07.03.2020.

Gijom Apoliner, poezija





ZONA

Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada

Pastirko kulo Ajfelova jutros mostovi bleje kao stada

Dosta ti je življenja u grčkoj i rimskoj starini

Ovde ti se starinski čak i auto čini
Samo je vera još sasvim nova vera starostavna
Ko hangar aerodroma još je jednostavna

Samo tvoj duh u Evropi o hrišćanstvo ostareo nije
Najmoderniji Evropljanin vi ste papa Pije
A tebi kog prozori motre stid nikako ne da
Da u hram pođeš popu da te ispoveda
Kataloge čitaš i prospekte i oglase silno raspevane
Eto poezije jutros a proza iz novina kane
Tu su i knjižice petparačke prepune krimića
I hiljade naslova portreti velikana modernih plemića

Video sam jutros prekrasnu ulicu ime joj ne pamtim
Čistu doteranu kao trubu sunčanu što plamti
Kroz nju mnoštvo radnim danom četiri puta prođe
Lepe daktilografkinje radnici direktori poslovođe
Tu tri puta ujutro zapeva sirena
U podne zalaju zvona rasrđena
Natpisi što sa firmi i zidova sjaje
Pločice obaveštenja krešte nalik na papgaje
Volim draž te ulice industrijski život njen
Što vri među Ulicom Omon-Tjevil i Avenijom Tern

Evo sad mlade ulice dete si još zacelo
Mati te uvek oblači u plavo i belo
Veoma si pobožan i s Reneom Dalizom svojim prvim drugom
Uživaš u crkvenom obredu svečanom i dugom
Iz spavaonice se iskradate devet je sati plin plavi i trne
U kapeli koleža molite cele noći crne
Dok večna i divna dubina boje ametista
Uobličuje zanavek plamsavu slavu Hrista
To je lepi krin što od naše brige cveta
To je buktinja riđokosa što ne trne od vetra
To je bledi i rumeni sin majke uplakane
To je stablo kom molitve su grane
Za čast i za večnost to je dupla štaka
To je zvezda šestokraka
To je bog što petkom mre a nedeljom vaskrsava
To je Hrist što je u nebu od aviona brži
Svetski rekord u visini on još uvek drži

Zeno Hriste oka
Dvadeseta zena vekova on bogme zna šta čini
Taj vek u pticu pretvoren ko Isus leti ka visini
Đavoli ga iz ponora gledaju i bleje
Da on to oponaša Simona mudraca iz Judeje
Krešte Ti što svetove probijaš hej ti probisvete
Kraj lepog letača već anđeli lete
I prvom avionu ko pratnja s obe strane
Jure Ikar Ilija Enoh Aplonije iz Tijane
Katkad se razmiču da propuste one što ih uznosi sveta Euharistija
Srca sveštenička što se dižu sa hostijom sve čistija
Avion se spušta ne sklapajući krila
Nebesa se milionom lasta ispunila
Let orlova gavranova i sova kao strela zuji
Iz Afrike doleću flamingosi ibisi marabui
Ptica Rok kojoj pripovedači i pesnici šire slavu
Kruži držeći lobanju Adama u kandžama prvu glavu
Sa krikom orao krug vidika seče
Iz Amerike sićušni kolibri doleće
Jata vitkih pihija kineskih se roje
Jednokrili su a lete po dvoje
Tu je i golub duh uznesen svojim čistim žarom
Ptica-lira i paun sa okastom šarom
Feniks ta buktinja što rađa sebe samu
I za tren sve prekriva pepelom u plamu
I tri sirene sve tri divno raspevane
Iz opasnih tesnaca stižu nasmejane
I svi feniks orao i pihi iz kine
Žele pobratimstvo leteće mašine

Sad lutaš sam Parizom kroz gomilu što srlja
Stado se autobusa ričući kraj tebe kotrlja
Ljubavna teskoba stegla ti je grlo
Kao da nikad više nećeš biti voljen
Da živiš u starini pošao bi tad u kaluđere
Kad sebe u molitvi zateknete sram vas tada ždere
Rugaš se sebi i smeh ti pršti poput adske vatre
Iskre tvoga smeha kroz život ti se zlate
To je lepa slika iz muzejske tmine
Katkad pođeš da je vidiš iz blizine

Parizom danas hodaš žene su krvlju oblivene sve
To beše o da to zaboravim to beše čas kad lepota mre

Okružena ognjem odanosti Bogorodica me gledala u Žartru
Krv me iz vašeg Svetog Srca oblila na Monmartru
Slušanje reči blaženih i moja ljubav tamna
To je zlo od kog patim i bolest moja sramna
Ta slika zbog koje ti je život bez sna i zebe
To je ta slika što uvek promiče kraj tebe

Sad je evo pred tobom Sredozemno more
Limunova stabla cvatu i šumore
S dva druga iz Mentona i s jednim iz Nice
U strahu posmatraš na dnu hobotnice
Dok se voziš čamcem da te prođe želja
Ribe plove kroz alge ko slike Spasitelja
Sad si u bašti jedne krčme u okolini Praga
Na stolu je ruža u tebi sreća blaga
I umesto da pišeš tvoj pogled stalno beži
Tom kukcu što usnuo u srcu ruže leži

Prestravljen vidiš sebe na zidu Svetog Vida
Srcu ti zato dođe da od tuge rida
Sličan si Lazaru što od danjeg svetla pati ljuto
U jevrejskom kvartu kazaljke sata idu obrnuto
Tako isto i ti uzmičeš životom
Penjuć’ se na Hradčane a uveče potom
Slušaš Čehe gde se u krčmama pevajući smeju

Evo te među brdima bostana u Marseju

Evo te u Koblencu u hotelu „Kod džina“

Pod japanskom mušmulom sediš usred Rima

Evo te u Amsterdamu s jednom devojkom koju smatraš lepom mada je grdoba
Sa studentom iz Lajdena ona će se vezati do groba
Tu na latinskom Cubicula locanda sobe iznajmljuju ljudi
Sećam se toga tu sam proveo tri dana koliko i u Gudi

Evo te u Parizu gde ti sudija sprema sudbu gorku
I kao zločinac strpan si u ćorku

Putovanja radosna i bolna si znao
Pre ne otkri starost i život lažljiv zao
U dvadesetoj i tridesetoj nosio si ljubav kao breme
Kao ludak sam živeo i traćio vreme
Svoje ruke ne smeš da vidiš a ja bih da nižem naricaljke ljute
Nad tobom nad voljenom nad svim što užasnu te

Te emigrante gledaju suzne oči tvoje
Kako se s nadom mole dok žene decu doje
Stanicu Sen-Lazar mirisom pune svojim
Kao tri kralja veruju u zvezdu što ih vodi
I misle sve će biti o-ke iza okeana
Pa će se bogati vratiti jednog dana
Jedna porodica nosi crvenu perinu kao vi svoje srce
Ta perina i naši snovi isto su tako nestvarni
Poneki emigrant ostane ovde ne želi daleko
I nastani se u ulici Rozje ili Ekuf u ćumezu nekom
Viđao sam ih uveče izađu da se nadišu vazduha
I miču se sporo kao figure šaha
Najviše ima Jevreja žene im nose periku
I ostaju sedeći u dnu radnji blede i bez daha

Piješ jeftinu kafu pred šakom bara smradnog
U krugu sveta pijanog i jadnog

Noć je ti si u nekom velikom restoranu

Te žene nisu zle i dušu imaju brigom ophrvanu
I najružnija je nanela patnju svom draganu

Ona je sa Džersija kći jednog caje

Ruke joj nisam video no znam da su grube ispucale

Sažalim se silno nad ožiljcima na trbuhu njenom

Sad svoja usta unižavam s jednom jezivo nasmejanom ženom

Sam si jutro će da svane
Mlekadžije zveckaju kantama po ulicama
Noć se udaljava kao lepa meleskinja
To je lažljiva Ferdina ili Lea nerotkinja

I ti piješ taj alkohol što kao život vri
Tvoj život što kao rakiju ispijaš ga ti

U Otej peške na spavanje krećeš
Među svoje fetiše iz Okeanije i Gvineje
To su Hristosi drugog obličja što u drugu veru spada
To su lošiji Hristosi nekakvih tamnih nada

Zbogom zbogom

Sunce vrat presečen

Preveo sa francuskog Nikola Bertolino
Iz knjige Red i pustolovina, BIGZ, Beograd, 1974.








Dopisnica


Pišem ti dok sav šator spava
I letnji dan mre oko mene
Ko buket što se rasprskava
U nebu punom plave sene
Zaslepljujuća jedna salva
Još ne procveta a već vene


POVORKA

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde naše tle već blista
Spusti drugi kapak zemlja te zasenjuje
Kad podigneš glavu

A i ja sam izbliza sumoran i taman
Magla neka što je evo zamračila svetiljke
Ruka neka što se iznenada postavi ispred očiju
Svod neki između vas i svih svetlosti
I udaljiću se ozaravajući se sred senki
I postrojenih očiju voljenih zvezda

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde već blista moje sećanje
Spusti drugi kapak
Ni zbog neba ni zbog zemlje
Već zbog tog ognja duguljastog čija snaga će da raste
Tako da će jednog dana da postane jedina svetlost

Jednog dana
Jednog dana samoga sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da već jednom upoznam onoga koji jesam
Ja koji poznajem druge

Poznajem ih preko pet čula i još nekih
Dosta mi je da im vidim noge pa da mogu ponoviti te ljude na hiljade
Da im vidim panične noge ili samo jednu vlas
Ili jezik kad mi se hoće da se pravim lekar
Ili decu kad mi se hoće da se pravim prorok
Znam lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitni novac slepih ruke nemih
Pa onda zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo neko kad ga pišu oni sa preko dvadeset godina
Dosta mi je da osetim miris njihovih crkvi
Miris reka u njihovim gradovima
Miris cveća u javnim parkovima
O Kornelije Agripa dosta bi mi bio miris nekog malog psa
Da tačno opišem tvoje sugrađane iz Kelna
Njihove kraljeve-mudrace i gomilu uršulinki
Što te nadahnu zabludom koja se tiče svih žena
Dosta mi je da okusim negovani lovor pa da volim ili ismevam
I da dotaknem odeću
Pa da ne bude sumnje je li neko zimogrozan
O ljudi koje poznajem
Dosta je da začujem zvuk njihovih koraka
Pa da zauvek pokažem pravac kojim su krenuli
Dosta mi je sviju njih da verujem u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednog dana samog sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
A lirskim jednim korakom prilazili su oni koje volim
Među kojima me nije bilo
Divovi prekriveni algama prolazili su u svojim gradovima
Ispod mora gde su same kule bile ostrva
I to more sa svetlinama svojih dubina
Teklo je krv mojih vena od njega mi srce tuče
Zatim na zemlju dođe hiljadu belih plemena
U kojima je svaki čovek imao ružu u ruci
A jezik što su ga stvarali putem
Naučih sa njihovih usta i još ga uvek govorim
Povorka je prolazila tražih u njoj svoje telo
Svi koji su pridolazili a nisu bili ja
Donosili su komad po komad mene
Gradili me malo pomalo kao što se diže kula
Narodi se nagomilali i pojavih se ja sam
Oblikovan od svih tela i od sviju ljudskih stvari

Vremena minula Preminuli Bogovi što me sačiniste
Živim samo u prolazu kao što prošli i vi ste
I odvraćajući oči od te buduće praznine
Vidim u sebi svu prošlost gde raste do veličine
Mrtve su samo stvari koje još i ne postoje
Kraj prošlosti svetlucave sutrašnjica je bez boje
I bezoblična postaje kad se nađe u blizini
Onog što savršeno predstavlja napor i posledicu u celini.

(Ivan V. Lalić)





Ciganka


Ciganka nama sad proriče
Dva puta puna pomrčine
Krenusmo mi nek život mine
I iz te tmine Nada niče

Opade perje ptice plave
I ljubav troma poput mečke
Po želji igra nam stojećke
Prosjaci ne znaju svoj Ave

Pakao čeka na uzdanje
Da ćemo uz put voleti se
Duše nam navode da misle
Na Cigankino predskazanje


Deveta tajna pesma

Obožavam tvoje runo koje je savrčeni trugao
Božanstva
Ja sam drvoseča jedinstvene prasume
O moj Eldorado
Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana
Ti moja lepa sireno
Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama
O moji silno beli Alpi
Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta
O moj toliko dragi tobolče
I tegljač sam tvojih noćnih kosa
O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca
I krinovi tvojih ruku zovu me znacima
O moja letnja bašto
Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu
O moj mirisni voćnjače
I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta
Kao luču vaskolike svetlosti


Ima

Ima divnih malih mostova
I moje srce koje kuca za tebe
I jedna tužna žena na putu
I mala kuća usred vrta
A i šest vojnika koji se smeju ko ludi
I moje oči koje traže tvoj lik
Postoji jedan divni gaj na brdu
I jedan drugopozivac koji mokri kad prolazimo
A i jedan pesnik koji sanja malu Lu
A i mala divna Lu usred Pariza
I baterija topova u šumi
I pastir koji napasa svoje ovce
I moj život koji pripada tebi
Postoji moje stilo iz koga stalno kaplje mastilo
I zastor topola tanani tanani
I sav moj život koji je prohujao
A ima i tesnih ulica u Mantonu gde smo se voleli
I mala devojčica iz Sospela koja šiba svoje drugove
I kočijaski bič u mojoj zobnici
A i belgijski vagoni na pruzi
I moja ljubav
I sav moj život
O obožavam te

Ispahan

Za tvoje ruže
Prešao bih
I mnogo mnogo duži put
Tvoje sunce nije ono
Što inače svuda blista
I tvoja muzika koja se natpeva sa zorom
Od sada je za mene
Merilo umetnosti
Po sećanju na nju
Ja ću ceniti
Svoje stihove
Plastičnu umetnost
I tebe samu
Obožavano lice
Ispahan jutarnjom muzikom
Budi miris ruža svojih vrtova
Namirisao sam svoju dušu
Ružama
Za čitav svoj život
Sivi Ispahane
Plavi porculane
Kao da su te načinili
Od parčadi neba i zemlje
Ostavivši u sredini
Veliki prodor svetlosti
To
Četvrtasto polje
Megdan
Šaha
Suviše velikog za suviše mali broj
Sitnih magarića koji podskakuju
I koji znaju tako lepo
Da njaču gledajući
Rumenu bradu obojenu kanom
Sunca koje podseća
Na mlade bradate trgovce
Zaklonjene svojim belim suncobranima
Ovde sam brat topola
Upoznajte lepe topole sa sinovima Evrope
O vi drhtava braćo koja se molite u Aziji
Jedan prolaznik zgrčen kao rog u antilope
Fonograf
Svračje noge
Mala daščara


Lula

Staza je što do zvezda vodi
Čista ni senčena ni svetla
Hodah no nigde ni pokreta
Što tome Mlečnom Putu škodi

Često zbog pertle na sandali
Ili zbog zemnog cveta nekog
Od smisla zvezdanog daleko
Moji bi saputnici stali

A stada porfirogeneta
Klečahu kao bezazleni
Hor od svetaca i poeta

Što su u svodu izgubljeni
No sova beše vodič meni
I ja sam bio nepokretan


Lovački rogovi

Naša priča otmena je i tragična
Nalik na masku tiranina
Ni drama drska ul‘ magična
Ni detalj ravnodušnog čina
Ne čini da je patetična

I Tomas de Kvinsi pun dima
Opijuma otrova slasti nevine
Jadnicu Anu pohodi u snima
Minimo, minimo jer sve mine
Vraćaću pogled osvrtima

Ko zvuk rogova spomen pline
Umire među vetrovima.


Ljubavna pisma

Evo kako je postala simfonijska pesma ljubavi
Pre svega tu je ljubavna pesma iz davnina
Šum žarkih poljubaca slavnih ljubavnika
Ljubavni krici smrtnica silovanih od bogova
Muški znaci junaka iz bajki uzdignuti kao oruđa protivavionska
Jazonov dragoceni urlik
Labudova smrtna pesma
I pobednička himna koju su prvi sunčani zraci
naterali nepokolebljivog Memnona da peva
I krik Sabinjanki u času njihove otmice
A takođe i ljubavni krici lavova u džunglama
Potmuli šum sokova koji se penju u tropskim biljkama
Grmljavina artiljerija koje izvršavaju strašnu ljubav naroda
Talasi morski u kojima se rađa život i lepota
To je pesma sve ljubavi sveta


Ljubav, prezir i nadanje

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo – jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće


Mesečina


Sladunjavi mesec sa usnama ludaka
I voćnjaci i sela pohlepni su noćas
Dok zvezde blistaju kao hitre pčele
Svetlonosnim medom koji kaplje s grana
Jer eto sve je slatko što pada sa neba
I svaki zrak mesečev je kap meda
A ja skriven shvatam preslatku pustolovinu
U strahu od strele te pčele Zornjače
Koja mi stavlja u ruke varljive zrake
A mesečev med uzima od ruže vetrova


Most Mirabo


Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Marizibil


Ona po kelnskim ulicama
Čim padne noćni mrak tumara
Svima na meti ljupkost sama
Pa klonula od trotoara
Loče po slepim pivnicama

Osudila se na put zao
Radi makroa rumenoga
Što uvek mirisaše kao
Beli luk On iz šangajskoga
Bordela nju je izvukao

Znam mnoge ljude što svom žiću
Jednaki nisu ni dorasli
Klecaju slični mrtvom lišću
Oči im oganj loše zgasli
Srca im se ko vrata miču


Nađeni uvojak

U sećanju mu opet sjaše
Uvojak kose tamnozlatne
Da li još uvek pamtiš naše
Sudbine dve neverovatne

Otej Monmartr i sva ona
Na bulevaru mesta draga
Sećam se dana šapnu ona
Kad pređoh preko tvoga praga

Tu padoše ko neka jesen
Sećanja moga tamne vlasi
Naš udes kojim si zanesen
Stapa se s danom što se gasi


Predosećanje Amerike

Dete moje
Kad bi krenuli u Ameriku o kojoj uvek sanjam
Presekli bismo prvo brodom more Antila
Praćeni stalno oblakom letećih riba
Čija perja trepere od svetlosti
A zatim bismo išli rekom Amazona
Od ostrva do ostrva tražeći njenu vilu
Prodrećemo u ogromne baruštine
U kojima su čitave šume potopljene
Pozdravljamo vas ogromne zmije
I stupamo u carstvo gmizavaca
Guska gače va va majmuni krešte i ptice kriču
A talasi sa Prororoke
Ogromnu plimu prave na ušću reke
Božanstvo tog prostranstva
Andi i pampasi
U mojim grudima danas
Samo su biljno zeleno more
Milioni plavih velikih ovaca
Propinju se među sobom
Kondori nadleću snegove Kordiljera
O kolibice naše ovdašnje
Nasi zmijinjaci bedni
Šta bi o tome rekao rat nedavni


Polazak

I bleda im behu lica
I jecaji njini slomljeni i meni

Kao sneg prozračnih i sjajnih latica
Il‘ ko poljupci mi po ruci ti vreli
Listovi padahu žuti žuti sveli.



Senka


Evo nas ponovo pored mene
Uspomene na drugove pale u ratu
Maslino vremena
Uspomene koje postajete sve jedna
Kao što sto kožica prave samo jednu bundu
Kao što hiljade dana daju samo jednu vest u novinama
Neopipljiva i tamna providnosti
Koja ste postali promenljivi oblik moje senke
Kao Indijanac u zasedi za večnost


Tuga jedne zvezde


Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš

I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane

U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom



Veze

Strune sačinjene od jauka
Brujanja zvona kroz Evropu
Obešenih vekova
O vi šine sto čvrsto vežete narode
Svega nas je dvojica ili trojica ljudi
Oslobođenih od svih veza
Pružimo jedni drugima ruku
Žestoka kiša koja raščešljava zanosne
Te žice
Žice izatkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci – prvosveštenici
Svi zaljubljeni koje je samo jedna veza vezala
Od drugih veza najtanja
Beli zraci svetlosti
Veze i Savezi
Ovo pišem samo zato da vas oduševim
O čula o čula draga
Neprijatelji uspomene
Neprijatelji želje
Neprijatelji željenja
Neprijatelji suza
Neprijatelji svega što još volim





Нема коментара:

Постави коментар