ANDRE Pol Gijom Žid,

Olja Ivanjicki, portret 

                       detalj sa slike Dvadeseti Vek III, ©Fond Olge Olje Ivanjicki




Jedina drama koja me zanima i koju bih želeo iznova da opisujem jeste rasprava celog bića s onim što ga sprečava da bude autentično, s onim što se suprotstavlja njegovom integritetu. Prepreka je najčešće u njemu samom.
Andre Žid, Dnevnik, 3. jul 1930.

ANDRE Pol Gijom Žid



ANDRE Pol Gijom Žid, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i zagovornik za prava homoseksualaca, rođen je u Parizu, 22. novembra 1869. Njegov otac Pol bio je profesor prava i umro je kada je Židu bilo 11 godina. U autobiografiji "Ako zrno ne umre", Žid je napisao da je njegov otac "dan provodio ne progovarajući ni reči u prostranoj ali mračnoj radnoj sobi, u koju sam ulazio isključivo ukoliko bi me on pozvao".

      U radnoj sobi otac mu je čitao Molijera ili putovanja iz "Odiseje", a posle bi o tome diskutovao sa Židovom majkom Žilijet. Ova čitanja duboko su se urezala u svest mladog Andrea, ne samo zbog zbog samog čina koji je bio nalik nekoj svečanosti, već zbog ozbiljnosti glasa njegovog oca i ponašanja njegove majke.
- Sedela bi u stolici sklopljenih očiju, bojažljivo upijajući očeve reči, otvarajući oči samo da bi me upitno pogledala. Pogled joj je bio pun ljubavi i nade - napisao je Žid u autobiografiji.

      Andrea su odgajile tri žene - tetka Kler, engleska usedelica Ana Šekelton i njegova majka Žilijet Rondo, protestantkinja koja se čitavog života brinula o njemu. U detinjstvu se školovao uglavnom kod kuće, jer je bio bolešljiv. Sa 13 godina zaljubio se u rođaku Madlen Rondo. Venčali su se posle 12 godina, ali je Žid 1923, posle 27 godina braka, dobio ćerku Katarinu sa drugom ženom.
Žid je pohađao nekoliko škola u kojima je počeo da se zanima za pisanje. Prvu pripovetku "Sveske Andrea Voltera" napisao je 1891, kada mu je bilo 18 godina. Bila je to priča o nesrećnom mladiću i njegovoj iskrenoj ljubavi prema rođaki Emanueli. Knjigu nije potpisao. Iduće godine objavljuje prvu zbirku pesama "Poezija", ali 1900. prestaje da ih piše.

       Tokom 1893. i 1894. putuje po severnoj Africi, gde se upoznaje sa drugačijim moralnim i seksualnim standardima. U Tunisu se razboleo i jedva izbegao smrt. U Susu je otkrio senzualna zadovoljstva sa mladim Tunižaninom Alijem. Ova iskustva dala su mu osnovu za priče "Imoralist" (o destruktivnoj snazi hedonizma i gladi za novim iskustvima) i "Tesna kapija". Afrika je Židu omogućila da prihvati svoje seksualne sklonosti. Postao je blizak prijatelj sa Oskarom Vajldom, kojeg je upoznao u Alžiru. "Voćke Zemlje" objavljuje 1897, a 1920. ova knjiga postaje njegovo najpopularnije delo i inspiracija za generacije mladih pisaca, poput Alberta Kamija i Žan-Pol Sartra. Žid je 1909. bio suosnivač magazina "Nova francuska revija" za koji je napisao veliki broj eseja i prikaza. U knjizi "Koridon" Žid je branio homoseksualnost, ali su ga zbog toga oštro napali. Drugu novinu Žid je pokrenuo 1916. i u njoj pisao o svojoj potrazi za Bogom. Knjigu o Fjodoru Dostojevskom, koji je svoje ideje izražavao kroz junake svojih knjiga, objavljuje 1922. Sredinom dvadesetih, Žid postaje heroj socijalnih žrtava, zahtevajući humaniji odnos prema kriminalcima. Žid je 1925. i 1926. bio specijalni izaslanik ministarstva za kolonije. U to vreme kreće na put u Kongo, sa prijateljem Markom Alegreom, i tamo piše svoju autobiografiju "Ako umre", koju poredi sa "Priznanjima" Žaka Rusoa. Po povratku sa dvogodišnjeg puta, u svojim izveštajima kritikovao je ponašanje francuskih interesa u Kongu, podstičući reforme. Šokirao je svoje čitaoce kada je 1930. obznanio da se okrenuo komunizmu, ali se brzo otreznio posle posete Sovjetskom Savezu. Njegovo kritikovanje komunizma doprinelo je da izgubi mnogo prijatelja socijalista, pogotovu kada je 1936. objavio "Povratak u Sovjetski Savez".

     Andre Žid 1942. napušta Francusku i odlazi u Severnu Afriku da živi, gde ostaje do kraja Drugog svetskog rata. Zbog svog iscrpnog i značajnog pisanja, u kom su ljudski problemi predstavljeni na istinit i duboko psihološki način, 1947. dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je, pak, o svom radu rekao:
- Najvažnije stvari koje govorite obično su one za koje često mislimo da nisu ni vredne spominjanja jer su suviše očigledne.
        Prepiska sa prijateljima Francisom Džemsom i Polom Klodelom, otkrila je njihov bezuspešni pokušaj, da preobrate Žida u katolicizam. Andre Žid umro je 19. februara 1951. godine. Katolička crkva ga je anatemisala i njegov celokupan opus unela u Indeks zabranjenih knjiga 1952.
Jednom prilikom, na pitanje da li je Hristova religija, u stvari religija sreće, Žid je rekao:
- Prva reč koju čujete kada se pomene Hrist je - sreća. Već dugo je očigledno da je sreća retka. Ipak, meni je ona mnogo teža i mnogo lepša od tuge. Sreća je za mene postala ne samo prirodna potreba, već više moralna obaveza. Onog dana kada sam uspeo da ubedim sebe da ne treba da budem srećan, osećaj sreće je počeo da živi u meni.

POGUBNO UPOZNAVANJE SEBE

Na pitanje šta bi rekao nekoj mladoj osobi koja pokušava da pronađe sebe. Andre Žid je u jednom od retkih intervjua ("pisci ne vole intervjue jer nemaju potrebe da objašnjavaju narodu o čemu pišu"), odgovorio:
- Bilo kome da kažete bilo šta, ta osoba će prestati da se razvija. Gusenica koja želi da pronađe sebe nikada neće postati leptir. Maksima "upoznati sebe" je pogubna, isto koliko i ružna.
izvor 

____________________________

Kovači lažnog novca

   


Žid je .... "za aferu koja se tiče „kovača lažnog novca“ u delu našao je sasvim slučajno inspiraciju u članku u Ruanskim novinama koji se odnosi na falsifikatorsku aferu u tom gradu. Samoubistvo mladog Borisa desilo se zaista u jednoj školi u Klemon – Feranu, dok je gospođu Vedel uočio i preslikao na papir jednom prilikom u vozu za Kivervilu posmatrajući neki bračni par ispred sebe:
                                             

                                                    ***

- Muž: Ovo je predgrađe. Predgrađe koje je već…
Gospođa: Oblačno je, ali neće padati kiša. Ta skini kaput…Tako! tako, tako.
Muž: A?
Gospođa: Nije li to tamo Ruan?
Muž: Oho-ho! Kroz dva sata.
Gospođa: Pogledaj, kakvi su to dimnjaci.
Muž: Aržantej…špargle…
Gospođa je primetila moj pogled. Nagnula se mužu, i odsad će samo tiho govoriti. I to je ipak neki dobitak. Čujem još:
Muž: To nije iskreno
Gospođa: Naravno. Da bi bilo iskreno trebalo bi da..

                                                          ***

- Osećajući u sebi tako malo ljubavi prema vama, dugo sam mislio da sam izrod, više volim da znam da nisam uopšte vaš sin. Možda držite da vam dugujem zahvalnost što ste prema meni postupali kao prema svom detetu, ali, najpre, ja sam uvek osećao razliku u vašoj pažnji prema svojoj deci i prema meni…[8]

     Odlazi ponosan na svoj postupak, jedino malo razačaran što se nije pozdravio sa majkom i mlađim bratom Kaluom. Međutim, nije znao da se sledeća misao stvorila u Alberikovoj glavi kada je pročitao pismo:

                                                        ***

Svakako, on je oduvek smatrao da treba da osuđuje sve ono novo, grubo, nepokorno što je osećao u Bernaru, ali uzalud još uvek tako misli, jer oseća zaista da ga je upravo zbog toga voleo kao što nikada nije voleo nijedno drugo svoje dete. [9]

Bernar po odlasku iz roditeljskog doma odlazi kod svog veoma bliskog prijatelja Olivjea Molinjea koji ga je hteo ubediti da se vrati svojim roditeljima, međutim Bernar ostaje pri svojoj odluci da se nikada više ne vrati tamo. Olivje se divio svom prijatelju zbog njegove odlučnosti i jakog karaktera. Između ova dva lika vlada neizmerno prijateljstvo. Oni dvojica su toliko prisni da čitalac stiče utisak da su zaljubljeni jedan u drugog i da će to prijateljstvo prerasti u nešto više. Oni oslovljavaju jedan drugog sa „dragi“ i između njih se može uočiti neka vrsta seksualne tenzije:

                                                       ***

-A ti? Gde ćeš ti spavati?
-Bilo gde. Na zemlji. Negde u uglu. Treba da se priviknem…
-Ne, slušaj. Hoću nešto da ti kažem, ali neću moći ako ne osećam da si sasvim blizu mene. Hodi kod mene u krevet.

I pošto je Bernar, koji se za tili čas svukao, došao k njemu:

-Znaš, ono o čemu sam ti onomad govorio…Svršeno je. Bio sam.
Bernar je razumeo od prve. Steže se uza se prijatelja, koji nastavlja:
-Znaš, dragi moj, to je odvratno. To je užasno…Posle, došlo mi je da pljujem, da povratim, da zderem kožu sa sebe, da se ubijem.
-Preteruješ.
-Ili da je ubijem, nju…
-Koje je ona?Nisi bio nesmotren, valjda?
-Ne to je neka drolja koju Drimer poznaje i kojoj me je predstavio

                                              ***

- Pomislićeš da sam zaljubljen u nju. Pa dobro! Dragi moj, nećes se prevariti. To je ludo, zar ne? Možeš li da predstaviš sebi da sam se zaljubio u jednu trudnu ženu, koju, prirodno, poštujem, i koju se ne bih usudio da dodirnem? Vidiš da ne postajem razvratnik…
izvor

                                          ***

- Kad putnik stigne na vrh brežuljka, on sedne i pogleda pre no što produži
putem kojim se sada spušta; nastoji da razabere kuda ga na kraju vodi taj
vijugavi put kojim je pošao, koji se, čini mu se, gubi u pomrčini i, pošto se
spušta veče, u noći. Tako se i pisac koji nije unapred sve predvideo zaustavlja za
trenutak, predahne i pita se s nespokojstvom kuda će ga odvesti njegova priča.

                                            ***
- Ja sam zreliji nego što vi mislite. Od pre nekoliko dana pišem beleške, kao
Eduar. Na desnoj strani napišem jedno mišljenje, čim, naspram njega, s leve
strane, mogu da napišem suprotno mišljenje. (…) Rekao sam sebi da ništa
nije dobro za sve, nego samo u odnosu na pojedince; da ništa nije istinito za
sve, nego samo u odnosu na one koji veruju da je istinito, da nema metoda ni
teorije koji bi se mogli primeniti na svakoga bez razlike (…) (II, 4)

                                           ***
– Ali, zašto da pođem od ideje? – prekide ga Bernar izgubivši strpljenje.
– Ako pođete od dobro izloženih činjenica, ideja će se sama od sebe nastaviti
u nju. Kad bih ja pisao Kovače lažnog novca, počeo bih time što bih prikazao
lažan novac, taj novčić o kome ste maločas govorili… evo ovaj.
Rekavši to, on izvadi iz džepa na prsluku novčić od deset franaka i baci ga na sto


                                             ***

- Neka vrsta čudne budale, s licem posutim brašnom, s očima kao ugljen,
s kosom zalizanom kao kapa od moleskina, pristupi i, žvaćući s vidljivim
naporom svaki slog:
– Nećete uspeti. Dajte mi bocu da je razbijem.
On je dohvati, jednim pokretom je razbi o ivicu prozora, i, pružajući Sari
dno:
– Tim malim oštrim polijedrima ljupka će gospođica bez napora uspeti da se
raseče.
– Ko je taj pajac? – upita ona Pasavana, koji je seo kraj nje.
– To je Alfred Žari, pisac Kralja Ibija. Argonauti mu pripisuju genijalnost
zato što mu je publika izviždala komad. A to je ipak najzanimljivije od svega
što se odavna prikazivalo u pozorištu.
– Ja mnogo volim Kralja Ibija – reče Sara – i veoma se radujem što sam se
srela sa Žarijem. Rekli su mi da je on uvek pijan. (III, 8)
izvor 

                                                           ***

        Tako upravo htedoh napisati: sklon sam požudi, ali treba zbilja da priznam da mi je ljubav dosadna. I pomišljam odmah da mi u ljubavi dosađuje romansa, dugo odlaganje uživanja, nežna pažnja, prenemaganja, ljubavne izjave, zakletve…Jer, ja sam neprestano zaljubljen, u sve i svakoga. Ne bi mi se svidelo kad bih bio zaljubljen samo u jednu osobu. Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu…“

                                                            ***

„ … Moja misao ide po tankoj oštrici. Nastojim da svugde povučem tu graničnu liniju između postojanja i nepostojanja. Granica otpora… eto, na primer, prema onome što bi moj otac nazvao iskušenjem. Čovek se još drži. Konopac koji đavo vuče zategnut je, tek što se ne prekine… samo još malčice, konopac puca: čovek je osuđen na večne muke. Razumeš li? Samo malo manje: nepostojanje. Bog ne bi stvorio svet. Ničega ne bi bilo. Što se mene tiče ja sam kao Arapin u pustinji, kada umire od žeđi. Dostižem upravo onaj trenutak, kada bi jedna kap vode još mogla da ga spase… ili jedna suza… uvek će mi nedostajati još jedan stepen…“


„ … Znate li šta me pre svega sprečava da se vratim svom ocu? Što neću njegov novac. Vi bez sumnje smatrate nerazložnim što prezirem tu srećnu okolnost; ali ja sam se zarekao pred samim saobom da se odreknem toga. Važno mi je da dokažem samom sebi da sam čovek od reči, neko u koga se mogu pouzdati. Nazovite to imenom kakvim hoćete: oholost, uobraženost, naduvenost… nećete u mojim očima uništiti osećanja koja me prožime. Ali ono šta bih sada hteo da znam: da li je, radi, upravljanja u životu potrebno da čovek uperi oči u jedan cilj?…”
izvor