Iako je Kalman nameravao da otputuje u Jampol odmah nakon praznika Ševuot, u poslednjem trenutku je odlučio da ostane u Maršinovu za šabat. Dogovoreno je da Temerl i Johanan dođu na Šajndlinu svadbu u šabat posle posta devetog dana meseca Ava i, ako bude Božja volja, tada će se održati veridba. Kalman je obećao da će poslati kočiju po ugledne goste. Uprkos nagovaranju reb Jeheskiela Vinera da se veridba odmah ozvaniči u Maršinovu, Kalman je odlučio da sačeka pristanak Miriam-Libe. Vremena su se promenila, kćerke više nisu primoravali na brak.
Pri kraju jednosatnog razgovora sa rabinom iz Maršinova, Kalman je svom domaćinu uručio dvesta rubalja za molitve za njegovu dušu. Zatim ga je reb Šimon odveo u svoje odaje. Ubrzo im se pridružila i rabinova žena. Oboje su se prema Kalmanu ophodili kao da je već član porodice. Od reb Mošea, rabina iz Hmjelova, dobio je komad ćilibara koji je blagoslovio još njegov deda; ćilibar je navodno imao moć da zaustavlja krvarenja.
Čim je prošao šabat, Gec je, požurivan od Kalmana, žurno upregao konje u kočiju. Kalman se već brinuo za svoje jampolske poslove i sve nerešene stvari. A uz to, Joheved je trebalo da se porodi svakog dana.
Na povratku su Mejer-Joel i reb Menahem-Mendel raspravljali o hasidskom pokretu. Reb Mendel je tvrdio da se, uprkos svim vrlinama, Maršinov i njegov rabin ne mogu porediti sa Turzijskom i svetošću tamošnjeg rabina. Svaki od tih svetih ljudi je drugačiji, napomenuo je reb Mendel. Na primer, reb Mendel iz Rimanova prima znatne priloge od svojih sledbenika i nosi zlatnu tabakeru, ali drugi hasidski rebeovi žive u siromaštvu. Za jednog duhovnog vođu najvažnija stvar je duboko proučavanje Tore, za drugog – molitva, za trećeg – dobročinstvo, svakome po njegovom nahođenju. Mejer-Joel je klimnuo glavom u znak saglasnosti, iako ga je iritiralo to hvaljenje Turzijska. Kako se Turzijsk može porediti sa Maršinovom? Čuo je da duhovni vođa Turzijska koristi propovednička tumačenja, a šta se time dobija?
Glavni razlog njegove iritacije, međutim, bio je Azriel. Kakav nedostatak poštovanja! Čim se pojavio kod rabina, u hederu se povukao u predvorje među mlade dokoličare i ološ. Čak se hvalio da nije slušao šta rabin govori. Mejer-Joel je rekao tastu za Azrielovo drsko ponašanje, ali Kalman mu je odgovorio:
— Pa čak i ako nije pravi hasid, pa šta s tim? I dalje može biti Jevrej. — Time je dao do znanja da se Mejer-Joel hvata za sitnice. Bilo je jasno da Kalman nema ni najmanju nameru da raskine veridbu.
Mejer-Joel je bio u lošem raspoloženju. Kako glasi ona stara poslovica? „Ne može se od svinjskog uha napraviti svilena kesa.” Njegov tast nije zao, jednostavno mu nedostaje otmenosti. Mejeru je bilo stalo do toga da Johanan bude njegov šurak. Po njegovom osećaju, Kalman se nije sasvim uklapao među njih. Joel se našao u ponižavajućoj situaciji. Kada Joheved rodi dete, zahtevaće pripadajući miraz i napustiće imanje, pa makar ne otišli dalje od Jampola. Nagovoriće tasta da mu u gotovini isplati sumu za godine izdržavanja koju mu još bude dugovao. Mejer-Joel je želeo da stane na sopstvene noge. Bio je zainteresovan za jedan vodenicu. Nije nameravao da izgubi legat koji mu pripada od tasta, ali nipošto nije želeo da provede ceo život među takvim prostacima. Sa dolaskom noći u kočiji je zavladala tišina. Kalman je zadremao, razmišljajući o svojim poljima žita, železničkim pragovima, rudnicima krečnjaka i sporednom koloseku čija je izgradnja već počela. Imamo je ogromne finansijske obaveze, čak su i vlasti nestrpljivo čekale železničku liniju. Jedna od njegovih kćeri spremala se da se uda ni za koga drugog do za unuka samog rabina iz Maršinova. Pre samo nekoliko godina ismejao bi onoga ko bi mu prorekao trenutni položaj ili nagovestio da će preuzeti takve platne obaveze. Sasvim sigurno mu je sada bilo potrebno božansko vođstvo kako bi se sačuvao od pogrešnih koraka.
Reb Menahem-Mendel potonuo je u nesrećne misli o svom jedincu Azrijelu. Mladić se neodgovorno ponašao u Maršinovu. Šta ako Kalman raskine veridbu? Azriel bi bio osramoćen. Mogli bi ga čak, ne daj Bože, odvesti u vojsku! Zašto ne može da obuzda svoje loše sklonosti bar dok se ne oženi? Reb Menahem-Mendel je preklinjao Boga za milost. Pre zbog poštovanja prema uspomeni na svoje svete pretke nego radi dobra svog sina.
Azriel, koji je prvog dana Ševuota u Maršinovu upoznao mladića po imenu Aron-Ašer Lipman, takođe je imao o čemu da razmišlja. Zajedno sa svojim novim poznanikom stajali su u predvorju sa molitvenicima u rukama, ali se nisu molili. Na trenutak su se posmatrali, a zatim su započeli razgovor. Aron-Ašer je bio veoma niskog rasta, imao je ogromnu glavu, mršav i kratak trup, nekoliko dlaka na bradi, bujne pejse i tamne oči. Azriel je obratio pažnju na njegov uski pojas, dobro uglancane cipele, zakopčanu kragnu košulje, a pre svega na izraz očiju, i došao do zaključka da je to obrazovan čovek.
— Zašto su Bogu svakog dana potrebni novi anđeli? — upitao je šaljivo Aron-Ašer prilazeći Azrielu. Mislio je na specijalne stihove za Ševuot, koje je kantor recitovao iz odgovarajućeg odlomka Akdamut.
— Možda ovi stari usmrde — odgovorio je Azriel u šali.
Pre nego što se služba završila, Aron-Ašer je ispričao Azrielu sve o sebi. Imamo je ženu i troje dece; njegov tast, koji je držao prodavnicu tekstila, još uvek ga je izdržavao, ali mu je i on s vremena na vreme pomagao u poslu, putujući u Varšavu po robu za prodavnicu. U tom velikom gradu upoznao je prosvetljene ljude. Želeo bi da ode u Vilnjus ili Kenigsberg kako bi tamo studirao svetovne nauke, ali njegova žena je bila religiozni fanatik, a njihovim domom je upravljala tašta. Da je samo uspeo da uštedi za kartu, već odavno bi pobegao, iako s druge strane nije mogao da podnese pomisao na napuštanje svoje dece. Govorio je i govorio: rabin iz Maršinova već ima starački um, reb Šimon intrigira želeći da preuzme vođstvo, Johanan je budala, reb Moše licemer. Dalja sudbina Jevreja u Poljskoj je pod znakom pitanja. Broj trgovaca premašuje broj kupaca. Jevreji su se našli u slepoj ulici. Licemerni Jevreji su odvratii cara Nikolaja od davanja zemlje kada je bio sklon da to učini, a sada je već prekasno. Ne koriste pravi jezik, već žargon. Odevajući se azijatski, ovdašnji Jevreji pripadaju epohi kralja Sobjeskog. Takvo stanje stvari ne može trajati.
— Vidiš li neko rešenje? — upitao je Azriel.
— Sami moramo da se ispetljamo. Sami moramo da ga nađemo.
— Ali kako?
U tom trenutku svi okupljeni su ustali da saslušaju Osamnaest blagoslova, i razgovor je prekinut. Kasnije su dvojica mladića otišla u šetnju putem drvoredom hrastova koji je vodio izvan grada. Aron-Ašer, sedam godina stariji od Azriela, čitao je mnoge zabranjene knjige i časopise. Govorio je monotonim glasom, a da bi naglasio neku temu, gurkao je Azriela u rebra kažiprstom omotanim resom sa pojasa.
— Naše metode vaspitanja moraju se reformisati. Jevreji moraju naučiti nemački, kao i poljski i ruski jezik. Deca se moraju osposobiti za zanimanje, dugi halati se moraju ukinuti, brade obrijati ili podrezati. Tamo negde u Palestini ili na Krimu, ko zna da li će biti moguće dobiti zemlju za osnivanje kolonije. Svet ide napred, a ne unazad. Čak je i Isus Navin uspeo da zaustavi Sunce samo na nekoliko sati — završio je sa ironičnim namigivanjem.
Nedelju dana pre Šajndline svadbe Kalman je poslao kočiju u Maršinov. Gec je doveo Temerl, Johanana i sluškinju po imenu Kajla. Tokom leta Kalman je proširio kuću dogradivši osam soba, pa je sada mogao udobno da smesti goste. Miriam-Liba, sa kojom je razgovarao o Johananu, izrazila je svoje rezerve — smatrala je da on nije prikladan za rabinovu snahu, ali je obećala da će osmotriti mladića. Ako joj se svidi, dobro, pristaje, ali ako ne, otac će potpuno odustati od te udaje. Kalman je smatrao da je takvo rešenje ispravno, iako bi ga drugi mogli smatrati nerazumnim. Iza zavesa svoje sobe na potkrovlju Miriam-Liba je posmatrala goste koji su izlazili iz kočije. Kalman, Mejer-Joel, Zelda, Šajndl i sluškinja Fajgl čekali su da ih dočekaju. Prva je izašla Kajla sa svežnjem u ruci, visoka žena muških crta lica. Zatim se Temerl, uz pomoć sluškinje, odvojila od jastuka na sedištu za koje kao da je prirasla. Sa molitvenikom u jednoj ruci i maramicom u drugoj, odevena u crnu kapicu, svileni šal sa dugim resama i crnu svilenu haljinu sa šlepom, pogledala je oko sebe i napravila grimasu — smrad kravljeg đubriva izazvao je napad kijanja. Poslednji je izašao Johanan. Ramena su mu bila pogurena, bio je sitan, bled, sa predugim pejsima, nosio je somotni šešir i halat do same zemlje, vezan širokim pletenim pojasom. Slično kao i majka, u ruci je držao maramicu i neku pobožnu knjigu. Miriam-Libi se istovremeno i smejalo i plakalo. — Miriam-Liba, gde si? — doviknula je Zelda.
Miriam-Liba, ni sama ne znajući zašto, odmah je osetila odbojnost prema Temerl i nakratko se pravila da ne čuje majčin poziv. Obrazi su joj goreli, želela je da ostane skrivena. Čak ju je i prisustvo rođene sestre dovodilo u neprijatnost, jer je ona celu posetu prihvatala kao dobru šalu, sa zabavljenim očima...
Miriam-Liba je nabacila šal na ramena, da bi ga već sledećeg trenutka skinula. „Ne moram da se trudim zbog ovih budala, pljujem na njih!” Osećala se posramljeno zbog nedostatka hrabrosti, a ujedno i nezadovoljno svojom prahovitošću. Na kraju krajeva, ti ljudi joj nisu uradili ništa nažao. Otac je neće udati pod pretnjom pištolja. Počela je da silazi niz stepenice sa poljskom knjigom u ruci, neka vide da radi ono što joj se sviđa. Ali se posle trenutka predomislila. Zašto da briga roditelje? A ipak, neka unutrašnja sila ju je navodila da tera inat tim ljudima koji su došli ovamo da je procene kao grlo stoke. Tek kada je trebalo da pređe prag, shvatila je glupost takvog ponašanja. Okrenula se i, skrivajući knjigu u ostavu, zakačila lonac sa pavlakom — morala je da odskoči da se ne bi poprskala.
— Tu sam, mamo. — Sa tim rečima konačno se pojavila pred došljacima.
— Gde si se sakrila? — Zelda je izvršila predstavljanje. — Ovo je rabinova kći, a ovo je moja mlađa kći, Miriam-Liba.
Miriam-Liba je znala da je trebalo da pozdravi goste, ili bar da pogne glavu pri predstavljanju, ali je stajala ukočeno, bez pokreta, pod prodirućim pogledom Temerl.
— Lepa devojka!
— Hvala.
— I visoka. Da je ne ureknu.
Johanan, zadubljen u misli, nabrao je obrve i odjednom skrenuo pogled — pogledao je žensku osobu! Šajndl, videvši njegovu zbunjenost, počela je da se smeje.
— Dovolite da vam pokažem kuću — predložio je Kalman Temerl. — Nemamo salon, naše domaćinstvo je veoma skromno.
— Kome trebaju saloni? Ah, boli me glava, ne želim to nikome.
— Možda čašu mleka?
— Ne pre molitve.
Zelda je odvela gošću u sobu namenjenu njoj, gde je Temerl odmah oprala ruke, dok je njena sluškinja držala peškir u pripravnosti. Zatim je pogledala po sobi. Izgledala je besprekorno, a drveni, sveže obojeni pod mirisao je na borovinu. Uz uzglavlje kreveta stajala su, jedno na drugom, tri nagomilana jastuka naslonjena na podmetač koji obično koriste bogati seljaci.
— Gde je ovde istočni zid?
— To je ovaj — pokazala je Zelda.
Johanan, koga je Kalman odveo u sobu namenjenu njemu, postavio je isto pitanje:
— Gde je ovde istočni zid?
— To je ovaj.
— Zar zaista ovde nema minjana za obavljanje molitvi?
— Odakle bi bio? Izvan grada smo.
— U tom slučaju dozvoljeno je moliti se sam.
Johanan je oprao ruke i počeo da šapuće molitve, okrenut licem više ka jugoistočnom nego ka istočnom zidu sobe. Završivši uvodne jutarnje molitve, stavio je tefilin. Osećao se umorno od puta, misli su mu bile rasejane. Do njega su doprle glasine da treba da se oženi jednom od Kalmanovih kćeri. Zašto je morao da dolazi čak ovamo? Podneo je ovo putovanje zahvaljujući tome što se udubio u čitanje svete knjige koju je poneo sa sobom i zahvaljujući recitovanju psalama napamet, a ujedno moleći Gospoda da ga sačuva od loših misli. Nije mogao, međutim, da se uzdrži da ne baci pogled na livade, polja, seljake, stoku, taj spoljni svet koji nije želeo da posmatra, jer bi ga mogao odvratiti od dužnog služenja Stvoritelju. Treba nepokolebljivo savladavati sve prepreke. Setio se preporuke da molitve treba izgovarati tako polako kao da se broje zlatnici. A zar svete reči nisu dragocenije od najvećeg broja zlatnika? „Gospod je pravedan u svim svojim delima i milostiv u svim svojim radovima... Gospod je blizu svih koji ga prizivaju, svih koji ga prizivaju u istini. Ispuniće želju onima koji ga se boje, čuće vapaj njihov i spasiće ih.” Kakve reči! Bog je blizu svih koji ga prizivaju. Treba samo moliti, i On će odgovoriti. Kako su beznačajne ludosti sveta naspram istine! Johanan je osećao da viče Svevišnjem svojim umom, srcem i celim svojim bićem: „Pomozi mi, Gospode! Želim samo Tebi da služim sa predanošću, do poslednjeg daha. Ništa više ne tražim.”
Mejer-Joel je došao po Johanana i, budući uveren da je ovaj već završio molitve, otvorio je vrata. Ali sveti mladić nije obratio pažnju na njega i nastavio je da šapuće Osamnaest blagoslova. Na dan Šajndlinog venčanja Kalman je vodio ozbiljan razgovor sa Miriam-Libom. Petnaest minuta kasnije kćerka je izašla od njega sa rumenim obrazima i drhtavim nozdrvama. Otišla je u kuhinju da kaže majci da otac želi da je vidi. Miris medenjaka i sveže pečenih hlebova od pšeničnog brašna sa dodatkom šafrana ispunjavao je kuhinju. Živina i govedina već su bile očišćene po pravilima košera. Zelda je obrisala ruke o kecelju i izašla iz kuhinje. Ubrzo se vratila nasmejana, ali sa tragovima suza na obrazima. Ušla je mala Cipel; iako još nije imala ni jedanaest godina, visinom je skoro dostizala Šajndl. Kosu je nosila spletenu u duge kike, ali se i dalje ponašala kao dete. Kuvarica je za nju ispekla poseban medenjak sa slovom „C” na vrhu i uvila ga u zlatnu hartiju. Devojčica je, zgrabivši vruć medenjak, prebacivala ga iz ruke u ruku, žaleći se da je peče. Zelda je privukla kćerkicu k sebi, zagrlila je i poljubila, a suze su joj tekle u potocima iz očiju.
— Ah, moje jadno dete! — prošaputala je.
— Ali gospođo, pa to je svadba! — javila se jedna od pomoćnica u kuhinji.
— Idi kod oca, dušo, hoće da priča sa tobom — rekla je Zelda.
— Sa mnom?
— Da, moje pile.
— Pogledaj, tato — Cipel je pozdravila oca i pokazala mu medenjak. — Na njemu je moje slovo.
— Siguran sam da će biti veoma ukusan. Dođi k meni, dušo.
Kalman, koji je sedeo na čelu stola, pokazao je Cipel na stolicu. Jedva je mogla da veruje u to, jer joj se nikada ranije nije obratio da sedne. To je bio dokaz da odrasta.
— Cipel, jesi li videla Johanana? — upitao je Kalman uzevši je za ruku.
— Rabinog sina? Videla sam.
— Kako ti se sviđa?
— Ima tako lepe pejse!
— Da li bi ga želela za verenika?
Cipel se uozbiljila.
— A zar on ne namerava da se veri sa Miriam-Libom?
— Miriam-Liba ga neće.
— A zašto?
— Ni sama to ne zna. Cipel, voleo bih da te vidim verenu sa Johananom.
Devojčica je pocrvenela i odgovorila:
— Suviše sam mlada.
— Ne nužno. U stara vremena udavali su osmogodišnje devojčice. A pravo venčanje se neće održati još nekoliko godina. Kao mlada nevesta dobićeš lepe poklone. Taj mladić je čudo prirode, njegov deda je mudrac iz Maršinova. Snaći će nas velika čast.
— A šta je sa Miriam-Libom?
— Božjom voljom neće ostati stara devojka. Naći će sebi muža. Pa šta kažeš, Cipel?
— Kako tata želi.
— Zapamti, Cipel, ovo više nije dečja igra. Johanan je veoma učen, a uz to je i polusiroče. Ne sme se povrediti. Udaćeš se za njega, ako Bog da. Ta izrašćeš iz dečijeg doba.
— Znam to.
— Pa, hoćeš li ga?
— Zašto da ne?
— Pa dobro, ne želim da odlučujem bez tvog pristanka. Slažeš se, tako da je sve u redu. Uz Božju pomoć sreća će ti osmehnuti. Bićeš moj ponos i radost.
— Mogu li sada da idem?
— Čemu žurba? Kolač ti neće pobeći. Verena devojka mora se ponašati dostojanstveno. Dobićeš na poklon sat sa lančićem, kao i miraz i opremu. Johanan je stariji od tebe, ali ne mnogo.
— Koliko ima godina?
— Šesnaest.
— Oj.
— To nije tako mnogo.
— On je već mladić...
— Naravno. Šta s tim? I ti si mlada gospođica.
— Znam to.
— Pre nego što primetiš, porašćeš uz Božju pomoć. Vreme ne stoji, dušo. Da li sam ja davno imao tvoje godine, šta misliš? Čini se kao da je bilo juče.
— Ali tata već ima tako dugačku bradu! — nasmejala se Cipel.
— Pa šta s tim? I Johananu će izrasti brada. Kada uz Božju pomoć postaneš udata žena, nosićeš kapu. Uz Božju pomoć dočekaćeš i decu.
— Ja kao mamica?
— I tvoja majka je nekada bila mala devojčica. Sećam je se kada je imala tvoje godine. Tvoj deda, neka mu duša počiva u miru, kao siromašan ali pobožan Jevrej prepisivao je sveta pisma. Svaki put pre nego što bi seo da prepisuje, obavljao je obredno pranje; tvoja baka je bila vrla žena. Oboje su se već sjedinili sa svojim precima.
— Zašto?
— Niko ne živi večno. Čovek koji se ne pripremi na ovom svetu, stupa na onaj drugi praznih ruku. Udajom za mudraca doživećeš radost na oba sveta.
— Tata misli da će on mene hteti?
— Johanan? On ne gleda devojke, biće poslušan svojoj majci. Lepa si, da te urokljivo oko zaobiđe. Imaš crnu kosu, svetlo lice. Svidećeš mu se. Bićeš vrla jevrejska kći. I verna. Je li tako?
— Jeste.
— Sačekaj, imam nešto za tebe. — Pretražujući po džepovima našao je srebrnu rublju. — Evo, uzmi ovo.
— Stvarno?
— Naravno.
— Ach, hvala ti...
— Kupi sebi nešto. Ali sada dođi k meni.
Cipel je pritrčala ocu, zagrlili su se i poljubili. Prošla mu je prstima kroz bradu. Kalman bi voleo da je posadi na koleno i poskakuje je kao na konju — što je radio još pre godinu dana — ali je obuzdao tu želju.
— E pa, to bi bilo sve — rekao je na kraju.
— Mogu li svima da kažem?
— Ne, za sada je to tajna.
— Dobro.
Uzevši svoj medenjak, Cipel je izašla, ali se još jednom okrenula da pogleda za sobom. Iza vrata je čekala majka sa raširenim rukama.
— Sve sam čula, dušo. Imam samo jednu molbu Bogu: da doživim tvoju svadbu; najpre Miriam-Libinu, pa onda tvoju.
— Mamice...
Majka i kćerka su se strasno poljubile, Zelda je plakala. Kalman je otišao u Temerlinu sobu, a žena je ubrzo pošla za njim. Nakon njihovog odlaska Temerl je poslala sluškinju po Johanana. Cipel je ostala još trenutak u kući, a zatim je otrčala do štale i uvukla se na sve četiri u ugao sa niskim kosim krovom koji joj je služio kao skrovište. U blizini je rasla vrba i stajao zasečeni panj koji se koristio za cepanje drva. Cipel je sedela u skrovištu i, jedući svoj medenjak, posmatrala srebrni novčić.
Kada je sluškinja došla po Johanana, sedeo je duboko udubljen u čitanje Svetog pisma. Nlutio je, sudeći po šapatu okolo, da se nešto dešava. Par puta, stavši uz prozor, video je devojke kako prolaze, pa je pretpostavljao da je jedna od njih njegova buduća verenica. Smeh i razgovori dopirali su iz susednih soba. Iako je sve bilo stvar sudbine, preklinjao je Boga da mu da mirnu i vrlu ženu, a ne nekog vetropira. Čemu se tu smejati? Kada bi čovek bio svestan koliko se demona krije okolo, kako je lako posrnuti i upropastiti budući život, strah bi ga sprečio da se smeje. Označavajući mesto do kog je stigao u komentarima Talmuda, Johanan se u duhu izvinio autorima što prekida duhovno opštenje sa njima. Srce mu je kucalo brže nego obično. Zaustavio se u predsoblju da poravna pejse. Možda će njegovi budući tast i tašta želeti pažljivo da ga osmotre...
Sedmo poglavlje
Grof Jampolski je sa porodicom stigao na Šajndlino venčanje i upravo tamo je Miriam-Liba upoznala mladu groficu Helenu. Poljaci su voleli Miriam-Libu, koja je govorila poljski tečnije od svojih sestara. Razlika u godinama između dve devojke iznosila je jedva nekoliko meseci. Čim se ceremonija venčanja završila, grof sa ženom i kćerkom Felicijom vratio se u dvorac, ali je Helena insistirala da želi da ostane. Sedavši pored Miriam-Libe za devojački sto, pojela je malo praznične kokošije supe, zalogaj šarana i pšeničnu zemičku. Nekoliko žena, koje su se ustručavale da priđu grofici, okružile su Helenu i počele da razgovaraju mešavinom poljskog i jevrejskog. Kada je zasvirao orkestar i kada su devojke počele da se hvataju u parove za ples, Helena se obratila muzičarima tražeći mazurku, pa je prema običaju bacila novčić na bubanj, poklonila se kao elegantan kavaljer pred Miriam-Libom i pozvala je na ples. Društvo je posmatralo taj neobičan prizor kako poljska grofica pleše sa Jevrejkom, a nije nedostajalo smeha, galame i aplauza. Obe devojke su imale sličnu građu, iako se Helena odlikovala bujnijim poprsjem. Bila je odevena u belu haljinu sa izrezom napredu i na leđima, sa pufnastim rukavima i u srebrne cipele na visokim, tankim štiklicama. Medaljon joj je krasio vrat, a kosu je podigla visoko na francuski način. Gomila stanovnika Jampola stajala je na vratima, posmatrajući i gurajući se.
— Sve se može videti ako se živi dovoljno dugo — rekla je jedna od žena svojoj susedki.
Pre kraja večeri Helena je pozvala Miriam-Libu u dvorac. Ali tek na dan Cipelinih veridbi — dok su hasidi bučno gozbovali na dvoru, piškeći pod drvećem, gazeći travu i koristeći lišće sa drveća kao toalet-papir — Miriam-Liba je obukla novu haljinu i sa buketom poljskog cveća konačno krenula u dvorac.
Helena je predala buket sobarici, naredivši da ga stavi u vodu, i uvela Miriam-Libu u sobu kako bi je predstavila porodici. Grofica je uveravala mladu gošću da uopšte ne izgleda kao Jevrejka, nakon čega se povukla u svoju sobu. Feliciju je ljutilo što mora da primi Kalmanovu kćer, a ujedno je u sebi prekoravala sebe što krši zavet poniznosti i života bez lažnog ponosa. Tek juče je u svoj dnevnik zapisala: „Ako ne mogu da ispunjavam Isusove zapovesti, više volim da umrem.” Stoga je podarila Miriam-Libi osmeh i pohvalila njenu haljinu koju je sašio krojač Nisen. Miriam-Liba joj je brzo uzvratila sličnim komplimentom.
Grof, odeven u nedavno kupljene čakšire i sako sa škotskim kariranim uzorkom, primio je Miriam-Libu sa ljubaznošću demokratke. Sedavši naspram devojaka na klupu u letnjikovcu, pričao je o strašnim zimama u severnoj Rusiji, o državnim službenicima sa kojima su se zatvorenici bratimili, o znatnoj slobodi u kojoj je uživao u izgnanstvu, gde mu je bilo dozvoljeno da jaše konja, lovi i kliza se. Sibirski seljaci su odlazili u lov na medvede naoružani samo motkama. Lokalno stanovništvo mučile su štetočine. Kada je grof počeo da opisuje kako su se u domaćinstvima steniče gnezdile u mahovini između plafonskih greda i padale odozgo u mraku kako bi sisale krv svojim žrtvama, Helena je briznula u glasna smeh, a Miriam-Liba se blago osmehnula. Felicija je, međutim, stajala na izvesnoj udaljenosti i odavala utisak da ne sluša, pa je neprimetno pljunula u maramicu opsivenu čipkom.
— Kako možeš o tome da pričaš, oče?
— Ako je stenicama svejedno, zašto bih se ja brinuo? Svi smo stvoreni od iste protoplazme.
I Felicija je otišla puna gađenja. Otac ni o čemu drugom nije govorio osim o vašima, stenicama, prljavštini i ritama, o svemu što je odvratno. Čak i dok je jeo, njegove misli su bile okupirane odvratnostima. Svakome bi moglo da se smuči, a Felicija je znala da joj otac to radi inata radi. Tokom izgnanstva Rusi su ga zarazili svojim nihilističkim stavovima i bezbožničkim materijalizmom. Punio je lulu jakim, seljačkim duvanom koji je smrdeo u celom stanu. I ta Rusinja — svi su već znali da je doveo sa sobom ženu koja je zauzela kolibu na Peskovima, gde su ranije živeli Jevreji. Sve se odigralo onako kako je Felicija predviđala. Otac je pio, koristio vulgarne reči i kaljao dobro ime stare plemićke porodice, živeći otvoreno sa bludnicom. Da nije smatrala svojom hrišćanskom dužnošću da podnosi patnju sa poniznošću i da nije toliko volela staru, nesrećnu majku, pobegla bi od kuće ili bi se ubila.
Felicijin odlazak nije zabrinuo grofa, samo je slegao ramenima. Sada je razgovor prešao na Jevreje.
— Mi, Poljaci, trebalo bi da učimo od vas — rekao je grof. — Mi pretvaramo zlato u blato, a vi pretvarate blato u zlato.
Miriam-Liba je pocrvenela.
— Ima takođe i mnogo siromašnih Jevreja.
— Ma znam, znam, ali vi svi provodite vreme smišljajući kako da se obogatite!
Helena je povela Miriam-Libu u obilazak dvorca, zaklanjajući usta lepezom dok je zevala. Pokazala joj je redom plavu sobu, zlatni salon, svoj sopstveni budoar, biblioteku. Miriam-Liba je samo jednom bila u dvorcu, pre mnogo godina, kada je kao dete pratila oca tokom jedne od njegovih poseta. Od tada se zgrada veoma promenila. Prokišnjavanje krova izazvalo je oštećenja u unutrašnjosti. Prozori su se iskrivili, zidovi su slegli. U vlažnoj biblioteci knjige — uglavnom žitija svetaca i istorija naroda — prekrile su se buđom. Helena je, pokazavši Miriam-Libi stolicu sa visokim naslonom, sama sela na klupicu.
— Ovde je tako gluho da ponekad mislim da bih rođeno tako mogla već da ne budem živa. Tokom cele godine ne sretnem nijednog lepog mladića — poveravala se. — A šta će biti sa vama? Da li ćete se udati za Jevrejina?
— Samo ako mi se bude dopao.
— Imate pravo. Nikada ne bih mogla da se udam bez ljubavi. Nedavno, tokom boravka u Zamošću, tetka mi je predstavila sina svoje prijateljice. Otišla sam sa njim u šetnju, a on je odmah počeo da baljezga o ljubavi. Kada smo prelazili preko mosta, rekao je: „U ovoj vodi ima mnogo malih ribica, veoma malih ribica.” Zamrzela sam ga čim je izgovorio te reči „male ribice”. Pomislila sam u sebi: „Sam nisi ništa drugo nego mala ribica.” Zar to nije čudno?
— Savršeno vas razumem.
Te večeri pao je sneg i sipao je bez prestanka celu noć. Velike pahulje snega padale su gusto i bile su suve kao so. Ujutro se temperatura spustila, stegao je mraz. Dvorac je povratio svoju nekadašnju lepotu. Zakrpe na krovu su nestale, balkoni i rezbareni venci istakli su svoje obline. Kristalne ledenice visit će sa prozorskih okvira, a mraz je šarao stakla cvetnim šarama. Čak se i dim koji se dizao iz dimnjaka ka vedrom nebu savijao u elegantne spirale. Dva psa, Vuk i Grom, lajala su bez prestanka, krava u štali je čeprkala rogovima o vrata, pevci su pevali, gavranovi grakali. Polja posejana ozimicom, koja je već počela da klija, obavijala je beskrajna belina. Iz žbunja je provirio zaičić i posmatrao podmlađeni dvorac — grof je zgrabio dvocevku i opalio. Zec je nestao, ostavljajući jedva vidljive tragove.
Grof je ustao dok je još bio mrak. Iako je sve izgubio — i imanje i sina Lucjana — njegov žar za uživanjem u životu nije usahnuo. Odmah je na noge navukao čizme, a ne kućne papuče, i promarširao kroz sobe, zalupivši vratima i budeći sve. Gladan i žedan izašao je u dvorište da se umije pored bunara. Sanjao je o lovu, ali nije imao lovačke pse za praćenje i donošenje divljači.
U kuhinji je dadilja Barbara mlela zrnastu kafu u ručnom mlinu. Hvalila se time da je od baba i prababa preuzela veštinu kuvanja kafe. Grof je proždrljivo jeo ražani hleb sa puterom i gutao crni, nezaslađeni napitak. Iako je znao da to prkosi lepom vaspitanju, ipak je posle svakog gutljaja štucao kao izgladneli seljak. Lizao je jezikom mrvice koje su se lepilese za brkove. Tokom izgnanstva došao je do zaključka da cela etiketa ne vredi ni prebijene pare. Ponovo je pročitao Rusoova dela. U Poljskoj su se preterano poštovali lepi maniri.
Završivši doručak, grof je otišao u ženinu spavaću sobu. Grofica je spavala tako lakim sanom da bi je probudio i najmanji šum. Već je stigla da zapali sveću koja je stajala na noćnom stočiću. — Majko, ustaj i pogledaj sneg. Dubok je skoro metar.
— Vladislave, više puta sam te molila da me ne zoveš majkom.
— Nećeš da doručkuješ? Da popiješ nešto toplije?
— Hvala, ne želim ništa.
— Smršala si do koske. Od ničega se ništa ne pravi. Krećem u varoš.
— Zašto stalno tamo ideš?
— Da popričam sa Jevrejinima.
— Zašto sa Jevrejinima?
— A ima li tamo koga drugog? Poljaci umeju samo da plaču. Dosadni su mi. Jevrejin će te prevariti, izvući iz tebe poslednju rublju, ali nije živi leš niti se večito hvali nekakvim glupim poreklom. — Neka ti Bog oprosti takve bogohulne reči.
— Šta bi htela iz grada? Doneće ti pomorandže.
— Ne želim pomorandže.
Vojčeh je pokušavao da pomogne grofu da se popne u male sanke — velike sanke su bile preteške i zahtevale su zapregu od četiri konja — ali grof to nije dozvolio. Grofica, čuvši da joj muž odlazi, uzela je sa noćnog stočića Bibliju. Znala je kod koga je tako žurio. Otvorila je Knjigu psalama i počela poluglasno da čita svete reči. Kada je stigla do stihova o siromašnom bogobojaznom čoveku na koga zli ljudi oštrenjem zuba kidišu i okružuju ga kao čopor pasa spremnih da ga razdrpu — zaustavila se. Zar se ne nalazi u položaju tog čoveka? Zar ona, Marija, nije okružena zlom? Od dva sina, jedan, Lucjan, više nije živ, a drugi, Juzef, nalazi se u izgnanstvu u dalekoj Engleskoj. Najstarija kći Felicija ostaje usidelica, imanje im je konfiskovano, a muž je vara. Kada je stigla do odlomka: „Otac i majka su zaboravili na mene, a Bog će me uzeti k sebi”, počela je da jeca. Bolele su je grudi. Da, kada je sve izgubljeno, ostaje Bóg Svemoćni. Obično bi se posle plača grofica osećala bolje, ali ovoga puta bilo je drugačije. Zatvorivši svetu knjigu, poljubila je krst uklesan na koricama i pozvonila srebrnim zvončićem za Barbarom.
— Pozovi Feliciju.
— Dobro, izvolite, milostiva gospođo.
Kada je kćerka došla, grofica joj je pokazala fotelju pored kreveta.
— Felicijo, moram sa tobom otvoreno da razgovaram — počela je. — Nisi više dete. Ja neću živeti večno. Znaš da na oca ne možeš da se osloniš. Nadala sam se da će ga ovo teško iskušenje, progonstvo na Sibir, promeniti na bolje, ali naprotiv, njegova duša je postala još crnja. Šta će se dogoditi posle moje smrti? Bojim se da će otac osramotiti i sebe i tebe.
— Mamo, biće ti bolje.
— Možda... Otvori moju torbicu. U njoj je ključić. Da, to je taj.
— Zašto?
— Radi šta ti kažem. Sada otvori donju fioku sekretarice. Na samom dnu, sa desne strane, naći ćeš kutiju sa nakitom. Izvadi je, da, baš tu, i dodaj mi je u ruke.
Felicija je pažljivo izvadila ebanovinsku kutiju inkrustiranu slonovačom i predala je majci, koja je otvorila poklopac. Unutra su ležali nizovi bisera, broševi, narukvice, minđuše i prstenje svake vrste, uglavnom optočeni dijamantima.
— Sve ovo pripada isključivo meni, Felicijo, i to je celo moje imanje, moje sopstveno, doneto iz roditeljske kuće. Ne želim da dopadne u ruke tvog oca. Lako bi proćerdao taj novac. Sve namenjujem tebi, osim ovog manjeg niza bisera. Daj ga Heleni na dan njenog venčanja, ali ne ranije. Ona je sličnija ocu, nije tako bespomoćna kao ti. Metnula si na mene. Molim se da nađeš odgovarajućeg muža. Međutim, u slučaju potrebe imaćeš ove dragocenosti. Želim da ih uzmeš već sada.
— Mamo, to nije neophodno.
— Sve sam promislila. Ne znam koliko to vredi, sigurno bar četrdeset hiljada rubalja, a možda i mnogo više. Ako, ne daj Bože, budeš morala da ih prodaš, nemoj ići kod jeftinog kujundžije. Idi u Varšavu, na Krakowskom Przedmiešću nalazi se časovničar i zlatar Adam Nosek. Njemu možeš verovati.
— Mamo, pred tobom su još cele godine života...
— Imam poslednju molbu za tebe.
— Šta to, mamo?
— Znam da Lucjan nije živ. Da je živ, našao bi neki način da stupi u kontakt sa nama. On je na nebu sa anđelima i uskoro ću se tamo sresti sa njim. Želim da posle moje smrti na spomeniku bude uklesano njegovo ime pored mog.
— Mamo, cepaš mi srce.
— Želim da budeš spremna. Tako će biti bolje. Naša zemlja je dolina tuge. Šta sam doživela od tvog oca? Mnogo bola, malo radosti. Moja duša već želi da napusti telo. Pogledaj kako sam smršala, propala. Ni sama sebe više ne prepoznajem. Kada bih te samo videla srećnu! Nađi sebi muža, Felicijo, i nemoj previše da biraš. Ne mora da bude bogat. Samo da bude plemenit i verujući čovek. Šta se dogodilo sa našim bogatstvom? Ali dosta o tome. Uzmi kutiju i sakrij je kod sebe. Gde ćeš je staviti?
— U svoj toaletni stočić.
— Zaključavaš li ga? Dobro. Želim da umrem ne posedujući ništa. Bog voli siromašne. Sada možeš da ideš.
Felicija je oklevala.
— Da uzmem to odmah?
— Da. Koliko puta moram da ti ponavljam!
— Ali, mamice... — Nagnuvši se nad majkom, počela je da joj ljubi ruke i čelo. Žalosni, tihi plač Felicije ličio je na mjaukanje ma četa. Grofica se nestrpljivo obratila osorno:
— Molim te, idi već jednom.
Felicija je jecajući uzela kutiju i nesigurnim korakom izašla iz sobe. Kakvu korist može imati od svih tih dragocenosti? Zaključala je kutiju u toaletnom stočiću u budoaru. Posle nekog vremena suze su joj se osušile. Stala je pored prozora i pogledala napolje. Gornja stakla bila su prekrivena mrazom, donja su se već otopila. Napolju je sijalo sunce. Primetila je tragove sanki svog oca i otiske konjskih kopita. Dve vrane su kljucale zob iz konjskog đubriva i lepršale krilima. Odjednom je ugledala Helenu sa Miriam-Libom, Kalmanovom kćerkom, odevenom u pleteni žaket i debelu suknju od sive vune. Helena je nosila tamnozeleni kostim sa reverima ukrašenim aplikacijom u obliku lovorovog lišća. Obe devojke su nosile klizaljke i išle ka zaleđenom jezeru. Felicija je okrenula pogled. Otac se povezao sa Rusinjom, a sestra se sprijateljila sa bogatom Jevrejkom. Brinuli su samo o zadovoljstvima. Majka leži bolesna, a Helena ide na klizanje. Potpuno je bez srca.
U tom trenutku Felicija je već znala šta će uraditi kada joj majka umre. Stupiće u samostan, uneseće te dragocenosti kao miraz i narediti da se od njih napravi kruna za Presvetu Bogorodicu. Nisu joj potrebna nikakva svetovna bogatstva za sebe. Jednom zauvek iščupaće iz svog srca sve zemaljske nade i snove o ovozemaljskoj sreći. Hleb i voda i tvrda klupa — to je sve što joj treba.
Prethodna poglavlja na blogu :
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.