Poglavlje 32
Kada su Langdon i Sofi istrčali u parišku noć, sigurnosni alarm koji se oglasio u zapadnom delu krila Denon rasterao je golubove u obližnjem parku Tiljeri. Dok su trčali preko trga ka Sofinim kolima, Langdon je čuo policijske sirene kako zavijaju u daljini.
"Tamo je", reče Sofi, pokazujući ka crvenom zatupastom dvosedu parkiranom na trgu.
Šali se, zar ne? Vozilo je sasvim sigurno bilo najmanje koje je Langdon ikada video.
"Smart", reče ona. "Litar na sto kilometara."
Langdon jedva da je stigao da se baci na suvozačevo sedište pre nego što je Sofi pokrenula kola, nateravši ga na ivičnjak a potom preko njega na šljunčanu stazu. Langdon se panično uhvati za komandnu tablu kad kola jurnuše preko trotoara a potom odskočiše natrag u mali kružni tok na Karuselu. Za trenutak, činilo se da Sofi razmišlja o prečici tako što će krenuti ravno napred, kroz obod od živice u centru kružnog toka, i preseći veliki travnati krug u središtu na dva dela.
"Ne!" povika Langdon, znajući da su živice oko Karusela tu da sakriju opasni ponor u središtu – La Pyramide Inversée – svetlarnik u obliku obrnute piramide koji je ranije video iz unutrašnjosti muzeja. Bio je dovoljno velik da proguta njihov smart u jednom jedinom zalogaju. Na sreću, Sofi se odluči za konvencionalniju putanju, trgnuvši volan snažno udesno, kružeći propisno sve dok nije izašla iz kružnog toka. Potom preseče na levu stranu i skrenu u ulicu koja je išla ka severu, ubrzavajući ka ulici Rivoli.
Dvotonska policijska sirena zaurlala je glasnije iza njih, i Langdon ugleda policijska svetla u retrovizoru sa desne strane. Motor kola zaurla iz protesta kad ga Sofi potera brže, udaljavajući se od Luvra. Pedeset metara ispred njih, na semaforu na Rivoliju uključilo se crveno svetio. Sofi opsuje i nastavi da juri ka njemu. Langdon oseti kako mu se mišići zatežu.
"Sofi?"
Kada su se približili raskrsnici, Sofi za nijansu smanji brzinu, ablendujući i bacajući po jedan pogled na svaku stranu. Potom je do kraja pritisnula papučicu gasa i naglo skrenula nalevo, u Rivoli, prelazeći preko puste raskrsnice. Brzajući ka zapadu oko četiri stotine metara, Sofi krenu levo oko velikog kružnog toka. Uskoro su jurilidrugom stranom ka širokoj aveniji Champs-Elysées.
Kada su ispravili pravac, Langdon se okrete na svom sedištu, istežući vrat kako bi pogledao kroz zadnje staklo ka Luvru. Izgledalo je da ih policija ne juri. More plavih svetala skupljalo se ispred muzeja.
Kada mu se srčani ritam konačno uspori, Langdon se ponovo okrete napred. "Ovo je bilo interesantno."
Sofi kao da ga nije čula. Pogled joj je ostao prikovan za prometni Šanzelize - tri kilometra dug niz luksuznih izloga prodavnica zbog kojeg su ga često nazivali Petom avenijom Pariza. Ambasada se nalazila na svega kilometar i po odatle, i Langdon utonu u svoje sedište. A i car obmane s tugom dođe. Sofi je brzo razmišljala i to ga je impresioniralo. Bogorodica među stenama.
Sofi je rekla da joj je deda nešto ostavio iza slike. Poslednju poruku? Langdon nije mogao a da se ne divi genijalnom skrovištu koje je Sonijer smislio; Bogorodica među stenama bila je još jedna karika u večerašnjem lancu međusobno povezanih simbola. Sonijer je, kako se činilo, na svakom koraku ponovo isticao svoje divljenje mračnoj i humornoj strani Leonarda da Vinčija.
Isprva je Da Vinči narudžbu za Bogorodicu među stenama primio od organizacije poznate pod nazivom Sestrinstvo bezgrešnog začeća, kojem je slika bila potrebna za središnji deo oltarskog triptiha u njihovoj crkvi svetog Frančeska u Milanu. Opatice su Leonardu dale precizne dimenzije i željenu temu slike - Devica Marija, mali Jovan Krstitelj, Urijel i mali Isus u skloništu u pećini. Iako je Da Vinči postupio u skladu sa njihovim željama, kada im je isporučio delo naručioci su reagovali sa zgražanjem. Ispunio je sliku eksplozivnim i uznemirujućim detaljima.
Slika je prikazivala Devicu Mariju u plavoj haljini kako sedi i grli dete, verovatno malog Isusa. Preko puta nje sedela je Urijel, takođe sa detetom, verovatno malim Jovanom Krstiteljem. Ono što je bilo čudno jeste da je, umesto uobičajenog scenarija po kojem Isus blagosilja Jovana, ovde Jovan blagosiljao Isusa... a Isus se pokorio njegovom autoritetu! Ono što je još više uznemiravalo, bilo je to što je Marija jednu ruku držala visoko iznad glave malog Jovana, kao u pretećem gestu — prsti su joj ličili na orlove kandže koje grabe nevidljivu glavu. Naposletku, sledio je i najblasfemniji prizor: baš ispod Marijinih zgrčenih prstiju, Urijel je rukom načinila pokret sečenja - kao da seče vrat nevidljive glave koju je grčevito držala Marijina orlovska ruka.
Langdonove studente je uvek zabavljalo da čuju da je Da Vinči naposletku umirio opatice tako što im je naslikao drugu, "razblaženu" verziju Bogorodice među stenama na kojoj su svi prikazani na prihvatljiviji način. Ova druga verzija je sada visila u Londonskoj nacionalnoj galeriji pod nazivom Devica među stenama. Samom Langdonu je uvek bio miliji intrigantni original koji se nalazio u Luvru.
Kad Sofi potera kola uz Šanzelize, Langdon joj se obrati: "Slika. Šta se nalazilo iza nje?"
Oči su joj i dalje bile prikovane za put. "Pokazaću ti kad bezbedno stignemo do ambasade."
"Pokazaćeš mi?" iznenađeno upita Langdon. "Ostavio ti je nekakav predmet?"
Sofi kratko klimnu glavom. "Sa ugraviranim ljiljanom i inicijalima P.S."
Langdon nije verovao svojim ušima.
----
Uspećemo, mislila je Sofi dok je savijala volan nadesno, oštro projurivši pored luksuznog Hotel de Crillon i uletevši u diplomatski kraj Pariza karakterističan po svojim drvoredima. Ambasada se sada nalazila na manje od kilometar i po. Konačno je osećala da ponovo može normalno da diše.
Čak i dok je vozila, misli su joj i dalje bile usredsređene na ključ koji se sada nalazio u džepu. Mislila je na uspomene vezane za njega od pre mnogo godina, zlatnu glavu oblikovanu u vidu jednokrakog krsta, trouglast oblik njegovog dugačkog središnjeg dela, zareze, ugravirani cvetni pečat i slova P.S.
Iako teško da je uopšte i pomislila na ključ tokom svih tih godina, rad u obaveštajnim krugovima naučio ju je dosta toga o sigurnosnim sistemima. Neobični ključ joj sada više nije izgledao toliko tajanstveno. Laserski narezana matrica. Nemoguće je napraviti njegovu kopiju. Umesto zubaca koji bi pomerali zupčanik, složenu seriju laserski urezanih oznaka na ovom ključu ispitivalo je električno oko. Ukoliko bi oko utvrdilo da se heksagonalne oznake nalaze na tačnom rastojanju, tačno raspoređene i rotirane, brava bi se otvorila.
Sofi nije mogla ni da zamisli šta je ključ poput ovoga otvarao, ali je osećala da će to Robert moći da joj kaže. Naposletku, opisao je ugravirani pečat na ključu a da ga nikada nije video. Krstna vrhu ukazivao je na to da ključ pripada nekakvoj hrišćanskoj organizaciji, pa ipak Sofi nije znala ni za jednu crkvu koja je upotrebljavala laserski narezane ključeve sa matricom. Pored toga, deda nije bio hrišćanin...
Dokaz za to je videla svojim očima, pre deset godina. Ironično je bilo to što je jedan drugi ključ - mnogo uobičajeniji - otkrio Sofi dedinu pravu prirodu.
Poslepodne je bilo toplo kada je sletela na aerodrom Sari de Gol i uhvatila taksi. Grand-pere će se iznenaditi što me vidi, mislila je. Dolazeći sa poslediplomskih studija u Engleskoj na prolećni raspust nekoliko dana ranije, Sofi je jedva čekala da ga vidi i ispriča mu sve o metodama šifrovanja o kojima je učila.
Međutim, kada je stigla u njihov pariški dom, deda nije bio tamo. Razočarana, znala je da je nije očekivao i da verovatno radi u Luvru. Ali nedelja poslepodne je, shvatila je. Retko radi vikendom. Vikendom je obično...
Širokog osmeha, Sofi otrča do garaže. Sigurno nema ni auta. Vikend je. Žak Sonijer je prezirao gradsku vožnju i koristio je auto samo zbog jednog odredišta — svog dvorca u Normandiji, severno od Pariza. Sofi je, nakon meseci provedenih u zatočeništvu Londona, bila željna mirisa prirode. Želela je da odmah započne odmor. Još uvek je bilo rano veče i ona odluči da krene istog trenutka i iznenadi ga. Pozajmila je auto od prijatelja i zaputila se ka severu, krivudajući kroz pusta, mesečinom obasjana brda u blizini Krelija. Stigla je malo posle deset, skrenuvši naprivatni prilaz dedinom imanju, više od kilometar ....
po dug. Kuća je počela da se promalja kroz drveće – mamutski, stari zamak ugnjezdio se u šumi na padini brda.
Sofi je očekivala da deda u ovo doba spava. Međutim, sa uzbuđenjem je videla da kuća treperi od svetala. Njeno oduševljenje se, međutim, pretvorilo u iznenađenje kada je otkrila da je parking ispunjen kolima - sve sami mercedesi, audiji, jedan rols-rojs.
Sofi je zurila za trenutak, a potom prasnu u smeh. Moj deka, čuveni usamljenik! Žak Sonijer, činilo se, više se pretvarao nego što je zaista uživao u samoći. Očigledno je priređivao zabavu dok je Sofi bila u školi, a po izgledu automobila zaključila je da su prisutni neki od najuticajnijih ljudi Pariza.
Nestrpljiva da ga iznenadi, ona požuri doglavnih vrata. Kada je stigla do njih, otkrila je da su zaključana. Pokucala je. Niko nije odgovorio. Zbunjena, ona krenu oko kuće i pokuša da uđe na stražnja vrata. I ona behu zaključana. Nije bilo odgovora.
Začuđena, stajala je za trenutak i osluškivala. Jedini zvuk koji je čula bilo je cviljenje svežeg normandijskog vazduha dok se kovitlao dolinom.
Ni muzike.
Ni glasova.
Ništa.
U tišini šume, Sofi požuri ka bočnoj strani kuće i uspentra se na hrpu drva, priljubljujući lice uz prozor dnevne sobe. Ono što je videla unutra nije imalo nikakvog smisla.
"Ovde nema nikoga!"
Gde su svi ti ljudi?
Dok joj je srce tuklo, Sofi je otrčala do kolibe i uzela rezervne ključeve koje je njen deda držao skrivene ispod korpe sa drvima za potpalu. Potrčala je ka glavnim vratima i ušla u kuću. Kad je kročila u prazan foaje, kontrolna tabla sigurnosnog sistema je počela da trepće crveno - upozorenje da onaj ko je ušao ima deset sekundi da ukuca tačnu šifru pre nego što se oglasi alarm.
Alarm mu je uključen tokom zabave?
Sofi brzo ukuca šifru i isključi sistem.
U prizemlju ne beše nikoga. Ni na spratu. Dok je silazila niz stepenice, zastala je za trenutak u tišini, pitajući se šta se to događa.
Tada je čula.
Prigušene glasove. Izgledalo je da dolaze odnekud ispod nje. Sofi nije mogla ni da zamisli odakle. Čučnuvši, prislonila je uho na pod i oslušnula. Da, zvuk je sasvim sigurno dolazio iz zemlje. Čulo se pevanje, ili... pojanje? Uplašila se. Jezivije od svega je bilo to što kuća nije imala podrum.
Barem ga ja nikada nisam videla.
Okrećući se i prelazeći pogledom po dnevnoj sobi, Sofi se zaustavi na jedinom predmetu u čitavoj kući koji nije bio na svom mestu - dedinom omiljenom antikvitetu, širokoj Aubusson tapiseriji. Obično je visila na istočnom zidu, pored kamina - međutim, večeras je bila sklonjena u stranu na bakarnoj šipki na kojoj je visila, otkrivajući zid koji se nalazio iza nje.
Hodajući ka golom drvenom zidu, Sofi je čula kako pojanje postaje glasnije. Oklevajući, ona prisloni uho na drvo. Glasovi su sada bili jasniji i definitivno su pojali... recči koje Sofi nije razabirala.
Prostor iza ovog zida je šupalj!
Pipajući prstima po ivicama drvenih obloga, Sofi je otkrila udubljenje. Bilo je diskretno i umešno napravljeno. Pokretna vrata. Dok joj je srce tuklo, stavila je prst u udubljenje i povukla ga. Uz bešumnu preciznost, teški zid kliznuo je u stranu. Iz tame koja se nalazila ispod, glasovi su odzvanjali naviše.
Sofi se provuče kroz vrata i nađe se na grubo klesanim kamenim stepenicama koje su se spiralno spuštale. Dolazila je u ovu kuću od malena pa ipak nije imala pojma da ove stepenice uopšte postoje!
Dok je silazila, vazduh je postajao svežiji a glasovi jasniji. Muški i ženski. Vidno polje joj je ograničavala spirala stepenica, ali poslednji stepenik se nazirao. Iza njega, ugledala je mali kameni deo poda podruma, osvetljen treperavim narandžastim odsjajem vatre.
Zadržavajući dah, Sofi se spustila niz još nekoliko stepenika, čučnuvši da osmotri. Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati šta vidi.
Prostorija je bila nalik pećini - gruba komora kao udubljena u granitu brda. Jedino svetio dolazilo je od bakljikoje su se nalazile na zidovima. U sjaju njihovog plamena, tridesetak ljudi stajalo je u krugu u središtu prostorije.
Mora da sanjam, Sofi je rekla sebi. San. Šta bi drugo ovo moglo da bude?
Svi u prostoriji nosili su maske. Žene odevene u bele paučinaste haljine nosile su zlatne cipele. Maske su im bile bele, a u rukama su držale zlatne sfere. Muškarci su nosili crne tunike i crne maske. Izgledali su kao figure ogromnog šahovskog kompleta. Svi u krugu su se njihali napred-natrag, pojući u znak poštovanja prema nečemu što se nalazilo na podu ispred njih... nečemu što Sofi nije mogla da vidi.
Pojanje ponovo postade glasno. Ubrzavalo se. Sada je grmelo. Brže. Učesnici su koraknuli unapred i kleknuli. Tog trenutka, Sofi je konačno ugledala ono što su posmatrali. Još dok je uzmicala u užasu, osećala je kako joj se prizor zauvek urezuje u sećanje. Savladana mučninom, Sofi se okrete, hvatajući se za kamene zidove dok se penjala uz stepenice. Zatvorivši vrata, izletela je iz napuštene kuće i obnevidela od suza, vratila se u Pariz.
Te noći, razočarana i izdana, spakovala je svoje stvari i otišla od kuće. Na stolu u trpezariji ostavila je poruku.
BILA SAM TAMO. NEMOJ POKUŠAVATI DA ME NAĐEŠ.
Pored poruke, položila je stari rezervni ključ iz kolibe.
"Sofi!" misli joj prekide Langdonov glas. "Stani! Stani!"
Izranjajući iz sećanja, Sofi pritisnu kočnicu, zaustavivši se uz škripu. "Šta je? Šta se desilo?!"
Langdon je pokazivao niz dugu ulicu ispred njih.
Krv joj se zaledila. Stotinak metara ispred njih raskrsnicu je blokiralo par postrance parkiranih kola Sudske policije. Njihova je namera bila očigledna. Odsekli su Aveniju Gabrijel!
Langdon tmurno uzdahnu. "Dakle, ambasada je noćas nedostupna?"
Dalje niz ulicu, dvojica službenika Sudske policije koji su stajali pored kola zurili su u njihovom pravcu, očigledno radoznali.
U redu. Sofi, okreni kola veoma polako.
Ubacujući u rikverc, ona izvede pribrano okretanje u tri faze i krene u suprotnom smeru. Dok je odlazila, začula se škripa guma iza njih. Sirene oživeše.
Proklinjući, Sofi nagazi na gas.
Poglavlje 33
Sofin smart jurio je kroz diplomatsku četvrt, pored ambasada i konzulata. Na kraju, izleteše iz sporedne ulice i skrenuše nadesno, zaputivši se natrag ka ogromnoj glavnoj ulici Šanzelizea.
Na suvozačkom sedištu, Langdon je sedeo stisnutih pesnica, stalno se osvrćući. Iznenada je poželeo da nije pobegao. Pa i nisi, podsetio je samog sebe. Sofi je odlučila da baci bubicu za praćenje kroz prozor toaleta. Sada, dok su se jureći udaljavali od ambasade, izvodeći slalom kroz redak saobraćaj na Šanzelizeu, Langdon oseti kako mu se mogućnost izbora sužava. Iako je izgledalo da se Sofi otresla policije, barem privremeno, Langdon je sumnjao da će njihova sreća potrajati.
Iza upravljača, Sofi je pretraživala džep svog džempera. Izvadila je mali metalni predmet i pružila mu ga. "Roberte, bolje da pogledaš ovo. To je ono što mi je deda ostavio iza Bogorodice među stenama."
Drhtaj iščekivanja prostruji njegovim telom. Langdon uze predmet i prouči ga. Bio je težak, u obliku krsta. Prva asocijacija je bila da u rukama drži pogrebni pieu - minijaturnu verziju klina koji se pobada u zemlju pored groba. Potom primeti da deo koji izlazi iz krsta ima oblik prizme i trougla. Takođe bio je obeležen sa nekoliko stotina šestougaonika koji su, kako je izgledalo, pažljivo urezani i nasumice raspoređeni.
"To je laserski isečen ključ", reče mu Sofi. "Te heksagone čita električno oko.
" Ključ? Langdon nikada ne beše video ništa nalik tome.
"Pogledaj drugu stranu", reče ona, prestrojavajući se i prolazeći kroz raskrsnicu.
Kada je okrenuo ključ, vilica mu se opustila. Tamo, raskošno ugraviran u sredini krsta, nalazio se stilizovani cvetni simbol sa inicijalima P.S.! "Sofi", reče on, "ovo je pečat o kojem sam ti govorio! Zvanični pečat Sionskog priorata."
Ona klimnu. "Kao što sam ti rekla, još davno sam videla taj ključ. Rekao mi je da ga više nikada ne pominjem."
Langdonov pogled je još uvek bio prikovan za gravirani ključ. Njegova visokotehnološka izrada i drevni simbolizam stvarali su jezivu mešavinu starog i modernog sveta.
"Rekao mi je da ključ otvara kutiju u kojoj čuva mnoge tajne."
Langdona prođe jeza kada pokuša da zamisli kakve je sve tajne čovek poput Žaka Sonijera mogao čuvati. Nije imao predstavu o tome kako je jedno drevno bratstvo došlo do ovako futurističkog ključa. Jedina svrha postojanja Priorata bilo je očuvanje tajne. Tajne koja je nosila neverovatnu moć. Da li je moguće da je ovaj ključ u nekakvoj vezi sa tim? Misao ga je oduševila. "Znaš li šta otvara ovaj ključ?"
Sofi je bila razočarana. "Nadala sam se da ti znaš."
Langdon je ćutao dok je prevrtao krst u ruci, proučavajući ga.
"Izgleda hrišćanski", navaljivala je Sofi.
Langdon nije bio baš ubeđen u to. Za razliku od hrišćanskog, krst je bio četvrtast - sa četiri kraka jednake dužine - kakav je postojao hiljadu i pet stotina godina pre hrišćanstva. Ova vrsta krsta nije imala hrišćanske konotacije raspeća, rimskog sredstva za mučenje. Langdona je uvek iznenađivalo koliko je malo hrišćana koji su pri pogledu na "raspeće" bili svesni istorije njihovog simbola, odražene u samom njegovom imenu. "Krst" i "raspeće" poticali su od latinskog glagola cruciare - mučiti.
"Sofi", rekao je, "sve što mogu da ti kažem jeste da se jednokraki krstovi poput ovog smatraju miroljubivim krstovima. Njihova četvrtastost čini ih nepraktičnima za raspinjanje, a njihovi identični krakovi, vertikalni i horizontalni, označavaju prirodno jedinstvo žene i muškarca, čineći ih simbolički doslednima filozofiji Priorata."
Ona ga zabrinuto pogleda. "Nemaš pojma, zar ne?"
Langdon se namršti. "Ni najmanje."
"U redu, moramo da se sklonimo sa puta." Sofi pogleda u retrovizor. "Treba nam neko sigurno mesto da otkrijemo šta ključ otvara."
Langdon sa čežnjom pomisli na svoju udobnu sobu u Ricu. Očigledno, to nije dolazilo u obzir. "A moji domaćini na Američkom univerzitetu u Parizu?"
"Suviše očigledno. Faš će ih proveriti."
"Mora da ti poznaješ nekoga. Živiš ovde."
"Faš će pretražiti moje telefonske i i-mejl podatke, razgovarati sa mojim kolegama. Moji kontakti su kompromitovani, a hoteli ne dolaze u obzir jer će nam tražiti ličnu kartu."
Langdon se ponovo zapitao da li bi mu bilo bolje da je rizikovao i dopustio da ga Faš uhapsi u Luvru. "Hajde da nazovemo Ambasadu. Mogu da im objasnim o čemu se radi pa neka pošalju nekoga da se negde nađe sa nama."
"Da se nađe sa nama?" Sofi se okrete i pogleda ga kao da je poludeo. "Roberte, ti sanjaš. Tvoja ambasada ima ograničenu nadležnost. Ako bi poslali nekoga, smatralo bi se da pomažu beguncu koga goni francuska policija. Nema šanse. Ako ušetaš u svoju ambasadu i zatražiš privremeni azil, to je jedna stvar, ali da tražiš od njih da se suprotstave francuskim snagama zakona?" Ona odmahnu glavom. "Nazovi svoju ambasadu i oni će ti reći da se predaš Fušu i izbegneš dalje komplikacije. Potom će obećati da će preko svih mogućih diplomatskih kanala pokušati da ti obezbede pošteno suđenje." Pogledala je niz elegantnih izloga na Šanzelizeu. "Koliko gotovine imaš?
"
Langdon pogleda u novčanik. "Sto dolara. Nekoliko evra. Zašto?"
"A kreditne kartice?"
"Naravno."
Dok je Sofi ubrzavala, Langdon je znao da pravi plan. Ispred njih, na kraju Šanzelizea, stajala je Trijumfalna kapija - Napoleonov omaž sopstvenoj vojnoj moći, visok pedeset metara - okružen najvećom kružnom raskrsnicom u Francuskoj, gigantom od devet traka.
Dok su prilazili kružnom toku, Sofin je pogled ponovo bio prikovan za retrovizor. "Trenutno smo im pobegli", reče ona, "ali nećemo izdržati ni narednih pet minuta ako ostanemo u ovim kolima."
Pa hajde da ukrademo neka druga, mislio je Langdon, sada kada smo već kriminalci. "Šta ćeš uraditi?
Sofi se zaputi u kružni tok. "Veruj mi."
Langdon nije odgovorio. Poverenje ga nije daleko dovelo večeras. Sklanjajući rukav sakoa, pogleda na sat - retkost, kolekcionarska serija ručnih satova sa likom Mikija Mausa, poklon od roditelja za deseti rođendan. Iako je njegov klinački izgled često nailazio na začuđene poglede, Langdon nikada nije imao nijedan drugi sat. Diznijeve animacije su predstavljale njegov prvi susret sa magijom oblika i boje, a Miki je sada služio kao stalno podsećanje da treba ostati mlad u srcu. Tog trenutka, međutim, Mikijeve ruke su bile raširene pod neobičnim uglom, pokazujući jednako neobično vreme.
2:51 ujutro.
"Zanimljiv sat", reče Sofi, bacajući pogled na njegovu ruku i usmeravajući kola kroz široki kružni tok u smeru obrnutom od smera kazaljke na satu.
"Duga priča", odgovori Langdon, ponovo navlačeći rukav.
"Pretpostavljam da bi morala biti." Kratko se osmehnu i izađe iz kružnog toka, krećući ka severu, udaljavajući se od centra grada. Jedva stižući na dva zelena svetla, došli su do treće raskrsnice i skrenuli desno, na Bulevar Malešerb. Napustili su bogate, drvećem oivičene ulice diplomatskog kraja i zaronili u sumorniji radnički kraj. Sofi brzo skrenu levo, i trenutak kasnije, Langdon shvati gde su se nalazili.
Železnička stanica Sen-Lazar.
Ispred njih, stanica sa staklenim krovom ličila je na pastorče avionskog hangara i staklenika. Evropske stanice nikada nisu spavale. Čak i u to doba, pola tuceta taksista besposleno je stajalo pred glavnim ulazom. Prodavci sa svojim kolicima sa sendvičima i mineralnom vodom, namršteni klinci sa ruksacima izlazili su iz stanice, trljajući oči i pokušavajući da shvate u kojem su to sada gradu. Gore uz ulicu, dvojica policajaca upućivali su zbunjene turiste u kom pravcu treba da krenu.
Sofi zaustavi smart iza niza taksija u zabranjenoj zoni uprkos tome što je bilo dovoljno mesta za parkiranje preko puta. Pre nego što je stigao da je pita šta se dešava, Sofi je izašla iz kola. Žurno je prišla taksiju ispred njih i počela da razgovara sa vozačem.
Kada je izašao iz kola, Langdon vide kako Sofi pruža taksisti
pozamašni smotuljak novčanica. Taksista klimnu i potom, na Langdonovo zaprepašćenje, odjuri bez njih.
"Šta se dogodilo?" upita Langdon, pridružujući se Sofi na ivičnjaku dok je taksi nestajao u daljini.
Sofi je već kretala ka ulazu u železničku stanicu. "Požuri. Kupujemo dve karte za prvi sledeći voz koji odlazi iz Pariza."
Langdon je ubrzao korak. Ono što je počelo kao jurnjava od kilometar i po do Američke ambasade sada se pretvorilo u pravu evakuaciju iz Pariza. Langdonu se ta ideja sve manje dopadala.
Poglavlje 34
Vozač koji je sačekao biskupa Aringarosu na Međunarodnom aerodromu Leonardo da Vinči zaustavio je mali, neugledni crni fiat sedan. Aringarosa se sećao vremena kada su sva vozila Vatikana bila velika i luksuzna sa grbom i zastavicama sa znakom Svete stolice. Ti dani su prošli. Auto Vatikana sada je bio nepretenciozan i gotovo uvek neobeležen. Vatikan je tvrdio da je to zbog smanjenja troškova - kako bi se bolje služilo pastvi, ali Aringarosa je sumnjao da se radi o sigurnosnim merama. Svet je poludeo, a u mnogim delovima Evrope pokazivanje ljubavi prema Isusu Hristu bilo je isto kao da ste nacrtali metu na krovu svojih kola.
Obmotavajući svoju crnu mantiju oko sebe, Aringarosa se smesti na zadnje sedište i pripremi za dugu vožnju do zamka Gandolfo. Biće to ista putanja kao i pre pet meseci.
Prošlogodišnji put u Rim, uzdahnuo je. Najduža noću mom životu.
Pre pet meseci, Vatikan ga je nazvao da se momentalno pojavi u Rimu. Nisu dali nikakvo objašnjenje. Vaše karte su na aerodromu. Sveta stolica zadržava veo misterije, čak i kada je njeno najviše sveštenstvo u pitanju. Aringarosa je pretpostavljao da ga zovu zbog slikanja jer su papa i dragi zvaničnici Vatikana hteli da iskoriste nedavni javni uspeh sekte Opus Dei - završetak gradnje njihovog Nacionalnog štaba u Njujorku. Architectural Digest je zgradu sekte Opus Dei proglasio za "sjajni svetionik katoličanstva suptilno utopljen u savremeno okruženje", a u poslednje vreme se činilo da Vatikan privlači sve što uključuje reč"savremeno".
Aringarosa nije imao drugog izbora do da prihvati poziv, iako nevoljno. Budući da nije bio poštovalac trenutne papske administracije, Aringarosa je, poput većine konzervativnog sveštenstva, sa teškom zabrinutošću posmatrao stupanje pape u prvu godinu svoje službe. Liberal bez premca, Njegova svetost je obezbedila papsko mesto preko jedne od najkontroverznijih i najneobičnijih konklava u istoriji Vatikana.Sada, umesto da bude ponizan zbog svog neočekivanog stupanja na vlast, Sveti otac nije gubio vreme. Oslanjajući se na neiscrpni talas liberalne podrške unutar Saveta kardinala, papa je svojom papskom misijom proglasio "podmlađivanje vatikanske doktrine i osavremenjivanje katolicizma za novi milenijum."
U prevodu to je značilo, plašio se Aringarosa, da je zapravo bio dovoljno arogantan i pomislio kako mu se može da menja Božje zakone i povrati srca onih koji su smatrali da su načela pravog katolicizma previše zahtevna za današnje vreme.
Aringarosa je koristio sav svoj politički uticaj - koji nije bio zanemarljiv ukoliko se uzmu u obzir broj članova organizacije Opus Dei ali i njihovi bankovni računi - da ubedi papu i njegove savetnike da smekšavanje crkvenih zakona ne samo da je bezbožničko i kukavičko delo, nego i političko samoubistvo. Podsetio ih je da je prethodno petljanje sa crkvenim zakonom - fijasko Vatikana - ostavilo užasno nasleđe: posete crkvi su sada spale na najniže grane, donacije su presušivale, a katoličkih sveštenika nije bilo dovoljno ni za crkvenu službu.
Ljudima je od Crkve potrebno ustrojstvo i usmerenje, insistirao je Aringarosa, a ne dodvoravanje i popuštanje!
Te noći, pre nekoliko meseci, kada je Fiat krenuo sa aerodroma, Aringarosa se iznenadio što se uputio ne prema Vatikanu nego ka istoku, uz opasnu planinsku cestu. "Kuda idemo?" upitao je vozača.
"Olbanska brda", odgovorio je čovek. "Vaš sastanak je u zamku Gandolfo."
Papinoj letnjoj rezidenciji? Aringarosa tamo nikada nije bio, niti je imao želju da je vidi. U ovoj citadeli iz šesnaestog veka nalazila se i Specula Vaticana - Vatikanska opservatorija - jedna od najopremljenijih astronomskih opservatorija u Evropi. Aringarosa se nikada nije slagao sa večnom potrebom Vatikana da se petlja u nauku. Koji je smisao mešanja nauke i vere? Nepristrasnom naukom se nikako nije mogao baviti čovek koji veruje u Boga.
S druge strane, religija nije počivala na naučnim dokazima.
Ipak, evo ga, pomisli on kad ugleda zamak Gandolfo kako se izdiže na novembarskom nebu ispunjenom zvezdama. Sa prilaznog puta, Gandolfo je ličio na veliko kameno čudovište koje se sprema na samoubilački skok. Smešten na samoj ivici stene, zamak senadnosio nad kolevkom italijanske civilizacije - dolinom gde su se Rimljani borili sa ilirskim plemenom Albana.
Čak je i silueta zamka Gandolfo bila prizor koji se pamti - impresivan primer kaskadne, odbrambene arhitekture, građevina koja odražava snagu ovog dramatičnog položaja na liticama. Aringarosa je sa tugom gledao dve ogromne aluminijumske teleskopske kupole na krovu, zbog čega je ova nekada dostojanstvena građevina izgledala poput ponosnog ratnika koji nosi dva lakrdijaška šešira.
Kada je izašao iz kola, mladi jezuitski sveštenik požuri da ga dočeka.
"Biskupe, dobrodošli. Ja sam otac Mangano. Astronom."
Blago tebi. Aringarosa zagunđa u znak pozdrava i pođe za domaćinom ka holu zamka - velikom otvorenom prostoru čiji je dekor činila mešavina renesansne umetnosti i prizora iz astronomije. Sledeći svog vodiča uz široke mermerne stepenice, Aringarosa ugleda znakove koji su upućivali ka konferencijskim centrima, naučnim amfiteatrima i turističkim informativnim službama. Čudilo ga je kako Vatikan ni na jednom koraku nije uspevao da pruži jasne, dosledne smernice za duhovni razvitak, pa ipak je nekako nalazio vremena da turistima drži predavanja iz astrofizike.
"Kažite mi", obrati se Aringarosa mladom svešteniku, "od kada to rep ide ispred psa?"
Sveštenik ga začuđeno pogleda. "Molim?"
Aringarosa odmahnu rukom, odlučivši da se te večeri ne upušta ponovo u isti napad. Vatikan je poludeo. Poput lenjog roditelja kome je lakše da se povinuje hirovima razmaženog deteta nego da ostane nepokolebljiv i okrene ga ka pravim vrednostima, Crkva je sve više smekšavala, pokušavajući da sama sebe ponovo izmisli kako bi ugodila zabludeloj svetini.
Hodnik na poslednjem spratu bio je širok, luksuzno opremljen, i vodio je samo u jednom pravcu - ka ogromnim duplim vratima na kojima je stajala bakarna pločica.
BIBLIOTECA ASTRONOMICA
Aringarosa beše čuo za ovo mesto - vatikanska Astronomska biblioteka - za koju se pričalo da sadrži više od dvadeset i pet hiljada naslova, među kojima su se nalazila i dela Kopernika, Galileja, Keplera, Njutna i Sekija.
Navodno, ovo je takođe i mesto na kojem su najviši papini službenici održavali privatne sastanke...
Približavajući se vratima, biskup Aringarosa nije mogao ni da zamisli kakva ga šokantna vest unutra čeka, kao ni smrtonosni niz događaja koje će ona pokrenuti. Tek sat vremena kasnije, kada je teturajući se izašao sa sastanka, shvatio je užasne implikacije te vesti. Za šest meseci od danas! mislio je. Neka nam je Bog u pomoći!
Sada, sedeći u fijatu, biskup Aringarosa shvati da mu se na samu pomisao o tom sastanku šake stežu u pesnice. Opustio je stisak i naterao samog sebe da polako udahne, opuštajući mišiće.
Sve će biti u redu, pomislio je dok je Fiat zavijao naviše, ka planinama. Ipak, poželeo je da njegov mobilni telefon zazvoni. Zašto me Učitelj nije nazvao? Trebalo bi da je ključni kamen sada već kod Sajlasa.
Pokušavajući da smiri nerve, biskup se usredsredi na ljubičasti ametist na svom prstenu. Osećajući teksturu ručno rađene aplikacije mitre i biskupskog štapa, kao i pločice dijamanta, podseti se da je taj prsten bio simbol moći mnogo manje od one koju će uskoro steći.
....
Poglavlje 35
Unutrašnjost stanice Sen-Lazar bila je nalik svakoj drugoj železničkoj stanici u Evropi, zjapeća otvoreno-zatvorena pećina prošarana uobičajenim inventarom - beskućnicima koji su držali kartonske natpise, grupom studenata sa podočnjacima koji su spavali na ruksacima uz svoje portabl MP3 plejere, i gomilom nosača prtljaga obučenih u plavo koji su pušili.
Sofi podiže pogled ka ogromnoj tabli polazaka. Crne i bele pločice zauzeše novi položaj, okrećući se nadole dok se informacija menjala. Kada je obaveštenje bilo ispisano, Langdon pogleda šta se nudi. Stavka na vrhu je glasila: LYON - RAPIDE - 3:06
"Kad bi bar ranije kretao", reče Sofi, "ali moraćemo sa tim da se zadovoljimo."
Ranije? Langdon pogleda na sat. 2:59. Voz je polazio za sedam minuta a još uvek nisu bili ni karte kupili.
Sofi ga povede ka šalteru i reče: "Kupi nam dve karte kreditnom karticom."
"Zar se upotreba kreditnih kartica ne može pratiti..."
"Upravo tako."
Langdon odluči da više ništa ne pita Sofi Nevo. Koristeći viza karticu, kupio je dve karte do Lila i predao ih Sofi.
Ona ga sada povede napolje, ka peronima, gde se začuo poznati ton sa razglasa i glas koji je pozivao poslednje putnike za Lil da se ukrcaju. Šesnaest koloseka pružalo se ispred njih. U daljini, sa desne strane, na peronu tri, voz za Lil pištao je i ispuštao paru spremajući se za polazak, ali Sofina ruka je većbila provučena ispod Langdonove dok ga je vodila baš u suprotnom smeru. Požuriše kroz sporedni hol, pored non-stop otvorenog kafea, i konačno kroz sporedni ulaz izađoše na mirnu ulicu na zapadnoj strani stanice.
Usamljeni taksi stajao je pored ulaza.
Vozač je spazio Sofi i farovima dao signal.
Sofi uskoči na zadnje sedište. Langdon takođe.
Dok se taksi udaljavao od stanice, Sofi izvadi njihove upravo kupljene karte i iscepa ih.
Langdon udahnu. Dobro potrošenih sedamdeset dolara.
Tek kad je taksi uhvatio monoton ritam kretanja ka severa ulicom Kliši, Langdon je osetio da su zaista pobegli.Kroz prozor sa desne strane video je Monmartr i prelepu kupolu Svetog Srca. Prizor je kvario blesak policijskih svetala koja su proletela pored njih, u suprotnom smeru.
Langdon i Sofi se sagnuše dok su se sirene gubile u daljini.
Sofi je rekla vozaču da se jednostavno zaputi van grada, a po njenoj čvrsto stisnutoj vilici Langdon je znao da smišlja sledeći potez.
Langdon ponovo prouči ključu obliku krsta, posmatrajući ga naspram svetla, prinoseći ga bliže očima u pokušaju da pronađe bilo kakvu oznaku koja bi otkrila gde je ključnapravljen. Pod sporadičnim svetlom prolazećih kola video je samo pečat Priorata.
"To nema smisla", naposletku reče.
"Koji deo?"
"To što se tvoj deda toliko namučio zbog ključa sa kojim ne znaš šta da radiš."
"Slažem se."
"Jesi li sigurna da nije napisao ništa drugo na poleđini slike?"
"Pregledala sam čitavu površinu. Ovo je sve što se tamo nalazilo. Ključ, gurnut iza slike. Videla sam pečat Priorata, strpala ključu džep, i potom smo otišli."
Langdon se namršti, gledajući u tupi kraj trouglastog ključa. Ništa. Naprežući oči, prineo je ključ bliže i pregledao ivicu glave ključa. Ni tamo nije bilo ničega. "Mislim daje ovaj ključ nedavno očišćen."
"Zašto?"
"Miriše na alkohol za čišćenje."
Ona se okrete. "Molim?
"
"Miriše kao da ga je neko izglancao sredstvom za čišćenje." Langdon prinese ključnosu i omirisa ga. "Miris je jači sa druge strane." Ponovo ga prevrnu. "Da, osnova mirisa je alkohol, kao da je trljan sredstvom za čišćenje ili..." Langdon zastade.
"Šta je bilo?"
On nakrivi ključna svetlu i pogleda glatku površinu širokog kraka krsta.
Činilo se da na pojedinim mestima svetluca... kao da je bio mokar. "Koliko si dobro pregledala poleđinu ovog ključa pre nego što si ga stavila u džep?"
"Molim? Ne dobro. Bila sam u žurbi."
Langdon se okrete ka njoj. "Imaš li još uvek crno svetio?"
Sofi posegnu u džep i izvadi ultraljubičastu lampu. Langdon je uze i uključi, usmeravajući svetlost ka poleđini ključa.
Istog trenutka, poleđina zasja. Na njoj se nalazio natpis. Rukopis je ukazivao na brzinu, ali je ipak bio čitak.
"Pa", reče Langdon, smešeći se. "Mislim da znamo otkud miris alkohola."
Sofi je zapanjeno zurila u ljubičasti natpis na poleđini ključa.
Ulica Hakso 24.
Adresa! Moj deda je zapisao adresu!
"Gde se to nalazi?" pitao je Langdon.
Sofi nije imala pojma. Nagnula se napred i uzbuđeno upita vozača: "Connaissez-vous la Rue Haxo?"
Vozač razmisli trenutak i potom klimnu glavom. Reče da je to blizu teniskih terena u zapadnom predgrađu Pariza. Zatražila je da ih odmah odveze tamo.
"Najbrži put vodi kroz Bulonjsku šumu", reče joj vozač na francuskom.
"Je li to u redu?"
Sofi se namršti. Mogla je da smisli manje skandalozne putanje, ali noćas nije bila probirljiva. "Da." Možemo baš i da šokiramo Amerikanca u poseti.
Sofi ponovo pogleda ključ i zapita se šta bi to moglo da se nalazi u ulici Hakso broj 24. Crkva? Neka vrsta sedišta Priorata?
Misli joj se ponovo ispuniše prizorima tajnog rituala kojem je prisustvovala u podzemnoj pećini pre deset godina, i ona duboko uzdahnu. "Roberte, moram mnogo toga da ti ispričam." Zastade, gledajući ga u oči dok je taksi jurio ka zapadu. "Ali pre toga hoću da me upoznaš sa svim što znaš o tom Sionskom prioratu."
Нема коментара:
Постави коментар