtuelne verzije na računaru), često ne znaju da je Vels začeo ovaj žanr sa svojom knjigom Igre na podlozi iz 1911. godine, nakon koje je napisao i Male ratove (1913), posvećene daljoj razradi ove vrste društvenih igara. Posredno, i role-playing games kao srodan žanr su se kasnije pojavile kao potomak Velsovih ideja.
Vels je preživeo II svetski rat u svojoj kući koja je gledala na Ridžents Park, jedan od najslavnijih londonskih parkova, odbijajući da ga zastrašujuće nemačko noćno bombardovanje otera iz Londona. Njegova poslednja knjiga, Um na kraju svoje uzice (1945) takođe se bavi budućim perspektivama čovečanstva, sa znatno pesimističkijim tonovima. U njoj on elaborira čuveni stav koji je izneo još u Skici istorije: "Ljudska istorija sve više postaje trka između obrazovanja i katastrofe." Na svoju sreću, nije doživeo hladni rat i savremene pretnje globalnim katastrofama i egzistencijalnim rizicima, čiji antropogeni deo nesumnjivo ima duboke veze sa opštim nedovoljnim obrazovanjem većine ljudskih bića.
Herbert Džordž Vels je preminuo u Londonu 13. avgusta 1946. godine. Po mnogo čemu, iako je sećanje na njegovu ličnost danas nažalost prilično bledo, njegovo delo je življe nego ikada ranije, a kako se čovečanstvo bude suočavalo sa katastrofičkim izazovima trećeg milenijuma biće po svemu sudeći sve aktuelnije.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар