21.03.2020.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XVII,XVIII deo )






XVII


OPATOVA ĆELIJA

      Pošto je prošao pognuvši se, ali ipak dosta lako, kroz podzemni prolaz, Dantes stiže na suprotni kraj hodnika koji je izlazio u opatovu sobu. Tu se prolaz sužavao i ostav ljao jedva toliki otvor da se čovek može provući puzeći. Opatova ćelija je bila popločana, i on je podigao jednu od tih ploča u najmračnijem uglu kada je započeo svoj naporni posao čiji je kraj Dantes video.
      Tek što uđe i ispravi se, mladi čovek poče da razgleda tu odaju veoma pažljivo. Na prvi pogled ona nije izgledala nimalo neobično.
     — Dobro je, — reče opat — sad je tek dvanaest i četvrt, te imamo još nekoliko sati na raspoloženju.
       Dantes pogleda oko sebe, tražeći na kome je časovniku opat mogao da vidi tako tačno koliko je sati.
      — Pogledajte onaj sunčev zrak što ulazi kroz moj prozor, — reče opat — a pogledajte i one crte na zidu koje sam zabeležio. Zahvaljujući tim crtama, koje su kom binovane sa dvostrukim obrtanjem Zemlje i elipsom koju ona opisuje oko Sunca, ja znam tačnije vreme nego da imam časovnik, jer se časovnik može da pokvari, dok se Sunce i Zemlja nikad ne poremećuju.
        Dantes ne beše nimalo razumeo ovo objašnjenje. On je uvek verovao, videći kako Sunce izlazi iza planina i zalazi u Sredozemno more, da se ono kreće, a ne zemlja. To dvostruko okretanje Zemljine kugle, na kojoj se on na lazio, koje on, međutim, nije zapažao, činilo mu se skoro nemoguće. U svakoj reči svoga sagovornika nazirao je on naučne tajne isto toliko primamljive za istraživanje koliko i oni rudnici zlata i dijamanata koje je posetio prilikom jednog putovanje u Gucaratu i Golkondu, kad je bio još skoro dete.
 — Hajdete, — reče on opatu — ja jedva čekam da vidim ta vaša blaga.
      Opat priđe dimnjaku, pomeri dletom, koje je još uvek držao u ruci, kamen što je nekada služio kao ognjište i koji je skrivao jedno dosta veliko udubljenje; u tome udu bljenju bili su smešteni svi oni predmeti o kojima je go vorio Dantesu.         — Šta želite da vidite najpre? — zapita ga.
       — Pokažite mi vaš veliki spis o kraljevstvu u Italiji.
         Farija izvuče iz dragocenog ormana tri ili četiri uvijutka od platna, namotana kao listovi papirusa; bile su to platnene trake široke otprilike četiri palca i dugačke osamnaest. Te trake, obeležene brojevima, bile su pokrivene rukopisom koji je Dantes mogao da čita, jer su bile ispisane opatovim maternjim jezikom, a to će reći na italijanskom jeziku, koji je Dantes, kao rođeni Provansalac, savršeno razumevao.
        — Pogledajte, — reče mu on — sve je tu; otprilike pre nedelju dana napisao sam reč kraj pri dnu šezdeset osme trake. Dve moje košulje i sve maramice koje sam imao upotrebljene su za to; ako ikada postanem ponovo slobodan i iako se nađe u celoj Italiji ma i jedan štampar koji bi se usudio da štampa moje spise, postaću slavna ličnost.
       — Jeste, — odgovori Dantes — i ja verujem u to. A sad mi pokažite, molim vas, pera kojima je napisano ovo delo.
     — Pogledajte — reče Farija.
         I on pokaza mladiću jedan štapić dugačak šest palaca, debeo kao drška slikarske četkice, na čijem je kraju bila privezana koncem jedna od onih koščica — još umrljana mastilom — o kojima je opat govorio Dantesu; ona je bila izdužena kao kljun i rascepljena kao i obično pero.
       Dantes ju je razgledao, tražeći pogledom oruđe kojim je kost mogla biti tako tačno izdeljana.
       — A, da, — reče Farija — perorez, zar ne? Ovo je moje remek delo; načinio sam ga, kao i ovaj nož, od jednog gvozdenog svećnjaka.

        Perorez je sekao kao brijač. A što se tiče noža, on je imao to preimućstvo što je mogao da posluži u isti mah i kao bodež.
         Dantes je razgledao te razne predmete sa istom pažnjom kao što je po starinskim radnjama u Marselju ponekad razgledao ona oruđa što su ih načinili divljaci, a doneli sa obala Južnoga mora brodarski kapetani duge plovidbe.
      — Što se tiče mastila, — reče Farija — vi znate kako ja radim: pravim ga ukoliko mi je potrebno.
       — Sada se čudim samo — reče Dantes — kako su vam dani bili dovoljni za sav taj posao.
       — Imao sam noći — odgovori Farija.
        — Noći! Da niste vi kao mačke, pa da vidite jasno noću?
       — Ne; ali je bog dao čoveku pamet da bi mu nado knadio siromaštvo čula: ja sam nabavio svetlost.
        — Kako to?
         — Od mesa koje mi donese ja odvajam loj, rastopim ga i od toga dobijem neku vrstu čvrstoga ulja. Pogledajte, ovo je moja sveća.
          I opat pokaza Dantesu kao neki lampion sličan onima što se upotrebljavaju pri javnim iluminacijama.
        — A vatra?
         — Evo dva kamenčića i nagorelo platno.
         — A žižice?
         — Ja sam se načinio kao da bolujem od jedne kožne bolesti, pa sam zatražio sumpora, i oni su mi dali.
        Dantes spusti na sto predmete koje je držao i obori glavu, poražen istrajnošću i snagom toga duha.
        — To nije sve, — nastavi Farija — jer ne treba staviti sve svoje blago u jedno jedino skrivalište; zatvorimo najpre ovo.
         Oni postaviše opet ploču na mesto. Opat je posu sa nešto malo prašine, prevuče preko toga stopalom da bi uklonio svaki trag pomeranja, priđe svome krevetu i od mače ga.
          Iza uzglavlja, sakrivena jednim kamenom koji ju je zatvarao skoro savršeno hermetički, bila je jedna rupa, a u toj rupi jedne lestvice od užeta dugačke dvadeset i pet do trideset stopa.
         Dantes isproba jačinu lestvica: one su bile veoma jake.
       — Od čega ste načinili uže koje je potrebno da se na pravi ovako divna stvar? — zapita Dantes.
 
        — Pre svega od nekoliko košulja koje sam imao, a za tim od čaršava sa moje postelje iz kojih sam za vreme od tri godine moga tamnovanja u Fenestrelu izvlačio konce. Kad su me preveli u Ifsku tvrđavu, našao sam načina da pone sem sa sobom sve te konce; ovde sam nastavio taj posao.
     — Ali zar nisu primetili da na čaršavima vaše postelje nema više poruba? — Ja sam ih ponovo opšivao.
      — Čime?
       — Ovom iglom.
        I opat razgrnu svoje dronjavo odelo i pokaza Dantesu jednu dugačku riblju kost, šiljastu i sa uvučenim koncem, koju je nosio pri sebi.
     — Jeste, — nastavi Farija — isprva sam mislio da iščupam prečage pa da pobegnem kroz ovaj prozor, koji je malo širi od vašega, kao što vidite, i koji bih još proširio u trenutku bežanja; ali sam primetio da ovaj prozor gleda u jedno unutrašnje dvorište, te sam se odrekao toga plana kao suviše neizvesnog. Ipak sam sačuvao te lestvice za neku nepredviđenu priliku, za neko od onih bekstava o kojima sam vam govorio, a koje pruža slučaj.
        Dantes, iako je izgledalo da razgleda lestvice, mislio je na nešto drugo, jer jedna misao senu mu u pameti. Pomislio je da ovaj čovek, tako oštrouman, tako dovitljiv i dubokomislen, možda će videti jasno u mraku njegove nesreće, gde on sam nikada ništa nije mogao da razazna.
       — Na šta mislite? — zapita opat smešeći se i misleći da je Dantesova zamišljenost samo divljenje u najvišem stepenu. — Mislim pre svega na jednu stvar: koliko vam je mnogo oštroumnog razmišljanja bilo potrebno da biste stigli do cilja do koga ste dospeli. Šta biste vi učinili kada biste opet postali slobodni?             — Ništa, može biti; taj suvišak moje pameti možda bi se rasturio u beznačajnim radnjama. Potrebna je nesreća pa da se prokopaju izvesni tajanstveni lagumi skriveni u ljudskome umu; potreban je pritisak pa da barut plane. Tamnovanje je usredsredilo na jednu tačku sve moje spo sobnosti koje su ranije lebdele na raznim stranama; one su se sudarile u jednom uzanom prostoru, a vi znate da iz su dara oblaka proističe elektricitet, iz elektriciteta munja, a iz munje svetlost.
        — Ne, ja ne znam ništa — reče Dantes potišten svojim neznanjem. — Jedan deo reči što ih vi izgovarate za mene nema nikakva smisla. Vi ste zaista srećni što ste učen čovek?
       Opat se nasmeši.
      — Vi ste mislili na dve stvari, rekli ste maločas?
       — Da.
       — I kazali ste mi samo prvu. Koja je druga?
      — Druga je da ste mi vi ispričali svoj život, a ne po znajete moj.
        — Vaš život, mladiću, odveć je kratak da bi sadržao događaje od malo veće važnosti.
       — On sadrži jednu ogromnu nesreću, — reče Dantes — jednu nesreću koju ja nisam zaslužio; i ja bih — da ne bih više hulio na boga kao što sam ponekad činio — da mogu da optužim ljude koji su me gurnuli u tu nesreću.
        — Znači da vi sebe smatrate nevinim u onoj stvari za koju vas okrivljuju?            — Savršeno nevin, kunem se životom dveju jedinih ličnosti koje su mi drage, životom svoga oca i Mercedese.
       — Da vidimo, — reče opat zatvarajući svoje skrivalište i gurajući natrag krevet na svoje mesto — ispričajte mi svoju povest.
         Dantes tada ispriča ono što je nazivao svojom povešću, a što se svodilo samo na jedno putovanje u Indiju i dva ili tri putovanja do Levanta. Najzad u svome pričanju stiže do svog poslednjeg putovanja, spomenu smrt kapetana Le klera, pa onaj paket što ga je predao za velikog maršala, sastanak s velikim maršalom, pismo što mu ga je on dao i koje je bilo upućeno nekom gospodinu Noartijeu; na kraju, svoj dolazak u Marselj, sastanak s ocem, ljubav sa Mercedesom, verenički obed, hapšenje, istragu, svoje privremeno tamnovanje u sudskom zatvoru i najzad svoje konačno tamnovanje u Ifskoj tvrđavi. Kad dođe dotle, Dantes više nije znao da kaže ništa, čak ni koliko je vremena tu ostao kao sužanj.
     Kad se pričanje završi, opat se duboko zamisli.
       — Ima — reče on posle jednog trenutka — jedna vrlo duboka istina u pravnoj nauci i ona se poklapa s onim što vam maločas rekoh, a to je: da je čoveku urođena odvratnost prema zločinu, izuzev ako je taj čovek rođen sa izo pačenim nagonima. Međutim, civilizacija nam je donela potrebe, poroke i neprirodne prohteve, koji ponekad uspevaju da uguše u nama dobre sklonosti i da nas navedu na zlo. Otuda ono pravilo: „Ako hoćete da pronađete krivca, pomislite najpre na onoga koji je od učinjenog zlodela mogao imati neku korist!” Ko je mogao imati koristi od toga da vas nestane sa ovoga sveta?
       — Niko, bože moj! Pa ja sam bio tako beznačajna ličnost.
       — Ne odgovarajte tako, jer taj odgovor nije ni logičan ni mudar; sve je relativno, dragi prijatelju, počev od kralja, koji smeta svome budućem nasledniku, pa do zaposlenog činovnika, koji smeta nezaposlenome; ako kralj umre, njegov naslednik nasleđuje krunu; ako umre činovnik, nezaposlen činovnik nasleđuje hiljadu i dvesta talira plate. Tih hiljadu i dvesta talira plate, to je za njega isto što i kraljeva apanaža za kralja; oni su njemu isto tako potrebni za život kao dvanaest miliona kralju. Svaka ličnost, od najnižeg do najvišeg društvenog sloja, grupiše oko sebe čitav jedan mali svet interesa, koji ima svoje vihore i svoje kukaste atome, kao Dekartovi svetovi. Samo ti svetovi se sve više šire ukoliko se više penju. To je jedna prevrnuta spirala, koja se drži uspravno na svome vrhu pomoću ravnotežnog gibanja. Ali da se vratimo na vaš svet: Kažete da je trebalo da budete postavljeni za kapetana Faraona?
      — Da.
      — I trebalo je da se oženite jednom lepom devojkom?
      — Da.
       — A da li je neko imao interesa da vi ne postanete kapetan Faraona? Da li je neko imao interesa da vi ne oženite Mercedes? Odgovorite najpre na prvo pitanje, jer je red ključ svih problema. Da li je neko imao interesa da vi ne postanete kapetan Faraona?
      — Ne. Mene su svi veoma voleli na brodu. Da su mornari mogli birati sebi starešinu, uveren sam da bi mene izabrali. Jedan jedini čovek imao je malo povoda da se na mene ljuti, jer sam malo ranije imao s njim jednu prepirku i bio sam mu predložio dvoboj, koji je on odbio.
       — Tako kažete! A taj čovek, kako se on zvao?
       — Danglar.
        — Šta je on bio na brodu?
        — Računovođa.
        — Da ste vi postali kapetan broda, da li biste ga zadržali na njegovom mestu?
          — Ne bih, da je to zavisilo od mene, jer sam bio za pazio izvesne neispravnosti u njegovim računima.
        — Dobro. A sad recite, da li je kogod prisustvovao va šem poslednjem razgovoru sa kapetanom Leklerom?
       — Nije; mi smo bili sami.
       — Da li je neko mogao da čuje vaš razgovor?
       — Jeste, jer su vrata bila otvorena; i čak… čekajte… da, da, Danglar je prošao baš u trenutku kada mi je kapetan Lekler predavao paket namenjen velikom maršalu.
         — Dobro je, — reče opat — sad smo na tragu. Jeste li poveli nekoga na kopno kad ste pristali na ostrvo Elbu?
          — Nikoga.
          — Neko vam je dao jedno pismo?
          — Jeste, veliki maršal.
         — A šta ste učinili s tim pismom?
         — Stavio sam ga u svoj buđelar.
          — Znači da ste imali pri sebi svoj buđelar! Kako je buđelar sa jednim zvaničnim pismom mogao da stane u džep jednog mornara?
         — Imate pravo, moj buđelar je bio na brodu.
         — Znači da ste tek na brodu stavili to pismo u buđelar?
         — Da.
         — Od Porto‑Feraja do broda, gde vam je bilo to pismo?
          — Držao sam ga u ruci.
          — Kad ste se ponovo popeli na Faraona svaki je, znači, mogao videti da vi držite u ruci jedno pismo?
         — Da.
         — Danglar, kao i ostali?
         — Danglar, kao i ostali.
         — A sad slušajte dobro; prikupite sve svoje uspomene. Da li se sećate tačno kako je bila napisana dostava protiv vas?
         — O, dabome! Pročitao sam je triput, i svaka reč iz nje urezala mi se u pamćenje.
         — Ponovite mi tu dostavu.
Dantes je razmišljao jedan trenutak, pa zatim reče:
         — Evo je od reči do reči: „Gospodina kraljevskog državnog tužioca izveštava jedan prijatelj prestola i crkve da je Edmond Dantes, zamenik potkapetana broda Faraon, koji je jutros stigao iz Smirne pošto je prethodno pristajao u Napulju i Porto‑Feraju, do bio nalog od Mirata da ponese jedan paket za uzurpatora, a od uzurpatora da preda jedno pismo za bonapartistički odbor u Parizu. Dokaz za njegovu krivicu naći će se ako se on uhapsi, jer će se to pismo naći kod njega, ili kod njegovog oca, ili u kabini na brodu Faraon.”
     Opat sleže ramenima.
        — Pa to je jasno kao dan — reče on. — Vi mora biti da imate srce sasvim bezazleno i sasvim dobro kad niste odmah pogodili u čemu je stvar.
       — Mislite? — uzviknu Dantes. — Ah, pa to bi bilo sasvim podlo!
       — Kakav je obično bio rukopis Danglarov?
       — Lep i položen rukopis.
       — A kakav je rukopis bio u anonimnom pismu?
       — Iskrenut.
        Opat se osmehnu.
       — Namerno iskrenut, zar ne?
      — Ipak, bio je odveć pouzdan da bi bio iskrenut.
      — Pričekajte malo — reče opat.
       On uze svoje pero, ili, bolje reći, ono što je nazivao perom, zamoči ga u mastilo i napisa levom rukom na jednom parčetu platna pripremljenom za pisanje dva do tri reda iz dostave. Dantes ustuknu i pogleda skoro užasnuto u opata.
      — Oh! Pa to je neverovatno, — uzviknu on — koliko ovaj rukopis liči na onaj.
         To je stoga što je dostava bila napisana levom rukom. Ja sam nešto zapazio — nastavi opat.
       — A šta to?
        — To, da su svi rukopisi desnom rukom različiti, a da su svi rukopisi pisani levom rukom međusobno slični.
— Znači da vi sve uviđate, sve zapažate?
 — Hajdemo dalje.
— O, da, da.
— Pređimo sad na drugo pitanje.
— Slušam vas.
— Da li je nekome bilo u interesu da vi ne oženite Mercedes?
— Da! Jednome mladiću koji ju je voleo.
— Kako se on zvao?
— Fernando.
— To je špansko ime?
— On je Katalonac.
— Mislite li vi da je on bio sposoban da napiše ono pismo?
— Ne! Taj bi me ubio nožem, i to je sve.
— Jeste, takvi su Španci: da ubiju hoće, ali da se služe podlošću, to ne.
— Uostalom, — nastavi Dantes — njemu su bile nepoznate sve one pojedinosti navedene u dostavi.
— Vi ih niste saopštili nikome?
— Nikome.
 — Čak ni vašoj dragani?
— Ni mojoj verenici.
— To je učinio Danglar.
— Oh! Sada sam ja u to uveren.
— Čekajte… Da li je Danglar poznavao Fernanda?
— Ne… da… sećam se…
— Čega?
— Dva dana pre mog venčanja video sam ih kako sede zajedno pod venjakom krčme čiča Pamfila. Danglar je izgledao ljubazan i nečemu se rugao, a Fernando je bio bled i uzrujan.
— Bili su sami?
— Ne, s njima je bio i jedan treći drug, koga dobro poznajem, a koji ih je zacelo upoznao jednog s drugim, ne kakav Kadrus, krojač, ali taj je već bio pijan; čekajte… čekajte… Kako toga da se ne setim? Blizu stola za kojim su pili bila je mastionica, hartija i pera. (Dantes se pljesnu po čelu). Oh, bednici! bednici!
— Hoćete li da saznate još nešto? — reče opat smejući se.
— Da, da, pošto vi prozirete sve, pošto vi vidite jasno svuda hoću da saznam što su me samo jedanput saslušavali, zašto nisam bio izveden pred sud i kako to da budem osuđen bez presude.
— O, to, — reče opat — to je malo ozbiljnija stvar. Pravosuđe ima mračne i tajanstvene načine postupanja, koje je teško prozreti. Ovo što smo dosad pogodili odnosno one dvojice vaših poznanika bila je samo igračka. Moraćete mi sad o ovome dati najtačnije podatke.
— Dobro, eto postavljajte mi pitanja, jer vi zaista vidite jasnije moj život nego ja sam.
— Ko vas je ispitivao? Da li državni tužilac, ili njegov zamenik, ili isledni sudija?
— Zamenik državnog tužioca.
— Mlad ili star?
— Mlad; dvadeset i sedam ili dvadeset i osam godina.
— Dobro! Taj još nije pokvaren, ali je već slavoljubiv — reče opat. — Kako se ponašao prema vama?
— Pre blago nego strogo.
— Jeste li mu sve ispričali?
— Sve.
— A da li se njegovo ponašanje promenilo u toku sa slušanja?
— U jednom trenutku se promenilo, onda kad je pročitao pismo zbog koga sam okrivljen. Izgledaao je kao da ga je moja nesreća duboko kosnula.
 — Vaša nesreća?
— Pa da.
— I vi ste ubeđeni da se on sažalio na vašu nesreću?
— On mi je barem dao veliki dokaz svoje naklonosti.
— Kakav dokaz?
— Spalio je jedini spis koji je mogao da me okrivi.
— Koji? Dostavu?
— Ne, već ono pismo.
— Jeste li uvereni da je tako?
— To se dogodilo preda mnom.
— Svejedno; taj čovek mogao bi biti mnogo veći zlikovac nego što vi mislite.
 — Časti mi, vi me skoro plašite tim rečima! Zar je svet naseljen sve samim tigrovima i krokodilima?
— Jeste; samo što su dvonožni tigrovi i krokodili opas niji od ostalih.
— Nastavimo, nastavimo.
 — Vrlo rado. Kažete da je spalio ono pismo?
— Jeste, i pri tom mi je kazao: „Vidite, protiv vas postoji samo ovaj dokaz, a ja ga evo uništavam.”
— Takav postupak je odveć uzvišen da bi bio prirodan.
 — Mislite?
— Uveren sam u to. Kome je to pismo bilo upućeno?
 — Gospodinu Noartijeu, ulica Kok‑Eron broj 13, Pariz.
— Možete li pretpostaviti da je taj vaš zamenik državnog tužioca imao kakvog interesa da to pismo iščezne?
— Može biti; jer on je dva ili tri puta tražio od mene obećanje u mome sopstvenom interesu, kako on reče, da neću nikome govoriti o tome pismu, i naterao me da se zakunem da neću izgovoriti ime koje je bilo napisano kao adresa.
— Noartije?… — ponovi opat.
— Noartije? Poznavao sam jednog Noartijea na dvoru nekadašnje etruske kraljice, jednog Noartijea koji je bio žirondinac za vreme revolucije. Kako se zvao taj vaš zamenik državnog tužioca.
— Vilfor.
      Opat pršte u smeh. Dantes ga pogleda zapanjeno.
— Šta vam je? — reče on.
— Vidite li ovaj zrak svetlosti? — zapita opat.
 — Da.
— E, vidite! Sve je to meni sad jasnije od ovoga providnoga i svetloga zraka. Jadno dete, jadni mladiću! I taj sudija bio je dobar prema vama?
 — Jeste.
— Taj časni branilac pravde uništio je to pismo?
— Da.
— I taj pošteni dželatov snabdevač tražio je od vas zakletvu da nikad nećete izgovoriti ime Noartije?
— Jeste.
— Taj Noartije, jadni moj naivko, znate li vi ko je bio taj Noartije? Taj Noartije bio je njegov otac!
      Da je pred noge Dantesove udario grom i otvorio provaliju na čijem bi se dnu nalazio pakao, proizveo bi dejstvo munje brzo, manje električno, manje porazno nego što su to učinile te neočekivane reči. On ustade, uhvati se za glavu obema rukama kao da hoće da je spreči da ne prsne, pa uzviknu:
— Njegov otac! Njegov otac!
— Da, njegov otac, koji se zove Noartije od Vilfora — nastavi opat.
       Tada kroz mozak zatvorenika sevnu nekakva munjevita svetlost, te sve ono što mu je dotada bilo ostalo nejasno, osvetli se bleštavom svetlošću. Ona Vilforova okolišenja za vreme saslušanja, ono uništavanje pisma, ono traženje za kletve i onaj skoro molećivi glas sudijin koji je, umesto da preti, izgledao kao da preklinje — sve to vrati mu se sada u sećanje. On uzviknu, zanjiha se za trenutak kao pijan čovek, pa zatim pojuri kroz otvor što je vodio iz opatove ćelije u njegovu i reče:
— Oh, potrebno je da budem sam da bih razmišljao o svemu tome.
         A kad stiže u svoju ćeliju, pade na postelju, gde ga, tamničar zateče uveče kako sedi, ukočena pogleda, namrštena lica, ali nepomičan i nem kao kip.
       Za vreme tih časova razmišljanja, koji su protekli kao sekunde, on beše doneo jednu strašnu odluku i položio sam sebi jednu groznu zakletvu.
       Jedan glas otrže Dantesa iz toga sanjarenja. Bio je to glas opata Farije, koji je takođe izdržao posetu svoga tamničara, pa je sada došao da pozove Dantesa da večera, s njim. Zbog toga što su ga svi smatrali za ludaka, a naročito za zabavnog ludaka, uživao je stari zatvorenik izvesne povlastice, te je tako dobio malo bolji hleb i bočicu vina nedeljom. A toga dana baš je bila nedelja, te je opat došao da pozove svoga mlađeg druga da podele njegov hleb i vino.
       Dantes pođe za njim. Sve crte na njegovom licu bile su se sad vratile u svoj svakidašnji položaj, ali sa izvesnom krutošću i čvrstinom, ako se tako može reći, koje su svedočile o donesenoj odluci. Opat ga pogleda pravo u oči, pa reče:
        — Žalim što sam vam pomogao u vašim istraživanjima i što sam vam kazao ono što sam vam kazao.
       — A zašto? — zapita Dantes.
       — Zato što sam vam ulio u srce jedno osećanje koga tamo nije bilo ranije, a to je osveta.
       Dantes se osmehnu, pa reče:
— Bolje da govorimo o nečemu drugom.
          Opat ga je gledao još za trenutak i vrteo tužno glavom; zatim, kao što ga je Dantes zamolio, poče govoriti o drugim stvarima.
          Stari zatvorenik bio je jedan od onih ljudi čije reči — kao i ljudi koji su mnogo prepatili — sadrže mnoge pouke i izazivaju neprekidno interesovanje. Ali on nije bio sebičan, pa zato taj nesrećni čovek nije nikada govorio o svojim nevoljama.
         Dantes je slušao svaku njegovu reč sa divljenjem; jedne od njih odgovarale su pojmovima koje je on već imao i znanju koje je spadalo u delokrug njegovoga mornarskog poziva, dok su druge dodirivale nepoznate mu stvari, te su, poput polarnih svetlosti koje osvetljavaju put moreplovcima u polarnim predelima, pokazivale mladome čoveku nove predele, nove vidike, obasjane fantastičnom svetlošću. Dantes uvide kolika bi sreća bila za jedno inteligentno biće da ide za tim uzvišenim umom do moralnih, filozofskih i socijalnih visina po kojima je on imao običaj da se vere.
— Trebalo bi da me malo naučite onome što vi znate, — reče Dantes — makar samo radi toga da vam ne bi bilo dosadno moje društvo. Sad mi se čini da je vama zacelo prijatnija samoća, nego jedan drug bez obrazovanja i bez širokih vidika kao što sam ja. Ako pristanete na ovo što vas molim, obećavam da vam neću više nikad govoriti o bežanju odavde.
        Opat se osmehnu.
  — Na žalost, dete moje, — reče on — ljudsko znanje je veoma ograničeno, i kad budete naučili od mene mate matiku, fiziku, istoriju i tri ili četiri živa jezika koje ja govorim, onda ćete znati ono što i ja znam. Međutim, meni će trebati svega dve godine da čitavo to znanje prelijem iz moga uma u vaš.
— Dve godine! — reče Dantes. — Mislite da bih sve to mogao da naučim za dve godine?
— U njihovim primenama, ne; u njihovim načelima, da; jer naučiti ne znači i znati. Postoje učeni ljudi i naučnici: pamćenje stvara jedne, a filozofija one druge.
— Ali zar se filozofija ne može naučiti?
— Filozofija se ne uči; filozofija je skup svih znanja što ih je stekao um koji ih primenjuje; filozofija je onaj blistavi oblak na koji je Hristos stao nogom da bi se opet popeo na nebo.
— Dobro, — reče Dantes — a čemu ćete me najpre učiti? Nestrpljiv sam da počnem; žedan sam znanja.
— Svemu! — reče opat.
      I zaista, još iste večeri oba zatvorenika stvoriše plan učenja, koji već sutradan počeše da ostvaruju. Dantes je imao izvanredno dobro pamćenje i neobično je lako shvatao. Njegov matematički duh omogućavao mu je da sve razume pomoću računa, dok je poezija njegovog mornarskog poziva popravljala sve što je bilo odveć materijalno u dokazima svedenim na suvoparne cifre ili na pravilnost linija. Uostalom, on je već znao pomalo italijanski i pomalo novo grčki jezik, koji je naučio prilikom svojih putovanja po Istoku. Pomoć ta dva jezika on ubrzo shvati mehanizam i svih ostalih, te posle šest meseci poče da govori španski, engleski i nemački.
       Kao što je kazao opatu Fariji, bilo da mu je zabava koju mu je pružilo učenje nadoknađivala slobodu, bilo da je on bio, kao što smo već videli, čvrst u održavanju date reči, on nije više govorio o bežanju i dani su mu proticali brzo, donoseći mu sve više znanja. Posle godinu dana bio je to drugi čovek.
       Što se tiče opata Farije, Dantes je opazio da je on, i pored razonođenja što mu ga je Dantesovo prisustvo pružalo, svakim danom postajao sve tmurniji. Nekakva neprekidna i uvek ista misao kao da je opsedala njegov um. On bi utonuo u duboka sanjarenja, uzdisao bi nesvesno, ustajao odjednom, pa bi skrstio ruke i šetao se natmuren po svojoj tamnici.
         Jednoga dana zaustavi se on odjednom usred jednoga od onih krugova što ih je po stotinu puta prelazio po svojoj sobi i uzviknu:
— Ah! Kad samo ne bi bilo stražara!
— Stražar će postojati samo donde dok vi to budete želeli — reče Dantes, koji je pratio njegovu misao kroz njegovu lobanju kao kroz neku kristalnu kutiju.
— Ah, već sam vam rekao — nastavi opat — da mi je svako ubistvo odvratno. — Pa ipak, ako se i izvrši to ubistvo, biće izvršeno po nalogu našeg samo-održanja, iz osećanja lične odbrane.
— Svejedno, ja ipak to ne bih mogao.
— Pa ipak, vi o tome mislite?
— Neprestano, neprestano — prošapta opat.
— A pronašli ste način, zar ne? — reče živo Dantes.
— Da, kad bi se moglo dogoditi da u stražarskom hodniku postave nekog slepog i gluvog stražara.
 — Pa on će postati slep, on će postati gluv — odvrati mladić tako odlučnim glasom da se opat skoro uplaši.
— Ne, ne! — uzviknu on. — To je nemogućno!
        Dantes htede da još govore o tome, ali opat zavrte glavom i ne htede više da odgovara.
        Tri meseca protekoše.
— Jeste li vi snažni? — zapita opat jednoga dana Dantesa.
       Dantes, ne odgovorivši, uze dleto, savi ga kao potkovicu, pa ga zatim ispravi.
— Di li biste obećali da nećete ubiti stražara, osim u krajnjem slučaju.
 — Obećavam, na časnu reč.
— Onda, — reče opat — moći ćemo da izvedemo naš plan.
— A koliko će nam vremena trebati da ga izvedemo?
— Godina dana, najmanje.
— Pa mi bismo mogli otpočeti?
— Još odmah.
— Ah, eto vidite, izgubili smo uludo godinu dana, — uz viknu Dantes.
— Zar smatrate da smo je izgubili uludo? — reče opat.
— Oh, oprostite, oprostite! — uzviknu Dantes pocr venevši.
— Ćut! — reče opat. — Čovek ostaje čovek; a vi ste ipak jedan od najboljih koje sam ikada upoznao. Eto, ovo je moj plan.
        Opat pokaza tada Dantesu jedan crtež što ga je sam načinio. Bio je to plan njegove sobe, Dantesove sobe i hod nika koji ih je spajao. Od sredine toga hodnika trebalo je da se načini jedan poprečan lagum kakvi se prave u rudnicima. Taj lagum odveo bi oba zatvorenika ispod hodnika po kome se kreće stražar; a kad bi dospeli dotle, načinili bi široku šupljinu i potkopali jednu od kamenih ploča kojima je hodnik bio popločan; ta ploča bi, kad bi stražar na nju stao, propala i povukla za sobom u onu šupljinu i stražara. Tada bi Dantes jurnuo k njemu u trenutku kada se on, ošamućen od pada, ne bi mogao braniti, pa bi ga vezao, zapušio mu usta, a njih dvojica bi se provukli kroz jedan prozor hodnika, spustili se niz spoljni zid pomoću lestvica od konopaca i pobegli.
      Dantes zapljeska rukama, a oči mu zablistaše od radosti, jer je taj plan bio tako jednostavan da bi zacelo morao uspeti.
      Još istoga dana rudari se dadoše na posao sa toliko većom revnošću što je taj rad došao posle dugog odmara nja i što je svakako bio samo produžetak unutrašnje i po tajne misli kojom su se obojica bavili.
       Ništa ih nije prekidalo u radu osim onaj čas kada je svaki od njih bio primoran da se vrati u svoju ćeliju da dočeka posetu tamničarevu. Oni su se, uostalom, bili izvežbali da raspoznaju, prema jedva čujnom šumu koraka, trenutak kada taj čovek silazi, te još nikada ni jedan ni drugi nije bio iznenađen. Zemlju koju su izvlačili iz novog laguma, a koja bi najzad ispunila stari hodnik, bacali su pomalo, uz neverovatnu predustrožnost, kroz jedan ili drugi prozor na Dantesovoj ili Farijinoj ćeliji: brižljivo bi je pretvorili u pra šinu, pa bi je noćni vetar odneo daleko, tako da nije ostavljala nikakvoga traga.
       Više od godinu dana proteklo je u ovom radu, koji su vršili pomoću jednoga dleta, noža i drvene poluge, jedinih oruđa. U toku te godine, za vreme rada, Farija je i dalje poučavao Dantesa, govoreći mu čas jednim stranim jezikom, čas drugim, predavajući mu istoriju pojedinih naroda i vlikih ljudi koji s vremena na vreme ostavljaju iza sebe svetle tragove koji se nazivaju slavom. Opat, koji je bio veoma obrazovan čovek, iz najviših društvenih redova, imao je, sem toga, u svome ponašanju izvesnu setnu dostojanstvenost iz koje je Dantes umeo, zahvaljujući svojoj urođenoj sposobnosti prilagođavanja, da usvoji onu otmenost ponašanja koja mu je nedostajala i ono aristokratsko držanje koje se obično stiče samo pri druženju sa otmenim ljudima ili u društvu viših ljudi.
       Posle petnaest meseci, potkop je bio dovršen; šupljina je bila načinjena ispod hodnika. Sada se čulo kako stražar korača tamo‑ amo, i oba radnika, koja su morala da sačekaju neku mračnu noć bez mesečine kako bi njihovo bek stvo bilo što pouzdanije, bojali su se samo jednoga: da se ploča ne sruši pre vremena pod vojnikovim nogama. Sprečili su tu nezgodu tako što su je poduprli jednom gredicom koju behu našli u temelju. Dantes ju je baš postavljao, kad od jednom ču kako ga opat Farija, koji beše ostao u mladićevoj sobi, gde je šiljio jedan klin o kome bi visile lestvice od užeta, zove očajničkim glasom. Dantes dođe brzo i ugleda sveštenika kako stoji nasred sobe, bled, sa oznojenim čelom i zgrčenim šakama.
 — Oh, bože moj! — uzviknu Dantes. — Šta je, šta vam je? — Brzo, brzo! — reče opat — saslušajte me.
       Dantes pogleda Farijino modro lice, njegove oči okru žene plavičastim kolutovima, pobelele usne i nakostrešenu kosu, pa prestravljen, ispusti na zemlju dleto koje je držao u ruci.
— Ta što je to? — uzviknu Dantes.
— Sa mnom je svršeno! — reče opat. — Saslušajte što ću vam reći. Jedna užasna bolest, možda smrtonosna, uskoro će me savladati. Nastup dolazi osećam ga. To me je zade silo već jednom, godinu dana pre nego što sam bačen u tam nicu. Postoji samo jedan lek za tu bolest i ja ću vam ga kazati: otrčite brzo u moju sobu, podignite donji kraj moga kreveta; on je šupalj, i u njemu ćete naći jednu staklenu bočicu do polovine napunjenu jednom crvenom tečnošću; donesite je; ili, bolje, nemojte, jer bi me mogli zateći ovde. Pomognite mi da se vratim u svoju sobu dok još imam malo snage. Ko zna šta se može dogoditi za vreme dok nastup bolesti bude trajao?
       Dantes, ne gubeći prisustvo duha, iako je nesreća koja ga beše zadesila bila ogromna, siđe u hodnik, vukući za sobom svog nesrećnog druga, pa ga odvede sa ogromnim na prezanjem do drugoga kraja i nađe se ponovo u opatovoj sobi, gde ga namesti na krevet.
— Hvala! — reče opat dršćući celim telom kao da je izišao iz ledene vode. — Evo, bolest dolazi, i ja ću potpuno obamreti. Možda neću načiniti nijedan pokret, možda neću pustiti nijedan uzvik bola; ali može se dogoditi da zapenušim, da se ukočim ili da vičem; postarajte se da niko ne čuje moje uzvike, to je najvažnije, jer bi me inače možda premestili u drugu sobu, te bismo onda bili zauvek razdvo‑ jeni. Kad vidite da sam nepomičan, hladan i kao mrtav, tek tada — zapamtite dobro — tek tada mi razmaknite zube nožem, naspite mi u usta osam do devet kapljica one tečnosti, i možda ću se povratiti u život.
— Možda? — uzviknu bolno Dantes.
— U pomoć, u pomoć! — uzviknu opat — ja se… ja… se…
       Nastup je došao tako naglo i tako jako, da jadni sužanj nije mogao čak ni da dovrši započetu reč. Kao neki oblak pređe mu preko čela, brz i taman kao morska bura; u vrhuncu nastupa oči mu se iskolačiše, usta se iskriviše, a obrazi pocrveneše. On se trzao, penušao, rikao; ali, kao što je sam bio preporučio, Dantes je ugušivao njegove uzvike pokrivačem. To je trajalo dva sata. A tada, nepomičniji od stene, bleđi i hladniji od mermera, slomljen više nego trska izgažena nogama, on pade, ispruži se još jedanput u posled njem grču i pomodre.
        Edmond očeknu dok ta prividna smrt ne obuze telo i ne ukoči mu čak i samo srce; a tada uze nož, zavuče sečivo između zuba, razmače sa beskrajno napora stegnute vilice, izbroja jedno za drugim deset kapljica one crvene tečnosti pa zatim počeka.
       Proteče jedan sat, a starac ne načini ni najmanji po kret. Dantes se uplaši da je čekao odveć dugo i gledao je u njega sa rukama zaronjenim u kosu. Naposletku se lako rumenilo pojavi na opatovim obrazima; oči, koje su mu stalno bile otvorene ili ukočene, počeše da gledaju; slab uzdah ote mu se iz usta i on se malo pokrete.
— Spasen! Spasen! — uzviknu Dantes.
     Bolesnik još nije mogao da govori, ali ispruži sa vid nom strepnjom ruku ka vratima. Dantes oslušnu i ču tam ničarev korak: skoro će biti sedam časova, a Dantes nije imao kad da se seti kako vreme protiče.
      Mladić skoči ka otvoru, provuče se, ponovo namesti ploču iznad svoje glave, pa se vrati u svoju ćeliju.
      Trenutak docnije vrata se otvoriše i tamničar zateče sužnja kao i obično kako sedi na svom krevetu.
       Tek što on okrete leđa i tek što se bat njegovih koraka izgubi u hodniku, a Dantes, goreći od strepnje i ne misleći da treba da večera, pođe natrag putem kojim je došao, pa dignuvši glavom ploču na podu, vrati se u opatovu sobu.
       Ovaj se beše osvestio, ali je i dalje ležao nepomično i ne moćno na svojoj postelji.
    — Nisam se nadao da ću vas više ikad videti — reče on Dantesu.
     — A zašto to? — zapita mladić. — Zar ste mislih da ćete umreti?
     — Ne; ali je već sve spremno za vaše bekstvo, te sam mislio da ćete pobeći. 
           Rumenilo gnušanja oboji Dantesove obraze.
      — Bez vas! — uzviknu on. — Zar ste zaista pomislili da sam sposoban za tako nešto?
     — Sad vidim da sam se varao — reče bolesnik. — Ah, ja sam veoma slab, veoma skrhan, veoma izmožden.
       — Budite hrabri; vama će se snaga povratiti — reče Dantes i sede pored Farijinog kreveta, pa ga uze za ruke.
      Opat zavrte glavom.
       — Prošlog puta — reče on — nastup je trajao pola časa, posle čega sam osećao glad i ustao sam sasvim sam; a danas ne mogu da pokrenem ni nogu ni desnu ruku; u glavi mi se muti, a to dokazuje da imam izliv krvi u mozak. Treći put ću ostati sasvim oduzet ili ću umreti odjednom.
        — Ne, ne, umirite se; vi nećete umreti. Taj treći na stup ako vas zadesi, zadesiće vas u slobodi. Mi ćemo vas spasti kao ovo sad, i još bolje nego sad, jer ćemo tada imati svaku potrebnu pomoć.
     — Dragi prijatelju, — reče starac — nemojte se zavaravati. — Kriza koju sam sad prebrodio osudila me je na doživotnu robiju; jer da bi se bežalo, treba imati zdrave noge.
     — Svejedno! Pričekaćemo nedelju dana, mesec ili dva meseca ako bude potrebno; za to vreme snaga će vam se vratiti. Sve je spremljeno za naše bekstvo, i možemo slo bodno birati čas i trenutak. Onoga dana kad budete osećali u sebi dovoljno snage za plivanje, e, toga dana ćemo ostva riti naš plan.
     — Ja više nikada neću plivati, — reče Farija — jer je ova ruka oduzeta, i to ne za jedan dan, već za svagda. Po dignite je, pa ćete videti koliko je teška.
       Mladić mu podiže ruku, koja pade natrag kao kakva stvar. On uzdahnu.
     — Sad ste se uverili, zar ne, Edmonde? — reče Farija. — Verujte mi, ja znam šta kažem, jer otkako sam imao prvi nastup ove bolesti, nisam prestao da o njoj razmišljam. Očekivao sam taj napad, jer je to porodična i nasledna bolest. Moj otac je umro pri trećem nastupu, a moj pradeda tako isto. Lekar koji mi je spremio ovaj lek, a to nije niko drugi do čuveni Kabanis, predskazao mi je istu sudbinu.
      — Lekar se vara — uzviknu Dantes. — A što se tiče vaše uzetosti, ona mi ne smeta, jer ću vas uzeti na leđa i plivaću držeći vas na sebi.
     — Vi ste pravo dete — reče opat. — Pa vi ste mornar, umete da plivate, pa prema tome morate znati da čovek natovaren tolikim teretom ne može da prepliva ni pedeset hvati. Prestanite da se zavaravate maštarijama koje ne mogu da obmanu čak ni vaše divno srce. Ja ću, dakle, ostati ovde sve dok ne kucne čas moga oslobođenja, koje odsada samo smrt može da mi podari. Ali vi, vi bežite, idite! Vi ste mladi, okretni i jaki, ne brinite se za mene; ja vas razrešavam zadate reči.
      — Dobro — reče Dantes. — Onda i ja ostajem.
         Zatim ustade, pa pruživši svečano ruku preko starca, reče:
       — Zaklinjem se kralju Hristovom da ću se od vas odvojiti tek posle vaše smrti!
       Farija je posmatrao toga tako plemenitog, tako jednostavnog i tako uzvišenog mladića, i pročita na njegovom licu, ozarenom odsjajem najčistije odanosti, iskrenost njegove ljubavi i časnost njegove zakletve.
      — Dobro, — reče bolesnik — pristajem. Hvala!
        Zatim mu pruži ruku i reče:
     — Možda ćete biti nagrađeni za to nesebično požrtvovanje; ali kako ja ne mogu a vi nećete da bežite, potrebno je da zatrpamo hodnik ispod stražarske staze, jer stražar, prilikom koračanja, može da zapazi kako odjekuje potkopano mesto i da to javi nadzorniku, a tada bi otkrili naše delo i razdvojili bi nas. Idite i izvršite taj posao, pri kome vam ja, na žalost, ne mogu više pomagati. Provedite u tom radu i celu noć ako bude potrebno, pa se vratite ovamo sutra ujutru posle tamničareve posete, jer ću imati da vam kažem nešto važno.
       Dantes prihvati sveštenikovu ruku koji ga uspokoji jednim osmehom, pa iziđe sa onom poslušnošću i poštovanjem koje je sada osećao prema svome starom prijatelju.


XVIII


ZAKOPANO BLAGO


        Kada se sutradan ujutru Dantes vrati u sobu svoga tamničkog druga, zateče Fariju kako sedi spokojna lica.
       Pod zrakom svetlosti koji se provlačio kroz uzani prozor njegove ćelije, držao je u levoj ruci, kojom se — kao što se sećamo — jedino mogao služiti, rašireno parče hartije, koje je obično bilo uvijeno u tanak valjak, te sad nikako nije htelo da ostane razvijeno.
       Bez ijedne reči pokaza on tu hartiju Dantesu.
      — Šta je to? — zapita ovaj.
     — Pogledaj dobro — reče opat osmehujući se.
      — Ja gledam što bolje mogu — reče Dantes — i vidim samo jednu hartiju upola sagorelu, na kojoj su ispisana gotska slova nekakvim čudnim mastilom.
     — Ova hartija, dragi prijatelju, — reče Farija — pošto sad mogu sve da vam priznam, jer sam vas oprobao, ova hartija je moje blago, od koga vam od danas pripada jedna polovina.
        Hladan znoj orosi Dantesovo čelo. Do toga dana — i za koliko dugo vremena! — izbegavao je on da govori sa Farijom o tome blagu, jer je ono bilo izvor optužbe da je jadni opat lud. Zbog svoje urođene otmenosti Edmond je više voleo da ne dodiruje tu žicu što bolno zvuči; a i sam opat Farija nije to spominjao. Dantes je starčevo ćutanje tumačio kao duhovno ozdravljenje. Ali danas, tih nekoliko reči koje su se izmakle Fariji posle onako mučne bolesti, kao da su nagoveštavale opasan povratak umne poremećenosti.
      — Vaše blago? — promuca Dantes.
         Farija se osmehnu.
     — Jeste — reče on. — U svakom pogledu vi ste ple menit čovek, Edmonde, i ja naslućujem po vašem bledilu i vašem drhtanju šta se odigrava u vama u ovom trenutku. Ne; budite spokojni, ja nisam lud. To blago postoji, Dantese, i svejedno je što meni nije bilo suđeno da ga imam, jer ćete ga bar vi imati. Niko nije hteo da me sasluša i da mi poveruje, jer su smatrali da sam lud; ali vi, koji morate znati da ja to nisam, saslušajte što ću vam reći, pa mi posle verujte ako hoćete.            — „Avaj!” — promrmlja Edmond u sebi. — „Evo, obuzima ga ponovo! Samo mi je trebala još ova nesreća!”
          Zatim glasno reče Fariji:
       — Dragi prijatelju, vaš nastup bolesti vas je možda zamorio. Zar nećete malo da se odmorite? Sutra, ako hoćete, saslušaću to što imate da mi kažete; ali danas hoću da vas negujem, i ništa drugo. Uostalom, — nastavi on sa osmehom — zar je za nas to blago toliko hitno?
       — Veoma hitno, Edmonde! — odgovori starac. — Ko zna da li sutra ili možda prekosutra neće naići i treći na stup? Pomislite da bi u tom slučaju sve bilo izgubljeno! Jeste, istina je; često sam mislio sa gorkim uživanjem na to bogatstvo koje bi značilo sreću za deset porodica, a koje je izgubljeno za te ljude koji me progone. Ta misao služila mi je kao osveta, i ja sam se s njome polagano naslađivao u mraku moje tamnice i u očajanju moga tamnovanja. Ali sad kad sam oprostio svetu iz ljubavi prema vama, sad kad vas vidim tako mladog i punog budućnosti, sad kad mislim kolika sreća može da vam padne li deo ako vam otkrijem tu tajnu, ja strepim zbog zadocnjenja i uzdrhtim pri pomisli da možda neću stići da obezbedim tako dostojnom čoveku kao što ste vi posedovanje tolikog zakopanog blaga.
        Edmond okrete glavu uzdahnuvši.
       — Vi i dalje nećete da verujete, Edmonde, — nastavi Farija. — Zar vas moj glas nije ubedio? Vidim da su vam potrebni dokazi. Pa lepo! Pročitajte šta piše na ovoj hartiji koju nisam još nikome pokazo.
     — Sutra, dragi prijatelju, — reče Edmond, kome je bilo nepodnošljivo da bude saučesnik u starčevom ludilu. — Mislio sam da smo se sporazumeli da o tome govorimo tek sutra.
     — Govorićemo o tome tek sutra, ali pročitajte danas šta piše na ovoj hartiji.
         „Ne treba ga dražiti” — pomisli Edmond. Pa uzevši tu hartiju, kojoj je nedostajala jedna polo vina, jer je jamačno izgorela nekim slučajem, on pročita:


ova blago, koje dostiže vrednost dva mi 
rimskih zlatnika u uglu koji je naj u 
od drugog otvora, koje 
zaveštavam u potpuno vlas 
sledniku. 
25. aprila 149


— Šta velite? — reče Farija kad mladić završi čitanje
— Ali, — odgovori Dantes — ja vidim ovde samo ne kakve okrnjene redove i reči bez smisla; slova su oštećena dejstvom vatre i ostaju nerazumljiva.
— Za vas, dragi prijatelju, jer ih čitate prvi put, ali ne za mene koji sam iskapao nad njima za mnogih noći, koji sam uspostavio svaku rečenicu, dopunio svaku misao.
— I vi mislite da ste pronašli onaj skriveni smisao?
— Ubeđen sam u to, i vi ćete i sami oceniti. Ali najpre saslušajte povest te hartije.
— Ćutite!… — uzviknu Dantes. — Koraci!… Neko dolazi… idem… Zbogom!
          I Dantes, srećan što je izbegao da sluša tu povest i ono objašnjenje koje bi mu zacelo potvrdili žalosno stanje njegovoga prijatelja, provuče se kao zmija kroz uzani hodnik, dok je Farija, živahnuvši od straha, nogom gurao ploču na mesto i pokrivao je komadom asure, da bi sakrio od po gleda pukotinu koju nije imao vremena da popuni.
         Bio je to upravnik tamnice, koji je, doznavši od tamničara za Farijinu nevolju, došao da se lično uveri koliko je ona ozbiljna.
       Farija ga dočeka sedeći, i izbegavao je svaki pokret koji bi ga odao, te tako uspe da sakrije od upravnika svoju oduzetost, koja mu je već bila umrtvila polovinu tela. On se sad bojao da upravnik, pobuđen sažaljenjem prema njemu, ne htedne da ga premesti u neku zdraviju ćeliju, te da ga razdvoji od njegovoga mladog druga. Ali, srećom, to se ne dogodi; i upravnik se povuče ubeđen da je njegov jadni ludak, prema kome je on u dnu svoga srca osećao izvesnu naklonost, samo lako oboleo.
         Za to vreme je Edmond, sedeći na svom krevetu i sa glavom zaronjenom u ruke, pokušavao da sabere svoje misli. Sve je bilo tako pametno, tako veliko i tako puno smisla kod Farije otkako ga je upoznao, da nije mogao shvatiti da ta savršena mudrost u svim ostalim stvarima bude u jednoj jedinoj stvari izvrgnuta u ludost. Da li se to Farija varao u pogledu svoga blaga, ili se ceo svet varao u pogledu Farije?
         Dantes ostade u svojoj ćeliji ceo dan, ne usuđujući se da se vrati svome prijatelju. On je na taj način pokušavao da odloži trenutak kada će se potpuno uveriti da je opat lud, jer bi to ubeđenje bilo za njega užasno.
       Ali predveče, posle vremena svakidašnje posete tamni čara, videći da mladić ne dolazi, Farija pokuša da pređe prostor koji ga je razdvajao od njega. Edmond uzdrhta kad ču bolne napore što ih je starac činio vukući se, jer mu je noga bila nemoćna, a nije mogao da se pomaže ni rukom.
       Edmond je morao da ga privuče k sebi, jer on nikad ne bi mogao da se izvuče kroz ulazni otvor koji je vodio u Dan tesovu sobu.
     — Evo, ja vas nemilosrdno progonim — reče on sa osmehom iz koga je zračila blagonaklonost. — Poverovali ste da ćete moći da izbegnete moju darežljivost, ali u tome nećete uspeti. Slušajte, dakle.
      Edmond vide da nema kud. On posadi starca na svoj krevet, a sam sede na stoličicu pored njega.
       — Vama je poznato — reče opat — da sam ja bio se kretar i prisan prijatelj kardinala Spade, poslednjeg princa koji je nosio to ime. Tome vrlom plemiću imam da zahvalim za svu sreću što sam je osetio u ovome životu. On nije bio bogat, mada je bogatstvo njegove porodice bilo već prešlo u poslovicu i mada sam često slušao kako svet kaže: „Bogat kao Spada”. Ali on, kao god i mišljenje sveta, živeo je od toga opšteg uverenja da je bogat. Njegov dvor bio je moj raj. Poučavao sam njegove sinovce, koji su umrli, i kad je ostao sam na svetu, ja sam mu vratio potpunom odanošću sve ono što mi je učinio u toku od deset godina.               Kardinalov dom nije uskoro imao za mene nikakvih tajni. Često sam viđao kardinala kako prelistava knjige iz starih vremena i žudno istražuje nešto po prašnjivim porodičnim rukopisima. Jednoga dana, kada sam ga prekorio zbog njegovih beskorisnih bdenja i zbog izvesne klonulosti koja im je sledila, on me pogleda osmejkujući se gorko i otvori jednu knjigu. To je bila istorija grada Rima. Tu, u dva‑ desetoj glavi „Života pape Aleksandra VI”, bili su ovi redovi, koje nikada više nisam mogao zaboraviti:
        Veliki ratovi u Romanji bili su završeni. Cezaru Bordžiji, koji beše dovršio osvajanje ove pokrajine, bio je po treban novac da bi kupio celu Italiju. I papi je novac bio potreban da bi jednom zauvek svršio sa Lujem XII, francuskim kraljem, koji je i dalje bio opasan i pored svojih poslednjih neuspeha. Trebalo je, dakle, pribaviti dosta novaca, a to je bilo teško u toj jadnoj, iscrpljenoj Italiji.
        Njegova svetost doseti se nečemu. Papa odluči da postavi dva kardinala.
        Ako bi izabrao za taj položaj dve ugledne ličnosti iz Rima, naročito dvojicu bogataša, evo šta bi sveti otac za radio na tome poslu: pre svega, imao bi da proda velike položaje i uzvišena zvanja koja su dotle pripadala toj dvojici kardinala: osim toga, mogao je računati na veoma visoku cenu za ta dva kardinalska šešira.
       Bila je i treća korist iz toga posla, i ona će se uskoro pojaviti. ,
      Papa i Cezar Bordžija nađoše najpre ta dva buduća kardinala. To su bili: Đovani Rospiljozi, koji je sam zauzimao četiri najviša položaja pri svetoj stolici, a zatim Cezar Spada, jedan od najplemenitijih i najbogatijih Rimljana. I jedan i drugi naslućivali su cenu takve papine milosti. Oni su bili slavoljubivi. Pošto je našao ovu dvojicu, Cezar nađe ubrzo i kupce za njihova ranija zvanja.
       Posledica toga bila je da su Rospiljozi i Spada platili da bi postali kardinali, a osmorica drugih platiše da dođu na položaje dvojice novopostavljenih kardinala. I tako u kase spekulanata uđe osam stotina hiljada zlatnika.
     Da pređemo sad na poslednju korist iz toga posla, jer je već krajnje vreme za to. Pošto je obasuo svojom ljubaznošću Rospiljozija i Spadu, i pošto im je dodelio znake kardinalskog dostojanstva, a uveren da su oni morali radi isplate stvarnoga duga svoje zahvalnosti grupisati i prodati svoja imanja da bi se nastanili u Rimu, papa i Cezar Bor džija pozvaše na večeru oba kardinala.
       Povodom toga otpoče prepirka između svetog oca i nje govog sina: Cezar je smatrao da se može upotrebiti jedno od onih sredstava koje je on uvek imao pri ruci za svoje bliske prijatelje, a to su najpre čuveni ključ kojim bi izvesni ljudi, pošto bi bili zamoljeni, imali da otvore izvestan orman. Na tome ključu nalazio se jedan mali gvozdeni šiljak koji je radnik prilikom pravljenja ključa zaboravio da iz ravna. Kada bi neko pritisnuo ključ da otvori orman, čija se brava teško otvarala, taj šiljak bi ga ubo, i taj bi sutradan umro. Postojao je i prsten sa lavljom glavom, koji je Cezar navlačio na prst kada bi imao da se rukuje s izvesnim ličnostima. Tada bi lav ujeo za pokožicu ruke tih počastvovanih, a ujed je bio smrtonosan posle dvadeset i četiri časa.
      Cezar, dakle, predloži svome ocu bilo da pošalje kardinale da otvore orman, bilo da obojici srdačno stegne ruku. Ali mu Aleksandar VI odgovori:
     „— Ne treba da štedimo jednu večeru kada su u pitanju ti sjajni kardinali Spada i Rospiljozi. Nešto mi kaže da ćemo naknaditi taj novac. Uostalom, vi zaboravljate, Cezare, da se trbobolja pojavljuje odmah, dok ubod ili ujed završavaju svoje dejstvo tek posle jednog ili dva dana.
         Cezar prihvati te razloge. Eto zašto kardinali dobiše poziv na tu večeru.
         Trpeza je bila postavljena u vinogradu što ga je papa imao blizu San Pijetro in Vinkoli, u divnom domu koji šu kardinali poznavali dobro, jer se o njemu mnogo govorilo.
         Rospiljozi, sav zanesen svojim novim dostojanstvom, pripremi dobro svoj stomak i najprijatniji izraz lica. A Spada, mudar čovek, koji je voleo jedino svog sinovca, mladog vojskovođu koji je mnogo obećavao, uze hartiju i pero pa napisa svoj testament.
        Zatim posla da jave njegovom sinovcu da ga sačeka u blizini vinograda, ali izgleda da ga sluga nije našao.
        Spada je znao za taj običaj pozivanja na gozbu. Otkako je hrišćanstvo, taj prevashodni nosilac prosvećenosti, donelo u Rim svoje napredne ideje, nije više centurion dolazio od strane tirana da kaže nekome: „Cezar hoće da ti umreš”, već je sada dolazio jedan papin naročiti izaslanik da mu kaže sa osmehom na usnama: „Njegova svetlost želi da večerate s njim.”
        Spada pođe oko dva sata ka vinogradu San‑Pijetro‑in‑Vinkoli. Papa ga je tamo očekivao. Prvo lice koje privuče Spadinu pažnju bilo je lice njegovog sinovca, nagizdanog, veoma ljupkog, koga je Cezar Bordžija obasipao ljubazno stima. Spada preblede; a Cezar, koji baci put njega pogled pun ironije, pokaza da je sve predvideo i da je klopka dobro nameštena.
       Seli su za večeru. Spada je samo uspeo da zapita svog sinovca: „Jeste li dobili moju poruku?” Sinovac odgovori da nije i shvati potpuno važnost toga pitanja, ali je sad bilo prekasno, jer on maločas beše popio čašu izvrsnog vina što ga je papin podrumar naročito odvojio za njega. Spada vide istoga trenutka kako mu prinose drugu jednu bocu, iz koje mu nasuše obilno vina. Posle jednog sata jedan lekar izjavi da su se obojica otrovali pečurkama. Spada umre na izlazu iz vinograda, a sinovac izdahnu pred vratima svoje kuće, dajući nekakav znak koji njegova žena nije razumela.
      Odmah Cezar i papa pohitaše da se dokopaju nasleđa pod izgovorom da hoće da pregledaju spise pokojnika. Ali se nasleđe sastojalo samo iz ovoga: komadić hartije na kome Spada beše napisao:

       Zaveštavam svome dragom sinovcu moje kovčege i moje knjige, među kojima i moj trebnik sa zlatnim okovima na uglovima, i želim da on sačuva tu uspomenu od svoga strica, koji ga voli.

     Naslednici su tražili svuda, divili se trebniku, zapleniše nameštaj i začudiše se što je Spada, taj bogati čovek, bio uistini najbedniji od svih stričeva. Od blaga ni pomena, osim naučnog blaga koje je ležalo u knjižnici i laboratorijumima.
       To je bilo sve. Cezar i njegov otac tražili su, pretresali i špijunirali, ali ne nađoše ništa, ili bar veoma malo: možda za hiljadu talira zlatnih predmeta i otprilike isto toliko kovanoga novca.  Ali sinovac je imao vremena da pri povratku kući kaže svojoj ženi:
       „ — Potražite po hartijama moga strica. Postoji zaista stvarni testament.”     
        Sada su tražili možda marljivije nego što su to činili uzvišeni naslednici. Sve je bilo uzalud; ostadoše samo dve palate i jedan vinograd iza Palatina. Ali u ono vreme i pokretna dobra imala su osrednju vrednost, te obe palate i vinograd ostadoše porodici kao nedostojni grabljivosti pape i njegovoga sina.
        Meseci i godine protekoše. Aleksandar VI umre otrovan znate već usled kakve zabune. Cezar, otrovan zajedno s njim, ostade živ, ali mu se koža oljuštila kao u zmije, a po novoj koži otrov mu beše ostavio pege kao na tigrovom krznu. Najzad, primoran da napusti Rim, on otide da pogine neslavno u nekoj noćnoj čarki i skoro zaboravljen od istorije.
      Posle papine smrti i posle izgnanstva njegovog sina, svet je očekivao da vidi kako porodica Spada ponovo počinje da živi kao nekada u vreme kardinala Spade. Ali to se ne dogodi. Porodica Spada ostade da živi i dalje u izvesnom sumnjivom blagostanju. Večna tajna spusti se na tu mračnu aferu, a svet je govorio da je Cezar, veštiji i lukaviji od svoga oca, oteo od pape imanje dvojice kardinala. Kažem dvojice, jer je kardinal Rospiljozi, koji se nije pobrinuo da se obezbedi, bio potpuno opljačkan.
       — Ovo dosad — prekide pričanje Farija osmehujući se — ne izgleda vam odveć besmisleno, zar ne?
     — O, dragi prijatelju, — reče Dantes — naprotiv, čini mi se kao da čitam neku veoma zanimljivu hroniku. Nastavite molim vas.
      — Onda nastavljam:
         Porodica se naviknu na to pomračenje njene ranije slave. Godine su prolazile. Među potomcima jedni su bili vojnici, a drugi diplomate; neki postadoše crkvena lica, a neki opet bankari; jedni se obogatiše, a drugi sasvim padoše u bedu. Sad dolazim na poslednjeg potomka te porodice, na onoga čiji sam sekretar bio: na grofa Spadu.
       Vrlo često sam ga čuo kako se žali na nesrazmernost između njegovog imanja i njegovog društvenog položaja, pa sam mu zato savetovao da ono malo imovine što mu je još ostalo uloži u doživotnu rentu. On posluša taj savet i udvo struči tako svoj prihod.
       Onaj čuveni trebnik beše ostao u porodici, i sada je pripadao grofu Spadi. Predavali su ga od oca na sina, jer ona čudna odredba jedinoga testamenta koji je bio pronađen načinila je od njega pravu relikviju, koja je čuvana u porodici sa sujevernim obožavanjem. Bila je to knjiga ukrašena najlepšim gotskim slikama i sa tako teškim zlatnim okovom, da ju je jedan sluga uvek nosio ispred kardinala u danima velikih svečanosti.
      Kad sam video svakovrsne spise, povelje, ugovore i pergamente koji su čuvani u porodičnoj arhivi i koji su svi poticali od odgovornog kardinala, ja počeh kao i toliki službenici, upravnici dobra i sekretari koji su mi prethodili, da pregledam ogromne svežnjeve dokumenata. Ali i pored sve moje vrednoće i savesnosti, pri istraživanju ne nađoh apsolutno ništa. Međutim, ja sam bio pročitao, pa sam čak i napisao jednu tačnu i tako reći privremenu istoriju porodice Bordžija samo radi toga da bih se uverio da li je neki višak prihoda pripao tim plemićima posle smrti moga kardinala Cezara Spade, ali sam tamo
zapazio samo to da je dodato imanje kardinala Rospiljozija, njegovoga druga u za jedničkoj nesreći.
       Bio sam skoro sasvim siguran da to nasleđe nije donelo koristi ni porodici Bordžija na porodici Spada, već da je ostalo bez gospodara, kao ona blaga iz arapskih priča koja počivaju u utrobi zemlje pod pogledima nekog duha. Pre traživao sam, računao, proveravao po hiljadu i hiljadu puta porodične prihode i rashode za trista godina unazad, ali sve je bilo uzalud. Ja ostadoh i dalje u neznanju, a grof Spada u bedi.
       Moj gospodar umre. Osim svoje doživotne rente, imao je, pored porodičnih dokumenata, svoju biblioteku sastavljenu od pet hiljada knjiga i svoj čuveni trebnik. On mi zavešta sve to, sa još hiljadu rimskih talira, koje je imao u novcu, pod uslovom da mu priređujem godišnje pomene i da izradim rodoslov i povest njegove porodice, što sam ja učinio sasvim tačno…
    — Umirite se, dragi Edmonde; približujemo se kraju.
        Godine 1807, na mesec dana pre moga hapšenja i na petnaest dana posle smrti grofa Spade, 25. decembra — razumećete malo docnije kako je taj značajni dan ostao u mome pamćenju — pročitavao sam već po hiljaditi put te hartije koje sam hteo da sredim, jer je palata ubuduće pripadala jednom stranom licu, te je trebalo da napustim Rim i da se nastanim u Firenci, noseći sa sobom dvanaest hiljada knjiga koje sam imao, moju biblioteku i moj čuveni trebnik, kada, zamoren tim neprekidnim proučavanjem, a ne osećajući se dobro posle prilično teške večere, glava mi klonu na ruke i ja zaspah. Bilo je tri časa posle podne.
         Probudio sam se kad je časovnik otkucao šest časova.
        Digoh glavu; bio sam u najdubljoj pomrčini. Zazvonio sam da mi se donese svetlost, ali niko ne dođe: Tada rešim da se poslužim sam. A i inače je trebalo da se naviknem da budem filozof. Uzeh jednom rukom jednu već pripremljenu sveću, a drugom potražih, u nedostatku žižica, kojih nije bilo u kutiji, neku hartiju koju sam nameravao da za palim na poslednjem plamičku što je poigravao iznad ognjišta. Ali bojeći se da u mraku ne uzmem neki dragoceni dokumenat umesto obične hartije, kolebao sam se. Tada se setih da sam video u onom čuvenom trebniku, koji je ležao na stolu pored mene, nekakvu staru hartiju sasvim požutelu pri vrhu, koja izgleda da je služila kao umetak za obeležavanje dokle se stalo sa čitanjem i koja je preživela nekoliko vekova, jer su je naslednici pobožno čuvali. Potražih pipajući tu izlišnu hartiju, nađoh je, uvih je i prinesoh plamenu koji je gasnuo, pa je zapalih.
        Ali tada pod mojim prstima, kao nekom mađijom, ukoliko se plamen više peo, videh kako se na belom listu hartije pojavljuju žućkasta slova. Tada me obuze nekakav užas: stegoh šakama hartiju, uguših vatru, pripalih sveću na sa mom ognjištu, pa sa neopisivim uzbuđenjem razvih ponovo to izgužvano pismo i raspoznadoh da su nekakvim tajanstvenim i nevidljivim mastilom bila ispisana ta slova koja su postajala vidljiva tek pod dejstvom jake toplote. Nešto više od trećine hartije bilo je sagorelo u plamenu. To je onaj deo pisma koji ste čitali jutros. Pročitajte ga ponovo, Dantese. Zatim, kad ga budete pročitali, ja ću vam dopuniti one prekinute rečenice i njihov nepotpuni smisao.”
      I Farija, prekinuvši dalje pričanje, pruži Dantesu to parče hartije, na kome ovaj sad žudno pročita ove reči ispisane nekakvim crvenkastim mastilom koje je ličilo na rđu:

     Na današnji dan, 25. aprila 1498, po 
     Aleksandar VI, a bojeći se da ne 
     ne zaželi da me nasledi, pa da mi pri 
     i Bentivolju, koji su umrli otrovani, 
     mome jedinom nasledniku, da sam za 
     koje je posetio zajedno sa mnom, a to će reći u 
     ostrva Monte Kristo, svu svoju im 
     menju, dijamantima i nakitima; da je jedino 
      dostiže vrednost otprilike dva mi 
     naći ako podigne dvadesetu ste 
     zaliva na istočnoj strani u pravoj liniji. Dva 
     otvo 
     u tim pećinama: blago je u uglu koji je naju 
     koje mu blago zaveštam i predajem u pot 
      jedinom nasledniku 
     25. aprila 1498. 
     Cez

— A sad, — nastavi opat — čitajte ovu drugu hartiju.


       I on pruži Dantesu drugi jedan list sa drugim odlom cima redova. 
       Dantes uze i pročita:
       što me je pozvala na večeru Njegova Svetlost zadovo 
       ljavajući se samo tim što mi je naplatio 
       kardinalski šešir, 
       premi istu sudbinu kao kardinalima Kaprari 
       izjavljujem mome sinovcu Gvidu Spadi, 
       kopao na jednom mestu koje on zna i 
       pećinama maloga 
       ovinu u zlatnim polugama i zlatnicima, dragom 
       ka
       ja znam da postoji ovo blago koje
      liona rimskih zlatnika, a koje će on 
      nu počevši od malog 
      ra su načinjena 
      daljeniji od drugog otvora, 
      puno vlasništvo, kao mome 
      ar+Spada

       Farija ga je posmatrao užarena oka.
       — A sad — reče on kad vide da je Dantes stigao do poslednjeg reda — sastavite oba odlomka, pa sudite vi sami.
       Dantes ga posluša. Dva spojena odlomka sačinjavali su ovaj spis:


Na današnji dan, 25. aprila 1498, po… što me je pozvala na večeru Njegova Svetost… Aleksandar VI, a bojeći se da, ne… zadovoljavajući se samo tim što mi je naplatio kardinalski šešir, ne zaželi da me nasledi, pa da mi pri… premi istu sudbinu kao kardinalima Kaprari i Bentivolju, koji su umrli otrovani,… izjavljujem mome sinovcu Gvidu Spadi, mome jedinom nasledniku, da sam za… kopao na jednom mestu koje on zna i koje je posetio zajedno sa mnom a to će reći u… pećinama maloga ostrva Monte Kristo, svu svoju imovinu u zlatnim polugama i zlatnicima, dragom kamenju, dijamantima i nakitima; da jedino… ja znam da postoji ovo blago, koje dostiže vrednost otprilike dva mi.. liona rimskih
zlatnika, a koje će on naći ako podigne dva desetu ste… nu počevši od malog zaliva na istočnoj strani u pravoj liniji. Dva otvo… ra su načinjena u tim pećinama: blago u uglu koji je naju… daljeniji od drugog otvora, koje mu blago zaveštavam i predajem u pot… puno vlasni štvo, kao mome jedinom nasledniku. 25. apila 1498. C ez… ar+Spada

— Dakle, razumete li najzad? — reče Farija.
— To je bila izjava kardinala Spade i testament koji su već toliko vremena tražili? — reče Edmond ne verujući još.
— Jeste, hiljadu puta jeste.
— Ko ga je ovako dopunio?
— Ja koji sam pomoću onoga preostalog odlomka naslutio ostatak mereći dužinu redova prema širini hartije i prodirući u skriveni smisao pomoću smisla koji se video kao što se čovek upravlja u podzemnom hodniku po ostatku svetlosti što dolazi odozgo.
— A šta ste učinili kad ste poverovali da ste stekli to ubeđenje?
— Hteo sam da otputujem i pošao sam istog trenutka, noseći sa sobom početak mog velikog spisa o jedinstvu kraljevine Italije; ali odavno je carska francuska policija motrila na mene, jer je ona u to vreme — suprotno onome što je Napoleon hteo kasnije kad je dobio sina — težila deobi pokrajina. Moj nagli odlazak, čiji uzrok ona nije mogla ni da nasluti, pobudio je u njoj sumnju, te u trenutku kada sam se hteo ukrcati u Pjombinu, mene uhapsiše.
— A sad, — nastavi Farija gledajući Dantesa sa skoro očinskim izrazom — sad, prijatelju, vi znate isto koliko i ja; pa ako ikada pobegnemo odavde zajedno, polovina moga blaga pripada vama; ako ja umrem ovde, a vi se spasete sami, onda vama ono pripada u celosti.
— Ali — zapita Dantes kolebajući se — zar to blago nema na ovome svetu nekog zakonitijeg naslednika nego što smo mi?
— Ne, ne, umirite se. Porodica je potpuno izumrla; a, uostalom, poslednji grof Spada načinio me je svojim naslednikom. Zaveštavajući mi onaj simbolični trebnik, on mi je zaveštao i ono što se u njemu nalazilo. Ne, ne, budite spokojni: ako mi dođemo do toga bogatstva, moći ćemo da ga uživamo bez griže savesti… — I vi kažete da to blago sadrži…
— Dva miliona rimskih talira, ili oko trinaest miliona u sadanjem novcu.
— Nemoguće! — reče Dantes prestrašen ogromnošću te sume.
— Nemoguće! A zašto? — nastavi starac. — Porodica Spada bila je jedna od najstarijih i najmoćnijih porodica XV veka. Uostalom, u ona vremena kad nije bilo nikakvih velikih trgovačkih poslova i nikakve industrije, takva nago milavanja zlata i nakita nisu bila retka. Ima i dan danas rim skih porodica koje gladuju pored jednog miliona u dijaman tima i dragom kamenju, što se prenosi sa oca na najsta‑ rijeg sina, a ne sme nikada da se otuđi niti da se dirne.
       Edmondu se učini da sanja. On je lebdeo između ne verovanja i radosti.
     — Ja sam ovu tajnu krio od vas tako dugo, — nastavi Farija — najpre samo zato da bih vas iskušao, a zatim da bih vas iznenadio. Da smo pobegli iz tamnice pre moga na stupa obamrlosti, ja bih vas odveo na Monte Kristo; ali — dodade sa uzdahom — sad ćete vi mene tamo voditi. Šta je, Dantese, vi mi ne zahvaljujete?
       — To blago pripada vama, dragi prijatelju, — reče Dantes. — Ono pripada samo vama i ja na njega nemam nikakva prava: ja nisam vaš rođak.
       — Vi ste moj sin, Dantese! — uzviknu starac. — Vi ste dete moga robovanja. Moj poziv me je osudio na neženstvo; a eto, bog vas je meni poslao da uteši u isti mah i čoveka koji nije mogao biti otac i sužnja koji nije mogao biti slobodan.
          I Farija pruži onu ruku koja mu je još bila zdrava ka mladome čoveku, koji mu se obisnu o vrat plačući.



Нема коментара:

Постави коментар