Poglavlje 40
Boreći se sa menjačem, Langdon je uspeo da doveze oteti taksi do udaljenog kraja Bulonjske šume uz samo dva gašenja motora. Na nesreću, sve što je u toj situaciji bilo smešno iščezlo je pred senkom činjenice da je dispečer taksi udruženja stalno ponavljao poziv taksisti da se javi preko radija."Voiture cinq-six-trois. Où êtes-vous? Répondez!"
Kada su stigli do izlaza iz parka, Langdon proguta sav mačizam i pritisnu kočnicu. "Bolje da ti voziš."
Sofi kao da je laknulo kada je sela za volan. Nekoliko sekundi kasnije, kola su glatko klizila ka zapadu duž Aleje de Longšam, ostavljajući Vrt zemaljskih zadovoljstava iza sebe.
"Na kojoj se strani nalazi ulica Hakso?" upita Langdon, posmatrajući kako kazaljka brzinometra prelazi sto kilometara na sat.
Sofin pogled ostao je prikovan za put. "Taksista je rekao da je to pored teniskih terena Rolan Garos. Znam taj kraj."
Langdon ponovo izvuče težak ključ iz džapa, mereći njegovu težinu na dlanu. Osećao je da je to predmet od neprocenjive važnosti. Možda ključ njegove slobode.
Ranije, dok je pričao Sofi o vitezovima templarima, Langdon je shvatio da ovaj ključ, pored ugraviranog pečata Priorata, još nešto dovodi u vezu sa ovim bratstvom, i to na jedan suptilniji, diskretniji način. Jednakokraki krst bio je simbol ravnoteže i harmonije - ali i vitezova templara. Svima su bile poznate slike na kojima vitezovi templari nose bele tunike sa crvenim jednakokrakim krstom. Istina, kraci krsta templara bili su malo prošireni na krajevima, ali ipak jednake dužine.
Kvadratni krst. Baš kao ovaj na ključu.
Langdon oseti kako mu mašta divlja dok je zamišljao šta bi mogli pronaći zahvaljujući ključu. Sveti gral. Gotovo se naglas nasmejao apsurdnosti svoje pomisli. Verovalo se da se Gral nalazi negde u Engleskoj, zakopan u nekoj skrivenoj komori ispod jedne od mnogi crkava templara, gde je sakriven najmanje od 1500. godine.
Era Velikog majstora Da Vinčija.
Priorat je, kako bi sačuvao svoje moćne dokumente na sigurnom, bio primoran da ih tokom prvih vekova mnogo puta premešta. Istoričari su verovali da je Gral premeštan čak šest puta od kako je iz Jerusalima stigao u Evropu. Poslednji put je Gral "viđen" 1447. godine, kada su brojni svedoci opisali požar koji je izbio i gotovo progutao dokumenta pre nego što su, u četiri ogromna kovčega oko kojih su morali da zapnu po šestorica ljudi, odneta na sigurno mesto. Nakon toga, niko više nikada nije tvrdio da je video Sveti gral. Sve što se od tada čulo bile su povremene glasine o tome da je sakriven u Velikoj Britaniji, zemlji kralja Artura i vitezova okruglog stola.
Gde god da se nalazio, dve važne činjenice su opstajale:
Leonardo je znao gde se Gral nalazio za njegova života.
To skrovište se verovatno nije promenilo do današnjeg dana.
Iz ovog razloga su tragaoci za Gralom još uvek pažljivo proučavali Da Vinčijeva dela i dnevnike u nadi da će otkriti skrivene tragove koji će ih odvesti do Grala. Neki su tvrdili da planinska pozadina na slici Bogorodica među stenama odgovara topografiji brdskog masiva punog pećina u Škotskoj. Drugi su tvrdili da je neobičan raspored apostola na Tajnoj večeri neka vrsta šifre. Bilo ih je koji su tvrdili da rendgenski zraci na Mona Lizi otkrivaju da je originalno bila naslikana sa priveskom od kamena lapis lazuli koji prikazuje Izidu - detalj koji je Da Vinči navodno kasnije odlučio da prefarba. Langdon nikada nije video dokaze da je privezak zaista bio naslikan, niti je mogao da zamisli kako bi ovaj podatak uopšte otkrio gde se nalazi Sveti gral, no ipak su fanatični tragaoci za Gralom još uvek o tome do besvesti raspravljali na Internetu.
Svako voli dobru zaveru.
A zavere su se stalno pojavljivale. Najnovija je, naravno, predstavljena zapanjujućim otkrićem daje Da Vinčijeva čuvena slika Poklonjenje mudraca krila mračnu tajnu ispod slojeva boje. Italijanski dijagnostičar umetnosti, Mauricio Seracini, otkrio je uznemirujuću istinu, koju je Njujork tajmsmagazin uočljivo preneo u članku pod naslovom "Zataškivanje Leonarda".
Iako je sivo-zelena skica ispod slike Poklonjenje mudraca zaista bila Da Vinčijevo delo, Seracini je otkrio da sama slika, bez sumnje, to nije. Istina je bila da je neki anonimni slikar, kao u bojanci, bojom ispunjavao Da Vinčijeve skice godinama nakon njegove smrti. Daleko je više uznemiravalo ono što se nalazilo ispod boje. Snimci dobijeni infracrvenom reflektografijom i rendgenskim zracima pokazuju da je taj slikar - šaljivdžija, dok je ispunjavao Da Vinčijeve skice, sumnjivo odstupao od osnovnog crteža... kao da želi da iskrivi Da Vinčijeve prave namere. Kakva god bila prava priroda crteža ispod slike, još uvek nije obelodanjena. Ipak, osramoćeni zvaničnici galerije Ufici u Firenci smesta su sliku otpremili u skladište sa druge strane ulice. Posetioci Leonardove prostorije u Galeriji sada nailaze na zbunjujuću pločicu na mestu gde je nekada visilo Poklonjenje mudraca.
OVO DELO PROLAZI KROZ DIJAGNOSTIČKE
TESTOVE U PRIPREMI ZA RESTAURACIJU.
U bizarnom podzemnom svetu savremenih tragalaca za Gralom, Leonardo da Vinči je i dalje predstavljao veliku nepoznanicu čitave potrage. Činilo se da njegova umetnička dela umiru od želje da otkriju tajnu, no ipak, kakva god da je ta tajna bila, ostala je skrivena - možda ispod slojeva boje, možda šifrovana na samoj površini, a možda je nigde nije ni bilo. Možda je obilje Da Vinčijevih nagoveštaja samo prazno obećanje ostavljeno kako bi mučilo radoznale i nabacilo podrugljivi osmejak na lice njegove Mona Lize.
"Da li je moguće", upita Sofi, vraćajući Langdona u sadašnjost, "da ključ koji držiš otključava skrovište na kojem se nalazi Sveti gral?"
Langdonov smeh zvučao je usiljeno, čak i njemu samom. "Zaista ne verujem. Pored toga, kažu da je Gral sakriven negde u Ujedinjenom kraljevstvu, a ne u Francuskoj", uputio ju je na brzinu.
"Ali čini se da je Gral jedini logični zaključak", insistirala je. "Imamo izuzetno siguran ključ, obeležen pečatom Sionskog priorata, koji nam je ostavio sam član Sionskog priorata – bratstva koje, upravo si mi rekao, čuva Sveti gral."
Langdon je znao da su njeni argumenti logični, pa ipak ih intuitivno nikako nije mogao prihvatiti. Postojale su glasine da se Priorat zakleo da će jednog dana Gral vratiti u Francusku, na njegovo konačno odredište, ali sasvim sigurno nisu postojali nikakvi istorijski dokazi da se to zaista desilo. Sve i da je Priorat uspeo da Gral vrati u Francusku, adresa u ulici Hakso broj 24, pored teniskih terena, teško da je zvučala kao otmeno i prikladno mesto. "Sofi, zaista ne vidim kako bi ovaj ključ bio u nekoj vezi sa Gralom."
"Zato što bi trebalo da je Gral u Engleskoj?"
"Ne samo zato. Mesto na kojem se nalazi Sveti gral je jedna od najbolje čuvanih tajni u istoriji. Članovi Priorata čekaju decenijama, dokazujući da su dovoljno poverljivi, pre nego što budu unapređeni u najviše ešalone bratstva i saznaju gde se nalazi Gral. Tu tajnu štiti komplikovani sistem podeljenog znanja, i iako je bratstvo Priorata izuzetno veliko, samo četiri člana u određeno vreme znaju gde je Gral sakriven - Veliki majstor i njegova tri senechaux. Verovatnoća da je tvoj deda bio jedan od četvorice vrhovnika veoma je mala."
Moj deda jeste bio jedan od njih, mislila je Sofi, pritiskajući gas. U sećanju joj je ostao urezan prizor koji je bez ikakve sumnje potvrđivao status njenog dede u bratstvu.
"A čak i da tvoj deda jeste bio u gornjem ešalonu, nikada mu ne bi bilo dozvoljeno da nešto otkrije nekome ko ne pripada bratstvu. Nezamislivo je da bi tebe uveo u taj uski krug."
Već sam bila tamo, mislila je Sofi, prizvavši ritual iz podruma. Pitala se da li je to pravi trenutak da ispriča Langdonu čemu je prisustvovala one noći u zamku u Normandiji. Većdeset godina ju je stid sprečavao da se nekome ispovedi. Stresla bi se na samu pomisao o tome. Negde u daljini začule su se sirene, i ona oseti kako je obuzima sve veći umor.
"Tamo!" reče Langdon, uzbuđen što je ugledao ogroman kompleks teniskih terena Rolan Garos kako se pomalja ispred njih.
Sofi se provuče do terena. Nakon što su ga nekoliko puta promašili, naposletku su otkrili ukrštanje sa ulicom Hakso i skrenuli u nju, vozeći se u pravcu malih brojeva. Ulica je postajala sve više industrijska.
Potreban nam je broj dvadeset i četiri, Langdon reče sam sebi, shvatajući da u potaji traži crkvene tornjeve. Ne budi smešan. Zaboravljena crkva templara u ovom kraju?
"Eno ga", uzviknu Sofi, pokazujući.
Langdonove oči pratile su Sofinu ispruženu ruku do građevine pred njima.
Šta, zaboga?...
Zgrada je bila moderna. Zdepasto utvrđenje sa ogromnim neonskim jednakokrakim krstom koji je sijao sa vrha fasade. Ispod krsta nalazio se natpis:
CIRIŠKA DEPOZITNA BANKA
Langdon je bio srećan što se nije izlanuo da je očekivao crkvu templara. Opasnost po karijeru simbologa ležala je u njihovoj sklonosti da skrivena značenja pronalaze u situacijama kada ih nema. U ovom slučaju, Langdon beše potpuno zaboravio da je jednakokraki krst simbol na zastavi neutralne Švajcarske.
Barem je ta misterija rešena.
Sofi i Langdon imali su ključ od pretinca u švajcarskoj banci.
Poglavlje 41
Izvan zamka Gandolfo, talas planinskog vazduha jurnuo je preko vrha litice i visoke zaravni, izazivajući jezu u biskupu Aringarosi kad je iskoračio iz fijata. Trebalo je bolje da se obučem, mislio je, opirući se refleksu da se strese. Poslednji utisak koji je trebalo večeras da ostavi bila je slabost ili strah.
Zamak je bio u mraku, izuzev prozora na samom vrhu zgrade, koji su zloslutno svetleli. Biblioteka, mislio je Aringarosa. Budni su i čekaju.Pognuo je glavu da se odupre vetru, grabeći napred a da kupole opservatorije nije udostojio ni pogleda.
Sveštenik koji ga je dočekao na vratima izgledao je pospano. Isti onaj sveštenik koji beše dočekao Aringarosu pre pet meseci. Međutim, večeras je to učinio sa mnogo manje gostoljubivosti. "Zabrinuli smo se za vas, biskupe", rekao je sveštenik gledajući na sat, a Aringarosi je izgledao više ozlojeđen nego zabrinut.
"Izvinjavam se. Avionske linije su tako nepouzdane ovih dana."
Sveštenik promrmlja nešto nerazumljivo i potom reče: "Čekaju vas gore. Ispratiću vas."
Biblioteka je bila prostrana četvrtasta prostorija obložena tamnim drvetom od poda do tavanice. Na svakoj straninalazile su se visoke police prepune knjiga. Pod je bio od smeđeg mermera sa ivicom od crnog bazalta - prikladno podsećanje na to da je zgrada nekada bila palata.
"Dobrodošli, biskupe", obrati mu se glas sa druge strane prostorije. Aringarosa pokuša da vidi ko mu se obraća, ali svetla su bila prigušena - mnogo više nego za vreme njegove prve posete, kada je sve bleštalo. Noć surovog buđenja. Večeras, ovi ljudi su sedeli u senkama, kao da se pomalo stide onoga što treba da se desi.
Aringarosa uđe polako, čak kraljevski dostojanstveno. Video je obrise trojice muškaraca za dugim stolom na drugom kraju prostorije. Siluetu čoveka u sredini prepoznao je istog trenutka - debeli Secretarius Vaticana, vrhovni arbitar za sva pravna pitanja u Vatikanu. Druga dvojica bili su italijanski kardinali na visokim položajima.
Aringarosa je koračao bibliotekom, prilazeći im. "Izvinjavam se što kasnim. U različitim smo vremenskim zonama. Mora da ste umorni."
"Ništa zato", reče državni sekretar Vatikana, ruku skrštenih na ogromnom stomaku. "Zahvalni smo vam što ste potegli čak ovamo. Najmanje što možemo da uradimo jeste da vas budni dočekamo. Možemo li vam ponuditi kafu ili neko osveženje?"
"Voleo bih da se ne pretvaramo da je ovo kurtoazna poseta. Moram da stignem na još jedan avion. Da pređemo na posao?"
"Naravno", reče državni sekretar Vatikana. "Delali ste brže nego što smo zamišljali."
"Jesam li?"
"Imate još mesec dana."
"Vi ste vašu zabrinutost iskazali još pre pet meseci", reče Aringarosa. "Zašto bih ja čekao?"
"U pravu ste. Veoma smo zadovoljni vašom ekspeditivnošću."
Aringarosin pogled pređe duž dugog stola, do velike crne akten-tašne. "Je li to ono što sam tražio?"
"Jeste." Državni sekretar je zvučao zabrinuto. "Mada, moram da priznam, brine nas taj zahtev. Izgleda prilično..."
"Opasno", dovrši jedan od kardinala."Jeste li sigurni da ga ne možemo prebaciti nekuda? Suma je van svake pameti."
Sloboda je skupa. "Ne brinem se za svoju bezbednost. Bog je uz mene."
Izgledalo je da sumnjaju u to.
"Onoliko koliko sam zahtevao?"
Državni sekretar klimnu. "Obveznice Vatikanske banke velikih vrednosti koje glase na donosioca. Svugde u svetu prihvataju se kao gotovina."
Aringarosa priđe kraju stola i otvori aktovku. Dva debela svežnja obveznica nalazila su se unutra, svaki sa pečatom Vatikana i natpisom PORTATORE - što je značilo da obveznice može da unovči onaj ko ih poseduje.
Secretarius je izgledao napeto. "Moram da kažem, biskupe, svi bismo se bolje osećali da je ovo gotovina."
Ne bih mogao ni da podignem toliko mnogo novčanica, mislio je Aringarosa, zatvarajući aktovku. "Obveznice vrede koliko i novac. Sami ste tako rekli."
Kardinali u nelagodi razmeniše poglede. Naposletku, jedan od njih reče: "Da, ali je ove obveznice moguće pratiti do Vatikanske banke."
Aringarosa se nasmeši za sebe. Upravo zato je Učitelj predložio da Aringarosa uzme novac u obveznicama Vatikanske banke. Služilo je to kao osiguranje. Sada smo u ovome svi zajedno. "Ovo je savršeno legalna transakcija", ustade u odbranu Aringarosa. "Opus Dei je lična prelatura Vatikana, a Njegova svetost može da raspolaže ovim sredstvima kako smatra za shodno. Nikakav zakon se ne krši."
"Istina, pa ipak..." Državni sekretar se naže napred i stolica zaškripe pod njegovom težinom. "Nije nam poznato šta nameravate da uradite sa tim novcem, a ako je to na bilo koji način nelegalno..."
"Imajući na umu šta tražite od mene", suprotstavi se Aringarosa, "šta radim sa ovim novcem uopšte vas se ne tiče."
Nastade duga tišina.
Znaju da sam u pravu, mislio je Aringarosa. "A sada, pretpostavljam da treba nešto da potpišem?"
Svi skočiše, spremno mu gurajući papir, kao da samo žele da ode.
Aringarosa je posmatrao papir pred sobom. Nosio je papski pečat. "Ovo je identično kopiji koju ste mi poslali?"
"Doslovce."
Aringarosa je bio iznenađen zbog toga što ništa nije osećao dok je potpisivao dokument. Činilo se da su trojica ljudi, međutim, odahnuli sa olakšanjem.
"Hvala vam, biskupe", reče državni sekretar. "Vaša služba Crkvi neće nikada biti zaboravljena."
Aringarosa podiže aktovku. Četvorica dostojanstvenika se pogledaše za trenutak kao da postoji još nešto što treba reći, ali očigledno ne beše. Aringarosa se okrete i zaputi se ka vratima.
"Biskupe?" pozva ga jedan od kardinala kad stiže do praga.
Aringarosa zastade, okrećući se. "Da?"
"Kuda dalje putujete?"
Aringarosa je osećao da je pitanje više duhovne nego geografske prirode, pa ipak nije imao nameru da raspravlja o moralnosti u ovo doba. "Pariz", reče, i izađe.
Poglavlje 42
Ciriška depozitna banka bila je Geldschrank 0-24 h banka sa paletom savremenih anonimnih usluga u tradiciji švajcarskih bankovnih računa obeleženih brojevima. Sa filijalama u Cirihu, Kuala Lumpuru, Njujorku i Parizu, banka je poslednjih godina proširila svoje usluge tako da je sada nudila i pohranjivanje pomoću kompjuterizovane anonimne šifre.
Osnova njenog delovanja bila je ubedljivo najstarija i najjednostavnija ponuda - anonyme Lager - usluge deponovanja na neviđeno, takođe poznate i kao 'anonimni sefovi'. Klijenti koji suželeli da pohrane bilo šta, od potvrda o obveznicama do vrednih slika,mogli su anonimno deponovati svoju imovinu, a isto je tako i svakog trenutka podići, prolazeći kroz postupak koji je za cilj imao da stvori čitav niz visokotehnoloških velova privatnosti.
Dok je Sofi zaustavljala taksi ispred njihovog odredišta, Langdon je posmatrao doslednu arhitekturu zgrade, osećajući da je Ciriška depozitna banka kompanija sa malo smisla za humor. Zgrada je bila pravougaonik bez prozora koji je izgledao kao daje u potpunosti iskovan od čelika bez sjaja. Nalik ogromnoj metalnoj cigli, utvrđenje je bilo uvučeno u odnosu na ulicu, a četiri i po metra visok neonski jednakokraki krst sijao je na fasadi.
Reputacija poverljivosti bankarskog poslovanja koju je Švajcarska imala postala je jedan od najunosnijih izvoznih proizvoda ove države. Preduzeća poput ovog postala su zloglasna u svetu umetnosti jer su pružala savršeno mesto na kojem su kradljivci umetničkih dela mogli da kriju ukradene predmete, godinama ukoliko je to potrebno, sve dok se prašina ne slegne. Depoziti su zakonima o privatnosti bili zaštićeni od policijskog istraživanja. Pored toga, bili su povezani sa bankovnim računima obeleženim brojevima, bez imena. Kradljivci su stoga mogli da se opuste, znajući da su pokradeni predmeti na sigurnom i da ih nikada ne mogu povezati sa njima.
Sofi zaustavi taksi ispred impozantne kapije koja je zaklanjala prilazni put do banke - cementom oivičenu stazu koja se spuštala ispod zgrade. Video kamera iznad kapije bila je uperena direktno u njih i Langdon je imao osećaj da je ova kamera, za razliku od onih u Luvru, prava.
Sofi spusti prozor i pogleda elektronsku tablu sa vozačeve strane. LCD ekran sadržao je uputstva na sedam jezika. Na vrhu liste nalazio se engleski.
UBACITE KLJUČ.
Sofi izvadi zlatni laserski narezan ključ iz džepa i usmeri pažnju ponovo na tablu. Ispod ekrana se nalazila trouglasta rupa.
"Nešto mi govori da će odgovarati", reče Langdon.
Sofi postavi trouglasti ključu istu ravan sa otvorom i ubaci ga, gurajući ga unutra sve dok čitav ključ nije ušao. Očigledno nije bilo potrebno okretati ga. Istog trenutka, kapija poče da se otvara. Sofi skinu nogu sa kočnice i kola kliznuše do sledeće kapije i table. Iza njih, prva se kapija zatvorila, uhvativši ih u zamku poput broda u prevodnici.
Langdonu se nije dopadao osećaj zatočenosti. Nadajmo se da i ova druga kapija radi.
I druga je tabla sadržala poznato uputstvo.
UBACITE KLJUČ.
Kada je Sofi upravo to i učinila, druga se kapija istog trenutka otvori. Nekoliko trenutaka kasnije, silazili su krivudavom stazom koja se spuštala ka unutrašnjosti građevine.
Privatna garaža bila je mala i slabo osvetljena, sa mestima za desetak kola. Na njenom udaljenom kraju Langdon spaziglavni ulaz u zgradu. Crveni tepih se protezao preko cementnog poda, vodeći posetioce do velikih vrata za koja se činilo da su iskovana od čvrstog metala.
Toliko o dvojakim porukama, pomisli Langdon. Dobrodošli i držite se podalje.
Sofi parkira taksi u blizini ulaza i ugasi motor. "Bolje da ostaviš pištolj ovde."
Sa zadovoljstvom, pomisli Langdon, gurnuvši pištolj ispod sedišta.
Izašli su iz kola i hodajući crvenim tepihom stigli do čelične ploče od vrata. Na njima nije bilo nikakve drške, ali se na zidu pored nalazila još jedna trouglasta rupa. Ovog puta, nije bilo uputstava.
"Drži podalje one koji sporo uče", reče Langdon.
Sofi se nervozno nasmeja. "Idemo." Gurnu ključu rupu i vrata se uz tiho zujanje otvoriše ka unutra. Razmenivši poglede, Sofi i Langdon uđoše. Iza njih, vrata se uz tup udar zatvoriše.
Foaje Ciriške depozitne banke bio jenapadno dekorisan, kao nijedan koji Langdon do tada beše video. Dok se većina banaka zadovoljavala uobičajenim mermerom i granitom, ova se opredelila za metal i zakivke od jednog do drugog zida.
Ko li im je dekorater? pitao se Langdon. Metaloprodukt?
Dok je pogledom prelazila preko hola, Sofi je izgledala jednako uplašeno.
Sivi metal se nalazio svuda - na podu, zidovima, vratima - čak je izgledalo da su i stolice u holu napravljene od livenog metala. Ipak, efekat je bio impresivan. Poruka je bila jasna: ulazite u sef.
Kada su ušli, krupni čovek iza pulta podiže pogled. Isključio je mali televizor koji je do tada gledao i dočekao ih prijatnim osmehom. Uprkos ogromnim mišićima i vidljivom naoružanju, govorio je sa uglađenom učtivošću švajcarskog potrčka.
"Bonsoir", reče. "Izvolite?"
Pozdrav na dva jezika bio je najnoviji trik gostoljubivosti evropskih domaćina. Nisu pravili nikakve pretpostavke i omogućavali su gostu da odgovori na kojem god jeziku mu se prohte.
Sofi ne odgovori ni na jednom. Jednostavno je položila ključna pult ispred čoveka.
Ovaj pogleda naniže i istog trenutka se ispravi. "Naravno. Vaš lift se nalazi na kraju hodnika. Obavestiću nekoga da dolazite."
Sofi klimnu i uze ključ. "Koji sprat?"
Čovek je čudno pogleda. "Vaš ključ daje uputstvo liftu na koji sprat da ide."
Ona se osmehnu. "Ah, da."
Čuvar je posmatrao novopridošlice kako idu ka liftu, ubacuju ključ, ulaze i nestaju. Čim su se vrata za njima zatvorila, on zgrabi telefon. Nikoga nije obaveštavao da stižu; nije bilo potrebe za tim. Čuvar sefova ih je spremno čekao otkad su ubacili ključ na ulaznoj kapiji.
Umesto toga, zvao je dežurnog upravnika banke. Dok je telefon zvonio, čuvar ponovo uključi televizor i zagleda se u njega. Vesti koje je gledao upravo su se završavale. Uspeo je da ponovo vidi dva lica na ekranu.
Upravnik se javi. "Oui?"
"Imamo izvesnu situaciju ovde dole."
"Šta se dešava?" upitao je upravnik.
"Francuska policija noćas traga za dvoje begunaca."
"Pa?"
"Oboje su upravo ušli u našu banku."
Upravnik tiho opsova. "U redu. Smesta ću pozvati gospodina Vernea." Čuvar potom spusti slušalicu i okrete drugi broj. Ovoga puta, zvao je Interpol.
Langdon je bio iznenađen kada je osetio da se lift spušta, umesto da se penje. Nije imao predstavu o tome za koliko su spratova skliznuli ispod nivoa tla pre nego što su se vrata konačno otvorila. Nije važno. Bio je srećan što je izašao iz lifta.
Demonstrirajući ažurnost koja je ostavljala utisak, domaćin ih je već čekao. Postariji i prijatan, obučen u brižljivo ispeglano flanelsko odelo zbog kojeg je izgledao kao da tu ne pripada - bankar starog kova u modernom svetu visoke tehnologije.
"Bonsoir", reče čovek. "Dobro veče. Budite ljubazni i pođite za mnom, s'il vous plait." Ne čekajući odgovor, okrete se na peti i hitro krenu niz uski metalni hodnik.
Langdon i Sofi su ga pratili niz hodnike, prolazeći pored velikih prostorija ispunjenih kompjuterima koji su treptali.
"Voici", reče njihov domaćin, zaustavljajući se ispred čeličnih vrata i otvarajući ih. "Evo nas."
Langdon i Sofi zakoračiše u drugi svet. Mala prostorija pred njima izgledala je kao otmena dnevna soba nekog dobrog hotela. Metal i zakivci behu nestali. Zamenili su ih orijentalni ćilimi, nameštaj od tamne hrastovine i meke fotelje. Na širokom stolu na sredini prostorije dve kristalne čaše stajale su pored otvorene flaše perijea, čiji su mehurići još uvek žuborili. Posuda od kalaja sa kafom pušila se pored njega.
Kao sat, mislio je Langdon. Prepustite sve Švajcarcima.
Čovek se uviđavno osmehnu. "Rekao bih da je ovo vaša prva poseta našoj banci?"
Sofi je oklevala, potom klimnu.
"Razumem. Ključevi se često ostavljaju u nasledstvo i posetioci koji su prvi put ovde gotovo po pravilu nisu upoznati sa procedurom." Pokaza na sto sa pićem. "Ova prostorija vam je na raspolaganju koliko god je potrebno."
"Kažete da se ključevi ponekad nasleđuju?" upita Sofi.
"Tačno. Vaš ključ je poput švajcarskih računa obeleženih brojem, koji se često zaveštavaju iz generacije u generaciju. Za naše zlatne račune, najmanji period zakupa sefa iznosi pedeset godina. Plaćeno unapred. Dakle, viđamo dosta generacija jedne porodice."
Langdon je zurio. "Jeste li rekli pedeset godina?“
"Najmanje", odgovori njihov domaćin. "Naravno, možete odabrati mnogo duži period zakupa, ali ukoliko ne dođe do daljih dogovora, i ništa se ne desi sa računom pedeset godina, sadržaj tog sefa se automatski uništava. Da vas provedem kroz proces pristupa vašem sefu?"
Sofi klimnu. "Molim vas."
Njihov domaćin rukom pokaza po luksuznom salonu. "Ovo je vaša privatna soba. Kada izađem iz nje, možete ovde provesti koliko god vremena želite pregledajući i menjajući sadržaj vašeg sefa, koji će stići... ovde." Odvede ih do udaljenog zida gde je široka prenosna traka uz graciozno skretanje ulazila u prostoriju, pomalo nalik pokretnoj traci za prtljag. "Ključ ubacujete u otvor tamo..." Čovek pokaza na veliku elektronsku tablu naspram pokretne trake. Na tabli se nalazio poznati trouglasti otvor. "Kada kompjuter potvrdi oznake na vašem ključu, ukucavate broj računa i vaša sef-kutija će automatski stići iz donjeg glavnog sefa do vas. Kada završite, kutiju stavljate natrag na pokretnu traku, ponovo ubacujete ključi proces teče obratno. Zahvaljujući tome što se sve odvija automatski, vaša privatnost je zagarantovana, čak i u odnosu na osoblje ove banke. Ukoliko vam je bilo šta potrebno, jednostavno pritisnite uslužno dugme na stolu u središtu prostorije."
Sofi se spremala da postavi pitanje kad je telefon zazvonio. Čovek je bio zbunjen i izgledalo je da mu je neprijatno. "Molim vas, izvinite me." Priđe telefonu, koji se nalazio na stolu pored kafe i perijea.
"Oui?" javio se.
Čelo mu se naboralo dok je slušao glas sa druge strane. "Oui... oui... d'accord." Spustio je slušalicu i izveštačeno im se nasmešio. "Izvinjavam se, sada ću morati da vas napustim. Osećajte se kao kod kuće." Brzo pođe ka vratima.
"Izvinite", pozva ga Sofi. "Da li biste mogli nešto da mi razjasnite pre nego što odete? Pomenuli ste da treba da ukucam broj računa!"
Čovek zastade na vratima. Bio je bled. "Naravno. Poput većine švajcarskih banaka, naši sefovi su povezani sa brojem, a ne sa imenom. Vi imate ključi lični broj računa poznat samo vama. Vaš ključ je polovina vaše identifikacije. Lični broj računa je druga polovina. Inače, ukoliko izgubite ključ, svako bi ga mogao upotrebiti."
Sofi je oklevala. "A šta ako mi moj dobročinitelj nije ostavio broj računa?"
Bankarevo srce zalupa. U tom slučaju očigledno nemate šta da tražite ovde. Smireno im se osmehnu. "Poslaću nekoga da vam pomogne. Uskoro će stići."
Odlazeći, bankar zatvori vrata iza sebe i okrete tešku bravu, zaključavajući ih unutra.
Na drugom kraju grada, Kole je stajao na koloseku železničke stanice Gar du Nor kada mu je telefon zazvonio.
Bio je to Faš. "Interpol je dobio dojavu", rekao je. "Pusti vozove. Langdon i Nevo su upravo ušetali u parišku filijalu Ciriške depozitne banke. Hoću da naši ljudi smesta budu tamo."
"Ima li nagoveštaja o tome šta je Sonijer pokušavao da saopšti agentu Nevo i Robertu Langdonu?"
Fašov glas bio je hladan. "Ako ih uhapsite, poručnice Kole, moći ću lično da ih pitam."
Kole je shvatio poruku. "Ulica Hakso broj dvadeset četiri. Odmah, kapetane."
Spusti slušalicu i pozva svoje ljude preko radija.
Poglavlje 43
Andre Verne - predsednik pariškog ogranka Ciriške depozitne banke - živeo je u otmenom stanu iznad banke. Uprkos udobnom smeštaju, oduvek je sanjao da ima stan na reci na L'ille Sen-Lui, gde je mogao živeti rame uz rame sa pravim cognoscenti, umesto ovde, gde se susretao samo sa nezgrapno bogatima.
Kada se penzionišem, govorio je Verne sam sebi, ispuniću podrum retkim bordoom, ukrasiti salon Fragonarom i možda Bušeom, a dane ću provoditi u potrazi za antikvitetnim nameštajem i retkim knjigama u Latinskoj četvrti.
Te noći, Verne je bio budan tek šest i po minuta. Ipak, dok je žurio kroz podzemni hodnik banke, izgledao je kao da su ga njegov lični krojači frizer uglancali do savršenstva. Besprekorno odeven u svileno odelo, Verne špricnu u usta malo spreja i popravi kravatu u hodu. Nije mu bilo prvi put da ga probude kako bi se pobrinuo za klijente koji su stizali iz različitih vremenskih zona. Iz tog razloga, svoje navike spavanja je razvio po uzoru na Masai ratnike - afričko pleme ratnika čuvenih po svojoj sposobnosti da se probude iz najdubljeg sna i za svega nekoliko sekundi budu pripravni za borbu.
Za boj spreman, pomisli Verne, plašeći se da bi se poređenje ove noći moglo pokazati kao neobično tačno. Dolazak klijenta sa zlatnim ključem uvek je zahtevao dodatnu pažnju, ali dolazak klijenta sa zlatnim ključem za kojim je Sudska policija izdala poternicu biće izuzetno delikatna stvar. Banka je imala dovoljno sukoba sa silama zakona oko prava na privatnost svojih klijenata i bez dokaza da su neki od njih kriminalci.
Pet minuta, rekao je Verne sam sebi. Ti ljudi moraju da napuste moju banku pre nego što policija stigne.
Ako bude brzo delao, katastrofa može biti izbegnuta. Verne će reći policiji da su dotični begunci zaista ušli u njegovu banku, kao što je javljeno, ali da su odbijeni budući da nisu imali broj računa. Da barem prokleti čuvar nije pozvao Interpol. Diskrecija očigledno nije reč koju je čuvar od 15 evra na sat imao u svom rečniku.
Zaustavljajući se na pragu, on duboko uzdahnu i opusti mišiće. Potom, namestivši 'srdačan' osmeh, otključa vrata i ulete u prostoriju poput toplog povetarca.
"Dobro veče", rekao je, gledajući ka klijentima. "Ja sam Andre Verne. Kako vam mogu biti na us..." Ostatak rečenice zastao je negde ispod njegove Adamove jabučice. Žena pred njim bila je posetilac koga je najmanje očekivao.
"Izvinite, da li se poznajemo?" upita Sofi. Bankar je za trenutak izgledao kao da je video duha.
"Ne...", promrmlja predsednik banke. "Ne verujem... Ovde se sve dešava u anonimnosti." On uzdahnu i usiljeno se osmehnu. "Pomoćnik mi je rekao da imate zlatan ključ, ali da nemate broj računa. Mogu li da pitam kako ste došli do ovog ključa?"
"Moj deda mi ga je dao", odgovori mu Sofi, pomno ga posmatrajući. Njegova nelagoda sada je bila još uočljivija.
"Zaista? Deda vam je dao ključ, ali ne i broj računa?"
"Nije imao vremena", reče Sofi. "Ubijen je večeras."
Na njene reči bankar se zatetura unatrag. "Žak Sonijer je mrtav?" upita, dok su mu se oči ispunjavale užasom. "Ali... kako?!"
Sada je Sofi ustuknula, nema od šoka. "Vi ste poznavali mog dedu?"
Bankar Andre Verne izgledao je jednako zaprepašten. Pokušao je da se umiri tako što se oslonio o sto. "Žak i ja smo bili bliski prijatelji. Kada se to dogodilo?"
"Večeras. U Luvru."
Verne ode do duboke kožne fotelje i utonu u nju. "Moram oboma da vam postavim izuzetno važno pitanje." Podiže pogled ka Langdonu, pa ga ponovo usmeri ka Sofi. "Da li je neko od vas dvoje umešan u njegovu smrt?"
"Ne!" reče Sofi. "Naravno da ne."
Verneov izraz bio je smrknut i on zastade, razmišljajući. "Vaše slike je Interpol razaslao svuda. Tako sam vas prepoznao. Traže vas zbog ubistva."
Sofi klonu. Faš je već obavestio Interpol? Izgledalo je da je kapetan motivisaniji nego što je Sofi očekivala. Brzo objasni Verneu ko je Langdon i šta se te noći odigralo unutar Luvra.
Verne je bio zapanjen. "I dok je vaš deda umirao, ostavio vam je poruku da pronađete gospodina Langdona?"
"Da. I ovaj ključ." Sofi položi zlatni ključ na sto sa kafom ispred Vernea, okrećući ga tako da je pečat Priorata ostao sa donje strane.
Verne pogleda ključali ga ne dotaknu. "Ostavio vam je samo ovaj ključ? Ništa drugo? Nikakvo parče papira?"
Sofi je znala da je u Luvru žurila, ali je bila sigurna da ništa drago nije videla iza Bogorodice među stenama. "Ne. Samo ključ."
Verne beznadežno uzdahnu. "Bojim se da je svaki ključ elektronski povezan sa desetocifrenim brojem računa koji funkcioniše kao šifra. Bez broja, vaš ključ je bezvredan."
Deset cifara. Sofi je nevoljno izračunala kriptografsku verovatnoću. Deset milijardi mogućih rešenja. Čak i kada bi mogla uposliti najmoćnije kompjutere paralelnog procesiranja koje je Sudska policija imala, još uvek bi joj bilo potrebno nedelje da otkrije šifru. "Sigurno nam, gospodine, sa obzirom na okolnosti, možete pomoći."
"Žao mi je. Zaista ne mogu ništa da učinim. Klijenti sami biraju svoj broj računa preko posebnog terminala, što znači da je broj računa poznat samo klijentu i kompjuteru. To je jedan način da se osigura anonimnost. Kao i sigurnost naših zaposlenih."
Sofi je shvatala. Supermarketi su postupali na isti način. ZAPOSLENI NEMAJU KLJUČEVE OD SEFA. Ova banka očigledno nije želela da rizikuje da neko ukrade ključ i potom, uzevši zaposlenog za taoca, sazna broj računa.
Sofi sede pored Langdona, pogleda ključ, potom Vernea. "Imate li ikakvu predstavu o tome šta je moj deda ostavio u vašoj banci?"
"Baš nikakvu. To je princip Geldschrank banke."
"Gospodine Verne", insistirala je, "imamo veoma malo vremena noćas. Biću veoma direktna, ako dozvolite." Posegnu za zlatnim ključem i okrete ga, gledajući bankara u oči dok ga je suočavala sa pečatom Sionskog priorata. "Da li vam simbol na ovom ključu nešto znači?"
Verne pogleda ljiljan bez ikakve reakcije.
"Ne, ali mnogi naši klijenti ugraviraju znak kompanije ili inicijale na svoje ključeve."
Sofi uzdahnu, još uvek ga pažljivo posmatrajući. "Ovaj pečat je simbol tajnog društva poznatog kao Sionski priorat."
Verne ponovo nije pokazao nikakvu reakciju. "O tome ništa ne znam. Vaš deda mi je bio prijatelj, ali razgovarali smo uglavnom o poslu." Čovek namesti kravatu, sada već nervozan.
"Gospodine Verne", insistirala je Sofi, odlučnim tonom. "Moj deda me je nazvao večeras i rekao mi da smo on i ja u velikoj opasnosti. Rekao je da mora nešto da mi da. Dao mi je ključvaše banke. A sada je mrtav. Sve što možete da nam kažete biće od pomoći."
Verne se znojio. "Moramo da izađemo iz zgrade. Plašim se da će policija uskoro stići. Moj čuvar je obavestio Interpol."
Sofi se toga i plašila. Pokuša poslednji put. "Moj deda je rekao da mora da mi kaže istinu o mojoj porodici. Da li vam to išta govori?"
"Gospođice, vaša porodica je nastradala u automobilskoj nesreći kada ste bili mladi. Žao mi je. Znam da vas je deda veoma voleo. Nekoliko puta mi je pomenuo kako ga boli što se ne viđate."
Sofi nije znala šta da odgovori.
Langdon upita: "Da li sadržaj ovog sefa ima ikakve veze sa Sangrealom?"
Verne ga čudno pogleda. "Ne znam šta je to." Upravo tada, Verneov mobilni telefon zazvoni i on ga trže sa pojasa. "Oui?" Slušao je za trenutak, iznenađenog i sve zabrinutijeg izraza lica. "La police? Si rapidement?" Opsova, izdade brze naredbena francuskom i reče da će biti u holu za minut.
Prekidajući vezu, okrenuo se ka Sofi. "Policija je reagovala mnogo brže nego inače. Stižu ovog časa."
Sofi nije nameravala da ode praznih ruku. "Recite im da smo došli i već otišli. Ako žele da pretraže banku, zahtevajte nalog za pretres. To će im oduzeti vreme."
"Čujte", reče Verne, "Žak je bio moj prijatelj a ni moja banka ne trpi ovakve vrste pritiska, pa iz ta dva razloga, ne nameravam da vas prepustim policiji. Dajte mi minut i smisliću kako da neopaženo napustite banku. Više ne smem da se mešam." Onustade i požuri ka vratima. "Ostanite ovde. Srediću sve i potom ću se vratiti."
"Ali šta je sa sefom", upita Sofi. "Ne možemo samo tako da odemo."
"Tu ne mogu ništa da uradim", reče Verne, izlazeći brzo. "Žao mi je."
Sofi je za trenutak gledala za njim, pitajući se da li je broj računa zakopan negde u bezbrojnim pismima i paketima koje joj je deda slao tokom godina a koje nije otvarala.
Langdon iznenada ustadei Sofi primeti neočekivani sjaj zadovoljstva u njegovim očima.
"Roberte? Smeješ se."
"Tvoj deda je bio genije."
"Molim?"
"Deset cifara?"
Sofi nije imala pojma o čemu govori.
"Broj računa", reče on, dok mu se licem širio poznati iskrivljeni osmeh. "Prilično sam siguran da nam ga je ipak ostavio."
"Gde?"
Langdon izvadi snimak mesta zločina i ispravi ga na stočiću sa kafom. Sofi je trebalo samo da pročita prvi red i shvati da je Langdon u pravu.
13-3-2-21-1-1-8-5 O,
rana davi
Al' demon zlo čini!
P.S. Pronađi Roberta Langdona
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар