Joseph Heller, Kvaka 22 - Potporučnik Scheisskoph

 

https://dokumen.tips/documents/joseph-heller-kvaka-22pdf.html?page=70

8. POTPORUČNIK SCHEISSKOPF 

      Čak ni Clevinger nije razumeo kako je to Milo mogao, a Clevinger je inače sve znao. Clevinger je znao sve o ratu, osim zašto bi Yossarian morao poginuti a kaplar Snark ostati živ, ili zašto bi kaplar Snark morao poginuti a Yossarian ostati živ. Bio je to gadan i prljav rat, i Yossarian je mogao biti bez njega - živeti večno, možda. Samo će neznatan deo njegovih sunarodnjaka dati živote da se rat dobije, a on nije težio da bude među njima. Poginuti ili ne poginuti, bilo je pitanje, a Clevinger je malaksao trudeći se da odgovori na nj. Istorija nije zahtevala Yossarianovu preranu smrt, pravda je mogla biti zadovoljena bez nje, napredak nije zavisio od nje, pobeda nije bila uslobvljena njome. Bilo je nužno da ljudi ginu; ipak, koji će ljudi poginuti, zavisilo je o prilikama, a Yossarian nije bio voljan da bude žrtva prilika. Ali takav je bio rat. Gotovo jedino što je mogao reći u prilog ratu bilo je da dobro plata i da je izbavio decu od pogubnog uticaja roditelja.

      

    Clevinger je toliko znao zato što je Clevinger bio genij koji je patio od lupanja srca i lako bledeo. Bio je nezgrapan, protegljast mornak izgladnelih očiju. Dok je studirao na Harvardu, osvojio je nagrade u gotovo svim predmetima, a jedini razlog što nije osvojio nagrade u svim predmetima bio je što je bio previše zauzet potpisivanjem peticija, raznošenjem peticija i osporavanjem peticija, pristupanjem debatnim klubovima i istupanjem iz debatnih klubova, prisustvovanjem omladinskim kongresima, demonstriranjem protiv drugih omladinskih kongresa i organizovanjem studentskih odbora za zaštitu otpuštenog nastavnog osoblja. Svi su se slagali u mišljenju da će Clevinger daleko doterati u akademskom svetu. Ukratko, Clevinger je bio jedan od onih ljudi koji su veoma inteligentni i nerazumni, a to su znali svi osim onih koji su to ubrzo spoznali.

    Ukratko, bio je blesan. On se često činio Yossarianu kao jedan od onih ljudi koji vise po muzejima suvremene umetnosti, s obadva oka na jednoj strani lica. To je, naravno, bila iluzija koja je poticala iz Clevingerove sklonosti da bulji netremice u jednu stranu pitanja a da nikad ne vidi drugu stranu. U politici je bio filantrop koji je razlikovao levicu od desnice i koji je bio nezgodno priklešten izmedu njih. Neprestano je branio prijatelje komuniste pred njihovim neprijateljima desničarima, a prijatelje desničare pred njihovim neprijateljima komunistima, pa ga ni jedni ni drugi nisu mogli živa videti i nisu ga ni pred kim branili, jer su smatrali da je blesav.

    On je bio vrlo ozbiljan, vrlo revan i vrlo savestan blesan. S njim čovek nije mogao ići u bioskop a da se poslie ne uplete u prepirku oko uživanja, Aristotela, univerzalija, poruka i dužnosti kinematografije kao umetničke forme u materijalističkom društvu. Devojke koje je vodio u pozorište morale su pričekati do prve pauze da saznaju od njega gledaju li dobar ili loš komad, ali su tada odmah saznale. On je bio borben idealista koji je vojevao protiv rasne netrpeljivosti tako što je pred njenim pojavama padao u nesvest. Znao je sve o književnosti, samo nije znao uživati u njoj.

    Yossarian mu je hteo pomoći.

  - Nemoj biti blesav - savetovao je Clevingeru dok su obadvojica bili vojni pitomci u Santa Ani, u Kaliforniji.

  - Reći ću mu - ostajao je Clevinger pri svome dok su sedeli visoko na tribinama iznad pomoćnog vežbališta i gledali potporučnika Scheisskopfa kako besno hoda gore-dole, kao kakav golobradi Lear

  Zašto baš meni? - jadikovao je potporučnik Scheisskopf.

  - Ćuti, idiote! - savetovao je Yossarian ujački Clevingeru.

  - Ti ne znaš što govoriš - prigovori mu Clevinger.

  - Znam toliko da ćutim, idiote.

  Potporučnik Scheisskopf čupao je kosu i škrgutao zubima. Gumenasti obrazi tresli su mu se od navale teskobe. Nije znao što bi s eskadrilom pitomaca slabog borbenog morala, koji su grozno stupali na paradnom takmičenju koje se održavalo svaku nedelju posle podne. Moral im je bio slab zato što nisu želeli stupati na paradi svaku nedelju posle podne, i zato što im potporučnik Scheisskopf nije dopustio da između sebe izaberu sobne starešine, nego ih je sam odredio.

  - Ja želim da mi neko kaže — preklinjao ih je sve potporučnik Scheisskopf kao da se moli Bogu. - Ako sam ja zbog bilo čega kriv, želim da mi kažete.

  - On želi da mu neko kaže — reče Clevinger.

  - On želi da svi ćute, idiote - odgovori mu Yossarian.

  - Pa, zar ga nisi čuo? - terao je Clevinger svoje.

  - Čuo sam ga - odgovori Yossarian. - Čuo sam ga kako je vrlo glasno i vrlo jasno rekao neka svi držimo jezik za zubima ako smo pametni.

  - Neću vas kazniti - kleo se potporučnik Scheisskopf.

  - Kaže da me neće kazniti - reče Clevinger.

  - Uškopiće te - reče Yossarian.

  - Kunem se da vas neću kazniti - reče potporučnik Scheisskopf. - Biću zahvalan onome ko mi kaže istinu.

  - Zamrziće te - reče Yossarian. - Mrziće te dok bude živ.

  Potporučnik Scheisskopf završio je bio školu za rezervne oficire i bilo mu je prilično drago što je izbio rat, jer je sad mogao svaki dan nositi oficirsku uniformu i obraćati se rečju »momci« odsečnim, vojničkim glasom čoporima dece, koji bi mu dopali šaka svakih osam nedelja na putu do klaonice. Bio je ambiciozan i ozbiljan taj potporučnik Scheisskopf, trezno se odnosio prema svojim odgovornostima i smeškao se samo kad bi se neki njegov suparnik, oficir u bazi zračnih snaga u Santa Ani, razboleo od neke podmukle bolesti. Imao je slab vid i hroničnu upalu sinusa, zbog čega mu je rat bio posebno uzbudljiv, jer se nije morao bojati da će ga poslati na ratište. Najbolje je kod njega bila njegova žena, a najbolje je kod njegove žene bila njena prijateljica, Dori Duz, koja se tucala kad god je mogla i koja je nosila uniformu pripadnice ženskog korpusa, koju je žena potporučnika Scheisskopfa svake nedelje oblačila i svake nedelje svlačila za ljubav svakom pitomcu u muževoj eskadrili koji bi je poželeo.

       Dori Duz bila je živahna mala kurvica bakrenozelene i zlatne boje, koja se najradije tucala po spremištima alata, telefonskim govomicama, svlačionicama i autobusnim stanicama. Malo šta nije iskusila, a još je manje bilo onoga što ne bi htela iskušati. Bila je bestidna, vitka i agresivna devetnaestogodišnjakinja. Slomila je na desetke »ega« i nagnala mnoge muškarce da ujutro mrze sami sebe zbog toga kako ih je našla, upotrebila i odbacila. Yossarian ju je voleo. Štosala se fantastično, a smatrala je da je on tek prosečan. Volio je dodir gipkih mišića ispod njene kože gde god ju je dotaknuo onaj jedini put kad mu je dala. Yossarian je toliko volio Dori Duz da nije mogao da se ne baci strastveno na ženu potporučnika Scheisskopfa svaku nedelju, da se osveti potporučniku Scheisskopfu zbog toga kako se potporučnik Scheisskopf osvećivao Clevingeru.

       Žena potporučnika Scheisskopfa osvećivala se potporučniku Scheisskopfu zbog nekog njegova nezaboravnog zločina kojeg se više nije mogla setiti. Bila je debeljuškasta, rumena, mlitava žena koja je čitala dobre knjige i neprestano opominjala Yossariana neka ne bude takav malograđanin. Nikad nije bila bez kakve dobre knjige, čak ni kad je ležala u postelji bez ičega na sebi osim Yossariana i značke za raspoznavanje Dori Duz. Dosađivala je Yossarianu, ali je on i nju voleo. Bila je luda matematičarka koja je diplomirala na ekonomskom fakultetu u Whartonu i koja nije znala izbrojiti svaki mesec do dvadeset i osam a da ne pogreši.

  Dragi, opet ćemo dobiti bebu - rekla bi svaki mesec Yossarianu.

  — Ti nisi, bogami, normalna — odgovorio bi on.

  — Ozbiljno ti kažem, bebu — nije se dala ona.

  — I ja tebi ozbiljno kažem.

  - Dragi, opet ćemo dobiti bebu — rekla bi mužu.

  — Nemam vremena — progunđao bi mrzovoljno potporučnik Scheisskopf. - Zar ne znaš da se spremamo za paradu?

                Potporučniku Scheisskopfu bilo je mnogo stalo do toga da pobedi na paradi i da izvede Clevingera pred disciplinski sud, pod optužbom da je kovao urotu da se zbace sobne starešine koje je odredio potporučnik Scheisskopf. Clevinger je bio mutikaša i sveznalica. Potporučnik Scheisskopf je znao da bi Clevinger mogao zakuhati još grdniju kašu kad ga ne bi držao na oku. Jučer su posredi bile sobne starešine; sutra bi mogao biti sviet. Clevinger je imao pameti, a potporučnik Scheisskopf je zapazio da su pametni ljudi skloni da se katkad prave prilično važni. Takvi su ljudi opasni, pa su čak i nove sobne starešine kojima je Clevinger pomogao pri unapređenju jedva čekali da svedoče protiv njega i da ga raskrinkaju. Dokazni materijal protiv Clevingera bio je prikupljen. Jedino je još nedostajalo nešto zbog čega bi ga mogli optužiti.

       To nije moglo biti ništa u vezi s paradama, jer je Clevinger shvaćao parade gotovo isto tako ozbiljno kao i sam potporučnik Scheisskopf. Momci su ispadali na paradu svaku nedelju rano posle podne i jedva se nekako postrojili u dvanaestoredove pred kasarnom. Stenjući od mamurluka, šepali su idući ukorak do svog mesta na glavnom vežbalištu, gde su nepomično stajali na žezi po sat-dva s momcima iz šezdeset ili sedam-deset ostalih eskadrila pitomaca, dok ih nije dovoljno kolabiralo. Na rubu tratine stajao je red kola hitne pomoći i ekipe izvežbanih nosilaca ranjenika s radio-uređajima na leđima. Na krovovima kola hitne pomoći bili su izviđači s . Statističar je vodio evidenciju. Celu ovu fazu operacije nadzirao je sanitetski oficir koji je imao smisla za knjigovodstvo i koji je merio puls i proveravao statističarevu evidenciju. Čim bi se sakupilo dovoljno onesveštenih ljudi u kolima hitne pomoći, sanitetski oficir dao bi znak kapelniku da muzika zasvira i da se parada završi. Eskadrile su jedna za drugom stupale vežbalištem, izvodile težak zaokret oko tribine i stupale opet natrag do kasarni.

       Svaku su eskadrilu ocenjivali dok je stupala pored tribine, na kojoj je nadut pukovnik s velikim debelim brkovima sedeo s ostalim oficirima. Najbolja eskadrila u svakom puku dobijala je žutu zastavicu na koplju koja je bila potpuno bezvredna. Najbolja eskadrila u bazi dobivala je crvenu zastavicu na dužem koplju koja je vredela još manje, jer je motka bila teža pa ju je bilo još mukotrpnije vući po celu nedelju, dok je iduće nedelje ne bi dobila neka druga eskadrila. Yossarianu je zamisao o zastavicama kao nagradama bila besmislena. Nikakve pare nisu bile vezane uz njih, nikakve klasne povlastice. Poput olimpijskih medalja i teniskih trofeja, one nisu značile ništa drugo doli da je njihov vlasnik učinio veštije nego iko drugi nešto od čega ntko nije imao nikakve koristi.

  Same su mu se parade činile jednako besmislene. Yossarian nije trpeo parade. Parade su podsećale čoveka na rat. Nije trpio da ih čuje, nije trpio da ih vidi, nije trpio da zadržavaju promet. Nije trpio da učestvuje u njima. Bilo je gadno već i to što je bio avijatički pitomac, a kamoli što se morao držati kao vojnik na užasnoj žezi svaku nedelju posle podne. Bilo je gadno već i to što je bio avijatički pitomac, jer je sad bilo očito da se rat neće završiti pre nego što se završi obuka. A to je bio jedini razlog zbog kog se prvenstveno javio za oficirsku školu. Kao vojnik koji se javio za avijatičarsku oficirsku školu, pred njim su bile nedelje i nedelje čekanja da ga uvrste u jednu klasu, pa nedelje i nedelje da se izuči za bombardera-strelca i navigatora, zatim nedelje i nedelje operativne obuke da se pripremi za dužnost na ratištu. Tada se jedva moglo zamisliti da će rat toliko trajati, jer je Bog bio na njegovoj strani, kao što su mu rekli, a Bog je, kao što su mu takođe rekli. mogao sve što je hteo. Ali se rat nije još bio nipošto završio, a njegovo se obučavanje bližilo kraju.

  Potporučnik Scheisskopf očajnički je žudio da pobedi na paradi, i sedeo je do kasno u noć radeći oko toga dok ga je žena zaljubljeno čekala u postelji tražeći u Krafft-Ebingovoj knjizi svoje omiljene pasuse. On je čitao knjige o stupanju. Baratao je celim kutijama vojnika od čokolade dok mu se nisu rastopili u rukama, a onda je raspoređivao u dvanaestoredove garnituru kauboja od plastike, koju je naručio poštom na lažno ime i držao obdan pod ključem da ih niko ne vidi. Pokazalo se da ne može bez Leonardovih anatomskih studija. Jedne je večeri osetio potrebu za živim modelom pa je naložio ženi da stupa po sobi.

  - Gola? - pripitala je ona puna nade.

  Potporučnik Scheisskopf lupio se zdvojno dlanovima po očima. Nesreća potporučnika Scheisskopfa bila je što je živeo prikovan uz ženu koja od svojih prljavih, seksualnih želja nije videla gigantsku borbu za nečim neosvojivim, u koju se plemenit čovek mogao junački upustiti.

  Zašto me nikad ne izbičuješ? - zapitala ga je jedne noći dureći se.

  - Zato što nemam vremena - obrecnuo se on nestrpljivo na nju. - Nemam vremena. Zar ne znaš da se spremamo za paradu?

  I zaoista nije imao vremena. Već je bila nedelja i preostalo je svega sedam dana u nedelji da se spremi za iduću paradu. Nije imao pojma gde mu je vreme odlazilo. Završivši na tri parade uzastopce na poslednjem mestu, potporučnik Scheisskopf stekao je nezgodnu reputaciju pa je razmatrao svaku mogućnost rehabilitacije, čak i da pribije dvanaestoricu u svakom redu za dugačku gredu od suhe hrastovine, dimenzije pet centimetara na deset, ne bi li ostali u redu. Taj je plan bio neostvariv, jer vojnici ne bi mogli skrenuti za devedeset stepeni osim ako se ne bi svakom od njih umetnuo u krsta zglob od niklove legure, a poručnik Scheisskopf nije uopšte vjerovao da bi dobio od intendanta toliko zglobova od niklove legure niti da bi pridobio za saradnju kirurge u bolnici.

  Nedelju dana pošto je potporučnik Scheisskopf poslušao Clevingerov savet i dopustio ljudima da sami izaberu sobne starešine, eskadrila je osvojila žutu zastavicu. Potporučnik Scheisskopf bio je toliko ponesen tim neočekivanim uspehom da je kopljem zastavice odalamio ženu oštro po glavi, kad ga je pokušala odvući u postelju da to proslave očitovanjem prezira prema seksualnim običajima niže srednje klase u zapadnoj civilizaciji. Iduće nedelje jedna eskadrila je osvojila crvenu zastavicu, pa se potporučnik Scheisskopf izbezumio od oduševljenja. A nedelju  dana iza toga njegova je eskadrila izvela istorijski poduhvat osvojivši crvenu zastavicu po drugi put za redom! Sad je potporučnik Scheisskopf dovoljno verovao u svoje sposobnosti da iznese na videlo veliko iznenađenje. Potporučnik Scheisskopf ustanovio je u toku svoga temeljitog istraživanja da vojnici pri stupanju, umesto da slobodno mašu rukama, kao što je bilo svagde uobičajeno, ne treba da ih pomiču više od osam centimetara od sredine bedra, što je uistinu značilo da gotovo uopšte ne treba da mašu njima.

  Pripreme potporučnika Scheisskopfa bile su složene i tajne. Svi su se pitomci u njegovoj eskadrili zakleli da će čuvati tajnu, i vežbali su u gluho doba noći na pomoćnom vežbalištu. Stupali su po mrklu mraku i sudarali se kao da su slepi, ali nisu zapadali u paniku i učili su se da stupaju ne mašući rukama. Potporučnik Scheisskopf bio je najpre naumio da zamoli jednog prijatelja u limariji da zabije svim vojnicima klinove od niklove legure u bedrenice, pa da ih poveže za ručne zglobove strukovima bakrene žice dugačkim točno osam centimetara, ali nije imao vremena - nikad nije imao dovoljno vremena - a i teško je bilo u ratno doba doći do dobre bakrene žice. Setio se također da se tako sputani ljudi ne bi mogli srušiti kako treba za veličanstvene ceremonije onesvešćivanja pre stupanja, a da bi nesposobnost vojnika da se onesvešćuju kako treba mogla uticati na opštu ocenu jedinice.

  I celu se nedelju smijuckao u oficirskom klubu zatomljujući zanos. Nagađanje je uzelo maha među njegovim najboljim prijateljima.

  — Zanima me šta to smera Seriglava — govorio je potporučnik Engle.

  Potporučnik Scheisskopf odgovarao je na zapitkivanja kolega previjanim smeškanjem.

  - Videćete u nedelju - obećavao je. - Videćete. Potporučnik Scheisskopf otkrio je te nedelje svoje epohalno iznenađenje držeći se samopouzdano kao kakav iskusan impresario. Ćutao je dok su druge eskadrile trupkale pred tribinom, traljavo kao i obično. Nije se ničim odao čak ni kad su se prvi redovi njegove eskadrile pojavili na vidiku ne mašući rukama, i kad su presenećene kolege oficiri zašištale zijajući od zaprepaštenja i uznemirenosti. Suzdržao se čak i tada, sve dok se naduti pukovnik velikih debelih brkova nije, sav zajapuren, besno okrenuo - tada je tek potporučnik Scheisskopf izneo objašnjenje zbog kojeg je postao besmrtan.

  Pogledajte, gospodine pukovniče — upozorio je. — Sve bez ruku.

  I gledaocima koji su bili zanemeli od strahopoštovanja podelio je overovljene fotokopije nepoznatog pravila na kojem je bio utemeljio svoj nezaboravni trijumf. To je bio najlepši trenutak u životu potporučnika Scheisskopfa. Osvojio je, naravno, prvenstvo bez po muke i dobio u trajan posed crvenu zastavicu, te tako okončao nedeljne parade, jer je u ratno doba bilo isto tako teško doći do dobrih crvenih zastavica kao i do dobre bakrene žice. Potporučnik Scheisskopf postao je na licu mesta poručnik Scheisskopf i započeo svoj nagli uspon. Malo ko ga nije pozdravio kao pravog vojnog genija zbog njegova važnog otkrića.

  — Taj je poručnik Scheisskopf — napomenuo je potporučnik Travers - vojni genij.

  — Jest, zbilja jest — potvrdio je potporučnik Engle. — Šteta što taj šmokljan neće da izbičuje ženu.

  — Ja ne razumem kakve to ima veze — odgovori hladno potporučnik Travers. - Potporučnik Bemis lepo izbičuje svoju suprugu kad god imaju spolni snošaj, a ne vredi ni prebite pare na paradama.

  — Ja govorim o bičevanju — odseče potporučnik Engle. — Kome je, do đavola, stalo do parada?

  Uistinu, nikome osim poručniku Scheisskopfu nije bilo stalo do parada, a najmanje nadutom pukovniku velikih debelih brkova, koji je bio predsednik disciplinskog suda i koji se stao derati na Clevingera čim je Clevinger bojažljivo stupio u sobu da opovrgne optužbe koje je poručnik Scheisskopf podigao protiv njega. Pukovnik je lupio šakom po stolu i povredio ruku, pa se opet toliko razbesneo na Clevingera da je još jače lupio šakom po stolu i još jače povredio ruku. Poručnik Scheisskopf piljio je u Clevingera stiskajući usne, osramoćen bednim utiskom koji je Clevinger ostavljao.

  — Za dva meseca borićete se protiv Švaba — grmio je pukovnik velikih debelih brkova. - A vi mislite da je to tek dobra šala.

  - Ja ne mislim da je to šala, gospodine pukovniče - odvrati Clevinger.

  - Nemoj me prekidati!

  Razumem, gospodine pukovniče.

  - I reci »gospodine pukovniče« kad već prekidaš - naloži mu major Metcalf.

  - Razumem, gospodine majore.

  - Nije li ti upravo naređeno da ne prekidaš? - upita ga hladno major Metcalf.

  - Ali ja nisam nikoga prekidao, gospodine majore - bunio se Clevinger.

  - Nisi. A nisi rekao ni "gospodine pukovniče". Dodajte i to optužbama protiv njega ~ naloži major Metcalf kaplaru koji je znao stenografiju. - Propušta da kaže »gospodine« višim oficirima kad ih ne prekida.

  - Metcalfe - reče pukovnik - vi ste jedna obična budala. Znate li vi to?

  Major Metcalf teško gutnu.

  Znam, gospodine pukovniče.

  - Onda držite taj svoj blesavi jezik za zubima! Lupetate koješta.

  Bila su tu tri člana disciplinskog suda, naduti pukovnik velikih debelih brkova, poručnik Scheisskopf t major Metcalf koji se trudio da stekne čeličan pogled. Kao član disciplinskog suda, poručnik Scheisskopf bio je jedan od sudaca koji će oceniti vrednost dokaznog materijala protiv Clevingera, koji će izneti tužilac. Poručnik Scheisskopf bio je i tužilac. Clevingera je branio jedan oficir. Oficir koji ga je branio bio je poručnik Scheisskopf.

  Sve je to veoma zbunjivalo Clevingera, koji se počeo tresti od straha kad se pukovnik digao na noge kao kakav divovski podrig i zapretio da će mu rastrgati smrdljivo, kukavičko telo na komadiće. Jednog dana se Clevinger bio spotakao kad je stupao na obuku; sutradan je bio formalno optužen zbog »razbijanja redova u stroju, zbog tvornog napada s predumišljajem, zbog nekontrolisanaog ponašanja, zbog dezerterstva, veleizdaje, izazivanja, mudrijašenja, slušanja klasične muzikei tako dalje«. Ukratko, prišili su mu sve i sva, i eto, sad je stajao prestravljen pred nadutim pukovnikom koji je ponovo zaurlao da će se oni za dva meseca boriti protiv Švaba, i hteo znati kako bi mu se sviđalo kad bi ga zbrisali sa spiska i otpremili na Solomonske otoke da pokopava leševe. Clevinger je uljudno odgovorio da mu se to ne bi sviđalo; on je bio blesan koji bi radije bio leš nego da pokapa leš. Pukovnik je seo i zavalio se, iznenada miran i promišljen i preterano pristojan.

  - Šta si mislio - zapita polagano - kad si rekao da te mi ne možemo kazniti?

  - Kada, gospodine pukovniče?

  Ja postavljam pitanja, a ti odgovaraš na njih.

  - Razumem, gospodine pukovniče. Ja...

  - Jesi li mislio da smo te doveli ovamo da ti postavljaš pitanja, a ja da odgovaram na njih?

  - Nisam, gospodine pukovniče. Ja. .

 - Zašto smo te doveli ovamo? 

 - Da odgovaram na pitanja. 

 - Bogami, imaš pravo - zaurla pukovnik. - A sad recimo da počneš odgovarati na neka pitanja pre nego što ti razbijem tu tvoju blesavu tikvu. Koga si đavola mislio, gade, kad si rekao da te mi ne možemo kazniti? 

 - Ja mislim da nisam to nikad ustvrdio, gospodine pukovniče. 

 - Malo glasnije, molim! Ništa ne čujem. 

 - Razumem, gospodine pukovniče. Ja... 

 - Malo glasnije, molim! Ne čujem te. 

 - Razumem, gospodine majore. Ja... - Metcalfe! 

 - Izvolite, gospodine pukovniče? - Nisam li vam rekao da držite taj svoj blesavi jezik za zubima?

 - Jeste, gospodine pukovniče. 

 - Onda držite taj svoj blesavi jezik za zubima kad vam kažem da držite taj svoj blesavi jezik za zubima. Razumete li? Malo glasnije, molim! Ništa ne čujem. 

 - Razumem, gospodine pukovniče. Ja ... 

 - Metcalfe, stojim li ja ovo na vašoj nozi? 

 - Ne stojite, gospodine pukovniče. To mora da je noga poručnika Scheisskopfa. 

 - To nije moja noga - reče poručnik Scheisskopf. 

 - Onda je to ipak možda moja noga - reče major Metcalf. 

 - Maknite je! 

-  Razumijem, gospodine pukovniče. Vi morate najprije maknuti svoju nogu, gospodine pukovniče. Ona je na mojoj. 

 - Govorite li vi to meni da ja maknem svoju nogu? 

 - Ne, gospodine pukovniče. Ma ni govora, gospodine pukovniče. 

 - Onda maknite nogu i držite taj svoj blesavi jezik za zubima. Malo glasnije, molim! Opet ništa ne čujem. 

 - Razumiem, gospodine pukovniče. Ja sam rekao da nisam rekao da me vi ne možete kazniti.

 - Ama, o čemu to, dođavola, govoriš? 

 - Odgovaram na vaše pitanje, gospodine pukovniče.

 - Koje pitanje? 

 - »Kog si đavola mislio, gade, kad si rekao da te mi ne možemo kazniti?« - reče kaplar koji je znao stenografiju i čitao iz svoje beležnice.

 - Dobro - reče pukovnik. 

- Pa kog si đavola, zbilja, mislio? 

 - Ja nisam rekao da me vi ne možete kazniti, gospodine pukovniče. 

 - Kada? - zapita pukovnik. 

 - Kako kada, gospodine pukovniče? 

 - Evo, opet ti meni postavljaš pitanja. 

 - Oprostite, gospodine pukovniče! Ne razumiem, na žalost, vaše pitanje. 

 - Kad nisi rekao da te mi ne možemo kazniti? Zar ne razumeš moje pitanje? 

 - Ne, gospodine pukovniče, ne razumem. 

 - To si nam upravo rekao. A sad recimo da odgovoriš na moje pitanje.

-   Ali kako mogu odgovoriti na njega? 

 - To je još jedno pitanje koje mi postavljaš.

 - Oprostite, gospodine pukovniče! Ali ne znam kako da odgovorim na njega. Ja nisam nikad rekao da me vi ne možete kazniti. 

 - Sad nam govoriš kad si to rekao, a ja tražim od tebe da nam kažeš kad to nisi rekao. 

 Clevinger duboko udahnu. 

 - Ja uvek nisam rekao da me vi ne možete kazniti, gospodine pukovniče. 

 - Tako već da, gospodine Clevingeru, iako je to bestidna laž. Sinoć u zahodu. Nisi li šapnuo da te mi ne možemo kazniti onom drugom kukavnom pasjem sinu koga isto tako ne trpimo? Kako se ono zove?

 - Yossarian, gospodine pukovniče - reče poručnik Scheisskopf. 

 - Jest, Yossarian. Tako je. Yossarian. Yossarian? Tako se zove? Yossarian! Kakvo je to đavolje prezime, Yossarian? 

 Poručnik Scheisskopf imao je sve potrebne podatke u malom prstu. 

 - To je Yossarianovo prezime, gospodine pukovniče - protumači. 

 - Jest, bit će da je tako. Nisi li ti šapnuo Yossarianu da te mi ne možemo kazniti? 

 - Ama, nisam, gospodine pukovniče. Ja sam mu šapnuo da me vi ne možete proglasiti krivim...

 - Možda sam ja glup - presieče ga pukovnik u reči - ali ja ne vidim tu nikakve razlike. Biće da jesam prilično glup, jer ne vidim tu nikakve razlike. - 

- Ti si blebetalo, pasja ti mati, je li? Niko te nije pitao ni za kakvo objašnjenje, a ti mi daješ objašnjenje. Ja sam nešto ustvrdio, a nisam tražio objašnjenje. Ti si blebetalo, pasja ti mati, je li? 

 - Nisam, gospodine pukovniče. - Nisam, gospodine pukovniče? 

- Znači, bogamu, da ja lažem? 

 - Ama, ne, gospodine pukovniče. 

 - Onda si blebetalo, pasja ti mati, je li?

 - Nisam, gospodine pukovniče. 

-  Zadijevaš li ti to kavgu sa mnom? 

 - Ne, gospodine pukovniče. 

 - Jesi li blebetalo, pasja ti mati, je li? 

 - Nisam, gospodine pukovniče. 

 - Majku ti božju, ti zbilja zadevaš kavgu sa mnom. Najradije bih preskočio ovaj veliki sto i rastrgao ti smrdljivo, kukavičko tielo na komadiće.

 - Napred! Napred! - uzviknu major Metcalf. 

 - Metcalfe smrdljivi, pasja vam mati! Nisam li vam rekao da držite taj svoj smrdljivi, kukavički blesavi jezik za zubima? 

-  Jeste, gospodine pukovniče. Oprostite, gospodine pukovniče! 

 - Onda recimo da se toga i držite. 

 - Ja sam se samo trudio da nešto naučim, gospodine pukovniče. Jedini način da čovjek nešto nauči jest da se trudi. 

 - ko to kaže? 

 - Svi to kažu, gospodine pukovniče. Čak i poručnik Scheisskopf to kaže .

- Kažete li vi to? 

 - Kažem, gospodine pukovniče - reče poručnik Scheisskopf. 

 - Ali, to svi kažu. 

 - E pa, Metcalfe, recimo da se sad potrudite da držite taj svoj blesavi jezik za zubima, možda ćete na taj način naučiti kako se to radi. A sad, gde smo ono stali? Pročitajte mi poslednju rečenicu. 

 - »Pročitajte mi poslednju rečenicu« - pročita kaplar koji je znao stenografiju. 

 - Ne moju poslednju rečenicu, glupane! - viknu pukovnik. 

- Od nekoga drugoga. - 

-»Pročitajte mi posljednju rečenicu« - pročita kaplar. 

 - To je opet moja poslednja rečenica! - dreknu pukovnik, sav crven od gneva. 

 - Ama, nije, gospodine pukovniče - ispravi ga kaplar. - To je moja poslednja rečenica. Časak pre sam vam je pročitao. Zar se ne sećate, gospodine pukovniče? Časak pre sam je pročitao. 

 - Ama, za boga miloga! Pročitaj mi njegovu poslednju rečenicu, glupane! Čuješ, do đavola, kako se ti uopšte zoveš? 

 - Popinjay, gospodine pukovniče.

 - E pa, ti si sledeći, Popinjay. Čim njegovo suđenje završi, tvoje počinje. Jasno?

 - Jest, gospodine pukovniče. Zbog čega ćete me optužiti?

 - Pa zar nije to svejedno, do đavola? Jeste li čuli šta me pita? Čut ćeš već ti, Popinjay... čim svršimo s Clevingerom, čut ćeš ti svog boga. Pitomče Clevingeru, šta si ... Ti si pitomac Clevinger, je li, nisi Popinjay? 

 - Tako je, gospodine pukovniče. 

 - Dobro. Šta si.

-  Ja sam Popinjay, gospodine pukovniče. 

 - Popinjay, je li tebi otac možda milioner ili senator?

 - Nije, gospodine pukovniče. 

 - Onda si do grla u govnima, Popinjay. Nije ni general ni visoki vladin funkcionaer?

 - Nije, gospodine pukovniče. 

 - To je dobro. Šta ti je otac? 

 - Umro je, gospodine pukovniče. 

 - To je jako dobro. Ti si zbilja u govnima, Popinjay. Zoveš li se zbilja Popinjay? Ama, uostalom, kakvo je to đavolje prezime, Popinjay? Ne sviđa mi se. 

 - To je Popinjayevo prezime, gospodine pukovniče - protumači poručnik Scheisskopf.

 - E pa, ne sviđa mi se, Popinjay, i jedva čekam da ti rastrgam to tvoje smrdljivo, kukavičko telo na komadiće. Pitomče Clevingeru, molim te da ponoviš kog si đavola šapnuo ili nisi šapnuo Yossarianu sinoć kasno u klozetu?

 - Razumem, gospodine pukovniče. Ja sam rekao da me vi ne možete proglasiti krivim ..

. - Hajde da počnemo odatle. Šta si konkretno mislio, pitomče Clevingeru, kad si rekao da te mi ne možemo proglasiti krivim? 

 - Ja nisam rekao da me vi ne možete proglasiti krivim, gospodine pukovniče.

 - Kada? 

 - Kako kada, gospodine pukovniče? 

 - Majku ti božju, hoćeš li me opet početi zapitkivati? 

- Neću, gospodine pukovniče. Oprostite, gospodine pukovniče! 

 - Onda odgovori na moje pitanje! Kad nisi rekao da te mi ne možemo proglasiti krivim? 

 - Kasno sinoć u klozetu gospodine pukovniče. 

 - Je li to jedini put što to nisi rekao? 

 - Nije, gospodine pukovniče. Ja uvijek nisam rekao da me vi ne možete proglasiti krivim, gospodine pukovniče. Ja sam zapravo rekao Yossarianu...

 - Nitko te ne pita šta si ti zapravo rekao Yossarianu. Pitali smo te šta mu nisi rekao. Nas uopšte ne zanima šta si ti zapravo rekao Yossarianu. Je li to jasno? 

 - Jest, gospodine pukovniče. Onda da nastavimo. Šta si rekao Yossarianu? 

 - Rekao sam mu, gospodine pukovniče, da me ne možete proglasiti krivim zbog prekršaja zbog kojeg sam optužen, a da ostanete verni... 

 - Čemu? Šta mumljaš? - Prestani mumljati! 

 - Razumem, gospodine majore. 

 - I promumljaj »gospodine majore« kad već mumljaš. 

 - Metcalfe, gade! 

-  Razumijem, gospodine pukovniče - promumlja Clevinger. - Pravdi, gospodine pukovniče. Da me ne možete proglasiti... 

 - Pravdi? 

 Pukovnik se zgranuo. 

- Šta je to pravda? 

 - Pravda, gospodine pukovniče ... 

 - Nije to pravda - podsmehnu se pukovnik i uze opet lupati po stolu svojom krupnom debelom šakom. - To je Karl Marx.  Ja ću tebi reći šta je pravda. Pravda je koleno u trbuh s poda u bradu po noći podmuklo nožem biti bačen na skladište municije na ratnom brodu i udaren vrećicom peska mučke u mraku bez ikakva upozorenja. Garotiranje. Eto šta je pravda kad svi moramo biti dovoljno žilavi i dovoljno surovi da bismo se mogli boriti protiv Švaba. Opaliti prvi. Jasno? 

 - Nije, gospodine pukovniče.

 - Nemoj mi govoriti »gospodine pukovniče«! 

 - Razumiem, gospodine pukovniče. 

 - I reci »gospodine pukovniče« kad ne kažeš »gospodine pukovniče« - naloži major Metcalf.

 Clevinger je, naravno, bio proglašen krivim, jer inače ne bi bio ni optužen, a kako je jedini način da se to dokaže bio da bude proglašen krivim, njihova je patriotska dužnost bila da to učine. Bio je osuđen na pedeset i sedam požarstava. Popinjay je bio bačen u zatvor da se nauči pameti, a major Metcalf je bio upućen na Solomonske otoke da pokopava leševe. Clevinger je za kaznu morao na kraju svake sedmice pedeset minuta koračati gore-dole ispred zgrade zapovednika vojne policije s praznom puškom teškom jednu tonu na ramenu. Sve je to veoma zbunjivalo Clevingera. Svašta se čudno događalo, ali je najčudnija, Clevingeru, bila mržnja, životinjska, neprikrivena, neumoljiva mržnja članova disciplinskog suda, koja im je nesmiljena lica prevlačila tvrdom, osvetničkom korom i koja im je zlobno sjala u stisnutim očima, kao neugasivo ugljevlje. Clevinger se zapanjio kad je to otkrio. Oni su bili tri odrasla čoveka, a on je bio mladac, i oni su ga mrzili i nisu ga mogli živog videti. Mrzeli su ga prie nego što je došao, mrzeli su ga dok je bio među njima, mrzieli su ga pošto je otišao, nosili su zlobno svoju mržnju na njega, kao kakvo najdraže blago, pošto su se rastali jedan od drugoga i povukli se u svoju osamljenost. 

 Yossarian ga je usrdno upozoravao večer prije toga. 

 - Nemaš nikakve šanse, klinjo - rekao mu je neveselo. - Oni mrze Židove. 

 - Ali ja nisam Židov - odvratio je Clevinger. 

 - Svejedno - obrekao mu je Yossarian, i Yossarian je imao pravo. - Oni kidišu na sve. 

 Clevinger je uzmaknuo pred njihovom mržnjom kao pred svetlom što ga je zaslepilo. Ona tri čoveka koji su ga mrzeli govorili su njegovim jezikom i nosili istu uniformu kao i on, ali je on vidieo kako su im se lica bez ljubavi ukočila u zgrčene, nedostojne bore pune neprijateljstva, i umah je shvatio da nigde na svetu, ni u svim fašističkim tenkovima, avionima i podmornicama, ni u bunkerima iza mitraljeza, minobacača i bacača plamena, čak ni među svim vrsnim topnicima elitne protuavionske divizije Hermanna Goringa, ni među jezovitim saučesnicima u svim pivnicama Münchena ili bilo gde drugde, nema ljudi koji ga više mrze.

                                                                

nastavci : Romani u nastavcima