Lav Nikolajevič Tolstoj, Uskrsnuće ( I deo , od XVIII- XXIV )

                                                   

XVIII

       Sutradan se sjajni Šenbok svrati tetkama po Nehljudova i sasvim ih opčini svojom elegancijom, ljubaznošću, veseljem, darežljivošću i ljubavlju prema Dmitriju. Darežljivost njegova, ako se i vrlo svidela tetkama, ipak ih je navela čak i na neku dvoumicu svojom preteranošću. Prosjacima, slepcima, koji su došli, dao je rubalj, za napojnice je slugama porazdelio petnaest rubalja, a kad je Sizetka, psetance Sofje Ivanovne, pred njim okrvavila nogu, ponudio se da će joj napraviti povoj te, ne premišljajući ni jedan tren, razderao svoj batisten rupčić s porupčićima (Sofja je Ivanovna znala da tuce takvih rubaca ne stoji manje od petnaest rubalja) i načinio od njega povoje za Sizetku. Tetke nisu još videle takvih ljudi i nisu znale da taj Šenbok ima dvesta hiljada duga, koji i neće, znao je, nikad platiti, i da mu je isti račun - bilo dvadeset i pet rubalja manje ili više.

   Šenbok je ostao samo jedan dan i naredne je noći otputovao zajedno s Nehljudovorn. Nisu mogli duže da ostanu, jer je bio već poslednji rok da se jave svojem puku.

    Tog poslednjeg dana što je proveo kod tetaka, dok je još svež bio spomen o noći, Nehljudovu su u duši iskrsavala i borila se između sebe dva osećaja: jedan, žarke, čulne uspomene životinjske ljubavi, sve ako mu ni izdaleka nije dala ono što je obećavala, i nekog zadovoljstva sa samim sobom što je postigao cilj; drugi, svest o tom da je učinio nešto vrlo zlo i da se to zlo mora ispraviti, a ispraviti treba ne zbog nje, nego zbog sebe.

      U tom egoističkom ludilu, u kojem se nalazio, mislio je Nehljudov samo o sebi - o tom hoće li ga osuđivati i koliko će ga osuđivati ako doznaju kako je postupio s njom, a nije mislio o onom što trpi ona, i šta će biti s njom.

      Mislio je da Šenbok naslućuje o njegovu odnosu s Katjušom, i to je laskalo njegovu samoljublju.

- Zato si ti odjednom tako zavoleo tetke - reći će mu Šenbok kad je spazio Katjušu - pa nedelju dana ostaješ kod njih. Ni ja ne bih na tvom mestu hteo da putujem. Divota!

Mislio je još i o tom da mu je, doduše, i žao odlaziti sada dok se još nije nauživao ljubavi s njom, ali mu je na probitak što mora da ode, jer u jedan mah kida odnos koji bi se teško mogao održavati. Mislio je još i o tom da joj mora dati novaca, ne zbog nje, ne zato što bi joj mogli trebati ti novci, nego zato što uvek tako čine, i njega bi držali za nepoštena čoveka kad bi se okoristio njom i ne bi to platio I dao joj je novaca - onoliko koliko je držao da dolikuje njegovom i njenom položaju.

Na dan kad je odlazio dočekao ju je u tremu. Planula je kad ga je smotrila i htela da prođe pokazujući očima prema otvorenim vratima u služinsku sobu, ali je on zadrži.

- Hteo sam da se oprostim - reče gužvajući u ruci omotnicu s novčanicom od sto rublja. - Evo ja...
Ona se doseti, namršti se, strese glavom i odgurne mu ruku.
- Ta uzmi - izmuca on, turi joj omotnicu u njedra i, kao da se opekao, otrči u svoju sobu mršteći se i stenjući. 

     I dugo je još posle toga hodao po svojoj sobi i grčio se, čak i skakao i naglas hukao kao od fizičke boli čim bi se setio toga prizora.

      No, šta da radi? Uvek je tako. Tako je to bilo sa Šenbokom i s guvernantom o kojoj je pripovedao, tako je bilo sa stricom Grišom, tako je bilo s ocem kad je živeo na selu te mu seljanka rodila onog nezakonitog sina Mitjenjku koji živi još i danas. A kad svi rade tako, onda zasigurno i treba da bude tako. Tako je tešio sebe, ali se nije nikako mogao utešiti. Uspomena o tom pekla mu je savest.

    U dubini, u najdubljoj dubini duše je znao da je postupio tako gadno, podlo, okrutno, da on, kad je svestan o tom postupku, ne samo što ne može nikoga osuđivati nego ni gledati ljudima u oči, a ni spomena nema o tom da bi se smatrao za krasnog, plemenitog, velikodušnog mladaog čoveka za kakvog je smatrao sebe. A potrebno je bilo da sebe smatra za takva zato da bi i dalje živeo živahno i veselo. A za to je bilo jedno jedino sredstvo: da ne misli o tom. Tako je i radio.

 
     Onaj život u koji je ulazio - nova mesta, drugovi, rat - pomogoše tomu. I što je dalje živeo, to je više zaboravljao, a napokon je zaista sasvim zaboravio.

 
     Samo jedan put - kad se posle rata, nadajući se da će je videti, navratio tetkama i doznao da Katjuše više nema, da je brzo iza njegova odlaska otišla od njih da rodi, da je negde rodila, i, kako su tetke čule, moglo je po vremenu biti njegovo, ali je moglo i da ne bude njegovo. Tetke su govorile da se iskvarila i da je bila razvraćena priroda, ista kao i njena mati. I taj sud njegovih tetaka godio mu je, jer kao da je opravdavao njega. Isprva je ipak hteo da pronađe nju i dete, ali kasnije, baš zato što ga je na dnu duše bolelo i stideo se da misli o tom, nije se kako treba potrudio da ih potraži te je još brže zaboravio svoj greh i prestao da misli o tom.
       Ali mu sada, eto, ovaj čudni slučaj napomenuo sve i tražio od njega da prizna svoju bezdušnost, okrutnost, podlost, koji su mu omogućili da mirno živi za tih deset godina s takvim grehom na savesti. Ali njemu nije bilo ni na kraj pameti da to prizna, i sad je mislio samo o tom da se ne bi odmah saznalo sve i da ona ili njen branitelj ne bi sve pripovedili i njega osramotili pred svima. 

XIX 

     U takvom se duševnom raspoloženju nalazio Nehljudov kad je iz sudnice otišao u porotničku sobu. Sedio je uz prozor, slušao razgovore oko sebe i neprestano pušio.
      Veseli je trgovac očito u dubini duše uživao kako je trgovac Smeljkov provodio vreme.
- No, brate, svojski si bančio, sibirski. I nije luda glava kakvu je devojku zamilovao.

    Porotnički je starešina dokazivao, da sve stoji do veštačenja. Petar Gerasimovič šalio se nešto s nadstojnikom Židovom, i oni se nečemu grohotom nasmejali. Nehljudov je na pitanja odgovarao tek koju reč i želeo jedino da ga ostave na miru.

 
     Kad je sudski pristav naherena hoda pozvao opet porotnike u sudnicu, Nehljudov oseti strah kao da i ne ide suditi, nego kao da njega vode pred sud. Osećao je već u dnu duše da je nitkov koji treba da se stidi pogledati ljudima u oči, a ipak je, po navici, s običnim samosvjesnim kretnjama, otišao na podij i sjeo na svoje mjesto, drugi iza starješine, prekrstio noge i počeo se igrati pince-nezom.

    Okrivljenike su također bili nekud odveli i tek ih doveli opet.

     U sudnici su bila nova lica - svedoci, i Nehljudov opazi kako je Maslova uzgledala nekoliko puta kao da ne može da otrgne pogled s vrlo nagizdane debele žene u svili i baršunu, koja je sedela u prvom redu pred rešetkama, pod visokim šeširom s velikom vrpcom i s elegantnom torbicom na ruci goloj do lakta. Kako je kasnije saznao, to je bila svedokinja, gospodarica one kuće u kojoj je živela Maslova.

 
     Započelo je preslušavanje svedoka: ime, vera itd. Zatim je, posle upita strankama kako žele da ispituju: pod zakletvom ili bez zakletve - došao opet, jedva vukući noge, onaj isti starac sveštenik, i opet isto onako nameštajući zlatni krst na svilenim prsima, onako miran i uveren da radi potpuno koristan i važan posao, zakleo svedoke i veštake. Kad je završila zakletva, budu otpravljeni svi svedoci, a zadržana samo jedna, i to Kitajeva, vlasnica javne kuće. Zapitaše je šta ona zna o toj stvari. Kitajeva ispripoveda potanko i skladno, pretvorno se smejući, uz svaku rečenicu obarajući glavu sa šeširom, nemačkim akcentom:
       Ponajpre je njoj u kuću došao znanac, konobar Simon, po devojku za bogatog sibirskog trgovca. Ona je poslala Ljubašu. Za neko se vreme vratila Ljubaša zajedno s trgovcem.

   - Trgovac je već bio zanesen - malo se smeškajući govorila je Kitajeva - a kod nas je nastavio da pije i da časti devojke; ali kako mu je uzmanjkalo novaca, poslao je u svoju sobu tu istu Ljubašu za koju je bio stekao »predilekciju« - reče pogledavši okrivljenicu.

   Nehljudovu se učini da se Maslova pri tom osmehnula i taj mu se osmeh učini odurnim. Iskrslo u njemu neobično, nejasno gađenje, koje se mešalo sa smilovanjem.

   - A kakvo je vaše mišljenje o Maslovoj? - crveneći se i u neprilici zapita sudski kandidat koga je sud odredio da brani Maslovu.

   - Najbolji - odgovori Kitajeva - devojka obrazovana i šik. Odgojena je u dobroj porodici i francuski zna čitati. Pila je gdekad odviše, ali znala za sebe. Sasvim dobra devojka. 

    Katjuša je gledala gospodaricu a zatim bacila odjednom oči na porotnike, zaustavila ih na Nehljudovu i lice joj se uozbiljilo i čak postalo oštro. Jedno joj je oko oštro zrikalo. Podugo su ta dva oka što tako neobično gledaju bila uperena u Nehljudova, a on uza svu stravu što ga je obuzimala, nije mogao da otrgne svoj pogled od tih očiju, zrikavih, s belim što se jarko sja u njima. Setio se one strašne noći s ledom što se lomio, s maglom, a posebno s onim izvrnutim mesecom što se uštapio a digao se pred jutro i obasjavao nešto crno i strašno. Ta dva crna oka što gledaju i njega i pokraj njega napominjala su mu to nešto crno i strašno.

   »Prepoznala me«, pomisli on. I Nehljudov kao da se skupio očekujući udarac. Ali ga ona nije prepoznala. Tiho je uzdahnula i opet stala da gleda predsednika. Nehljudov uzdahnu takođe. »Ah, da što brže«, mislio je. Obuzimao ga sad osećaj nalik na ono što ga je obuzimalo u lovu kad je trebalo da dotuče ranjenu pticu - i gadno je, i jadno, i mučno.

Nedotučena se ptica koprca u lovačkoj torbi; i mrsko je, i jadno, i hteo bi da je dotuče i zaboravi.

    Takav je mešovit osećaj sad obuzimao Nehljudova slušajući ispitivanje svedoka.

XX       

    No, kao usprkos njemu, rasprava se otegla: posle pojedinačnog ispitivanja svedoka i veštaka i posle svih nepotrebnih pitanja što su ih, obično, važno zadavali tužiočev zamenik i branilac, predloži predsednik porotnicima da pregledaju stvarne dokaze koji su se sastojali od prstena silne veličine, s rozetom od briljanata, a taj se prsten očito naticao na vrlo debeo kažiprst, i od filtra u kojem je pretraživan otrov. Stvari su bile zapečaćene i na njima ceduljice.

   Porotnici su se već spremali da razgledaju te stvari, ali uto ustane tužiočev zamenik i zaište da se prije razgledavanja stvarnih dokaza pročita lekarski nalaz o lešu.

 Predsednik, koji je požurivao raspravu da bi stigao svojoj Švajcarki, znao je, doduše, vrlo dobro da čitanje tog spisa ne može imati nikakve druge posledice osim dosade i odgađanja jela, i da tužiočev zamenik zahtieva to čitanje jedino zato što zna da ima pravo zaiskati to - ali nije ipak mogao odbiti te izjavio da pristaje. Sekretar dohvati spis i poče opet da čita svojim setnim glasom, nejasno izgovarajući slova l i r.

»Po vanjskom se nalazu razabralo da je:

1) Rast Feraponta Smeljkova 2 aršina i 16 vršaka.«- Bogami valjana ljudeskara - zabrinuto šapne trgovac Nehljudovu u uho.
2) Prema vanjštini utvrđeno je da je imao oko četrdeset godina.
3) Leš je naduven.
4) Koža je na trbuhu svuda zelenkasta, mestimice išarana tamnim mrljama.
5) Epiderma se na telu digla u mehurima različite veličine, a mjestimice se odlupila i visi u obliku velikih krpa.
6) Kosa je kestenjaste boje, gusta, a pri dodiru lako opada s kože.
7) Oči su iskočile iz duplja, a rožnica potamnela.
8) Na nosnice, iz oba uha i iz usta curi penava sukrvica, usta su napola otvorena.
9) Vrata gotovo i nema zbog nadutosti lica i prsiju.« I tako dalje, i tako dalje.

    Na četiri stranice, u 27 tačaka, tekao je tako opis svih potankosti o vanjskom nalazu strašnog, gorostasnog, debelog i još naduvenog, a sad u raspadanju leša toga trgovca koji se provodio po gradu. Neko neodređeno gađenje, koje je osjećao Nehljudov, još je poraslo pri čitanju tog opisa leša. Život Katjušin i sukrvica što curi iz nosnica, i oči što su iskočile iz duplja, i njegov postupak s njom, sve su to, činilo mu se, stvari iste vrste, i sa svih su ga strana okruživale i zaokupljale te stvari. Kad se najzad završilo čitanje vanjskog nalaza, uzdahne predsednik teško i digne glavu nadajući se da je kraj, ali sekretar započe odmah da čita opis unutarnjeg nalaza.

   Predsednik spusti opet glavu, podupre se rukom i zaklopi oči. Trgovac koji je sedeo do Nehljudova teškom je mukom nepomično, isto kao i žandari za njima susprezao san i ponekad se ljuljao; okrivljenici su sedeli »Po unutarnjem se nalazu razabiralo

1) Lubanjske su se kožice lako odvajale od lubanjskih kostiju, i nigde se nije videlo da je podustala krv; 2) lubanjske su kosti srednje debljine i cele; 3) na tvrdoj mozgovoj opni nalaze se dve male pigmentne mrlje, po prilici od četiri palca, a sama je opna bledezagasite boje« i tako dalje, i tako dalje, još trinaest tačaka.

    Ređala se imena poznatih očevidaca, potpisi i zatim zaključak liječnikov, po kojem se vidjelo da promjene u želucu i djelomice u crijevima i bubrezima, koje su se našle pri razudbi i unesene u zapisnik, daju pravo da se zaključi, s velikim stepenom verovatnosti, da je Smeljkovljeva smrt nastala od trovanja otrovom koji mu je dospio u želudac zajedno s vinom. Po promenama u želucu i u crevima teško je reći kakav je zapravo otrov bio uveden u želudac; da je taj otrov dospeo u želudac s vinom, valja suditi po tom što se u Smeljkovljevu želucu našla velika količina vina.

    - Vidi se, pio je junački - šapne opet trgovac koji se prenuo.

    Čitanje toga zapisnika, koje je trajalo oko sata, nije ipak zadovoljilo tužiočeva zamenika.

    Kad je pročitan zapisnik, predsednik mu se obrati:

    - Ja mislim da je izlišno čitati spise o nalazu unutarnjih organa.

    - Ja bih molio da se pročitaju ti nalazi - oštro će tužiočev zamenik ne gledajući predsednika, malo se pridignuvši u stranu i kazujući tonom svoga glasa da je njegovo pravo zahtevati to čitanje, da on neće odustati od toga prava i da će odbijanje biti razlog za kasaciju.

    Sudac velike brade i dobrih spuštenih očiju, koji je bolovao od katara, oseti silnu slabost i obrati se predsedniku.

    - I čemu da se to čita? Samo zatežu. Te nove metle ne metu čistije, nego duže.

    Sudac sa zlatnim naočarima nije rekao ništa, nego mrko i odrešito gledao preda se, ne nadajući se nikakvu dobru ni od svoje žene, ni od života.

    Započelo je čitanje spisa:

    »Godine 188*..., 15. .. ja dolje potpisani, po naredbi zdravstvenog odseka br. 638 - započe odlučno, povisivši dijapazon svoga glasa kao da želi rasterati san koji je morio sve prisutne - u prisutnosti pomoćnika zdravstvenog inspektora izvršio sam nalaz unutarnjih organa:

1) desnog pluća i srca (u staklenom sudu od šest funti), 

2) želučana sadržina (u staklenom sudu od šest funti),

3) samoga želuca (u staklenom sudu od šest funti), 

4) jetara, slezene i bubrega (u staklenom sudu od tri funte), 

5) creva (u glinenom sudu od šest funti)...

    Kad je započelo to čitanje, nagne se predsednik jednom sucu i zašapće nešto, zatim drugom, a kad je dobio potvrdne odgovore, prekine čitanje na tom mestu:

    - Sud je odlučio da je izlišno čitanje spisa - reče on. Sekretar ućutia skupljajući spise, tužiočev zamenik uze srdito da zapisuje nešto.

    - Gospoda porotnici mogu razgledati stvarne dokaze - reći će predsednik.

    Starešina i nekoji porotnici dignu se i, u neprilici zbog te kretnje ili zbog položaja što treba da dadu svojim rukama, pristupe stolu i redom pogledaju prsten, staklenicu i filtar.

    Trgovac čak i omeri prsten o svoj prst.

    - Baš mu je bio ljudski prst - reče kad se vratio na svoje mesto. - Kao čestiti krastavac -priklopi očito se zabavljajući tom slikom o gorostasu što ju je zamislio o otrovanom trgovcu.

 
XXI 

   

     Kad se završio pregled stvarnih dokaza, proglasi predsednik svršetak preslušavanja, te bez prekida, želeći da se što pre oslobodi, dade reč tužiocu nadajući se da je i on čovek, pa će također hteti i da puši, i da jede, i da će on požaliti njih. Ali tužiočev zamenik nije požalio ni sebe ni njih. Tužiočev je zamenik bio od prirode jako glup, a osim toga mu je bila nesreća što je gimnaziju svršio sa zlatnom medaljom, a na univerzitetu dobio nagradu za svoje delo o servitutima, iz rimskog prava, i zato je bio do krajnosti samosvestan, zadovoljan sa sobom (tomu je pripomogao još i njegov uspeh kod dama) i zbog toga je bio neobično glup. Kad mu je data reč, ustade polagano, pokazavši svu svoju gracioznu figuru u izvezenom mundiru, položi obe ruke na pult, malko nagne glavu, ogleda dvoranu pogledom se uklanjajući okrivljenicima i započe:

    - Stvar o kojoj ćete suditi, gospodo porotnici - započeo je svoj govor koji je bio pripravio za čitanja zapisnika i spisa - značajan je, ako se tako može reći, prestupak.

    Govor tužiočeva zamenika trebalo je, po njegovom mišljenju, da stekne društveno značenje, nalik na one znamenite govore što su ih govorili advokati koji su se proslavili. Istina, u opštini su sedele samo tri žene: švelja, kuvarica i sestra Simonova i jedan kočijaš, ali to nije ništa značilo. I oni su znameniti ljudi započinjali isto tako. A pravilo tužiočeva zamenika sastojalo se u tom da uvek bude na visini svoga položaja, to jest, da prodire u dubljinu psihološkog značenja prestupka i da otkriva društvene rane.

    - Vi vidite pred sobom, gospodo porotnici, značajan, ako se tako može reći, prestupak pod kraj veka, na kojem su, može se reći, specifične crte one tužne pojave raspadanja, koje u naše vreme snalazi one elemente našega društva što se nalaze pod posebno, može se reći, jakim zrakama ovog procesa...

    Tužiočev je zamenik govorio vrlo dugo, u jednu ruku nastojeći da spomene sve one nemile stvari što je smislio, u drugu ruku - a to je glavno - nastojeći da ne zastane ni na časak, nego da mu govor teče bez prestanka ceo sat i četvrt. Zastao je samo jedanput i prilično dugo gutao slinu, ali se odmah snašao i nadoknadio to zatezanje još jačom rečitošću.

    Govorio je čas nežnim, umilnim glasom, prestajkujući s noge na nogu, gledajući porotnike, čas tihim poslovnim tonom, zagledajući u svoju beležnicu, čas gromkim glasom koji uglavljuje krivicu, obraćajući se čas opštinstvu, čas porotnicima. Samo ni jedan jedini put nije pogledao okrivljenike, koji su se sve troje bili upili očima u njega. U govoru mu je bilo sve najnovije što je onda bilo u modi u njegovom krugu i što se držalo, a drži se još i sada, za poslednju reč naučne mudrosti. Tu je bilo i nasleđe, i prirođena prestupnost, i Lombroso,21 i Tarde,22 i evolucija, i borba za opstanak, i hipnotizam, i sugestija, i Charcot,23 i dekadansa. Po tumačenju tužiočevog zamenika, trgovac je Smeljkov bio tip silnog, iskonskog Rusa, sa širokom prirodom njegovom, a po svojoj je poverljivosti i velikodušnosti pao žrtvom vrlo iskvarenih osoba kojima je dopao u šake.

    Simon Kartinkin bio je atavistički plod kmetstva, čovek zatucan, bez obrazovanja, bez principa, čak i bez religije. Jefimija je bila njegova ljubavnica i žrtva nasleđa. U njoj se opažaju svi znaci degenerisanog lica. Glavna pak pokretačica prestupka bila je Maslova koja prikazuje pojavu dekadanse u njenim najnižim predstavnicima. - Ta je žena - govorio je tužiočev zamenik ne gledajući je - dobila obrazovanje. Čuli smo ovde pred sudom iskaz njene gospodarice. Ne samo da zna čitati i pisati, ona zna i francuski; sirotica je koja, valjda, u sebi nosi klice prestupnosti; odgojena je u inteligentnoj plemićkoj porodici i mogla bi živeti od poštena rada; ali ona ostavlja svoje dobrotvore, odaje se svojim strastima, a da im udovolji stupa u javnu kuću gde se ističe među drugim svojim drugaricama obrazovanjem, a glavno, kako ste čuli ovde, gospodo porotnici, od njene gospodarice, veštinom da na goste utiče onim tajanstvenim svojstvom koje je u poslednje vreme ispitala nauka, osobito Charcotova škola, a poznato je pod imenom sugestija. Baš tim svojstvom zaokuplja ona gorostasa Rusa, dobrodušnog, poverljivog Satka, bogatoga gosta, i upotrebljava to poverenje da ga najpre pokrade a zatim mu bez milosti oduzme život.

    - No, tu se on, čini se, zatrčao - smeškajući se reče predsednik naginjući se strogom sucu.

    - Strahovit bukvan - odgovori strogi sudac.

    - Gospodo porotnici - nastavljao je, međutim, tužiočev zamenik graciozno se previjajući u tankom struku - u vašoj je vlasti sudbina ovih osoba, ali je u vašoj vlasti donekle i sudbina društva na koje vi utičete svojom presudom. Proniknite u značenje toga prestupka, u opasnost koju predstavljaju za društvo takve patološke, može se reći, individue kakva je Maslova, i ogradite društvo od zaraze, ogradite nevine, krepke elemente toga društva od zaraze, a često i od propasti.

    I kao da je i sam smlavljen važnošću odluke koja će pasti, tužiočev se zamenik spusti na svoju stolicu očito do krajnosti oduševljen svojim govorom.

    Smisao njegova govora, kad se izdvoji rečiti nakit, bio je taj da je Maslova hipnotizovala trgovca, pošto je ulagivanjem stekla njegovo poverenje, pa došla u njegovu sobu s ključem po novce i htela sama da uzme sve, ali su je uhvatili Simon i Jefimija, te je morala da deli s njima. A posle toga, da bi zamela tragove svome prestupku, dovezla se opet s trgovcem u gostionicu i onde ga otrovala.

    Posle govora tužiočeva zamenika ustade s advokatske klupe čovek sredovečan, u fraku, sa širokim i polukružnim naškrobljenim prsima i žustro izgovori govor u obranu Kartinkinu i Bočkovoj. To je bio advokat kojega su oni bili najmili za trista rubalja. Branio je njih oboje i svaljivao svu krivicu na Maslovu.

    Pobijao je iskaz Maslove da su Bočkova i Kartinkin bili zajedno s njom kad je uzimala novce i tvrdio da ne može imati vrednosti njen iskaz kao dokazane trovačice. Novce – 2.500 rubalja, govorio je advokat, moglo je zaraditi dvoje marljivih i čestitih ljudi koji su dobijali od gostiju gdekada po tri i po pet rubalja na dan. A trgovčeve je novce ukrala Maslova i predala ih nekomu ili čak ih i izgubila, jer ona nije bila u normalnom stanju.

    Trovanje je izvršila jedino Maslova.

    - Zato on moli porotnike neka Kartinkina i Bočkovu oslobode krivice za krađu novaca, a ako i osude da su krivi za krađu, onda bez učestvovanja u trovanju i bez odluke unapred stvorene.

    Na kraju doda advokat, kao da prkosi tužiočevu zameniku, da sjajno razlaganje gospodina tužiočeva zamenika razjašnjava, doduše, naučna pitanja o nasleđu, ali ne pristaje za ovaj slučaj, jer je Bočkova kći nepoznatih roditelja.

 

   

   Tužiočev zamenik srdito, kao da bi da ugrize, zapiše nešto u svoj spis i s prezirnim čuđenjem slegne ramenima. 

     Zatim ustade branilac Maslove i plašljivo, zapinjući, izgovori svoju odbranu. Nije poricao da je Maslova učestvovala u krađi novaca, samo je tvrdio da nije kanila otrovati Smeljkova, nego mu dala prašak samo zato da bi zaspao. Hteo je da se razglagolja i da razmotri kako je Maslovu razvratio muškarac koji je ostao nekažnjen, a ona morala da pretrpi svu težinu svoga pada, ali mu taj izlet u oblast psihologije nije nikako pošao za rukom da su se svi zastideli. Kad je stao gnjaviti o muškoj okrutnosti i ženskoj nemoći, zamoli ga predsednik, da bi mu pomogao, neka se drži predmeta.

    Posle toga branitelja ustade opet tužiočev zamenik i odbrani svoju zasadu o nasleđu protiv prvog branioca time što se, ako Bočkova i jest kći nepoznatih roditelja, nikako ne pobija istinitost nauke o nasleđu, jer nauka je toliko uglavila zakon nasleđa da mi možemo ne samo da prestupak izvodimo iz nasleđa, nego i nasleđe iz prestupka. Što se pak tiče mišljenja obrane da je Maslovu razvratio neki tobožnji (osobito je zajedljivo kazao »tobožnji«) zavodnik, to svi podaci zapravo govore da je ona bila zavodnica mnogim i mnogim žrtvama koje su prošle kroz njene ruke. Rekavši to, on sedne pobednički.

    Pozvani su zatim okrivljenici da se brane.

    Jefimija Bočkova je ponavljala da ona nije ništa znala te je tvrdokorno ukazivala na Maslovu da je kriva svemu. Simon je samo ponovio nekoliko puta:

    - Kako vas volja, samo nisam kriv nizašto.

    A Maslova nije kazala ništa. Na poziv predsednikov neka kaže što zna u svoju odbranu, samo je uznela k njemu oči, ogledala se na sve kao zver koju hajkaju i odmah ih oborila i zaplakala jecajući na sav glas.

    - Šta vam je? - zapita trgovac koji je sedeo do Nehljudova kad je čuo neobični glas što je odjednom ispustio Nehljudov. Taj je glas bilo suzdržano ridanje.

    Nehljudov sve još nije razumevao celo značenje svog sadašnjeg položaja te je slabosti svojih živaca pripisao jedva suzdržano ridanje i suze koje su mu izbile na oči. Natakne pince-nez da ih sakrije, zatim izvadi rupčić i uzme se useknjivati.

    Strah od sramote koja bi pala na nj kad bi svi, ovde, u sudnici, saznali za njegov postupak zaglušio je metež u njegovoj duši. Strah je taj bio u to vreme u njemu jači od svega.

  XXII 

 Posle poslednjih reči okrivljenika i pregovaranja među strankama u kojem će se obliku postaviti pitanja, što je potrajalo još prilično dugo, postaviše pitanja i predsednik započe svoj rezime.

    Pre nego što će razložiti stvar, vrlo je dugo tumačio porotnicima intonirajući nekako po domaći da je grabež grabež, a krađa krađa, i da je krađa sa zaključanog mesta krađa sa zaključanog mesta, a krađa s nezaključanog mesta krađa s nezaključanog mesta. I tumačeći to posebno je često pogledavao na Nehljudova kao da njemu posebno želi da udahne tu važnu stvar nadajući se da će on, kad to bude razumeo, razjasniti svojim drugovima. Zatim, kad je mislio da su se porotnici već dovoljno proželi tim istinama, stade da razlaže drugu istinu o tom da se ubistvom naziva takvo delo od kojega čovek umire -da je zato i trovanje ubistvo. A kad su i tu istinu, po njegovu mišljenju, bili također do kučili porotnici, rastumači im to, ako se krađa i ubistvo izvrše zajedno, da onda prestupak sačinjavaju krađa i ubistvo.

    Uza sve to što je i sam želeo da se što pre oslobodi toga, a Švajcarka ga je već čekala, tako je bio privikao na svoj posao da nikako nije mogao da se zaustavi kad je započeo i zato je potanko upućivao porotnike, ako budu okrivljenike držali za krive, da ih imaju pravo proglasiti krivima, a ako ih budu držali za nekrive, imaju pravo da ih proglase nekrivima; ako ih pak budu držali za krive u jednom, ali za nekrive u drugom, to ih mogu proglasiti za krive u jednom, ali za nekrive u drugom. Zatim im je rastumačio da ipak, uza sve to što im je prepušteno to pravo, moraju da se razumno služe njime. Hteo je također da im rastumači da će, ako na postavljeno pitanje budu dali pozitivan odgovor, tim odgovorom priznati sve ono što je rečeno u pitanju, a ako ne priznaju sve što je rečeno u pitanju, to moraju da iskažu ono što ne priznaju. No, kad je pogledao na sat i video da će već za pet minuta biti tri sata, odluči da odmah priđe na razlaganje stvari.

    - Okolnosti su u toj stvari ove - započe on i ponovi sve ono što su već nekoliko puta bili kazali i branioci, i tužiočev zamenik, i svedoci.

    Predsednik je govorio, s obe su strane uz njega suci dubokoumna lica slušali i ponekad zagledavali na sat, pa im se njegov govor činio doduše dobar, to jest onakav kakav treba da bude, ali ponešto dug. Tako je isto mislio i tužiočev zamenik, i uopšte svi sudski ljudi, i svi koji su bili u sudnici. Predsednik završi rezime.

    Činilo se da se izgovorilo sve. Ali predsednik se nije nikako mogao da odrekne svoga prava da govori, tako mu je godilo da sluša uverljive intonacije svoga glasa - te je smatrao za potrebno da izrekne još nekoliko reči o važnosti prava koje je dato porotnicima i o tom kako moraju pažljivo i oprezno da se služe tim pravom i da ga ne zloupotrebljavaju, o tom da su se zaklelii da tajnu o njihovu većanju mora da bude sveta, i tako dalje i tako dalje.

    Od onog časa kad je predsednik progovorio gledala ga je Maslova i nije skidala s njega očiju kao da se boji neće li propustiti koju reč, i zato se Nehljudov nije bojao da bi se sastao s njenim pogledom i bez prestanka je gledao u nju. I u pameti mu se zbivala ona obična pojava: davno neviđeno lice ljubljenog bića zapanjuje te isprva onim vanjskim promenama koje su se zbile za vreme odsutnosti, pa pomalo postaje sasvim onakvo kakvo je bilo pre mnogo godina, nestaje svih promena što su se dogodile, i pred duševnim očima istupa samo glavni izražaj isključive, neponovljive duševne ličnosti. To se isto zbivalo u Nehljudovu.

    Jest, unatoč uzničkoj haljini, odebljalu telu i razbujalim grudima, uprkos proširenom donjem delu lica, borama na čelu i na slepoočicama i uprkos podbuhlim očima, to je bez sumnje bila ona ista Katjuša koja je na svetlo Uskrsnuće Kristovo onako nevino gledala odozdo gore u njega, ljubljenog čoveka, svojim zaljubljenim očima što su se smejale od radosti i punoće života.

    »I takav čudan slučaj. Ta baš je morala ta parnica da dopadne u moju sesiju, da je ja, koji je nisam sretao deset godina, sretnem ovde na optuženičkoj klupi. I čime će se završiti sve to? Da svrši brže, ah, što brže!«

    Sve se još nije pokoravao onom osećaju kajanja što je progovorio u njemu. To mu se prikazivalo slučajnošću koja će proći i neće smesti njegov život. Osećao je kao da je u položaju onog šteneta koje se loše vladalo u sobama, pa ga gospodar zgrabio za ogrljak i zabada mu nos u onu gadariju što je načinilo. Štene skviči, trga se, da se što dalje odmakne od posledica svoga dela i da ih zaboravi, ali ga ne pušta neumoljivi gospodar. Tako je i Nehljudov osećao već svu gadariju onoga što je učinio, osećao je i snažnu ruku gospodarovu, ali sve još nije shvatao značenje tomu šta je uradio, nije priznavao samoga gospodara. Sve mu se htelo da ne veruje u nešto što je bilo pred njim i bilo njegovo delo. No, neumoljiva, nevidljiva ruka držala ga je, i već je slutio da se neće oteti. Junačio se još, i po prihvaćenoj navadi, prekrstivši noge i nehajno se igrajući svojim pince-nezom, u samosvesnoj pozi sedeo na svojoj stolici u prvom redu. Međutim je u dnu duše osećao već svu okrutnost, podlost, niskost ne samo tog svog postupka nego i svega svog pustog,razvratnog, okrutnog i samovoljnog života, i ona strašna zavesa, koja je po nekom čudu za sve to vreme, za svih tih dvanaest godina sakrivala njemu i taj njegov prestupak, i sav njegov život iza toga, uzljuljala se već, i on je već na mahove zavirivao za nju!

    XXIII

    Na kraju završi predsednik svoj govor te gracioznom kretnjom digne list s pitanjima i preda ga porotničkom starešini koji mu je pristupio. Porotnici ustanu radujući se što mogu da odu i, ne znajući šta bi sa svojim rukama, kao da se stide nečega, odu jedan za drugim u većnicu. Čim su se za njima zatvorila vrata, tim vratima pristupi žandar, potegne sablju iz korica, prisloni uz rame i stade pred vrata. Suci ustanu i odu. Okrivljenike izvedoše također.

    Kad su porotnici ušli u većnicu, najpre povadiše, kao i pre, cigarete i zapališe. Neprirodnost i lažnost njihova položaja, koju su manje-više osećali dok su u sudnici sedeli na svojim mestima, prošla je čim su ušli u većnicu i stali da puše cigarete, i oni su se s osećanjem olakšanja razmestili po većnici i odmah je otpočeo živahan razgovor.

    - Devojka nije kriva, zaplela se - reći će dobrodušni trgovac - treba biti milostiv prema njoj.

    - To ćemo već rasuditi - odvrati starešina. - Mi se ne smemo odavati svojim ličnim utiscima.

    - Lep je rezime izgovorio predsednik - primeti pukovnik.

    - Baš lep! Ja sam gotovo zaspao.

    - Glavna je stvar, služinčad ne bi znala za novce da Maslova nije bila u sporazumu s njima - reče nastojnik židovskog tipa.

    - Po vašem je, dakle, sudu ona ukrala? - zapita jedan porotnik.

    - Ne mogu nikako da to verujem - zavikne dobrodušni trgovac - nego je sve zlo počinila ta nevaljalica crvenih očiju.

    - Svi su liepi - reče pukovnik.

    - Ta ona veli da nije ulazila u sobu.

    - Pa vi verujete više njoj. Ja toj mrcini ne bih poverovao ni za živu glavu.

    - Pa šta onda, ta nije važno što vi ne biste poverovali. - reći će nastojnik.

    - Ona je imala ključ.

    - Šta onda ako je imala? - odvrati trgovac.

    - A prsten?

    - Ta ona je govorila - zavikne opet trgovac. - Trgovčina je karakteran, a opio se i istukao je. No, a zatim, zna se, požalio. Na, veli, ne plači. Ta koliko je čovek, čuo sam, bogme, dvanaest vršaka, svojih osam pudova.

    - Ne radi se o tom - prekine ga Petar Gerasimovič - pitanje je u tom: je li ona nagovorila i zasnovala celu stvar ili služinčad?

    - Ne može to uraditi sama služinčad. Ključ je bio u nje.

    Nesuvisli je razgovor tekao podugo.

    - Ta dopustite, gospodo, reći će starešina. - Sednimo za stol da rasudimo. Izvolite - reče sedajući na predsedničko mesto.

    - I jesu gadure te devojčure - reći će nastojnik, a da potkrepi svoje mišljenje da je najkrivlja Maslova, pripovedi kako je jedna takva ukrala njegovu drugu na bulevaru sat.

    Pukovnik stade tom prilikom da pripoveda još grozomorniju zgodu, krađu srebrnog samovara.

    - Gospodo, molim pitanja! - reče starešina lupkajući olovkom po stolu.

    Svi ućute. Pitanja su bila izražena ovako:

    - Je li kriv seljak iz sela Boraka, krapivenskog kraja, Simon Petrov Kartinkin, 33 godine star, da je 17. 188*, u gradu N., zamislivši da usmrti trgovca Smeljkova, u nakani da ga opljačka, u sporazumu s drugim osobama, dao njemu u konjaku otrov od kojega je Smeljkov umro te mu ukrao novce u iznosu od 2.500 rubalja i briljantni prsten?

    1. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jefimija Ivanova Bočkova, 43 godine?

    2. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jekaterina Mihajlova, 27 godina?

    3. Ako okrivljenica Jefimija Bočkova nije kriva prema prvom pitanju, nije li kriva zato što je 17. 188* u gradu N., nalazeći se u službi u gostionici »Mauritaniji«, tajom ukrala gostu te gostionice, trgovcu Smeljkovu iz zaključanog kovčega, koji se nalazio u njegovoj sobi, novaca u iznosu od 2.500 rubalja zbog čega je otključala na mestu kovčeg, koji je sama donela i odabrala?

    Starješina pročita prvo pitanje.

    - Šta je, dakle gospodo?

    Na to pitanje odgovoriše vrlo brzo. Svi su se složili da odgovore: »Jest kriv je« i uglavili ga za učesnika i u trovanju i u krađi. Nije pristajao da Kartinkina proglasi krivim jedino starac radnik koji je na sva pitanja odgovarao da je za oslobođenje. 

    Starešina je mislio da on ne razume i rastumačio mu kako po svemu nema sumnje da su Kartinkin i Bočkova krivi, ali je radnik odgovarao da on razume pa ipak je bolje požaliti. »Ni mi nismo sveci« - reče pa ostade pri svojem mišljenju.

    Na drugo pitanje o Bočkovoj odgovoriše posle dugog raspravljanja i tumačenja: »Nije kriva«, jer nije bilo nikakvih očitih dokaza o njenom učestvovanju u trovanju što je posebno naglašavao njen advokat.

    Trgovac koji je želeo da oslobodi Maslovu nije odustajao od toga da je Bočkova glavni kolovođa svemu. Mnogi porotnici pristadoše uz njega, ali starešina, želeći da bude strogo zakonit, govorio je da nema osnove na kojoj bi se ona mogla uglaviti da je učesnica u trovanju.

    Posle dugih prekida pobedi starešinino mišljenje.

    Na četvrto pitanje, također o Bočkovoj, odgovoriše: »Jest, kriva je«, a na navaljivanje radnikovo dometnuše: »No, zaslužuje milost«.

    Treće pak pitanje, o Maslovoj, izazvalo je ljutu prepirku. Starešina nije odustajao da je kriva i za trovanje i za grabež, trgovac nije pristajao, a s njim pukovnik, nastojnik i radnik - drugi kao da su se kolebali, ali starešinino mišljenje počinjavalo je da prevladava,pogotovu zato što su svi porotnici bili šuštali te su voljnije pristajali uz ono mišljenje koje je obećavalo da će ih brže složiti i tako ih sve osloboditi.

    Po svemu onome što se događalo u sudskoj istrazi i po onome kako je Nehljudov znao Maslovu, on je bio uveren da nije skrivila ni krađu ni trovanje, i bio je isprva uveren da svi to priznaju, ali kad je video da se zbog nespretne trgovčeve obrane koja se očito osnivala na tom što mu se Maslova fizički sviđala, što on nije ni krio, i zbog starešinina otpora koji se osniva baš na tom, a glavno zbog opšte umornosti, odluka stala naginjati prema krivici, htede da se usprotivi, ali mu je strašno bilo govoriti za Maslovu - činilo mu se da će odmah saznati svi za njegove odnose s njom. Međutim je osećao da ne može ovako ostaviti stvar, nego da se mora protiviti. Crvenio je i bledeo i baš hteo da progovori, kad se Petar Gerasimovič koji je dotle ćutiao ražesti očito na autoritativni ton starešinin te poče odjednom da mu uzvraća i da govori baš ono što je hteo da kaže Nehljudov.

    - Dopustite - rekao je - velite da je ukrala zato što je imala ključ, ali zar nisu posle nje konobari mogli da otključaju kovčeg ključem koji su odabrali.

    - Pa da, pa da - odobravao je trgovac.

    - A ona nije mogla uzeti novac, jer ga u tom položaju i nije imala kamo da dene.

    - To, eto, velim i ja - potvrdi trgovac.

    - Priličnije je da je njen dolazak naveo konobare na tu misao i oni se okoristili slučajem, a zatim sve svalili na nju.

    Petar Gerasimovič govorio je žestoko. A njegova žestina je prešla na starešinu koji je stao zato osobito uporno da brani svoje oprečno mišljenje, ali je Petar Gerasimovič govorio tako uverljivo da se većina složila s njim i zaključila da Maslova nije učestvovala u krađi novca i prstena, nego joj je prsten bio poklonjen.

    A kad se zapodela reč o njenom učestvovanju u u trovanju, opet će reći vatreni zastupnik njen, trgovac, da se ona mora proglasiti nekrivom, jer nije imala ni zbog čega da ga truje.

    A starešina odgovori da se ne može proglasiti nekrivom kad ja sama priznala da je dala prašak.

    - Dala je, ali je mislila da je to opijum - odvrati trgovac.

    - Mogla je i opijumom usmrtiti - reći će pukovnik koji je voleo da zastranjuje i poče tom prilikom da pripoveda kako mu se šurjaku žena otrovala opijumom, i bila bi umrla da nije bio u blizini doktor, te se za vremena poduzelo šta treba. Pukovnik je pripovedao tako uverljivo, samosvesno i s takvom dostojanstvenošću, te se niko nije osudio da ga prekine. Jedini se nastojnik zarazio primerom i odlučio da ga prekine pa da pripovedi svoju zgodu.

    - Neki se priučavaju tako - započe on - pa ispijaju četrdeset kapi; moj rođak...

    Ali pukovnik se nije dao prekidati, nego nastavio da pripoveda o posledicama uticaja opijuma na ženu njegova šurjaka.

    Ta sad će već pet sati - reče jedan od porotnika.

    - Pa kako ćemo gospodo, - obrati se starešina svima - proglasićemo da je kriva, ali bez namere grabeža i da nije imovinu krala.

    - Šta je, dakle? Petar Gerasimovič zadovoljan svojom pobedom, pristade

    - No, zaslužuje milost - priklopi trgovac.

    Pristadoše svi, jedino je radnik uporno tražio da se kaže: »Ne, nije kriva.«

    - Ta i izlazi tako - rastumači starešina - bez namjre grabeža, a imovinu nije krala, dakle, i nije kriva.

    - Pa neka bude tako, i zaslužuje milost: dakle - ostaje da se raščisti poslednje - veselo izgovori trgovac.

    Svi su bili toliko šuštali, tako se zapleli u prepirke, te se niko nije dosetio da pridometne odgovoru: Jest, ali bez namjere da usmrti.

    Nehljudov je bio tako uzbuđen da to nije opazio. U takvu su obliku napisali, dakle, odgovorili i odneli u sudnicu.

    Rabelais piše kako je pravnik, komu su bili došli da se sude, ukazivao na svakojake zakone, a pošto je bio pročitao dvadeset stranica strašne pravničke besmislene latinštine, predložio parničarima neka bace kocke: par ili nepar. Ako bude par, ima pravo tužilac, ako bude nepar; ima pravo tuženik.

    Tako je bilo i ovde. Prihvaćena je ta odluka, a ne neka druga, ne zato što su se svi složili, nego, prvo, zato što je predsednik, koji je tako dugo govorio svoj rezime, propustio ovaj put da kaže ono što je svagda govorio, to jest, da oni, kad odgovaraju na pitanja, mogu kazati: jest, kriva je, ali bez namere da usmrti; drugo, zato što je pukovnik vrlo dugo i dosadno pripovedao zgodu o ženi svoga šurjaka; treće zato što je Nehljudov bio tako uzbuđen da nije opazio kako je propuštena ograda da nije bilo namere usmrćenja te je mislio da ograda: bez namere grabeža ništi krivicu; četvrto, zato što Petra Gerasimoviča nije bilo u sobi - bio je izašao dok je starešina nabrajao pitanja i odgovore; a glavno, zato što su svi bili šuštali i svi su želeli da se što pre oslobode i da se zato slože s onom odlukom po kojoj će se sve svršiti što pre.

    Porotnici pozvone. Žandar koji je s golom sabljom stajao pred vratima zgura sablju u korice i ukloni se. Suci posedaju na mesta, a porotnici uđu jedan za drugim.

    Dostojanstveno se držeći, starešina je nosio list. On pristupi predsedniku i predade mu ga. Predsednik pročita i očito u čudu razmahne rukama i obrati se kolegama da se posavetuje. Predsjdnik se čudio što porotnici, kad su izneli prvu ogradu: bez namere grabeža, nisu izneli drugu: bez namere usmrćenja. Izlazilo je, po porotničkoj odluci, da Maslova nije krala, nije pljačkala, a u isti mah otrovala čoveka bez ikakve vidljive svrhe.

    - Pogledajte, kakvu su nezgrapnost zaključili - reče on sucu s leva. - Ta to je robija, a ona nije kriva.

    - Ta otkud nije kriva - reče strogi sudac.

    - Pa prosto nije kriva. Po mojem sudu to je slučaj primene 818. paragrafa (818. paragraf glasi da sud može dokinuti porotničku odluku kad drži da je ko nepravo proglašen krivim.)

    - Šta mislite vi? - obrati se predsednik dobrome sucu. Dobri sudac ne odgovori odmah, nego pogleda broj spisa što je ležao pred njim i zbroji brojeve - nije bilo deljivo sa tri.

    Zagonetno je, ako se deli, to će on pristati; ali uza sve to što se nije delilo, on po dobroti svojoj pristade.

    - I ja mislim da bi trebalo - reče.

    - Nipošto - odgovori on odlučno. - I tako govore novine da porotnici oslobađaju prestupnike, šta će tek da reknu kad ih sud bude oslobodio. Ne slažem se nipošto.

    Predsednik pogleda na sat. - Zao mi je, ali šta ćemo - i dade pitanja starešini neka ih pročita.

    Svi ustanu, a starešina, prestajkujući s noge na nogu, iskašlje se te pročita pitanja i odgovore. Svi sudski ljudi: sekretar, advokat, čak i tužiočev zamenik izjaviše svoje čuđenje:

    Okrivljenici su sedeli neuzbuđeni, očito nisu shvaćali šta znače odgovori. Posedaju opet svi, a predsednik upita tužioca: kakve kazne predlaže za okrivljenike.Tužilac se obradova nenadanom uspehu zbog Maslove, te pripisujući taj uspeh svojoj rečitosti, prolista negde, pridigne se i reče:

    - Predlažem da Simon Kartinkin bude kažnjen na osnovu paragrafa 1452. i 4. tačke 1454, Jefimija Bočkova na osnovu 1659. paragrafa i Jekaterina Maslova na osnovu 1454. paragrafa.

    Sve su te kazne bile najstrože što su se mogle odrediti.

    - Sud će se udaljiti da stvori odluku - reče predsednik ustajući.

    Svi ustanu za njim i s olakšanjem i ugodnim osećajem o izvršenom dobrom delu stanu da izlaze ili da se kreću po sudnici.

    - Ta mi smo, gospodine, sramotno zbubali - reći će Peter Gerasimovič pristupivši Nehljudovu kojemu je starešina pripovedao nešto. - Ta mi smo je oterali na robiju.

    - Šta vi to govorite? - uzviknu Nehljudov koji ovaj put nije nikako ni opazio neugodnu učiteljevu familjarnost.

    - Dabome - odgovori on. - Nismo metnuli u odgovor: kriva, ali bez namere da usmrti.

    Maločas mi je rekao sekretar, tužilac predlaže petnaest godina robije.

    - Pa tako smo i odlučili - reći će starešina.

    Petar Gerasimovič poče da se prepire govoreći da se razumelo samo po sebi kad nije uzimala novac, nije mogla ni imati namere da ga usmrti.

    - Ta ja sam pročitao odgovore pre nego što smo izišli - branio se starešina. - Niko se nije protivio.

    - Ja sam u taj mah izišao iz sobe - odgovori Petar Gerasimovič. - A kako ste vi to propustili?

    - Nisam nikako ni mislio - reče Nehljudov.

    - Pa i niste mislili.

    - Ta to se može popraviti - reče Nehljudov.

    - Ne, ne može - sada je kraj.

    Nehljudov pogleda okrivljenike. Oni, ti isti kojima se krojila sudbina, svejednako su onako isto sedeli za svojom rešetkom pred vojnicima. Maslova se smeškala nečemu. A Nehljudovu se u duši pokrenu ružan osećaj. Pre toga, dok se nadao da će biti oslobođena i ostavljena u gradu, nije znao kako bi se vladao prema njoj. I bilo mu je teško da odredi odnos prema njoj. Ali su robija i Sibirija ništili u jedan mah mogućnost svakog odnosa s njom. - Nedotučena bi ptica prestala da se koprca u lovačkoj torbi i da napominje o sebi.

                                                               

nastavci :Romani u nastavcima 

Lav Nikolajevič Tolstoj, Uskrsnuće ( I deo- od VIII-XVIII poglavlja )

VIII

        Predsednik, pošto je pregledao spise, zadade nekoliko pitanja sudskom pristavu i sekretaru, a kad su mu odgovorili i potvrdili, odredi da se dovedu okrivljenici. Odmah se otvore vrata sa rešetkom, i s kapama na glavi uđu dva žandara s golim sabljama, a za njima najpre jedan okrivljenik, riđ muškarac s pegama na licu - i dve žene. Muškarac je bio u uzničkoj haljini, preširokoj i predugoj za njega. Kad je ulazio u sud, držao je na šavovima ruke s raširenim krupnim prstima napeto ispruženima i na taj je način pridržavao preduge rukave koji su mu spadali. Ne gledajući ni suce ni gledaoce, pozorno je posmatrao klupu oko koje je obilazio. Kad ju je obišao, sedne na nju pažljivo, s kraja, puštajući mesta drugima, uperi oči u predsednika kao da šapuće nešto i stade micati mišićima na obrazima. Za njim uđe žena koja nije bila mlada, takođe u uzničkoj haljini. Glava je ženi bila povezana uzničkim rupcem, lice sivo-belo bez obrva i bez trepavica, ali crvenih očiju. Ta je žena bila naoko sasvim mirna. Kad je prolazila na svoje mesto, haljina joj se zakvačila za nešto, a ona je pomnjivo, ne žureći se, otkvači i sede. Treća je okrivljenica bila Maslova.
         Čim je ušla, svi muškarci koji su bili u dvorani okrenu oči k njoj i dugo ih nisu odvajali od belog lica i crnih očiju, koje se blistaju kao politura, i s bujnih grudi što joj iskakuju pod uzničkom haljinom. Pa i žandar pored kojega je prolazila nije obarao oči nego ju je gledao dok je prolazila i sedala, a zatim, kad je sela, kao da je osetio da je nešto skrivio, žurno se odvratio, stresao se i upro oči pravo u prozor pred sobom.
         Predsednik počeka dok okrivljenici nisu posedali na svoja mesta, a čim je sela Maslova, obrati se on sekretaru.
          Započela je obična procedura: nabrajanje porotnika, raspravljanje o onima koji nisu došli, kazne za njih i odluke o onima koji su se izmolili i popunjavanje zamenicima. Zatim predsednik složi ceduljice, turi ih u staklenu vazu, zasuče malo izvezene rukave na mundiru i ogoli ruke neobično obrasle dlakama i uzme s opsenarskim gestama vaditi sve po jednu ceduljicu, odmotavati ih i čitati. Zatim predsednik spusti rukave i pozove sveštenika neka izvrši postupak zakletve .
         Starkelja sveštenik, nabuhla bledožuta lica, u smeđoj mantiji sa zlatnim krstom na prsima i još s nekim malim odličjem pribodenim postrance na mantiji, polako mičući pod mantijom otečene noge, pristupi analoju koji je stajao pod ikonom.
        Porotnici ustadoše i u skupini pođoše prema analoju.
- Izvolite - progovori sveštenik punom rukom dodirujući svoj krst na prsima i očekujući da pristupe svi porotnici.
        Sveštenik je taj vršio svešteničku službu četrdeset i šest godina i spremao se da za tri godine proslavi svoj jubilej isto onako kako ga je nedavno proslavio protojerej u sabornoj crkvi. A u kotarskom je sudu služio otkad su stvoreni sudovi i jako se ponosio tim što je zakleo nekoliko desetaka hiljada ljudi i što se u svojim poodmaklim godinama još vazda trudi za dobro crkvi, domovini i porodici kojoj će ostaviti, osim kuće, kapital koji nije manji od trideset hiljada  u vrednosnim papirima. A da njegov rad pred sudom, koji se sastojao u tom da ljude privodi pred evanđeljem, u kojem je izričito zabranjena zakletva, nije valjan rad, to mu nije nikad padalo na pamet, i ne samo da mu nije bio na
teret nego je i voleo taj posao na koji se naviknuo i pri njemu se često upoznavao s valjanom gospodom. Sada se s priličnim zadovoljstvom upoznao sa poznatim  advokatom, koji ga je nadahnuo velikim poštovanjem, jer je za samu parnicu protiv starice s golemim cvećem na šeširu dobio deset hiljada  rubalja.
          Kad su se svi porotnici popeli uza stepenice na podij, naheri sveštenik ćelavu i sedu glavu, proturi je kroz zaprljanu rupu na epitrahilju,zagladi retku kosu i obrati se porotnicima:
- Dignite desnu ruku a prste složite ovako - reče on polagano, staračkim glasom, dižući punu ruku s jamicama nad svakim prstom i slažući te prste u štipetak. - Ponavljajte sad za mnom - reče i započe: - Obećavam i zaklinjem se svemogućim Bogom, pred svetim njegovim evanđeljem i životvornim krstom Gospodnjim, da ću u stvari u kojoj... - govorio je prekidajući iza svake rečenice. - Ne spuštajte ruke, držite ovako - obrati se mladom čoveku koji je bio spustio ruku... - da ću u stvari u kojoj...
       Dostojanstveni gospodin sa zaliscima, pukovnik, trgovac i drugi držali su ruke sa složenim prstima tako kako je zahtevao sveštenik i kao s posebnim uživanjem kako treba i visoko, a drugi kao nekako preko volje i kako ne treba. Jedni su preglasno ponavljali reči kao s nekom revnošću i izrazom koji kazuje: a ja ću ipak govoriti i govoriti; a drugi su samo šaputali, zaostajali za sveštenikom i zatim, kao da su se uplašili, stizali ga sa zakašnjenjem; jedni su, vrlo jako, kao da se boje da ne bi ispustili nešto, izazovnim gestama držali svoje štipetke, a drugi ih rastavljali i opet skupljali. Svima je bilo neprilično, jedino je starčić sveštenik bio bez sumnje uveren da radi vrlo koristan i važan posao. Posle zakletve pozove predsednik porotnike da izaberu starešinu. Porotnici ustanu i gurajući se
izađu u većnicu a ovde svi oni odmah izvade cigarete i zadime. Neko predloži za starešinu dostojanstvenoga gospodina i svi odmah pristanu, pobacaju i pogase opuške i vrate se u sudnicu. Izabrani starešina javi predsedniku ko je izabran za starešinu, i svi opet, koračajući jedan drugomu preko nogu, posedaju u dva reda na stolice s visokim naslonima.
      Sve je teklo bez zadržavanja, gotovo i svečano, i ta pravilnost, doslednost i svečanost bili su očito na zadovoljstvo učesnicima jer su u njima utvrđivali svest da rade ozbiljan i važan javni posao. Takav je osećaj obuzimao i Nehljudova,
       Čim su porotnici bili posedali, održa im predsednik govor o njihovim pravima, dužnostima i odgovornosti. Dok je govorio, predsednik je neprestano menjao pozu: čas bi se nalaktio na levu, čas na desnu ruku, čas se naslanjao na naslon, čas na ručku na naslanjaču, čas ispravljao rubove na spisu, čas gladio nož za papir, čas opipavao olovku.
        Prava su im se, po njegovim rečima, sastojala u tom da preko predsednika mogu ispitivati okrivljene, mogu da imaju olovku i papir i mogu da razgledavaju stvarne dokaze. Dužnost im se sastojala u tom da ne sude krivo nego pravo. A odgovornost im se sastojala u tom što će biti kažnjeni, ako ne budu čuvali tajnu o raspravljanju i ako stupe U vezu s drugim ljudima.
     Svi su slušali s poštovanjem i pažljivo. Trgovac, koji je širio oko sebe zadah vina i suzdržavao glasno podrigivanje, svaku je rečenicu odobravao klimanjem glavom.

IX

Kad je predsednik završio svoj govor, obrati se okrivljenicima:
- Simone Kartinkine, ustanite - reče on.
Simon skoči nervozno, mišići mu se na licu počeše micati Još brže.
- Kako se zovete?
- Simon Petrov Kartinkin - brzo izgovori on praskavim glasom. Očito se bio unapred pripremio za odgovor.
- Vaše zvanje?
- Ratar.
- Iz koje gubernije, kotara?
- Iz tulske gubernije, krapivenskoga kotara, opštine kupjanske, iz sela Boraka.
- Koliko vam je godina?
- Trideset četvrta, rodio sam se hiljadu osamsto...
- Koje ste vere?
- Vere smo ruske, pravoslavne.
- Oženjeni?
- Nisam.
- Čime se zanimate!
- Bio sam konobar u gostionici »Mauritanija«.
- Jeste li dosad bili suđeni?
- Nisam nikad bio suđen jer smo živeli pre...
- Niste dosad suđeni?
- Ne daj bože, nisam nikad.
- Jeste li dobili prepis optužnice?
- Jesam.
- Sednite. Jefimija Ivanovna Bočkova - obrati se predsednik narednoj okrivljenici.
Ali Simon je vazda još stajao i zaslanjao Bočkovu.
- Kartinkine, sednite!
Kartinkin je sve još stajao.
- Kartinkine, sednite!
       Ali je Kartinkin sve još stajao i tek onda seo kad je pritrčao sudski pristav naherene glave i neprirodno razrogačenih očiju i tragičnim šapatom izgovorio: Sednite, sednite!
      Kartinkin sedne isto onako brzo kako je i ustao te se zaogrne haljom i uzme opet nečujno micati obrazima.
- Kako se zovete? - uzdišući umorno obrati se predsednik drugoj okrivljenici ne gledajući je i o nečemu se obaveštavajući iz spisa koji je ležao pred njim. Posao je bio predsedniku toliko navadan da je radi ubrzavanja mogao da radi i dva posla u jedan mah.
           Bočkovoj su bile 43 godine - kolomenska građanka, zanimanje: konobarica u onoj istoj gostionici »Mauritaniji«. Pred sudom i u istrazi nije bila, prepis je optužnice dobila. Odgovore je svoje izgovarala Bočkova izvanredno smiono i s takvim intonacijama kao da priklapa uz svaki odgovor: »jest - Jefimija, i Bočkova, prepis sam dobila i ponosim se time, i neću nikomu dopustiti da se smeje.« Bočkova i nije sačekala da joj se rekne neka sedne nego je odmah sela čim se završilo ispitivanje.
- Kako se zovete? - obrati se ženskar predsednik nekako posebno prijazno trećoj okrivljenici. Treba da ustanete - priklopi blago i umiljato kad je video da Maslova sedi.
           Maslova se naglo trgne, ustane, pa je s izražajem pripravnosti, ispršenih bujnih grudi, ne odgovarajući, gledala predsednika ravno u lice svojim sješkavim, malo zrikavim crnim očima.
- Kako se zovete?
- Zvali su me Ljubov - progovori ona brzo.
Nehljudov je, međutim, natakavši pince-nez, gledao redom okrivljenike kako ih ispituju.
- »Ta ne može biti«, mislio je ne skidajući očiju okrivljenici s lica. »Ta otkud Ljubov«, mislio je kad je čuo njen odgovor.
       Predsednik htede da ispituje dalje, ali sudac s naočarima zašapće nešto srdito i zaustavi ga. Predsednik mahne glavom da odobrava i obrati se okrivljenici.
- Kako to, Ljubov? - reći će. - Vi ste zapisani drugačije.
Okrivljena je ćutala.
- Ja vas pitam kako je vaše pravo ime?
- Kako si krštena? - zapita srditi sudac.
- Pre su me zvali Katarina.
»Ta ne može biti«, govorio je i dalje u sebi Nehljudov, a međutim je već pouzdano znao da je to ona, ona ista devojka, gojenica, sobarica, u koju je neko vreme bio zaljubljen, baš zaljubljen, a zatim ju je u nekoj mahnitoj zamaglici zaveo i ostavio i nikad je se nakon toga nije sećao, jer je taj spomen bio odviše bolan, preočito ga je okrivljavao i dokazivao da on, koji se toliko ponosi svojom čestitošću, ne samo da nije čestit nego se upravo podlo poneo prema toj ženi.
          Jest, to je ona. Video je sad jasno onu isključivu, tajanstvenu osobitost koja razlikuje svakoga čoveka od drugih, čini ga zasebnim, jedinim, neponovljivim. Uza svu neprirodnu beloću i punoću lica, ta je osobitost, mila, isključiva osobitost bila na tom licu, na usnama, na malko zrikavim očima, a nadasve u tom naivnom, smeškavom pogledu i u izrazu pripravnosti ne samo u licu nego i celoj spodobi.
- Tako je trebalo da kažete - opet će joj posebno  blago reći predsednik. - Kako vam je očevo ime?
- Ja sam nezakonita - izgovori Maslova.
- Kako su vas zvali, ipak, po krsnom kumu?
- Mihajlova.
»Šta li je ona učinila«, mislio je, međutim, i dalje Nehljudov jedva hvatajući dah.
- Kako vam je prezime, nadimak? - pitao je i dalje predsednik.
- Pisala sam se po materi Maslova.
- Zvanje.
- Građanka.
- Vere pravoslavne?
- Pravoslavne.
- Zanimanje? Čime ste se bavili?
Maslova je ćutala.
- Čime ste se bavili? - ponovi predsjednik.
- Bila sam u kući - odgovori ona.
- U kakvoj kući? - strogo zapita sudac s naočarima.
- I sami znate u kakvoj - odgovori Maslova, nasmeši se i odmah opet, pošto se brzo ogledala, uperi pogled ravno u predsednika.
         Bilo je nešto tako neobično u izražaju lica i nešto tako strašno i tužno u značenju reči koje je izgovorila, u tom smešku i u tom brzom pogledu kojim je ošinula pri tom sudnicu da je predsednik oborio oči i u sudnici nastala na časak mrtva tišina. Tišinu je prekinuo nečiji smeh iz publike. Neko zapsiknuo. Predsednik digne glavu i nastavi ispitivanje.
- Niste bili suđeni ili pod istragom?
- Nisam - izgovori Maslova tiho, uzdišući.
- Jeste li dobili prepis optužbe?
- Jesam.
- Sedite - reče predsednik.
         Okrivljenica odigne straga suknju onom kretnjom kojom nagizdane ženske nameštaju povlaku i sedne, a bele male ruke skrsti u rukavima na haljini ne skidajući očiju s predsednika.
       Započelo je nabrajanje svedoka, udaljavanje svedoka, odluka o veštaku doktoru i pozivanje njega u sudnicu. Onda ustade sekretar i stade čitati optužnicu. Čitao je razgovetno i glasno, no tako brzo da mu se glas koji je nepravilno izgovarao l i r slevao u jednu, jedinu neprekidnu, uspavljivu huku. Suci su se podlakćivali čas na jednu, čas na drugu ručku na naslonjaču, čas na sto, čas se naslanjali, čas zaklapali oči, čas ih otklapali i šaputali između sebe. Jedan je žandar nekoliko puta suspregnuo zevanje koji je stao da ga trza.
       Od optuženika je Kartinkin neprestano micao obrazima. Bočkova je sedela sasvim mirno i uspravno, ponekad češkajući prstom glavu ispod rupca.
Maslova je čas sedela nepomično slušajući čitača i gledajući u njega, čas se trzala i kao da je htela da uzvrati, crvenela se i zatim teško uzdisala, menjala ruku položaj, obazirala se i opet upirala pogled u čitača.
     Nehljudov je sedeo u prvom redu na svojoj visokoj stolici, drugi od kraja i ne skidajući pince-nez, gledao Maslovu a dušu mu je obuzimao nekakav složen i mučan osećaj.

X

Optužnica je bila ovakva:
»Dne 17. januara 188* naprasno je preminuo u hotelu »Mauritanija« putnik, kurganski trgovac drugoga ceha, Ferapont Jemeljanovič Smeljkov.
     Po nalazu lekara IV-tog kvarta Smeljkov je umro jer mu je puklo srce od prevelikog uživanja alkohola. Smeljkovljevo telo je pokopano.
      Nakon nekoliko dana vratio se iz Petrograda Smeljkovljev zemljak i drug, trgovac Timohin, a kad je doznao za okolnosti pod kojima je umro Smeljkov, izrazi sumnju da je posredi trovanje u nameri da ukradu novac koji je Smeljkov imao kod sebe.
      Ova je sumnja bila potvrđena istragom koja je otkrila ovo: 1) da je Smeljkov neposredno pred smrt podigao iz banke 3.800 rubalja u srebru. Međutim je prilikom popisivanja pokojnikove imovine, sa ciljem da se zaštiti njegov imetak, nađeno u gotovu 312 rubalja i 16 kopjejaka; 2) Smeljkov je uoči svoje smrti ceo dan i celu noć proveo s prostitutkom Ljupkom (Jekaterinom Maslovom) u javnoj kući i u hotelu »Mauritaniji«, kamo je po Smeljkovljevu nalogu, a u njegovu odsućstvu , Jekaterina Maslova dolazila iz javne kuće po novac koji je uzimala iz Smeljkovljeva kovčega, otključavši ga ključem koji je dobila od Smeljkova u prisućstvu  poslužitelja hotela »Mauritanije« Jefimije Bočkove i Simona Kartinkina. U Smeljkovljevom kovčegu, kad ga je Maslova otvarala, prisutni Bočkova i Kartinkin videli su svežnjiće novčanica od stotinu rubalja; 3) po Smeljkovljevu povratku iz javne kuće u hotel »Mauritaniju« s prostitutkom Ljupkom, ova potonja je, na nagovor poslužitelja Kartinkina, dala Smeljkovu da ispije čašu konjaka s belim praškom koji je dobila od Kartinkina; 4) sutra je izjutra prostitutka Ljupka (Jekaterina Maslova) prodala svojoj gazdarici, vlasnici javne kuće, svedokinji Kitajevoj, briljantni Smeljkovljev prsten koji joj je tobože poklonio Smeljkov; 5) poslužiteljica gostionice »Mauritanije« Jefimija
Bočkova je sutradan po Smeljkovljevoj smrti uložila na svoj račun u mesnu trgovačku banku 1.800 rubalja u srebru.
       Sudsko-medicinskim pregledom, razudbom leša i hemijskom pretragom Smeljkovljeve nutrine nesumnjivo  je dokazano da se u organizmu nalazi otrov, što je poslužilo kao osnov da se zaključi da je smrt nastupila od trovanja.
         Pozvani na odgovornost, kao optuženi, Maslova, Bočkova i Kartinkin su izjavili da nisu krivi: Maslova - da ju je zaista Smeljkov poslao iz javne kuće gde ona, kako se ona izrazila, radi, u gostionicu »Mauritaniju« da trgovcu donese novac i da je onde otvorila kovčeg ključem koji joj je dao trgovac, uzela iz njega četrdeset rubalja, kako joj je bilo naloženo, ali više novaca nije uzela, što mogu potvrditi Bočkova i Kartinkin, u prisustvu kojih je otključavala i zaključavala kovčeg i uzimala novac. Dalje je izjavila da mu je zaista, kad se ponovo vratila u sobu trgovca Smeljkova, na nagovor Kartinkina, dala da popije nekakav prašak u nameri da trgovac zaspi i da je što pre pusti. Prsten joj je poklonio Smeljkov, pošto ju je istukao, a ona zaplakala i htela da ode.
    Jefimija Bočkova je izjavila da ništa ne zna o nestalom novcu, da u trgovačku sobu uopšte nije ulazila, da je onde gazdovala samo Ljupka, i, ako je šta trgovcu ukradeno, da je to sigurno ukrala Ljupka kad je s trgovčevim ključem išla po novac. - Kad se čitalo to mesto, zadršće Maslova, zine i ogleda se na Bočkovu. - A kada je Jefimiji Bočkovoj bio pokazan njen račun u banci na kome je imala 1.800 rubalja - nastavio je da čita sekretar - i kad su je upitali odakle joj toliki novac, ona je izjavila da je te novce zaradila za dvanaest godina zajedno sa Simonom Kartinkinom za kojega se kanila udati. Simon Kartinkin je,
međutim, u svom prvom iskazu priznao da je zajedno s Bočkovom, na nagovor Maslove koja je s ključem došla iz javne kuće, ukrao novac i podelio ga s Maslovom i Bočkovom.

- Pri tome Maslova opet zadršće, čak se i pridigla, krv joj udari u obraze i poče nešto govoriti, ali je sudski pristav zadrža. - Na kraju - nastavi čitati sekretar - Kartinkin je priznao i to da je dao Maslovoj praške da uspava trgovca; u drugom je pak iskazu poricao da je ukrao novce i dao Maslovoj praške, i za sve je krivio jedino Maslovu. A o novcima što ih je Bočkova uložila u banku, iskazao je isto što i ona, da je te novce stekla zajedno s Kartinkinom dvanaestogodišnjom službom u gostionici, od napojnica što ih je dobivala od gospode za svoju službu.«
      Iza toga je u optužnici sledio opis suočavanja, izjava svedoka, mišljenja eksperata itd.
       Zaključak optužnice bio je ovaj:
»Na osnovu svega gore izloženog, ratar iz sela Boraka Simon Kartinkin, 33 godine star, građanka Jefimija Ivanova Bočkova, 43 godine stara i građanka Jekaterina Mihajlova Maslova, 27 godina stara, optužuju se da su 17. januara 188* svi zajedno, ukravši novce i prsten trgovca Smeljkova u vrednosti od 2.500 rubalja, zamislivši da ga usmrte da bi time zatrli tragove zločinstvu, trgovcu Smeljkovu dali u piću otrov od kojega je i nastupila njegova smrt.
        To zločinstvo odgovara 1453. paragrafu Kaznenog zakonika. Zato i na osnovu tog i tog paragrafa kaznenog postupka ratar Simon Kartinkin, građanka Jefimija Bočkova i građanka Jekaterina Maslova imaju da odgovaraju pred Okružnim sudom, kao porotnim sudom.«
         Tako je završio sekretar svoje čitanje duge optužnice te složio listove i seo na svoje mesto nameštajući obema rukama dugu kosu. Svi uzdahnuše kako im je odlanulo, i od ugodna saznanja da se sad otpočelo preslušavanje, i da će se odmah sve razjasniti, i da će biti udovoljeno pravednosti. Jedini Nehljudov nije tako osećao: obuhvatila ga svega strava od onog što je možda učinila Maslova, koju je poznavao kao nevinu i umiljatu devojčicu pre deset godina.

XI

       Kad se završilo čitanje optužnice, predsednik, pošto se posavetovao sa sucima, obrati se Kartinkinu takvim izražajem koji je očito govorio da ćemo sad već doznati sve i zacelo na najpodrobniji način.

- Ratar Simon Kartinkin - započe on naginjući se nalevo.
      Simon Kartinkin ustane, ispruži ruke uz šavove i nagne se celim telom ne prestajući da nečujno miče obrazima.
- Vi ste okrivljeni da ste 17. januara 188* godine s Jefimijom Bočkovom i Jekaterinom Maslovom ukrali iz kovčega trgovca Smeljkova novce koji su pripadali njemu te zatim doneli arsen i nagovorili Jekaterinu Maslovu da dade trgovcu Smeljkovu neka u vinu ispije otrov od čega je nastupila Smeljkovljeva smrt. Priznajete li da ste krivi? - izgovori on i nagne se nadesno.
- Ne priznajem nikako, jer je moj posao da služim goste...
- Kazaćete kasnije. Priznajete li da ste krivi?
- Ne priznajem nikako. Ja sam samo..
-  Kazaćete kasnije. Priznajete li da ste krivi? - mirno ali čvrsto ponovi predsednik.
- Ne mogu ja to učiniti, jer...
       Opet priskoči sudski pristav Simonu Kartinkinu i tragičnim ga šapatom zaustavi.
     Predsednik, držeći se tako kao da se ta stvar sad svršila, premesti na drugo mesto lakat svoje ruke u kojoj je držao spis i obrati se Jefimiji Bočkovoj.
      - Jefimija Bočkova, vi ste okrivljeni da ste 17. januara 188* godine, u gostionici »Mauritanija«, zajedno sa Simonom Kartinkinom i Jekaterinom Maslovom, ukrali trgovcu Smeljkovu iz njegovog kovčega novce i prsten te, razdelivši ukradene stvari između sebe i da bi zameli trag zločinstvu, dali trgovcu Smeljkovu u piću otrov od kojega je nastupila smrt. Priznajete li da ste krivi?
     - Nisam ja kriva ni za šta - žustro i odrešito progovori okrivljenica. - Nisam ja ni ulazila u sobu... A kako je ta gadura ušla, tako je i izvršila to delo.
     - Kazaćete kasnije - opet će predsednik reći isto onako blago i odlučno. - Vi, dakle, ne priznajete da ste krivi?
     - Niti sam ja uzela novce, niti sam mu dala da pije, ja nisam ni bila u sobi. Da sam bila, izbacila bih nju.
   - Vi ne priznajete da ste krivi?
   - Nikako.
   - Vrlo dobro.
     - Jekaterina Maslova - započe predsednik obraćajući ne trećoj okrivljenici - vi ste okrivljeni da ste, došavši iz javne kuće u sobu u gostionici »Mauritaniji« s ključem od kovčega trgovca Smeljkova, ukrali iz toga kovčega novce i prsten - govorio je kao naučenu lekciju naginjući, međutim, uho sucu s leve strane, koji mu je govorio da po popisu stvarnih dokaza nema staklenice - ukrali novce i prsten - ponovi predsednik - i razdelivši ukradene stvari, a, zatim, dovezavši se iznova s trgovcem Smeljkovim u gostionicu Mauritaniju«, dali Smeljkovu da pije vino s otrovom od kojega je umro. Priznajete li da ste krivi?
   - Nisam ni za štoa kriva - brzo odgovori ona - kako sam govorila u početku, tako govorim i sada: nisam uzela, i nisam uzela; nisam ništa uzela, a prsten mi je dao on sam.
- Vi se ne priznajete krivom da ste ukrali 2.600 rubalja? - zapita predsednik.
- Velim, nisam uzela ništa osim 40 rubalja.
- No, a priznajete li se krivom zato što ste trgovcu Smeljkovu dali u vinu praške?
- Za to priznajem. Ali ja sam mislila, kako mi rekoše, da su uspavljivi prašci, da od njih neće ništa biti. Nisam mislila i nisam htela. Govorim pred bogom, nisam htela - reče ona.
- Vi se, dakle, ne priznajete krivom da ste ukrali novce i prsten trgovca Smeljkova - reče predsednik. - Ne priznajete da ste dali praške?
- Pa priznajem, samo sam mislila da su uspavljivi prašci. Dala sam samo da bi zaspao - nisam htela i nisam mislila.
- Vrlo dobro - reče predsednik očito zadovoljan postignutim rezultatima. - Pripovedite, dakle, kako je tekla stvar - reče on nalakćujući se na naslon i polažući obe ruke na sto. -Ispripovedajte sve kako je bilo. Iskrenim priznanjem možete da olakšate svoj položaj.
        Maslova je svejednako gledala isto onako ravno u predsednika i čutala.
- Pripovedajte kako je bilo.
- Kako je bilo? - odjednom započe naglo Maslova. - Došla sam u gostionicu, odveli su me u sobu, onde je on bio, i već jako pijan. - S osobitim je izražajem strave, razrogačenih očiju, izgovorila reč on. - Htela sam da odem, on me nije pustio.
    Ona zaćuta kao da je odjednom izgubila nit ili se setila nečeg drugog.
- No, a zatim?
- Pa šta zatim? Zatim sam ostala neko vreme i otišla kući.
       U taj se mah tužiočev zamenik digne napola neprirodno se podnimajući jednim laktom.
- Vi želite da zadate pitanje - reći će predsednik, a kad mu je tužiočev zamenik potvrdio, pokaže mu gestom da može pitati.
- Želeo bih da upitam: je li okrivljenica bila pre poznata sa Simonom Kartinkinom? - reče tužiočev zamenik ne gledajući Maslovu.
          A kad je zapitao, stisnuo je usne i namrštio se.
Predsednik ponovi pitanje. Maslova uplašena uperi pogled u tužiočeva zamenika.
- Sa Simonom? Jesam - odgovori ona.
- Želeo bih da znam sada u čemu se sastojalo to poznanstvo okrivljeničino s Kartinkinom? Jesu li se često viđali?
- U čemu je bilo poznanstvo? Pozivao me gostima, a nije poznanstvo - odgovori Maslova nespokojno šibajući očima s tužiočeva zamenika na predsednika i natrag.
- Želeo bih da znam zašto je Kartinkin pozivao gostima jedino Maslovu, a nije druge devojke? - zapita tužiočev zamenik zažmurivši, ali s lakim mefistofelskim lukavim smeškom.
- Ja ne znam. Otkud bih znala - odgovori Maslova, uplašeno se ogleda oko sebe i na časak zaustavi pogled na Nehljudovu - koga je hteo, toga je i pozivao.
»Zar me je prepoznala?« prestravljen pomisli Nehljudov osećajući kako mu krv udara u lice; ali se Maslova, ne izdvajajući njega od drugih, odvrati odmah i opet sa zaplašenim izrazom uperi pogled u tužiočeva zamenika.
- Okrivljenica poriče, dakle, da je bila u bliskim odnosima s Kartinkinom? Vrlo dobro.Nemam ništa više da pitam.
       I tužiočev zamenik odmah spusti lakat s pulta i poče da zapisuje nešto. Zapravo i nije ništa zapisivao, nego samo potezao pero po slovima u svojem spisu, ali je bio video kako to rade tužitelji i advokati: posle spretnog pitanja zapisuju u svoj govor napomenu koja mora da smlavi protivnika.
      Predsednik se ne obrati odmah okrivljenici, jer je baš pitao suca s naočarima slaže li se s tim da se zadaju pitanja koja su već unapred bila pripravljena i napisana.
- Šta je, dakle, bilo dalje? - nastavi predsednik da ispituje.
- Došla sam kući - nastavi Maslova gledajući već smionije jedino u predsednika - predala gospodarici novce i legla da spavam. Tek što sam zaspala, budi me naša devojka Breta. »Hodi, opet je došao tvoj trgovac.« Nisam htela da iziđem, ali mi je gospodarica zapovedila. Sad je on - opet je s očitom stravom izgovorila tu reč on - sve je on pojio naše devojke vinom, i potrošio sve novce. Gospodarica mu nije poverovala. Onda me poslao u svoju sobu i rekao gde su novci i koliko da uzmem. Otišla sam dakle.

Predsednik je za to vreme šaputao sa sucem sleva i nije slušao šta je govorila Maslova, ali da pokaže kako je sve čuo, ponovi njene poslednje reči.
- Otišli ste. No, pa šta? - reći će.
- Otišla sam i sve sam uradila kako mi je zapovedio. Otišla sam u sobu. Nisam sama otišla u sobu, nego sam pozvala i Simona Mihajloviča i nju - reče pokazujući Bočkovu.
- Laže ona, nisam ja ni ulazila... - započe Bočkova, ali i je zadržaše.
- Pred njima sam uzela četiri desetice - nastavi Maslova mršteći se i ne gledajući Bočkovu.
- No, a nije li opazila okrivljenica kad je vadila 40 rubalja koliko je bilo novaca? - zapita opet tužilac.
         Maslova zadršće čim se tužilac obratio k njoj. Nije znala koliko i zašto, ali je osećala da joj on želi zlo.
- Nisam brojala, videla sam da su bile same stotinjarke.
- Okrivljenica je videla stotinjarke - to mi je dosta.
- No, što je, dakle, doneli ste novce? - nastavi da ispituje predsjednik gledajući na sat.
- Donela sam.
- No, a zatim? - zapita predsednik.
- A zatim me on opet poveo sa sobom - odgovori Maslova.
- No, a kako ste mu dali u vinu prašak? - zapita predsednik.
- Kako sam dala? Sasula u vino, pa i dala.
- A zašto ste dali?
        Ona ne odgovori, nego uzdahne teško i duboko.
- Svejednako me nije puštao - reče, pošto je poćutala. - Namučila sam se s njim. Izišla sam u hodnik i velim Simonu Kartinkinu: »Samo da me pusti. Sustala sam.« A Simon Kartinkin veli: »Dodijao je i nama. Hoćemo da mu damo uspavljivih prašaka; zaspaće, onda ćeš otići.« Ja velim: »Dobro«, mislila sam da to nije škodljiv prašak. On mi je dao papirić. Ušla sam, a on je ležao za pregradom i odmah mi zapovedio da mu dam konjaka. Uzela sam sa stola bocu fin-champagne,14 nalila u dve čaše - sebi i njemu, a u njegovu sam čašu sasula prašak i dala mu. Zar bih ja dala da sam znala!
- No, a otkud se kod vas stvorio prsten? - zapita predsednik.
- Prsten mi je poklonio on sam.
- A kada vam ga je poklonio?
- Pa kad smo ja i on došli u njegovu sobu, htela sam da odem, a on me udario po glavi i skrhao mi češalj. Ja sam se rasrdila, htela sam da odem. On je skinuo prsten s prsta i poklonio mi ga da ne odem - reče ona.
       U to se vreme opet pridigne zamenik tužiočev i svejednako s onim istim pretvorno naivnim izrazom zamoli za dopuštenje da bi zapitao još nekoliko pitanja, a kad ga je dobio, naheri glavu na izvezenu ogrlicu i zapita:
- Želeo bih da znam koliko je vremena proboravila okrivljena u sobi trgovca Smeljkova?
       Opet snađe Maslovu strah i ona progovori žurno, nespokojno šibajući očima sa zamenika tužiočeva na predsednika:
- Ne sećam se koliko vremena.
- No, a ne seća li se okrivljenica je li kuda ulazila u gostionici kad je otišla od trgovca Smeljkova?
        Maslova razmisli.
- Ušla sam u susednu sobu, praznu - odgovori.
- A zašto ste ušli? - zapita zamenik tužiočev zanesen i obraćajući se ravno njoj.
- Ušla sam da se doteram dok sam čekala izvoščika.
- A je li Kartinkin bio u sobi s okrivljenicom ili nije bio?
- Ušao je i on.
- A zašto je ušao?
- Ostao je trgovčev fin-champagne, ispili smo zajedno. - A, zajedno ste ispili. Vrlo dobro.
- A je li okrivljenica razgovarala sa Simonom i o čemu?
         Maslova se odjednom namršti, sva se zacrveni i izgovori brzo;
- Šta sam govorila? Nisam govorila ništa, Sve sam ispripovedala šta je bilo. I ništa više ne znam. Radite sa mnom šta vas volja. Nisam ja kriva, to je sve.
- Ja nemam ništa više da pitam - reče tužilac predsedniku te, neprirodno uzdignuvši ramena, stade brzo da zapisuje u nacrt svoga govora priznanje same okrivljene da je sa Simonom ušla u praznu sobu.
    Nastade ćutanje.
- Nemate da kažete još što?
- Ja sam sve kazala - izgovori ona uzdišući i sede.
       Odmah nakon toga zapiše predsednik nešto u spis te, pošto je saslušao što mu je šapatom saopštio sudac sleva, reče da se na deset minuta prekida rasprava, ustane žurno i izađe iz sudnice. Dogovor između predsednika i suca sleva, visokog, bradatog, krupnih dobrih očiju sastojao se u tom da je taj sudac osetio malu nelagodnost u želucu te želieo da se masira i da ispije kapljice. To je i saopštio predsedniku, i na njegovu se molbu prekinula rasprava.
        Za sucima poustajali i porotnici, advokati, svedoci i ushodali se amo-tamo samosvesno i zadovoljno što su već dovršili jedan deo važna posla.
       Nehljudov iziađe u porotničku sobu i sede uz prozor.

XII

Jest, to je bila Katjuša.
        Odnosi Nehljudovi s Katjušom bili su ovakvi: Prvi je put Nehljudov vidieo Katjušu onda kad je u trećoj godini na univerzitetu  pripremao svoj rad o svojini zemlje, te proboravio leto kod svojih tetaka. Obično je s majkom i sestrom letovao na velikom materinskom imanju blizu Moskve. Ali mu se te godine udala sestra, a mati otputovala u inostranstvo u kupke. A Nehljudov je morao da piše svoje delo, pa odluči da provede leto kod tetaka. Kod njih, u njihovoj zabiti, bila je tišina, nije bilo zabava; a tetke su nežno volele svog nećaka i baštinika, i on je voleo njih, volieo njihovu staromodnost i priprost život.
         Nehljudov je toga leta kod tetaka proživljavao ono zanosno raspoloženje kad mladić prvi put, ne po tuđim uputama, nego sam od sebe, upoznaje svu krasotu i vriednost života i svu vrednost posla koji se u životu poverava čoveku, vidi mogućnost beskrajnog usavršavanja i svoga i svega sveta i odaje se tomu usavršavanju ne samo s nadom nego i s potpunim uverenjem da će postići sve ono savršenstvo što zamišlja u sebi. Te je godine još na univerzitetu  pročitao socijalnu statiku Spencerovu, i razlaganje je Spencerovo o zemaljskoj svojini ostavilo jak utisak na njega, posebno zato što je i sam bio sin velike posednice. Otac mu nije bio bogat ali mati je dobila za miraz oko deset hiljada  desetina zemlje. Prvi je put shvatio tada svu okrutnost i nepravednost privatnog poseda zemlje, a kako je bio jedan od onih ljudi kojima žrtva u ime moralnih zahteva predstavlja najvišu duševnu slast - odlučio je da se ne koristi pravom vlasništva na zemlju te je već tada predao seljacima zemlju koju je baštinio od oca. O toj je istoj temi i pisao delo.
        Život mu je te godine na selu kod tetaka tekao ovako: ustajao je vrlo rano, ponekad u tri sata, odlazio pre zore da se kupa u reci podno gore, gdekad još u jutarnjoj magli, i vraćao se dok je još rosa ležala po travi i cveću. Ponekad je jutrom, kad popije kafu, sedao za svoje delo ili da čita vrela za delo, ali je vrlo često, mesto da čita i piše, odlazio opet od kuće i lutao po poljima i šumama. Pre jela  bi zaspao gdegod u šumi, zatim za vreme jela veselio i nasmejavao tetke svojom vedrinom, zatim jahao ili se vozio čamcem, a naveče opet čitao ili sedeo s tetkama i slagao pasijanse. Često po noći, posebno  za mesečine, nije mogao da spava jedino zato što je osećao preveliku, uzbudljivu radost života te je, mesto da spava, hodao ponekad sve do svanuća po parku sa svojim sanjarijama i mislima.
         Tako je sretno i mirno proživeo prvi mesec kod tetaka i nije se ni osvrtao na polusobaricu, polugojenicu, crnooku, brzonogu Katjušu.
         Nehljudov, odgojen pod majčinom paskom, bio je sa devetnaest godina još nevin mladić. Sanjao je o ženi jedino kao o svojoj ženi. A sve žene, koje po njegovu poimanju nisu mogle da budu njegovom ženom, nisu njemu ni bile žene, nego ljudi. Ali se dogodilo da je toga leta o Uzašašću došla tetkama suseda njihova s decom: s dvema gospođicama, s gimnazijalcem i s mladim umetnikom seljačkog roda, koji je bio u gostima kod njih.
         Posle čaja stadoše da se već po pokošenoj livadici pred kućom igraju šápca. Uzeli i Katjušu. Nehljudovu dopade iza nekoliko promena da trči s Katjušom. Nehljudov je uvek rado gledao Katjušu, ali mu nije ni na pamet padalo da bi između njega i nje moglo doći do kakvih osobitih odnosa.

- No, ovi se ne mogu nikako uhvatiti - govorio je »hvatač«, vedri umetnik koji je vrlo brzo trčao svojim kratkim i krivim, ali jakim seljačkim nogama.
- Jedino da se spotaknu.
- Vi, a nećete ih uhvatiti!
- Jedan, dva, tri!
      Tri puta pljesnuše dlanovima. Jedva susprežući smeh, Katjuša brzo promeni mesto s Nehljudovim, stisne svojom snažnom hrapavom malom rukom krupnu njegovu ruku i potrči nalevo šušteći naškrobljenom suknjom.
     Nehljudov je trčao brzo i nije htieo da se preda umetniku, nego poleteo što je brže mogao.
      Kad se ogledao, smotri umetnika kako vija Katjušu, ali je ona živo vitlala krepkim mladim nogama, nije se davala, nego izmicala nalevo. Pred njom je bila gredica sa džbunovima jorgovana, za koju nije niko trčao, ali se Katjuša obazre na Nehljudova i domahne mu glavom da bi se sastali za gredicom. On je razume o i potrčao za džbunove. Ali je tu za džbunovima bio jarak obrastao koprivom za koji on nije znao; on se spotače, opali ruke na koprivi i okvasi ih rosom koja je već bila pala pred večer, pade, ali se odmah, smiejući se sam sebi, snađe i istrči na čistinu.
      Katjuša mu je letela u susret sijajući smeškom i očima crnim kao crni vlažni ribiz. Sleteli su i uhvatili se za ruke.
- Ožegli ste se, mislim - reći će ona, slobodnom rukom nameštajući kosu koja joj se bila smakla, teško dišući i smeškajući se, gledajući odozdo ravno uvis u njega.
- Ja i nisam znao da je tu jarak - odgovori on smeškajući se također i ne ispuštajući joj ruku.
         Ona mu se primakne, a on, i sam ne znajući kako se to dogodilo, pruži lice prema njoj; ona se ne ukloni, a on joj jače stisne ruku i poljubi je u usta.
- Eto ti na! - izgovori ona te brzom kretnjom istrgne ruku i otrči od njega.
       Kad je dotrčala do jorgovanova džbuna, otrgne s njega dve grančice belog jorgovana koji se već osipavao i pođe natrag k igračima lupkajući se grančicama po zažarenom licu, ogledajući se za njim, živo razmahujući ispred sebe rukama.
Od toga su se vremena promenili odnosi između Nehljudova i Katjuše i stvorili se oni posebni  odnosi kakvi bivaju između nevina mlada čoveka i isto takve nevine devojke kad ih srce privlači.
       Kad Katjuša samo ulazi u sobu, ili Nehljudov makar iz daljine spazi njenu bielu pregaču, sve kao da mu je obasjavalo sunce, sve mu je postajalo zanimljivije, veselije, vrednije, život mu postajao radosniji. Isto je to osećala i ona. Ali nije tako delovalo na Nehljudova samo prisutnost i blizina Katjušina; tako je delovala na njega i sama pomisao o tom da je na svetu ta Katjuša, a na nju da postoji Nehljudov. Kad Nehljudov dobije od matere neugodno pismo, ili kad mu ne napreduje delo, ili kad oseti mladalačku bezrazložnu setu, trebalo mu se samo setiti da je na svetu Katjuša i da će je on videti, i sve bi se to rasplinulo.
       Katjuša je imala mnogo posla u kući ali je stizala da sve uradi, i za slobodnih je časaka čitala. Nehljudov joj je davao Dostojevskoga i Turgenjeva koje je i sam tek bio pročitao. Najviše joj se sviđalo Turgenjevljevo »Zatišje«. Razgovore su zapodevali na mahove kad se sastanu u hodniku, na balkonu, u dvorištu i ponekad u sobi stare sobarice njegovih tetaka Matrjone Pavlove, s kojom je stanovala Katjuša, a u sobicu joj ponekad zalazio Nehljudov da pije čaj i siska šećer. I ti razgovori u prisustvu Matrjone Pavlovne bili su najugodniji. Nisu znali šta da razgovaraju kad su sami. Odmah su im oči počinjale da govore nešto sasvim drugo, kudikamo važnije nego ovo što govore usta; usne im se mrštile,
hvatala ih neka teskoba i oni se brže razilazili.
         Takvi su odnosi između Nehljudova i Katjuše trajali za sve vreme prvog boravka njegova kod tetaka. Tetke su primetile te odnose, uplašile se, čak su o tom pisale u inostranstvo kneginji Jeleni Ivanovnoj, materi Nehljudovljevoj. Tetka se Marja Ivanovna bojala da ne bi Dmitrij zapodeo ljubavnu vezu s Katjušom. Ali se bojala uludo: Nehljudov je, i sam ne znajući to, ljubio Katjušu kako ljube nevini ljudi, i ljubav je njegova bila glavna obrana od pada, i njemu i njoj. Ne samo da u njega nije bilo želje da bi fizički zavladao njom nego mu je na stravu bila misao da bi moglo biti takva odnosa s njom. Ali kudikamo temeljitije bilo je strahovanje poetske Sofje Ivanovne ne bi li Dmitrij sa svojim celovitim, odrešitim karakterom, kad je zavoleo devojku, mogao smisliti i da se oženi njome, ne mareći za njeno poreklo i položaj. Da je Nehljudov tada bio posve svestan svoje ljubavi prema Katjuši, napose da su ga stali uveravati kako on nikako ne može i ne sme da združi svoju sudbinu s tom devojkom, lako bi se bilo moglo dogoditi da bi on, sa svojim ravnim pravcem u svemu, odlučio da nema nikakvih razloga zašto ne bi uzeo devojku bila ona ko mu drago, samo kad je on ljubi. Ali tetke mu nisu govorile o svojim bojaznima, pa je i otputovao bez prave sviesti o svojoj ljubavi prema Katjuši.
       Bio je uveren da je njegov osećaj za Katjušu tek jedna od pojava koje su mu tada ispunjavale celo biće životom, radošću, a deli ga s njim ta mila, vesela devojka. Ali kad je odlazio, i Katjuša, stojeći na ulaznim stepenicama, s tetkama ispraćala njega svojim crnim očima punim suza i malko zrikavim, osetio je ipak da ostavlja nešto krasno, drago što mu se nikad više neće ponoviti. I jako se rastužio.
- Zbogom, Katjuša, hvala za sve - izgovori preko kapice Sofje Ivanovne kad je sedao u kola.
- Zbogom, Dmitrije Ivanoviču - reče ona svojim ugodnim, umiljatim glasom i susprežući suze koje su joj navirale na oči, otrči u trem gde je mogla da slobodno plače.

XIII

       Nakon toga se Nehljudov tri godine dana nije sastajao s Katjušom. I sastao se s njom istom onda kad se, tek imenovan za oficira, na putu u vojsku svratio k tetkama kao čovek već sasvim drugačiji od onoga što je pre tri godine kod njih proveo leto.
         Onda je bio čestit, nesebičan mladić koji je bio pripravan da se žrtvuje za svaku dobru stvar; sada je bio razuzdan, profinjen sebičnjak koji je voleo samo svoju nasladu. Onda mu se svet božji prikazivao kao tajna koju je radosno i zanosno nastojao da odgoneta; - sada je sve u tom životu bilo prosto i jasno i određivalo se onim životnim prilikama u kojima se on nalazio. Onda je potrebno i važno bilo opštenje s prirodom i s ljudima koji su pre njega živeli, mislili i osećali (filozofima, pesnicima); - sada su potrebne i važne bile ljudske uredbe i opštenje s drugovima. Onda mu se ženska prikazivala kao tajanstveno i divno biće, divno baš zbog te tajanstvenosti; - sada je vrlo određeno bilo značenje žene, svake žene, osim ženâ u vlastitoj porodici i u svojih prijatelja: žena je bila jedno
od najboljih sredstava u slasti koju je već iskusio. Onda mu nije trebalo novaca i mogao je da ne uzima ni trećinu onoga što mu je davala mati, mogao je da se odrekne očeva imanja i pokloni ga seljacima; - a sada mu nije dostajalo onih 1.500 rubalja na mesec, što mu je davala mati, i već imao s njom neugodnih razgovora zbog novaca. Onda je svoje duševno biće držao za svoje pravo ja; - sada je za sebe samoga držao svoje zdravo, jedro, životinjsko ja.
            I sva ta strašna promena zbila se u njemu jedino zato što je prestao da veruje sebi, a stao da veruje drugima. A prestao je da veruje sebi da veruje drugima zato što je preteško bilo živeti verujući sebi: kad veruje sebi, morao je svako pitanje da rešava ne u korist svome životinjskom ja koje traži lake radosti, nego gotovo uvek protiv njega, a kad veruje drugima, nije trebalo ništa da rešava - sve je već bilo rešeno, a rešeno je bilo uvek protiv duševnog i u korist životinjskoga ja. Štaviše, verujući sebi, uvek se izvrgavao osudi ljudskoj - verujući drugima, sticao je odobravanje ljudi koji ga okružuju.
          Tako, kad je Nehljudov mislio, čitao, govorio o bogu, o istini, o bogatstvu, o siromaštvu - svi su oko njega držali da to ne priliči i da je donekle smešno, a mati i tetka s dobrodušnom su ga ironijom nazivale »notre cher philosophe«;15 a kad je čitao romane, pripovedao masne zgode, odlazio u francusko pozorište na smešne vodvilje i veselo ih pripovedao, svi su ga hvalili i poticali. Kad je smatrao za potrebno da umerava svoje potrebe te nosio staru kabanicu i nije pio vina - svi su to držali za nastranost i za neku hvalisavu originalnost, a kad je trošio silne novce za lov ili za uređenje neobične raskošne sobe - svi su mu hvalili ukus i poklanjali mu dragocene stvari. Dok je bio devac i hteo da to ostane sve do ženidbe, rođaci su se bojali za njegovo zdravlje, pa i sama se mati nije razjadila, nego se i obradovala kad je saznala da je postao pravi muškarac i svomu drugu preoteo neku francusku damu. Ali o epizodi s Katjušom - o tom kako bi mu mogla pasti na pamet misao da je uzme za ženu, nije kneginja mati mogla misliti bez strave. Isto tako kad je Nehljudov stigao do punoletnosti i predao seljacima ono malo imanje, što je baštinio od oca jer je držao za nepravdu da poseduje zemlju - taj je postupak njegov naterao u stravu njegovu mater i rođake i bio neprestan povod da ga prekoravaju svi srodnici i da mu se podruguju. Bez prestanka su mu pripovedali kako se seljaci koji su dobili zemlju ne samo nisu obogatili nego su osiromašili jer su otvorili tri krčme i sasvim prestali da rade. A kad je Nehljudov stupio u gardu te sa svojim drugovima visokoga roda spiskao i prokartao toliko da je Jelena Ivanovna morala načeti glavnicu nije se ona gotovo ni jadila jer je držala da je to prirodno i čak dobro kad se te »ospice« cepe u mladosti i u dobru društvu.
      Isprva se Nehljudov borio, ali boriti se bilo je preteško, jer sve ono što je on, verujući sebi, držao da je dobro, držali su drugi za zlo, i obratno, sve što je, verujući sebi, držao za zlo, držali su svi oko njega za dobro. I završilo se time da se Nehljudov predao, prestao da veruje sebi i poverovao drugima. I za prvo je vreme bilo neugodno to odricanje od samoga sebe, ali to neugodno čuvstvo nije potrajalo nikako dugo, i vrlo je brzo Nehljudov, koji je u isto vreme počeo pušiti i piti, prestao da oseća to neugodno čuvstvo, čak je osetio veliku olakšicu.
        I Nehljudov se sa strasnošću svoje prirode odao sav tomu novom životu što ga odobravaju svi oko njega i sasvim je ugušio u sebi onaj glas koji je iziskivao nešto drugo. Započelo se to pitanje seobe u Petrogradu i završilo se ulaskom u vojnu službu.
      Vojna služba uopćštee razvraća ljude, jer one koji stupaju u nju navodi na potpunu besposlicu, to jest, u prilike gde nema razumnog i korisnog rada, i oslobođava ih ljudskih dužnosti, mesto kojih ističe samo uslovnu čast puka, uniforme, zastave te, s jedne strane, neograničenu vlast nad drugim ljudima a, s druge strane - ropsku pokornost starešinama višim od sebe.
       Ali kad se tomu razvratu vojne službe uopće, s njenom čašću uniforme, zastave, s dopuštanjem nasilja i ubistva, pridruži još i razvrat bogatstva i bliskog druženja s carskom porodicom, kako se to zbiva u odabranim gardijskim pukovima u kojima služe samo bogati i otmeni oficiri, onda taj razvrat dovodi ljude koji su zapali u nj do potpunog ludila sebičnosti. A u takvu se ludilu sebičnosti nalazio Nehljudov otkako je stupio u vojnu službu i uzeo da živi onako kako su živeli njegovi drugovi.
        Posla nije bilo nikakva, nego jedino da u uniformi, krasno sašivenoj i očišćenoj, ali je nisi očistio ti nego drugi ljudi, s kacigom na glavi, s oružjem koje su ti također i načinili, i očistili, i dali drugi ljudi, jašeš krasna konja, kojega su također drugi odgojili i obučili i othranili, na vežbu ili na smotru s isto takvim ljudima, da jurite, mašete sabljama, pucate i druge ljude učite tome. Drugog posla nije bilo, i najviše ličnosti - mladići, starci, car i njegova okolina - ne samo da su odobravali taj posao, nego su ga hvalili, zahvaljivali za nj. Osim toga se držalo za dobro i važno da razbacaju novce koje dobivaju ne zna se otkud, da se okupljaju i jedu, posebno  da piju u oficirskim klubovima ili u najskupljim gostionicama; zatim pozorišta, plesovi, žene, i opet jahanje na konjima, mahanje sabljama, jurnjava i opet razbacivanje novca, vino, karte i žene.
    Posebno  razvratno deluje na vojnike takav život zato jer ako takav život provodi čovek koji nije vojnik, ne može on da se u dnu duše ne stidi takva života. Ali vojnici drže da tako mora biti, hvale se, ponose se takvim životom, napose u ratno vreme, kao što je činio Nehljudov koji je stupio u vojnu službu kad je Turskoj bio najavljen  rat. »Mi smo pripravni da žrtvujemo život u ratu, i zato nam se takav bezbrižan, veseo život mora ne samo oprostiti, nego nam je i preko potreban. Zato ga tako i provodimo.«
      Tako je mutno mislio Nehljudov u to vreme svoga života; ali je za sve to vreme osećao zanos što se oslobodio svih moralnih pregrada koje je pre postavljao sebi i bez prestanka se nalazio u hroničnom stanju ludila sebičnosti.
         U takvom se stanju i nalazio kad se posle tri godine svratio tetkama.

XIV

         Nehljudov se svratio tetkama čije je imanje bilo na onom putu kojim je pred njim prošao njegov puk i zato jer su ga neprestano pozivale, ali najviše zato da vidi Katjušu. Možda mu je u dnu duše već i bila protiv Katjuše sadašnja namera koju mu je prišaptavao njegov razuzdani životinjski čovek, ali nije bio svestan o toj nameri, nego je prosto želeo da proboravi na onim mestima gde mu je bilo tako dobro i da vidi malo smešne, ali mile, dobrodušne tetke koje su ga vazda neopazice okružavale atmosferom ljubavi i zanosa, i da vidi milu Katjušu o kojoj mu je ostala tako ugodna uspomena.
        Doputovao je pod kraj marta na Veliki petak, po razrovanom putu, po pljusku, do kože prokisao i prozebao ali je bio vedar i živahan, kakav je uvek bio u to vrijeme. »Je li ona još kod njih!« - mislio je kad se dovezao k tetkama u poznato starinsko vlasteosko dvorište obzidano zidićem, zatrpano snegom što se sručio s krova. Očekivao je da će ona istrčati kad začuje njegovo zvonce, ali na ulaz devojačke zgrade izađoše dve bose žene zadignutih sukanja s vedricama, što su prale pod. Nje nije ni na glavnom ulazu; izišao je samo Tihon, lakaj s pregačom, i on valjda zaposlen čišćenjem. U predsoblje izađe Sofja Ivanovna u svilenoj haljini i sa svilenom kapicom.
- I jest lepo što si došao! - govorila je ljubeći ga. - Mašenjka poboleva malo, umorila se u crkvi. Pričestile smo se.
- Čestitam, tetice Sonja - govorio je Nehljudov ljubeći Sofji Ivanovnoj ruke - oprostite, ovlažio sam vas.
- Otiđi u svoju sobu. Sav si prokisao. I brkove već imaš... Katjuša! Katjuša! Daj mu brže kafe.
- Odmah! - odazove se iz hodnika poznati, ugodni glas. I Nehljudovu radosno zadršće srce. »Tu je!« I kao da se sunce promolilo iza oblaka. I on pođe veselo s Tihonom u svoju prijašnju sobu da se presvuče.
         Nehljudov je hteo da zapita Tihona za Katjušu - kako ona? kako živi? ne udaje li se? Ali je Tihon bio tako smeran i ujedno ozbiljan, tako je odlučno iziskivao da mu on sam iz suda ije na ruke vodu, te se Nehljudov nije usudio da ga ispitkuje o Katjuši i samo ga zapitao za njegove unuke, za bratova starog ždrepca, za kućnog psa Polkana. Svi su bili živi i zdravi, osim Polkana, koji je lanjske godine pobesneo.
        Kad je zbacio sve što beše mokro i tek se počeo oblačiti, začuje Nehljudov brze korake i neko zakuca na vrata. Nehljudov prepozna i korake i kucanje na vrata. Tako je hodala i kucala jedino ona.
        Ogrne se mokrom kabanicom i priđe vratima.
- Izvolite.
       Bila je ona, Katjuša. Vazda ona ista, još zgodnija nego pre. Isto su onako odozdo gore gledale smeškave, naivne, tek malo zrikave, crne oči. Nosila je kao i pre čistu belu pregaču. Donela je od tetaka tek razmotani mirisavi komadić sapuna i dva peškira: veliki ruski peškir i dlakavi. I nedirnuti sapun s utisnutim slovima, i peškiri, i ona sama - sve je to bilo podjednako čisto, sveže, nedirnuto, ugodno. Mile, tvrde, crvene njene usne sve su se još, kad ga je ugledala, onako nabirale kao i pre od nesuzdržive radosti.
- Dobro došli, Dmitrije Ivanoviču! - teškom mukom izgovori ona i lice joj prelije rumen.
- Zdravo... zdravi bili - nije on znao kako bi govorio s njom, »ti« ili »vi«, te se zacrveni isto kao i ona. - Jeste li živi i zdravi?
- Hvala bogu... Evo vam je tetica poslala vaš omiljeni sapun, ružin - reče postavljajući sapun na sto, a peškire na ručke na naslanjaču.
- Imaju oni svoje - odvrati Tihon braneći gostovu samostalnost i ponosito pokazujući otvoreni veliki Nehljudovljev neseser sa srebrnim zaklopcima, sa silnim mnoštvom bočica, četaka, fiksatoara, parfema i svakakvih toaletnih napravica.
- Zahvalite tetici. Jako se veselim što sam došao - reče Nehljudov osećajući da mu se duša vedri i razgaljuje isto onako kao i pre.
        Ona se u odgovor na te riječi samo nasmeši i ode.
        Tetke koje su uvijek volele Nehljudova dočekale su ga još radosnije nego obično. Dmitrij je putovao u rat gde je mogao da bude ranjen, ubijen. To je diralo tetke.
       Nehljudov je bio smislio svoj put tako da bi kod tetaka ostao samo dan i noć, ali kad je ugledao Katjušu, pristade da kod tetaka dočeka Uskrs koji će biti za dva dana te je brzojavio svomu prijatelju i drugu Šenboku, s kojim je trebalo da se sastane u Odesi, neka  i on svrati tetkama.
         Već od prvoga dana kad je ugledao Katjušu, Nehljudova obuze prijašnji osećaj prema njoj. Isto onako kao i pre, nije sad mogao bez uzbuđenja gledati belu Katjušinu pregaču, nije mogao bez radosti slušati njen hod, glas, njen smeh, nije bez ganuća mogao gledati u njene oči crne kao crni ribiz, posebno kad se smeška, posebno bi mu je bilo neugodno gledati je kako se crveni kad se sastane s njim. Osećao je da je zaljubljen, ali ne onako kao pre kad mu je ta ljubav bila tajna, pa se nije ni sam usuđivao da sebi prizna kako je zaljubljen i kad je bio uveren da ljubiti možeš samo jedan jedini put; sada je bio zaljubljen, a znao je to, radovao se tomu i nejasno znao, premda je krio sebi, u čemu se sastoji ta ljubav i šta se može stvoriti od nje.
         U Nehljudovu su, kao i u svim ljudima bila dva čoveka: jedan, duševni, koji traži sebi samo takvo dobro da bi to bilo dobro i drugim ljudima i, drugi, životinjski čovek, koji traži dobro samo sebi, a za to je dobro pripravan da žrtvuje dobro svega sveta. Za to vreme ludovanja njegove sebičnosti, koje je izazvao u njemu petrogradski i vojnički život, gospodovao je u njemu životinjski čovek i sasvim je zagušio duševnoga. Ali kad je ugledao Katjušu i iznova osetio ono što je za nju osećao, tada je duševni čovek dignuo glavu i počeo da traži, svoja prava. I u Nehljudovu se bez prestanka, za ta dva dana do
Uskrsa, vodila unutarnja borba o kojoj nije bio sestan.
          Znao je u dnu duše da mora putovati i nema zašto da ostaje sada kod tetaka, znao da iz toga ne može nastati nikakvo dobro, ali se tako radovao i tako mu godilo da to nije htieo priznati te je ostao.
         U subotu naveče, uoči svetlog Uskrsnuća Kristova, dođoše da služe jutrenje sveštenik i đakon, a kako su pripovedali, teškom su se mukom provezli na saonicama preko bara i zemlje one tri vrste što su delile crkvu od tetkine kuće.
       Nehljudov je s tetkama i sa služinčadi, neprestano zirkajući na Katjušu koja je stajala kod vrata i donosila kandila odstajao do jutrenje, pohristovao16 se sa sveštenikom i s tetkama i hteo već da ode spavati, kad je začuo kako se u hodniku Matrjona Pavlovna, stara sobarica Marje Ivanovne, s Katjušom sprema u crkvu da odnesu na posvećenje uskrsne kuliče1 i pashe.18 »Otići ću i ja« - pomisli on.
         Do crkve nije bilo puta ni za kola ni za saonice, i zato Nehljudov, koji je kod tetaka određivao sve kao i kod kuće, zapovedi da mu osedlaju jahaćeg konja, takozvanog »bracina« ždrepca, pa mesto da legne, obuče sjajni mundir s pripijenim jahačim hlačama, obuče kabanicu i odjaše na uhranjenom otežalom starom ždrepcu koji nije prestajao da rže, po mraku, preko bara i po snegu prema crkvi.

XV

        Za sav život iza toga ostalo je to jutrenje Nehljudovu jedna od najsvetlijih i najjačih uspomena.
       Kad je po mrkloj pomrčini koju je tek ponegde osvetljivao sneg što se beli, bućkajući po vodi, dojahao u crkvenu portu na ždrepcu koji je strigao ušima, kad je video svetiljčice oko crkve, bila je već započela služba.
         Kad su seljaci prepoznali nećaka Marje Ivanovne, odvedoše ga na suvo mesto gde će sjahati, prihvatiše se da mu privežu konja i odvedoše ga u crkvu. Crkva je bila puna svečara.
           S desne strane seljaci: starci u kaftanima domaće izrade i u likovoj obući s čistim belim obojcima, i mladi, u novim suknenim kaftanima koje su potpasali pojasovima jarkih boja, u čizmama. S leve strane žene s crvenim svilenim rupcima, u jakama od baršuna s rukavima jarke crvene boje i s modrim, zelenim, crvenim, šarenim suknjama, u potkovanim cipelama. Skromne starice s belim rupcima, u sivim kaftanima, u starinskim suknjama i cipelama, ili u novoj likovoj obući, stajale su iza njih; između jednih i drugih stajala su nagizdana deca s omaštenim glavama. Seljaci su se krstili i klanjali potresajući kosom, žene, posebno starice, uperile uvele oči u ikonu sa svećama, snažno pritiskivale
skupljene prste na rubac na čelu, na ramena i na trbuh, šaputale nešto i naginjale se stojeći ili se spuštale na kolena. Deca se povodila za velikima i pomno se molila kad ih gledaju. Zlatni se ikonostas sjao od sveća koje su sa svih strana okruživale velike sveće ovijene zlatom. Polilej je bio načičkan svećama, s pevnica su se čuli preradosni napevi dobrovoljnih pevača s basovima koji riču i s tankim diskantima.
           Nehljudov ode napred. U sredini je stajala aristokracija: vlastelin sa ženom i sinom u mornarskom kaputiću, policijski pristav, telegrafist, trgovac u čizmama s krutim sarama, seoski starešina s kolajnom, a desno, uz amvon,19 iza vlasteoke, Matrjona Pavlovna u ljubičastoj haljini koja se je preevala, s belim šalom s rubom, i Katjuša u beloj haljini nabranoj na struku, s plavim pašom i s crvenom vrpčicom na crnoj glavi.
        Sve je bilo blagdanje, svečano, veselo i krasno; i sveštenik u svetloj srebrnoj odeždi sa zlatnim krstevima, i đakon i pojci u svečanima srebrnim i zlatnim stiharima, i nagizdani dobrovoljni pevači s omaštenim vlasima, i veseli plesni napevi blagdanjih pesama, neprestano svešteničko blagoslovanje naroda trima svećama iskićenim cvećem uz klikove koji se vazda ponavljaju te ponavljaju: Hristos voskrese! Hristos voskrese! Sve je bilo krasno, ali je najlepša bila Katjuša u beloj haljini s plavim pašom, s crvenom vrpčicom na crnoj glavi i očiju koje se sjaju od zanosa.
      Nehljudov je osećao da ga je ona videla i ne ogledajući se. Video je to kad je tik uz nju prolazio prema oltaru. Nije imao ništa da joj kaže, ali je smislio i rekao prolazeći pored nje:
- Tetica je kazala da će se omrsiti posle kasne službe.
       Kao i uvek kad bi ga pogledala, mlada joj krv prelila celo milo lice, a crne oči, smejući se i radujući se, naivno gledajući odozdo gore, zastale na Nehljudovu.
- Ja znam - osmehnuvši se odgovori ona.
         Međutim je pojac s bakrenim krčagom, gurajući se kroz svet, prošao pored Katjuše i ne gledajući je zapeo za nju skutom svoga stihara.20 Pojac je, očito zbog poštovanja prema Nehljudovu, obilazio njega i zapeo za Katjušu. A Nehljudovu je bilo na čudo kako on, taj pojac, ne razume da sve što postoji ovde, a i svuda po svetu - postoji jedino za Katjušu, te možeš da ne haješ za sve na svetu, samo ne možeš da ne haješ za nju jer ona je središte svemu. Za nju se sjalo zlato na ikonostasu i gorele sve te svijeće na polileju i u svećnjacima, za nju su bili ti radosni napevi: »Pasha Gospodnja, radujtesja ljudije«. I sve što je god bilo dobro na svetu, sve je bilo za nju. Tako se činilo Nehljudovu kad je
pogledavao na njenu stasitu spodobu u beloj haljini s naborčićima i na sabrano radosno lice kojemu je video po izrazu da baš ono isto što njemu peva u duši peva i u njenoj duši.
         U razmaku između rane i kasne službe iziđe Nehljudov iz crkve. Narod se maknuo pred njim i klanjao se. Neki su ga prepoznavali, neki pitali: »Čiji je taj?« U predvorju ga zadržaše. Okružili ga prosjaci, on im razdeli sitniš što je imao u kesi i siđe niza stepenice.
         Svanulo je bilo već toliko da je bilo vidno, ali sunce još nije izlazilo. Po grobovima oko crkve posedao svet. Katjuša je bila ostala u crkvi i Nehljudov je stade očekivati.
         Narod je svejednako izlazio lupkajući čavlima na čizmama po pločama, silazio niza stepenice i razilazio se po porti i po groblju.
        Stari prastari starac drhtave glave, slastičar Marje Ivanovne, zaustavi Nehljudova, poljubi se s njim, a žena njegova, starica s namreškanom jabučicom pod svilenom maramom, izvadi iz rupca i dade mu jaje žuto kao šafran. Odmah pristupi i mladi smeškavi mišićavi seljak u novom pršnjaku i sa zelenim pašom.
      - Hristos voskrese - reče on smejući se očima, primakne se Nehljudovu, prelije ga onim osobitim, seljačkim ugodnim zadahom i, škakljući ga svojom kuštravom bradicom, poljubi ga tri puta posred usta svojim krepkim, jedrim usnama.
        Dok se Nehljudov ljubio sa seljakom i primao od njega tamnosmeđe jaje, javi se haljina u prelevima Matrjone Pavlovne i mila crna glavica s crvenom vrpčicom.
         Odmah ga je smotrila iznad glava onih što su išli ispred nje, i on je video kako joj je zasjalo lice.
        Ona i Matrjona Pavlovna izađoše u predvorje i stadoše darivati prosjake. Katjuši pristupi prosjak s crvenom zaceljenom ranom mesta nosa. Ona nešto izvadi iz rupca, dade mu, zatim mu se približi i ne pokazujući nikakva gađenja, nego isto onako, sjajući očima, poljubi se tri puta s njim. A dok se ljubila s prosjakom, oči joj se sastadoše s Nehljudovljevim pogledom. Kao da je pitala: je li dobro, čini li što valja?
        »Jest, jest, mila, sve je dobro, sve je krasno, ljubim te.«
          Siđoše iz predvorja, i on joj pristupi. Nije htieo da je pozdravi poljupcem, nego je samo hteo da joj bude što bliže.
- Hristos voskrese! - reče Matrjona Pavlovna, kriveći glavu i smešeći se, takvom intonacijom koja je govorila da su sada svi jednaki, pa otare usta savijenim rupcem i približi mu svoje usne.
- Vaistinu - odgovori Nehljudov ljubeći se.
          Ogleda se na Katjušu. Bila je planula i približila mu se u isti mah.
- Hristos voskrese, Dmitrije Ivanoviču.
- Vaistinu voskrese - odgovori on. Poljubi se s njom dva puta i kao da se zamisliše treba li još, pa kao da su odlučili da treba, poljube se po treći put i oboje se nasmeše.
- Vi nećete svešteniku? - zapita Nehljudov.
- Nećemo, ovde ćemo posedeti, Dmitrije Ivanoviču - odgovori Katjuša teško dišući cielim grudima kao posle radosnog posla i gledajući mu ravno u oči svojim pokornim, devičanskim, zaljubljenim, i tek malko zrikavim očima.
          U ljubavi između muškarca i žene ima svagda jedan časak kad ta ljubav dopire do svog zenita, kad u njoj nema ničeg svesnog; nema rasuđivanja i ničeg čulnog. Takav je časak Nehljudovu bila ta noć svetlog Uskrsnuća Kristova. Kad se sad sećao Katjuše, njemu je, od svih prilika u kojima ju je video, taj časak zastirao sve druge. Crna, glatka, sjajna glavica, bela haljina s naborčićima, koja joj steže devičanski vitki stas i nežne grudi, i ta rumen, i te blage, sjajne, crne oči, i u svem biću njenu dve glavne crte: čistoća devičanske ljubavi ne samo prema njemu - to je on znao - nego ljubavi prema svima i prema svemu, ne samo prema svemu dobrom na svetu, nego i prema tom prosjaku s kojim se poljubila.
         Znao je da je u njoj bila ta ljubav, jer je te noći i toga jutra bio načistu s njom i bio svestan da se u toj ljubavi sleva u celini s njom.
        Ah, da je sve zastalo na tom osećaju te noći! »Jest, sva se ta strahovita zgoda dogodila već poslije te noći svetlog Uskrsnuća Kristova!« - mislio je sad sedeći uz prozor u porotničkoj sobi.

XVI

         Kad se vratio iz crkve, Nehljudov se s tetkama omrsio, a da se okrepi, napio se votke i vina po običaju, koji je prihvatio u puku, te otišao u svoju sobu i odmah zaspao odeven.Probudilo ga kucanje u vrata. Po kucanju je razabrao da je ona i ustao trljajući oči i otežući se.
      - Jesi li ti, Katjuša? Uđi - reče ustajući.
Ona odškrine vrata.
      - Zovu vas da jedete - reče ona.
       Bila je u onoj istoj beloj haljini, ali bez vrpce u kosi. Kad mu je pogledala u oči, zasjala se kao da mu javlja nešto neobično radosno.
   - Odmah ću doći - odgovori on uzimajući češalj da raščešlja kosu.
       Ona ostade još časak. On primeti to, odbaci češalj i pođe prema njoj. Ali se ona u taj isti mah okrene i pođe svojim, kao i obično, lakim i brzim koracima po prostirci u hodniku.
        »Kakav sam luđak« - reče sam sebi Nehljudov - »ta šta je nisam zadržao!«
         I on je trkom stigne u hodniku.
       Šta je htieo od nje, nije ni sam znao. Ali mu se činilo kad mu je ušla u sobu, da mora učiniti nešto što i svi čine u takvoj prilici, a on to nije učinio.
- Katjuša, stani! - reče joj.
       Ona se ogleda.
- Šta bi vi? - zapita zastajući.
- Ništa, samo...
         Svlada se i, sećajući se kako u takvim prilikama postupaju uopšte ljudi u njegovu položaju, obuhvati Katjušu oko struka.
         Ona stane i pogleda ga u oči.
- Nemojte, Dmitrije Ivanoviču, nemojte - progovori ona i zacrveni se do suza te svojom hrapavom, jakom rukom ukloni ruku koja je obuhvata.
          Nehljudov je ispusti i na trenutak ga snađe neprilika, zastidi se i zgadi se na sebe. Valjalo mu je poverovati samomu sebi, ali on nije razumeo da su ta neprilika i stid bili najbolji osećaji njegove duše, koja su izbijala iz njega, nego mu se, naprotiv, učinilo da to govori u njemu glupost njegova - i da treba raditi kako rade svi.
         Stigne je još jedanput, opet zagrli i poljubi u vrat. Taj poljubac nije više bio nipošto onakav kao ona prva dva poljupca: jedan slučajni za džbunom jorgovana a drugi jutros u crkvi. Ovaj je bio strastan, i ona je to osetila.
        - Ta šta vi to radite? - zavikne ona takvim glasom kao da je zauvek razbio nešto beskrajno dragoceno, i trkom otrči od njega.
         Došao je u blagovaonicu. Tetke nagizdane, doktor i suseda stajali su uza zakusku. Sve je bilo tako obično, ali je Nehljudovu u duši bila bura. Nije razumievao ništa od onoga što su mu govorili, odgovarao je nasumce i mislio samo o Katjuši, sećajući se kako je doživeo onaj poslednji poljubac kad ju je sustigao u hodniku. Ni o čem drugom nije mogao da misli. Kad je ona ulazila u sobu, on je, i ne gledajući je, osećao svim bićem svojim njenu prisutnost i morao siliti sebe da je ne gleda.
       A posle jela ode odmah u svoju sobu i dugo je hodao po njoj u silnom uzbuđenju, posluškivao glasove u kući i očekivao njene korake. Onaj životinjski čovek što je živeo u njemu ne samo da je digao sad glavu nego je nogama zgazio onog duševnog čoveka kakav je on bio kad je prvi put bio došao ovamo, a i jutros u crkvi; i taj je strašni životinjski čovek gospodovao sada sam samcat u njegovoj duši. Uza sve to što Nehljudov nije prestajao da vreba Katjušu, nije mu toga dana pošlo za rukom ni jedan jedini put da se sastane s njom nasamo. Valjda mu se uklanjala. Ali pred veče se dogodilo da je morala otići u sobu do one u kojoj je on stanovao. Doktor je ostao do noći, a Katjuša je morala da namesti gostu krevet. Kad joj je čuo korake, uđe Nehljudov tiho koračajući i susprežući disanje, kao da se sprema na prestupak.
        Kako je bila turila obe ruke u čistu navlaku i držala njima jastuk za uglove, ogleda se ona i nasmeši se, ali ne veselim i radosnim smeškom kao pre, nego uplašenim, jadnim. Taj osmeh kao da mu je govorio da je loše ono što on čini. Na časak zastade on. Tu je još bilo mogućnosti za borbu. Slabo doduše, ali još se razlegao u njemu glas istinske ljubavi prema njoj, koji mu je govorio o njoj, o njenim osećajima, o njenu životu. A drugi je glas govorio: pazi, propustićeš svoju nasladu - svoju sreću. I taj drugi glas zaglušio je prvi. Odlučno pristupi. I zaokupi ga strašan, nesuzdržljiv, životinjski osećaj.
         Ne ispuštajući je iz zagrljaja, Nehljudov je posadi na postelju i sedne uz nju osećajući kako treba da učini još nešto.
- Dmitrije Ivanoviču, golube, molim vas, pustite me - govorila je žalostivim glasom. - Ide Matrjona Pavlovna! - zavikne otimajući se, i zaista je neko prilazio vratima.
- Doći ću, dakle, noćas k tebi - izgovori Nehljudov. - Ta ti si sama?
- Šta vi to govorite? Ni za što! Nemojte - govorila je samo ustima, ali sve joj uzbuđeno, zbunjeno biće govorilo drugačije.
         Ona što je došla do vrata, bila je zaista Matrjona Pavlovna. Ušla je u sobu s pokrivačem na ruci, pa preko pogledala Nehljudova i srdito prekorila Katjušu što nije uzela pokrivač koji treba.
       Nehljudov izađe ćuteći. Nije se čak ni stideo. Video je po izrazu na licu Matrjone Pavlovne da ga ona osuđuje i da ima pravo što ga osuđuje, znao je da je loše to što čini; ali životinjski osećaj, koji se promaljao iza prijašnjeg osećaja dobre ljubavi prema njoj, zaokupilo ga i gospodovalo mu samo samcato ne priznajući ničega drugoga. Znao je sada šta treba činiti da zadovolji osećaj i tražio način kako će to učiniti.
        Celo je veče bio sav izvan sebe: čas je dolazio k tetkama, čas odlazio od njih u svoju sobu i na ulaz i mislio jedino o tom ne bi li ugledao nju samu; ali mu se i ona uklanjala, i Matrjona je Pavlovna nastojala da je ne ispušta iz očiju.

XVII

      Tako je prošlo celo veče i nastala noć. Doktor otišao spavati. Tetke se spremale da legnu. Nehljudov je znao da je Matrjona Pavlovna sad u spavaćoj sobi kod tetaka, a Katjuša u služinskoj sobi sama. Izađe opet na ulazno stepenište. Napolju je bio mrak, vlaga, toplo, i sav je vazduh bio pun one bele magle koja s proleća rasteruje poslednji sneg ili se širi od poslednjeg snega kad se topi. S reke koja je bila sto koraka od kuće, pod strminom, čuli su se čudni glasovi: to je pucao led.
      Nehljudov siđe niz stepenište na ulazu i koračajući preko bara po zaleđenom snegu priđe prozoru služinske sobe. Srce mu je kucalo u prsima tako da ga je čuo, dah mu je čas zastajao, čas se otimao s teškim uzdahom. U služinskoj je sobi gorela mala svetiljka; Katjuša je sama sedela za stolom, zamišljena, i gledala preda se. Nehljudov je, ne mičući se, dugo gledao u nju želeći da sazna šta će raditi kad misli da je niko ne vidi. Svoje dve minute sedela je nepomično, zatim uznela oči, osmehnula se, zaklimala glavom kao da prekorava samu sebe pa promenila položaj, otržito položila obe ruke na sto i upiljila oči preda se.
      Stajao je i gledao u nju i preko volje slušao u isti mah i kucanje svoga srca i čudne glasove što dopiru s reke. Tamo je na reci tekao neki neprestani, polagani rad, i čas je nešto pištalo, čas treskalo, čas se osipavalo, čas su kao staklo zvečale tanke sante. Stajao je gledajući u zamišljeno lice Katjušino na kome se odražavala njena duševna muka i on ju je žalio, ali začudo - to mu je žaljenje samo jačalo pomamu za njom
    Svega ga zaokupi pomama.
      Zakuca na prozor. Ona zadršće celim telom kao od električnog udara i na licu joj se javi strava. Onda skoči, priđe prozoru i primakne lice staklu. Izraz strave joj nije silazio s lica ni onda kad je oba dlana položila uz oči kao naočnjake i prepoznala njega. Lice joj je bilo neobično ozbiljno, nikad ga nije video takva. Osmehnula se tek kad se osmehnuo on - osmehnula se kao da se samo pokorava njemu, ali u duši joj nije bio osmeh nego strah. On joj rukom da znak pozivajući je k sebi, napolje. Ali ona zamaše glavom da neće da izađe, i ostade uz prozor. On primakne još jedanput lice staklu i htede da joj dovikne neka iziđe, ali se u taj mah ona okrene vratima, očito ju je zovnuo neko. Nehljudov odstupi od prozora. Magla je bila tako gusta da Nehljudov, kad je odstupio pet koraka od kuće, nije više video prozor na kući nego samo gromadu koja se crni, a iz nje svetlu crven, nalik na golemu svetlost svetiljke. Na reci je i dalje trajalo ono isto pištanje, šuštanje, treskanje i zvečanje leda. Nedaleko se iz magle oglasi petao, odazovu mu se u blizini drugi, a iz daljine se iz sela začuju petlovski kukureci kako se nadvikuju i slevaju. A sve je uokolo, osim reke, bilo sasvim tiho. Bili su to već drugi petlovi.
    Pošto se prošetao neko dva puta amo-tamo iza ugla kuće i nekoliko puta zagazio nogom u baru, priđe Nehljudov opet prozoru služinske sobe. Svetiljka je svejednako gorela a Katjuša sedela opet sama za stolom nekako neodlučna. Čim je pristupio prozoru, pogleda ga ona. On kucne. I ne razgledavajući ko je kucnuo, istrči ona odmah iz služinske sobe, pa je čuo kako su se otvorila i zatim škripnula izlazna vrata. Čekao ju je već pred tremom i odmah je ćuteći zagrlio. Ona se privila uz njega, digla glavu i usnama dočekala njegov poljubac. Stajali su za uglom pred tremom, na okopnjelom suvom mestu, i njega svega ispunila bolna, nezadovoljena želja. Odjednom, zaprašte opet isto onako i zaškripe isto onako ulazna vrata te se začu srditi glas Matrjone Pavlovne:

- Katjuša!

       Ona mu se istrže i vrati u služinsku sobu. Čuo je kako se zakvačila kvaka. Iza toga se stiša sve, u prozoru nestade crvena sjaja, ostade samo magla i metež na reci.
      Nehljudov priđe prozoru, nije video nikoga. Kucne, ne bi odgovora. Nehljudov se vrati u kuću na glavni ulaz, ali nije usnuo. Izuo se i bos otišao hodnikom prema Katjušinim vratima, do sobe Matrjone Pavlovne. Isprva je čuo kako mirno hrče Matrjona Pavlovna i već htede da uđe, ali odjednom ona zakašlje i okrene se na škriputavoj postelji. On zamre i prestoji tako kojih pet minuta. Kad se opet stišalo sve i opet se začulo mirno hrkanje, krene on dalje nastojeći da staje na podnice koje ne škripe i priđe samim Katjušinim vratima. Sve je bilo tiho. Očito nije spavala, jer joj se nije čulo disanje. Ali čim je šapnuo:
 »Katjuša!« - skoči ona, pristupi vratima i uzme ga srdito, kako mu se činilo, nagovarati da ode.
- Na šta je to nalik? Ta zar se to može? Čuće tetice - govorila su njena usta, a celo joj biće govorilo: »Ja sam sva tvoja.«
      A Nehljudov je shvatao jedino to.
- No, otvori na časak! Molim te - govorio je besmislene reči.
         Ona se stiša, zatim se začulo šuškanje ruke koja traži kvaku. Kvaka škljocne, i on uđe na otvorena vrata.
     Zgrabi je onako kako je bila u gruboj, krutoj košulji golih ruku, digne je i ponese.
   - Jaoh! Što radite? - šaputala je. Ali on nije pazio na njene reči, nego ju je nosio u svoju sobu.
- Jaoh, nemojte, pustite me - govorila je, a sama se privijala uz njega.
      Kad je dršćući i ćuteći, ne odgovarajući na njegove reči, otišla od njega, izađe on na ulazne stepenice i stane, nastojeći da shvati značenje onoga što se dogodilo.
    Napolju je bilo svetlije: dole na reci još jače treskaju, zveče i pište sante a prijašnjim se glasovima pridružio još i šum. A magla se počela spuštati, iza magle isplovio, kao iza zida, mesec koji se uštapnuo te mračno osvetljuje nešto crno i strašno.
»Ta šta je to? Je li mi se dogodila velika sreća ili velika nesreća?« - pitao je sebe. - »Uvek je tako, svi su takvi« - reče sebi i ode spavati.

                                    Lav Nikolajevič Tolstoj,  Uskrsnuće
nastavak: romani u nastavcima

s ruskog preveo
Iso Velikanović