Pablo Neruda, U povodu Staljinove smrti

 

Druže Staljine, boravio sam na obali Pacifika, u Isli Negri, 

odmarajući se od borbi i putovanja–, 

kad je vest o tvojoj smrti nadošla poput

naleta oceana.

Prvo je vladao tajac, sve se skamenilo,

a onda se s mora survao golemi val.

Od alga, kovina i ljudi, stena, pene i suza

beše sazdan taj val.

Složen od istorije, prostora i vremena

uzdizao se roneći suze nad svetom,

i najzad zapljusnuo obalu preda mnom,

njegova žalobna poruka razvalila mi je vrata

zaglušnim krikom

kao da se tog časa rastvorila zemljina utroba.

 

Tekla je 1914.

 

U tvornicama se gomilali otpaci i jad.

Novoveki bogatuni otimali se kao zverad

za naftu i otoke, bakar i kanale.

Sve su se zastave, do jedne, viorile

poprskane krvlju.

Od Hongkonga do Chicaga

policija je legitimisala i

iskušavala strojnice na koži naroda.

Vojničke su koračnice od rane zore

slale mladež u pogibiju.

Tuđinci su bjesomučno pocupkivali

po pariškim noćnim lokalima

ispunjenima dimom.

Ljudi su krvarili.

Krvava kiša pljuštala je s planeta,

natapajući zvezde.

Smrt je tada navukla čelične oklope.

Glad širom Evrope

beše poput ledenog vetra što vitla suho lišće

i lomi kosti.

Jesen je fijukala kroz dronjke.

Ceste behu naježene ratom.

Iz Evrope je dopirao zadah studi i krvi

kao iz napuštene klaonice.

 

A vlasnici

ugljena

gvožđa

čelika

dima

banaka

plina

zlata

brašna

salitre,

dnevnika El Mercurio,

vlasnici bordela,

američki senatori,

gusari

prepuni zlata i krvi

iz celog sveta

bili su takođe gospodari Istorije

Onako u fraku, sedeći,

neumorno su jedni drugima

uručivali odličja,

darivali čekove na ulazu

i prisvajali ih na izlazu,

deonice pokolja,

i zverski komadali

narod i teritorij.

Tada je u skromnoj odeći

i s radničkim kačketom

ušao vetar,

nahrupio vetar naroda.

Lenjin.

Izmienio je zemlju, čoveka, život.

Revolucionarni propuh raznio je

okaljane papire.

Rođena je domovina

što otada ne prestaje rasti.

Velika kao svet, ali može stati

u srce najmanjeg radnika

u tvornici ili kancelariji,

na oranici ili na brodu.

 

Sovjetski Savez. 

Uz Lenjina napredovao je Staljin

i tako je, u beloj rubaški,

sa sivim proleterskim kačketom

Staljin

staloženim korakom unišao u istoriju

u pratnji Lenjina i vetra.

Otada se Staljin posvetio izgradnji.

Ničega nije bilo.

Lenjin je od careva nasledio

paučinu i dronjke.

Staljin je zemlju napučio

školama i brašnom,

štamparijama i jabukama.

Od Volge do snega

nepristupačnog severa protegla se Staljinova ruka,

i u toj je ruci čovek

započeo izgradnju.

Niknuli su gradovi.

Pustinje su prvi put

propevale glasom vode.

Stigle su rude,

razbudile se iz mračnog sna,

ustale,

postale tračnice, kotači,

lokomotive, žice što provode

električne slogove

posvuda i odasvud.

Staljin je gradio.

Iz njegovih ruku potekle su

žitarice,

traktori,

obrazovanje,

ceste,

a on, sveudilj stamen,

jednostavan kao ti i ja,

kad bismo ti i ja mogli biti

jednostavni kao on.

Taj je zadatak pred nama.

Njegova jednostavnost i mudrost,

njegova građa u kojoj se sjedinjuju

dobrota kruha i čvrstina čelika,

pomažu nam da iz dana u dan budemo ljudi,

iz dana u dan nas bodre da budemo ljudi.

Biti čovek! To je Staljinovo geslo.

Teško je biti komunist.

To se mora učiti.

Biti čovek i komunist

kudikamo je teže,

i od Staljina valja preuzeti

smirenu upornost,

konkretnu jasnoću,

odbacivanje lažnog sjaja,

praznih uvodničkih fraza.

On je bio izravan kad je bilo nužno

razdrešiti čvor,

kovao je ispravnu i jasnu liniju,

ulazio u probleme

bez šupljih reči,

ravno u srž slabosti

koju ćemo borbom ispraviti

kljaštreći suvišno granje

da uberemo ciljane plodove.

Staljin je naš putokaz,

zrelost čoveka i naroda.

U ratu spaljeni gradovi

videli su ga kako iz ruševina

iskopava nadu,

pretapa je,

pretvara u čelik,

i njezinim ognjem napada

i uništava utvrde mraka.

A jednako je tako pomogao

sibirskim jabučnjacima

da rode u huku oluje.

Sve je učio da rastu, i da rastu,

biljke i kovine,

decu i reke

učio je da rastu,

daju ploda i vatre.

Učio ih je miru

i tako je

nepreglednim grudima

zaustavio vukove rata.

Staljinisti. Ponosno nosimo to ime.

Staljinisti. To je poredak naših dana!

Staljinski radnici, ribari, muzičari!

Kovači čelika, roditelji bakra, sve odreda staljinisti!

Staljinski lekari, rudari, pesnici!

Staljinski pravnici, đaci i seljaci!

Radnička i službenička klaso,

staljinske žene, da ste mi zdravo!

Svetlost nije iščezla,

oganj nije nestao,

naprotiv,

bujaju svetlost, kruh, oganj i nada

u nepobedivo staljinsko doba!

Za poslednjih godina,

golubica mira, progonjena ruža,

stajala mu je na ramenima,

i Staljin, taj div,

uzdigao ju je do čela.

Tako su upoznali mir udaljeni narodi.

Sa stepa i mora–, ravnica–, skupova,

pogledi ljudi behu upravljeni

tome svetioniku s golubicama,

pa ni bezumna mržnja ni osorni otrov

krvoloka, ni kreveljenje Churchilla,

Eisenhowera ili Trujilla,

ni radijski lavež prodanih duša,

ni cviljenje poraženog šakala,

nisu uspeli umanjiti njegov epski format,

nisu načeli njegovu jednostavnu snagu.

Tog jutra u Isli Negri

podigao sam čileansku zastavu na pola koplja.

Obala beše pusta, i srebrna magla

stapala se sa svečanom penom oceana.

Samotna zvezda moje domovine,

u modrom polju,

podsećala je na suzu između neba i zemlje.

Jedan je meštanin prošao pored kuće,

skinuo šešir

i pozdravio, razabirući šta je posredi.

Navratio mladić, da mi stegne ruku.

Potom mi se pod zastavom pridružio

Gonzalito, lovac na ježince,

stari ronilac i pesnik.

«Bio je mudriji od svih ljudi na svetu zajedno»,

reče mi, gledajući u more starim očima,

drevnim očima naroda.

Dugo smo ćutali.

Valovi su se lomili o stenje na obali.

«Sada će Maljenkov nastaviti njegovo delo»,

javi se ubogi ribar u iznošenoj bluzi, i ustane.

Ja ga pogledam u čudu.

Kako to on znade?

ko mu je to rekao u ovoj zabiti?

I bi mi jasno da ga je tome podučilo more.

Tako smo

pesnik, ribar i ocean

zajednički bdeli

za dalekog Zapovednika

koji je otišavši u smrt

svim narodima u nasljedstvo predao

vlastiti život. 

 prepev sa španskog: Milivoj Telećan 

 Pablo Neruda, Las uvas y el viento/Grožđe i vetar (1954), VI., 5. (VI. Es ancho el nuevo mundo. 5. En su muerte)

izvor