Kako se železnička pruga približavala Jampolu, varošica je živnula. Iz Varšave je stigla ekipa graditelja železnice, donoseći sanduke raznog alata i drugu opremu. Stigao je i vladin inspektor sa čitavom svitom nižih činovnika. Valjalo je u njegovu čast prirediti banket i nazdraviti šampanjcem. Trgovačka banka u Varšavi odobrila je Kalmanu Jakobiju zajam. Vršena su geodetska merenja na terenu budućeg železničkog koloseka za njegov kopno krečnjaka. Valenberg, razgnevljen kašnjenjem u izgradnji C carske železnice prouzrokovanim nedostatkom pragova, poslao je Kalmanu telegram gtežeći mu tužbom za nanošenje štete i raskidom ugovora. Kalman je, pored tehnika, zapošljavao i druge stručnjake, ali sada, pošto mu je povrena isporuka šina i teretnih vagona, otvorio je u Jampolu kancelariju u kojoj su bili potrebni pisari koji govore ruski, što ga je primoralo da zaposli litvake.
Ti pridošlice, bez brade i obučeni kao nejevreji, smatrali su sebe naprednima, ali je varošica presudila da su to jeretici. Jedan od njih, David Sorkes, koji je završio žitomirsku rabinsku bogosloviju, citirao je Talmud bez dužnog poštovanja, pušio duvan na šabat i pisao poeziju na hebrejskom. Žena Šalita, drugog službenika koji je stigao iz Vilna, hodala je gologlavo, prkoseći ortodoksnom ritualu. Ignaci Herman, rođeni Poljak koji se kao oficir carske armije navodno borio protiv poljskih ustanika, nije bio bolji od paganina. Svi oni su se sprijateljili sa jampolskim apotekarom Grajnom i provodili večeri kod njega, pijuckajući čaj iz samovara i igrajući vist. Kalman je bio u nedoumici jer je morao da održava odnose sa tim otpadnicima, a oni su, kako se u varošici žalilo, demoralisali omladinu. Iako je sam vodio knjigovodstvo na stari način, zapisujući olovkom prihode i rashode, aktivu i pasivu, usluge kancelarijskih službenika i kontrolora koji znaju ruski jezik i pravo postale su mu neophodne. Čudno, ali se pokazalo da je sada kao bogat čovek do guše u dugovima, dok ranije, živeći u bedi, nikome nije dugovao ni groša.
Usred sve te zbrke tekle su pedantne pripreme za Šajndlinu svadbu. Bilo je određeno da se održi na šabat posle praznika Ševuot, ali je morala biti odložena do Šabat Nahmua, jer nisu stigli ranije da završe spremanje miraza. Šajndl je zaplakala na vest da mora čekati još dva meseca. Otac je, želeći da je odobrovolji, izvadio novčanicu od deset rubalja:
— Evo ti, draga, idi i kupi sebi poklon.
— Tato, nisam više dete.
— Sigurno nisi.
Kalman je slegnuo ramenima. Nedavno stečeno bogatstvo donosilo mu je same nevolje. Stalno je morao da se pravda, izvinjava, podmićuje i obećava. Često bi ga Zelda budila noću žaleći se na glavobolju i grčeve u stomaku, insistirajući da zapali sveću i prisloni joj na trbuh zagrejanu ringlu ili je natrlja sirćetom ili špiritusom. Naslonjena na jastuke, usukanog vrata i umornog lica koje je nestajalo pod prevelikom noćnom kapom, piljila je u tamu, a njene oči okružene mrežom bora širio je nemir.
— Kakvu korist imam od tvog novca? — kukala je. — Neće mi dati utehe na zemlji niti milosti posle. Ljudi me proklinju iz zavisti. Samo da sačuvam decu od uroka, neka ja ispaštam za njihove grehe! Neka im Bog da duži život nego meni. Šta su ona skrivila, pitam te?
— A šta sam ja skrivio? — protivio se Kalman. — Zar da odbacim naše bogatstvo? Takva je volja Božja. Što ja odbacim, drugi će zgrabiti.
— Misliš da si dobar muž? Da li si ikada tu? Uvek izvan kuće. Čitave nedelje provodiš u šumi, noć za noćom. Bog zna šta tamo radiš. Na kraju krajeva, od krvi si i mesa.
— Glupa si, Zelda.
— Uvek ti je nedostajalo otmenosti. Mogla sam se udati za učenog čoveka. Ali moja majka, neka počiva u miru, izabrala je tebe. Šta je ona videla u tebi? Nemoj se uvrediti, ali bio si malo smeten. Kalman — Zelda je odjednom promenila ton glasa — valjda neću još dugo živeti. Iz dana u dan slabim...
— Idi u banju. Znaš kako sam te nagovarao da otputuješ. Zašto da patiš ovde? Hoću da učinim za tebe sve što je u mojoj moći, ali mi ti to ne dozvoljavaš.
— Topli izvori nisu ono što mi treba. Neću da umrem daleko od kuće. Hoću ovde da izgovorim poslednju molitvu. Hoću da moja deca zaplaču na sahrani svoje majke.
Da, Zelda je bila bolesna, a Joheved je čekala dete i takođe se nije osećala dobro. Stomak joj se rastegao do veličine bubnja, lice joj je požutelo i po njemu su izbile pege. Bojala se duhova, rado bi jela kredu i ljuske od jaja, i stalno je razmišljala o tome kako joj je vračara prorekla ranu smrt. Mejer-Joel je pokačio amajlije sa psalmima po zidovima njene sobe. Imos je u pripravnosti Knjigu Razijelovu, koju je trebalo staviti pod jastuk kad počnu bolovi, i napisao je rabinu u Maršinovu, priloživši dvadeset pet rubalja za prilog, sa molbom da pomogne molitvama. Zelda je, uprkos lošem zdravstvenom stanju, otišla na hodočašće drugom rabinu-čudotvorcu i vratila se sa talismanom i amajlijom od ćilibara. Oba su navodno imala moć da obezbede lak porođaj. Pored doktora Lipinskog, naručila je i babicu iz Skariševa.
Kalman se brinuo i za ćerku Mirjam-Libu. Obuzelo ju je čitanje poljskih knjiga. Bila je protiv toga da udate žene nose perike, kudila je šabatna jela, čulent i kugel, i stalno se svađala sa majkom. Jednom prilikom, kada je na šabat češljala kosu, a Mejer-Joel je izgrdio zbog tog prestupa, oštro je odbrusila:
— Ja ću se pržiti u paklu, ne ti!
Prestali su da razgovaraju jedno sa drugim.
Kalmanovi ortaci i radnici iznosili su mu mnoge pritužbe. Svi kancelarijski službenici, posrednici i radnici imali su neke zamerke. Svađali su se međusobno i međusobno optuživali za prevare. Šumari su ili zanemarivali svoje dužnosti, ili su se šurovali sa lopovima. Građevinski materijal je nestajao, seljaci su potkradali žito i krompir, a napasali su i stoku na Kalmanovim livadama. Mlinari su odvajali za sebe njegovo brašno, veletrgovci su varali na merenju i težini, ispisivali uvećane račune. Svako je hteo nešto da ugrabi. A kako on, Kalman, može biti na svim mestima istovremeno?
Što je duže o tome razmišljao, sve je više dolazio do ubeđenja da je postao zarobljenik, a ne gospodar svoje sudbine. Žena je zaista bila u pravu. Šta mu je dobrog donelo bogatstvo? Za večeru je i dalje jeo činiju heljdine kaše kao i onda kada je bio torbar, i i dalje nije spavao na zlatnom krevetu, već na perini. Glavna razlika se sastojala u tome što je nekada jeo obroke bez žurbe, polako žvaćući hranu, a sada ih je gutao što je brže mogao. Ranije bi ponekad malo odspavao posle ručka, a sada — koliko god se trudio — nije mogao u toku dana da zaspi. Na sreću, Svevišnji — blagosloveno neka je ime Njegovo — dao je Jevrejima šabat. Sa dolaskom petkovne večeri poslovi su se sklanjali po strani. Noseći čist veš i čarape koje je pripremila Zelda, kao i tales, išao je na kupanje sa Mejerom-Joelom do najbližeg potoka, a ponekad ih je Gec vozio u kupatilo u Jampolu. Po povratku, Šajndl bi dočekala oca nudeći mu sveže ispečenu halu i kompot od šljiva. Potom bi ogrnuo šabatni halat, seo i recitovao Pesmu nad pesmama. Hvala Bogu, demoni rmbanja nisu imali moć na šabat. Zelda i Joheved su izgovarale blagoslov uz sveće koje su gorele u srebrnim i mesinganim svećnjacima, u prisustvu svih devojčica, opranih, počešljanih i obučenih u praznične haljine. Mejer-Joel se žalio da ne može da se navikne da obavlja molitvu bez minjana. Kalman se zarekao da će na imanju sagraditi malu sinagogu, platiti minjan sastavljen od deset pobožnih Jevreja, nabaviti svitak Tore, Talmud, naručiti Sveti ormar, pult, umivaonik, svećnjake i izvezenu zavesu za ormar. Sagradiće čak i ritualno kupatilo, samo ako se Joheved srećno porodi, Šajndl uda, a Mirjam-Liba veri. Kalman nije nameravao da proživi život bez cilja niti da se nađe na onom svetu nemajući ništa osim vreće grehova.
________
Kalman je najzad popustio pred nagovaranjem Mejera-Joela da odu na hodočašće rabinu u Maršinov povodom praznika Ševuot. Trebalo je da ih prate reb Menahem-Mendel i Azrijel, iako je ovaj drugi nevoljno pristao na put. Radije bi provodio vreme čitajući udžbenik koji je dobio od Valenberga. Već je počeo da uči algebru, geometriju, latinski, fiziku, hemiju i geografiju, sve odjednom. U Varšavi je nabavio i nekoliko rečnika i atlas. Činilo mu se da je gubljenje vremena napustiti takvu riznicu znanja radi posete hasidskom rabinu, ali nije bilo pristojno uvrediti budućeg tasta. Kalman je za put naručio pozamašnu količinu peciva sa puterom i palačinki od heljde, kao i nekoliko flaša vina za rabina u Maršinovu. Kočija je trebalo da krene sutradan rano ujutro, uoči Ševuota. Azrijel, koji te noći skoro da nije oka sklopio, spakovao je udžbenik geografije i kompas zajedno sa molitvenikom i tefilinom.
Svitalo je rano. Kalman i Mejer-Joel trebalo je da svrate po reb Menahema-Mendla i Azrijela. Dok se oblačio, reb Menahem je uzdisao. Razmišljao je kako je rabin iz Maršinova nesumnjivo veliki mudrac, ali on lično više voli drugog rabina, propovednika iz Turziska. Nažalost, velika udaljenost delila je Turzisk od Jampola i reb Menahem je postepeno izgubio kontakt sa svojim duhovnim centrom.
Zvezde su pobledele. Petao je zapevao. Za prolećno doba bilo je neobično toplo, uprkos tome Azrijel je osetio hladnoću. Njegova majka, Tirza-Perl, užurbano se kretala u kućnom ogrtaču i papučama. Sestra, Mirele, ležala je u krevetu razbarušene kose maštajući o kuli na vrbi.
— Pazi na svoje ponašanje u Maršinovu — upozoravala je majka. — Šta je postigao tvoj deda? Ne može se prkosite svetu! Hvala Bogu, posrećilo ti se sa verenicom, nemoj sve pokvariti.
— Mama voli da drži pridike, zar ne? — primetila je Mirele.
— A ja sam mislila da ona spava! Umij se i popij kafu sa cikorijom. Nemoj biti ljubomorna, draga moja, voljom Božjom doći će red i na tebe! Šta je meni ostalo? Samo vi, moji dragi golupčići.
Kloparanje točkova se približilo i utihnulo pred kućom. Azrijel je izneo kofere. Horizont je goreo, a na travi se caklila rosa. Usamljeni prolaznik, pobožni Jevrejin, stiskajući pod pazuhom torbicu sa talesom, idući u sinagogu posrtao je kao mesečar. Sa reke se podizala magla. Konji su stajali mirno sa oborenim glavama, kao da šapuću među sobom. Mejer-Joel, sa šeširom nakrivljenim nastranu, bio je očigledno u dobrom raspoloženju. Isterao je svoje. Kalman je pomogao reb Mendlu da uđe u kočiju. Gec, žvaćući slamku, zamahnuo je bičem. Dva starija čoveka sedela su naspram Mejera-Joela i Azrijela.
— Molim vas, čuvajte ga, reb Kalman — doviknula je Tirza-Perl sa praga.
— Ne brinite — umirivao ju je Mejer-Joel — medvedi ne trče po Maršinovu.
Gec je povukao dizgine i kočija je krenula. Prošla je pored trga, crkve i Kalmanove prodavnice sa čvrsto zatvorenim kapcima. Put za Maršinov vodio je ivicom Kalmanovog imanja. Na poljima su se zeleni klasovi povijali, kao neodlučni da li da sazru ili da prevremeno otpadnu. Ptica koja je kružila iznad gaja zatripotala je krilima.
Pored puta je stajala bleda i pospana Šajndl. Na njen znak Gec je povukao dizgine. Držala je dva paketa, jedan vezan kanapom, drugi zelenom trakom.
— A šta to imaš, draga? Trebalo bi još da spavaš — rekao je Kalman iznenađeno.
— To je za tebe, oče, za put.
— Hvala ti.
— A ovo je za tebe — rekla je Azrijelu. Oboje su pocrveneli.
— Srećan put!
— Do viđenja.
Kočija je nastavila dalje. Šajndlina silueta se udaljavala, Azrijel je hteo da joj mahne, ali se stideo. Kalman je prstima pročešljao svoju gustu bradu.
— Baš me zanima šta li može biti u tim paketima? — oglasio se Mejer-Joel.
— Sigurno su đakonije — rekao je Kalman.
— To je dobro, poštovani taste, dobro će doći u Maršinovu. Tamo se mora sve ravnomerno deliti sa drugima. U Maršinovu u svratištu možete udobno leći da spavate, a onda se odjednom pojavi neki siromašni putnik sa kojim morate deliti postelju. To je Maršinov! Rabin je jednom prilikom izjavio: „Lako je propovedati ljubav prema Gospodu, teže je voleti bogaljastog kožara.“ Jednom se u Maršinovu pojavio neverni litvak samo da bi se rugao prisutnima. Za vreme molitve rabin je po običaju gestikulirao, a taj litvak je stao pored i oponašao svaki njegov gest. Nekoliko mladih vernika htelo je da ga prebije, ali rabin, koji je razumeo situaciju, nije to dozvolio. Razni podnosioci molbi često su čekali po nekoliko dana na prijem kod rabina, međutim, taj litvak je primljen skoro odmah i, na čudo svih, proveo je kod njega skoro čitav sat. Skraćujući priču, reći ću da je postao odani hasidski sledbenik i do dana današnjeg Maršinov je njegov duhovni centar. Na sreću, nastanio se u Varšavi, inače bi litvaci preplavili Maršinov.
— Zar litvaci nisu isti kao mi? — prekinuo ga je reb Menahem-Mendel. — Duše svih Jevreja bile su okupljene na gori Sinaj.
— Međutim...
— U Belžecu — nastavio je reb Menahem — mogu se videti hasidi iz udaljenih delova Mađarske kako na mađarskom recituju Gemaru, a uprkos tome nose pejse sve do ramena.
— Zadivljujuće!
— Talmud tvrdi da duhovi zaštitnici ne znaju aramejski. Govore hebrejski — objasnio je reb Menahem za Kalmanovu potrebu. — Ali Svevišnji zna sve jezike. Čak i Šma može biti recitovana na drugim jezicima, ne samo na hebrejskom.
— Zar Šma ne bi zvučala malo čudno na turskom?
Azrijel je osećao neodoljivu potrebu da se oglasi. Već ranije je hteo da se uključi i kaže da se čovek lako može zaraziti od nepoznatog siromaha koga bi odjednom morao da pusti u svoj krevet, i da niko nikada nije razgovarao sa anđelima niti utvrdio njihove lingvističke sposobnosti. Suzdržao se, međutim. Mejer-Joel je samo čekao priliku da ga dovede u neprijatnost. Verovatno mu je bilo krivo što je ispao nasamaren ženidbom sa Joheved, dok je Azrijel trebalo da dobije Šajndl. Azrijel je podigao pogled ka nebu.
Velika Kola su klizila ka zapadu. Na istoku se podiglo sunce kao krvava lopta; ptice su se okupljale u jata da ga pozdrave. Purpurne senke padale su po ravnicama. Činilo se čudnim što se čak i sada, dok se kočija kotrljala prema Maršinovu, zemlja obrće oko svoje ose od zapada ka istoku, istovremeno vekovima kružeći oko sunca. Azrijel je pomislio o pojavi zemljine teže. Šta je uzrokuje? Zašto jedno telo mora privlačiti drugo? Udžbenik fizike koji je dobio od Valenberga nije davao odgovore na ta pitanja. Moraće da potraži knjige na višem nivou.
U Maršinovu vrvilo od gomile. Čak ni u Lublinu Azrijel nije video toliko ljudi. Svuda su se sretali hasidski hodočasnici: u sinagogi, u dvorištu i u bašti rabina, kao i na čitavom prostranom trgu. U svratištima je bilo puno gostiju, spavali su na slamaricama ili na golim daskama. Kalman je jedva našao jednu sobu za sebe, reb Menahema i Azrijela. Gec se smestio kod lokalnog kočijaša. Mejer-Joel je pronašao svog oca, reb Jeheskijela Vinera, koji je stigao sa svojim bratom, dvojicom šuraka i ujakom iz Lođa, i pridružio im se. Reb Menahem i Kalman su požurili na ritualno kupanje. Iako je otac insistirao da Azrijel pođe sa njima, uspeo je da nađe izgovor. Nije imao nameru da se kupa u jezercu koje su već toliki drugi koristili. Za to vreme obišao je čitavu varošicu.
Prozore kuća krasili su papirni isečci koji su prikazivali golubice i cveće sa stabljikama napravljenim od srebrnog i zlatnog papira; na stabljikama su sedele male ptice sa glavama umešenim od testa. U uglovima prozora uvek se stavljao šovar ili trska, koji su simbolizovali darivanje Tore Jevrejima na gori Sinaj. Svuda su se vrzmala deca duvajući u pištaljke napravljene od trske. Pošto su se za praznik Ševuot jela mlečna jela, u varošici se osećao jak miris mleka, kafe, cikorije i kolača.
Azrijel je svratio u sinagogu koja je pripadala nehasidskoj zajednici. Šetao je uličicama i sokacima. Devojke su šetale u prazničnim odeždama; muškarci su se vraćali kućama posle kupanja. Prodavnice su još bile otvorene za siromašnije kupce koji su uspeli u poslednjem trenutku da iskopaju ili pozajme nekoliko groša za prazničnu kupovinu.
To besciljno lutanje svedočilo je o tome koliko je Azrijel postao nemiran i nestrpljiv. „Šta mi je? — mislio je. — Zašto se ovde osećam kao stranac? Da li su ljudi zaista toliko slepi za očigledne protivrečnosti u svojoj veri? Bog je Gospodar sveta, a na tom istom svetu sirotinja pati od gladi. Iako se pretpostavlja da je Bog milostiv, On dozvoljava da jaki pobeđuju slabe. Kako je to definisao Valenberg? Aha, borba za opstanak. Ne postoji nikakav pakao kao kazna za ajkule koje proždiru sitne ribe. Hrišćanski narodi, koji se mole Isusu, uništavali su slabije susede i iako su učili da treba okrenuti i drugi obraz, njihovi vladari su slali političke protivnike u iznanstvo. A Jevreji? Izabrani Božji narod i dalje ostaje potlačen i osuđen na večito lutanje. Jednom je počinitelj pogroma bio Hmeljnicki, potom Gonta ili car Nikolaj. Dolazilo je do masovnih pokolja ili donošenja surovih dekreta. Da li bi trebalo smatrati da ti mučeni Jevreji ispaštaju za pretpostavljene grehe svojih predaka? Zar njihove molitve i izučavanje Talmuda nisu dovoljno žarki? Mesija se još nije pojavio. A hoće li se uopšte pojaviti? Knjiga Danijelova je detaljno proučena od strane mudraca koji su tražili objašnjenje reči o dolasku Mesije u notarikonu, to jest interpretaciji inicijala, i u gematriji, nauci o matematičkoj vrednosti slova. Sve je to laž. Oslonili su sve svoje nade na jednu knjigu, delo smrtnika!“
Došlo je vreme za povratak u svratište. Sunce je zalazilo, Azrijel je morao još da se presuče u praznične haljine, ali se izgubio u nepoznatom gradu. Nije mogao da se seti ni imena svratišta. Otišao je u suprotnom pravcu, prošao pored krojačke radnje u kojoj se užurbano peglala neka odeća, prošao pored žene koja je još ribala stepenice trema. Pobožni Jevreji, obučeni u satenske halate opasane širokim pletenicama, u baršunastim šeširima opšivenim krznom, mekim papučama i belim čarapama već su hitali ka sinagogi. Šta bi rekli njegov otac i Kalman ako ne stigne na vreme? Mejer-Joel bi sigurno imao mnogo toga da kaže. Kalman bi se mogao toliko razgneviti da bi došlo do raskida veridbe. Azrijel je stao u mestu, razgledajući na sve strane. Svratište bi trebalo da bude negde u blizini, ali gde? Pokušao je da zaustavi neke prolaznike, ali nijedan nije zastao niti odgovorio. Zar ga nisu videli? Da li su se ljutili na njega? Postalo mu je toliko vruće da se preznojio. Vid mu se mutio. „To su moji živci — baš kao kod majke!“ Svi ga smatraju zdravim, a zapravo je bolestan, napola lud. Azrijel je počeo da besni na oca, na Kalmana, na Mejera-Joela. Zašto su ga dovukli ovim čudotvornim rabinima? Ne veruje u njih, nije čak ni siguran u svoju veru u Boga. Ponovo je upitao za put do svratišta i opisao kako izgleda. Ovog puta je dočekao odgovor, ali ga nije čuo; upitani čovek je pokazao najpre u jednom pravcu, pa u drugom, kao da mu se ruga. „Neću da živim — vrištalo je nešto u Azrijelovom mozgu. — Neću da se ženim i rađam na svet još više Jevreja. Valenberg je u pravu, sve je to ludilo, čitava ta pobožnost i patnja! Možda bi trebalo odmah da pobegnem. Ali kuda? A šta bi uradila Šajndl?“
Dobro poznati žal obuzeo je Azrijelovo srce. Tog žala se sećao od prvih godina u hederu. Svi dečaci, osim Azrijela, činili su grupu. On je ostajao po strani. Čak se i učitelj odnosio prema njemu sa sumnjičavošću. Dečaci su mu se podsmevali, prozivali ga, tukli, a istovremeno pokušavali da zadobiju njegovo prijateljstvo. Istorija se ponavljala na svim mestima boravka: u Turbinu, Lublinu, Jampolu. Čak i ovde, u Maršinovu, ljudi su se prema njemu odnosili neprijateljski. „Mora da ima nešto takvo u meni — mislio je. — Ali šta? Lice, oči? Da li izgledam kao ludak?“ Bilo mu je žao Šajndl. Nije znala za kakvog se čoveka udaje. Ustala je u svitanje da bi mu uručila paket prhkih kolačića.
— Azrijele! — doviknuo je neki glas. Stao je kao ukopan. Bio je to Mejer-Joel.
— Kuda ideš? Jesi li već bio u kupatilu?
— Jesam.
— Nisam te video.
— Bilo kako bilo, bio sam.
— Pa dobro, kad si bio, bio si. Kuda sada ideš?
— Jednostavno šetam.
— Zar si zaboravio? Već je vreme za večernje molitve.
— Moram da se presvučem.
— Vrlo je malo vremena ostalo, sunce već zalazi.
Tek tada je Azrijel primetio da se Mejer-Joel već presvukao.
— Ali, kaži mi, gde je to svratište? — upitao je nesigurno.
— Izgubio si se, a? Tako sam i mislio. Kao pravi filozof.
Što je bilo još čudnije, Azrijel se nalazio skoro sa zadnje strane svratišta. Pored je bio bunar i stepenice. Kako nije primetio? I dalje zbunjen, otvorio je vrata koja su vodila u kuhinju, odakle ga je dočekao piskak mlade žene koja se upravo oblačila. Prolazio je hodnicima tamo-amo, pokušavajući da pogodi gde je njihova soba. Najzad je ugledao reb Menahema-Mendla.
— Oče!
— Gde si bio? Svuda sam te tražio. Sramotiš me!
— Gde je naša soba?
— Ova, ovde.
Azrijel je ušao u sićušnu prostoriju sa tri kreveta.
U mraku, pipajući, presvukao se što je brže mogao i zajedno sa ocem i Kalmanom krenuo u sinagogu. Kada su stigli, bogosluženje je već počelo. Sveće su već stigle da se iskrive od vrućine. Mnoštvo glasova koji su se dizali iz guštara satenskih i baršunastih halata, izbijajući iz čestara brada i pejsa, pevalo je horski refren: „Jer On je naš život i mera naših dana i On će nas voditi danju i noću.“
Azrijel je stao po strani kod ulaza. Kako mu je to okruženje bilo dobro poznato, a ujedno koliko daleko. Neka skrivena, ali neprijateljska sila kao da ga je odvajala od drugih. Više se nije osećao kao jedan od njih, to je bio njihov praznik, ne njegov.
Nije mogao da podnese vrućinu koja je vladala u sinagogi. Išao je napolje i pridružio se grupi mladića koji su se molili napolju. Večernji vazduh je osvežavao. Pri zemlji su svetlele svitci, nad glavom su treperile zvezde, a pored je plovio mlad mesec. „Izgubio sam se u malom gradu — razmišljao je — a zvezde koje krstare milionima kilometara nikada ne skreću sa svojih orbita. Kometa pravi krug u roku od sedamdeset godina!“
Azrijel je već počeo da recituje Osamnaest blagoslova, ali nije mogao dalje da ih izgovara. Bog možda postoji, ali ove reči ne izražavaju ništa osim vere u objavu koja se nikada nije dogodila, i vere u Božju ljubav prema Jevrejima, koja je njihova sopstvena izmišljotina.
— Reb Kalman iz Jampola, molimo vas zauzmite mesto.
Kalman je stajao zapanjen. Kako je moguće da je on, običan Jevrejin, obučen u običan sukneni halat, tako odlikovan, dok su se u hederu tiskali učenici rabina, među kojima je bilo mnogo časnih staraca odevenih u baršun i sa dugim pejsima? Pognuvši glavu pošao je za dvojicom gabea da zauzme počasno mesto. Glavni rabin je sedeo u fotelji na čelu stola. Nizak, zdepast, okruglog lica, sa srebrnobelom bradom u obliku lepeze, imao je na sebi beli halat sa izvezenim listovima jorgovana i beli šešir širokog oboda opšivenog krznom. Jedan šames je doneo bakarni bokal, posudu i peškir, a drugi je polivao vodom ruke rabina, nakon čega je rabin intonirao odgovarajuću molitvu. Sa njegove desne strane sedeo je reb Šimon, najstariji rabinov sin — crna kao gar brada i tamne, sjajne oči živo su kontrastirale sa belom odeždom i kosom njegovog oca. Mlađi sin, reb Moše, poznat kao rabin iz Hmeljeva, bio je visok, mršav mladić; retka brada jedva mu je pokrivala vrh brade, pejse je nosio duge kao devojačke pletenice. On je takođe pomagao ocu. Hasidski sledbenici su se tiskali oko rabinovog stola; na one koji su stajali najbliže gurala se gomila koja se nalazila pozadi. Kalman, čitav preznojen, nije mogao u toj gužvi da dohvati maramicu da obriše čelo.
Rabin je sekao veknu belog hleba na kriške nožem sa drškom od sedefa. Kada bi progutao jedan zalogaj, njegovi sledbenici su se otimali za ostatak sa koricom i mrvicama, jer je to već bio posvećeni hleb. Rabin je samo probao svako jelo, jedući listić ribe, zalogaj mesa, kašiku supe, jednu dinstanu šljivu. Tokom čitave gozbe osobe koje su pratile rabina intonirale su hasidske pesme, a gomila se uključivala pri refrenima.
U početku je Kalman jedva hvatao vazduh i mislio je da neće izdržati tu vrućinu, ali je postepeno počeo da se navikava na sparinom ispunjen prostor. Čudio se ozarenom raspoloženju rabina, kao da je Božje prisustvo obavilo tog mudraca. Oko sebe je video preznojane halate koji se lepe za tela. Crne, žute i sede brade, oči koje gore od zanosa. Dominirao je duh ničim pomućene zadovoljštine. Kalman se pridružio horskom pevanju, iako nije znao lokalne hasidske pesme. Nije bio ovde sam, imao je oko sebe braću — Jevreje okupljene radi davanja slave Gospodu. Sa druge strane stola zauzeo je mesto starac sa čelom izbrazdanim dubokim bore, u pohabanom baršunastom šeširu i uništenom halatu. Pored njega je sedeo mlad čovek sa glavom toliko nisko pognutom da je pejsima čistio stolnjak. Mladi, piskavi glasovi stapali su se sa zviždanjem astmatičara. Svi su pevali jednu himnu. Zajedno su hvalili Svevišnjeg za Njegove milosti i molili se ne za zemaljska dobra, već za dolazak Mesije, istrebljenje zla, ukidanje ropstva i kraj izgnanstva, kao i za to da nebeska radost i spasenje uzdignu svet na visine.
O da, ovo je mesto za Jevrejina. Kako je ovde divno, razmišljao je Kalman. Duh se podmlađuje. Poslednjih godina Kalman se zatvorio u sebe. Sreo je u životu toliko prevaranata, zelenaša i parazita. Sada je sva ogorčenost prema njima ustuknula, a njeno mesto je zauzelo osećanje bratske ljubavi. „Ko sam ja u poređenju sa ovim pobožnim ljudima? Još jedan od onih koji su uspeli da naprave novac — razmišljao je. — Vratiću se ovde, ako bude Božja volja. Ovde se može naći prava radost.“
Naređena je tišina i zavladala je iznenadna tišina. Rabin je započeo svoj diskurs o Svetom pismu u početku tako tiho da se jedva čuo njegov glas. Ljudi koji su stajali iza Kalmana gurali su se napred, disali mu za vrat i golicali ga bradama. Ubrzo je glas govornika zazvučao glasnije. Rabin je naveo tekst iz Talmuda kao dokaz da su još pre upoznavanja suštine Deset zapovesti ljudi bili spremni da ih se pridržavaju.
— Zašto bi se to smatralo vrlinom? — nastavljao je rabin. — Zar nije stvar dostojnija preporuke najpre saslušati i razmotriti, pre nego što se skoči na glavu naslepo? Zar nije rečeno na drugom mestu u Talmudu da je loš sluga onaj koji najpre nešto učini, a potom postavlja pitanja. Ovde ipak postoji protivrečnost. Prema zdravom razumu, zar nije bolje ostati besposlen nego učiniti takva dela čije posledice nisu predviđene? Stvar je u tome što u nekim slučajevima s pravom delo prethodi misli. Ne može se, na primer, objasniti potreba za hodočašćem, jer se ne može razumeti dok to čovek sam ne doživi. Filozofija sigurno počinje od sumnje, haosa i praznine, te stoga nije u stanju ništa da stvori, jer tamo gde je na početku bila praznina, ona će ostati i do samog kraja. Stoga je napisano: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta.“ U početku je Bog stvorio, a tek potom uočio prazninu. Da ju je video na početku, možda bi se uzdržao od stvaranja. Kada je Svevišnji dao Jevrejima Toru, s pravom se pribojavao da će najpre hteti da znaju šta je to, ali upravo tada, kada se nešto dokazuje i o nečemu duže razmišlja, zasigurno se rađaju sumnje.
Tačno to isto se dogodilo Esavu i Ismailu, koji su prema mudracima prvi dobili Toru i odbacili je. Ali Jevreji su sledili primer Gospoda kada je stvarao Nebo i Zemlju. Kod njih je delo prethodilo razmišljanju! Delo je rešilo sve sumnje.
Ali kako i kada treba to načelo primenjivati? Samo pri ispunjavanju svetih dužnosti. U svetovnim stvarima i onima koje se tiču tela treba prihvatiti sasvim obrnut redosled postupanja. Najpre treba razmotriti i razmisliti, a tek potom činiti ono što treba. Onaj ko najpre nanese nepravdu, a potom postavlja pitanja, loše čini. Upravo nedostojna dela buđuju u čoveku beskrajna pitanja. Sve sumnje ustupaju kada ispunjavamo dobra dela. Ali kako prepoznati pravog duha vrline? Odgovor glasi: kroz osećanje radosti. Čovek koji nekome nanese nepravdu oseća nemir, u sukobu je sa samim sobom. Dobro delo, pak, izaziva osećanje unutrašnje sreće. Čovek uzdignutog duha zna odgovor na sva pitanja.
Neki delovi rabinovog govora bili su za Kalmana suviše zamršeni, ali jedan moral kao da je bio namenjen direktno njemu: treba činiti dobro i činiti dobročinstva bez razmišljanja i traženja motiva, dok treba upotrebiti zdrav razum i pokazati umerenost pre nego što se nekome nanese šteta. „Bože na nebesima, kako je to istinito i divno!... — došapnuo je. Sveti starac je pogodio njegovu najskrovitiju misao. — Od sada ću početi da činim dobra dela, biću milostiviji, pomagaću onima kojima je moja pomoć potrebna; dva sata dnevno posvetiću izučavanju Tore. Neću gajiti odbojnost ni prema kome i svakoga ću poštovati. Da, da.“
Posle govora, šames Mendel je popeo u samim čarapama na sto i počeo svima da sipa vino: onim privilegovanim koji su sedeli za stolom i onima koji su stajali, bez izuzetka, ne zaobilazeći ni veoma mlade ljude. Kalman je čuo kako šames proziva imena reb Jeheskijela Vinera, Mejera-Joela i njegovog mlađeg brata. Potom je odjednom čuo:
— Vino za Azrijela, sina reb Menahema-Mendla iz Jampola.
Kalman je potražio pogledom Azrijela. Pehar vina, koji je šames uručio najbližem čoveku, prelazio je iz ruke u ruku dok nije stigao do Azrijela koji je stajao na vratima. „Kakvo divno pamćenje ima rabin iz Maršinova“, pomislio je Kalman. On sam je bio rasejan, uvek je zaboravljao imena svojih radnika, ponekad čak i imena ćerki, ali rabin je lično pozdravljao svakog gosta koji je stigao pod njegov krov, mladog ili starog. Jedno pitanje je i dalje opsedalo Kalmanov um. Zašto je izabran na to počasno mesto? Šta je učinio da to zasluži? Da li zbog bogatstva? Ako je tako — to je verovatno bila zasluga rabinovih šamesa, a ne njegova sopstvena. Šta će rabinu novac? Čovek u poodmaklim godinama, bliži nebesima nego zemlji.
Za vreme praznika Kalmanu su predstavljena dvojica mladića kao kandidati za ruku njegove ćerke Mirjam-Libe. Jedan je bio Johanan, sin obudovele rabinove ćerke Temerl, a drugi — sin reb Davida Gombinera, bogataša iz Plocka. Pokojni Johananov otac, reb Cadok, bio je smatran za svetog čoveka. Još kao veoma mlad čovek postio je dva dana u nedelji i ustajao u ponoć na molitve. Opšte se predviđalo da će jednog dana zauzeti mesto rabina iz Maršinova, čija dvojica sinova, reb Šimon i reb Moše, nisu imali pristalica. Reb Cadok je, međutim, umro od sušice, koju su lekari pripisivali hladnim ritualnim kupanjima. Za njim je ostala udovica, Temerl, sa dve ćerke i sinom. Nije se ponovo udavala. Sa jedanaest godina Johanan je, poput oca, počeo da se pridržava svih posta i obavlja ablucije u svitanje u ledeno hladnom jezeru. Njegov deda, vremešni mudrac reb Šmarja-Gad, priznao je jednom da svetost njegovog unuka prevazilazi njegovu sopstvenu. Šesnaestogodišnji Johanan, crnook, uskog lica, bio je mnogo manji i mršaviji za svoje godine. Obrazi su mu bili upali, pejse su mu dosezale do ramena, na usukanom vratu štrčala je Adamova jabučica. Oni koji su ga videli za vreme ritualne mikve govorili su da je sama kost i koža. Međutim, učeni u Pismu zvali su ga čudotvornim dečakom, jer je znao napamet šest delova Mišne, a neki su tvrdili čak da je već kabalista.
Reb Šimon, koji je nekoliko godina gajio strah da bi njegov šurak, reb Cadok, mogao postati naslednik rabina iz Maršinova, sada se pribojavao svog sestrića Johanana. I iako je reb Jeheskiel Viner posredovao da se ubrza brak Johanana sa Mirjam-Libom, opšte se nagađalo da reb Šimon upravlja čitavom tom stvari. Ako bi Johanan postao zet bogatog čoveka, manje bi mu bilo stalo do položaja rabina iz Maršinova, tako je rezonovao reb Šimon. Osim toga, kružile su priče da Mirjam-Liba ima sklonosti ka jeresi, te samim tim neće baš rado gledati duhovnog vođu Maršinova za muža. — Da li si svestan, Kalmane, koliki veliki dobitak predstavlja Johanan? — upitao je reb Jeheskiel Viner. — Pa to je dragulj! Nećeš naći takvog drugog u čitavoj Poljskoj!
Kalmanu je teško padalo da se privikne na misao da bi mogao postati svojak sa rabinom iz Maršinova. Nije zaslužio takvu čast. To bi bilo previše; mučile su ga razne strepnje. Sudbina mu može odigrati podvalu, najpre ga uzvisivši — kako kaže poslovica — a potom ponizivši. Mislio je o tome da se Mirjam-Libi to venčanje neće dopasti. Čitala je razne svetovne knjige, volela lepo da se oblači, a Johananova učenost u religijskim stvarima neće za nju imati nikakvog značaja. Ko može reći da li će odgovarati jedno drugom? Kalman se pribojavao i podsmeha ljudi iz Jampola da pokušava da se ubaci u maršinovski dvor.
Odgovorio je ponizno reb Jeheskijelu:
— Šta mogu reći? Ko sam ja? Običan Jevrejin, neznalica.
— Nemoj biti tako skroman! Svi znaju reb Kalmana Jakobija. Hoćeš li ići u posetu Temerl?
— Ići u posetu rabinovoj ćerki? A u koju svrhu?
— Veoma želi da te vidi. Hajde, pođimo.
Do Temerline kuće išli su kroz voćnjak gde su žbunovi jorgovana rasli među jabukama i kruškama. Hasidi su brali plodove početkom leta, dok još nisu bili zreli. Vazduh je mirisao, ptice su pevale, a latice cvetova padale su na zemlju. U sredini voćnjaka stajala je letnjikovac-altana, u njoj je ponekad sedeo rabin poučavajući svoje unuke. Kuća, koju su mladi šaljivdžije zvali „Pariz“, imala je jedan sprat. Menuhe, žena reb Šimona, koja je takođe bila rabinova ćerka, vodila je domaćinstvo, iako je glavom kuće i dalje ostajala, uprkos poodmaklim godinama, napola paralizovana žena starog rabina iz Maršinova. Druga snaja, bogata Binele, samo je o praznicima posećivala Maršinov. Temerl je među ženama važila za veoma obrazovanu osobu; primala je hasidske goste i pisala pisma na hebrejskom.
Kalman je zajedno sa reb Jeheskijelom popeo uz stepenice obojene u crveno. Za dovratnike visokih vrata sa mesinganim kvakama, pored kojih su prolazili, bile su prikovane duge mezuze u rezbarenim kutijama. Reb Jeheskiel je gurnuo jedna od vrata i širom ih otvorio. Kalman je stupio na sjajni parket salona. Knjige ukoričene u kožu sa pozlaćenim rubovima stajale su na zastakljenim policama pored pehara, poslužavnika, kutijica za začine, stalaka za limun i raznih srebrnih i pozlaćenih sitnica. Brokatne draperije padale su preko prozora, a uz zidove su stajale stolice sa purpurnim meblom i ukrasnim mašnama.
Za malim stolom na tapaciranoj stolici sedela je Temerl. Imala je kukast nos, istaknute jagodične kosti i okrugle ptičje oči. Preko sebe je ogrnula svileni šal i crnu kapu. Na stolu je stajala otvorena knjiga, a pored nje tanka maramica od batista; stajao je tu i karaf sa vinom i tri čaše. — Želim vam srećne praznike — rekao je Kalman, pocrvenevši i postidivši se kao đak prvak. — I ja vama, reb Kalman, i ja vama, reb Čehelski — odgovorila je domaćica. — Kakav topao dan. Molim vas, sedite. Malo vina — predložila je glasom ni to pitajućim, ni to zapovednim. Dugim, nežnim prstima dohvatila je karaf, čipka na rukavu se pomerila, a potom je izvadila tri medenjaka iz fioke.
— Lehajim! — Reb Jeheskiel je podigao svoju čašu.
— Lehajim! — ponovio je Kalman.
— Za vaše zdravlje i za mir! Oby svi mi ovde prisutni i sva naša braća dostigli spasenje. Oby se završilo naše lutanje, oby bismo se pokazali dostojnima da dočekamo Mesiju! Već dovoljno dugo čekamo.
Kalman je šapatom blagoslovio vino. Nikada nije čuo ženu da izgovara takve misli i toliko hebrejskih reči. Iz nje je zračio miris badema i začina. Vino je bilo slatko, ali jako. Domaćica ga je pijuckala polako, dok je reb Jeheskiel popio polovinu čaše i odložio je sa strane. Kalman je popio do dna.
— Još malo, reb Kalman. Imamo ga direktno iz Mađarske. Molim vas, dajte čašu.
— Srdačno hvala gospođi rabinici.
— Dobro vino ne škodi.
— Šta to čitate? — upitao je Kalman i odmah poželeo da se ugrize za jezik.
— Sinove Isaharove. Zčuđujete se verovatno videći ženu kako čita sveta pisma. Postoji doduše ona stara izreka da otac koji uči svoju ćerku Tori širi jeres. U našoj porodici, međutim, sve žene su obrazovane. Moja tetka, žena rabina iz Kazimježa, veoma je učena.
— Zar je moguće!
— Čak je i moja baka, neka počiva u miru, bila vična Talmud. — Temerl je sa dostojanstvom izduvala nos u batistnu maramicu. — Ali pravi učenjak u našoj porodici je Johanan. To je genije kome niko nije ravna. Starešine su htele da ga zaredi, ali se on izmakao toj časti. Takav dragulj predstavlja retkost u današnje vreme, to je dar sa neba. Samo jedno molim Boga: oby moj sin živeo dugo i uživao u dobrom zdravlju. Oče na Nebesima, samo da doživim i da mogu da se radujem njegovim vrlinama! — Podigavši čašu do usana, Temerl je uvukla u nozdrve miris vina i ponovo odložila čašu.
— A Jampol, o kome ste govorili, gde se nalazi? — upitala je.
Prethodni delovi prevoda romana na blogu:
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.