Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera ( XVII,XVIII )

Sedamnaesto poglavlje


       Toga istog mirnog subotnjeg poslepodneva u njihovu mestancetu, međutim, nije bilo veselo. Harperovi i porodica tetke Polly bili su se zavili u crninu uz veliku žalost i mnogo suza. Neobična se tišina bila nadvila nad selo, iako je, ruku na srce, onde i inače bilo dovoljno tiho. Meštani su rastreseno išli za svojim poslovima, malo su govorili i često uzdisali. Subotnji dan, inače predviđen za odmor, deci je bio samo na teret. Nisu imala volje za uobičajene zabave pa su uskoro i odustala od njih.
      Becky Thatcher, ophrvana setom, vukla se poslepodne pustim školskim dvorištem, ne nalazeći onde nikakve utehe. Pritom je razgovarala sama sa sobom:
      »Oh, da bar sad imam onu njegovu medenu kuglu! Nemam ništa što bi me sećalo na njega«, i suspregnu tihi jecaj.
    Uskoro stade i reče u sebi:
»To je tačno ovde bilo. O, da se to može ponoviti, ne bih mu više ono rekla, ne bih –ni za šta na svetu. Ali njega sad nema i ja ga više nikad, nikad, nikad neću videti.«
      Ta je pomisao slomi i ona odluta dalje, a suze joj se same kotrljale niz obraze. Onda naiđe poprilična skupina dečaka i devojčica, sve Tomovi i Joeovi drugovi u igri: zaustaviše se gledajući preko ograde od kolja i smernim glasom razgovarajući o tome kako je Tom svojevremeno napravio ovo ili ono, kada su ga zadnji put videli te kako je Joe rekao ovu i onu nevažnu sitnicu (u kojoj se već onda krilo jezivo proročanstvo, kako se to sada jasno vidi!), a svaki je govornik pokazivao tačno mesto na kom je tada stajao koji od dvojice nestalih dečaka pa onda dodavao nešto poput: »A ja sam stajao baš ovako – kao što sad stojim, a ti kao da si on – bio sam mu ovako blizu – a on se nasmejao, baš ovako – a onda, nekako, kao da me jeza prošla – nešto grozno, znaš – i uopćšte nisam shvatao što to znači, naravno, ali sad mi je sve jasno!«
       Onda nastade prepirka o tome ko je pokojne dečake poslednji video žive pa su mnogi svojatali tu žalosnu čast i nudili dokaze popraćene više ili manje iskrivljenim svedočanstvima. Kada je konačno zaključeno ko je zaista poslednji video pokojnike i s njima poslednji razmenio nekoliko reči, ti sretnici zadobiše nekakvu svetu važnost, a svi su ostali blenuli u njih i zavideli im. Neki jadničak koji nije našao ništa drugo čime bi se mogao pohvaliti, reče, prilično se očevidno ponoseći tom uspomenom:
      »E, pa, mene je Tom Sawyer jednom izmlatio.«
       No, to i nije bila neka naročita ponuda. Većina je dečaka mogla spomenuti to isto pa se time ovoj časti snižavala cena. Družba se otklati dalje, glasom punim strahopoštovanja oživljavajući sećanja na nestale junake.
      Kada sutradan prepodne završi nastava u nedeljnoj školi, zvono, umesto da zvoni na uobičajen način, poče zvoniti za mrtve. Bila je to veoma tiha nedelja, a žalosni se zvuk dobro slagao sa setnim mukom što se bio nadvio nad prirodu. Meštani su se počinjali okupljati, zastajkujući časkom u predvorju da se šaptom malo porazgovore o tužnom događaju. No, u crkvi niko nije šaptao i tišinu je prekidalo samo sumorno šuštanje kakve haljine kada bi koja žena zauzimala svoje mesto u klupi. Niko se nije sećao da je crkvica ikada ranije bila tako puna. Napokon nastade pauza puna napetosti, ćutnja puna iščekivanja, a onda uđe tetka Polly u Sidovoj i Marynoj pratnji, te za njima porodica Harper, svi u dubokoj crnini, pa svi ljudi, a s njima i stari sveštenik, s puno poštovanja ustadoše i ostadoše na nogama, sve dok žalobnici ne posedaše u prvu klupu. Tada opet usledi sveopšta tišina, na mahove prekidana prigušenim jecajima, a potom sveštenik raširi ruke i poče moliti. Bi otpevana ganutljiva crkvena pesma i usledi propoved nadahnuta biblijskom rečenicom: »Ja sam uskrsnuće i život.«
      U nastavku bogosluženja sveštenik iznese tako slikovit opis kreposti, umiljatog ponašanja i retke darovitosti nestalih dečaka te se svaka duša, misleći da ih prepoznaje u tom prikazu, žacnula sećajući se kako je pre uvek bila ustrajno slepa prema njima i kako je u jadnim dečacima ustrajno viđala samo pogreške i mane. Sveštenik isto tako ispriča mnoge dirljive zgode iz života malih pokojnika koje osvetliše njihovu umilnu i velikodušnu narav, pa svi stadoše uviđati koliko su ti događaji bili uzvišeni i lepi te se s dubokom žalošću setiše da su se njima, u vreme kada su se zbivali, činili kao pravi pravcati nitkovluci koji zaslužuju da budu kažnjeni bičem od sirove goveđe kože. Što se dirljiva priča više nastavljala, ljude  je obuzimalo sve jače i jače ganuće, dok na kraju celi skup ne zarida i u zboru se bolnih jecaja ne pridruži ucviljenim žalobnicima, a i sam sveštenik dade maha osećajima i zaplaka na propovedaonici.
           Na galeriji se ču neki šušanj koji niko ne primeti, a trenutak kasnije zaškripaše crkvena vrata. Sveštenik podiže suzne oči iznad maramice i zastade kao okamenjen! Najpre jedan, pa onda drugi par očiju krenu za sveštenikovim pogledom, a onda, svi ljudi ustadoše kao jedan i zagledaše se u trojicu mrtvih dečaka koji su koračali prolazom između klupa. Tom na čelu, za njim Joe, a na kraju se stidljivo vukao Huck, poput kakve hrpe ovešenih dronjaka. Njih su se trojica krila na napuštenoj galeriji slušajući vlastito posmrtno slovo.
       Tetka Polly, Mary i Harperovi baciše se oko vrata uskrslim dečacima, obasuše ih poljupcima upućujući ujedno Svevišnjemu izlive zahvalnosti, dok je jadni Huck stajao zbunjen i u neprilici, ne znajući tačno šta da napravi ili kamo da se sakrije pred tolikim neprijaznim očima. Pokoleba se i već htede šmugnuti kadli ga Tom uhvati za ruku i reče:
      »Tetko Polly, ovo nije u redu. Ljudi bi se trebali radovati i tome što vide Hucka.«
      »I biće tako. Ja se radujem što ga vidim, to jadno siroče bez majke!« Jedino je pažnja puna ljubavi kojom ga je obasula, mogla u Hucku izazvati još veću nelagodu od one koju je do tada osećao.
      Nenadano sveštenik povika iz sveg glasa: »Hval’te Boga od kog je blagoslov svaki – PEVAJTE! – i to iz punog srca!
        I zapevaše. Slavodobitno se zaori napev Stari Stoti, a dok su se od njega tresle krovne grede, gusar Tom Sawyer gledao je na zavidnu mladež, u dnu srca priznajući samome sebi da mu je ovo najsretniji trenutak u životu.
      Hrleći iz crkve, »nasamareni« su ljudi govorili kako bi gotovo pristali da ih neko opet ovako izvrgne ruglu samo da još jednom mogu čuti gde se ovako peva Stari Stoti.
         Toga je dana Tom izvukao više udaraca i poljubaca – zavisno o promeni raspoloženja tetke Polly – no što bi ih ranije zaslužio u godini dana, a da pritom ni sam nije zapravo znao što od toga dvoga u većoj meri izražava zahvalnost prema Bogu i ljubav prema njemu samome.


Osamnaesto poglavlje


      To je bila ona Tomova velika tajna – naum da se zajedno sa svojom gusarskom sabraćom vrati kući i prisustvuje vlastitim zadušnicama. U subotnje su predvečerje na nekoj kladi doveslali do misurijske obale i iskrcali se pet ili šest milja nizvodno od sela, u šumi na rubu mesta spavali gotovo do svitanja, a onda se sporednim prolazima i uličicama odšuljali do crkve i onde na galeriji još malo odspavali usred nabacane hrpe polomljenih klupa.
      U ponedeljak ujutro, za doručkom, tetka Polly i Mary bile su vrlo nežne prema Tomu i ispunjavale mu svaku želju, a svi su govorili više no inače. U toku razgovora reče tetka Polly:
      »Dobro, Tome, ne kažem da nije bila krasna šala držati sve nas gotovo nedelju  dana na mukama tako da se vas trojica zabavite, ali nisi morao biti baš tako tvrdog srca pa i mene pustiti da tako patim. Ako si mogao preploviti ovamo na kladi da stigneš na vlastite zadušnice, mogao si i pre preći reku i nekako mi dati do znanja da nisi mrtav, nego si samo pobegao.«
     »Da, Tome, mogao si to učiniti«, reče Mary, »i verujem da bi ti to i napravio samo da si se toga setio.«
      »Napravio bi to, Tome?« upita tetka Polly, a lice joj čeznutljivo zasja. »Reci, da si se toga setio, bi li zaista tako napravio?«
     »Ja… ovaj… ne znam. To bi sve pokvarilo.«
      »Tome, nadala sam se da me bar toliko voliš«, reče tetka Polly potištenim glasom koji dečaka silno uznemiri. »Da ti je bilo dovoljno stalo da misliš o tome, već bi i to bilo nešto, čak da to i nisi napravio.«
      »Hajde, tetice, nije to nikakvo zlo«, zauze se za njega Mary, »to je samo Tomova smušenost – uvek je u takvoj žurbi da se nikad ničega ne seti.«
     »Tim žalosnije. Sid bi se setio. Sid bi to i napravio. Tome, jednog dana, kad bude prekasno, setićeš se ovoga i zažaliti šta ti je bilo premalo stalo do mene, a to bi te tako malo stajalo.«
    »Ali, tetice, pa ti znaš da mi je stalo do tebe«, reče Tom.
     »Otkud da ja to znam kad mi to nikad ne pokazuješ!«
     »Sad mi je žao što se nisam setio«, Tom će pokajničkim glasom, »ali sam te zato sanjao. Pa i to je nešto, je li?«
      »Nije mnogo – i mačke sanjaju – ali bolje išta nego ništa. Šta si sanjao?«
       »Eto, u sredu naveče sam sanjao da ti sediš ovde kraj kreveta, Sid je sedeo pored drvene škrinje, a Mary kraj njega.«
»Pa, tako je i bilo. Uvek tako sedimo. Raduje me što su se bar tvoji snovi toliko pomučili oko nas.«
»A sanjao sam i da je ovde bila majka Joea Harpera.«
»Pa i bila je ovde! Jesi li još nešto sanjao?«
»O, mnogo toga, ali mi je sad sve tako nejasno.«
»Dobro, hajde, bar se pokušaj setiti!«
»Nekako mi se čini kao da je vetar… da je vetar duvao u…u…«
»Potrudi se, Tome! Vetar je zaista duvao u nešto. Hajde dalje!«
         Tom je prstima pritiskao čelo naprežući se celu minutu, a onda rekao:
»Imam ga! Sad ga imam! Dunuo je u sveću!«
»Bože, smiluj nam se! Nastavi, Tome, nastavi!«
»Čini mi se da si rekla: ‘Gle, biće da su se vrata…’«
»Nastavi, Tome!«
»Samo trenutak, pusti me da razmislim… samo trenutak. Oh, da… rekla si kako ti se čini da su se vrata otvorila.«
»Dabogda ne sedela ovde ako to nisam i rekla! Sećaš se, Mary? Nastavi!«
»A onda… a onda… pa, nisam baš sasvim siguran, ali mi se čini kao da si rekla Sidu da… da…«
»No? No? Šta sam mu rekla da napravi, Tome? Šta sam mu rekla?«
»Rekla si mu… rekla si mu… Oh, rekla si mu da ih zatvori.«
»Ma, za ime svega! Nikad u životu nisam čula ovako nešto! Meni neka više niko ne priča da u snovima nema ničega. Iz ovih stopa idem to ispričati Sereny Harper. Volela bih videti kako će joj u ovom pomoći ono njezino mudrovanje o praznoverju. Nastavi, Tome!«
»Oh, sad mi već sve postaje jasno kao dan. Onda si rekla da nisam zločest, nego samo nestašan i lakomislen te da nisam ništa poslušniji od… od… Mislim da si rekla ‘od ždrebeta’ ili nešto slično.«
»Tako je i bilo! Za Boga miloga! Nastavi, Tome!«
»A onda si počela plakati.«
»I jesam. Jesam. I to mi nije bilo prvi put, nije. A onda…«
»Onda je i gospođa Harper počela plakati i rekla da je i Joe isto takav i požalila je što ga je izmlatila zato što je dirao vrhnje koje je zapravo ona sama bacila…«
»Tome! To je Duh Sveti bio sišao na tebe! Postao si vidovit – eto, to se desilo! Tako ti Boga, nastavi Tome!«
»Onda je Sid rekao… rekao je…«
»Mislim da ja ništa nisam rekao«, reče Sid.
»Jesi, Side, rekao si », reče Mary.
»Začepite vas dvoje i pustite Toma da nastavi! Šta je Sid rekao, Tome?«
»Rekao je… mislim da je rekao kako se nada da je meni dobro tamo gde sam otišao, ali da sam bio samo malo bolji…«
»Gle, čujete li vi ovo? To su tačno njegove reči!«
»A ti si mu rekla da zaćuti.«
»Bome, jesam! Mora da je tu bio neki anđeo. Tu je negde bio anđeo!«
»Onda je gospođa Harper pričala o tome kako je nju Joe preplašio praskavom žabicom, a ti si govorila o Peteru i Ubibolu...«
»Živa istina, baš kao što ja ovde stojim!«
»I još ste nadugo i naširoko pričali o tome kako ste zbog nas pretraživali dno reke i da će u nedelju biti zadušnice, a onda ste se ti i gospođa Harper zagrlile i plakale i ona je otišla.«
»Baš tako! Baš tako, dabogda ne sedela na ovom mestu ako nije baš tako bilo. Tome, ne bi to tačnije mogao ispričati ni da si nas video! A šta je onda bilo? Nastavi, Tome!«
»Onda, mislim da si se molila za mene – video sam te i čuo svaku tvoju reč. Legla si u krevet, a meni je bilo tako žao zbog tebe da sam uzeo komad platanine kore i na njemu napisao: ‘Nismo mrtvi – samo smo otišli u gusare’, stavio sam ga na sto kraj sveće, a tada… izgledala si tako draga, dok si tu ležala i spavala, da mislim da sam ti prišao, sagnuo se i poljubio te u usta.«
»Zbilja, Tome, zbilja? Zbog ovoga ti sve opraštam!« Pa steže dečaka u tako čvrst zagrljaj da se Tom sam sebi učini kao najgora ništarija.
»Bilo je to jako lepo od tebe, premda je bilo samo – u snu«, razmišljao je Sid na sav glas.
»Ćuti, Side! Čovek i u snu radi isto što bi radio i na javi. Evo ti velika jabuka milamka koju sam čuvala za tebe, Tome, ako se ikada vratiš… A sad – hajde u školu. Zahvaljujem Bogu dragome i našem nebeskom Ocu što mi te vratio, njemu koji je tako strpljiv i milosrdan prema onima koji veruju u njega i drže njegovu reč, iako samo nebo zna da ja to nisam zaslužila. Ali kad bi on samo zaslužnima davao svoj blagoslov i pružao ruku da ih provede kroz tegobe, malo bi se njih smešilo na ovome svetu ili bi ikada našli svoj mir u Gospodu kada nastupi večna noć. Hajde, Side, Mary i Tome, idite, već ste me dovoljno zadržali.«
         Deca pođoše u školu, a stara gospođa u posetu gospođi Harper da njezinu trezvenom gledanju suprotstavi Tomov čudesni san. Sid je bio toliko pametan da glasno ne izrazi misao koja mu je pri izlasku iz kuće bila na pameti, a glasila je ovako: »Prilično prozirno – tako dugačak san, a bez ijedne greške!«
            Kakav li je Tom tek sada postao junak! Nije skakutao i đipao, nego je koračao dostojanstveno se kočopereći, kako i dolikuje gusaru koji je svjestan toga da se sve oči u njega upiru. A zaista je tako i bilo. Nastojao se pretvarati da ne vidi poglede i da ne čuje primedbe kojima je bio popraćen njegov prolazak, ali se njima zapravo hranio i opijao. Dečaci manji od njega trčkarali su mu za petama, isto toliko ponosni što se mogu pokazati uz njega i što ih on trpi uza se kao da je Tom bubnjar na čelu kakve povorke ili slon koji putujući zverinjak predvodi pri ulasku u kakvo mjesto. Njegovi su se pak vršnjaci pričinjali kao da i ne znaju da je bio otišao od kuće, ali su se svejedno izjedali od zavisti. Bili bi sve dali za njegovu tamnu, od sunca preplanulu kožu i blistavu glasovitost, a Tom se ne bi bio rastao ni od jednoga ni od drugoga, čak ni za celi cirkus.
          U školi su se deca toliko zanosila njime i Joeom, a njihove ih oči obasipale tako rečitim divljenjem, da su oba naša junaka doskora nepodnošljivo visoko »digla nos«. Željnim su slušateljima pripovedali o svojim pustolovinama – no, samo bi započeli jer, uz maštu koja je neprestano iznalazila novu građu, nije bilo verovatno da bi u svojem pripovedanju ikada mogli doći do kraja. A kada su konačno izvadili i lule pa se ushodali bezbrižno odbijajući dimove, njihova je slava dosegla vrhunac.
           Tom zaključi da će sada moći izdržati i bez Becky Thatcher. Slava je dostatna. Živeće za slavu.
         Sada, kada se istaknuo, možda će ona poželeti da se »pomire«. Pa, neka pokuša – videće ona da i on može biti isto toliko ravnodušan kao i neki drugi ljudi. Uskoro se Becky pojavila, a Tom se pretvarao da je ne vidi. Udaljio se i prišao skupini dečaka i devojčica pa počeo s njima razgovarati. Ubrzo opazi da ona veselo skakuće amo-tamo, zažarena lica i nemirnih očiju, pretvarajući se da je zaokupljena samo igrom lovice sa školskim drugaricama i vrišteći od smeha kad koju od njih uhvati, ali je primetio i da ih uvek lovi u njegovoj blizini te da u takvoj prilici baca stidljive poglede prema njemu. To je pak samo godilo opakoj taštini u njemu pa je Becky, umesto da ga pridobije, postigla tek to da njemu još jače »poraste perje«, šta više, da još revnije izbegava pokazati kako zna da je ona negde u njegovoj blizini. Uskoro je prestala zbijati vragolije i stala se neodlučno vrzmati naokolo, jednom ili dvaput uzdahnuvši te potajice i čeznutljivo bacajući letimične poglede prema Tomu. Tada opazi da Tom sada više razgovara s Amy Lawrence nego s bilo kim drugim. Oseti oštru bol te se odmah smete i zbuni. Pokuša se udaljiti, ali je umesto toga vlastite izdajničke noge odvedoše do one skupine. S hinjenom se živahnošću obrati devojčici koja je stajala gotovo kraj Tomova lakta:
»Hej, Mary Austin! Sram te bilo, zašto nisi bila u nedeljnoj školi?«
»Bila sam. Nisi me videla?«
»Pa, ne. Bila si? Gde si sedela?«
»Bila sam u razredu gospođice Peters, tamo gde uvek sedim. Ja sam tebe videla.«
»Ma, je li? Zbilja je čudno što te nisam videla. Htela sam ti reći za izlet.«
»O, izvrsno. ko će ga prirediti?«
»Moja mama će ga prirediti za mene.«
»Oh, baš krasno. Nadam se da će i mene pozvati.«
»Naravno da hoće. Taj izlet priređuje radi mene. Pozvaće sve koje joj ja kažem da pozove, a ja ću joj reći za tebe.«
»Vrlo liepo od tebe. Kada će to biti?«
»Uskoro. Možda za vreme školskog raspusta.«
»O, ala će to biti zabavno. Hoćeš li pozvati sve cure i dečke?«
»Da, sve svoje prijatelje… ili one koji to žele biti«, i ona opet kriomice baci pogled na Toma, no on je i dalje razgovarao s Amy Lawrence pričajući joj o strašnoj oluji na otoku i o tome kako je munja rascepila veliko platanino stablo »pretvorivši ga u triešće«, dok je on »stajao na svega tri stope od njega«.
»Oh, mogu li i ja doći?« upita Gracie Miller.
»Možeš.«
»A ja?« reče Sally Rogers.
»Možeš.«
»I ja?« pitala je Susy Harper. »I Joe?«
»Možete.«
         I tako redom, plješćući rukama od veselja, sve dok svi iz skupine, osim Toma i Amy, nisu izmolili poziv. Onda se Tom hladnokrvno udalji i povede Amy sa sobom, nastavljajući s njome razgovor. Becky zadrhtaše usne i suze joj navriješe na oči, ali ona te znakove slabosti prikri usiljenom veselošću i nastavi brbljati, samo što joj sada više ništa nije značio ni izlet ni ma što drugo. Čim joj se pružila prilika, udalji se i sakri te se, kako to kažu pripadnice njezina spola, »dobro isplaka«. Nakon toga je, zlovoljna i povrijeđena u svojem ponosu, sjedila u školskoj klupi sve do zvona, a onda ustade s osvetoljubivim blijeskom u očima i zabacivši dugačke pletenice, reče sama sebi da zna što će učiniti.
         Za vreme odmora Tom, samozadovoljno likujući, nastavi očijukati s Amy. Neprestano se motao uokolo ne bi li našao Becky i mučio je tom svojom predstavom. Konačno je ugleda, ali mu tu sva živahnost najednom splasnu. Becky se bila udobno smestila na klupici iza školske zgrade i razgledavala neku slikovnicu u društvu Alfreda Templea – bili su se toliko zadubili u knjigu, a glave im, onako nadvijene nad njom, bile tako blizu jedna drugoj te se činilo kako ništa drugo na ovome svetu i ne vide. Užarena ljubomora poteče Tomovim žilama. Poče mrziti sam sebe što je odbacio priliku za izmirenje koju mu je bila pružila Becky. Nazva sam sebe budalom i svim pogrdnim imenima kojih se mogao setiti. Dođe mu da zaplače od besa. Amy je, šećući uz njega, i dalje sretno čavrljala jer joj je srce pevalo, no Tomu se bio svezao jezik. Nije slušao što mu ona govori pa je, kad god bi zastala očekujući njegov odgovor, mogao samo nespretno izmucati da se s njom slaže, što bi isto toliko često izrekao u pravom koliko i u krivom trenutku. Svejednako ga je nešto neprestano teralo iza školske zgrade da vlastite oči muči mrskim prizorom koji se tamo odigravao. Nije mogao tome odoleti. I dovodilo ga je do besa što vidi, kao što mu se činilo, kako Becky Thatcher uopšte i ne primećuje da on postoji među živima. No, ona ga je bila itekako opazila i shvatila da dobiva bitku pa joj je bilo drago da sada i on malo pati kao što je i ona ranije patila.
       Amyno je sretno klepetanje postajalo nesnosno. Tom je spominjao poslove koji ga čekaju, stvari koje mora napraviti, a vreme leti. No, uzalud – devojčica je i dalje cvrkutala. Tom pomisli: »O, đavo je odneo, zar je se nikad neću rešiti?« Konačno se zaista morao pobrinuti za spomenute poslove – a ona je bezazleno rekla da će biti »tu negde« kada nastava završi. On na to naglo ode mrzeći je zbog toga što je rekla.
»Bilo ko drugi!« mislio je Tom škrgućući zubima. »Bilo koji dečaka iz našeg mesta, samo ne taj pametnjaković iz Saint Louisa koji misli da se jako otmeno oblači i da je od posebnog roda. O, u redu stvar, gospodine, izmlatio sam te prvog dana kad si ugledao ovo mesto, a izmlatiću te i opet. Samo čekaj dok te dohvatim. Ma, ja ću te…«
       I on stade izvoditi nekakve kretnje kao da mlati dečaka kojeg je zamišljao pred sobom – bubetao je šakama zrak, udarao nogama i kopao protivniku oči. »’Oćeš još, a? Dosta ti je, je l’da? To će ti biti dobra škola!« I tako se tobožnja tučnjava završi na njegovo zadovoljstvo.
      Tom u podne pobeže kući. Niti mu je savest više mogla podnositi Amynu zahvalnu sreću niti ljubomora podnositi onaj drugi jad. Becky je nastavila razgledanje slikovnice u Alfredovu društvu, no minute su se odužile, a nigde nije bilo Toma da zbog toga pati, pa joj se radost zbog pobjede poče mutiti i ona izgubi zanimanje za daljnju igru. Ovome se priključiše ozbiljnost i rastresenost, a zatim i potištenost. Dva-tri puta naćulila je uho čuvši nečiji korak, ali je to bila lažna nada: Toma nije bilo. Na kraju se potpuno sneveseli i požali što je u svemu tome tako daleko otišla. Kada je jadni Alfred, i ne znajući kako se to događa, video da ona na nj više ne obraća pažnju pa uzeo neprestano uzvikivati: »Oh, kako je ova slika krasna! A pogledaj ovu!«, konačno je izgubila strpljenje i rekla: »Ma, ne gnjavi me! Baš me briga za slike!«, briznula u plač, ustala i otišla.
           Alfred pristade za njom s namerom da je pokuša utešiti, no ona mu reče: »Slušaj, odlazi i ostavi me na miru. Mrzim te!«
       Dečak zastade pitajući se što joj je skrivio – jer je bila rekla da će tokom celoga podnevnog odmora s njim razgledavati slike, a ona ode plačući. I dalje razmišljajući o tome, Alfred uđe u praznu školsku zgradu. Bio je ponižen i ljut. Lako je pogodio istinu – devojčica ga je bila jednostavno iskoristila da bi na taj način prkosila Tomu Sawyeru. Kada mu ta misao pade na pamet, zamrzi Toma još više nego ranije. Požele mu nekako napakostiti, a da sam pritom ne stavi mnogo na kocku. Pogled mu pade na Tomovu čitanku. To je bila povoljna prilika. S velikim zadovoljstvom otvori knjigu na stranici s vežbom predviđenom za to poslepodne i po njoj proli tintu.
          U tom je trenutku iza njegovih leđa kroz prozor provirila Becky, videla šta je Alfred napravio i otišla dalje ne odavši svoju prisutnost. Zatim je pošla kući s namerom da pronađe Toma i sve mu ispriča: Tom će joj biti zahvalan i razmirice će se među njima rešiti. Međutim, pre no što je prešla pola puta do kuće, predomisli se. Seti se Tomova postupka prema njoj u času kada je govorila o izletu, pa je to ponovno zapeče i ispuni stidom. Odluči dopustiti da ga kazne šibom zbog umrljane čitanke, a ona će ga, povrh svega, još i zauvek mrziti.

                                     Mark Twen,  Doživljaji Toma Sojera
                                      ( nastavak : romani u nastavcima)
                                   

Mark Tven, Doživljaji Toma Sojera ( XV, XVI )

Petnaesto poglavlje  

       Nekoliko je časaka kasnije Tom već bio u plićaku kraj peščanog spruda i kroz vodu gazio prema ilinojskoj obali. Voda mu je došla do pasa tek kada je već bio stigao na pola puta. Sada mu struja više nije dopuštala da dalje gazi pa se smelo bacio u reku da prepliva preostalih sto jardi. Plivao je protiv struje, sekući je popreko, ali ga je ona ipak vukla nizvodno nešto brže no što je očekivao. Uza sve to, konačno je stigao do obale, pa pustio da ga struja i dalje nosi, sve dok nije naišao na plićak i izvukao se iz vode. Stavi ruku u džep na kaputiću, ustanovi da je onaj komad kore još onde, a onda udari kroz šumu, usporedo s obalom i u odeći s koje se cedila voda. Nešto pre deset sati izađe na čistinu nasuprot selu i vide visoku rečnu obalu i skelu gde leži u sjeni drveća. Pod treperavim je zvezdama sve mirovalo. Širom otvorivši oči, on spuznu niz strmu obalu, kliznu u vodu, načini plivajući tri-četiri zamaha i pope se na laki čamac koji je bio privezan na krmi plovila kao »čamac za spašavanje«. Zavuče se pod veslačku klupu i stade čekati, uzbuđeno dišući.
       Uskoro zveknu napuklo zvono i neki glas zapovedi da se »odreši užad«. Časak-dva kasnije kljun se čamca visoko podiže od udara valova što ih je skela podizala za sobom i putovanje otpoče. Tom se radovao ovom uspehu jer je znao da je to skeli poslednji prelazak za tu noć. Nakon dugih dvanaest ili petnaest minuta točkovi se zaustaviše, Tom kliznu preko ruba čamca, zapliva kroz tamu prema obali i izađe na suvo pedeset jardi nizvodno, gde nije bilo opasnosti da će naleteti na kakve skitnice.
         Polete kroz puste uličice i uskoro se nađe pred stražnjom ogradom tetkine kuće. Pope se preko nje, približi se »krilu« i pogleda kroz prozor dnevne sobe u kojoj je gorelo svetlo. Onde su zajedno sedeli i razgovarali tetka Polly, Sid, Mary i majka Joea Harpera. Bili su se smestili uz postelju, a postelja se nalazila između njih i vrata. Tom priđe vratima i poče tiho povlačiti zasun, onda blago pritisnu vrata i ona se odškrinuše, a on nastavi oprezno gurati, drhteći svaki put kada bi škripnula, sve dok ne prosudi da bi se četveronoške mogao provući kroz njih. Stoga proturi glavu i poče oprezno puzati.
         »Zašto ova sveća tako treperi?« upita tetka Polly. Tom se požuri. »Biće da su se vrata otvorila. Pa, naravno da jesu. Čudnim stvarima nikad kraja. Side, daj ih zatvori!«
       Tom u zadnji čas nestade ispod postelje. Ležao je tamo neko vreme i »izduvavao «, a onda dopuza tako blizu tetki da joj je gotovo mogao dodirnuti nogu.
        »Kao što sam rekla«, reče tetka Polly, »nije on bio zločest, nego, da tako kažem, nekako nestašan. Znate, prevrtljiv i lakomislen, nimalo poslušniji od ždrebeta. Tom nije nikada ništa zlo mislio i imao je najbolje srce koje je ikad postojalo«, i ona zaplaka.
      »Baš je takav bio i moj Joe – uvek pun vragolija i sposoban za svaku ludoriju, ali tako nesebičan i mio… Bože oslobodi, kad pomislim da sam ga istukla jer mi je popio vrhnje, a nije mi uopšte palo na pamet da sam ga sama bacila zato što se pokvarilo, a sad svojeg jadnog, nedužnog dečaka nikad, nikad, nikad više neću videti na ovom svetu!« I gospođa Harper zajeca kao da će joj srce prepući.
       »Nadam se da je Tomu dobro tamo gde je sad«, reče Sid, »ali da je bio samo malo bolji…«
         »Side!« Premda ga nije mogao videti, Tom nasluti sevanje u očima stare gospođe. »Neću ni reči čuti protiv mog Toma, sad kad ga više nema. Bog će se pobrinuti za njega, ne trebaš se ti o tome brinuti, mladiću. Oh, gospođo Harper, ne znam kako ću bez njega, ne znam kako ću bez njega. Bio mi je takva uteha, premda mi se zbog njega često kidalo staro srce.«
         »Bog dao, Bog oduzeo. Blagoslovljeno budi ime Gospodnje. Ali ovo je tako teško, oh, tako teško. Eto, baš prošle subote moj Joe mi je zapalio praskavu žabicu ravno pod nosom i ja sam ga tresnula tako da se pružio koliko je dug i širok. Nisam tada ni slutila kako će brzo… O, da se taj trenutak može vratiti, ja bih ga sada zagrlila i blagoslovila.«
         »Da, da, da, tačno znam kako se osećate, gospođo Harper, posve točno znam kako se osećate. Još juče u podne moj Tom je našeg mačka napojio Ubibolom pa sam pomislila da će nam životinja kuću prevrnuti. I onda sam, Bože mi prosti, čvrknula Toma naprsnjakom po glavi. Jadni dečko. Jadni moj mrtvi dečko. Sada se rešio svih muka. A zadnje reči koje sam od njega čula bile su prekor zbog…«
           No, ta uspomena bijaše previše bolna za staru gospođu i posve je slomi. Sada je već i sam Tom cmizdrio, i to više iz sažaljenja nad samim sobom negoli zbog drugih. Čuo je kako Mary plače i od vremena do vremena ubacuje poneku lepu reč o njemu. Već je i sam o sebi počinjao misliti lepše no ikada pre. Ipak, tetkin ga je teški jad dovoljno dirnuo da poželi iskočiti ispod postelje i pričiniti joj time silnu radost – a usto se i veličanstvena teatralnost takva postupka činila njegovoj naravi posebno privlačnom, ali se svlada i ostade mirno ležati.
          Slušao je i dalje pa je po raznim sitnicama razabrao kako se isprva nagađalo da su se dečaci utopili na kupanju, a onda se otkrilo da je nestala mala splav. Zatim su neki dečaci rekli da su nestali dečaci obećavali kako će se u selu uskoro »nešto čuti«, a mudre glave »zbrojile dva i dva« i zaključile da su dečaci otplovili na tom splavu pa će se uskoro pojaviti malo niže u prvom susednom gradiću. No, oko podneva su splav pronašli nasukanu na misurijskoj obali pet-šest milja nizvodno od sela pa je nade nestalo: bilo je sigurno da su se utopili, inače bi ih glad do mraka, ako ne i pre, bila poterala kući. Verovalo se da je traganje za telima uzaludan napor, i to naprosto zato što su se dečaci zasigurno utopili nasred tesnaca, jer bi se inače, kao dobri plivači, domogli obale. Danas je sreda uveče pa ako se tela ne nađu do nedelje, napustiće se svaka nada i istoga će se prepodneva održati zadušnice. Tom uzdrhta.
            Jecajući, gospođa Harper svima zaželi laku noć i okrenu se da pođe. No, onda dve ucviljene žene, prepustivši se zajedničkom porivu, padoše jedna drugoj u naručje i pošteno se isplakaše uzajamno se tešeći, a onda se rastadoše. Kada je Sidu i Mary poželela laku noć, tetka je Polly bila mnogo nežnija no što joj je bio običaj, pa čak i Sid malo šmrcnu, a Mary ode plačući iz sveg srca.

     Tetka Polly kleknu i poče se moliti za Toma tako dirljivo, tako usrdno i s takvom neizmernom ljubavlju u rečima i u staračkom drhtavom glasu da se dečak opet stao gušiti u suzama, još davno pre no što je ona završila molitvu.

       I nakon što je tetka otišla u postelju, Tom se još dugo nije smeo ni maknuti jer je ona od vremena do vremena bolno ječala, nemirno se prevrtala i bacala amo-tamo. Konačno se umiri pa bi u snu samo povremeno zastenjala. Tada se dečak iskrade, postupno se uspravi pored postelje, rukom zakloni svetlo sveće, stade iznad tetke i zagleda se u nju. Srce se ispuni sažaljenjem prema njoj. Izvadi iz džepa komad platanine kore i stavi ga kraj sveće, no tada mu nešto pade na pamet pa neodlučno zastade. Od sretnoga rešenja do kojeg je došao ozari mu se lice i on žurno strpa koru natrag u džep. Zatim se naže nad tetku i poljubi joj uvele usne pa se smesta išulja iz sobe zasunuvši vrata za sobom.
          Do rečnog se pristaništa probi natrag istim putem, ne nađe onde nikoga, hrabro zakorači na skelu jer je znao da je prazna, izuzevši stražara koji je redovno odlazio na spavanje i spavao kao zaklan. Tom odveza čamac na krmi, skliznu u njega te doskora oprezno zavesla uzvodno. Kada je dospeo na jednu milju iznad sela, poče veslati ukoso preko reke upinjući se iz petnih žila. Spretno pristade na suprotnu obalu jer je to za njega bila svakidašnja malenkost. Rado bi bio i zaplenio čamac, uz tumačenje da ga je moguće držati za lađu pa, prema tome, i za punovaljani gusarski plen, ali je znao da bi se za čamcem posvuda tragalo pa bi tako i on i njegovi prijatelji na kraju mogli biti otkriveni. Stoga se iskrca i zađe u šumu.
          Sede i dugo otpočinu mučeći se da za to vreme ostane budan, a onda se umorno podiže da pređe poslednji deo puta. Noć je bila na izmaku, a još pre no što se našao nasuprot ostrvskom sprudu, već se posve razdanilo. Opet otpočinu, sve dok sunce nije dobrano odskočilo i pozlatilo veliku reku svojim sjajem, a onda se baci u vodu. Malo kasnije, zastade, onako mokar, na rubu logora i ču Joea gde govori:
         »Ne, Tom ti je pouzdan kao niko, Huck. Vratiće se on. Neće pobeći. Zna on da bi to bila sramota za gusara, a i preponosan je za nešto takvo. Sigurno je nešto smislio, samo da mi je znati šta!«
        »No, ovo što je ostavio, to je na svaki način naše, a?«
        »Gotovo tako, Huck, ali ne još. U poruci piše da će biti naše ako se on ne vrati do doručka.«
         »I vratio se!« uskliknu Tom, iskoristivši ovaj trenutak za sjajan dramski utisak, pa dostojanstveno zakorači u logor.
           Bogat doručak od slanine i ribe bi ubrzo pripravljen te dečaci prionuše uz jelo, a Tom im usput ispripovedi (i ulepša) svoje pustolovine. Kada je završio s pripovedanjem, junačka družina nije znala šta će sa sobom od hvalisavosti i taštine. Zatim se Tom povuče u neki senoviti kutak da odspava do podneva, a ostala se dvojica gusara spremiše na pecanje i istraživanje.

Šesnaesto poglavlje

     Posle ručka cela družba pođe na sprud u potragu za kornjačinim jajima. Obilazili su uokolo zabadajući štapove u pesak, a kada bi naišli na kakvo mekano mesto, kleknuli bi i stali kopati rukama. Katkada bi iz jedne rupe izvadili i po pedeset-šezdeset jaja. Bile su to savršeno oble bele stvarce, mrvicu manje od običnog oraha. Te su večeri imali izvrsnu gozbu od jaja prženih na oko, a onda još jednu u petak ujutro.
          Nakon doručka zabavljali su se na sprudu vičući, poskakujući i neprekidno hvatajući jedan drugoga te zbacujući usput odeću sa sebe, sve dok nisu ostali posve goli, a onda nastaviše izvoditi ludorije daleko od plitke vode kraj spruda, boreći se sa snažnom strujom koja bi im od vremena do vremena povukla noge i time znatno povećavala zabavu. Povremeno bi stali u krug i dlanovima prskali vodu jedan drugome u lice, postupno se približavajući jedan drugome i okrećući glavu u stranu da izbegnu zagušno prskanje vode, a na kraju bi se pograbili i rvali, sve dok neko od njih ne bi nadjačao i zagnjurio drugoga, a onda bi sva trojica završila pod vodom u klupku belih nogu i ruku pa opet izronili, pljujući, smejući se i hvatajući zrak – sve u isti mah.
          Kada bi se dobro izmorili, istrčali bi iz vode i izvalili se na suvi, vrući pesak, ležali onde i zasipavali se njime, a onda to prekinuli i opet odjurili u vodu da onde ponove raniju igru. Konačno im pade na pamet da njihova gola koža izgleda baš kao kakav »triko»u boji puti pa u pesku nacrtaše krug i tako načiniše cirkus – i to čak s tri klovna, jer nijedan nije tu najslavniju ulogu hteo prepustiti kome drugom.
           Zatim se prihvatiše klikera pa su se igrali gađanja »sa zemlje«, »iz kruga« i »za ozbiljno«, sve dok im i ta zabava ne dojadi. Onda se Joe i Huck još jednom okupaše, no Tom se ne usudi poći za njima jer je upravo u tom času otkrio da je, zbacujući hlače, s gležnja zbacio i nisku načinjenu od čegrtaljki zmije čegrtuše pa se čudio kako mu je bez zaštite te misteriozne amajlije. tako dugo uspelo izbeći grč. Nije se usuđivao ući u vodu dok je nije našao, a dotle su se druga dvojica umorila i spremila da malo otpočinu. Postupno se raziđoše svaki na svoju stranu, »raspekmeziše se« i čeznutljivo zagledaše prema selu koje je s druge strane široke reke dremalo na suncu. Tom se zateče kako nožnim palcem u pesku ispisuje BECKY, izbrisa to i naljuti se na sebe zbog vlastite slabosti. No, uprkos tome, opet ispisa to ime: nije tomu mogao odoleti. Izbrisa ga još jednom, a onda se reši daljnje napasti tako što pozva onu drugu dvojicu i pridruži im se.
          No, Joe je bio do te mere klonuo duhom da mu gotovo nije bilo spasa. Toliko je čeznuo za domom da je jedva podnosio taj jad. Suze samo što mu nisu potekle. A i Hucka je bila uhvatila seta. Tom je bio snužden, ali se pravio da to ne pokaže. Čuvao je tajnu i još je nije bio spreman odati, ali je znao da će je, ako ta buntovna potištenost još malo potraje, morati otkriti pa reče, tobože pokazujući veliku razdraganost:
       »Dečaci, kladim se da je na ovom otoku već bilo gusara. Mi ćemo ga opet pretražiti. Ovde negde sigurno postoji zakopano blago. Čujte, šta biste rekli da slučajno nabasate na trulu škrinju punu zlata i srebra?«
         No, njegove reči izazvaše samo mlak zanos koji izbledi bez ikakva odgovora. Tom ih pokuša namamiti na još jedan ili dva pothvata, ali mu i ti pokušaji propadoše. Bio je to bezizgledan trud. Joe je sedeo čeprkajući štapom po pesku i doimajući se veoma smrknuto. Konačno reče:
       »Dečaci, hajde da prekinemo s ovim. Ja bih kući. Ovde je tako pusto.«
        »Oh, nemoj, Joe, proći će tebe to neraspoloženje«, reče Tom. »Samo se seti kako je ovo dobro mesto za pecanje.«
         »Nije me briga za pecanje. Hoću kući.«
          »Ali, Joe, nigde se ne može tako dobro kupati kao ovde.«
         »Šta će mi kupanje? Nekako mi se i ne da kupati kad mi to niko ne brani. Ja ozbiljno idem kući.«
        »Oh, koješta! Derište! Sve mi izgleda da bi ti hteo svojoj mamici.«
         »Da, hoću se vratiti mami – baš kao što bi i ti hteo, samo da imaš mamu. Nisam ništa veće derište nego ti.« I Joe malo zašmrca.
           »Dobro, pustićemo cmizdravca da ide kući  mami, je li tako, Huck? Jadan mali – ne može bez mamice! Pa, dobro. Tebi se ovde sviđa, je li, Huck? Nas dvojica ćemo ostati, a?«
          Huck reče: »A-ha«, i to prilično nevoljko.
         »Dok sam živ, s vama više neću razgovarati«, reče Joe ustajući. »Tako da znate!« Zlovoljno se udalji i poče se oblačiti.
          »Vrlo važno!« reče Tom. »Niko te i ne treba. Idi kući pa neka ti se smeju. Ma, krasan si mi ti gusar. Huck i ja nismo cmizdravci. Nas dvojica ćemo ostati, je li, Huck? A on neka ide ako baš hoće. Izgleda mi da ćemo se verovatno snaći i bez njega.«
         Međutim, Tomu uza sve to nije bilo lako i uznemirio se videći da se Joe i dalje prkosno oblači, a obeshrabrio se videvši kako i Huck čeznutljivo gleda Joeove pripreme i ustrajava u nekakvoj zloslutnoj ćutnji. Uskoro Joe, bez ijedne oproštajne reči, poče gaziti kroz vodu prema ilinojskoj obali. Tomu klonu srce i on pogleda prema Hucku. Huck ne izdrža njegov pogled, već obori oči. Onda reče:
         »Tome, i ja bih išao odavde. Ovde se sve već pretvorilo u samu čamotinju, a sad će biti još i gore. Hajmo i mi, Tome.«
          »Ja ne idem. Vas dvojica možete ići ako hoćete. Ja bome ostajem.«
           »Tome, odoh ja.«
            »Dobro, idi – ko te drži?«
       Huck počne skupljati razbacanu odeću pa reče:
     »Tome, voleo bih kada bi i ti pošao. Razmisli još jedanput. Nas dvojica ćemo te čekati na obali.«
      »E, onda ćete se vraški načekati, tek toliko da znate.
       Huck žalosno krenu, a Tom ostade gledati za njim, u srcu mučen žarkom željom da odbaci ponos te i sam pođe. Nadao se da će ona dvojica stati, no oni su polako gazili sve dalje. Iznenada mu sinu da je sve oko njega postalo vrlo pusto i tiho. Po poslednji se put uhvatio u koštac s ponosom, a onda poleti za drugovima vičući:
        »Čekajte! Čekajte! Moram vam nešto reći!«
         Oni odmah stadoše i osvrnuše se. Stigavši do mesta na kojem su se njih dvojica zaustavila, Tom im poče otkrivati svoju tajnu, a oni su ga zlovoljno slušali, sve dok konačno ne shvatiše ono »glavno« na što je ciljao. Tada s odobravanjem ispustiše ratnički poklič i rekoše kako je to »sjajno!«, kao i to kako, da im je to odmah rekao, ne bi bili ni krenuli. On se uverljivo opravdavao, ali je pravi razlog bio u tome što se bojao da ih čak ni ta tajna neće predugo zadržati pa ju je odlučio sačuvati kao poslednji mamac.
         Dečaci se veselo vratiše i opet se s voljom prihvatiše ranijih igara, celo vreme brbljajući o Tomovoj izvanrednoj zamisli i diveći se njezinoj nadahnutosti. Nakon slasnog obroka od jaja i ribe, Tom reče da bi sada voleo naučiti pušiti. I Joeu se svidi ta namera pa reče da bi i on hteo pokušati. Tako Huck napravi lule i napuni ih. Dvojica početnika ranije nikada nisu pušila ništa osim cigara napravljenih od vinova lišća, a one su »peckale« jezik i nipošto se nisu računale kao muževno pušenje.
          Ispružiše se i osloniše na laktove pa oprezno i s nepoverenjem povukoše prvi dim. Bio je odvratna okusa i malo im se povraćalo, ali je Tom rekao:
      »Pa, to je baš lako! Da sam znao da je sve u ovome, odavno bih propušio.«
      »I ja«, reče Joe. »Ništa naročito.«
       »Zbilja, toliko puta sam gledao ljude kako puše i mislio kako bih rado da i ja to mogu, a nisam nikad ni pomislio da zapravo i mogu«, reče Tom.
      »Baš je tako bilo i sa mnom, je li Huck? Pa, Huck, ti si me čuo kad sam to govorio! Evo, neka ti Huck kaže.«
        »Jeste , još koliko puta«, potvrdi Huck.
        »A tek ja!« reče Tom. »O, stotinu puta. Jednom dole kod klaonice. Sećaš se, Huck? Kad sam to rekao, tamo su bili i Bob Tanner, Johnny Miller i Jeff Thatcher. Pa, Huck, valjda se sećaš da sam to govorio?«
          »Jesi, vala«, reče Huck. »Bilo je to onaj dan nakon šta san ja izgubio pravu bilu kamenku. Ne, još jedan dan ranije.«
       »Eto, šta sam ti rekao?« reče Tom. »Huck se seća.«
        »Verujem da bih celi dan mogao pušiti lulu«, reče Joe. »Uopšte mi nije mučno.«
        »Nije ni meni«, reče Tom. »I ja bih mogao pušiti celi dan. Ali se kladim da Jeff Thatcher ne bi.«
        »Jeff Thatcher! Pa, on bi se srušio da samo dvaput povuče. Samo da jednom pokuša, video bi on svoje.«
        »Još kako! A Johnny Miller – baš bih voleo jednom videti Johnnyja Millera da puši lulu.«
         »Oh, a ja misliš da ne bih?« reče Joe. »Ma, kladim se da Johnnyju Milleru to uopšte ne bi išlo, baš kao ni bilo što drugo. Njega bi sredilo već i da samo omiriše dim.«
      »Bome je tako, Joe. Čuj – što bih voleo da nas dečaci sada vide!«
       »I ja.«
       »Čujte, nećemo o ovome nikome ništa govoriti. Pa, kad jednom oni budu u blizini, ja ću prići tebi i reći: ‘Joe, imaš lulu? Baš bih malo zapalio’, a ti ćeš reći, onako nehajno, kao da to nije ništa, reći ćeš: ‘Da, imam onu staru lulu i još jednu, ali mi duvan nije baš dobar.’ A ja ću reći: ‘Oh, nema veze, samo ako je dosta jak.’ Onda ćeš ti izvaditi lule pa ćemo nas dvojica mirno zapaliti, a oni će samo zinuti od čuda.«
      »Ti Boga, Tome, što će to biti veselo. Voleo bih da to može sada biti!«
         »I ja isto! A tek kad im kažemo da smo pušiti naučili na gusarenju, kako će im samo biti žao što i oni nisu bili s nama!«
        »Oh, i meni tako izgleda, čak bih se i okladio u to.«
       Ovako je tekao razgovor, ali je doskora počeo ponešto zapinjati i postao nepovezan. Pauze  su postajale sve duže, a izbacivanje je pljuvačke čudesno učestalo. Svaka se pora na Tomovim i Joeovim obrazima pretvorila u prepuno vrelo te su njih dvojica jedva stizali dovoljno brzo izbacivati vodu iz podruma ispod jezika da spreče poplavu, a usprkos svim naporima, nešto im se sline slevalo u grlo i svaki ih čas teralo na povraćanje. Oba su dečaka sada već bila jako probledela, a lica im izgledala jadno. Joeu lula ispade iz mlitavih prstiju, a nakon toga se isto desi i Tomu. Oba su izvora besomučno tekla, a obe su sisaljke crple iz sve snage. Joe nemoćno reče:
        »Izgubio sam nož. Idem ga potražiti.«
       A Tom dodade drhtavih usana i zastajkujući u govoru:
        »Ja ću ti pomoći. Ti pođi onim putem, a ja ću tražiti oko izvora. Ne, Huck, ti ne moraš s nama – već ćemo ga mi naći.«
         Tako je Huck ponovno seo i čekao sat vremena. Onda mu postade dosadno pa krenu u potragu za svojim drugovima. Nađe ih u šumi, svakoga na svojoj strani, obojicu vrlo blede i obojicu u čvrstom snu. No, po nekim sitnicama zaključi da su se, ako su i imali kakvih nevolja, toga i rešili.
        Toga dana za večerom nisu baš bili razgovorljivi. Delovali su postiđeno, a kad je Huck nakon obroka sebi napunio lulu i spremao se isto napraviti i za njih, odbiše rekavši da se ne osećaju baš najbolje – pokvarili su želudac nečim što su pojeli za ručak.
        Oko ponoći, Joe se probudi i zovnu ostalu dvojicu. U zraku je ležala teška sparina koja je nagoveštavala oluju. Dečaci se šćućuriše jedan uz drugog i potražiše prijateljsko utočište kraj vatre, uprkos  sparnom vazduhu i njegovoj sumornoj, nepomičnoj toplini koja ih je gušila. Sedeli su mirno, u napetom iščekivanju. Svečani je muk i dalje vladao. Crna je tmina bila progutala sve izvan domašaja svetlosti vatre. Ubrzo sevnu drhtavi blesak koji na trenutak nejasno osvetli lišće, a zatim nestade. Domalo sevnu i drugi, malo jači. Zatim još jedan. Onda kroz šumsko granje s uzdahom prođe slabašan jecaj, a dečaci na obrazu osetiše kratkotrajan dašak i protrnuše od pomisli da je to kraj njih prohujao duh noćni. Nastupi pauza, a onda sablasna munja pretvori noć u dan i u njezinu se sjaju ukaza, zasebno i jasno, svaka, pa i najmanja vlat trave što im je rasla oko nogu. Ukazaše se isto tako i tri bleda, preplašena lica. Duboka orljava groma dovalja se i grunu s nebesa, a onda se izgubi u daljini poput potmule tutnjave. Prolete talas ledena vazduha , od čega sve lišće zašušta, a pahuljasti se pepeo oko vatre poput snega rasprši na sve strane. Još jednom nemilosrdno bleštavilo rasvetli šumu i u isti se tren prolomi prasak, a dečacima se učini da se od njega kidaju vrhovi drveća ravno iznad njihovih glava. U neprozirnoj tmini koja je nakon toga zavladala pribiše se od straha jedan uz drugoga. Po lišću jednolično zabubnja nekoliko krupnih kapi kiše.
      »Dečaci, brzo! Idemo u šator!« uzviknu Tom.
        Jurnuše spotičući se u mraku o korenje i vreže, a ni dvojica od njih ne potrčaše u istom smeru. Besna je vetrušina hučala kroz drveće, nagoneći u stenjanje sve na što bi naišla. Jedna je munja za drugom zaslepljivala oči, jedna orljava groma za drugom zaglušivala uši. Onda pljusnu kiša kao iz kabla, a stade se podizati i vihor, šibajući u naletima njome po tlu. Dečaci su se uzajamno dozivali, no huk vetra i tutnjava gromova potpuno im zaglušiše glasove. Konačno ipak jedan po jedan dovrludaše do šatora i skloniše se u nj, promrzli, preplašeni i mokri do kože: bili su, međutim, sretni što nisu sami u nevolji. Razgovarati nisu mogli – toliko je staro jedro besno udaralo, čak da su i uspeli nadjačati ostalu buku. Oluja je sve više mahnitala pa se jedro uskoro otrže sa svojih vezova i odlete lepećući na vetru. Dečaci se uhvatiše za ruke i pobegoše, uz mnogo padova i masnica, u zaklon velikog hrasta koji je rastao na obali reke. Bitka je sada bila u punom jeku. Pod neprekidnim požarom munja što je plamtio na nebesima sve se na zemlji ocrtavalo oštro kao izrezano i u nezasenjenoj jasnoći: poveno drveće, uzburkana reka bela od pene, brizgavo prštanje vodene izmaglice, nejasni obrisi strme obale na drugoj strani reke što se nazirala kroz rastrgane oblake i iskošenu kišnu koprenu. Svaki bi čas neko divovsko stablo klonulo u borbi i srušilo se kršeći mlađe raslinje. Neumorna orljava gromova sada je parala uši prodornim i oštrim, neopisivo užasnim praskom. Oluja doseže vrhunac u još neviđenom naletu te se činilo da je kadra rastrgati otok na komadiće, spaliti ga, potopiti ga sve do vrhova drveća, oduvati ga i zaglušiti svakoga živog stvora na njemu, i to sve u isti mah. Teško je mladim lutalicama bilo provesti ovu noć na otvorenom.
          No, borba se napokon završi i sile se prirode stadoše povlačiti uz sve tiše pretnje i gunđanje te ponovno zavlada mir. Dečaci se vratiše u logor, dobrano ustrašeni, no onde ustanoviše kako ipak imaju razloga da budu sretni i presretni: naime, veliku je platanu što je pružala zaklon njihovom ležaju, munja bila uništila i spalila, a oni su u času te nesreće bili daleko odatle.
         Sve je u logoru bilo preplavljeno, pa i logorska vatra. Njih su trojica bili tek nepromišljeni dečaci, kao i svi dečaci njihovih godina, te uopšte nisu bili zaštitili vatru od kiše. Bio je to itekakav razlog da se zabrinu jer su bili pošteno pokisli i promrzli. Na sav glas udariše u kuknjavu, no onda otkriše da je vatra odozdo bila toliko duboko nagorela veliku kladu kraj koje su je bili naložili (onde gde se klada krivila prema gore i odvajala se od zemlje) da je onoliko žara koliko bi otprilike stalo na dlan, izbeglo vlazi. Strpljivo su je poticali, sve dok iverjem i korom drveća koju su našli ispod zaštićenih klada ne navedoše vatru na to da se ponovno rasplamsa. Onda stadoše na nju gomilati suvo granje, sve dok se huktavi oganj ponovno ne razgori i njima opet postade lako pri duši. Osušiše kuvanu šunku i pogostiše se, a nakon toga sedoše uz vatru te uzeše raspredati o svojoj ponoćnoj pustolovini i slaviti je sve do jutra, jer nigde uokolo ionako nije bilo suvog mesta na kom bi se moglo spavati.
          Kada se ujutro prikralo sunce i zasjalo odozgor na njih, dečake svlada pospanost te odoše do peščanog spruda da malo odspavaju. Domalo sunce pripeče pa se nevoljko prihvatiše spravljanja doručka. Nakon jela osećali su se kiselo i ukočeno, a i opet ih je pomalo uhvatila čežnja za domom. Tom opazi znakove takva raspoloženja pa uze razveseljavati gusare što je bolje znao i umeo. No, njima nije bilo ni do klikera, ni do cirkusa, ni do kupanja, baš kao i ni do čega drugog. Podseti ih na zajedničku veliku tajnu i potaknu u njima tračak razdraganosti pa ih, dok se ona još nije izgubila, uspe pridobiti za novu zabavu. Neko će vreme prekinuti s gusarenjem pa će za promjenu biti Indijanci. Ta ih zamisao privuče te ne potraja dugo, a oni su se već svukli i od glave do pete išarali prugama od crna blata tako da su izgledali kao zebre – sva su trojica, dakako, bili poglavice – a onda se razleteše po šumi da napadnu kakvo englesko naselje.
       Naskoro se podeliše na tri neprijateljska plemena, pa su uz strašne bojne pokliče napadali jedan drugoga iz zasede, uzajamno se ubijali i skalpirali kao da ih ima na hiljade. Bio je to krvav, pa prema tome i krajnje ugodan dan.
         Sastaše se u logoru u vreme večere, gladni i sretni. No, sada se pojavi jedna poteškoća – zaraćeni Indijanci ne mogu jedni s drugima lomiti pogaču ako najpre ne sklope mir, a to je jednostavno nemoguće ako se najpre ne popuši lula mira. Za neki drugi način nisu bili nikada čuli. Dvojica među našim urođenicima gotovo zažališe što više nisu gusari. Druge im, međutim, nije bilo pa s onoliko prividnog veselja koliko su ga mogli u sebi skupiti, zatražiše lulu te stadoše redom iz nje povlačiti dimove, baš onako kako dolikuje.
          I gle, bi im drago što su postali divljaci jer su iz toga izvukli neku korist: ustanoviše kako sada već mogu pomalo pušiti, a da ne moraju odmah krenuti u potragu za izgubljenim nožem. Nije im bilo toliko mučno da im ozbiljno pozli pa nije bilo verovatno da će ovu izvanrednu priliku propustiti iz pukog nehaja. Ne, nakon večere počeše oprezno vežbati, i to s poprilično dobrim uspehom, pa tako celu veče provedoše likujući. Zbog novostečene su veštine bili ponosniji i sretniji nego da su mogli odrati kožu i skinuti skalp pripadnicima svih Šest plemena. Ostavićemo ih sada da puše, brbljaju i hvalisaju se jer nam za sada više nisu potrebni.

nastavci: Romani u nastavcima 

Mark Tven,Haklberi Fin

( pravo ime Samuel Langhorne Clemens)

Avanture Haklberi Fina

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo – i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:
Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.

Hak Fin
Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se – mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
– Dobro, onda idem u pakao – i pocepam hartiju.
Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.
 

Tesla i Mark Tven

Kada je Teslu sa 14 godina u Gospiću savladala teška bolest, roditelji su u očaju ispunili i njegovu želju da mu se donesu knjige za čitanje. “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače”, Tesline su reči.
Pokazivao je smisao za crtanje karaktera, u njegovim ličnim spisima očitava se i poseban smisao za humor, i sigurno bi bio uspešan i književnik - kaže profesor Vaso Milinčević, istoričar književnosti, autor knjige “Nikola Tesla i književnost”.
Tesla je bio obrazovan i svestran. Govorio je strane jezike, a od ranog detinjstva bio je zaljubljenik u književnost i znao je napamet poeziju Zmaja, Puškina, Dantea i Getea, Bajrona i Šilera.
- Izbegavao je svet inženjera i tehnološke inteligencije koja nije imala smisla za umetnost i družio se sa ljudima iz oblasti umetnosti - dodaje Milinčević.
Stoga nije neobično što se u krugu njegovih prijatelja našao i pisac Samjuel Klemens, poznatiji pod pseudonimom Mark Tven. Njihovo prijateljstvo trajalo je skoro dve decenije, od početka devedesetih godina 19. veka pa sve do smrti pisca 1910. godine.


„Kada se Tesla preselio u SAD 1884, Tven je već bio poštovan pisac, autor kratkih priča i novela. U godinama koje slede, Tesla će ostvariti brojne patente bez kojih je teško zamisliti život danas. Iako su u tom periodu i Tesla i Tven radili naporno, često menjali mesta boravka, i odlazili na putovanja van Njujorka, to nije sprečilo Tvena da pozove Teslu na venčanje svoje ćerke Klare u jesen 1909. Poziv je bio zvaničan, ali nedvosmislen dokaz bliskosti i trajnosti njihovog uzajamnog prijateljstva“, navodi se u radu “Prijateljstvo između Nikole Tesle i Marka Tvena“.
Autori ovog rada dr Dragoljub Cucić, dr Aleksandar Nikolić i viši kustos Muzeja Nikole Tesle Bratislav Stojiljković analizirali su i dve kratke Tvenove poruke pronađene u Teslinoj zaostavštini.
Tven rukom ispisuje na papiru „Player’s Cluba“ i verovatno preko kurira šalje Tesli poruke početkom 1894, a koje se odnose na susrete zakazane za 4. mart i potom za 26. april povodom fotografisanja u Teslinoj laboratoriji. U prvoj obaveštava naučnika da je u gužvi i da se ne pouzda u njega, dok se u drugoj izvinjava što zbog neodložnih obaveza neće biti u prilici da dođe u zakazano vreme.


Uticaj Dekarta

Tesla je iščitao i sabrana Dekartova dela i zapisao da je od ovog francuskog filozofa i matematičara prisvojio temeljni metod u posmatranju života: “Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam u matematičke formule. Što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, nije me ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici, a na taj način čitam i danas srpske narodne umotvorine. To je put  nauke”.

„Čuveni pisac, ipak je uspeo da se pojavi 4. marta u Teslinoj laboratoriji. Međutim, fotografije koje su se pojavile godinu dana kasnije, u aprilu 1895, u članku o Teslinom oscilatoru i drugim izumima koje je Tomas Martin objavio u magazinu ‘Century‘, vode zaključku da je bilo više od dva dosad poznata zakazana snimanja u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Autor članka je objavio upravo fotografiju sa Tvenom, a koja je datirana sa januar 1894“, piše u pomenutom naučnom radu.
U svojim memoarima Robert Džonson piše: „...Bio je prvi koji je koristio fluorescentno svetlo u fotografske svrhe i bio sam jedan u grupi stalnih, sa Tvenom, Džefersonom i Krafordom, koji su imali čast da steknu takvo iskustvo - da budu fotografisani na taj način“, zabeležio je Džonson.

Pismo iz Beča

Zanimljivo pismo stiglo je na Teslinu adresu od Tvena iz Beča, u kojem je pisac sa porodicom boravio od septembra 1897. do maja 1899. godine. „Da li imate austrijske i engleske patente tog destruktivnog užasa koji ste izumeli? I ako imate, hoćete li im odrediti cenu i ovlastiti mene da ih prodam? Poznajem ministre odbrane obeju zemalja. Biću u Evropi još godinu dana. Ovde u hotelu pre neko veče, kada je grupa zainteresovanih ljudi raspravljala o načinu da se nacije pridruže caru i razoružanju, savetovao sam ih: pozovite velike pronalazače da izmisle nešto protiv čega bi flote i armije bile nemoćne, i tako učinite rat nemogućim. Ne sumnjam da vi već smerate da učinite nešto slično, i spremate se da svetu objavite mir i razoružanje na praktičan i neodbranjiv način. Znam da ste zauzet čovek, ali ukradite malo vremena i napišite mi koji red“, piše Tven u pismu 17. novembra 1989. godine.