Ogledi o Markizu de Sadu (1 deo)

Ivan Čolović 

 
PODSTICAJ-ODGOVOR BIJHEVIORIZAM
Većina Sadovih junaka smatra sebe filozofima. Njihovi "sistemi" i "načela" čine dobar deo Sadovih romana. U tom pogledu autor Žistine blizak je mnogim svojim savremenicima, posebno Volteru, а njegova dela približavaju se obrascu "filozofske priče" XVIII veka. S druge strane, govoreći jezikom današnjih klasifikacija, Sadova dela mogla bi se opisati као "romani s tezom" "romani ideja", s obzirom па to da okosnlcu čitavog njegovog opusa čini borba dva načela - vrline i poroka - i teza prema kojoj porok iz te borbe uvek izlazi kao pobednik. Tako su Sadovi filozofi u stvarl filozofi poroka.

Ali uprkos spremnosti da opširno razvijaju teorijsku argumentaciju, njihova filozofija nije čisto spekulativna: menjajući naša shvatanja, ona treba da dovede i do promena u našem ponašanju, da "naznači neke planove ponašanja"1.U tom pogledu Sad ispoljava veru u naučnu, materijalističku filozofiju svojstvenu njegovom dobu i, istovremeno, nagoveštava neke savremene pokušaje zasnivanja naučne, na eksperimentu zasnovane i na praktičnu primenu usmerene psihologije.

Od tako shvaćene filozofije, njeni poklonici očekuju pre svega da sa njih skine odgovornost za izvesne nastrane sklonosti, bilo tako što će im pribaviti imunitet nedužnih žrtava bolesti ili tako što će njihovo prestupničko i zločinačlo ponašanje objasniti dubokim zakonima prirode.Sad tu okleva između zahteva za trpeljivošću prema zločinu, priznavanja ravnopravnosti načelu uništavanja i načelu stvaranja i, najzad, uzdizanja zločina i razaranja iznad stvaranja i vrline. U svakom slučaju, filozofija ili običan razum treba da pokažu da je opiranje poroku i njegovo kažnjavanje u suprotnosti sa prirodom, sa najdubljim načelima njenog opstanka. 

Ovu tezu Sadovi filozofi potkrepljuju argumentima sa područja više nauka. Oni očekuju da će anatomija "otkriti odnos između ustrojstva čoveka i sklonosti koje njime vladaju"; etnografija treba da potvrdi relativnost jedinih moralnih normi;biologija u razaranju vidi preduslov stvaranja novih oblika života;politička ekonomija opravdava rasipanje ljudskih života ističući prednost država sa malim brojem stanovnika; istorija nas uči tome da je republika utemeljena na zločinu, na ubistvu kralja; erotologija - čiji je Sad osnivač - pokazuje da je ljubavni zanos najjači u blizini smrti.

Filozof proniče u psihološku, biološku i društvenu stvarnost da bi objasnio i opravdao sebe, ali i s ciljem da u ljudima probudi sposobnost ispravnog mišljenja i da im omogući saznavanje njihovog života i sveta. Jer "svet je pun lutaka od krvi i mesa koje hodaju, rade, jedu, vare, a da nikada ne shvataju ništa od svega toga "Ljudima treba razjasniti načela i prirodu njihovog ponašanja i jednom za svagda razbiti predrasude o vrlini, religiji, osećanjima, transcendenciji. Jer nema osnova, smatraju Sadovi filozofi, da se veruje u postojanje takvih entiteta kao što su bog, duša, vrlina, porok; čovek je proizvod svog fizičkog sklopa i okoline.

Iz čoveka ili iz njegove okoline dolaze prepoznatljivi stimulansi koji predodređuju njegovo ponašanje.Na primer to da li će čovek učiniti neko dobro delo ili zločin zavisi od "određenog toka tekućine, od određene vrste vlakana, od jačine i njihove krvi, kiseline"*. Pojava strasti objašnjava se delovanjem spoljašnjih podsticaja. Prema definiciji jedne Sadove junakinje, strasti su "vatra koju u električnom fluidu izazivaju spoljašnji predmeti".

"Ako je ta vatra slaba, zbog debljine organa koji ometa
brzo delovanje spoljašnjeg predmeta na nervni fluid, ili
zbog sporosti sa kojom mu mozak prenosi dejstvo ovog
pritiska, ili pak zbog slabe pokretljivosti tog fluida, onda
se pod dejstvom ove čulnosti okrecemo vrlini. Ali ako,
nasuprot tome, spoljašnji predmeti snažno deluju na naše
organe, ako ih žestoko uzbuduju, ako snažno ubrzavaju
cestice nervnog fluida koje struje nervnim kanallma, u
tom slučaju bicemo, pod dejstvom naše čulnosti, okrenuti
poroku."*

Sadovi junaci najviše nastoje da sebi razjasne odnose između podsticaja i odgovora па planu erotskog života, kako bi ovladali zakonima tih odnosa. Tako oni otkrivaju da je za njihovo čulno zadovoljstvo često potreban stimulans u vidu "nadražaja bola izazvanog na predmetu naše strasti". Samo takav nadražaj - koji mi danas zovemo sadističkim - izaziva "potres u električnom fluidu" i dovodi čoveka u stanje sladostrasnog pijanstva.

"Опај, dakle, koji u ženi izazove najburnije uzbudenje,
onaj koji najviše poremeti celo ženino ustrojstvo, svakako
če uspeti pribaviti najveću mogućnu strast..."r

Mnogi Sadovi junaci naročito cene onu vrstu podsticaja koji se javljaju u vidu neposrednog, bolom praćenog fizičkog delovanja na njihovo sopstveno telo. Oni na sebi primenjuju postupke i tehnike kojima inaće podvrgavaju "predmete svoje strasti", to jest svoje žrtve, da bi u njima izazvali stimulativne reakcije. Ovim podsticajima - prema modernoj terminologiji: mazohističkim - pribegavaju pre svega stariji bludnici i oni koji nastoje da što brže povrate svoju istrošenu snagu. Često oni predstavljaju subjektivno udvajanje ili prelamanje postupaka kojima je podvrgnuta žrtva. Tako se u stvari jedna ista vrsta stimulansa - telesna reakcija izazvana bolom - istovremeno javlja kao prizor i kao unutrašnji doživljaj. Na kraju jedne orgije, četvorica bludnih kaluđera iz Sent Mari de Boa, bez obzira na svoje posebne sklonosti, pribegavaju ovom udvojenom podstrekavanju: traže da sa njima postupaju onako kako oni sami postupaju sa svojim žrtvama. Kleman štipa, a istovremeno i njega štipaju; Antoan gnječi i tuče, а i "njega su gnječili i tukli, ра je plod mučenja izazvao i njegovo uzbuđenje"; Žerom se služi samo zubima, i "dok su njega drugi isto tako snažno grizli, on utoli svoju pomamu".

Slični odnosi između podsticaja i odgovora mogu se pratiti i u jednoj drugoj ravni erotskog života Sadovih junaka, која se, za razliku od ravni neposredno fizičkog, može zvati ravan posrednog i imaginativnog. Obilje snažnih podsticaja Sadov junak ume da nađe па uobraziljnom, intelektualnom i moralnom planu. Zbog toga se među njegovim najvažnijim osobinama nalaze snažna uobrazilja i sposobnost logičnog rasuđivanja, koje zajedno čine ono što Sad naziva "dobro skrojenom glavom" Ovi podsticaji su ujedno i najsnažniji, njima se nedvosmisleno daje prednost nad neposredno fizičkim stimulansima. Tako Žilijeta objašnjava Delkuru, "dželatu iz Nanta", da to što mu se podala treba da zahvali manje njenoj čulnosU, а više njenoj "glavi", koja je "sasvim posebne vrste", a Dolmanse iz Filozofije u budoaru divi se uobrazilji svoje mlade štićenice Evgenije, jer ona "svršava iz glave, bez fizičkog dodira. Međutim, nikako ne treba izgubiti iz vida da podlogu i ovih podsticaja čine fizičko-hemijski procesi odnosni kretanje "električnog fluida".

Uobrazilja (l'imagination) jedna je od najhvaljenijih osobina u Sadovom svetu. Nabrajajući Žilijetine dobre strane, Sen Fon na prvo mesto stavlja "sjajnu uobrazilju", pre "hladnokrvnosti u zločinu" i "veUčanstvenog dupeta". Ona "upravlja svime, ona je pokretač svega". Ona rađa nadražujuće slike i ideje, i to ne samo one koje se neposredno odnose na pohotu, već i svakojake zločinačke naume i zamisli u vezi sa drugim, od pohote na izgled nezavisnim strastima i sklonostima, kao što su, па primer, tvrdićluk, nezdrava ambicioznost, svire- post, čak i neumerenost u jelu. Jer ljudi koji imaju "dobro skrojenu glavu" znaju da je pohota u osnovi svih drugih strasti, "što dokazuje činjenica da je čovek bez jaja čovek bez strasti".

"Nema nijednog načina da budem рогоčna koji nije raspalio
moju pohotu; ili, bolje reči, buktinju pohote, pošto je u
meni izazvala požar svih poroka, bacajući na sve njih
božansku vatru samo njoj danu, prenela je na sve taj
slasni osećaj koji slabo skrojeni ljudi očekuju samo od nje."

Uobraziljne slike, maštovite bludne zamisli i zločinački naumi već i sami nadražujuće deluju, raspaljuju, podstiču kretanje nervnog fluida, izazivaju vrtoglavicu, ali se mnogi od njih materijalizuju. Neke od ovih zamisli jesu u stvari mali umetnički projekti, a njihovi rezultati prava umetnička ostvarenja. To važi za obli- kovanje prostora, raznih dvorana za zadovoljstvo, mučionica i "svetilišta", koji imaju svoje stalne rekvizi- te, ali se često ukrašavaju prigodnim dodacima, na primer kolažima od ljudskih genitalija uokvirenih crnim florom i znalački aranžiranim. Maštovite zamisli Ostvaruju se pre svega u obliku "živih slika", "grupa" i "prizora", čije bogatstvo i originalnost idu do poslednje granice mogućeg.

Osnovno načelo kompozicije tih slika i prizora jeste simetrija ljudskog tela, simetrični raspored čula, a time i njihovih erotskih valenci. U većini slučajeva u njihovom središtu nalazi se jedno telo, žrtve ili bludnika, а ostali učesnici nadovezuju se ргеша mogućnostima koje za to pruža položaj tela i njegova anatomija.

"Sen Fon je nosio na kanape u dnu salona da bi je
tamo naguzio, naredujući mi da mu za to vreme pišam
u usta; četiri mladica raspoređuju se tako da dvojicu
on nadražuje rukama, dok treči zajahuje gospodu Noarsej,
a četvrti, nešto uzdignut, omogućava mi da ustima dohvatim
njegov kurac; za to vreme peti mladić guzi samog Sen Fona."

U toku jedne seanse učesnici obrazuju veći broj prizora, s tim što se svaki od njih gradi iz osnova, posle potpunog razgrađivanja prethodnog prizora. Slike se razgrađuju uglavnom zbog toga što je dinamika njihovog oblikovanja dostigla krajnju tačku u kojoj su sve valence vezane i svi učesnici seanse uključeni u sliku. Zato su Sadovi junaci naročito osetljivi na manjkavost i nedovršenost pojedinih kompozicija. Tako Dolmanse ukazuje gospođi od Sent Anža na nepotpunost prizora koji je ona aranžirala:

"Čini mi se, gospodo, da vašoj slici nedostaju bar dva-tri
kurca; zar žena koju ste tako namestili ne bi mogla da
ima jedan u ustima i po jedan u svakoj ruci?"

Nema prelaza iz jedne slike u drugu, nema kontinuiteta među njima, jer one obrazuju niz međusobno nezavisnih celina. Likovno načelo potpuno potiskuje dramsko. Sad je toga svestan. Opisujući jedan erotski prizor sa petnaest osoba, njegova junakinja Žilijeta naziva ga "umetničkom slikom", posebno opisuje levu i desnu stranu te slike i na kraju uzvikuje: "Ah, zaista je šteta što neki graver nije preneo potomstvu ovu strasnu i božansku sliku!"

Jedan od najjačih estetskih stimulansa predstavlja umetnost pripovedanja. Učesnici jedne orgije u Napulju najpre se povlače sa svojim žrtvama u posebne prostorije, а zatim se ekupljaju i "jedni drugima raspaljuju maštu iznoseći pojedinosti sramnih dela koja su upravo počinili". Žistina naivno pripoveda krvopiji Žer- nandu o svojim nevoljama "i ne opažajući da ga svojim pričama još više raspaljuje". Pripovedačice iz Zilinga opisuju šest stotina perverzija, koje gospodari zamka, nadraženi tim opisima, često na licu mesta probaju. Međutim, 'odnos između podsticaja i Odgovora ovde nije uvek jednosmeran. Za uspeh pripovedanja ponekad su potrebni čulni podstreci. Delben, jedna od prvih Žilijetinih "vaspitačica", drži udove dvojice bludnika dok pripoveda. "Hoću", veli ona, "da se snaga koju budu stekli pod mojim prstima prenese na moje pripovedanje i videćete kako moja rečitost raste"

Pojava ovih estetskih momenata ne povlači za sobom skretanje seksualne energije Sadovih junaka na estetski plan: do sublimacije nikada ne dolazi. I estetski stimulansi nedvosmisleno razgorevaju pohotu. Uostalom, Sad očekuje da će oni takvo dejstvo imati i na njegove čitaooe. Kao što neki njegovi junaci maštaju o zločinu čije će ih posledice nadživeti, Sad očekuje da će njegovi romani uzburkati "nervni fluid" u živcima čitalaca i posle smrti svoga tvorca. Na početku 120 dana Sodome on se neposredno obraća "prijatelju čitaocu", upozoravajući ga па to da mu se mnoge nastranosti opisane u toj knjizi neće svideti. "Ali, biće među njima i takvih", dodaje Sad, "koje će te raspaliti toliko da će ti se jajca isprazniti, a to je sve čemu se nadamo."

Današnji cenzori Sadovih dela kao da potvrđuju da je ova njihova "efikasnost" snažna i posle dva veka. Tačka u kojoj erotsko-estetski prizor dostiže zaokruženost često se podudara sa trenutkom orgazma; u svakom slučaju, to je tačka u kojoj podsticaj dostiže najveću jačinu, pa time daje mogućnost postizanja orgazma. Medutim, Sadovi junaci ne žele uvek da iskoriste tu mogućnost: kao da im cilj i nije orgazam, makar i ovako snažno stimulisan. Najveći bludnici se ustvari više trude da izbegnu, da odlože orgazam nego da ga postignu. Jer, kako kaže jedan od njih, "sreća se ne sastoji u zadovoljstvu, već u želji" —; drugi "plače od besa" što je njegova "belouška suviše brzo pustila otrov"^\ Sen Fon se hvali svojom veštinom da pojača želju strogom apstinencijom, pri čemu on pod apstinencijom ne podrazumeva uzdržavanje od svakog zadovoljstva, već samo od onog koje dovodi do gubljenja sperme:

"Ima osam dana kako nisam svršio; niko kao ja ne ume
tako vešto da izoštri strasti smišljenim uzdržavanjem;
zbog toga se ipak ne lišavam zadovoljstava: za ovo vreme
naguzili su me možda dvesta puta i video sam sto ili sto
pedeset osoba oba pola, ali pri svem tom nisam izgubio ni
kap sperme. Rezultat ove male podvale prirodi je taj da sam
sada obuzet željom koja će biti kobna za bića na koja
će se sručiti oluja, a ja hoču da ona ovde grune..."

Јег Sadov junak zna da će mu orgazam doneti vrhunsko zadovoljstvo samo ako je vezan za zločin, to jest za negativni moralni čin. Na primer žrtve i pomagači, učesnici erotskih prizora, ne ostaju uvek na pasivnom pokoravanju; njihov ulog ne svodi se па telo. Od njih se, recimo, traži da učestvuju psovkama, huljenjem, svetogrdem (sem kad im nije namenjena uloga da simbolizuju vrlinu, odnosno kad su sami predmet svetogrđa). Više puta Sadovi bludnici ih па to podsećaju. Tako Klervil daje uputstva za jednu scenu u kojoj se опа sama podvrgava šibanju i traži da je za to vreme obasipaju "uvredama i pretnjama", jer njenu uobrazilju najviše zagrevaju psovke koje čuje oko sebe. Đolmanse poučava mladu Evgeniju da je u zadovoljstvima razvrata "bitno izgovarati jake i prljave reči... ukrasiti ih najraskošnijim izrazima, one treba što više da skandalizuju"

Hula čini srž i funkciju i onih erotskih podstreka koji se javljaju u vldu filozofskog veličanja zločina i osporavanja vrline. Izlaganje zločinačkih "sistema", "načela" i ."inaksima" ne remete tok bludnih seansi već, naprotiv, u njih unosi retorički žar i fanatičku strast. Na prvi pogled, osnovni cilj ovlh načela 1 maksima jeste pravdanje, pred ličnostima koje su "žrtve predrasuda" i pred čitaocem, svih vrsta sklonosti, pa i zločinačkih, koje čoveku ulivaju njegov telesnl sklop i kroj njegove glave. Oni su tu, reklo bi se, da ubede i umire ali niz nesaglasnosti i protivurečnosti slabi njihovu ubedljivost i valjanost, naravno, ukoliko se sačuva sposobnost da se o njima hladnokrvno i razumno sudi. Međutim, načela i sisteml imaju moć da "zavrte mozak", da izazovu vrtoglavicu. Očigledno je da oni za Sada imaju vrednost i van teorijskog plana: oni treba da deluju trenutno, kao skandal, ili kao otkrovenje, da potresu temelje naše intelektualne i moralne stabilnosti svojim cinizmom i ludilom. Takvom funkcijom filozofskih sistema u Sadovom delu Klosovski objašnjava njihovu nekoherentnost:

"Uostalom, njegove ličnosti, gonjene strastima, sa savršenom
lakoćoom prelaze sa jednog sistema n a drugi, nimalo se ne
obazirući na protivurečiiosti. De Sad na taj način želi da
pokaže da temperament nalaže izbor filozofije i da je sam um
na koji se pozivaju filozofi njegovog doba,samo oblik strasti."