Nekada, odavno, za mladih mojih godina, za mojega detinjstva, što je prohujalo nepovrativo, veselio sam se kad bih se po prvi put dovezao kojemu nepoznatomu mestu: svejedno, bio to zaselak, jadan kotarski gradić, selo ili podgrađe, — radoznali je detinji pogled otkrivao u njem mnogo što je zanimljivo. Svaka zgrada, sve na čemu je trag ikakve primetljive osobitosti, zaokupljalo je i iznenađivalo mene. Bila to kamena državna kuća poznate arhitekture, s polovicom lažnih prozora, što sama samcata strši med prizemnim brvnarama, kućicama građanskih žitelja; bila to okrugla, pravilna kupola, sva pokrivena belim gvozdenim limom, što se ispinje iznad nove crkve, obeljene kao sneg; bio to trg, ili gizdelin iz kotara, koji je zapao u grad, — ništa nije izmicalo živoj, oštroj pažnji mojoj, pa sam isturivao nos iz putnih kola, te gledao i neviđeni donde kroj kakvoga kaputa, i drvene ladice s ekserima, sa sumporom koji se žuti izdaleka, sa sušcima i sapunom, što se naziru kroz vrata mirodijskoga dućana, zajedno s posudama isušenih moskovskih bonbona; gledao sam i pešačkoga oficira, što prolazi postrance, a Bog zna iz koje je gubernije dopao u dosadu u kotarski grad, i trgovca, što u sibirci projuruje na trkačkoj kočiji, — pa sam se u mislima zanosio u bedni život njihov. Prošao kotarski činovnik, a ja se već zamišljao: kamo ide, na večernje selo kojemu drugu, ili ravno svojoj kući, da posedi po sata u tremu, dok se ne smrači sasvim, a onda da sedne za ranu večeru s majkom, ženom, svastikom i svom porodicom; i o čemu će oni razgovarati, kad sluškinja s nizom oko vrata ili dečak u debelom kaputiću donese, već nakon supe, lojanicu u starodrevnom kućnom svećnjaku. Kad sam se dovozio selu kojega vlastelina, radoznalo sam motrio visoku, usku, drvenu zvonaru, ili široku, mračnu, drvenu, staru crkvu. Zamamljivo su mi titrali iz daljine, kroz zeleno drveće, crveni krov i beli dimnjaci vlasteoskoga doma, i ja sam nestrpljivo očekivao, kada li će se rastupiti na obadve strane vrtovi što ga zaklanjaju, da se on pokaže sav, sa svojom spoljašnjošću, koja mi, na žalost, onda nije bila nipošto neukusna; po kući sam nastojao pogoditi: kakav je sâm vlastelin, je li debeo, ima li sinova, ili čak šest kćeri, sa zvonkim devojačkim smehom, igrama i kao navek s krasoticom najmlađom sestrom, i jesu li crnooke, i je li on veseljak, ili je tmuran, kao mesec septembar za poslednjih dana, pa gleda u kalendar i govori o raži i pšenici, dosadnoj za mladež. Sada se ja ravnodušno dovozim svakom nepoznatom selu i ravnodušno gledam nesklapnu spoljašnjost njegovu: mojemu je ohlađenomu pogledu neprilično, nije do smeha, i ono što bi nekada razbudilo živost na licu, smeh i neprestanu besedu, sada promiče pokraj mene, a moja nepomična usta ćute bez učešća. O, moja mladosti! O, moja živosti!
Dok je Čičikov premišljao i u sebi se smijuckao nadimku što su ga seljaci prisili Pljuškinu, nije ni primetio da se uvezao u sredinu prostranog sela, s mnoštvom kuća i ulica. Ali nabrzo mu to napomene i suviše čestit gruhaj, što ga je proizveo drum od brvana, prema kojemu nije ništa gradski kameni drum. Ta se brvna, kao tipke na klaviru, čas dižu, čas spuštaju, te putnik koji se ne čuva stiče ili kvrgu na zatiljku, ili masnicu na čelu, ili mu se dešava da vlastitim zubima odgriza prebolno vlastitomu jeziku vršak. Na svim seoskim zgradama primeti neku posebnu trošnost: brvna su na kućama tamna i stara; mnogi su krovovi prorupčani kao rešeto; na nekima je preostalo samo sljeme i sa strane venčanice poput rebara. Sami su gospodari, čini se, poskidali s krovova šindru i žioke, jer sude, pa i pravo sude, da one za kiše ne čuvaju kuću, a za vedra vremena ionako kuća ne prokišnjava, a ko bi kod kuće ženario, kad ima mesta i u krčmi i na cesti, — u jednu reč, gde te volja. Prozori su na kućama bez stakala, neki začepljeni krpom ili zobunom; ograđeni balkončići pod krovovima, što se na nekim ruskim kućama grade, ko bi znao zašto, nakrivili se i pocrneli baš neslikovito. Iza kuća se na mnogim mestima otegle i poredale ogromne žitne kamare, koje već odavno, vidi se, stoje; po boji su nalik na staru, loše ispečenu opeku, na vrhu raste svakakav drač, a sa strane se privio čak i žbun. Žito je, kako se vidi, vlasteosko. Iza žitnih se kamara i trošnih krovova izvišuju i javljaju na bistrom vazduhu čas desno, čas levo, već kako brička zakreće, dve seoske crkve, jedna do druge, pusta drvena i kamena crkva, sa žutkastim zidovima, umrljana, raspucana. Pomalo se stao promaljati vlasteoski dom i najzad iskrsnuo sav onde, gde se prekinula povorka seljačkih kuća i mesto njih pukla čistina, povrtnjak ili kupušnjak, ograđen niskim plotom, pogdegde i provaljenim. Na mlohava invalida nalikuje taj čudni dvorac, dug, preko mere dug. Negde je prizeman, negde na sprat; na tamnom krovu, koji ne zakriljuje svagde njegovu starost, strše dva tornjića, jedan prema drugomu, obadva već naherena i bez boje što ih je nekada pokrivala. Po zidovima proviruje gdegde gola stukatura, a vidi se da su ti zidovi mnogo nastradali od svakakvih nepogodâ, kišâ, olujâ i jesenskih promenâ. Od prozorâ su samo dva otvorena, drugi su zaklopljeni kapcima ili čak zakovani daskama. Ali i ta dva su prozora prilično slepa: na jednom se od njih tamni prilepljeni trokut modroga šećernoga papira.
Stari, prostrani vrt, što se pruža za kućom, te se širi iza sela i gubi se u polje, zarastao i podivljao, pa kao da jedini oživljava to prostrano selo i jedini je sasvim slikovit u svojoj slikovitoj pustoti. Kao zeleni se oblaci i nepravilne kupole od trepetava lišća javljaju o nebeskom obzorju združeni vrhovi drveća, razrasloga na slobodi. Golemo belo brezovo stablo, bez vrška, otkinutoga burom ili gromom, ispinje se u toj zelenoj guštari i zaokrugljuje se u vazduhu kao pravilan, blistav mramorni stub; kosi, šiljati prelomak, kojim se završuje mesto zaglavkom, tamni se na snežnoj belini njegovoj kao kapa ili crna ptica. Hmelj, koji je dole gušio žbunje bazovo, brekinjovo i lešnikovo, prolazi vrhom po celom plotu, penje se naposletku u vis i omotava se oko slomljene breze do polovice. Kad joj je stigao do sredine, veša se odonud dole i staje se već kvačiti za vrške drugoga drveća, ili visi u zraku i u kolute savija svoje tanke prikvačljive kukice, što se lako njišu na uzduhu. Pogdegde se rastupaju zelene guštare, osvetljene suncem, i pokazuju izmed sebe neosvetljenu udubinu, koja zjapi kao mračno ždrelo; po njemu svemu pada senka i tek što se razbiraju u crnoj dubini njegovoj: uska stazica što nestaje, srušene ograde, klimava senica, šuplje, trulo stablo ivovo, beli nerod, što kao gustu četinu ističe iza ive spleteno i unakršteno lišće i granje, usahlo u silnoj guštari, i naposletku: mlada grana klenova, što sa strane pruža svoje zelene šape, listove, a pod jedan se od njih prošuljalo sunce, Bog bi znao kako, pa ga u jedan mah pretvorilo, da je proziran i plamenit i divno se sja u toj gustoj tami. Podalje, sasvim na kraju vrta, nekoliko visokih jasika, kojima drugo drveće nije ravno, nosi na trepetljivim vršcima golema vranja gnezda. S nekih od njih zajedno s usahlim lišćem vise i grane, koje su odvaljene, ali nisu sasvim otkinute. U jednu reč, sve je lepo, kako ne zna smisliti ni priroda, ni umetnost, nego kako biva jedino onda kad se one združe, kad po nagomilanom, često i bez smisla, čovečijem radu pređe svojim dlijetom priroda, te olakša teške mase, uništi grubu pravilnost i uboške pukotine, kroz koje proviruje neprikriveni, goli plan, i da divnu toplinu svemu što se je stvorilo u hladnoći odmerene čistoće i urednosti.
Zakrenuo naš junak jedan ili dva puta i stigao najzad pred samu kuću, koja mu se sada učini još ružnijom. Po ogradi i na vratima pokrila već trošno drvo zelena plesan. Dvorište je natrpano hrpom zgrâdâ, služinskih, žitnica, podrumova, očevidno ruševnih; do njih se desno i levo vide vrata u druga dvorišta. Sve kazuje da se je ovde gospodarilo nekada u veliko, a sada je sve žalostiva lika. Ništa se ne vidi što bi oživljavalo sliku, — niti se otvaraju vrata, niti izlaze otkud ljudi, niti ima ikakve žive poslenosti i kućne brige! Jedino su glavna vrata otvorena, i to zato jer se je dovezao seljak s natovarenim kolima, pokrivenima rogožinom, koji se je kao navlas javio da oživi to izumrlo mesto: inače su i ta vrata čvrsto zatvorena, jer na stožeru im visi gorostasan lokot. Kod jedne zgrade smotri Čičikov naskoro neku spodobu, koja se je zasvađala sa seljakom što se je dovezao na kolima. Dugo nije mogao razaznati kojega je pola ta spodoba, — da li je žena ili muškarac. Odeća je na njoj sasvim neodređena, jako slična ženskomu kapotu; na glavi joj je kapa kakvu nose na selu žene koje služe u dvoru; jedino mu se glas učinio nešto hrapavim za ženu. — Eh, žena je! — pomisli on u sebi i odmah primetne: — Eh, nije! — Dabome da je žena! — reče naposletku, kad ju je pažljivije razmotrio. A i spodoba je gledala pažljivo njega. Kao da joj je gost bio na čudo, jer nije ogledala samo njega, nego i Selifana, i konje od repa do gubice. Po ključevima, što joj vise o pasu, i po tom što prilično ružnim rečima grdi seljaka, rasudi Čičikov da je to garantovano ključarica.
— Slušaj, matuška, — reče on, silazeći s bričke: — što gospodar?...
— Nema ga kod kuće! — prekine ga ključarica, ne očekujući da završi pitanje, a nakon časka dometne:
— A šta vam treba?
— Imam posla.
— Idite u sobe! — reče ključarica, pa se okrene i pokaže mu zabrašnjena leđa s velikom zadrtinom poniže.
Uđe u mračni, široki trem, iz koga je dahnula na njega studen kao iz podruma. Iz trema dospe u sobu, također mračnu, tek nešto osvetljenu svetlošću što prodire kroz široku pukotinu dole na vratima. Kad je otvorio ta vrata, nađe se napokon u svetlu i zabezekne se od nereda što je tu iskrsnuo pred njim. Činilo se je kao da u kući peru pod, te su zasad sav nameštaj zgomilali ovamo. Na jednom stolu stoji čak i skrhana stolica, a do nje sat sa zaustavljenom šetalicom, uz koju je pauk već pridesio paučinu. Stoji tu i ormar, prislonjen stranom uza zid, sa starinskim srebrom, bocama i kineskim porculanom. Na pisaćem stolu, obloženu mozaikom od sedefa, koji je gdegde već poispadao, te su iza njega preostali samo žutkasti žlebići, puni tutkala, leži sva sila svega i svačega: hrpa sitno ispisanih papirića koji su pritisnuti mramornim pozelenelim pritiskom, s jajcetom na vrhu, nekakva starinska knjiga u kožnatu uvezu, s crvenim obrezom, sasvim isušen limun, tek tolik kolik je lešnak, otkrhana ručka s naslonjača, čašica s nekakvom tekućinom i s tri muve, pokrivena pismom, komadić pečatnoga voska, komadić dignute negde krpe, dva pera zamrljana tintom i isušena kao u sušici, sasvim požutela čačkalica, kojom je domaćin čačkao zube valjda još pre francuske navale na Moskvu.
Po zidovima su povešane jako nagusto i besmisleno nekolike slike, dug, požuteo bakrorez neke bitke, na kojem su ogromni bubnjevi, vojnici što viču, a na glavi su im trouglasti šeširi, i konji što tonu; bez stakla je, u okviru od mahagonovine s tankim brončanim prugama i isto tako brončanim kolutima na uglovima. Do njih zapremila polovinu zida ogromna slika, naslikana uljanim bojama, koja prikazuje cveće, voće, raskoljenu lubenicu, veprovu njušku i patku, obešenu naglavce. Sasred stropa visi luster u platnenoj vrećici, koja je tako prašna da nalikuje na čahuru u kojoj je svilena buba. U uglu je u sobi nabacano na podu na gomilu što je prostije i nije vredno da leži na stolovima. Šta je zapravo u toj gomili, teško je razabrati, jer je na njoj tolika prašina da svakomu ruke, čim se dotakne, budu kao rukavice; primetljivije od drugih stvari izviruje odonud odlomljen komad drvene lopate i stari potplat od cipele. Nipošto se ne bi moglo reći da u ovoj sobi stanuje živo biće, kad njegovo prebivanje ne bi javljala stara, iznošena kapa što leži na stolu. Dok je on još promatrao sav neobični nared u sobi, otvore se na strani vrata i uđe ona ista ključarica što ju je skobio na dvorištu. Ali sada on razabere da će to pre biti ključar nego ključarica: ključarica barem ne brije bradu, a ovaj naprotiv brije i prilično je retko, čini se, brije, jer mu je sav podbradak i donji deo obraza nalik na češagiju od žice kojom u konjušnici češu konje. Čičikov udesi lice, kao da pita, i uzme nestrpljivo čekati šta li će mu reći ključar. A i ključar uzeo čekati šta li će mu reći Čičikov. Na kraju se ovaj poslednji, u čudu od takve neobične neodlučnosti, nakani i zapita:
— Šta dakle gospodar? Je li kod kuće?
— Evo domaćina, — reče ključar.
— A gde je? — opet će Čičikov.
— Zar ste vi, baćuška, slepi, šta li? — reče ključar. — Hu! Evo ja sam domaćin!
Naš junak i nehotice ustukne na to i pogleda ga uporito. Dešavalo mu se je da je viđao dosta svakojakih ljudi, pa i takvih kakve ja i čitalac nećemo videti možda nikada; ali ovakvoga nije još video. Lice mu nije bilo ni po čemu posebno, nego skoro isto kakvo je u mnogih mršavih staraca; jedino mu je podbradak jako iskočio, te ga je morao svaki put prikrivati rupcem da ga ne popljuje; sitne mu se očice nisu ugasile, nego mu igraju pod bujno izraslim obrvama, kao miševi što iz mračnih rupa promaljaju šiljate njuške, napinju uši, trzaju brcima i izviđaju nije li se gde pritajio mačak ili nestaško derančić, pa njuše sumnjivo i sâm zrak. Još mu je čudnija bila odeća. Nikakvim se sredstvima ni trudom ne bi moglo dokučiti od čega mu je sklepana domaća haljina: rukavi su mu i gornje pole tako zamrljane i izglačane da nalikuju na jutu od koje se prave čizme; ostrag mu se vitlaju, mesto dve pola, četiri, a iz njih ispada u pramenovima pamuk. I oko vrata mu je nešto ovezano što se ne može razabrati je li čarapa, podvezica ili potrbušnik, samo nije rubac za vrat. Ukratko, da ga je Čičikov ovako odevena sreo gdegod na crkvenim vratima, valjda bi mu dao bakreni groš, jer u čast našemu junaku mora se kazati da je u njega bilo samilosno srce i nikako se nije mogao suzdržati, da siromahu ne udeli bakreni groš. Ali pred njim nije stajao prosjak, pred njim je stajao vlastelin. Taj je vlastelin imao hiljadu i više duša, pa neka ko pokuša u koga drugoga naći toliko žita, u zrnu, u brašnu i naprosto u kamarama, i čije bi spreme, skladišta i pušnice bile natrpane tolikim mnoštvom platna, sukna, učinjenih i ustrojenih ovčjih koža, suvih riba, svakojakoga variva i povrća. Da mu ko zaviri u gospodarsko dvorište, gde je spremljena zaliha svakakvoga drveta i suđa koje se nikada ne upotrebljava, učinilo bi mu se da je možda dospio u Moskvu na drvenarijski trg, kud odlaze svaki dan vredne punice i svekrve, a za njima kuvarice, da nabavljaju kućne potrepštine, i gde se poput brdâ beli svakakva drvenarija, slupana, strugana, zdešena i pletena: bačve, polubačve, čabrovi, vedra, žbani s noscem i bez nosca, vrčevi, lubure, močionice u koje žene slažu močeni lan i drugi smet, košare od tanke, savijene jasikovine, sudovi od brezova luba i mnogo koješta što treba bogatoj i siromašnoj Rusadiji. Šta li će Pljuškinu, čini ti se, ovoliko mnoštvo takvih stvari? Za svega života ne bi dospeo da ih upotrebi, ni da ima dva imanja kakvo ima jedno; ali njemu se je činilo da je i to malo. Nije se zadovoljavao time, nego je svaki dan obilazio svojim selom po ulicama, zavirivao pod mostiće, pod brvine, pa bi sve na što se nameri: stari potplat, žensku krpu, gvozdeni čavao, zemljanu rbinu, vukao svojoj kući i slagao na onu gomilu što ju je Čičikov opazio u sobi u uglu. — Eno je već ribar krenuo u lov! — govorili bi seljaci kad ga smotre da je pošao na pljačku. I zaista, iza njega se nije trebala mesti ulica: ako se desi putniku časniku da izgubi ostrugu, za tren je ostruga stigla na onu poznatu hrpu; ako bi se žena zàblenula kod studenca i zaboravila na vedro, on bi odvukao i vedro. Uostalom, ako bi koji seljak primetio i njega odmah zatekao, nije se svađao, nego je vraćao ugrabljenu stvar; no čim bi ona dopala na hrpu, svemu je bio kraj: bogmao se je da je to njegova stvar, kupio ju je onda i od onoga, ili mu je ostala od dede. U sobi je svojoj dizao s poda sve, štogod bi opazio: pečatni vosak, komadić papira, perce, i sve je metao na pisaći stol ili na prozor.
A ipak beše negda vreme kad je on bio jedino čuvaran gospodar! Bio je oženjen, imao je porodicu i sused mu je zalazio da s njim ruča, da ga sluša i da se od njega uči gospodarstvu i umnomu tvrdovanju. Sve je teklo živo i vršilo se odmerenim hodom: kretali se mlinovi, valjaonice, radile suknare, stolarije, predionice; svakud je, u sve pronicao bistri pogled gospodarov i kao marljiv pauk obilazio brižno, ali žustro, po svim koncima gospodarske paučine. Prejaki osećaji nisu odsevali iz crtâ njegova lica, ali iz očiju mu se je razabirao um; govor mu je bio prožet iskustvom i poznavanjem sveta, te je gostu godilo slušati njega; prijazna i razgovorna domaćica bila je na glasu s gostoljublja; u susret su izlazile dve milolike kćeri, obe plavke i sveže kao ruže; istrčavao je sin, živahan momčić, i ljubio se sa svima, ne pazeći jako je li to gostu po volji ili nije. Svi su prozori na kući bili pootvarani; u međuspratu je stanovao učitelj Francuz, koji se je divno brijao i bio vešt lovac: donosio je svagda za jelo tetrebice ili patke, a gdekad i sama vrapčja jaja i od njih naručivao sebi kajganu, jer ih niko drugi u ovoj kući nije jeo. U međuspratu je stanovala i njegova zemljakinja, učiteljica dve gospođicae. Domaćin je prilazio stolu u dugom kaputu, donekle iznošenu doduše, ali čistu; laktovi su bili u redu; nigde nikakve zakrpe. Ali dobra domaćica je umrla; jedan deo ključeva, a s njima i sitnih briga, prešao je njemu. Pljuškin je postao nespokojnijim i poput svih udovaca nepoverljiviji i škrtiji. Na stariju se kćer, Aleksandru Stepanovnu, nije mogao osloniti u svemu, a i pravo je imao, jer Aleksandra je Stepanovna naskoro odbegla sa štopskim kapetanom Bog bi ga znao koje konjaničke pukovnije i venčala se s njim negde nabrzo, u seoskoj crkvi, znajući da otac ne voli oficire, po čudnoj predrasudi da su tobože svi vojnici kartaši i rasipnici. Otac ju poprati na put prokletstvom, ali se nije starao da bi krenuo u poteru. Kuća opusti još gore. U gospodara se stane primetljivije projavljivati škrtost; sjedina što mu je zasjala u krutoj kosi, verna drugarica škrtosti, pripomogla joj da se još i bolje razvije. Učitelj Francuz bude otpušten, jer je sinu nastalo vreme za službu; madama bude oterana, jer se je razabralo da nije nekriva u otmici Aleksandre Stepanovne. Sin, koji je bio poslan u gubernijski grad da se u kancelariji, po očevu mišljenju, upozna sa zbiljskom službom, stupio mesto toga u pukovniju, a kad je već stupio, pismom zamolio od oca novaca za uniformu; sasvim je prirodno da je na to dobio ono što prosti narod zove: šipak. Na kraju umrla je i poslednja kći, što je s njim ostala u kući, i starac se našao sâm samcat, da bude stražar, čuvar i gospodar svojih bogatstava. Samotni život namaknuo je zasitne hrane škrtosti, u koje je, kako se zna, vučja glad, te čim više proždire, tim je nezasitnija; čovečija čuvstva, koja ionako nisu u njega bila duboka, sve su bila plitkija iz časa u čas, te je svaki dan ginulo štogod u toj istrošenoj razvalini. U takav se čas desilo baš, kao navlas za potvrdu njegovu mišljenju o vojnicima, da mu se je sin prokartao; on mu od sve duše poslao svoje očinsko prokletstvo i nije se nikada više ni zanimao da dozna živi li još na svetu ili ne živi. Svake su se godine zatvarali redom prozori na kući, na kraju preostadoše samo dva, a od njih je jedan, kao što je već vidieo čitaoc, zalepljen papirom; svake je godine gubio sve više i više iz vida glavne gospodarske poslove i sićušni mu se pogled obraćao papirićima i percima, što ih je skupljao u svojoj sobi; sve je nepopustljivijim bivao prema kupcima, što su dolazili da mu kupuju gospodarske proizvode: kupci se cenjkali i cenjkali, a na kraju ga se okanuli i rekli da to nije čovek, nego đavo; seno je i žito gnjilo; kamare se i plastovi prevraćali u pravo đubre, da samo sadiš na njima kupus; brašno se po podrumima kamenilo, te se moralo cepati; sukna, platna i domaćih materija strašno se je bilo i dotaknuti: prevraćali su se u prašinu. Već je i sâm pozaboravljao koliko ima čega, te je samo pamtio gde mu u ormaru stoji bočica s kakvom biljnom rakijom, na kojoj je on sâm označio znak da ne bi kogod na lopovski način ispio, — i pamtio je gde leži perce ili pečatni vosak. A međutim se je u gospodarstvu skupljao prihod kao i pre: tolik obrok mora doneti seljak, tolik je danak u orasima udaren na svaku ženu, toliko trúbâ mora otkati tkalja. Sve se je to zgrtalo u spremišta i sve se prevraćalo u gnjilež i derotinu, pa se na kraju i on sâm prevratio u neku derotinu na čovečanstvu. Aleksandra mu je Stepanovna nekako dva puta dolazila s malim sinčićem i pokušavala ne bi li mogla dobiti štogod: vojni život sa štopskim časnikom očevidno nije bio onako zamaman kakvim se je činio pre svadbe. Pljuškin joj ipak oprosti, dade dapače malomu unučiću neko dugme što je ležalo na stolu neka se poigra njim, ali novaca joj nije dao. Drugi put došla Aleksandra Stepanovna s dva mališa i donela mu uskrsni kolač k čaju i novu domaću haljinu, jer na ocu je bila takva haljina da nije samo zazorno pogledati, nego i sramota. Pljuškin je pomilovao obadva unuka, posadio jednoga na desno koleno, drugoga na levo, pocupkao ih sasvim onako kao da jašu na konjima, uskrsni kolač i domaću haljinu primio, ali kćeri nije dao ama ništa; tako je i otputovala Aleksandra Stepanovna.
Evo dakle kakav je vlastelin stajao pred Čičikovim! Mora se reći da se ovakva pojava retko dešava u Rusiji, gde se svak voli razvaganiti nego zgrčiti, pa je tim na veće čudo što će se odmah u susedstvu naći vlastelin koji banči kolikogod može da zahvati široka volja ruskoga junakovanja i gospodovanja, te se izmotava, kako se veli, kroz sav život. Nenavikli će putnik u čudu zastati kad vidi njegovo obitavalište, pa će posumnjati nije li ovamo med sitne, zalupane posednike dospio iznenada kakav knez vladar: dvorcima se čine njegovi beli kameni domovi s nebrojenim mnoštvom dimnjakâ, tornjićâ i vetrokazâ, okruženi jatom nuzgrada i svakakvim prostorijama za pridošlice goste. Čega li nema u njega? Pozorišta, plesovi; svu se noć sija vrt, okićen ognjevima, svetiljkama, i ori gromovitom svirkom. Polovica se gubernije nagizdana i vesela šeta pod drvećem, i nikomu se u toj nasilnoj rasveti ne objavljuje divljaština i grozovitost, kad iz guštare iz drveća teatralno iskakuje grana, s koje je zguljeno jasno zelenilo, osvetljena veštačkom svetlošću, a gore se mračniji i oporiji i dvadeset puta grozovitiji javljaju o tom noćnom nebu mrki vršci drveća, te daleko trepeću lišćem u visini, nestaju dublje u neprobudljivi mrak, ozlovoljeni tim taštim bljeskom, što im odozdol osvetljuje korenje.
Nekoliko je već časaka stajao Pljuškin i nije ni reč progovorio, a Čičikov sve još nije mogao zapodjenuti razgovor, zabavljen i likom samoga domaćina, i svime što mu je u sobi. Dugo nije mogao smisliti kakvim bi mu rečima objasnio zašto ga posećuje. Htede već da se izjavi u tom smislu, da se naslušao o vrlinama i retkim svojstvima njegove duše, te je smatrao dužnošću da mu i lično prinese dának svojega poštovanja; ali se snađe i oseti da bi time preterao. Pogleda još jednom ispod oka na sve što je u sobi, i oseti da se reči: vrlina i retka svojstva mogu s uspehom odmeniti rečima: ekonomija i red; zato preinači ovako govor i reče da se je naslušao o njegovoj ekonomiji i retkom upravljanju imanjima, te je smatrao dužnošću da se upozna s njim i da mu lično prinese svoje poštovanje. Mogao se je dabome spomenuti drugi, bolji uzrok, ali ništa mu drugo nije onda sunulo na pamet.
Pljuškin na to promrmlja nešto kroz usne, — jer zuba nije imao, — šta zapravo, ne zna se, ali smisao je valjda bio ovakav: — A đavo odneo i tebe i tvoje poštovanje! — Ali kako je gostoljublje kod nas toliko uobičajeno, te ni škrtac nije moćan ogrešiti se o njegove zakone, to on odmah dometne nešto razgovetnije: — Izvolite sesti!
— Podavno mi ne dolaze gosti, — reče on: — a i priznajem da slabu korist razbiram od njih. Zaveli ljudi jako nepristojan običaj da odlaze jedan k drugomu, a gospodarstvo se zapušta... a i konje im moraš hraniti senom! Odavno sam već odručao, a kuhinja je moja niska, prejadna, sasvim se je razvalio dimnjak: ako se uzme ložiti, može još požar nastati.
— Tako je dakle! — pomisli u sebi Čičikov: — sva sreća što sam kod Sobakjeviča založio palačinku sa sirom i komadić ovčijeg buta.
— A takva je nemila zgoda, te u celom gospodarstvu nema ni rukoveti sena! — nastavi Pljuškin. — Pa i zaista, kako bih ga sačuvao? Zemljica je maljucna, seljak je len, ne voli raditi, misli samo kako će u krčmu... još ćeš se pod stare dane prebijati po svetu! — Ali meni su kazivali, — skromno primeti Čičikov, — da vi imate više od hiljadu duša.
— A ko vam je to kazivao? Trebali bi, baćuška, u oči pljunuti onomu koji vam je to kazivao! Podrugljivac je on, vidi se, hteo da se našali s vama. Vele eto: hiljadu duša, a deder prebroj, pa nećeš ništa nabrojati! Za poslednje mi je tri godine prokleta groznica pomorila čestit broj seljaka.
— Zbilja! A je li ih mnogo pomorila? — uzvikne Čičikov sa saučešćem.
— Jest, mnoge su sahranili.
— A dozvolite da saznam: koliko na broj?
— Osamdeset duša.
— Zar?
— Neću vam lagati, baćuška.
— Dopustite da zapitam još: te vi duše, sudim ja, računate od dana kad ste predali poslednju reviziju?
— Za to bih još hvalio Bogu, — reče Pljuškin: — ali je nevolja da bi se odonda nabralo do sto i dvadeset.
— Zaista? Punih sto i dvadeset? — klikne Čičikov, pa čak i zine malko od čuda.
— Prestar sam ja, baćuška, da bih lagao: sedmi desetak godina živim! — reče Pljuškin. Kao da ga je uvredio onakav, skoro radostan uzvik. Čičikov primeti da je zaista nepristojno ovakvo nesaučešće za tuđ jad, te zato uzdahne odmah i reče da sažaljava.
— Ta sažaljavanje ne možeš turiti u džep, — reče Pljuškin. — Evo do mene živi kapetan, đavo ga znao otkud se je stvorio, kaže da mi je rođak. — Ujo! Ujo! — i ruku mi ljubi; a kad stane da sažaljava, nadaje takvu ciku da moraš čèpiti uši. Sav je crven u licu: kao da svojski prianja uz prepečenicu. Valjda je spiskao novce dok je bio u časničkoj službi, ili mu ih je izmamila glumica iz pozorišta, pa on sada eto sažaljava!
Čičikov mu uznastoji objasniti da njegovo sažaljavanje nije nipošto one vrste koje je kapetanovo, i da ga je on spreman dokazati, ali ne pustim rečima, nego delom, te ne odgađajući dalje stvar, izjavi odmah bez ikakvoga okolišanja da je spreman preuzeti dužnost da plati poreze za sve seljake koji su po takvim nesretnim slučajevima pomrli. Ta ponuda kao da je sasvim prenerazila Pljuškina. Izbečio on oči, zagledao se u njega, te će najzad zapitati:
— A niste li vi, baćuška, služili u vojničkoj službi?
— Nisam, — odgovori Čičikov prilično lukavo: — služio sam u državnoj.
— U državnoj? — ponovi Pljuškin i uzme žvakati usnama, kao da nešto jede. — No kako to? Ta vama je samomu na štetu!
— Da vama ugodim, spreman sam ja i na štetu.
— Ah, baćuška! Ali, dobrotvore moj! — klikne Pljuškin, od radosti i ne primećujući da mu je iz nosa jako neslikovito izvirio burmut, nalik na kavin talog, a na domaćoj se haljini raširile pole i otkrile odeću koja nije baš jako zgodna za promatranje. — Al ste razveselili starca! Ah, Gospode moj! Ah, svetitelji moji!... — Dalje nije mogao Pljuškin ni govoriti. Ali nije protekao ni časak, i sva ta radost, što mu se je tako naglo javila na drvenom licu, minula isto tako naglo kao da je nije ni bilo, i lice mu opet poprimilo zabrinut izražaj. Čak se je i obrisao rupcem, smotao onda rubac i uzeo njime trti po gornjoj usni.
Dopustite, nemojte se srditi, ali zar vi preuzimate da svake godine plaćate za njih porez i novce ćete isplaćivati meni ili u državnu blagajnicu?
— Evo, kako ćemo učiniti: sklopićemo o njima kupovni ugovor, kao da su živi i da ste ih vi prodali meni.
— Da, kupovni ugovor... — reče Pljuškin, zamisli se i uzme opet jetkati usnama. — Ta s kupovnim je ugovorom vazda trošak. Besavesni su ti sudski pisari! Pre si se izbavljao od njih s pola rublje bakra i s vrećom brašna, a sada ded šalji pun voz fina brašna i još dometni crvenu banku, — tolika im je gramzivost! Ne znam kako niko ne pazi na to. No, da mu rekne kakvu reč, spasonosnu za dušu! Ta rečju ćeš svakoga umekšati. Govorio što te volja, spasonosnoj reči nećeš odoleti.
— Ali ti ćeš, mislim, odoleti! — pomisli Čičikov u sebi i reče odmah da je od poštovanja prema njemu voljan preuzeti na svoj račun i troškove za kupovni ugovor.
Kad je Pljuškin čuo da on preuzima čak i troškove za kupovni ugovor, reši da je gost sasvim glup i samo se prenavlja da je tobože služio u državnoj službi, a zasigurno je bio vojnik i obletao je glumice. Ali ipak nije mogao prikriti radost, nego je poželeo svaku sreću ne samo njemu, nego i njegovoj dečici, a nije ni zapitao ima li dece ili nema. Pristupi prozoru, zalupka prstima u staklo i zaviče: — Ej, Proška!— Za časak se začuje, kako je neko utrčao brže u trem, dugo šeprtljio onde i lupao čizmama; na kraju se otvore vrata i uđe Proška, dečak od trinaest godina, u takvim golemim čizmama da je koračajući izvukao skoro noge iz njih. Zašto su u Proške bile takve velike čizme, može se odmah doznati: kod Pljuškina su za svu služinčad, koliko je god ima u kući, bile samo jedne čizme, koje su navek morale stajati u tremu. Kogod bi bio zovnut u gospodarove sobe, pretrkivao bi bos preko dvorišta, ali kad uđe u trem, obuvao bi čizme i tako bi ulazio u sobu. Kad iziđe iz sobe, opet bi ostavljao čizme u tremu i odlazio na svojim vlastitim potplatima. Da ko izviri u jesensko doba kroz prozor, naročito kad se izjutra započinju male mrzavice, video bi da sva služinčad skače skokovima, kako bi teško pogodio da skače na pozornici i najžustriji igrač.
— Eto pogledajte, baćuška, kako je nakazan! — reče Pljuškin Čičikovu, kazujući prstom na Proškino lice. — Glup je kao panj, a ded pokušaj da što ostaviš, za tren će ukrasti! No, šta si došao, glupane? Reci, zašto? — Poćuti malo, a Proška uzvrati isto tako ćutnjom.
— Pristavi samovar, čuješ li? — i evo ti ključ, daj ga Mavri, neka ode u smočnicu: tamo je na polici suvi uskrsni kolač, što ga je donela Aleksandra Stepanovna, — neka bude uz čaj! Stani, kuda ćeš? Glupačino! Uh, glupačino!... Zar te đavo svrbi u nogama?... Saslušaj najpre. Súšak se je odozgor valjda iskvario, neka ga dakle sastruže nožem, ali mrve neka ne baca, nego neka ih odnese u kokošinjac. Ali pazi ti, brate, ne ulazi u smočnicu, jer ja ću tebe, znaš, brezovom metlom, da ti zasladim! U tebe je sada divan apetit, pa da bude još bolji! Da se nisi usudio otići u smočnicu, jer ja ću dotle paziti kroz prozor. Ni u čemu im ne smeš verovati, — nadoveže on i obrati se Čičikovu, kad je Proška izmaknuo zajedno sa svojim čizmama. Odmah iza toga uzme on i na Čičikova pogledavati sumnjivo. Crte ovako neobične velikodušnosti počele mu se činiti neverovatnima, te on pomisli u sebi:
— Ta đavo bi ga znao; možda je on naprosto hvalisavac, kao i svi ti rasipnici: nalàgat će, nalàgati, da se narazgovara i čaja da se napije, a onda će otići! — Zato on od opreznosti, a i želeći da ga malo iskuša, reče da ne bi bilo loše sklopiti kupovni ugovor što pre, jer šta čovek zna: danas jesmo, sutra nismo.
Čičikov izjavi da je spreman sklopiti ugovor ma i ovoga časa, samo zaište popis svih seljaka.
To umiri Pljuškina. Primećivalo se je kako on smišlja da učini nešto; i zbilja on uzeo ključeve, pristupio ormaru, otvorio vratašca, počeprkao dugo med čašama i tasama i rekao napokon: — Eto ne možeš naći, a imao sam divan likerčić! Samo ako ga nisu ispili: sâm lopovski svet! A nije li ovo? — Čičikov mu smotri u rukama bočicu, koja je bila sva u prašini kao u majici. — Još ga je pokojnica priredila, — nastavi Pljuškin: — ona lupežica ključarica sasvim ga zametnula, pa ni začepila ga nije, ništarija! Bube i svakakav gad navrvio u bocu, ali ja sam sav taj smet povadio i sada je evo čist čistacat, naliću vam čašicu.
Ali Čičikov se postara da se odrekne toga likerčića, te reče da je već i pio i jeo.
— Pili ste već i jeli! — reče Pljuškin. — Jest, dabome, svagde ćeš poznati čoveka iz dobra društva: ne jede, a sit je; a onakvoga bilo kakvoga lupeščića hranio ti ma koliko... Evo kad dođe kapetan: — ujo, — veli, — dajte mi štogod da založim! — A ja sam njemu baš onakav ujo, kao što i on meni deda. Valjda kod kuće ništa ne jede, pa se tako skita. Da, vama treba dakle popis svih tih danguba? Dakako! Ja sam ih, kako sam znao, pozapisivao na zaseban papir, da ih izbrišem kad budem javljao revizijsku listinu. — Pljuškin natakne naočare i uzme kopkati po papirima. Razvezujući svakakve zavežljaje, počasti on gosta tolikom prašinom, da je on kihnuo. Na kraju izvuče papir, sav savcat ispisan. Seljačka se imena gusto osula po papiru, kao mušice. Bilo ih je tamo svakakvih: i Paramonov, i Pimenov, i Pantelejmonov, izvirio dapače i neki Grigorij Dojezžaj-nje-dojedeš; svega ih beše više od sto i dvadeset. Čičikov se nasmeši kad je video kolik im je broj. Turi popis u džep i primeti Pljuškinu da će morati otići u grad, pa da se sklopi ugovor.
— U grad? Kako to?.... A kako da ostavim kuću? Ta moji su ljudi što lopovi, što lupeži: za jedan će me dan opljačkati da neću imati ni kamo bih objesio kaftan.
— Nemate li dakle nikakvoga znanca?
— Pa kakvoga znanca? Svi su mi znanci pomrli, ili se raskrstili sa mnom... Ah, baćuška, kako ne bih imao! Imam! — uzvikne on. — Ta znanac mi je sâm predsednik, za davnih je godina i dolazio k meni. Kako da ne znam, ta drugovi smo od maloće, zajedno smo se penjali po plotovima! Kako mi ne bi bio znanac? Jošte kakav znanac!... Ne bih li dakle njemu pisao?
— Pa dabome, njemu!
— Dakako, jošte kakav znanac! U školi smo bili prijatelji.
I po tom drvenom licu preleti odjednom neka topla zraka, izrazi se — ne čuvstvo, nego neki bledi odsev čuvstva: pojava kao kad se iznenada javi na vodi utopljenik, pa radosno zacikne svetina što je uokolo na obali; ali uludo mu obradovana braća i sestre dobacuju s obale konopac i čekaju neće li opet iskrsnuti leđa ili ruke, izmučene borbom, — poslednji se je put javio. Sve je zamuklo i još strašnijom i pušćom biva iza toga primirena površina nemoga elementa. Tako je i Pljuškinu lice, odmah nakon čuvstva što je časkom preletelo njime, postalo još beščuvstvenijim i jadnijim.
— Na stolu je ležala četvrtina belog papira, — reče on: — ali ne znam gde je nestala: — tako je nevaljala moja čeljad! — Stane on sada zagledavati i pod sto i na sto, počeprka svakud i zavikne na kraju: — Mavra, ej, Mavra! — Na zov se javi žena s tanjirom u rukama, a na tanjiru je ležao suvi kolač, poznat već čitaocu. I oni razvedu ovakav razgovor:
— Kamo si li, razbojnice, dela papir?
— Tako mi Boga, gospodaru, nisam ga ni videla, nego samo mali komadićak, kojim ste izvoleli pokriti čašu.
— A ja ti evo po očima vidim, da si zdipila.
— Pa čemu bih i zdipila? Ta ne koristi mi ništa: nisam pismena.
— Lažeš, odnela si crkvenjaku: on štrbeče, pa si njemu odnela.
— Crkvenjak će, ako ga bude volja, i sâm nabaviti papira. Nije on ni video vaš komadićak!
— Čekaj samo: na sudnjem će danu đavoli tebe za to pržiti vilama! Da vidiš kako će te pržiti!
— A zašto bi me pržili, kad nisam ni u ruke uzimala tu četvrtinu? Da je zbog kakve druge ženske slabosti, ali za krađu me nije još niko korio.
— A ipak će tebe đavoli pržiti! Reći će: »evo tebi, lupežice, zato što si varala gospodara!« pa će te pržiti ražarenim vilama!
— A ja ću reći: »ni rad čega nemate, Boga mi, ni rad čega: nisam ja uzela...« Ta evo leži na stolu. Navek me bedite ni za što!
Pljuškin smotri zaista četvrtinu papira, zastane časkom, zažvače usnama i reče:
— No, šta si se tako ražestila! Gle, kako je svadljiva! Reci joj samo reč, a ona će tebi deset! Donesi vatre, da zapečatim pismo! Ali stoj! Ti ćeš zgrabili lojanicu; loj se lako topi: izgoreće i nestaće, pa je samo šteta; ded mi donesi luč!
Mavra ode, a Pljuškin sedne u naslonjač i prihvati pero; dugo je još okretao četvrtinu papira na sve strane i smišljao ne bi li još osminu mogao oderati od nje, ali na kraju se uveri da nikako ne može; umoči pero u tintarnicu, u kojoj je neka pljesniva tekućina i mnoštvo muha na dnu, uzme pisati, pa je crtao slova kao muzičke note, svaki čas zaustavljao brzu ruku što se je raskakala po svem papiru, škrto stiskivao redak uz redak i sa žaljenjem pomišljao da će još vazda preostati mnogo čista prostora na papiru.
I do tolike se je ništavosti, sićušnosli, rugobe mogao poniziti čovek i tako se mogao promeniti? I je li to nalik na istinu? — Sve je nalik na istinu, sve može biti od čoveka. Današnji bi vatreni mladić u užasu odskočio da mu pokažu njegov vlastiti portret u starosti. Nosite sa sobom na put, kad iz nežnih mladih godina izlazite u surovo muževno doba, gde se kruti srce, — nosite sa sobom sve ljudske težnje, ne ostavljajte ih putem: nećete ih kasnije podići! Grozovita je, strašna starost što dolazi, ništa ona ne vraća! Grob je milosrdniji od nje, na grobu će se napisati: o v d e j e s a h r a n j e n č o v e k ; ali ništa nećeš pročitati u hladnim, beščuvstvenim crtama nečovečne starosti.
— A ne znate li vi kakvoga vašega prijatelja, — reče Pljuškin savijajući pismo, — kojemu bi trebale pobegle duše?
— Zar vi imate i begunaca? — zapita brže Čičikov trgnuvši se.
— To i jest, da ih imam. Zet se je raspitivao: veli da im nema ni traga ni glasa; a on je eto čovek vojnik, zna zveketati ostrugama, pa kad bi se potrudio kod sudova...
— A koliko ih ima na broj?
— Pa nakupiće se i njih do sedam desetaka.
— Zar?
— Dabome da hoće! Ta kod mene svake godine beže. Ljudi su silne izelice, od besposlice zaveli običaj da žderu, a ja nemam ni sâm ništa da jedem... Ja bih za njih primio koliko mi se dalo... Preporučite dakle vašemu prijatelju: ako ih se pronađe samo desetak, već je stekao svu silu novaca. Ta revizijska duša vredi pet stotina rubalja.
— Nećemo mi to dati prijatelju, ni da pomiriše, — reče u sebi Čičikov i onda izjavi da se takav prijatelj nikako ne može ni naći, da će u tom poslu sami troškovi biti veći, jer od suda treba da odrežeš i pole svojega kaftana, samo da izmakneš dalje; ali ako je baš u tolikoj stisci, to je on, pobuđen saučešćem, voljan dati... ali to je takva sitnica da nije vredno ni govoriti o njoj.
— A koliko bi vi dali? — zapita Pljuškin, pa i on začivutario; ruke mu zadrhtale kao živa.
— Dao bih po dvadeset i pet kopejaka za dušu.
— A kako kupujete vi, — za gotove novce?
— Jest, plaćam odmah.
— Samo, baćuška, rad siromaštva mojega, da bi mi dali po četrdeset kopejaka.
— Najštovaniji! — reče Pljuškin: — ne samo po četrdeset kopejaka, nego i pet stotina rubalja platio bih ja! S drage bih volje platio, jer vidim, — častan, dobar starac stradava zbog svoje vlastite dobrodušnosti.
— Jest, Boga mi, tako je! Boga mi, istina je! — reče Pljuškin, pa spusti glavu i zaklima njome skrušeno: — sve od dobrodušnosti.
— No, vidite, ja sam odmah razabrao vaš karakter. Zašto dakle ne bih platio po pet stotina rubalja za dušu, ali... nisu mi takve prilike: po pet ću kopjejaka, neka bude, primetnuti, da tako svaka duša bude po trideset kopjejaka.
— No, baćuška, od volje, ali priklopite bar po dve kopjejke.
— Po dve ću vam kopejke priklopiti, neka vam. Koliko ih imate? Rekli ste, čini mi se: sedamdeset.
— Nije, nakupiće se svega sedamdeset i osam.
— Sedamdeset i osam, sedamdeset i osam, po trideset kopejaka za dušu, to je... — Junak naš razmisli jedan časak, ne dulje, i reče brzo: — to su dvadeset i četiri rublja devedeset i šest kopjejaka! — U aritmetici je on bio jak. Odmah natera Pljuškina, da napiše potvrdu, i isplati mu novce, a Pljuškin ih prihvati u obadve ruke i ponese k pisaćemu stolu tako oprezno, kao da nosi kakvu tekućinu, te se sve boji da je ne bi ispljusnuo. Kad je prišao pisaćemu stolu, razgleda ih još jednom i spremi ih, isto onako neobično oprezno, u jednu od ladica, gde im je zasigurno suđeno da budu pokopani sve donde dok otac Karp i otac Polikarp, dva sveštenika u njegovu selu, ne pokopaju i njega samoga, na veliku radost kćeri i zeta, a možda i kapetanu što se ròđâkâ s njim. Kad je spravio novce, sedne Pljuškin u naslonjač, te se je činilo kao da sada ne zna smisliti o čemu bi govorio.
— A šta, vi se već spremate otići? — reče, kad je primietio da se je Čičikov malo maknuo, a bio se je samo zato maknuo da iz džepa izvuče rubac.
To ga pitanje podseti da i zaista nema ni rad čega zatezati. — Jest, vreme mi je! — reče i maši se za šeširom.
— A čajić?
—Ne, čajić neka bude za koje drugo vreme.
— Kako? A ja sam naredio samovar. Ja nisam, priznajem, ljubitelj čaja: skupo je to piće, a i šećeru je nemilo skočila cena. Proška! Ne treba samovar! Suvi kolač odnesi Mavri, čuješ li? Neka ga metne na isto mesto; ili ne, daj ga, ja ću ga već odneti onamo. Zbogom, baćuška! Blagoslovio vas Bog! A pismo predajte predsedniku. Da! Neka pročita, on mi je stari znanac. Dabome! Bili smo drugovi u detinjstvu!
Zatim ga ta čudna spodoba, taj zgrčeni starkelja isprati napolje i odmah dade zatvoriti vrata; onda obiđe komore i pogleda jesu li na svojim mestima stražari što stoje po svim uglovima, te drvenim lopaticama lupaju u prazno burence mesto u gvozdenu ploču; nakon toga zagleda u kuhinju, gde se pod izgovorom da proba hrane li se ljudi dobro, čestito najeo blitvene supe s kašom, ispsovao sve redom da kradu i loše se vladaju, pa se vratio u svoju sobu. Kad je ostao sâm, pomisli čak i na to kako bi zahvalio gostu za onakvu zaista besprimernu velikodušnost.
— Pokloniću mu, — pomisli u sebi — džepni sat: dobar je, srebren sat, nije makar kakav tumbakov ili brončan; malo je pokvaren, ali on će ga opraviti; mlad je još čovek, treba mu dakle džepni sat, da se svidi svojoj mladi. Ili ne, — dometne nakon maloga premišljanja: — bolje je da mu ostavim iza smrti, u oporuci, da se seća mene.
Ali junak je naš i bez sata bio jako dobre volje. Ta mu je nenadana stečevina bila pravi pravcati dar. Kako bilo da bilo, to su zaista ne samo mrtve duše, nego još i begunci, a svega dvesta i više! Slutio je dabome još onda, kad se je približavao Pljuškinovu selu, da će biti dobitka, ali ovakvu se izdašnu dobitku nikako nije nadao. Za svega se je puta neobično veselio, pozviždivao, metnuo pred usta pesnicu i duvao usnama, kao da trubi u trublju, pa na kraju otegnuo neku pesmu, toliko neobičnu da je i sâm Selifan slušao te slušao, a onda malko zaklimao glavom i rekao: — Gle ti, kako gospodar peva! — Bilo se je već jako smračilo kad su se dovezli do grada. Tama se sasvim smešala sa svetlošću, a kao da su se izmešale i same stvari. Šareni đeram stekao neku nejasnu boju; brci u vojnika što stoji na straži učinili se da su na čelu i jako iznad očiju, a nosa kao da uopšte nije ni bilo. Gromor i poskakivanje javiše da se je brička dovezla na popločenu cestu. Svetiljke nisu još bile zapaljene, tek su se gdegde stali osvetljavati prozori na kućama, a po uglovima su se i slepim uličicama dešavali prizori i razgovori, nerazdruživi od toga danjega doba po svim gradovima, gde ima mnogo vojnika, izvoščika, radnika i onih bića posebne vrste, u spodobi dâmâ s crvenim šalovima, s cipelama bez čarapa, što kao šišmiši švrljaju po raskršćima. Čičikov ih nije primećivao, pa nije primetio ni mnogih tankih činovnika s trskovcima, što su se valjda prošetali izvan grada i sada se vraćaju kući. Pogdekad su mu dopirali do uva neki, kako se čini, ženski uzvici: »Lažeš, pijanice, nikad ja njemu nisam dopuštala ovakvo prostaštvo!« ili: »Ne tuci se, prostakinjo, nego hajde k redarstvu, tamo ću ja tebi dokazati!«... Ukratko, one reči, što znaju iznenada opariti kakvoga mladića od dvadeset godina, koji se zanesen vraća iz pozorišta, a po glavi mu vrvi španska ulica, noć, divan ženski lik s gitarom i kovrčice. Čega li nema i šta ne mašta njegova glava? U raju je on, otišao Schilleru u goste, — a iznenada se razležu nad njim, kao grmljavina, kobne reči, i on vidi da je opet stao na zemlju, dapače na Sijenski trg, dapače blizu krčme, i opet se uzeo pred njim kočiti život kao i svaki dan.
Na kraju brička odskoči čestitim skokom i spusti se, kao u jamu, u gostionička vrata, te Čičikova dočeka Petruška, koji je jednom rukom pridržavao polu svojega kaputa, jer nije volio da mu se pole razlijeću, a drugom mu rukom stao pomagati da iziđe iz bričke.
Istrčao i konobar sa svijećom u ruci i s ubrusom na ramenu. Je li se Petruška obradovao gospodarovu dolasku, ne zna se; barem se je domignuo sa Selifanom i kao da mu se je sada malo razvedrilo lice, koje je obično mrko.
— Dugo ste se izvoleli provoditi, — reče konobar, osvetljavajući stepenice.
— Da, — reče Čičikov, kad se je uspeo. — No, a kako ti?
— Hvala Bogu, — odgovori konobar klanjajući se. — Juče je došao neki vojni poručnik, uzeo šesnaestu sobu.
— Poručnik?
— Ne znam kakav, iz Rjazanji, na mrkovima.
— Dobro, dobro, vladaj se i odsad dobro! — reče Čičikov i uđe u svoju sobu. Prolazeći kroz predsoblje naprći nos i reče Petruški: — Bar da si otvorio prozore!
— Pa otvarao sam ih, — odgovori Petruška i slaže. Ali gospodar je i sâm znao da je slagao, ali nije hteo ništa da uzvraća. Iza puta ga zaokupila silna sustalost. Zaište najlakšu večeru, koja se je sastojala samo od praseta, pa se odmah skine, zavuče se pod pokrivač i zaspa čvrsto, krepko, zaspa divno, kao što spavaju jedino oni sretnici što ne znaju ni za hemoroide, ni za buve, ni za prejake umne sposobnosti.
Нема коментара:
Постави коментар