Ispred Salle des Etats, Bezu Faš se pušio od gneva dok je čuvar Luvra Gruar objašnjavao kako su ga Sofi i Langdon razoružali. Zašto jednostavno nisi pucao kroz prokletu sliku?
"Kapetane?" Poručnik Kole dolazio je ka njima iz pravca komandnog centra. "Kapetane, upravo su javili. Pronašli su kola agenta Nevo."
"Je li stigla do ambasade?"
"Ne. Do železničke stanice. Kupili su dve karte. Voz je upravo krenuo."
Faš otpusti čuvara Gruara i povede Kolea ka najbližoj niši, obraćajući mu se prigušenim glasom. "Koje je odredište?"
"Lyon."
"Verovatno je mamac." Faš uzdahnu, smišljajući plan. "U redu, obavestite narednu stanicu, zaustavite voz i pretražite ga, za svaki slučaj. Ostavite njena kola tamo gde jesu i neka policajci u civilu motre na njih u slučaju da se vrate. Pošalji ljude da pretraže ulice oko stanice, možda su pobegli peške. Idu li autobusi sa stanice?"
"Ne u ovo doba, gospodine. Jedino taksiji."
"Dobro. Ispitajte taksiste. Proverite jesu li nešto videli. Potom kontaktirajte dispečere taksi udruženja i dajte im njihove opise. Ja ću pozvati Interpol."
Kole je bio iznenađen. "Izdaćete poternicu?"
Faš je žalio zbog potencijalne sramote, ali nije imao izbora.
Stegni mrežu brzo, i to čvrsto.
Prvi sat je bio ključan. U toku tog prvog sata, begunci su predvidljivi. Uvek su im potrebne iste stvari. Putovanje. Smeštaj. Novac. Sveto trojstvo. Interpol je imao moćda učini da sva tri nestanu za tren oka. Ako pošalje faksom fotografije Langdona i Sofi pariškim putnim vlastima, hotelima i bankama, jer Interpol ništa ne prepušta slučaju nema načina da napuste grad, nema mesta na kojem bi se mogli sakriti i nema načina da podignu gotovinu a da ih ne prepoznaju. Obično bi se begunci uspaničili na ulici i učinili nešto nepromišljeno. Ukrali kola. Opljačkali prodavnicu. U očaju upotrebili kreditnu karticu. Koju god grešku da počine, brzo bi lokalnim vlastima otkrili gde se nalaze.
"Samo za Langdona,zar ne?" Kole reče. "Nećete raspisati poternicu za Sofi Nevo. Ona je naš agent."
"Naravno da ću izdati poternicu i za njom!" brecnu se Faš. "Kakva je svrha da se izda poternica za njim ako će ona obavljati sav prljav posao umesto njega? Planiram da proverim njen dosije - prijatelje, porodicu, lične kontakte - svakoga kome bi se mogla obratiti za pomoć. Ne znam šta misli da radi, ali to će je koštati mnogo više od gubitka posla!"
"Želite da budem na telefonima ili na terenu?"
"Na terenu. Idi na železničku stanicu i upravljaj ekipom. Uzde su u tvojim rukama, ali nemoj učiniti nijedan korak a da se ne konsultuješ sa mnom."
"Da, gospodine." Kole istrča.
Faš je ukočeno stajao u niši. Kroz prozor je video kako staklena piramida sjaji, dok je njen odraz podrhtavao na talasima koje je vetar pokretao u fontanama. Iskliznuli su mi kroz prste. Sam sebi naredi da se opusti. Čak bi i iskusni terenski agent teško izdržao pritisak koji se Interpol spremao da primeni.
Šifrantkinja i nastavnik?
Neće izdržati ni do zore.
Poglavlje 37
Gusto pošumljen park poznat kao Bulonjska šuma nazivali su mnogim imenima, ali za poznavaoce Pariza on je bio "Vrt zemaljskih zadovoljstava". Ovaj epitet se, uprkos tome što je zvučao veoma laskavo, odnosio upravo na suprotno. Svako ko je video šokantnu Bošovu sliku istog naziva shvatao je aluziju; slika je, poput šume, bila mračna i izopačena - čistilište za čudake i fetišiste. Noću su krivudave staze šume bivale oivičene stotinama svetlucavih tela za iznajmljivanje, koja su mogla zadovoljiti i najskrivenije, neizgovorene želje - muškaraca, žena i onih između.
Dok je Langdon sabirao misli da započne priču o Sionskom prioratu, njihov taksi je prošao kroz šumoviti ulaz u park i na raskrsnici pokrivenoj kaldrmom skrenuo ka zapadu. Langdonu nije bilo lako da se skoncentriše; grupice noćnih stanovnika parka već su počinjale da izranjaju iz senki i pokazuju svoju robu pri svetlosti farova. Ispred njih, dve tinejdžerke u toplesu vatreno su piljile u unutrašnjost njihovih kola. Iza njih, dobro nauljeni crnac u tangama okrenuo se i pokazivao stražnjicu. Iza njega, predivna plavuša zadigla je mini suknju, otkrivajući da, zapravo, i nije žena.
Zaboga! Langdon je odvratio pogled i duboko uzdahnuo.
"Pričaj mi o Sionskom prioratu", rekla je Sofi.
Langdon klimnu, pomislivši kako nema manje prikladne pozadine za legendu koju se spremao da ispriča. Pitao se odakle da počne. Istorija bratstva protezala se na više od jednog milenijuma... predstavljajući zapanjujuću hroniku tajni, ucena, izdaje, pa čak i brutalnih mučenja od strane razgnevljenog pape.
"Sionski priorat", počeo je on, "osnovao je 1099. godine u Jerusalimu francuski kralj Godfroa Bujonski, neposredno nakon osvajanja grada."
Sofi klimnu, pogleda prikovanog za njega.
"Kralj Godfroa navodno je čuvao izuzetno moćnu tajnu - tajnu koja se u njegovoj porodici nalazila još od vremena Hrista. Plašeći se da se tajna ne izgubi nakon njegove smrti, osnovao je tajno bratstvo - Sionski priorat - i zakleo ih da čuvaju njegovu tajnu tako što će je prenositi sa kolena na koleno. Tokom godina provedenih u Jerusalimu, Priorat je saznao za tajne dokumente zakopane pod ruševinama Irodovog hrama, koji je bio izgrađen na ostacima Solomonovog hrama. Ovi dokumenti su, verovao je Priorat, potvrđivali istinitost moćne tajne koju je čuvao kralj Godfroa Bujonski i bili su toliko opasni da Crkva ne bi prezala ni od čega u pokušajima da ih se domogne."
Sofi je bila zbunjena.
"Priorat se zakleo da, bez obzira na potrebno vreme, ti dokumenti moraju biti izvađeni ispod ruševina hrama i zauvek zaštićeni, kako se istina ne bi zauvek izgubila. Da bi došli do tog cilja, Priorat je osnovao vojno krilo - grupu od devet vitezova nazvanih Siromašni vitezovi Isusa Hrista i Solomonovog hrama." Langdon zastade. "Poznatijih kao vitezovi templari."
Sofi iznenađeno podiže pogled, pokazujući da je za njih čula. Langdon je dovoljno često predavao o vitezovima templarima pa je znao da su gotovo svi na planeti čuli za njih. Za naučnike, istorija templara predstavljala je nesigurni teren u kojem su se činjenice, predanja i pogrešne informacije preplitale u tolikoj meri da je bilo nemoguće dopreti do prave istine. Langdon je kad god je mogao izbegavao da pomene templare jer je to bez izuzetka izazivalo bujicu komplikovanih pitanja koja su se ticala raznih teorija zavere.
Sofi je već izgledala zbunjeno. "Hoćeš da kažeš da je Sionski priorat osnovao red vitezova templara kako bi povratio zbirku tajnih dokumenata? Ja sam mislila da su templari osnovani kako bi štitili Svetu zemlju."
"To je česta zabluda. Ideja zaštite hodočasnika bila je maska pod kojom su templari obavljali svoju misiju. Njihov istinski cilj u Svetoj zemlji bili su dokumenti ispod ruševina hrama."
"I jesu li ih pronašli?"
Langdon se naceri. "Niko to ne zna zasigurno. Međutim, oko jedne stvari se svi naučnici slažu: vitezovi su otkrili nešto dole ispod ruševina... nešto zbog čega su postali nezamislivo bogati i moćni."
Langdon joj na brzinu pruži standardni naučni pregled zvanične istorije vitezova templara, objašnjavajući kako su oni u Svetoj zemlji boravili za vreme Drugog krstaškog rata rekavši kralju Baldvinu II da su tamo zbog zaštite hrišćanskih hodočasnika na putevima. Iako nisu bili plaćeni i iako su se zavetovali na siromaštvo, vitezovi su rekli kralju da im je potrebno osnovno sklonište, zatraživši od njega dozvolu da se smeste u štalama u ruševinama Hrama. Kralj Baldvin je odobrio ovaj zahtev.
Ovakav neobičan izbor smeštaja, objasnio je Langdon, bio je sve samo ne slučajan. Vitezovi su verovali da su dokumenti koje je Priorat tražio zakopani duboko ispod ruševina - ispod Svetinje nad svetinjama, svete prostorije za koju se verovalo da je u njoj boravio sam Bog. Bukvalno, ispod samog srca jevrejske vere. Gotovo deset godina je devet vitezova živelo u ruševinama, prokopavajući čvrste stene u potpunoj tajnosti.
Sofi ga pogleda. "I kažeš da su nešto otkrili?"
"Sasvim sigurno jesu", reče Langdon, objašnjavajući kako im je zato bilo potrebno devet godina, ali da su konačno pronašli ono za čim su tragali. Odneli su blago iz hrama i otputovali u Evropu, gde se njihov uticaj, kako se činilo, učvrstio preko noći.
Niko nije zasigurno znao da li su vitezovi ucenili Vatikan ili je Crkva jednostavno pokušala da kupi ćutanje vitezova, ali papa Inoćentije II je istog trenutka izdao papski dekret bez presedana na osnovu kojeg su vitezovi dobili neograničenu moć, i budući iznad zakona, proglašeni su za vojsku nezavisnu od bilo kakvog uplitanja kraljeva i prelata, kako religioznih tako i političkih.
Uz ovu carte blanche koju su dobili od Vatikana, vitezovi templari su se proširili zapanjujućom brzinom, kako brojčano tako i u smislu političkog uticaja, gomilajući ogromna imanja u preko deset zemalja. Počeli su da daju kredite bankrotiranom plemstvu i naplaćuju kamatu, udarajući na taj način temelje savremenom bankarstvu i još više povećavajući svoje bogatstvo i uticaj.
Do 1300-ih, zahvaljujući podršci Vatikana, vitezovi su stekli toliku moć daje papa Kliment V odlučio da se nešto mora preduzeti. U dosluhu sa francuskim kraljem Filipom IV, papa je osmislio genijalnu tajnu operaciju koja je imala za cilj da se templari unište a njihovo.. Vatikan očigledno zazirao. U vojnom manevru dostojnom CIA, papa Kliment izdao je tajna zapečaćena naređenja koja je trebalo da njegovi vojnici širom Evrope otvore u isto vreme, u petak, 13. oktobra 1307. godine.
U zoru trinaestog, naređenja su otpečaćena. U papinom pismu se tvrdilo da je papa lično imao viziju u kojoj ga Bog upozorava da su vitezovi templari jeretici i krivi za obožavanje đavola, homoseksualizam, oskrnavljenje krsta, sodomiju i šta sve ne. Bog je od pape Klimenta zatražio da očisti zemlju tako što će pohvatati sve vitezove i mučiti ih dok ne priznaju sve svoje zločine protiv Boga. Klimentova makijavelistička operacija izvedena je sa vrhunskom preciznošću. Toga dana su brojni vitezovi zarobljeni, mučeni bez milosti i naposletku spaljeni na lomači kao jeretici. Odjeci te tragedije još uvek se pronalaze u savremenoj kulturi; do danas se petak trinaesti smatra nesrećnim danom.
Sofi je bila zbunjena. "Vitezovi templari su istrebljeni? Mislila sam da bratstva templara i danas postoje."
"I postoje, pod različitim nazivima. Uprkos Klimentovim lažnim optužbama i svesrdnim upinjanjem da se vitezovi unište, templari su imali moćne saveznike. Neki od njih su uspeli da izbegnu čistku Vatikana. Prava Klimentova meta, moćni kovčeg sa blagom odnosno dokumenti koji su očigledno predstavljali izvor moći templara, iskliznuo mu je. Od tog trenutka su dokumenti povereni Sionskom prioratu. Veo tajnovitosti čuvao ih je na sigurnom, van dometa Vatikana. Priorat je dokumente čuvane u Parizu pod okriljem noći prokrijumčario do templarskih brodova u La Rošelu."
"Kuda su dokumenti poslani?"
Langdon sleže ramenima. "Odgovor na to pitanje poznat je jedino Sionskom redu. Zahvaljujući tome što su ovi dokumenti i danas meta stalnog istraživanja i nagađanja, veruje se da su premeštani i ponovo sakrivani nekoliko puta. Trenutna nagađanja kažu da se nalaze negde u Ujedinjenom kraljevstvu."
Sofi je bila zbunjena.
"Hiljadu godina su se", nastavio je Langdon, "legende o ovoj tajni prenosile sa kolena na koleno. Čitava zbirka dokumenata, njena moć i tajna koju ona krije postali su poznati pod jednim imenom - Sangreal. Stotine knjiga napisane su na tu temu, i malo je misterija koje su izazvale toliko interesovanje među istoričarima kao Sangreal."
"Sangreal? Ima li ta rečikakve veze sa francuskom reci sang ili španskom sangre - što znači 'krv'?"
Langdon klimnu. Krv se nalazila svuda oko Sangreala, pa ipak ne na način koji je Sofi imala na umu. "Legenda je složena, ali važno je upamtiti da Priorat čuva dokaz i navodno čeka pravi istorijski trenutak da otkrije istinu."
"Kakvu istinu? Koja bi tajna mogla biti toliko moćna?"
Langdon duboko uzdahnu i pogleda kroz prozor, u podzemlje Pariza koje je vrebalo u senkama. "Sofi, reč sangreal je stara reč. Tokom godina je prerasla u drugi termin... savremenije ime." Zastade. "Kada ti kažem savremeni naziv, videćeš da već znaš mnogo o tome. U stvari, gotovo svi na svetu su čuli za priču o Sangrealu."
Sofi je bila skeptična. "Ja nisam nikada čula za nju."
"Naravno da jesi." Langdon se nasmešio. "Samo si navikla da je čuješ pod imenom 'Sveti gral"
Poglavlje 38
Na zadnjem sedištu taksija, Sofi je zurila u Langdona. Mora da se šali. "Sveti gral?"
Langdon klimnu glavom, ozbiljnog lica. "Sveti gral je bukvalno značenje termina Sangreal. Izraz potiče od francuskog Sangraal, što se razvilo u Sangreal, i naposletku podeljeno na dve reči, San Greal."
Sveti gral. Sofi se postidela što nije odmah uočila etimološke veze. Ipak, Langdonova tvrdnja za nju još uvek nije imala smisla. "Mislila sam da je Sveti gral putir. Upravo si mi rekao daje Sangreal zbirka dokumenata koji otkrivaju neku mračnu tajnu."
"Da, ali dokumenti čine samo polovinu blaga Svetog grala. Oni su zakopani zajedno sa samim Gralom... i otkrivaju njegovo pravo značenje. Dokumenti su vitezovima templarima dali toliku moć upravo zato što otkrivaju pravu prirodu Grala."
Pravu prirodu Grala? Sofi tek sada nije ništa shvatala. Mislila je da je Sveti gral bio putir iz kojeg je Isus pio na Tajnoj večeri i u koju je kasnije Josif iz Arimateje uhvatio Hristovu krv na raspeću. "Sveti gral je Hristov putir", reče ona. "Može li biti jednostavnije?"
"Sofi", prošaputa Langdon, naginjući se ka njoj, "prema Sionskom prioratu, Sveti gral uopšte nije putir. Oni tvrde da je legenda o Svetom gralu - kao o putiru – zapravo genijalno osmišljena alegorija. Odnosno, da priča o Svetom gralu koristi putir kao metaforu za nešto drugo, nešto daleko moćnije." On zastade. "Nešto što se savršeno uklapa u sve što je tvoj deda večeras pokušavao da nam kaže - uključujući i simboličke reference na sveti ženski princip."
Još uvek nije shvatala. U Langdonovom strpljivom osmehu je videla da saoseća sa njenom zbunjenošću, a u njegovim očima da veruje u ono što govori. "Ali ako Sveti gral nije putir", upita ona, "šta je?"
Langdon je znao da ovo pitanje sledi, no ipak nije bio siguran kako da joj odgovori. Ukoliko priču ne smesti u odgovarajući istorijski kontekst, Sofi će se zbuniti - upravo kao i Langdonov urednik pre nekoliko meseci kada mu je predao radnu verziju rukopisa.
"Ovaj rukopis tvrdi šta?" zagrcnuo se njegov urednik, spuštajući čašu sa vinom na sto i zureći u njega preko napola pojedenog ručka. "Nije moguće da si ozbiljan."
"Dovoljno ozbiljan da provedem godinu dana u istraživanju."
Istaknuti njujorški urednik Džonas Fokman nervozno je gladio bradicu. Fokman je, bez sumnje, u toku svoje bogate karijere čuo dovoljno besmislenih ideja, no ova ga je, činilo se, ostavila bez teksta.
"Roberte", naposletku reče, "nemoj me pogrešno shvatiti. Obožavam to što radiš i bilo je zabavno sarađivati sa tobom - ali ako pristanem da objavim jednu ovakvu ideju, ljudi će mi mesecima demonstrirati ispred kancelarije. Pored toga, to će uništiti tvoju reputaciju. Ti si istoričar sa Harvarda, za ime boga, a ne neko popularno šarlatansko piskaralo koje želi da zaradi na brzinu. Gde si zaboga mogao nabaviti dovoljno verodostojnih dokaza koji podržavaju jednu takvu teoriju?"
Uz nemi osmeh Langdon izvuče list papira iz džepa svog sakoa od tvida i predade ga Fokmanu. Na stranici se nalazila bibliografija od preko pedeset naslova - knjiga dobro poznatih istoričara, nekih savremenih, nekih vekovima starih - od kojih su mnoge bili akademski bestseleri. Svi naslovi navodili su istu premisu koju je Langdon upravo izneo. Dok je prolazio kroz listu, Fokman je izgledao poput čoveka koji je upravo otkrio da je zemlja zapravo ravna. "Znam neke od ovih autora. Oni su... pravi istoričari!"
Langdon se naceri. "Kao što vidiš, Džonas, nije to samo moja teorija. Ona je prisutna već dugo. Ja se jednostavno nadovezujem na nju. Nijedna knjiga još nije istraživala legendu o Svetom gralu iz simboličkog ugla. Ikonografski dokazi koje sam pronašao kako bih potkrepio ovu teoriju su, pa da kažem, zapanjujuće ubedljivi."
Fokman je još uvek zurio u spisak. "Bože, jednu od ovih knjiga je napisao ser Li Tibing - britanski kraljevski istoričar."
"Tibing je veliki deo svog života posvetio proučavanju Svetog grala. Sreo sam se sa njim. On mi je, zapravo, pružio značajan deo inspiracije. On veruje, Džonas, kao i ostali sa tog spiska."
"Hoćeš da kažeš da svi ovi istoričari zapravo veruju..." Fokner zaćuta, očigledno ne mogavši da izgovori te reči.
Langdon se ponovo naceri. "Sveti gral je verovatno najtraženije blago u istoriji čovečanstva. Gral je pokrenuo mnoge legende, ratove i potrage duge čitav život. Da li bi sve to imalo smisla da se radi samo o putiru? Ako je tako, tada bi sasvim sigurno i druge relikvije trebalo da izazivaju jednako ili čak veće interesovanje - kruna od trnja, pravi krst na kojem je Isus razapet, titulus - pa ipak, to nije slučaj. Kroz čitavu istoriju Sveti gral je bio nešto posebno." Langdon se nasmeši. "Sada znaš i zašto."
Fokman je još uvek vrteo glavom. "Ali ako su sve ove knjige napisane o tome, zašto sama teorija nije poznatija?"
"Ove knjige se nipošto ne mogu nadmetati sa vekovima zvanične istorije, naročito zato što tu istoriju podržava vrhunski bestseler svih vremena."
Fokmanove oči se razrogačiše. "Nemoj mi reći da je Hari Poter zapravo knjiga o Svetom gralu."
"Mislio sam na Bibliju."
Fokman se trže. "Znao sam to."
"Laissez-le!" Sofin povik zaparao je vazduh unutar taksija. "Spusti to!"
Kada se Sofi nagnula napred preko sedišta i viknula na taksistu, Langdon se trgao. Potom je video da taksista drži radio-predajnik i nešto govori u njega.
Sofi se okrete i zavuče ruku u džep Langdonovog sakoa od tvida. Pre nego stoje Langdon postao svestan šta se događa, izvadila je pištolj, okrenula se i prislonila ga taksisti na potiljak. Istog trenutka, vozač ispusti radio, podižući jednu slobodnu ruku iznad glave.
"Sofi!" zagrcnu se Langdon. "Šta zaboga..."
"Arrêtez!" zapovedi Sofi vozaču.
Drhteći, taksista ju je poslušao, zaustavljajući kola i parkirajući ih.
Tek tada je Langdon začuo metalni glas dispečera taksi udruženja "...agent po imenu Sofi Nevo..." pucketao je radio. "I jedan Amerikanac, Robert Langdon..."
Langdonovi mišići se stegnuše. Već su nas pronašli?
"Descendez", zahtevala je Sofi.
Drhteći, vozač je držao ruke iznad glave dok je izlazio iz svog taksija i odmicao se nekoliko koraka dalje.
Sofi je spustila prozor i kroz njega uperila pištolj u zapanjenog taksistu. "Roberte", tiho je rekla, "preuzmi volan. Ti ćeš voziti."
Langdon nije želeo da se raspravlja sa ženom koja maše pištoljem. Izašao je iz kola i ponovo ušao i seo na vozačko mesto. Taksista je psovao, ruku još uvek podignutih iznad glave.
"Roberte", rekla je Sofi sa zadnjeg sedišta, "verujem da ti je bilo dosta razgledanja naše magične šume?"
On klimnu. I previše.
"Dobro. Odvezi nas odavde."
Oklevajući, Langdon pogleda u upravljački mehanizam automobila. Sranje. Nasumice je pipao je u potrazi za menjačem i kvačilom. "Sofi? Možda bi ti..."
"Kreći!" povikala je.
Nekoliko prostitutki prilazilo je da vide šta se dešava. Jedna žena je okretala broj na mobilnom. Langdon pritisnu kvačilo i pokrenu menjač, nadajući se da je ubacio u prvu brzinu. Pritisnu papučicu za gas, kao da je testira.
Potom otpusti kvačilo. Gume zaškripaše kada je taksi jurnuo napred, mahnito krivudajući, i bukvalno razgrnuvši okupljenu gomilu. Žena sa mobilnim odskočila je ka šumi, za dlaku izbegavši da je pregaze.
"Doucement!" povika Sofi kad se kola zaneše na putu. "Šta to radiš?"
"Pokušao sam da te upozorim", vikao je da nadjača zvuk nasilnog menjanja brzina. "Ja vozim kola sa automatskim menjačem!"
poglavlje 39
Iako je spartanska soba u zgradi od crvenkaste opeke u ulici La Brijer bila svedok mnogih patnji, Sajlas je sumnjao da se nešto moglo porediti sa bolom koji je zahvatao njegovo bledo telo. Prevaren sam. Sve je izgubljeno.
Sajlas je bio nasamaren. Braća su lagala, izabravši da umru umesto da otkriju svoju tajnu. Sajlas nije imao snage da nazove Učitelja. Ne samo da je ubio jedinih četvoro ljudi koji su znali gde je ključni kamen sakriven, nego je ubio i opaticu u crkvi Sen-Sulpis. Radila je protiv Boga! Prezrela je rad sekte Opus Dei!
Ovaj zločin u afektu, znatno je komplikovao stvari. Biskup Aringarosa je jednim telefonskim razgovorom sredio da Sajlas uđe u crkvu Sen-Sulpis; šta će opat misliti kada otkrije da je sestra mrtva? Položio ju je natrag u krevet, Rana na njenoj glavi je zjapila. Pokušao je da vrati na mesto polomljene ploče na podu crkve, ali i ta je šteta bila nepopravljiva.
Sajlas je planirao da će ga sekta Opus Dei sakriti kada obavi zadatak. Biskup Aringarosa će me zaštititi. Nije mogao da zamisli blagoslovenije postojanje od života ispunjenog meditacijom i molitvom duboko unutar zidova sedišta sekte Opus Dei u Njujorku. Nikada više neće kročiti napolje. Sve što mu je potrebno nalazilo se tamo. Nikome neću nedostajati. Istaknuti čovek poput biskupa Aringarose, znao je Sajlas, na žalost nije mogao tako lako nestati.
Doveo sam u opasnost biskupa. Tupo je gledao u pod i razmišljao da sebi oduzme život. Naposletku, upravo je Aringarosa Sajlasa vratio u život... u onoj maloj svešteničkoj kući u Španiji, obrazujući ga, dajući mu smisao.
"Prijatelju moj", rekao mu je Aringarosa, "rođen si kao albino. Nemoj dopustiti drugima da te ponižavaju zbog toga. Zar ne razumeš koliko posebnim te to čini? Zar nisi znao da je i sam Noje bio albino?"
"Noje sa Nojeve barke?" Sajlas to ne beše nikada ranije čuo.
Aringarosa se smešio. "Da, Noje sa Nojeve barke. Albino. Poput tvoje, i njegova je koža bila bela poput anđeoske. Razmisli o tome. Noje je spasao život na ovoj planeti. Predodređen si za velike stvari, Sajlase. Gospod te je oslobodio sa razlogom. Imaš svoj poziv. Gospodu je potrebna tvoja pomoć da obavi svoj zadatak."
S vremenom je Sajlas naučio da sebe posmatra u drugačijem svetlu. Ja sam čist. Beo. Divan. Poput anđela.
Tog trenutka, međutim, razočarani glas njegovog oca šapatom mu se obratio iz prošlosti.
Tu es un desastre. Un spectre.
Klečeći na drvenom podu, Sajlas se molio za oproštaj. Potom, svlačeći odeću, ponovo posegnu za "disciplinom".
Нема коментара:
Постави коментар