OTKRIĆE
Eragon je klečao na ugaženoj trsci i veštim okom ispitivao tragove, po kojima je zaključio da su jeleni bili na livadi pre samo pola sata.
Ubrzo će poleći. Njegova meta, mala srna koja je na prednju levu nogu vidno šepala, još je bila sa stadom. Nije mogao verovati da je prevalila toliki put, a da je nije ščepao ni vuk ni medved. Nebo je bilo vedro i duhvao je lagan povetarac. Srebrni je oblak lebdeo nad okolnim planinama, čiji su rubovi bili obasjani rumenom svetlošću punog meseca koji se izdizao između dva planinska vrha. Iz golemih glečera i s blistavih vrhova prekrivenih snegom niz obronke su se slevali potoci. Pri tlu doline migoljila je magla, tako gusta da je jedva nazirao vlastita stopala.
Imao je petnaest godina i za manje od godinu dana postaće muškarac. Crne su mu obrve nadvisivale prodorne smeđe oči. Odjeća mu je bila izlizana od rada. U koricama za pojasom nosio je lovački nož, a tobolac od jelenje kože štitio mu je od vlage luk odtise. Nosio je torbu na rubovima ojačanu drvenim letvicama. Jeleni su ga odveli duboko u Hrbat - nepravilan planinski lanac što se protezao duž cele zemlje Alagezije. S tih su planina često stizale neobične priče i ljudi, donoseći zle slutnje. Uprkos tome Eragon se nije bojao Hrpta. Bio je jedini lovac iz okolice Karvahala koji je imao hrabrosti da sledi divljač do oštrih litica i useka duboko u šumi. Bila je to treća noć lova i gotovo mu je ponestalo hrane. Ako ne ulovi srnu, biće prisiljen vratiti se kući praznih ruku. Njegovoj je porodici trebalo meso za nastupajuću zimu, a nisu imali novca za kupovinu u Karvahalu.
Miran i bez straha, stajao je na bledoj mesečini, a onda je zašao u šumu putem ka uskoj dolini, siguran da se jeleni onde odmaraju. Drveće je zaklanjalo nebo i na zemlju bacalo sene u obliku perja. Samo bi katkada bacio pogled na tragove, jer znao je put.
U dolini je, veštom kretnjom, napeo luk, a onda je izvadio tri strele i jednu zapeo, držeći ostale u levoj ruci. Na mesečini se naziralo dvadesetak gromada na mestu gde su jeleni ležali u travi. Srna koju je nakanio ustreliti bila je na rubu stada, a prednja joj je leva nogu bila ispružena. Eragon se lagano došuljao, držeći luk u pripravnosti. Sav njegov trud tokom poslednja tri dana vodio je do toga trenutka. Duboko je udahnuo kako bi se umirio za odlučujući pogodak. U tom času odjednom odjeknu snažna eksplozija.
Stado se preplaši i odjuri. Eragon brzim korakom potrča kroz travu. Snažan vetar šibao mu je obraze. Naglo se zaustavi i odape strelu prema srni koja je skakutala. Strela je promaši za prst i odfijuče u mračnu noć. Eragon opsova, napravi krug na jednoj nozi i instinktivno zape još jednu strelu.
Iza njega su, na mestu gde su donedavno bili jeleni, u velikom krugu tinjali trava i drveće. Eksplozija je raspršila iglice s mnogih borova. Trava je oko zgarišta bila ugažena. Zrakom je vijugao pramen dima, noseći miris gareži. U središtu eksplozije ležao je sjajan, plav kamen. Preko spaljenoga tla vukla se magla i tankim vijugama natkrivala kamen.
Nekoliko je dugih minuta osluškivao moguće opasnosti, no jedino što se micalo bila je magla. Oprezno je olabavio luk i krenuo napred. Kad se zaustavio pokraj kamena, obasjala ga je bleda mesečina. Dodirnuo je kamen strelom i odskočio. Ništa se nije dogodilo pa ga je oprezno uzeo u ruku.
Nikad pre nije video kamen koji je priroda tako profinjeno izbrusila. Savršena mu je površina bila tamno plave boje, poput paukove mreže prošarana tankim belim nitima. Bio je hladan, bez izbočina i udubljenja pod prstima, poput krute svile. Ovalnoga oblika i dužine oko trideset centimetara, težio je gotovo dva kilograma, iako se činio lakšim nego što je bio.
Eragon je zaključio da je kamen i lep i zastrašujuć. Odakle je došao? Ima li kakvu svrhu? Onda mu na um pade još strašnija misao: Je li ovamo poslan slučajno ili s namerom da ga baš ja nađem? Iz starih je priča naučio da prema magiji i onima koji se njome služe mora biti vrlo oprezan.
Ah, što da činim s kamenom? Naporno ga je nositi, a možda je i opasan. Možda ga je bolje ostaviti. U njemu se pojavio tračak neodlučnosti. Hteo ga je ispustiti, no nešto mu je zadržalo ruku. U najgorem slučaju, možda ću njime kupiti malo hrane, zaključio je, slegnuo ramenima i spustio kamen u torbu.
Udolina je bila previše otvorena za prenoćište pa se vratio u šumu i rasprostro svoj smotani ležaj ispod korenja iščupanog stabla. Posle hladne večere, a jeo je hleb i sir, omotao se dekama i zaspao, razmišljajući o onome što se dogodilo.
DOLINA PALANKAR
Kad je sutradan sunce granulo, obasjalo je pekjsaž veličanstvenom mešavinom ružičaste i žute boje. Vazduh je bio svež, sladak i vrlo hladan. Potoci su bili obrubljeni ledom, a mala jezera potpuno zaleđena. Nakon što je za doručak pojeo kašu, Eragon se vratio u udolinu kako bi razgledao mesto eksplozije. Jutarnja mu svetlost nije otkrila nikakvih novih pojedinosti pa je krenuo kući. Neravnomeran trag divljači bio je slabo vidljiv, a mestimice ga više uopšte nije bilo. Budući da su ga pravile životinje, često je zaokretao u suprotnom smeru i naširoko kružio. No, uprjkos svim nedostacima, bio je to najkraći put do podnožja planina.
Hrbat je bio jedan od onih krajeva koje kralj Galbatoriks nije mogao nazivati svojima. Još su kružile priče o tome kako je polovina njegove vojske nestala kad je ušla u ovu drevnu šumu. Činilo se danad njom lebdi oblak nesreće i usuda. Iako su stabla bila visoka, a nebo potpuno vedro, retki su ljudi mogli duže ostati u toj planini a da ne dožive neku nesreću. Eragon je bio jedan od njih, ne zbog kakva posebna dara, kako mu se činilo, nego zbog neprestane budnosti i snažnih refleksa. Već se godinama verao po tim planinama, a još je uvek od njih zazirao. Kad god je pomislio da je otkrio sve njihove tajne, dogodilo bi se nešto — poput pojave kamena — što bi mu poljuljalo osećaj da ih poznaje.
Držao je korak i čvrsto prevaljivao kilometre. Kasno naveče stigao je do ruba vrlo strme litice. Duboko u njenom podnožju tekla je reka Anora, ploveći velikom brzinom prema dolini Palankar. Od stotina malih potoka što su se u nju slevali, Anora je bila moćna sila, koja je na svom putu udarala o stene i kamene gromade.
Zrakom se razlegao njezin tutanj.
Napravio je konačište u šipražju blizu litice i pre spavanja posmatrao mesec. Sledeća je dva dana postajalo sve hladnije. Eragon je hodao brzo i nije video gotovo ništa od opasne divljine. Malo posle podne čuo je slapove Igualda, koji su tupim zvukom hiljadu mlazova sve nadglasavali. Staza ga je dovela do vlažne izbočine od škriljaca pokraj koje je velikom brzinom proticala Anora, propinjući se uzrak i bacajući se niz litice obrasle mahovinom.
Pred njim se poput razmotane karte prostirala dolina Palankar. Podnožje slapova Igualda, gotovo kilometar u dubini, bilo je najsevernija tačka doline. Malo dalje nalazio se Karvahal, skupina zgusnutih smeđih kuća. Iz dimnjaka se dizao beli dim, prkoseći divljini oko sebe. S ove su visine njive izgledale tako malene, nimalo veće od njegovih nokata. Zemlja je oko njih bila smeđa ili peskovita, prekrivena suvom travom što se njihala na vetru. Anora je vijugala od slapova prema južnom kraju Palankara,a u njenoj su se vodi bljeskali golemi odrazi sunca. Zatim je, udaljini, tekla pokraj sela Terinsforda i osamljene planine Utgard. Izanje, znao je samo to - zaokreće prema severu i utiče u more. Nakon male pauze napustio je izbočinu i krenuo stazom niz brdo, mršteći se dok se spuštao. Kad je stigao u podnožje, sve je počeo prekrivati blagi suton, pretvarajući boje i oblike u bezlično sivilo. U blizini su treperila svetla Karvahala, čije su kuće, u suton, bacale duge senke. Karvahal je, uz Terinsford, bio jedino mesto u dolini Palankar. Bio je zaklonjen i okružen tvrdom, lepom zemljom. Retko je ko onamo zalazio, osim trgovaca i trapera. Seoske su kuće bile drvene i čvrste, s niskim krovovima od slame ili kamenih ploča. Iz dimnjaka je sukljao dim pa je zrak mirisao na drvo. Kuće su imale široke tremove, na kojima su se ljudi okupljali na priču ili sklapanje poslova. Povremeno bi se osvetlio pokoji prozor, od upaljene sveće ili lampe. Eragon je čuo kako muškarci glasno razgovaraju na večernjem zraku, dok su žene žurile po svoje muževe, grdeći ih zato što kasne.
Vijugavim stazama između kuća Eragon je stigao do mesnice, široke kuće od debelih greda, iz čijeg je dimnjaka sukljao crn dim. Otvorio je vrata. Velika je prostorija bila topla i dobro osvetljena pucketajućim plamenom iz kamenog kamina. Duž suprotne strane prostorije protezao se prazan pult. Sve je bilo besprekorno čisto, kao da je vlasnik celo vreme provodio čeprkajući mrvice pr-ljavštine i iz najmanjih pukotina. Iza pulta je stajao mesar Sloun. Bio je nizak i na sebi je imao pamučnu košulju i dugu kecelju umrljanu krvlčju. Oko pojasa mu je visio impresivan niz noževa. Lice mu je bilo bledo žuto, puno rupica od boginja, a crne oči sumnjičave. Brisao je pult grubim platnom.
Kad je Eragon ušao, Slounove su se usne iskrivile. »No, veliki lovac dolazi nama smrtnicima. Koliko si ih ščepao ovaj put?«
»Ni jednu«, otresito odgovori Eragon. Sloun mu nikada nije bio drag. Taj se mesar prema njemu uvek odnosio s prezirom, kao prema kakvoj prljavoj stvari. Sloun je bio udovac i činilo se da mu je stalo samo do jedne osobe - kćeri Katarine, koju je vrlo voleo.
»Ne mogu verovati«, rekao je Sloun, glumeći začuđenost. Okrenuo je Eragonu leđa i nešto strugao sa zida. »I zbog toga si došao ovamo?«
»Da«, nelagodno prizna Eragon.
»Ako je tako, daj da vidimo tvoj novac.« Eragon se premeštao s noge na nogu, a Sloun je tupkao prstima. »Hajde — imaš ili nemaš. Šta je tačno?«
»Zapravo, nemam novca, ali imam...«
»Šta, nemaš novca?«, oštro ga preseče mesar. »A hoćeš kupiti meso! Gde to trgovci robu daju? Da ti jednostavno dam i ne naplatim? Osim toga«, otresito je rekao, »kasno je. Dođi sutra i donesi novac. Danas više ne radim.«
Eragon je buljio u njega. »Ne mogu čekati do sutra, Sloune. Isplatiće ti se. Našao sam nešto čime ti mogu platiti.« Snažnom kretnjom iz torbe izvadi kamen i lagano ga spusti na izgrebani pult. Kamen je svetlucao na treptećem plamenu.
»Pre će biti da si ga ukrao«, promrmlja Sloun, radoznalo se naginjući prema kamenu.
Ne obazirući se na njegovu primedbu, Eragon ga upita: »Hoće li ovo biti dovoljno?
«Sloun uze kamen u ruku da mu proceni težinu. Prstima je prelazio preko njegove površine, proučavajući bele niti. Zatim ga, uz pogled račundžije spusti i reče: »Lep je, no koliko vredi?«
»Ne znam«, odgovori Eragon, »no niko se ne bi trudio ovako ga oblikovati kad ne bi ništa vredio.«
»Očito«, rekao je Sloun, pokazujući neuobičajenu strpljivost, i dodao: »Ali koliko? Budući da ne znaš, predlažem ti da nađeš trgovca koji zna ili prihvatiš moju ponudu od tri novčića.«
»To je mizerija. Sigurno vredi barem deset puta više«, pobunio se Eragon. Za tri novčića ne može se kupiti mesa ni za jedanu nedelju.
Sloun slegnu ramenima i reče: »Ako ti se ne sviđa moja ponuda, čekaj dok naiđu trgovci. U svakom slučaju, umoran sam od ovog razgovora«.
Trgovci su bili, zapravo, skupina putujućih trgovaca i zabavljača, koja je dolazila u Karvahal svakoga proleća i zime. Kupovali su sav višak onoga što su seljani i mesni poljodelci uspeli uzgojiti i proizvesti, ono što im nije trebalo prodavali, kako bi preživeli do sledeće sezone: semenje, životinje, platno i potrepštine poput soli i šećera. No Eragon nije želeo čekati njihov dolazak. To bi moglo potrajati, a njegovoj je porodici meso trebalo odmah.
»U redu, pristajem«, izustio je.
»Dobro, daću ti meso. Nije mi važno, no gde si ga našao?«
»Preksinoć na Hrptu...«
»Gubi se!», poviknu Sloun i odgurnu kamen. Zatim ljutito odjuri do kraja pulta i poče nožem strugati stare mrlje od krvi.
»Zašto?«, upita Eragon, privlačeći kamen bliže k sebi, kao da ga želi zaštititi od Slounova gneva.
»Ne želim imati posla ni s čim što doneseš s tih prokletih planina!Nosi svoj čarobnjački kamen odavde«. Ruku mu je naglo skliznula inožem je porezao prst, no činilo se da to ne primjećuje. Nastavio jestrugati, mrljajući oštricu noža svježom krvlju.
»Odbijaš mi prodati meso!«
»Da! Osim ako platiš novcem«, zareza Sloun i podiže nož, odmičući se. »Odlazi, dok te nisam isterao!«
U tom se času iza Eragona otvoriše vrata. On se naglo okrenu, spreman na još veće probleme. Kroz vrata je bučno ušao Horst, zdepast čovek. Za njim je, odlučna izraza lica, ušla Slounova kći Katarina, visoka šesnaestogodišnja devojka. Eragon se iznenadi kad je ugleda. Obično se držala podalje od svađa u kojima je učestvovao njezin otac. Sloun ih zabrinuto pogleda i poče optuživati Eragona.
»Neće...«
»Tišina«, zapovedi Horst dubokim glasom, istovremeno pucketajući lobovima na prstima. Horst je bio kovač, što se videlo i po njegovom jakom vratu i pohabanoj kožnoj pregači. Snažne su mu ruke bile gole do lakata. Iznad ruba košulje videle su mu se velike, dlakave i mišićave grudi. Crna mu je brada, neuredno ošišana, bila jednako uznemirena kao i mišići na vilici. »Sloune, šta si ovoga puta uradio?«
»Ništa.« Eragonu je uputio smrtonosan pogled, a onda ispljunuo:»Ovaj je... mali ušao ovamo i počeo me gnjaviti. Zamolio sam ga da ode, a on ni da mrdne. Čak sam mu i zapretio, a on se i dalje pravio da me ne čuje!« Dok je gledao Horsta, kao da je postajao sve manji i manji.
»Je li to istina?«, strogo upita kovač.
»Nije!« odgovori Eragon i doda: »Ponudio sam da ovim kamenom platim malo mesa i on je prihvatio. Kad sam mu rekao da sam ga našao u Hrptu, odbio ga je i dodirnuti. Kakve to ima veze odakle je kamen?«
Horst znatiželjno pogleda kamen, a onda se opet okrenu prema mesaru. »Zašto ne želiš s njime trgovati, Sloune? Ni meni Hrbat nije drag, no ako je reč o tome koliko kamen vredi, ja ću ga otkupiti.«
Pitanje je na trenutak ostalo visiti u zraku. Sloun obliza usne i reče:»Ovo je moja trgovina. Mogu raditi šta hoću.«
Katarina je bila iza Horsta, a onda je zakoračila i zamahnula crvenkasto smeđom kosom kao mlazom tekućeg bakra.
»Oče, Eragon je spreman platiti. Daj mu meso, a onda možemo večerati.«
Nato se Slounove oči opasno suziše. »Vrati se u kuću. Ovo se tebe ne tiče.... Rekao sam idi."
Katarina se namršti, a onda uspravi i izađe iz prostorije.
Eragon je to posmatrao s neodobravanjem, no nije se usudio mešati. Horst je cupkao bradu i prekornim glasom rekao: »U redu, možeš trgovati sa mnom. Koliko si trebao dobiti, Eragone?«.Glas mu je odjekivao prostorijom.
»Što više mogu.«
Horst izvadi novčanik i izbroji hrpu kovanica. »Daj najbolje pečenke i odreske. Koliko mogne stati u Eragonovu torbu.«
Mesar je oklevao, dok mu je pogled preletao od Horsta do Eragona. »Kad bi odbio prodati meni, to bi ti bila vrlo loša zamisao«, izjavio je Horst.
Ubojita pogleda, Sloun je otišao u stražnju prostoriju. Do njih je dopiralo besno udaranje jekirom, rezanje, zamatanje i poluglasno psovanje. Posle nekoliko nelagodnih minuta vratio se s naramkom zamotana mesa. Lice mu je bilo bezizražajno dok je primao Horstov novac, a onda je nastavio čistiti nož, praveći se da ih ne vidi.
Horst je uzeo meso i izašao. Eragon je požurio za njim, noseći torbu i kamen. Zapuhnuo ih je svež noćni zrak, pravo osveženje posle zagušljive mesnice.
»Hvala ti, Horste. Ujaku će biti drago.«
Horst se tiho nasmeja. »Nemoj mi zahvaljivati. Već dugo to želim učiniti. Sloun je zla osoba i voli praviti probleme. Dobro ga je malo poniziti. Katarina je čula što se događa i dotrčala po mene. Dobro je što sam došao, vas ste se dvojica već gotovo potukli. Nažalost, sumnjam da će drugi put hteti poslužiti tebe ili bilo koga iz tvoje porodice, čak i ako budete imali novca.«
»Zašto je onako eksplodirao? Nikada nismo bili dobri, no uvek je uzimao naš novac. I nikada nisam video da se tako odnosi prema Katarini«, rekao je Eragon otvarajući torbu.
Horst je slegnuo ramenima. »Pitaj svoga ujaka. On o tome zna više nego ja.«
Eragon je ugurao meso u torbu. »No, sada imam još jedan razlog da požurim kući, da otkrijem tu tajnu. Evo, ovo pripada tebi.« Pružio mu je kamen.
Horst se nasmejao. »Ne, zadrži taj svoj čudni kamen. Što se tiče plaćanja, Albrih kani na proleće otići u Fenster. Želi završiti kovač-Christopher Paoliniki zanat i trebaće mi pomoćnik. Možeš raditi kod mene u slobodne dane i otplatiti dug.«
Eragon se lagano naklonio, oduševljen. Horst je imao dva sina, Albriha i Baldora, i obojica su radila u njegovoj kovačnici. Bila je to velikodušna ponuda - da zauzme mesto jednoga od njih.
»Hvala ti, još jednom! Radujem se što ću raditi s tobom.« Bilo mu je drago štoće se moći odužiti Horstu. Njegov ujak ne bi nikada prihvatio milostinju. U tom se času Eragon seti što mu je rođak rekao pre odlaska u lov i obrati se Horstu: »Roran me zamolio da prenesem oruku Katarini, no budući da ja ne mogu, bi li joj je ti prenieo?«
»Naravno.«
»Poručuje joj da će doći u grad čim stignu trgovci i da će se onda videti.«
»To je sve?«
Eragon je bio malo zbunjen. »Nije. Takođe joj poručuje da je ona najlepša devojka koju je u životu video i da misli samo na nju.«
Horst se široko nasmeši i namignu Eragonu. »On misli ozbiljno, je1' da?«
»Da, gospodine«, uzvrati Eragon, uz lagan smešak. »I, molim te, zahvali joj u moje ime. Lepo je od nje što se usprotivila ocu radi mene. Nadam se da zbog toga neće biti kažnjena. Roran će poludeti ako je uvalim u nevolju.«
»Ne bih se zabrinjavao zbog toga. Sloun ne zna da me pozvala pa sumnjam da će biti strog prema njoj. Pre nego odeš, hoćeš li večerati s nama ?«
»Oprosti, ali ne mogu. Gero me očekuje«, rekao je Eragon dok je zavezivao torbu. Prebacio ju je preko ramena i krenuo niz cestu, podignute ruke u znak pozdrava.
Meso ga je usporavalo, no silno je želeo što pre stići kući što mu jedavalo snage da brže korača. U čas je stigao na kraj sela, ostavljajući za sobom njegova topla svetla. Mesec je kao sjajan biser nadvisivao planine i kupao zemlju sablasnim prividom danjega svetla. Sve je izgledalo belkasto i ravno.
Pred kraj puta skrenuo je s ceste, koja je vodila dalje prema jugu. Jedna se obična staza pružala ravno, kroz travu visoku do pojasa pa uz brežuljak, gotovo sakriven senkama zaštitničkih brestova. Stigao je na vrh brežuljka i ugledao blago svetlo u svojoj kući. Kuća je imala krov od kamenih ploča i dimnjak od cigle. Iznad okrečenih zidova produživale su se strehe i bacale senku oko kuće. Jedna je strana zatvorenoga trema bila puna iscepanih drva, pripremljenih za loženje. Na drugoj je strani bila hrpa nabacanog oruđa.
Kad su se oni u nju uselili, nakon smrti Gerine žene Marijane, kuća je već pedeset godina bila napuštena. Bila je udaljena, više nego ičija, gotovo petnaest kilometara od Karvahala. Ljudi su tu udaljenost smatrali opasnom, jer njegova porodica, u slučaju opasnosti, nije mogla računati na pomoć seljana. No Eragonov ujak to nije želeo ni čuti.
Oko trideset metara od kuće, u tamno oličenoj štali, držali su dvakonja, Birka i Braga, te kokoši i kravu. Ponekad su imali i svinju, no ove godine to si nisu mogli priuštiti. U štali su, između pregrada, bila smeštena zaprežna kola. Na rubu njihova polja, duž reke Anore, prostirao se gust drvored. Kad je umornih nogu stigao do kuće, ugledao je kako se svetlo iza prozora miče. »Ujače, ja sam, Eragon. Otvori.« Ubrzo je skliznu omali kračun i vrata su se otvorila prema unutra.
Gero je stajao, držeći se rukom za vrata. Izlizana je odeća na njemu visila kao dronjci na štapovima. Ispod prosede kose, s mršava i izgladnela lica, piljile su prodorne oči. Izgledao je kao čovek kojega su već napola mumificirali, a onda otkrili da je još živ.
»Roran spava«, odgovorio je na Eragonov upitan pogled. Lampa je treperila na drvenom stolu, tako starom da su u malim rupicama ostajala cela zrna žita. Pokraj drvene peći, o ekserima domaće izrade, visile su posude za kuvanje. U ostatak kuće ulazilo se kroz druga vrata. Pod je bio od dasaka, izlizanih od dugogodišnjeg hodanja po njima.
Eragon je skinuo torbu i izvadio meso. »Šta je to? Zar si kupio meso? Odakle ti novac?«, strogo ga upita ujak kad ugleda smotuljke.
Eragon je udahnuo pre nego što je odgovorio. »Nisam. Horst nam»
Dopustio si da on to plati? Već sam ti rekao da ne želim prositi hranu. Ako se ne možemo sami prehranjivati, možemo se preseliti u grad. Nećeš se ni okrenuti, a oni će nam početi slati staru odeću i pitati nas možemo li prezimiti.« Probledeo je od besa.
»Nisam uzeo milostinju«, uzvrati Eragon. »Horst je pristao da na proleće odradim dug. Treba mu pomoćnik, jer Albrih odlazi.«
»A kako ćeš pronaći vremena za rad kod njega? Hoćeš li zaboraviti poslove koje treba uraditi ovde?«, upita ga Gero, nastojeći sniziti glas.
Eragon je obesio luk i tobolac sa strelama o kuke pokraj ulaznih vrata. »Ne znam kako ću to uraditi«, uznemireno je rekao i dodao: Osim toga, našao sam nešto što bi se moglo prodati.« Stavio je kamen na stol.
Gero se nagnuo nad kamen. Njegovo izgladnelo lice poprimi izraz proždrljivca, a prsti mu se počeše micali i čudno trzati. »Ovo si našao na Hrptu?«
»Da«, reče Eragon. Zatim mu ispriča šta se dogodilo. »I da stvar bude gora, izgubio sam najbolju strelu. Moraću ubrzo praviti nove.« U polutami su buljili u kamen.
»Kakvo je bilo vreme?«, upita ga ujak, podižući kamen. Rukama je stiskao kamen kao da se bojao da će naglo nestati.
»Hladno«, odgovori Eragon i doda: »Nije padao sneg, ali je svake noći bilo mraza.«
Gero je izgledao zabrinut kad je to čuo. »Sutra ćeš morati pomoći Roranu da dovrši žetvu ječma. Ako još uspemo pobrati tikve, mraz nam neće nauditi«. Dodao je kamen Eragonu. »Evo, neka bude kod tebe. Kada dođu trgovci, saznaćemo koliko vredi. Verovatno ga je najbolje prodati. Što smo manje povezani s magijom, to bolje. Zašto je Horst platio meso?«
Eragon mu ukratko ispriča svoju prepirku sa Slounom.
»Jednostavno ne razumem šta ga je tako razljutilo.«
Gero je slegnuo ramenima. »Slounova je žena Izmira prešla preko slapova Igualda godinu dana pre nego li su tebe doneli ovamo. Od tada se nije približio Hrptu, niti je s njim imao ikakve veze. No, to nije razlog da odbije naplatiti. Mislim da te hteo uzrujati.«
Eragon se od iscrpljenosti zanjiha i reče: »Baš je dobro vratiti se kući«. Gerin se pogled smekša i on kimnu glavom. Eragon odtetra do svoje sobe, gurnu kamen pod krevet i skljoka se na krevet. Napokon kod kuće. Prvi se put od odlaska u lov potpuno opusti i san ga svlada.
4. PRIČE O ZMAJEVIMA
Paolini Christopher, Eragon (Knjiga prva, 1. Nasleđe)
Нема коментара:
Постави коментар