Manuskript, Braća Karamazovi
Na 117. strani prvog toma Idiota, na vratima kneževe iznajmljene sobe, se pojavljuje “jedno novo lice”. Autor ga ovako opisuje: “To je bio gospodin tridesetih godina, povišeg rasta, širok u ramenima, s ogromnom kudravom riđom glavom. Lice mu je bilo mesnato i rumeno, usne podebele, nos širok i pljosnat, oči malene, urasle u salo i podrugljive, i kao da su stalno podmigivale. U celini, sve to izgledaše dosta drsko.”
“Novo lice” je lakrdijaš Ferdiščenko, jedan sasvim neobičan lik. Njegova uloga u romanu je sporedna, njegovo pojavljivanje sporadično i nepredvidljivo, ali je stilski značaj njegovog obešenjaštva golem. Već pri prvom svom pojavljivanju on kao da s neba pada, ničim izazvan upada u kneževu sobu i pita ga ima li novaca da bi mu onda rekao: “Došao sam da vas upozorim: prvo, na zajam da ne dajete, jer ja ću vam neizostavno tražiti.” Odmah potom on zaskače kneza pitanjem: “Mislite li vi tu da plaćate?”, a zatim mu još ka`že: “Gledajte da mi često ne dolazite; a ja ću k vama doći, ne brinite.” (I, 118-119)
Ferdiščenkova pojava je sablažnjiva, on zaokuplja čoveka koga vidi prvi put u životu i govori bez ikakvih skrupula. Pisac nam saopštava da je “taj gospodin, baš kao iz neke obaveze, uzeo na sebe da zaprepašćuje svet svojom originalnošću i veselošću, ali nekako nije uspevao u tome”. Na koncu, Ferdiščenko nestaje kako je i došao, naglo i odjednom, prigodno se sudarivši na vratima s pristiglim generalom Ivolginom i ulučivši priliku da nekoliko puta “podmigne” na generala iza njegovih leđa.
Sve su to tipični lakrdijaški maniri okupljeni oko tipične lakrdijaške maske. Kudrava riđa glava, mesnato lice, spljošten nos, podrugljive oči urasle u salo, sve su to crte svojevrsnog građanskog đavolka, groteskno prenaglašene crte, s postupcima jednako tako naglim i prenaglašenim. Karakteristična lakrdijaška usredsređenost i preskakanje formula učtivosti tamo gde se one obično očekuju (usredsređenost adekvatna lakrdijaškom “izvijanju” – tako očitom u slučaju Lebedeva – tamo gde se nastoje ukloniti maske i progovoriti neposredno), gotovo do izvestačenosti dovedena iskrenost i direktnost u opštenju (“mislite li vi plaćati”, “gledajte da mi ne dolazite”), naglašena i intimna mimika lica (“podmigivanje”), sve su to postupci koji odgovaraju ponašanju “lude”. Sam Ferdiščenko, za razliku od preostalih lakrdijaša kojih ćemo se dotaći, ne poprima niti jednu ljudsku crtu, njegov karakter ostaje. određen njegovom maskom kroz čitav roman, i njegova pojava donosi svagda isti ton, nestajući naglo i vraćajući se, poput kakve šaljive muzičke teme. Tako i kratki knežev susret s Ferdiščenkom i generalom Ivolginom služi kao prikladno “komično olakšanje” između napetih i ozbiljnih scena u stanu Jepančinih odnosno generala Ivolgina, gde se odigrava skandal s Nastasjom Filipovnom. Čak i kada Nastasja Filipovna raskrinka generalovu priču o “damama s kućencetom”, usred opšte neprijatnosti, Ferdičenko se jedini i dalje “cereka”. Njegov stav prema svetu je doveden do podrugljive grimase, Ferdiščenko se kezi, njegov nihilizam i sebičnost idu do krajnjih granica. Na prijemu kod Nastasje Filipovne on “dragovoljno uzima na sebe ulogu lakrdijaša” (I, 172), drsko se prepire s generalom Jepančinim tvrdeći kako nije duhovit, ali kako je, “u naknadu, izmolio dozvolu da kazuje istinu” (I, 173). On o sebi govori da je osetljiv i da to opet dolazi otud što nije duhovit, te istiće svoju osvetoljubivost i sklonost da se pri prvom neuspehu svog protivnika “ritne”, kako on slikovito opisuje svoj stav prema ljudima. Značajno je to da Ferdiščenko, ustvari, govoreći o sebi, zapravo puno više govori o generalu Jepančinu; on kao da uskače u generalovu kožu, kao da igrajući svoju ulogu demaskira samog generala, razotkriva njegovu neduhovitost, osetljivost i osvetoljubivost. I doista, general se za vreme prepirke s Ferdiščenkom upravo tako i ponaša, razdražljivo i naprasito. Sam Ferdiščenko pak, ne prestaje da bocka prisutne.
Za Pticina ironično veli da se ovaj, “naravno, nikad ne rita”, a zatim ponovo vrši tobožnje unižavanje vlastite ličnosti i kaže da ga Nastasja Filipovna i prima samo zato što on izigrava lakrdijaša te se još s maestralno prikrivenim sarkazmom pita “zar bi bilo mogućno posaditi mene, ovakvog jednog Ferdiščenka, do tako finog džentlmena kao što je Atanasije Ivanović?”, podbadajući time razvratnog aristokratu Tockog. Vredi uočiti kako Ferdiščenko uopštava vlastitu ličnost, on o sebi govori kao o “takvom jednom”, kao da postoji nekakav opšti, “takav” Ferdiščenko. On samoga sebe shvata kao nekoga ko igra tipsku ulogu, i to ulogu uljeza. Ferdiščenko zaključuje: “Hteli-ne hteli, ostaje samo jedno objašnjenje: zato mi i daju mesto do njega (Atanasija Ivanovića) što se takvo što ni zamisliti ne može” (I, 174)
I zaista, skup u salonu Nastasje Filipovne izvrstan je primer “karnevalske mezalijanse” (Bahtin), spoja nespojivog, karakterističnog za stvaralaštvo Dostojevskog. Analogno razigranim susretima najrazličitijih bića na gradskome trgu, susretima koje nalazimo u delima antičke i srednjovekovne književnosti, u književnosti Dostojevskog salon postaje mesto istih takvih susreta, uostalom, kako tvrdi Bahtin, susreta nezamislivih za stvaralaštvo takvog pisca kakav je Tolstoj. Ferdiščenko u “probranom društvu” je sam po sebi jedan skandal, nekakva nečuvena drskost, a njegova grimasa i cerekanje, zajedljivost koja se baš zbog svoje drskosti toliko dopadala kapricioznoj Nastasji, jedan su poseban i moćan glas unutar dijaloga romana. Sve je to uvod u bujnu i burnu scenu skandala u vezi s Ganjinom, Miškinovom i Rogožinovom prosidbom Nastasje Filipovne. Uoči kneževog ulaska u salon, Ferdiščenko šaljivo najavljuje da će “knez početi time što će nam otpevati modernu romansu” (I, 174), zatim “galami” i “viče”, započinjući svoje replike preterano bučno, te o koncu iznosi predlog da umesto da zaigraju “društvenu igru” uzvanici ispričaju “najružniji postupak iz čtavog svog života”, predlog koji Nastasjinom voljom biva i usvojen. Tom prilikom Ferdiščenko priča svoju priču bez oklevanja i ga|enja, s neskrivenim užitkom, hvališući se i likujući zbog svojih podlih postupaka. Naravno, on i tada, pričajući svoju priču, indirektnogovori o drugima, razobličava opšte društveno licemerje i izveštačenost. Na primedbu da se neke stvari ne mogu “ispričati pred damama” on duhovito pita “zar je malo i bez toga ružnih postupaka” (I, 179), a zatim viče: “pomislitesamo kakvim ćemo očima jedan drugog gledati... posle pričanja!”.
Uoči početka te rogobatne “društvene igre” Ferdiščenko upomoć poziva omiljenog lakrdijaškog suca – slučaj, kocku. Naime, redosled pričalaca utvrđuje se žrebom. Tako ispada da Ferdiščenko prvi priča svoju priču, što on bez oklevanja i čini. Dići se obiljem gadosti koje je on lično počinio, “tu vam je embarrass de richesse” (zbunjenost obiljem izbora), razmeće se, ali, treba istaći, i tada se njegovi iskazi implicitno odnose na sve ljude, Ferdiščenko demaskira ljudsku zloću uopšte. “A malo li se šta spolja blista, i hoće da izgleda vrlina, zato što dotični ima svoje kočije.” (I, 184) Na kraju, učinak njegove priče na prisutne je toliko neprijatan da Ferdiščenko biva ućutkan – gostima se ne sviđa njihov odraz u ogledalu. Tek kasnije, nakon upada Rogožinove družine i kneževe iznenadne prosidbe, u opštem muku u kojem su “svi zinuli od čuda” čuje se Ferdiščenkov i Lebedevljev kikot. Kada Nastasja ubaci svežanj sa sto hiljada rubalja u vatru, Ferdiščenko izjavljuje da će ga on “zubima istrgnuti, samo za jednu hiljadu”. Ipak, ovaj put on ne lakrdija, već se i sam nalazi u čudu i, kao i ostali likovi, sasvim pod vlašću pohlepe za novcem. Nakon toga, u fabuli nastaje polugodišnja rupa i Ferdiščenko sasvim iščezava iz radnje. Posle znaćajne uloge koju je odigrao u uvodu u sceni skandala na prijemu kod Nastasje Filipovne, Ferdiščenko iznenada nestaje, ali se uoči kneževog rođendana iznenada opet pojavljuje...
Vrativši se s tegobnog sastanka s Rogožinom u mračnom parku, knez u svojoj vikendici zatiče šaroliko društvo koje se bez pitanja latilo njegovog šampanjca.
Među gostima je i Jevgenije Pavlović koji uzima kneza pod ruku i šapatom ga moli za “dve-tri reči”. Iznenada, knez opaža da ga je neko uzeo za drugu ruku, a zatim mu na drugo uho poput eha ponovio: “Samo dve reči” (II, 63). Knez ostaje “zaprepaščen” kada “ugleda strašno razbarušenu pocrvenelu pojavu, koja se smejala i namigivala” i koja se “stvorila bog zna kako” (ibid). Reč je naravno o Ferdiščenku, koji se i ovaj put pojavljuje neočekivano, nakon što je čitalac nesumnjivo zaboravio na njegovo postojanje u svetu romana i zasigurno nije ni očekivao da će se ovaj ikad više pojaviti. Karakteristično je da Ferdiščenko pita kneza: “Sećate li se Ferdiščenka”, govoreći o sebi u trećem licu, očigledno s tačke gledišta zatečenog kneza, i očito s lakrdijaškim izmotavanjem. Nakon toga Ferdiščenko se iznova primiruje, uspevši samo da načini nekoliko zajedljivih primedbi za vreme Ipolitove ispovesti, ne krijući svoju antipatiju prema Ipolitu i namerno ga prekidajući. Njegove primedbe razbijaju turobni ton Ipolitovog “objašnjenja”, ali i podižu tenziju, čineći Ipolita još utvrđenijim u njegovoj nameri. Uoči scene pokušaja samoubistva, Ferdiščenko Ipolitovu najavu samoubistva naziva “raspojasanošću” i “fenomenalnim kukavičlukom” (II, 120). U opštoj graji, on se sprema da “ide u policiju” i negoduje. Na tome se ipak sve i završava
Uoči događaja u vezi s nestankom Lebedevljevog novčanika, Ferdiščenko misteriozno i sumnjivo iščezava, postavši isprva glavnim osumnjićenim za krađu. On ostavlja obaveštenje da je otišao kod izvesnog Vilkina, svog prijatelja i pijanice, lika nikada pre i nikada posle pominjanog u romanu, ali ga Lebedev tamo ne zatiče, pri čemu Vilkinova služavka, “gluva kao top”, ne može pouzdano da kaže da li je Ferdiščenko dolazio, jer iako je neko kucao i odvalio zvonce na vratima služavka mu ipak nije otvorila ne želeći da budi gospodina Vilkina. Lebedev potom izjavljuje da “pouzdano zna” da je
Ferdiščenko u Petrogradu (iako je potpuno neobjašnjivo kako bi to bilo moguće) i da ide da ga još za “vruća traga nađe” (II, 159). Kasnije se ispostavlja da niti je lažljivi Lebedev išao u Petrograd s tim motivima, niti je Ferdiščenko zaista bio u Petrogradu, a najposlije se uopšte i ne saznaje gde je. Kako je došao, naglo i iznenada, Ferdiščenko isto tako naglo, iznenada i sasvim zagonento nestaje iz sveta romana zameten novim i za tok sižea važnijim događajima.
Posednik Maksimov ili “redukovani” humor Dostojevskog
Odlika humora Fjodora Mihajlovića Dostojevskog, onako kako je određuje Bahtin, je redukovanost, što, jednostavnim Gogoljevim rečima rećeno, znači humor ili smeh „nevidljiv puku”. Dela Dostojevskog obiluju prizorima, primedbama, izjavama i postupcima čiji komični sadržaj lako ostaje skriven, pa čak i neuočljiv pri prvom čitanju. Pripovedač Dostojevskog se ne trudi da “zabavi” ili “zavede” čitaoca, pripovedni jezik zrelih romana Dostojevskog je suhi jezik “izveštaja”. Pripovedanje se pretežno odvija s neutralne tačke gledišta, ničega od retorske razigranosti i humorne ustreptalosti jezika, recimo Gogoljeve proze, ne ostaje u kasnim delima Dostojevskog. Utoliko je čitalac taj koji, bez da je prethodno dobio bilo kakav signal od strane pripovedača, mora prepoznati humorni sadržaj u pojedinim situacijama. Kada pripovedač naprosto saopšti da su se širile glasine da je Aljoša ukrao manastirsku kasu i “utekao iz manastira” ili da je knez Miškin oženio čuvenu francusku igračicu iz Šato-de-Flerija, čitalac mora sam da oseti i primeti komični i potpuno nemogućni nesklad između lažne glasine i istinskog, čitaocu već dovoljno poznatog karaktera junaka. Takva vrsta redukovanog i neprozirnog humora koja je karakteristična za Dostojevskog istina ne služi sasvim u prilog Bahtinovoj tezi o uskoj vezi proze Dostojevskog s “menipejskom linijom u razvoju evropske književnosti”, tj. takvom linijom koja pretežno baštini grubi, elementarni, “narodni”, karnevalski humor, ali u isto vreme takva vrsta humora uistinu predstavlja znak zrelosti određenog književnog žanra, te stoga s pravom možemo govoriti o njegovoj suptilnosti, a da taj humor ne odvojimo od njegovih izvora i poćetaka u menipejskoj književnosti, kao ni od njegovih glavnih nosilaca, lakrdijaških likova. Lakrdijaši kod Dostojevskog, međutim, dok čuvaju ključne tipske crte, bivaju obrađeni, produbljeni, stilizovani i estetizovani.
Redukovanost humora da se dobro analizirati na primeru lika posednika Maksimova. Već u tom neutralnom i bez imalo ironije 5 korištenom imenu krije se nijansa tihog humora jer, kako proizilazi, “posednik” Maksimov ništa ne poseduje. Ovako ukratko izgleda njegov život u Karamazovima: na poćetku romana posednika Maksimova susrećemo kao siromašno i nametljivo spadalo koje se mota oko manastira i traži kakvu god priliku da utoli glad i žeđ. Fjodor Pavlović (otac Karamazov) duhovito naziva Maksimova “suštom prilikom” u ono vreme čuvenog bludnika Fon Zona, to jest, opet u jednoj blago humornoj situaciji, u Maksimovu prepoznaje umanjeni odraz vlastitog karaktera. Maksimova susrećemo i pri sceni jela u manastiru, kada Fjodor Pavlović pravi spektakularni skandal, a zatim Maksimov, vođen obećanjima Fjodora Pavlovića o “prasetu s kašom”, pokušava da se priključi Fjodoru Pavloviću i pri povratku kući, ali biva grubo oteran od strane Ivana Fjodoroviča. Nakon toga “čičica
Maksimov”, kako ga naziva Grušenjka, se pojavljuje i na terevenci Dmitrija Fjodoroviča u Mokrom gde pokušava zabaviti gledaoce svojim lakrdijaškim pričama, opscenim pesmama i obešenjačkim plesom. Tom prilikom sam za sebe izjavljuje (i nepokolebljivo ostaje pri toj tvrdnji) da je on zapravo književni lik, da je on posednik Maksimov iz Mrtvih duša, te da je to Gogolj u Mrtvim dušama
baš njega “opisao” (Braća Karamazovi , II, 128). On učestvuje i u kockarskoj partiji Dmitrija Karamazova i poljskih panova, te se prekomerno raduje zarađenoj rublji, nastojeći da izvuče još neku korist. U pogavlju naslovljenom Bunilo čičica Maksimov je “sav sretan i pijan” (II, 142), uvek u blizini seoskih devojaka, ispija “liker~i}e”, pije ~okoladu i potcikuje od ushi}enja. On naivno i bestidno, poput deteta, išče od Dmitrija Karamazova cigaretu, “likerčiće”, bombonu od vanilije, a takođe traži i poznanstvo s jednom seoskom devojkom. Na vrhuncu oduševljenja on pokušava da zabavi društvo specijalnim plesom. Ovako tu situaciju opisuje
pripovedač: “Maksimov zaista odigra, ali, osim kod Mitje, ni kod koga ne izazva bogzna kakvo oduševljenje. Sva se igra sastojala iz nekog poskakivanja, s izvrtanjem nogu u stranu, tabanima naviše, pri čemu bi Maksimov, kod svakog skoka, udario dlanom o taban.” (Braća Karamazovi, II, 146).
Ovaj Maksimovljev nastup je karakteristična lakrdijaška igra, s naglašeno narodskom telesnom raskalašenošću. S jedne strane raspomamljenost pokreta i s druge uzdržanost i mirnoća s kojom pripovedač opisuje igru proizvode izuzetno jak, ali suptilan humorni efekat koji računa s posebnom osetljivošču čitaoca. Međutim, činjenica da Maksimovljev ples kod prisutnih, osim kod izbezumljenog Dmitrija Fjodoroviča, ne izaziva nikakvo oduševljenje čini Maksimova neuspešnom ludom, izviždanim pajacem. Njegova želja da zabavi i zadivi biva ponižena. Još jedanput (kao i u slučaju generala Ivolgina), luda kod Dostojevskog postaje tužnom ludom, ona poprima ljudska obeležja i dimenzije, gubi svoje metafizičko dostojanstvo i demonsku moć kakvu ima u menipeji.
I dalje u romanu, čičicu Maksimova vidimo poniženog i u najvećoj biedi. Ostavši bez ikoga i ičega svoga on uspeva da izazove Grušenjkino sažaljenje i biva primljen u njenu kuću. “Maksimuška”, kako ga Grušenjka zove, razbija Grušenjkinu tugu veselim i bezazlenim prićama, a zauzvrat dobiva dom i hranu. Kasnije se njegov lik više i ne pojavljuje, a njegova tužna sudbina ostaje u neizvesnosti. Malo pre zadobivanja Grušenjkine milosti, u vrieme istrage oko ubistva Fjodora Pavlovića, Maksimov se pomalja da bi izazvao malu humornu eksploziju u dugoj i mučnoj pripovesti o toku ispitivanja Dmtrija Fjodoroviča Karamazova. Na stranicama pre toga istražitelji i Dmitrij Fjodorović do u beskraj cepidlače oko toga da li je osumnjičeni Dmitrij Fjodorovič na terevenci u Mokrom imao hiljadu i po ili tri hiljade rubalja, da bi prilikom ispitivanja svedokâ Maksimov najodlučnije izjavio da je te noći Dmitrij Fjodorovič imao “dvadeset hiljada”. Još jedanput, to je groteskno preuveličavanje u službi humornog efekta. Kao što je Shakespeare u svojim tragedijama znalački koristio postupak humornog rasterećenja, farsične epizode između visokoparnih, patetičnih prizora, tako je i Dostojevski znao posegnuti za gargantuanskim hiperbolama narodsko-karnevalskog humora na mestima na kojima je ozbiljnost pretila da pređe u dosadu.
U karakteru Maksimova naglašena je fiziološka komponenta, kao da je golo telo, čisti i bestidni biološki prohtev i utoliko možemo reći da mu nedostaje ona širina ličnosti koju pokazuje lik kakav je Lebedev, ali u isto vreme kroz iskaze drugih likova o njemu, mi iznova otkrivamo tužnu i duboko ljudsku pozadinu Maksimovljevog lakrdijaštva. Osim što je lakrdijaš, on je tipičan lik poniženog i uvređenog čoveka, “siromah” kojemu treba pomoći, onemoćali starac koji nalazi milost kod mlade bludnice-svetice (Grušenjka). Osim toga, u njegovoj želji da zabavi druge ima nečeg lepog, plemenitog i nesebičnog, opet nečeg od maske “tužnog pajaca”. Čak i njegova uobičajena sebičnost nije sračunata koristoljubiva sebičnost, već puki prothev tela, “nevina”, detinja sebičnost koja u sebi sadrži i mogućnost nesebičnosti. Mladić Kalganov ovako opisuje starčevu prirodu: “Ako i laže, a često laže, on laže jedino da učini svima zadovoljstvo, a to nije podlo, nije podlo!... On je vrlo podao, ali je prirodno podao... Drugi ima razloga što je podao: hoće da izvuče neku korist, a ovaj – prosto, po svojoj prirodi...” (II, 128). Dakle, Maksimov je i podao i nije podao – u njegovom karakteru se susteću krajnosti. “Maksimuškin” neobični ples s izvrtanjem stopala najbolje izražava i sažima u jednu grubu telesnu komiku i duševnu tugu koja stoji iza nje.
Нема коментара:
Постави коментар