1.
"Gde smo sada, pitao je Mack.
"Ovo je taverna u Latinskoj četvrti Pariza"- rekao je Mefistofeles. "Medju studentima sam kao kod kuće. Uvek su imali zanimljiv pogled na đavola. A Pariz je, naravno, grad samog đavola. Mislio sam kako će ovo biti odgovarajuće mesto za početak poslednjeg čina našeg takmičenja."
Mack je pogledao uokolo. On i Mefistofeles su sedeli za velikim, grubo tesanim drvenim stolom. Još je ljudi bilo za stolom, mladići, po izgledu studenti. Bili su zaokupljeni vlastitim razgovorima koje su vodili glasno, uz složene geste i puno sleganja ramenima. Taverna je bila mračna, velika i niskog stropa. Konobari su jurili amo-tamo i nosili poslužavnike prepune vrčeva vina, poslužavnike s dagnjama u crvenom umaku i komadima hleba sa strane. Odzvanjao je glasan smeh, povici i pesma. Ovi su studenti bili mladi i imali su celi život pred sobom, studirali su u Parizu koji je već tada bio najznačajniji grad u Europi, a i u svetu. "Šta se ovog puta događa?" pitao je Mack.
"Godina je 1789.", otpočeo je Mefistofeles. "Pariz, u stvari cela Francuska, se buni. Uzrok je nedavna Američka revolucija, obični ljudi spremni su ustati i zbaciti kraljevski dvor i korumpirane plemiće. To je zora novog vremena za mase, i sumrak za nekolicinu privilegovanih. U palači Tuileries očajni Luj XVI. i njegova supruga, Marija Antoaneta, uplašeni su pretnjama i uvredama sve nekontrolisanijeg naroda i noćas se spremaju pobeći kočijom u Belgiju gde će se sastati s rojalističkom vojskom željnom osvete zbog uvreda kraljevskoj porodice."
"Zvuči zanimljivo", rekao je Mack. "Jesu li uspeli?"
"Ah, nije im uspelo. Istorija nam kaže da u ključnim trenucima stvari krenu krivo. Na kraju je kraljevsku porodicu Republikanska garda dovela u Pariz. Ubrzo nakon toga, svi će izgubiti glavu pod giljotinom."
"Jesu li zli, taj kralj i kraljica?" pitao je Mack.
Mefistofeles se tužno nasmešio. "Uopšte nisu zli. Oni su samo ljudi svog vremena i mesta. Njihove smrti neće ništa rešiti, a njihovo uništavanje će uzrokovati revolt u svetu. Nastupiće bitke i pokolji, i Francuska će se sama suprotstavljati vojskama Evrope."
"Pretpostavljam kako želiš da spasim kralja i kraljicu." "Šta ćeš da učiniš u potpunosti zavisi od tebe, naravno", rekao je Mefistofeles. "Ali bio bi to značajan pothvat."
"Šta da učinim?"
"Beg je organizovan za noćas. Jedan po jedan, članovi kraljevske porodice će izaći iz palate i krenuti kočijama kojima će upravljati lojalisti. Ali odmah na početku doći će do kobnog kašnjenja. Marija Antoaneta će se tako dugo spremati da će beg biti odložen za nekoliko sati. Zbog ovog kašnjenja vojvoda de Choiseul, koji čeka u šumi izvan Pariza s grupom husara odanih kralju, pomisliće da je beg otkazan i napustiće svoj položaj. To je ključna tačka."
"Ima još ključnih tačaka?"
"Nekoliko", rekao je Mefistofeles. "Kad beg počne, stanoviti Drouet će prepoznati kralja kad njegova kočija prođe kroz selo Saint-Menehould. Drouet će dignuti uzbunu koja će dovesti do hapšenja Njegovog Veličanstva. To što je video kralja je puka sreća. Ako bi se Droueta moglo zadržati ..."
"Počinjem fs shvatam", kimnuo je Mack.
"Ili, ako to ne uspe, kralj i kraljica još uvek mogu biti spašeni ako most kod Varennea bude otvoren, a ne blokiran. Blokirani most je zaustavio prolaz kraljevske kočije prema belgijskoj granici i sigurnosti. Znači, postoje tri šanse; kašnjenje Marije Antoanete, Drouetovo prepoznavanje i blokirani most kod Varennesa. Promeni bilo koje i promenit ćeš istoriju . Jesi li spreman, Fauste?"
"Mislim da jesam", potvrdio je Mack. "Spreman koliko to mogu biti."
"Izvrsno. I molim te, Johanne, pokušaj ovo obaviti dobro. Ovo je poslednje, znaš. S vremena na vreme pogledaću kako ti ide. Možda ti čak i pomognem." Namignuo je. "Vidimo se!" I s tim rečima, Mefistofeles je nestao.
Nakon što je u prolazu pitao prodavačicu riba, Mack je saznao da se Marija Antoaneta nalazi u Versaillesu, nekoliko kilometara od Pariza. U Place Saint-Michel pronašao je javnu kočiju i platio centim za mesto u njoj. Tramvaj su, kako je bila zvana, vukla četiri konja, i tandrkao je Parizom i svako malo se zaustavljao kako bi uzeo ili iskrcao putnike, sve dok nije izašao iz grada na seosku cestu koja je vijugala kroz zelena polja i male šumarke.
Mack je sišao kod palače Versailles i prišao glavnom ulazu. Naoružani stražar, veličanstven u grimizno-beloj odori kraljičine garde, podigao je koplje. "Ti, tamo! Šta želiš?"
"Želim audijenciju kod kraljice", rekao je Mack. "Danas nikoga ne prima", odvratio je stražar. "Da, znam. Ali ovo je hitno."
"Rekao sam ti, nikoga ne prima."
"Reci joj je da ovde doktor Faust", zatražio je Mack. "Nagradiće te. A i ja imam nešto za tebe." Dao je zlatnik stražaru.
"Hvala, građanine", kazao je stražar, spremajući zlatnik u džep. "A sad se gubi odavde ili ću te uhapsiti zbog podmićivanja."
2.
Kuća arhanđela Mihaela nalazila se na povišenoj parceli u otmenom predgrađu Raja. Mihael je bio u dvorištu uređujući svoje ruže. Pogledao je gore i ugledao Ylith, anđela studenta i bivšu vešticu, kako se uspinje mramornim stepenicama.
"Ah, hej, Ylith, lepo te je videti." Odložio je lopaticu i obrisao ruke. "Hoćeš li limunade? Dan je prilično vruć, iako suh, tipičan rajski ili dobar dan."
"Ne, hvala", odbila je Ylith. "Došla sam jer sam zbog nečega u nedoumici."
"Pa onda", rekao je Mihael, "mi moraš reći sve o tome. O čemu se radi?"
Ylithje obznanila: "Pronašla sam dokaze da je Mefistofeles varao."
"Aha!" kazao je Mihael, ali prilično blago. "Ali to se i moglo očekivati, ako uzmemo u obzir ko je on."
"Što je još gore", nastavila je Ylith, "takođe sam pronašla dokaze da si ti varao."
"Ja?" iznenadio se Mihael.
"Da, ti", potvrdila je Ylith.
Mihael je na trenutak ćutiao i razmišljao. Onda je upitao: "Ti si nova u našim krugovima, zar ne?"
"Da, jesam", odgovorila je Ylith. "Ali kakve veze -"
Mihael je podigao ruku.
"I zato si neiskusna, nedostaje ti znanje o velikoj harmoniji koja drži Dobro i Zlo u jedinstvu i diktira pravila njihovog ponašanja."
"Nikad nisam čula za tu veliku harmoniju", rekla je Ylith. "Je li to uistinu bitno? Govorim o varanju."
"Izuzetno je bitno, draga moja. Razmisli: da bi se Svetlo i Tama uopšte takmičili, moraju to ravnopravno činiti u takmičenju koje traje, i sa znanjem da ta borba ne znači pobedu jednom za sva vremena. I Dobro i Zlo su zavisni. Jer jedno mora postojati kako bi drugo postojalo. Shvataš?"
"Mislim da da", rekla je Ylith sumnjičavo. "Ali kakve veze...."
"Znači, postoji smisao", nastavio je Mihael, "u kojem su Dobro i Zlo jednaki ishodi. Na nivou naše interakcije mi podupiremo jedan ili drugi ishod. Igramo da bismo pobedili i pokušavamo za sva vremena poraziti naše protivnike; čak iako, na višem nivou, znamo da potpuna pobeda nije niti moguća niti praktična, pa čak niti poželjna. Pratiš me?"
"Nisam sigurna", odmahnula je Ylith. "Ali nastavi, molim te."
"Znači, kao jednaki u igri Dobra i Zla, i jedni i drugi moramo imati pristup istim tehnikama. Dobro ne smije biti hendikepirano zabranom 'zlih' alternativa koje su dostupne Tami. Pošto Zlo s vremena na vreme koristi 'dobre' stvari za svoje vlastite Zle ciljeve, iz toga proizlazi da Dobro može koristiti 'zlo' u svoje vlastite ciljeve. Konačni zaključak, moja draga Ylith, nije šta je dobro i šta je zlo, nego šta je ovde." Mihael je položio ruku na predio srca.
"Znači li da je u redu što varaš?" pitala je Ylith.
Mihael se nasmešio i skrenuo pogled. "Znači da imamo pravo varati isto kao i Zlo." "I ti misliš kako je ispravno varati da bi pobedio?"
"Umesto toga rekao bih da nije pogrešno", rekao je Mihael.
"Dakle, sad sam sve čula. Moram ići razmisliti o ovome.
3.
U Tuileriesu je bilo veče. Prozori su bili osvetljenit hiljadama sveća. Ljudi su žurno ulazili i izlazili kroz visoka izrezbarena ulazna vrata. Nosili su republikansko plavo i sivo, a ne belo i grimizno rojalista. Mack je sedeo na maloj klupi preko puta beskrajne gomile i razmišljao o situaciji.
Povetarac je uznemiravao mala, pažljivo potkresana stabla koja su okruživala palaču. A onda je Mack osetio nešto, nešto puno opipljivije od povetarca. Bio je to tihi glas bez tela koji je lutao avenijom stabala i govorio: "Fauste! Fauste! Gde si, Fauste?" Mack je pogledao okolo. "Je li me neko zvao?"
Ylith se materijalizovala pored njega. Nosila je veličanstveni jahaći komplet od crnog baršuna i antilopa. Njene jahaće čizme su zagasito sjajile, a duga tamna kosa bila je vezana belom svilenom maramom. "Sećaš me se?"
"Predobro", potvrdio je Mack. "Ti si me u Pekingu zatvorila u labirint ogledala kad si pomislila da varam."
"Od tada sam saznala stvar ili dve", rekla je Ylith. "Šta sada planiraš?"
Mack je pomišljao da se okrene i duri i ovoj privlačnoj, ali nagloj i vrlo oštroumnoj ženi- duhu ne kaže baš ništa. Ako je tako pametna, neka sve shvati sama! Ali, predosetivši korist, prevladao je svoju ljutnju i rekao: "Pokušavam spasiti kralja i kraljicu Francuske."
"Zašto ih želiš spasiti?" pitala je Ylith.
"Jedva da znam. Nisam ih upoznao, shvataš. Ali čini mi se da moram napraviti nešto u ovom takmičenju, a ovo izgleda kao prilično dobra stvar. Mislim, dođavola, oni su zapravo prilično smešni ljudi čiji je jedini zločin što su se rodili kao plemići. U svakom slučaju, Mefistofeles je mislio kako bi bilo dobro za mene da to učinim."
"Shvatam", kimnula je Ylith. "Pa naravno, pošto Mefistofeles to želi, Mihael je protiv toga."
"Pretpostavljam da je tako", složio se Mack. "A pošto si ti na Mihaelovoj strani -"
"Više ne znam na čijoj sam strani", primetila je Ylith. "Ali pre sam se prema tebi loše ponela i ovde sam kako bih se iskupila. Šta mogu učiniti kako bih pomogla?"
"Moram naterati kraljicu da požuri. Već je osam sati, vreme je za polazak, ali ona nije izašla."
"Videću šta mogu učiniti", obećala je Ylith. Uz graciozni dvostruki pokret svojih dugih ruku, izbledela je iz Mackovog pogleda.
Povetarac je uznemiravao mala, pažljivo potkresana stabla koja su okruživala palaču. A onda je Mack osetio nešto, nešto puno opipljivije od povetarca. Bio je to tihi glas bez tela koji je lutao avenijom stabala i govorio: "Fauste! Fauste! Gde si, Fauste?" Mack je pogledao okolo. "Je li me neko zvao?"
Ylith se materijalizovala pored njega. Nosila je veličanstveni jahaći komplet od crnog baršuna i antilopa. Njene jahaće čizme su zagasito sjajile, a duga tamna kosa bila je vezana belom svilenom maramom. "Sećaš me se?"
"Predobro", potvrdio je Mack. "Ti si me u Pekingu zatvorila u labirint ogledala kad si pomislila da varam."
"Od tada sam saznala stvar ili dve", rekla je Ylith. "Šta sada planiraš?"
Mack je pomišljao da se okrene i duri i ovoj privlačnoj, ali nagloj i vrlo oštroumnoj ženi- duhu ne kaže baš ništa. Ako je tako pametna, neka sve shvati sama! Ali, predosetivši korist, prevladao je svoju ljutnju i rekao: "Pokušavam spasiti kralja i kraljicu Francuske."
"Zašto ih želiš spasiti?" pitala je Ylith.
"Jedva da znam. Nisam ih upoznao, shvataš. Ali čini mi se da moram napraviti nešto u ovom takmičenju, a ovo izgleda kao prilično dobra stvar. Mislim, dođavola, oni su zapravo prilično smešni ljudi čiji je jedini zločin što su se rodili kao plemići. U svakom slučaju, Mefistofeles je mislio kako bi bilo dobro za mene da to učinim."
"Shvatam", kimnula je Ylith. "Pa naravno, pošto Mefistofeles to želi, Mihael je protiv toga."
"Pretpostavljam da je tako", složio se Mack. "A pošto si ti na Mihaelovoj strani -"
"Više ne znam na čijoj sam strani", primetila je Ylith. "Ali pre sam se prema tebi loše ponela i ovde sam kako bih se iskupila. Šta mogu učiniti kako bih pomogla?"
"Moram naterati kraljicu da požuri. Već je osam sati, vreme je za polazak, ali ona nije izašla."
"Videću šta mogu učiniti", obećala je Ylith. Uz graciozni dvostruki pokret svojih dugih ruku, izbledela je iz Mackovog pogleda.
4.
Ylith se pojavila u hodniku koji je vodio u kraljevske odaje na drugom spratu Tuileriesa. Odmah je videla da je dobro što je ostala nevidljiva. Vojnici Nacionalne garde pijano su hodali hodnicima s veličanstvenim tapetama, šlatali prestravljene kraljičine dame, cugali obično vino iz flaša s dugim grlima, neuredno jeli kroasane i mrvili po sagovima. Ylith je nevidljiva prošla pored stražara, pronašla kraljičine odaje i hitro ušla unutra. Tamo je ugledala Mariju Antoanetu kako potpuno odevena spava na trosedu. Kraljičini su se prsti čak i u snu stezali i opuštali, kao da se pokušavaju uhvatiti za nešto što im je izmicalo, možda sam život.
Marija Antoaneta postala je svesna kako je još neko s njom u sobi. Njene plave oči su se širom otvorile.
"Ko si ti?"
"Samo prijateljska duša, Vaša Visosti", rekla je Ylith. "Došla sam pomoći kako biste se izvukli iz ove zbrke."
"Oh! Molim te, pričaj mi!" zavapila je Marija Antoaneta.
"Da ti objasnim, Marija, ako smem, tvoj je beg planiran za osam sati uveče. U to ćeš vreme sići prerušena u guvernantu, žurno proći kraj stražara i ući u određenu kočiju. Vozač će te izvan Pariza prebaciti u veću kočiju gde ćeš se pridružiti kralju i nastaviti beg prema Belgiji"
"Da, to je plan", potvrdila je Marija, širom otvorenih očiju. "Kako znaš? Zar nešto nije u redu s njim?"
"Plan je dobar," odvratila je Ylith, "ali istorija nam kaže da si s ulaskom u kočiju zakasnila nekoliko sati, te je to kašnjenje poremetilo pažljivo planirani raspored koji je sve trebao učiniti mogućim."
"Ja, zakasnila nekoliko sati?" uzviknula je Marija ogorčeno. "Nemoguće! Oh, možda bi to mogla biti istina kad bi ovo bila samo mala ljubavna avanturica, priča kakvu će istorija definitivno povezati sa mnom, kao da sam besramna kurva ili obična drolja poput one du Barryjeve. Da je to slučaj, mogla bih odugovlačiti, kako bih povećala draž i iščekivanje tamnokosog i lepog stranca koji me iščekuje. Pravila bih se da sam zaboravila muf, kutiju s draguljima, cucka, a on bi cupkao u mestu i uvijao brkove stojeći pokraj svoje kočije, njegovo bi uzbuđenje raslo kao suprotnost mojoj lakomislenosti u tako važnoj situaciji. Ali ovo nije flert, dragi moj duše, nisam tako lakomislena da zakasnim na sastanak koji će mi spasiti život."
"Drago mi je što Vaša Visost nije lakomislena kao što istorija o njoj kaže", rekla je Ylith. "Trebamo samo napustiti ovo mesto tačno u osam sati i stvar će biti dečija igra."
"Da, slažem se. Ali pogrešili ste. Vreme određeno za polazak je jedanaest sati." Ylith je razmislila i zatresla glavom. "Vaša Visosti, sigurno niste u pravu. Moj je izvor sama istorija."
"Ne sviđa mi se ići protiv istorijei," izjavila je Marija, "ali pre sat vremena sam razgovarala s kočijašem. Vrlo je jasno rekao jedanaest."
"Meni je rečeno osam", usprotivila se Ylith.
"Sigurno su vam krivo rekli", uveravala ju je Marija.
"Idem proveriti", odlučila je Ylith.
Nestala je odavde i stvorila se u šarenom kraljevstvu koje postoji između diskretnih slojeva postojanja i požurila kroz njih sve do Knjižnice važnih zemaljskih datuma i vremena smeštene u Duhovnom Zapadu 12 11, gde se čuvala istorija svega s toačnim vremenima.
Ylith je prišla velikom, nedavno instaliranom kompjuteru koji je pratio činjenice o Zemlji za Duhovno Kraljevstvo. Kompjuter je bio inovacija protiv koje se mnogo duhova, i Dobrih i Zlih bunilo, jer kompjuteri su smatrani novim izumom kojeg vreme još uvek nije prihvatilo na odgovarajući način. Konsenzus između stvorenja Tame i Svetla glasio je da je ovde odgovarajuće pravilo: kako dole, tako gore, te da čak i duhovi moraju ići u korak s promenama koje se odvijaju na Zemlji.
Ylith je prišla otvorenom terminalu kompjutera i predstavila se.
Kompjutor je rekao: "Pretpostavljam da imaš problem. Reci mi štoa trebam znati."
Ylith nije gubila vreme. "Trebam tačan sat polaska u važnoj istorijskoj situaciji. Marija Antoaneta misli kako je sastanak s kočijašem koji je treba odvesti iz Pariza i od giljotine u dvadeset tri sata. Meni je rečeno dvadeset sati. Štoa je točno?"
"Žao mi je", oglasio se kompjuter, nakon ne više od nanosekunde stanke. "To je zabranjeni podatak."
"To je jednostavna činjenica i sigurno je u dosijeu! Ne može biti zabranjena!"
U stvari i nije", odgovorio je kompjuter. "Rečeno mi je da tako kažem ako neko pita za činjenicu određene klase činjenica."
"Koja je to klasa?"
"Klasa jednostavnih i očito lako ustanovljivih činjenica, koje su, u stvari, nemoguće za definisanje."
"Pa, zašto je tako teško pogledati to za mene, ili što god već radiš?"
"Činjenica sama po sebi nije problem", objasnio je kompjutoer. "To je rutina za traženje činjenica koja je upravo sada deaktivirana."
"Zašto?"
"Zato što tehničari instaliraju novi sortirni sistem za činjenice koje su već u dosijeu. Da bi ga mogli koristiti, moraće izmisliti novi sistem traženja koji će pronaći smisao u novom sortirnom sistemu."
"I u međuvremenu ntko ništa ne može pronaći? To je apsurdno! Zašto ne učiniš nešto u vezi toga?"
"Ja?"
"Da, ti!"
"Ne bih trebao", rekao je kompjuter. "Rekli su kako će mi javiti kad sve srede."
"Znači, govoriš kako ne znaš činjenicu o kojoj te pitam?"
"To uopšte ne govorim!" Kompjuterov je glas zvučao povređeno. "Znam sve činjenice.
Deaktiviran je samo moj sistem za njihovo traženje. Tako postaje tehnički nemoguće da ti kažem."
"Tehnički! Ali ne praktički!"
"Ne, naravno da nije praktički."
"Pa daj mi onda praktički odgovor. Ili ni to ne možeš učiniti?"
"Mogao bih kad bih hteo. Ali neću."
Ylith je u kompjuterovom glasu čula povređeni ponos. Odlučila je krenuti drugim putem. "Ne bi to učinio za mene?"
"Naravno, komad. Čekaj malo." Svetla su se upalila. Onda je kompjuter rekao: "Tri sata."
"Nemoguće", rekla je Ylith.
"Nije ono što si očekivala? Rekao sam ti, sistem za traženje je deaktiviran." "Znam, ali rekao si kako ga možeš premostiti."
"Jesam. Dobio sam tri sata!"
"Je li to uistinu najbolje što možeš? U redu, moraću se poslužiti time. Hvala ti."
5.
Ylith je požurila Mariji Antoaneti. "Koliko je sada sati? "
Marija je pogledala peščani sat. "Skoro će jedanaest."
Ylith je pogledala svoj vodeni sat. "Kod mene je skoro osam sati. Pa, dođavola i sve. U redu, idemo."
"Spremna sam", rekla je Marija. "Samo da uzmem torbicu. "
Vani je visoki kočijaš pocupkivao u mestu kako bi održao cirkulaciju i s vremena na vreme zavirivao u kočiju kako bi pogledao visoki peščani sat koji je počivao na polici od palisandrovine. "Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo", mrmljao je sam sebi na švedskom.
Vrata Tuileriesa su se napokon otvorila i dve su žene žurno izašle, jedna plavuša, druga crnka.
"Vaša Visosti!" uzviknuo je visoki kočijaš. "Gde ste, dođavola, bili?"
"Kako to misliš, gde sam bila?" pitala je Marija. "Ovde sam u dogovoreno vreme." "Mrsko mi je proturečiti vam, ali kasnite četiri sata. To će stvoriti probleme."
"Ja? Kasnim? Nemoguće!" Okrenula se prema Ylith. "Koliko je kod vas sati?"
Ylith je pogledala svoj mali peščani sat za putovanja. "Osam sati."
Marija je pogledala svoj. "Kod mene je tačno jedanaest."
A na mome", rekao je kočijaš, "tri ujutro!"
Njih troje su se zapanjeno gledali, simultano žaleći nedostatak jedinstvenog vođenja vremena na svetu u to vreme. Ylith je sada postalo bolno jasno kako Marija Antoaneta računa po francuskom rojalističkom vremenu, kočijaš po švedskom reformisanom vremenu, a ona sama po duhovnom standardnom vremenu, i da je po svakom od ovih vremena, i mnogim drugima, Marija Antoaneta zakasnila na ključni sastanak.
Kočijaš je rekao: "Tu nema pomoći, idemo. Ali kasnimo, jako kasnimo."
Marija je pogledala peščani sat. "Skoro će jedanaest."
Ylith je pogledala svoj vodeni sat. "Kod mene je skoro osam sati. Pa, dođavola i sve. U redu, idemo."
"Spremna sam", rekla je Marija. "Samo da uzmem torbicu. "
Vani je visoki kočijaš pocupkivao u mestu kako bi održao cirkulaciju i s vremena na vreme zavirivao u kočiju kako bi pogledao visoki peščani sat koji je počivao na polici od palisandrovine. "Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo", mrmljao je sam sebi na švedskom.
Vrata Tuileriesa su se napokon otvorila i dve su žene žurno izašle, jedna plavuša, druga crnka.
"Vaša Visosti!" uzviknuo je visoki kočijaš. "Gde ste, dođavola, bili?"
"Kako to misliš, gde sam bila?" pitala je Marija. "Ovde sam u dogovoreno vreme." "Mrsko mi je proturečiti vam, ali kasnite četiri sata. To će stvoriti probleme."
"Ja? Kasnim? Nemoguće!" Okrenula se prema Ylith. "Koliko je kod vas sati?"
Ylith je pogledala svoj mali peščani sat za putovanja. "Osam sati."
Marija je pogledala svoj. "Kod mene je tačno jedanaest."
A na mome", rekao je kočijaš, "tri ujutro!"
Njih troje su se zapanjeno gledali, simultano žaleći nedostatak jedinstvenog vođenja vremena na svetu u to vreme. Ylith je sada postalo bolno jasno kako Marija Antoaneta računa po francuskom rojalističkom vremenu, kočijaš po švedskom reformisanom vremenu, a ona sama po duhovnom standardnom vremenu, i da je po svakom od ovih vremena, i mnogim drugima, Marija Antoaneta zakasnila na ključni sastanak.
Kočijaš je rekao: "Tu nema pomoći, idemo. Ali kasnimo, jako kasnimo."
6.
Mack je dremao u Hotelu de Ville kad ga je neko grubo protresao za rame.
"Šta je?" Naglo se probudio i ugledao malo, bradato lice.
"Ja sam Rognir, patuljak."
"Oh, da." Mack je seo i protrljao oči. "Pretpostavljam da jesi. Šta mogu učiniti za tebe?" "Baš ništa. Ali donosim ti vesti. Ylith me zamolila da navratim i kažem ti kako je uspela požuriti kraljicu. Nešto je u vezi nepouzdanosti upetljano s vremenom, ali tog se dela ne mogu setiti."
"Prokletstvo!" opsovao je Mack. "Znači, kraljevska kočija krenula je na svoj kobni put prema Varennesu?"
"Ako ti tako kažeš", prihvatio je Rognir. "Ntko se nije potrudio mene izvestiti o onome što se događa."
Mack je objasnio: "Pokušavam spasiti kraljevsku porodicu od hapšenja. Ali ne znam što sada učiniti osim ako ne nabavim konja."
"Konja? Šta će ti konj?"
"Kako bih stigao u Saint-Menehould gde ću dobiti drugu šansu da promenim sudbinu Luja XVI. i Marije Antoanete."
"Zašto tamo ne odeš magijom?" upitao je Rognir i natočio Macku punu čašu vina. "Ne znam prave reči", priznao je Mack.
"Onaj drugi tip bi znao."
"Koji drugi tip?"
"Onaj kojem sam pomogao na Stiksu." "Misliš Faust?"
"Tako mi svi kažu."
"Ja sam isto Faust."
"Ako ti tako kažeš."
"Ali on me se pokušava rešiti!"
"Onda je to tvoj problem", rekao je Rognir. "Ništa osobno. Pretpostavio sam kako će, ako njemu pomognem, to dovesti u škripac određenog demona kojeg poznam. Prevario me na poslednjem poslu. Patuljci imaju dugo pamćenje."
"I kratke, čekinjave brade", dodao je Mack. "Prokletstvo! Kako da dođem do Saint- Menehoulda pre kraljevske kočije?" "Trebaš otići odavde i nabaviti konja", odvratio je Rognir. Mack je zurio u njega. "Misliš da je to tako jednostavno?" "Bolje da je", primetio je Rognir, "ili si uistinu u velikoj frci." Mack je kimnuo. "U pravu si. U redu, idem."
Nakon nekog vremena, Mack je galopirao kroz mračnu šumu na snažnom, crnom pastuhu. Uzeo ga je iz štale koju je Rognir pronašao za njega ispred Tuileriesa, u ime Komiteta javne sigurnosti. Niko mu nije želeo proturečiti.
I tako je galopirao slabo osvetljenim šumskim putem i čestitao sebi na krasnom konju koga je izabrao. Onda je čuo nešto iza sebe, okrenuo se i pogledao, opet se okrenuo i pognuo na konjev vrat. Da, imao je brzog konja, ali ne dovoljno brzog da bi jahaču iza sebe onemogućio postojano smanjivanje razdaljine.
Nije bilo ničega što je mogao učiniti u vezi toga. Progonitelj ga je sustigao, pa je video da je to Faust koji se zlobno cerio, crni reveri njegovog kaputa divlje su lepršali, vetar mu je nabio šešir na čelo.
"Pa, varalico, opet se srećemo!" viknuo je Faust.
Neko su vreme galopirali jedan pored drugog. Mack je imao puno problema samo da bi ostao na konju, jer mu galopiranje u punoj brzini kroz mračnu šumu s drugim jahačem, koji urla uvrede, tik uz njega, nije bilo uobičajena praksa. Navodno ni Faustova. Ali mag iz Wittenberga se dobro snalazio, jahao je poput husara, kako bi se reklo, a također je uspevao držati Helenu na konju iza sebe, njene lepe ruke bile su mu omotane oko pojasa. Mack je, naravno, teglio Margaritu, koja je do sada ćutala, očarana treperavom igrom mesečine i sena. Konjanici su bili iste težine. Ali Faust je imao veliku prednost u samopouzdanju.
"Odustani od svojih pretenzija na moje veličanstveno ime!" grmio je Faust. "Jer uskoro će postati jasno kako je samo sam Faust prikladan pisati beleške sudbine koja nosi trag njegove psihe, a ostalim jadnim budalama poput tebe je bolje da se maknu pre no što uistinu ne počnem primenjivati vrlo, vrlo drastične mere, razumeš što mislim, mali?"
Faustove su reči bile izobličene, a njegovo oponašanje slenga budućnosti bilo je jadno, ali bit njegovih reči bila je jasna: Gubi mi se s očiju, inače ...
"Ne mogu sada odustati!" povikao je Mack. "Ovo je moja priča!"
"Možeš misliti. Ja sam jedini i najveći Faust!" viknuo je Faust, a svetlucanje njegovih plamenih vukodlačkih očiju bilo je uznemirujuće. Približio je svog konja Mackovom, i iz unutarnjeg džepa kaputa izvadio predmet dug oko devedeset centimetara i optočen draguljima, a po svetlucanju oko njega bilo je jasno kako to nije obično žezlo, kao što je izgledalo, nego magično, koje je Mack ukrao, u ovom slučaju, od Kublaj-kana. Ali magično žezlo je sada bilo u Faustovim rukama, a te ruke nisu poznavale milost. Po načinu na koji je Faust držao žezlo, Mack je mogao reći kako je mag iz Wittenberga nekako aktivirao njegove moći; tj. kad ste ga uperili u osobu i rekli "Bang!" ta je osoba dezintegrisana na način koji je prethodio zrakama smrti kasnijeg doba.
Suočen s toliko okultne vatrene moći, Mack je gotovo izgubio nadu. Onda je ispred sebe video očajničko pomagalo za izbegavanje zrake moći iz žezla. Pomagalo se uzdizalo u obliku velikog hrasta. Mack je pažljivo preračunao svoj potez, a onda svog konja skrenuo na Faustov put. Faust je skrenuo na drugu stranu, nagonski potez pod takvim okolnostima, a Mack je skrenuo desno, oko stabla, dok se Faust frontalno zabio u njega s takvom silinom da su zvezde koje je video nakratko postale vidljive i Mackovim očima iako su bile imaginarne. Mack je iza sebe čuo kako je Margarita saosećajno uzdahnula. Doktor se srušio na zemlju, ošamućcn, dok je njegov podivljali konj otrčao u jednom smeru, a Mack odgalopirao u drugom, putem koji je vodio u Saint-Menehould. Helena, uteha ratnika, skočila je na zemlju pre trenutka udara, nekoliko se puta zakotrljala, stala na noge i popravila frizuru. Porinuće jednog čarobnjaka ili hiljade brodova - njoj je bilo svejedno. Mora izgledati najbolje bez obzira na prigodu.
7.
Nakon što je usamljen prešao značajnu udaljenost, Mack je došao do čistine u šumi. Tu je ugledao gostionicu iz čijeg je dimnjaka izlazio stup dima. Činila se pogodnim mjestom za neophodan predah. Stao je, pomogao Margariti da sjaše, vezao konja za stup namenjen toj svrsi i doneo mu vode iz obližnjeg bunara. Onda su on i Margarita ušli unutra.
Tamo je bio uobičajeni gostioničar koji je za šankom glancao čaše, a u uglu sobe gorila je lepa vatra. Još je jedan putnik sedeo u njenoj blizini, leđima okrenut Macku, i grejao ruke na vatri.
"Dobar dan, putnici", pozdravio je gostioničar. "Hoćete li čašu konjaka za poboljšanje apetita?"
"Prerano je za piće", odvratio je Mack. "Samo šalju biljnog čaja da nas održi budnima."
"Sedite pored vatre i ugrejte se", ponudio je gostioničar. "Biljni čaj mi se baš kuva, odmah ću vam ga doneti."
Mack je prišao vatri i seo pored nje i uljudno kimnuo čoveku koji je tamo već sedeo, omotan u dugi plašt, lica skrivenog kapuljačom, s lukom naslonjenim na zid pored njega.
"Dobro veče", rekao je čovek i zbacio kapuljaču.
Mack je zurio. "Znate, mislim da sam vas već negde video."
"Možda ste videli moju bistu u muzejima", odgovorio je stranac. "Ja sam Odisej, a kako sam došao ovamo iz svoje kuće u predgrađu Tartara, bila bi lepa priča, kad bismo imali vremena. Ali nemamo. Vi niste slučajno Faust, zar ne?"
Odisej je govorio homerskim grčkim, s blagim naglaskom Itake, kojeg je Mack mogao razumeti pošto Mefistofeles nikad nije uzeo natrag svoju čaroliju jezika.
"Pa, da", rekao je Mack. "To jest, poznajem ga na određeni način. Bolje rečeno, obavijao sam Faustov posao za njega, ali sada se dvoumim u vezi celog predloga."
"Jesi li ti onaj Faust koji putuje s Helenom?" pitao je Odisej.
"Ne, to je onaj drugi", odvratio je Mack. "Ja putujem s Margaritom." Okrenuo se kako bi Odiseju predstavio Margarini, ali otkrio je kako je devojka već zaspala u uglu separea.
"Ali ti tvrdiš da si ti također Faust?" nastavio je Odisej.
"Upravo sada, glumim Fausta u nekom takmičenju između Tame i Svetla. Ali pravi me Faust pokušava izbaciti."
"I šta nameravaš učiniti?" zanimalo je Odiseja.
"Uopšte nisam siguran", uzdahnuo je Mack. "Počinje mi opterećivati savest, to što sam preuzeo njegovu ulogu. Možda bi jednostavno trebao odustati i prepustiti mu ulogu Fausta."
Odisej je primetio: "Meni se čini da radiš prilično dobar posao. Zašto bi odustao? Šta Faust ima, a ti nemaš?" "Pa znate, taj drugi Faust je veliki mag, pa ima pravo predstavljati ljudski rod ..."
"Ma nikako!" Odisej se jače omotao plaštem. "Zašto bi mag predstavljao ljudski rod? Oni su isto što i političari, samo gori. Zar još uvek ne znaš istinu? Magija uvek radi protiv ljudskog roda."
"Nikad o tome nisam tako razmišljao", priznao je Mack.
"Magija je moć, a samo je nekolicina ljudi dobra u njoj. Misliš li kako je u redu da gomila magova vodi ljude? Bi li uistinu želeo da Faust vlada tobom?"
"Samo sam pretpostavio kako magovi znaju više od običnih ljudi."
"Ono što znaju nije uvek korisno nama ostalima. Ja imam neka iskustva s magovima. U moje smo vreme imali Tireziju. On je bio uistinu superioran. Ali misliš li da bi mu dopustili da nas vodi u politici ili ratu? Nikad! Naš vođa, Agamemnon, bio je nesavršen na mnogo načina, ali bio je čovek, i nije tvrdio kako poseduje nekakve posebne providnosti od bogova ili duhova. Čuvaj se ljudi koji tvrde, da pričaju u božje ime!"
"Ali on je pravi Faust!"
"Možda je. Ali to ga ne čini pravim vlasnikom faustovskog duha. To si ti, moj dragi Mack, čovek koji stoji onakav kakav jest, bez posebnih znanja ili sposobnosti, bez magičnih moći, i uprkos tome pokušava vladati sobom."
Mack je sa zahvalnošću primio ove hrabre reči. Popio je svoju šolju čaja koju mu je gostioničar doneo, ustao i probudio uspavanu Margaritu kako bi popila svoj čaj. "Bolje da krenemo."
"A Faust?"
"Prati me."
"Ah, dobro", rekao je Odisej. "Jesi li čuo, Ahileju?"
Ahilej, koji je spavao u mračnom uglu separea, uz trzaj se probudio i seo. "Jesi li me zvao, Odiseju?"
"Pripremi se, prijatelju moj! Faust stiže!"
Odisej i Ahilej! Mack se nadao kako će ova dvojica prilično dugo zadržati Fausta. "Dođi, Margarita", pozvao je. "Dolazim", složila se i zaustavila zevanje.
Napustili su tavernu, uzjahali i opet krenuli u smeru Saint-Menehoulda.
8.
Faust je u gostionicu u šumi stigao dvadeset minuta kasnije. Na čelu je imao žućkastu modricu od svog čeonog sudara s hrastom, ali sve je drugo izgledalo u redu. Helena je bila raskuštrana od vetra, ali ljupkija nego ikad.
Faust je ušao u tavernu i našao se licem u lice s Odisejom koji mu se obratio: "Znam ko si ti. Tvoje je ime Faust."
"To nije nikakva tajna", odgovorio je Faust.
"I imaš Helenu u svojoj vlasti."
"Pa, naravno da je imam!" rekao je Faust. "Ona je najlepša žena na svetu, i zbog toga jedina družica dostojna mene. Ko si ti i šta želiš?"
Odisej je predstavio sebe i Ahileja. Ako je Faust bio impresioniran, nije to pokazivao. "Stvar je u tome", objasnio je Odisej, "što želimo Helenu natrag. Tvoj je demon nije imao pravo oteti iz doma njezinog supruga u Tartaru."
"To sa mnom nema veze", odbio je Faust. "Dobio sam je i zadržaću je."
"Čini mi se kako smo ovo već i pre čuli", rekao je Odisej aludirajući na događaje koji su započeli Ilijadu, kad je Ahilej prigovorio zbog davanja devojke po imenu Brizeida Agamemnonu, i kad je Agamemnon nije želeo da vrati, pa se onda durio u svom šatoru sve dok Grci nisu gotovo izgubili Trojanski rat.
"Možda si čuo", dodao je Ahilej. "To nije važno. Daj nam je."
"Nema teorije. Hoćete li je pokušati uzeti od mene?" Iz unutarnjeg je džepa plašta izvadio kremenjaču.
"Kad bismo želeli, veruj mi, mogli bismo", rekao je Odisej. "A tvoje oružje nas ne bi zaustavilo. Daj spremi mač, Ahileju. Postoji bolji način."
Odisej je stavio dva prsta u usta i zazviždao, dugi, niski, otužni zvižduk kojem je gotovo odmah odgovoreno vrištavom i urlajućom bukom koja je u početku sličila vetru, a onda se razaznala kao glasovi starica.
Vrata taverne naglo su se otvorila pod naletom smrdljivog zraka. Furije su uletele unutra. Došle su kao velike vrane prašnjavog crnog perja, vrištale i kreštale i sve bombardovale smrdljivom nečistoćom. Onda su se pretvorile u svoje ljudske oblike - tri starice, dugih nosova, crvenih očiju, odevene u otrcane, crne prašnjave haljine. Alekta je bila debela, Tizifona mršava, a treća, Megera je bila i debela i mršava, ali sve na krivim mestima. Sve su sestre imale oči poput pečenih jaja iz kojih je nestalo žumance. Plesale su oko Fausta, vrištale i cerile se, smejale i hukale, skakale i vrtele se, a Faust je pokušavao dostojanstveno da odćuti , ali bilo je to teško uz ovakvu predstavu drevnih babuskara.
Faust je na kraju rekao: "Ovakvo vam ponašanje neće doneti ništa dobra, drage moje dame, jer ja nisam iz vašeg vremena i konstrukta, pa nije verovatno kako će me vaše prisustvo ispuniti pobožnom stravom."
"Pobožnom, bezbožnom", kazala je Tizifona. "Možda te fizički ne možemo prisiliti. Ali otkrićeš da je vrlo problematično razgovarati kad ti celo vreme vrištimo u uvo."
"To je apsurdno", pobunio se Faust.
"Ali je tako", ustvrdila je Tizifona. "Možda želiš čuti kako pevamo posebno iritantnu narodnu pesmu od nekoliko stotina strofa? Cure, sve zajedno."
Faust se povukao kad su Furije počele ranu helensku verziju "Zakotrljaj bačvu". Na neki je način podsećalo na čopor uspaljenih hijena, ali je bilo gore, puno gore. Faust je neko vreme trpeo, ali je otkrio kako ne može misliti, jedva može disati i napokon je u očaju podigao ruku.
"Tražim trenutak tišine, dame, kako bih razmislio o svoj situaciji."
S dragocenom tišinom koja je opet vladala u njegovoj glavi, Faust se povukao na drugi kraj prostorije kako bi na brzinu porazgovarao s gostioničarem. Ali Furije mu nisu verovale, jer su odmah počele međusobno razgovarati, glasovima koji su izgledali kao da dolaze iz njegovog vlastitog uma. Glasovi su se pretvarali da su njegova vlastita unutarnja savest i govorili: "Pa dođavola, nemam pojma kako sam se našao u ovom škripcu. Ne mogu se čak ni čuti kako mislim uz svu ovu buku u mojoj glavi. A i kad bih mislio, o čemu bih mislio?
Heleni? Ali kako mogu misliti o Heleni kad su mi ove stare veštice ispunile um strahom i odbojnošću od njih samih?" Iako su mu starice stavljale ove misli u glavu, Faustu se činilo kako su to njegove vlastite misli, pa je rekao: "Kakva je korist od toga što imam Helenu kad je jedino što u glavi mogu čuti recept za krvavi puding i neke upute kako varati u mah-jongu? Pa, vidim da su me ove starice pobedile." Onda je glasno rekao: "U redu, pošto je tako žarko želite, uzmite je!"
Tri su starice nestale naglo kao što su se i pojavile. Helena je nestala s njima. Odisej i Ahilej su također otišli, a Faust je pojeo komad hleba i isprao ga vrčem vina. Živciralo ga je što je izgubio Helenu, ali kad smo već kod toga, nije ju baš previše ni želieo. To što je se rešio oslobodilo ga je da sve svoje moći posveti glavnom cilju, postati ubeleženi Faust u takmičenju između Tame i Svetlosti.
Nije bilo vremena za gubljenje. Izašao je van, opet uzjahao i uskoro je žestoko prašio Mackovim tragom.
9.
Mack je napokon došao do čistine, a ispod nje je bilo selo Sommevesle gde se Mack nadao pronaći vojvodu de Choiseula, veliku belu nadu rojalista. Zatekao ga je kako sedi pred gostionicom na kraju grada i čita oglase o rabljenim konjima u pariškim novinama. "Vi ste vojvoda de Choiseul?" pitao je.
Čovek je podigao pogled s novina i pogledao Macka preko žicanih okvira naočala. "Ja sam taj."
"Imam vesti o kralju!"
"Pa, bilo je vreme", primetio je vojvoda de Choiseul. Otvorio je naslovnicu novina i pokazao depešu Pariškog revolucionarnog žurnala.
"Jeste li videli ovo? Danton i Saint-Just traže kraljevu glavu, također i onu Marije Antoanete. To smo u starim danima zvali klevetom i oštro kažnjavali. Ali danas ljudi mogu objavljivati što žele. I to zovu napretkom! Gde je kralj, gospodine?"
"Dolazi ovamo", odgovorio je Mack.
"Kada?"
"Baš i nisam siguran", priznao je Mack.
"Oh, to je super", rekao je sarkastično vojvoda de Choiseul, stavio monokl na levo oko i s
neodobravanjem gledao Macka. "Kasne već satima, seljaci su spremni za linč jer misle kako smo ovde da uberemo porez, a vi mi kažete da dolazi. A kad tačno dolazi?"
"Teško je biti precizan o dolascima kraljeva", kazao je Mack. "Ide najbrže što može. Kraljica je morala obaviti određene pripreme. Zato još nemojte otići. Kraljevski par je na putu."
"Kraljevski seljaci su također na putu", pokazao je vojvoda rukom. Mack je pogledao i video gomilu seljaka naoružanih vilama kako su se sakupili u kompaktnu gomilu na drugom kraju ulice.
"Pa, šta sa tim?" upitao je Mack. "Oni su samo seljaci. Ako vam počnu praviti probleme, pobijte ih."
"Vama je to lako reći, mladiću. Vi ste očito stranac. Ne živite ovde. Ali ja imam imanja puna tih tipova. Moram biti u slozi s njima do godine kad budem vršio droit du seigneur*. Ovo je Francuska, gde je seks važan! Uostalom, oni seljaci su samo vidljiva nekolicina. Hiljade ih ima izvan grada, a sa svakim satom ih dolazi sve više. Mogu nas razbiti bez problema. A vi mi savetujete da ih pobijem!"
"To je bio samo predlog", napomenuo je Mack.
"Opa", rekao je vojvoda de Choiseul i okrenuo se. "Ko je ovo?"
Jahač u crnom je galopirao cestom, reveri kaputa su lepršali iza njega. Bio je to Faust.
Dokloparao je u dvorište, skočio s konja i prišao grofu
"Teško je biti precizan o dolascima kraljeva", kazao je Mack. "Ide najbrže što može. Kraljica je morala obaviti određene pripreme. Zato još nemojte otići. Kraljevski par je na putu."
"Kraljevski seljaci su također na putu", pokazao je vojvoda rukom. Mack je pogledao i video gomilu seljaka naoružanih vilama kako su se sakupili u kompaktnu gomilu na drugom kraju ulice.
"Pa, šta sa tim?" upitao je Mack. "Oni su samo seljaci. Ako vam počnu praviti probleme, pobijte ih."
"Vama je to lako reći, mladiću. Vi ste očito stranac. Ne živite ovde. Ali ja imam imanja puna tih tipova. Moram biti u slozi s njima do godine kad budem vršio droit du seigneur*. Ovo je Francuska, gde je seks važan! Uostalom, oni seljaci su samo vidljiva nekolicina. Hiljade ih ima izvan grada, a sa svakim satom ih dolazi sve više. Mogu nas razbiti bez problema. A vi mi savetujete da ih pobijem!"
"To je bio samo predlog", napomenuo je Mack.
"Opa", rekao je vojvoda de Choiseul i okrenuo se. "Ko je ovo?"
Jahač u crnom je galopirao cestom, reveri kaputa su lepršali iza njega. Bio je to Faust.
Dokloparao je u dvorište, skočio s konja i prišao grofu
__________
* droit du seigneur (fr.) - navodno pravo koje feudalni vlastelin može iskoristiti kako bi imao seksualne odnose s vazalovom mladenkom u njihovoj prvoj bračnoj noći - (prim, prev.)
__________
__________
Vaše su zapovedi poništene", izjavio je Faust. "Gospodine, smesta odvedite svoje trupe odavde."
"Hoity-toity*", odvratio je vojvoda de Choiseul koji je obožavao šaljive engleske izraze. "A ko biste vi mogli biti?"
"Doktor Johann Faust, vama na usluzi."
"Ne," usprotivio se Mack, "u stvari, ja sam Johann Faust."
"Dva Fausta donose kontradiktorne poruke", mrmljao je vojvoda de Choiseul. "Pa, znate šta. Mislim da je bolje da vas dvojica ostanete ovde sa mnom dok ne otkrijemo šta se događa. Vojnici!"
Ljudi su zgrabili Faustovog konja i njegovu osobu. Mag se uzalud opirao njihovim čeličnim rukama. Mack, koji je video razvoj događaja, naglo je odskočio pre no što su ga mogli zgrabiti, potrčao preko malog trga prekrivenog lišćem i skočio na svog konja. Zabio mu je mamuze u bok i odgalopirao solidnim tempom, a Faust, koga su vojnici držali, je za njim izvikivao kletve.
10.
Emile Drouet, upravnik pošte Saint-Menehoulda sedeo je u stolici pokraj prozora svoje spavaće sobe, kasno u noći, i još uvek očekivao tekliće iz Pariza. Noć je bila hladna i tiha, dobrodošlo olakšanje od uzbudljivog dana. Bilo je fenomenalnih vesti iz Pariških komiteta! A celog su dana plemićki begunci prolazili kroz selo na putu prema granici! Drouetove su misli ipak bile praktične. Pitao se kako će predstojeća revolucija uticati na poštanske usluge. Ranije tog dana rekao je supruzi: "Vlade mogu dolaziti, vlade će odlaziti, ali bez obzira ko ih vodio, trebaće pouzdanu poštansku službu." Ali je li to bila istina? Drouet i njegove kolege naporno su radili kako bi tako i bilo. Zakomplikovali su postojeći poštanski sistem na mnoge dovitljive načine tako da ga nikakvo novo osoblje neće shvatiti. "Trebaće nas da im ga sredimo." Ali još uvek nije bio potpuno siguran. Revolucije su čudne stvari ...
Trg ispod njegovih prozora bio je obasjan mesečinom. Čak i u ovo kasno doba nekoliko je ljudi prolazilo amo-tamo. Onda je čuo zvuk klopotanja, kao kod konjskih kopita, kako odjekuju s mračnih brda koja su ležala iza tamne i vlažne šume. I putnik je došao jašući, jašući, iz tame šume u tamu civilizacije.
Građanin Mack, jer to je bio on, skočio je sa sedla i popravio revolucionarnu kapu na svojoj glavi. Prodorno je gledao oko sebe očekujući kako neće videti ništa naročito, ali se ipak iznenadio. Iza njega je još jedan konj ušao u grad, sporije. Na ovom je jahala Margarita.
Mack je zaustavio konja pod prozorom monsieura Droueta. Rekao je: "Monsieur Drouet, moram vam pokazati nešto što bi vas moglo zanimati."
"A ko ste vi, gospodine?" zahtevao je Drouet.
"Ja sam", predstavio se Mack, "posebni izaslanik Saveta iz Pariza. Morate smesta poći sa mnom."
Drouet je nazuo drvene klompe, omotao se svojim dugim tamnim kišnim ogrtačem i sišao dole.
"Gde idemo?"
"Pokazaću vam. Margarita, ostani ovde s konjima."
Mack ga je proveo kroz selo na drugu stranu, pored štale, javnog zahoda i stupa, da bi napokon došli do malo korištenog puta u šumi.
"Šta je ovo?" pitao je Drouet.
"Ovo je obilaznica oko Saint-Menehoulda", odgovorio mu je Mack.
"Ali dragi moj gospodine, niko ne prolazi ovuda."
Mack je bio savršeno svestan toga. Takođe je znao daje baš negde u ovo vreme velika žuta kočija s kraljem i kraljicom trebala proći glavnim putem kroz Saint-Mene-hould. Očekivao je da će dovođenjem Droueta do ove malo korištene obilaznice eliminisati svaku mogućnost da se Drouet čak i nađe u kraljevoj blizini, a kamoli ga prepozna.
Trg ispod njegovih prozora bio je obasjan mesečinom. Čak i u ovo kasno doba nekoliko je ljudi prolazilo amo-tamo. Onda je čuo zvuk klopotanja, kao kod konjskih kopita, kako odjekuju s mračnih brda koja su ležala iza tamne i vlažne šume. I putnik je došao jašući, jašući, iz tame šume u tamu civilizacije.
Građanin Mack, jer to je bio on, skočio je sa sedla i popravio revolucionarnu kapu na svojoj glavi. Prodorno je gledao oko sebe očekujući kako neće videti ništa naročito, ali se ipak iznenadio. Iza njega je još jedan konj ušao u grad, sporije. Na ovom je jahala Margarita.
Mack je zaustavio konja pod prozorom monsieura Droueta. Rekao je: "Monsieur Drouet, moram vam pokazati nešto što bi vas moglo zanimati."
"A ko ste vi, gospodine?" zahtevao je Drouet.
"Ja sam", predstavio se Mack, "posebni izaslanik Saveta iz Pariza. Morate smesta poći sa mnom."
Drouet je nazuo drvene klompe, omotao se svojim dugim tamnim kišnim ogrtačem i sišao dole.
"Gde idemo?"
"Pokazaću vam. Margarita, ostani ovde s konjima."
Mack ga je proveo kroz selo na drugu stranu, pored štale, javnog zahoda i stupa, da bi napokon došli do malo korištenog puta u šumi.
"Šta je ovo?" pitao je Drouet.
"Ovo je obilaznica oko Saint-Menehoulda", odgovorio mu je Mack.
"Ali dragi moj gospodine, niko ne prolazi ovuda."
Mack je bio savršeno svestan toga. Takođe je znao daje baš negde u ovo vreme velika žuta kočija s kraljem i kraljicom trebala proći glavnim putem kroz Saint-Mene-hould. Očekivao je da će dovođenjem Droueta do ove malo korištene obilaznice eliminisati svaku mogućnost da se Drouet čak i nađe u kraljevoj blizini, a kamoli ga prepozna.
-------------
* hoity-toity (eng.) - gle ti njega! (prim, prev.)
-----------
Gospodine, ovo je ludilo", pobunio se Drouet. "Niko ne prolazi ovuda!"
"Obično ne ", složio se Mack. "Ali tiho! Zar ne čujete topot kopita kako brzo prilazi iz daljine?"
Drouet je slušao, Mack je slušao s njim. Bilo je neobično kako je mašta radila. Stajao je na tihom mestu, bez zvuka osim nežnog šuštanja prolaska vetra kroz meko lišće kestena i hrasta, a mogao se zakleti da čuje udaljeni zvuk kopita. Bila je to samo njegova mašta, naravno.
"Da, čujem ih", uzbuđeno je rekao Drouet.
"Naravno da čujete", prihvatio je Mack i čestitao sebi na zamisli.
Prerano, pokazalo se, jer je zvuk sada postao glasniji, praćen izdajničkim škripanjem opruga kraljevske kočije koje prelaze grbave, neravne obilaznice.
Mali listovi treperili su na nejasnoj mesečini. Drouet je zurio, ukočen, dok je zvuk postajao sve glasniji. A onda se pojavila kočija, bledo je svetlucala na mesečini. Približila im se, sada se sporo kretala zbog zavojitosti puta. Dok je prolazila Drouet je bacio pogled unutra i žestoko se trznuo od uzbuđenja zbog onog što je video. "Vaša Visosti!" uskliknuo je.
"Koji đavo?" promrmljao je Mack ispod glasa.
A onda je kočija prošla.
"Jeste li ga videli?" pitao je Drouet. "Bio je to kralj Luj, jasno kao dan. Sećam se da sam ga video prošle godine na kraljevskom primanju za sve poštanske upravnike Francuske. A i kraljica je takođe bila tamo!"
"To je sigurno bio neko drugi", opovrgnuo je Mack. "Ima puno ljudi u Francuskoj koji izgledaju poput njih dvoje."
"To su bili oni, kažem vam!" viknuo je Drouet. "Hvala, građanine, što ste me doveli do ove retko upotrebljavane obilaznice. Moram se vratiti u selo i dati uzbunu!"
Okrenuo se kako bi otišao. Mack nije znao što se dogodilo, ali je znao da ovakav razvoj događaja zahteva trenutnu akciju. U džepu je imao vrećicu peska, nešto bez čega iskusni džepar nikamo ne ide. Kako se Drouet okrenuo da ode Mack je izvadio vrećicu, zamahnuo njome i zahvatio Droueta po potiljku. Drouet se bezglasno srušio na rosno tlo šume.
Trenutak kasnije pojavio se usamljeni jahač, njegov grimizni plašt lepršao je iza njega. Bio je to Mefistofeles, izgledao je kao pravi demon iz Pakla na visokom crnom konju vatrenih očiju. "Jesi li video prolazak kraljevske kočije?" povikao je.
"Jesam", potvrdio je Mack. "Šta su oni ovde radili?"
"Ja sam ih skrenuo", ponosno je rekao Mefistofeles. "Maknuo sam ih s glavnog puta tako da ih Drouet neće moći videti. Rekao sam ti da ću pomoći."
"Uspeo si samo pokvariti stvari, eto ti tvoje pomoći", odbrusio je Mack. "Rekao sam ti kako to mogu obaviti sam."
"Samo sam pokušavao pomoći", primetio je Mefistofeles mrzovoljno i nestao, konj i sve ostalo.
Mack se okrenuo prema onesveštenom Drouetu. Izgledao je kao da će prilično dugo ostati onesvešten. Mack je odvukao njegovo telo u grmlje i prekrio ga granama. Onda je požurio do Margarite i konja. Još je uvek imao jednu šansu kako bi spasio kraljevski par. Most kod Varennesa! S Drouetom onesveštenim ovde u Saint-Menehouldu, trebao bi uspeti držati most otvorenim i osigurati im beg u Belgiju!
11.
Bledo svetlo lauglovima ulica, pospani vojnici Nacionalne garde naslonjeni na svoje muškete, čuvali su uspavanu naciju. Onda je jutarnja tišina razbijena zvonjavom kopita Mackovog konja po kamenju i njenim odzvanjanjem od kamenih pročelja kuća.
Mack je brzo projahao kroz grad i došao do mosta iznad Airea. To nije bio veliki most. Bio je od kamena, a potpornji su bili drveni trupci srušeni u obližnjim Ardenima. Ispod njega je reka Aire mirno tekla na svom putu prema moru.
Most je bio prepun, jer su čak i u ovo doba na njemu bila brojna kola, prepuna robe, kojima su upravljali nervozni tipovi s dugim bičevima. Odmah je bilo jasno kako ništa ne može proći; sigurno ne ništa veliko i nezgrapno poput kraljeve žute kočije. Drouet ili ne, mostom se ne može. Osim ... Mack je odlučio da rizikuje .
"Oslobodite prolaz!" povikao je. "Dolaze važni ljudi!"
Začuo se zbor protesta. Mack je preuzeo ulogu prometnog policajca, mahao onome da pođe napred i onome da krene natrag, i cielo vreme vikao: "U ime Komiteta javne sigurnosti." Kočijaši su psujući, pušući, pijući, zviždeći, ali također i jako impresionirani, pokušali poslušati njegove zapovedi. Ali kako god brzo Mack uklonio kola, još ih se više našlo na mostu. Izgledalo je kao da se odsvuda pojavljuju, kola svih veličina i oblika, kola puna gnoja, jabuka, kukuruza, pšenice i ostalih proizvoda domišljatih Francuza i njihovih suseda Belgijanaca. Psujući i znojeći se, Mack je stajao u sredini i pokušavao upravljati prometom. Ali otkuda su, do đavola, sva ova kola dolazila? Podbo je konja i, s Margaritom u pratnji, prošao kroz prometnu gužvu na drugu stranu reke. Na drugoj je strani obišao mali zavoj i naišao na visoku figuru odevenu u belo oko koje je blistalo nezemaljsko svetlo čak i u pola belog dana. Ova je figura upravljala promet kola prema mostu.
"Ko si ti?" zarežao je Mack. "I što misliš, šta to radiš?"
"Oops", ustuknula je figura odevena u belo. "Nisi me trebao videti."
U tom se trenutku Mefistofeles materijalizovao, konj i sve ostalo, pored Macka. Pogledao je u belo odevenu figuru i uzviknuo: "Mihael! Šta radiš?"
"Samo sam slao neka kola u Varennes", odgovorio je Mihael, pomalo zlovoljnog izraza lica.
"I prouzrokovao zastoj u prometu", rekao je Mefistofeles, "i time onemogućavao našeg takmičatra. Petljaš se u takmičenje, Mihaele, a to nije dopušteno čak ni arhanđelu."
"Nije dopušteno niti demonu", primetio je Mihael. "Ne činim ništa više od onog što si ti učinio."
Mefistofeles ga je mrko pogledao. "Mislim kako je bolje da ovo raspravimo u četiri oka." Mihael je bacio pogled na Macka i napućio usne. "Da. Ima stvari koje ni jedan čovek ne treba čuti." Dva su se duha dematerijalizovala.
12.
Mack je požurio natrag do mosta. Bio je zaštopan, natrpan, napučen, pretovaren i preplavljen kolima i pripadajućim konjima i vozačima cielom dužinom i širinom. Kola su bila desno, kola su bila levo, a između njih mala, uska kola. Mack je besneo među njima i pokušao uvesti nekakav red. Ali sve je više i više kola dolazilo na most, privučeno Mihaelovim obećanjem o ranojutarnjim sniženjima cena na velikoj tržnici Varennesa.
Potpornji su zlokobno škripali. Tada su se poslednja kola jako natovarena sušenim haringama s Baltika ugurala na most. Čulo se pucanje napregnutih greda, a onda je cela stvar popustila.
Mack se sklonio s mosta na vreme da izbegne kupanje. Most se srušio kao u usporenoj snimci, kola su pospano padala u mirne vode Airea. Čuli su se brojni zlovoljni povici i glasno mukanje volova. Onda je nastupila tišina. A onda se, iz daljine, mogla čuti zvonjava - orme kraljevih konja dok je kraljevska kočija prilazila putem i zaustavljala se ispred srušenog mosta.
Ne gubeći vreme Mack je požurio do kraljevske kočije. "Vaša Visosti!" uzviknuo je. "Još uvek ima vremena."
"O čemu pričate?" pitala je Marija Antoaneta. "Most je blokiran. Izgubljeni smo."
"Ipak, još uvek postoji način", ustrajao je Mack.
"Koji, molim vas, recite?"
"Smesta izađite iz kočije, Vaše Visosti. Kupićemo konje od ovdašnjih seljaka i jahati, najpre natrag prema Parizu, tako će izgubiti trag, a onda ćemo opet skrenuti i preko granice stići u sigurnost. Još uvek ima vremena za vaš beg."
Luj se okrenuo prema svojoj supruzi. "Šta ti misliš?"
"Meni zvuči preriskantno", rekla je Marija Antoaneta.
Kralj se dvoumio, a Marija nije baš previše cenila plan, ali na kraju su se složili. Mack ih je izveo iz kočije. Stajali su na ranojutarnjem suncu i izgledali više nego blesavo, kao da nisu navikli stajati na vlastitim nogama. Mack je požurio i nabavio konje. Proračunao je kako se još uvek mogu izvući iz ovoga. Nakon svega, niko nije znao da je kralj ovde. Niko osim Droueta, a njega je ostavio čvrsto vezanog u Saint-Menehouldu.
Kralj je prišao konju kojeg je Mack nabavio za njega i s puno oklevanja uzjahao. Onda je Marija Antoaneta uzjahala drugog konja. Sve je napokon bilo spremno.
Ali onda se, ba o što su uspeli odjahati, na putu pojavio oblak prašine koji je narastao i razdvojio se u jahače. Bio je to Drouet, na čelu sa hiljade naoružanih ljudi. Primetio je žutu kočiju i povikao: "Kralj i kraljica! Uhapsite ih! Smesta se moraju vratiti u Pariz!"
Stražari su učinili što je tražio. Drouet je dojahao do Macka.
"Pa, opet smo se sreli. Niste se tamo dobro poneli prema meni, građanine. Mislim da ću vam uzvratiti uslugu."
Mahnuvši dvojici stražara, naredio je: "Ovaj je čovek kontrarevolucionar. Držite ga!" Mack je zatražio: "Reci mi samo jednu stvar. Kako si tako brzo došao ovamo?"
"Ne zahvaljujući tvojoj pomoći", odvratio je Drouet. "Na sreću, pojavio se ovaj gospodin i ponudio pomoć."
Jedan je jahač prišao i Mack je video da je to Faust.
"Opet ti!" procedio je kroz zube.
Faust se samozadovoljno nasmešio. "Lako sam pobegao vojnicima, a onda sam naišao na ovog tipa i pomogao mu, te time upropastio tvoj plan."
Onda se pojavio Mefistofeles. "Pustite tog čovjeka", obratio se Drouetu.
Drouet se jako uplašio demona, ali je promrmljao: "Ovaj čovek mora pred tribunal."
Mefistofeles je rekao: "Ispričavam se. Natprirodne stvari imaju prednost. Ovo je kraj takmičenja."
Pružio je na Mackovo rame. Zajedno su nestali. Trenutak kasnije, Margarita je također nestala.
PRESDUDA
1.
Nakon što ga je Mefistofeles odveo iz Varennesa nastao je prekid u kontinuitetu Mackove svesnosti. Sanjao je čudne snove, ali detalji su mu pobegli iz pamćenja. Onda je nastupilo razdoblje spavanja, i na kraju, Mack se probudio.
Otkrio je kako leži na zelenom krevetu na mutnom, nejasnom mestu. Pokušao je razaznati detalje, ali oni su se mutili pred njegovim očima. Ipak, znao je samo jedno mesto koje je imalo ovakav zeleni krevet. Sigurno je u Mefistofelesovoj kancelariji u Čistilištu! Ustao je i pogledao okolo. Iza niskog nadsvođenog prolaza nalazila se druga prostorija, a u njoj je bio sanduk sa spašenim Botticellijem.
Čuo se zvuk otvaranje vrata i Mack se okrenuo, spreman za nevolje. Ušla je Ylith. Nosila je smeđu usku haljinu koja je sezala do polovice listova njenih lepih nogu. Duga joj je tamna kosa bila spletena u malu pundžu koju su na okupu držale ukosnice u imitaciji oklopa kornjače. Njezino je lice bilo uobičajeno bledo, ali lagani nanos ruža dao je boju obrazima.
"Sve je gotovo", rekla je. "To je bio poslednji događaj u kojem si trebao birati." "I mislio sam da je Mefistofeles tako rekao! Šta se sada događa?"
"Sada počinje presuđivanje. Ja idem tamo. Samo sam navratila pogledati kako si." "To je lepo od tebe. Pretpostavljam kako ja nisam pozvan na presuđivanje?" "Koliko ja znam, nisi", odgovorila je Ylith.
"To je baš nalik na njih", rekao je Mack s nešto gorčine. "Mefistofeles je bio nasmejan i pažljiv kad je želieo da nešto učinim, ali sada kad je gotovo, nisam čak ni pozvan na proslavu."
"Ljudi su retko pozvani na ove stvari", primetila je Ylith. "Ali naravno, shvatam štoa želiš reći."
"A kad ću dobiti svoju nagradu?"
"Ne znam ništa o tome", odvratila je Ylith. "Jednostavno ćeš morati čekati. Ovo je Čistilište, a u Čistilištu ljudi čekaju."
Ylith je nestala uz elegantni pokret svojih vitkih ruku. Mack se neko vreme šetavao, a onda je na malom stolu ugledao gomilu knjiga i seo na stolicu pored njih. Podigao je Put u Pakao i kako ga pronaći, proizvod Satanic Pressa. Čitao je: "Želite li uistinu ići u Pakao? Nemojte se iznenaditi. Mnogi ljudi žele! Niste jedini. Pakao odlikuje važnost apetita. Za razliku od onog što kažu priče, te apetite možete savršeno zadovoljiti u Paklu. Problem je u tome što oni nikad ne ostaju zadovoljeni. Ali nikad nisu ostajali zadovoljeni ni kad ste bili živi. Da razmotrimo ..."
Iznenada se pojavio bljesak svetlosti i oblak dima. Kad se dim raščistio, tamo je stajao Faust. Izgledao je dobro, odeven u novu učenjačku halju s ovratnikom od hermelinovog krzna.
" Pozdrav!" rekao je Mack, sretan što vidi poznato lice, čak i ako je bilo Faustovo, čak i ako se mrštilo.
Faust je kazao: "Čuj, žuri mi se. Jesi li video kako je ovuda prošao visoki, vrlo mršavi čovek žućkastih očiju i duge, ravne tamne kose i pomalo čudnog izraza lica?"
Mack je zatresao glavom. "Niko nije prošao ovuda osim ženskog duha po imenu Ylith."
"Ne, ona nije osoba koju tražim. Grof od Saint-Germaina je rekao kako ćemo se ovde sastati. Nadam se kako neće zakasniti."
"Ko je on?"
Faust ga je superiorno pogledao. "Samo jedan od najvećih magova, eto ko. Pojavio se puno nakon tvog vremena."
"Ali tvoje je vreme također i moje vreme. Kako ti znaš za njega?"
Oh, pa", objasnio je Faust, "ja sam takođe veliki mag, najveći koji je ikad živeo, i za očekivati je da znam ljude u mom poslu i iz prošlosti i budućnosti. Živi ili mrtvi, ili još nerođeni, mi magi ostajemo u kontaktu."
"Bojim se kako bi bilo prerano da ti kažem", otklono je Faust. "Recimo samo da pripremam malo iznenađenje."
"Iznenađenje? Ali takmičenje je završeno."
"Takmičenje je zaista gotovo, iako će biti zanimljivo čuti što će Ananke reći o tvojim nespretnim i neinformisanim pokušajima da promeniš istoriju t. Ali uprkos tome što je ovo kraj, zadnja reč još nije izgovorena. Reći ću ti to jezgrovito, moj dragi Mack, sam Faust se još nije oglasio."
"Faust? Misliš na sebe?"
"Naravno da mislim na sebe! Ja sam Faust, nisam li?"
"Na neki način. Ali na neki način, ja sam također Faust."
Faust je dugo i oštro gledao Macka, a onda je zabacio glavu i nasmejao se.
"Ti, Faust? Moj dragi momče, ti si sušta suprotnost faustovskom idealu, podla vrsta stvorenja, zao, pokoran svojim gospodarima, izdajnik svojih prijatelja, vulgaran, neupućen u istoriju, filozofiju, politiku, hemiju, optiku, alhemiju, etiku, i iznad svega, glavnu nauku, magiju." Faust se okrutno nasmieješio. "A sada, Mack, neko si vreme bio u Faustovim cipelama, kao što dete može obuti cipele odraslog i možda napraviti korak ili dva. No sada je, na sreću, tvoj cirkuski trenutak na pozornici ljudske istorije završen. Moj prijatelju, nema ništa faustovskog oko tebe ili, u stvari, čak ni ničega zanimljivog. Ti si jedan od najbednijih običnih pripadnika ljudskog roda, i ovde te više ne trebamo."
"Oh, znači tako?" rekao je Mack, dok mu je um bio prepun nesuvislih odgovora. Ali govorio je zraku jer je nakon jednog komplikovanog pokreta leve ruke Faust nestao.
"Voleo bih kad bih to mogao činiti", primetio je glasno Mack, opet sam u Čekaonici Čistilišta, bes je isticao iz njega i bio zamenjen samosažaljenjem. Glasno je rekao: "Nije fer, staviti me nasuprot svih tih čuvenih ljudi, da ne spominjem duhove koji se mogu materijalizovati gde požele u treptaju oka, dok ja, obična, zemaljska vrsta čovjeka moram ići pešice i mučiti se, napraviti svaki korak gde god išao."
"Kakvo to turobno samosažaljenje čujem?", upitao je dubok i sarkastičan glas iza njega.
Mack se brzo okrenuo, zapanjen, jer je mislio da je potpuno sam. Tamo je bio Odisej, visok i veličanstven, sjajan u sveže izglačanoi beloj tunici. Preko nje je bio prebačen plašt s mnogo nabora koje su skulptori obožavali. Odisejevo je lice bilo tako otmeno da je moglo delovati da se obični čovek poput Macka, sa svojim običnim izgledom, prćastim nosom i pegicama, smatra nimalo privlačnijim od majmuna. Odisej je bio za glavu viši od Macka, koža mu je bila preplanula, mišićave ruke savršeno oblikovane.
"Zdravo, Odiseju", pozdravio je Mack. "Gde ćeš ti?"
"Idem u veliku dvoranu kako bih čuo Anankinu presudu i možda ponudio nekoliko vlastitih zamisli. A ti?"
"Čekam Mefistofelesa s nagradom koju mi je obećao."
Odisej je slegnuo ramenima. "Misliš li kako je mudro uzeti je? Lično, ja ne bih prihvatio ni obol od ovih današnjih demona. Žele od tebe napraviti roba tako da postaneš zavisan o njima. Ali svakome svoje. Zbogom, Mack."
I s tim je rečima Odisej oslobodio čaroliju putovanja iz svoje kožne vreće čarolija i nestao s vidika.
"Ovi stari Grci misle da su velike face", rekao je Mack osorno kad je Odisej otišao. "Imaju te stare bogove koji rade za njih, zato mogu učiniti toliko stvari. A i drže se zajedno, drevni bogovi i klasični ljudi. Dok neko poput mene, moderan čovek, ima samo iznemoglost vlastitog razuma koja ga vodi kroz zamršenost različitih svetova, i samo popuštajuću snagu vlastite dve noge da ga nose tamo gde želi ići. Ali postoje putovanja predaleka za ljudske noge."
"Ma da, tako kažeš?" primetio je glas iza njega.
Mack je imao trenutak kako bi se zapitao postoji li neki poseban mehanizam u svemiru koji omogućava ljudima da se uvek materijalizuju iza njegovih leđa. Okrenuo se i ugledao patuljka Rognira, koji je upravo ušao kroz rupu u podu koju je napravio svojim pijukom.
"Naravno da tako kažem", odvratio je Mack. "Svi se ostali ovde kreću pomoću magije. Trebaju samo reći reč i tamo su gde žele biti. Ali ja sam prisiljen hodati, a čak ni ne znam gde idem."
"To je stvarno gadno", rekao je Rognir uz veliku dozu sarkazma. "Šta misliš, frajeru, štoa ja radim?" "Ti? Nikad nisam o tome razmišljao. Kako ti putuješ?"
"Patuljci putuju na staromodni način. Pešice. Ipak, patuljci samo ne hodaju. Najpre kopaju tunele gde žele ići, a onda hodaju. Misliš da je lako kopati tunel?"
"Pretpostavljam da nije", odgovorio je Mack. Na trenutak je razmislio o tome. "Pretpostavljam kako ponekad naiđete na stene."
"Mesta kroz koja kopamo tunele imaju više stena nego zemlje", ustvrdio je Rognir. "Mi patuljci smo strahovito sretni kad nema ničega osim zemlje kroz koju treba prokopati tunel. Stene i kamene gromade su prilično gadne, ali najgore je kopati tunel ispod močvare. Moraš podupirati tunel kako napreduješ, a to znači da moraš seći drvene potpornje i dovući ih tamo gde su potrebni. Drveni potpornji ne dolaze spremni za rušenje, a šume su obično vrlo daleko od mesta gde želiš drvo. Ponekad koristimo male čupave ponije za pomoć, ali većinom je to snaga mišića i odlučnost."
"Pretpostavljam kako vam baš i nije dobro."
"Opet krivo", opovrgnuo je Rognir. "Mi patuljci smatramo kako nam je uistinu dobro. Mi nismo ljudi, seti se. Mi smo vrsta natprirodnih bića, iako od toga ne pravimo larmu. Mogli smo od onih na vlasti peticijom zahtevati posebne sposobnosti. Ali to nije naš način. Mi smo apsolutno jedina rasa u svemira koja nikoga ništa ne traži."
"Niste li zabrinuti ko će pobediti na takmičenju između Svetla i Tame?"
"Ni najmanje. Ishod ne utiče na nas patuljke. Stvari oko Dobra i Zla ostavljaju nas hladnima. Patuljci ne znaju ništa dobro osim kopanja, i ništa zlo osim kopanja, naravno. Naša je sudbina određena od rođenja do smrti: kopamo dok ne riknemo, kad ne kopamo šećemo svojim tunelima i pronalazimo dragulje i posećujemo derneke. Ne očekujemo duhove koji će doći i obaviti naš posao umesto nas."
"Pa, pretpostavljam da bih se trebao sramiti sam sebe", zaključio je Mack, i osećao se, u stvari, pomalo posramljeno. "Ali šta ti očekuješ da učinim?"
"Ispravi me ako grešim," rekao je Rognir, "ali nije li istina da se svi ovi duhovi i polubogovi i sam Faust bore za vlast nad ljudskim rodom u idućih hiljadu godina?"
"Tako sam ja to shvatio", odgovorio je Mack.
"Odlično. I štoa ćeš preduzeti u vezi toga?"
"Ja? Misliš ja lično?"
"Da, mislim upravo na tebe", potvrdio je Rognir.
"Pa... Ništa, pretpostavljam. Ne postoji ništa što mogu učiniti. A i ako postoji, zašto bih?" "Jer razgovaramo o tvojoj sudbini, tupane", razljutio se Rognir. "Ne želiš pravo glasa o njoj?"
"Naravno da želim! Ali ko sam ja da govorim ljudima kako treba vladati?"
"Ko je taj koji će govoriti u ime ljudskog roda? Je li to Faust?"
Mack je zatresao glavom. "Faust misli kako je on Mr. Univerzalni, ali on je u stvari samo brbljavi mag s nekoliko dobrih trikova. Ljudi poput njega drukčiji su od nas ostalih. Znam neke od njihovih trikova, ali kad pričaju o višim izrazima alhemičarske umetnosti, to me ostavlja hladnim."
"Tako i treba biti", složio se Rognir. "Sve je to mlaćenje prazne slame. Postoji samo kopanje. To je za nas, patuljke, naravno. A što se tebe tiče, zašto bi dopustio da budaletina poput Fausta određuje kako će ti vladati?"
Mack je zurio u njega. "Ali što mogu učiniti?"
"Kao prvo", predložio je Rognir, "možeš se naljutiti."
Ali nisam ljut ni na koga", odvratio jc Mack. Ali čak i dok je poricao, osetio je treperenje dugo potiskivanog besa. Isprva je pomislio kako se pretvara, kao što se pretvarao u puno stvari u životu, rekao je sebi smiri se, proći će. Ali taj osećaj besa nije nestao. Umesto toga je narastao i proširio se glavom, sve dok nije osetio crni bes kako mu plamti u očima, juri žilama na vratu, preti kako će buknuti iz glave.
"Pa, dođavola, to nije u redu!" planuo je na kraju. "Niko ne bi trebao odlučivati o sudbini običnog čoveka osim samog običnog čoveka. Predugo smo dopuštali duhovima i takozvanim velikim ljudima poput Fausta da odlučuju o našim sudbinama. Sada je vreme da se nešto preduzme u vezi toga!"
"To su prave reči", pohvalio ga je Rognir.
Mack je opustio ramena. "Ali šta mogu učiniti?"
"To je zanimljivo pitanje", rekao je Rognir, okrenuo se prema tunelu kojeg je upravo iskopao i ušetao u njega.
Mack je kao ukopan stajao u sobi i neko vreme zurio u rupu kroz koju je Rognir nestao. Imao je veliku želju da sam uroni u nju. Ali naravno, ljudi ne uskaču u tunele poput patuljaka. Mack je prešao sobu i otvorio vrata. Vani se ogromni, nejasni krajolik Čistilišta pružao ispred njega. Brda su bila u blizini, zamagljena, činilo se da nestaju u magli, osim ako ono iza njih nisu planine obavijene maglom.
Mack je pogledao bolje i video nagoveštaj staze. Pratio ga je kroz vijugavu beložutu maglu. Stigao je do raskrsnice. Tamo je bio natpis koji je glasio PUT NA ZEMLJU i pokazivao u jednom smeru, PUT U PAKAO u drugom, PUT KOJIM STE DOŠLI pokazivao je put kojim je došao, a PUT U RAJ bio je poslednji smjer. Mack se odlučio i počeo hodati.
2.
Bio je vedar dan u delu Čistilišta rezervisanom za presudu o sudbini ljudskog roda. Nebo je bilo belo poput ribljeg trbuha, ali to nije bilo neuobičajeno za ovo doba godine. Ranije je palo nekoliko pahulja sniega, ali nije se očekivala prava mećava. U daljini su brda Ništavila bila niska plava crta na obzoru. Bilo je doslovno tačno da po vedrom danu možete videti beskraj. Mefistofeles i arhanđel Mihael su sedeli jedan pored drugog na visokom stubu s kog je nedavno sišao Simon Stylitcs, koji je pronašao bolji način za ponižavanje duha tako što je odabrao kaznu iz budućnosti i prisilio se gledati TV reprize svake utakmice koju su Tampa Bay Buccaneersi ikad odigrali.
Mihael već duže vreme nije posetio Čistilište, ne od onda kad se sastao s Mefistofelesom kako bi dogovorili takmičenje. Još je uvek postojala ista draga nejasnoća gde je nebo završavalo, a zemlja počinjala, ista zadovoljavajuća dvosmislenost o bojama stvari, ista nejasnoća oblika. Nejasnoća! I njena popratna pojava, moralna nesigurnost! Nakon dugog života punog apsolutnih kategorija, bilo je nešto osvežavajuće u njoj.
"Čistilište je potpuno isto kao što je uvek i bilo!" napomenuo je Mihael.
"Dragi moj arhanđele", odvratio je Mefistofeles, "ako na trenutak zauzdaš svoju žudnju za paradoksima, primetitćeš kako je ovde bilo puno promena. Ne primećuješ li svu ovu novogradnju?"
"Oh, to, naravno", složio se Mihael. "Ali to je prilično prolazno. Ispod toga je isto staro drago Čistilište." Pogledao je u smeru zapada. "Šta to grade tamo?"
Mefistofeles je pogledao u pokazanom mu smeru. "Ne znaš? To je nova Palata pravde gde će presuda biti objavljena."
Mihael je zurio u nju. "Izgleda kao kvalitetna građevina."
"Definitivno je dovoljno velika", rekao je Mefistofeles. "Koliko znam, pozvano je dosta gostiju s obe strane. Čak i neki ljudi, iako je to prilično neuobičajeno."
"Pa, to mi se čini jako pravedno", primetio je Mihael. "Napokon, odlučuje se o njihovoj sudbini.
"Šta?" frknuo je Mefistofeles. "Sile Svetla i Tame nikad nisu konsultovale ljude u dobrim starim danima. Samo smo im rekli kako će biti, a ako im se nije sviđalo, to je bio njihov problem."
"Nauka i racionalizam su sve to promenili", objasnio je Mihael. "To se inače zove napredak. Dobra stvar u ravnoteži, verujem." "Naravno da veruješ u to", rekao je Mefistofeles. "Šta bi drugo mogao reći, uzevši u obzir tvoju sklonost potvrđivanju." "A što bi ti drugo mogao reći nego suprotno?" pitao je Mihael.
"Tu si u pravu", priznao je Mefistofeles. "Obojica smo ograničeni svojim stajalištima."
"Toačno. Zato imamo Ananke za presudu."
"Uostalom, gde je Ananke?"
"Niko nije video njenu poslednju reinkarnaciju. Nužnost ima čudne načine ponašanja. I zbog njih se nema smisla žaliti. Ona samo kaže kako je to Nužno, a nikad ne objašnjava zašto."
"Ko to ide?" pitao je Mefistofeles.
Mihael je pogledao preko Čistilišta. Čak i sa savršenim vidom trebao mu je koji trenutak da uoči nešto malo poput čovjeka na ogromnom krajoliku baš ničega.
"To je Mack Toljaga!" uzviknuo je Mihael.
Mefistofeles je pogledao. "Jesi li sto posto siguran? To je čovek s kojim sam radio tokom ovog takmičenja."
"Oh, to je definitivno Mack", potvrdio je Mihael. "Je li moguće da si pogrešio u Krakowu, moj dragi demone? Nije li krivi Faust učestvovao u tvom takmičenju?"
Mefistofeles je opet pogledao i stisnuo usne. Izgledalo je kao da iz njegovih tamnih očiju suklja dim. Mrko je gledao Mihaela i rekao: "Čini mi se kako u svemu tome vidim profinjenu duhovnu ruku!"
"Odaješ mi previše priznanja", otklonio je Mihael.
Mefistofeles je opet pogledao. "To je definitivno tip koji je sučestvovao u takmičenju . Siguran si da on nije Faust?"
"Bojim se da nije. Njegovo ime je Mack, i on je običan zločinac. Bojim se da si odabrao krivog čoveka za odlučivanje o sudbini ljudskog roda, dragi moj Mefistofelese."
"A ti si odabrao krivog đavola ako misliš da ćeš se samo tako izvući!"
Mihael se nasmešio, ali nije odgovorio.
Mefistofeles je rekao: "Ovo ćemo kasnije srediti. Moram dole do dvorane za bankete.
Darkeri ovaj put osiguravaju cugu." Opet je pogledao preko Čistilišta. "Gde taj tip ide?" "Čitaj putokaz. Na putuje za Raj", pokazao je Mihael.
"Stvarno? Nisam znao kako postoji put do njega!"
"S vremena na vreme se menja", objasnio je Mihael.
"Ali zašto?"
"Mi sile Dobra", ponosito je izjavio Mihael, "ne pokušavamo provoditi puno vremena pitajući se zašto."
Mefistofeles je slegnuo ramenima. Dva su velika duha zajedno krenula prema Palati pravde.
"Niko nije video njenu poslednju reinkarnaciju. Nužnost ima čudne načine ponašanja. I zbog njih se nema smisla žaliti. Ona samo kaže kako je to Nužno, a nikad ne objašnjava zašto."
"Ko to ide?" pitao je Mefistofeles.
Mihael je pogledao preko Čistilišta. Čak i sa savršenim vidom trebao mu je koji trenutak da uoči nešto malo poput čovjeka na ogromnom krajoliku baš ničega.
"To je Mack Toljaga!" uzviknuo je Mihael.
Mefistofeles je pogledao. "Jesi li sto posto siguran? To je čovek s kojim sam radio tokom ovog takmičenja."
"Oh, to je definitivno Mack", potvrdio je Mihael. "Je li moguće da si pogrešio u Krakowu, moj dragi demone? Nije li krivi Faust učestvovao u tvom takmičenju?"
Mefistofeles je opet pogledao i stisnuo usne. Izgledalo je kao da iz njegovih tamnih očiju suklja dim. Mrko je gledao Mihaela i rekao: "Čini mi se kako u svemu tome vidim profinjenu duhovnu ruku!"
"Odaješ mi previše priznanja", otklonio je Mihael.
Mefistofeles je opet pogledao. "To je definitivno tip koji je sučestvovao u takmičenju . Siguran si da on nije Faust?"
"Bojim se da nije. Njegovo ime je Mack, i on je običan zločinac. Bojim se da si odabrao krivog čoveka za odlučivanje o sudbini ljudskog roda, dragi moj Mefistofelese."
"A ti si odabrao krivog đavola ako misliš da ćeš se samo tako izvući!"
Mihael se nasmešio, ali nije odgovorio.
Mefistofeles je rekao: "Ovo ćemo kasnije srediti. Moram dole do dvorane za bankete.
Darkeri ovaj put osiguravaju cugu." Opet je pogledao preko Čistilišta. "Gde taj tip ide?" "Čitaj putokaz. Na putuje za Raj", pokazao je Mihael.
"Stvarno? Nisam znao kako postoji put do njega!"
"S vremena na vreme se menja", objasnio je Mihael.
"Ali zašto?"
"Mi sile Dobra", ponosito je izjavio Mihael, "ne pokušavamo provoditi puno vremena pitajući se zašto."
Mefistofeles je slegnuo ramenima. Dva su velika duha zajedno krenula prema Palati pravde.
3.
Azzie je šetao vanjskim dvorištima Palačte pravde kad je naišao na Michelangela lično. Prepoznao je slikara sa slika koje je vidieo u knjigama o umetnosti na Demonskom univerzitetu. Michelangelo je upravo dovršavao divovsku fresku.
"Dobro izgleda", rekao je Azzie i stao iza slikara.
"Hoćeš li biti ljubazan i maknuti se sa svetla?" zatražio je Michelangelo. "Uslovi rada su dovoljno loši i bez tvog pogoršavanja." Azzie se pomaknuo. "Sigurno je divno stvarati umetnost."
Michelangelo se nacerio i krpom obrisao znojno čelo. "Ovo nije umetnost. Samo malo popravljam svoj stari rad."
Ali mogao bi napraviti originalnu sliku kad bi hteo, zar ne?" pitao je Azzie.
"Naravno. Ali da bi slikao, čovek mora težiti, a čemu težiti nakon što si dosegao Raj?" Azzie nije imao odgovora jer nikada nije o tome razmišljao. Michelangelo se vratio svom poslu, a Azzie je, gledajući ga nekoliko trenutaka, pomislio kako izgleda savršeno zadovoljno. Izvan velikog auditorija, u kružnim hodnicima koji su okruživali kružnu zgradu, bezbrojni su duhovi stajali s pićem u ruci, jeli nareske i razgovarali. U stvari, bilo je više duhova no što je mesto moglo da primi zato što je svako nadljudsko biće, zapravo veći deo svih inteligentnih bića, želelo da prisustvuje. Prijemna kancelarija morala je smisliti novi način smeštaja kako bi svi stali. Čak je i tada morao biti upotrebljen koncept prividnog prostora, na gađenje čistunaca koji su govorili: ili si tamo ili nisi tamo.
Ovo je bio velik dan, Sudnji dan, najveći događaj Milenija, super Mardi Gras* svemira. Bilo je to vreme kad su se svi sastajali sa svima ostalima. Skupine duhova su neprestano dolazile, s divljenjem gledajući Palatu pravde i onda izjavljujući: "Auu, znači to je to!" A onda su otišli negde drugde, obično do restorana, gde je većina naručivala lagane salate, jer nisu želeli izgubiti apetit za orgiju koja je obećana ako Zlo pobedi, ili gozbu koja će uslediti ako je Dobro pobednik.
Sva ova buka i uzbuđenje bili su promena za Čistilište. Čistilište je inače tiho mesto bez previše zabavnih događanja. Njegovi stanovnici nisu puno očekivali i bili su voljni živeti i pustiti druge da žive. Trudili su se ne donositi sudove o vrednostima, pošto je to jedina deonica u trgovini dve suprotne sile Tame i Svetla. Stanovnici Čistilišta su tumarali u svom neobičnom, nejasnom okruženju, povremeno rastreseno pojeli neki obrok, vodili ljubav na svoj neprikladan način, održavali recitale osrednje poezije i prilično nevažne festivale narodnih plesova. Vreme je ovde bilo tako isprazno da ga se niko nije trudio meriti. Nedostatak godišnjih doba također je pridonosio monotoniji. A sada su odjednom bili domaćini takmičenja Milenija. To je samo dokazivalo onu tvrdnju: Nikad ne reci nikad.
4.
U velikoj dvorani za skupove, središnjoj tački Palačte pravde, sve je bilo spremno za veliki događaj. Publika je sedela u dugim zakrivljenim redovima i međusobno čavrljala, ali većinom su sedeli u tišini, osim u delu označenom za prividnu stvarnost gde su se gledaoci menjali gotovo brzinom svetlosti, tako da svako ko želi da vidi predstavu bez značajnog kašnjenja. A ipak, jedna stvar nije bila u redu. Ananke se nije pojavila.
Niko nije sumnjao kako će se velika božica Nužnost otkriti kad bude spremna, i da će izabrati ono što će smatrati odgovarajućim telom za to. Ali ko će to biti? Očekivanja publike bila su velika, ljudi su neprestano krivili vratove u nadi kako će primetiti transformaciju. Ali čak su se i ti upućeni iznenadili kad je Margarita, koja je sama sedela u zadnjem redu, iznenada ustala kad su dva fratra, jedan slep, drugi nem, stigli niz prolaz, njihovi su štapovi lupkali po podu, i krenuli ravno prema njoj. Nemi je zurio. Slepi je podigao glavu, i s izrazom ekstaze rekao: "Napokon nam se vratila!"
Margarita je, očiju velikih i sjajnih poput opala, ustala i krenula prolazom. Ljudi su joj se micali s puta dok je, praćena fratrima koji su hodali korak iza nje, išla prema pozornici. Lice joj je bilo belo poput slonovače, usne blede, a njene svetlucave oči bile su poput plamičaka u tamnom ogledalu. U tom je trenutku izgledala kao nešto puno veće od smrtne žene.
Iz publike se nije čuo ni zvuk dok je hodala prema prestolu koje je bilo pripremljeno za nju. Sela je i okrenula se prema publici.
"Vreme Presude je došlo. Ali pre toga, verujem kako neko želi nešto reći."
Odisej je ustao, duboko se naklonio, krenuo napred, stao i okrenuo se prema Ananke kako bi najpre njoj govorio.
* Mardi Gras - dan pre fašnika koji se slavi u nekim gradovima (New Orleans) kao dan karnevala i veselja (prim, prev.)
Moj pozdrav tebi, Velika Božice. Znam, dobro kao i svi ostali, da vladaš svime i svima. Ipak, kako je ovo takmičenje za određivanje slobode izbora koju si velikodušno dala ljudskom rodu, bila bi mi čast kad bi mi dopustila da zatražim nešto što ovde nikada nije spomenuto."
"Dođi na pozornicu i govori, Odiseju", odobrila je Ananke. "Velika je tvoja slava u analima ljudskog roda. Gledište poput tvoga mora se čuti."
Odisej se popeo na pozornicu, namestio ogrtač i počeo dubokim, promuklim glasom. "Želeo bih predložiti", rekao je Odisej, "da svi ovde okupljeni razmotre predlog koji ću izneti. Moja je ideja jednostavna, i iako može izgledati revolucionarno, molim vas da razmislite o njoj. Pa, tu je: predlažem da vratite stare helenske bogove na zemlju i sudbinu ljudskog roda ostavite u njihovim rukama."
Iz publike se čuo mestimični žamor glasova, ali Ananke je podigla ruku tražeći tišinu. Odisej je nastavio.
"Razmislite: već koristite grčki koncept, Ananke, Nužnost, kao svog vrhovnog suca o onome što će biti. Vaši koncepti dobra i zla, koji počinju kao apsolutističke tvrdnje u počecima Crkve, poboljšani su do tačke u kojoj se oni uopšte ne razlikuju. Dosezi do kojih ste došli u istinitosti, praćeni su gubicima u verodostojnosti. Umesto stare slobodne dijalektike Sokrata i sofista, vi imate didaktiku raznih vođa religija, crkvi i društava. Dopustićete mi da kažem kako je sve to prilično primitivno, intelektualno nepouzdano i nedostojno ljudskih bića sa sposobnošću razumevanja. Zašto dopustiti da budete pod uticajem emocionalnih izjava? Zašto propovedati iskupljenje kad sami u njega ne verujete? Preklinjem vas, vratite opet vladavinu starih bogova, iracionalnih starih bogova s ljudskim osobinama. Neka Ares besni bojnim poljem kao da nikad nije ni prestao. Neka Atena stoji za ono što je pošteno i neiskvareno, postavite Zeusa za božanskog suca, svemoćnog, ali ne svemudrog. Naš je doprinos, grčki doprinos, predložiti bogove koji su vrlo moćni, ali nisu jako pametni. Iskrojili smo tkaninu nadnaravnog kako bismo prekrili krhkost naših unutarnjih bića. Završimo sada s licemerjem, priznajmo kako novi bogovi i duhovi ne valjaju, i vratimo se starim načinima. Ako ništa drugo, biće to estetski dobitak."
Kad je Odisej završio i vratio se na svoje mesto, u publici se čuo žamor razgovora među mnoštvom duhova. Ali Ananke je zatražila tišinu i rekla: "Sjajne su reči Odisejeve, i biće razmotrene. Ali imamo još jednog govornika koji želi nešto predložiti, i on je čuven na svoj način kao i Odisej na svoj. Govorim o nikome drugome nego o doktoru Johannu Faustu, koji se poprilično namučio kako bi danas bio s nama. Pred vama je doktora Faust."
Faust je došao na pozornicu i prošaptao: "Hvala ti, Margarita, nekako ću ti se odužiti", a onda se okrenuo okupljenim duhovima. "Moj pošteni, časni prijatelj Odisej bio je poznat u istoriji po slatkorječivosti. Ja nisam slatkorečiv. Ipak, ja ću vam otvoreno reći neke istine, a s njima možete činiti šta vas je volja. Prvo, o Odisejevim argumentima: klasični konstrukt ima veliki šarm, nema sumnje, ali nikakav osećaj za pravdu. Ti helenski tipovi i bogovi imali su svoje vreme. Svet je zaboravio njihove religiozne poglede bez puno tuge. Ne trebamo opet tu bagru. Ni njih, ni neke druge bogove. Ja kažem, maknimo sve bogove, i drevne i moderne. Mi, ljudi, ne trebamo bogove. Mi smo poput radnika koji glasaju za klasu superiornih bića koja će ih ugnjetavati. Zbog čega nam trebaju te providne izmišljotine? Zašto bi bogovi ili đavoli ili nešto drugo vladalo našom sudbinom? Ja sam Faust i predstavljam čoveka pobednika, čoveka sa svim njegovim krhkostima koji vlada svojom sudbinom, ne pribegavajući natprirodnom. Sa samo jednom jedinom odlukom mogli bismo se rešiti cele stvari - celog providnog parlamenta đavola i anđela koji nas truje svojim lažima i beskrajnim prepirkama. Čovek će dati sve od sebe, i ne treba natprirodnost koja će ga nagnati na veće napore. Ali ako je posrednik potreban, ako je savet mudrih ljudi neophodan, sakupio sam skupinu ljudi koja ima više prava na vladanje ljudskim rodom od svih ovih božanstava prevarantskih osobina. Ja kažem, neka magovi vladaju nama! Uvek su to činili; samo to još nismo sami sebi priznali." Faust je pljesnuo rukama. Skupina ljudi polagano je izašla na pozornicu.
Faust ih je predstavio: "Ovde su Cagliostro, Paracelzus, Saint-Germain i mnogi drugi. Ovo je savet koji će savetovati svet."
Mihael je ustao rekavši: "Ne možeš to učiniti, Fauste."
"Dođavola, ma nemoj. Ovde sam i činim to. Umanjili ste čovekovu sposobnost vladanja magijom. Ja sam doveo najveće magove koji su ikad živeli. Oni su otkrili tajne Prirode. Njihov dar im pripada kao ratni plen, ne kao poklon nekog zamaskiranog duha. Mi ljudi možemo se brinuti sami o sebi, vođeni ovim genijima, koji su preteča naučnika koji će se kasnije pojaviti."
"Ovo uopšt nije po propisima", upozorio je Mihael. "Tvoje pozivanje svih ovih magova je protuzakonito, nemoguće i izvan pravila. Vremenom i prostorom se ne sme manipulisati na ovakav način. Jesam li u pravu, Mefistofelese?"
"Baš sam to ja mislio reći. "
" Ne pokoravam ti se! " uzviknuo je Faust. "Mi magovi ne priznajemo đavola i Boga! Maknite se od nas sa svojim nerazumljivim pravilima! Sami ćemo vladati sobom. "
Obojica, i Mihael i Mefistofeles su zagrmeli: "Gubi se!"
Faust i magovi su ostali postojano stajati. Mihael je zatražio: "Neka Ananke odluči, jer Nužnost vlada svima nama."
Faust je nastavio: "Ananke, ti možeš uvideti da sam u pravu." Margarita je svetlucala. "Da, Fauste, u pravu si."
"Onda moraš presuditi u našu korist."
"Ne, Fauste, ne mogu."
"Zašto? Zašto?"
"Zato, što je po pretpostavkama Nužnosti, biti u pravu samo jedna od odlika za izabrati. Postoje druge, i one su jednako važne u planiranju onog što će biti."
"Koje su to?"
"Tu je toplina, Fauste, a ti je nemaš. Tu je sposobnost voljenja, Fauste, a ti je nemaš. Tu je sposobnost vladanja sobom, a ti je, Fauste, nemaš. Tu je saosećanje, Fauste, a ti to također nemaš. Ono što je Odisej predložio predstavlja nostalgiju, ali tvoje su ideje prokletstvo. Zbog toga si, Fauste, uprkos tvom hrabrom pokušaju, izgubio i sviet će nastaviti bez tebe da mu govoriš šta treba učiniti."
Iz publike su se čuli povici. "Ali ko je pobedio, Tama ili Svetlo?"
Ananke je pogledom obuhvatila publiku. "A sada o rezultatima. Krenimo odozgo prema dole. Ali prvo, što se tiče drevnih bogova i stare religije, to je puka sentimentalnost, jer se staro nikada ne vraća, nikad nije ponovno u milosti. Stari su bogovi nestali, i neće se vratiti. Što se tiče Fausta, on će prionuti da bude postavljen za vašeg vođu. Ali ima i nekoliko stvari koje o Faustu treba reći, posebno: on je hladan, indiferentan, i nije mu zbilja stalo do toga da vas vodi. Ovo su različite tvrdnje, i mi ćemo ih ostaviti tamo gde smo ih našli.
Sada je na redu presuda onog što je bilo i onog što će biti. O svakom delu koje je Mack izveo može se prosuditi na mnogo načina, na temelju rezultata, na temelju namere, na temelju urbanih ili ruralnih uticaja - ukratko, oni stvaraju dijalektičku zbrku o kojoj se Dobro i Zlo mogu prepirati sljedeći Milenij. Evo rezultata:
Prvo, Carigrad. Ikona koju je Mack spasio, kasnije je uništena. Grad su opljačkali oni koji su ga došli zaštiti. Zlo ovdje osvaja bod.
Drugo, Kublaj-kan je izgubio žezlo. Gubitak žezla lišio je mongolsku hordu dela sreće i energije za osvajanjem i pretnja zapadnoj civilizaciji je smanjena. Dobro zato dobiva bod.
Treće, u Firenci je spašeno neprocenjivo umetničko delo. De Medici i Savonarola, obojica potencijalni uticaji za Zlo, umiru prerano, pa su poštedeli svet puno boli. Bod za Dobro.
Četvrto, ogledalo doktora Deeja nije bilo uistinu važno. Ali Marlowe jest. Da je preživeo, napisao bi još poučnih, i na kraju, moralno korisnih dela. Drugi bod za Zlo.
Peto, spašavanje ili nespašavanje francuske kraljevske porodice ne bi previše značilo na duge staze u sprečavanju demokratskih reformi devetnaestog veka. Ali zlo je učinjeno kralju i kraljici. Nerešeno.
I na kraju, bilo je varanja na obe srane. To se, također, poništava. Ovo je takmičenje zbog toga proglašeno ne-takmičenjem!"
5.
Mefistofeles u to vreme nije saznao. Ali kasnije je čuo vest od anđela koji je putovao iz Raja u Čistilište kako bi prisustvovala proglašenju pobednika takmičenja. Ovaj je anđeo odlučio leteti, jer je osećao kako mu treba vežba, a i prošlo je dugo vremena od kad je putem razgledao krajolik. Kad je napustio božansku stambenu zgradu, i za sobom ostavio jedno od vrlo poželjnih predgrađa Raja, koga je ugledao nego Macka kako tumara kamenom cestom koja je vodila do nebeskih visina božanske palače. Anđeo je primietio da se kreće polako, ali stajao je na svoje dve noge i kretao se. To je bilo sve što je anđeo znao.
"Ali gde bi mogao ići?" pitao je Mefistofeles.
"Izgledao je kao da ide videti Znaš Koga", odgovorio je anđeo.
"Ne Znaš Koga!" viknuo je Mihael.
"Tako je izgledalo. Naravno, moguće je kako je samo razgledavao okoliš."
"Ali kako samo može otići tražiti Boga? Kako se usuđuje? Bez propusnice? Bez preporuke? Bez pratnje duhovnih uglednika dokazane pobožnosti? To je nečuveno."
"To se događa", primetio je anđeo.
"Volieo bih videti što se događa", rekao je Mihael, a Mefistofeles je kimnuo u znak slaganja.
6.
Kad je Mack stigao na najvišu maglovitu planinu ugledao je, tačno ispred sebe, velika bela vrata čije su se zlatne šarke polako razmaknute kad je prišao. Ušao je i našao se u obilnom vrtu u kojem su svako stablo i grm rađali dobre stvari, a nigde na vidiku nije bilo puževa balavaca ili žižaka. A onda je do Macka žurno došao čovek, visoki, bradati muškarac u beloj halji pred kojim se Mack duboko naklonio i rekao: "Zdravo, Bože." Čovek je požurio kako bi mu pomogao ustati i rekao: "Ne, ne, nemoj mi se klanjati, ja nisam Bog. Bojim se da On trenutno ne može doći razgovarati s tobom, mada bi On to voleo, no On je poslao mene, Slugu Svoga, kako bih ti rekao da je On odlučio ukinuti Anankinu presudu i tebe proglasiti pravim pobednikom takmičenja."
"Mene?" viknuo je Mack. "Ali šta sam učinio da sam to zaslužio?"
"Nisam upoznat s detaljima", izjavio je bradonja. "U svakom slučaju, to nije ništa lično. Samo je donesena odluka da se poslovi sveta predaju običnim vragolanima i ljudima ne boljima nego što bi mogli biti. Stari bogovi su pokušali voditi ljudski rod i nisu uspeli, Bog i đavo su pokušali i nisu uspeli, Zakon je pokušao i nije uspeo, Razum je bio nedovoljan, čak se i Haos pokazao nedovoljnim. Ovo je era običnog čoveka. Tvoji jednostavni, sebični postupci, Mack, učinjeni za tvoje vlastito dobro, ali s malom nadom kako će poslužiti plemenitijim ciljevima moraju biti proglašeni pobednicima takmičenja, jer čak i taj tračak idealizma u sebi ima više uverenja nego sve one veličanstvene i komplikovane ideje."
Mack je bio zapanjen. "Ja da upravljam stvarima? Ne, to je nemoguće, neću ni čuti o tome. Iskreno, to mi zvuči kao bogohuljenje." "Bog živi u bogohuljenju, đavo u pobožnosti."
"Gledajte", rekao je Mack, "mislim kako je bolje da o ovome diskutujem sa samim Bogom."
"Kad bi to samo moglo biti!" odvratio je čovek tužno. "Ali Jednog Boga se ne sme videti, ni razgovarati s njim, čak ni ovde u Raju. Tražili smo Ga, a On jednostavno nije ovde. Izgleda kako se On udaljio. Čak postoje i oni koji kažu da On nikad nije ni postojao, a naravno nemamo fotografija kojima bi dokazali da je On postojao. Ali naše legende kažu kako je On nekada postojao, da su Ga anđeli često posećivali i uživali u Njegovom spokoju. On im je običavao govoriti kako su Raj i Pakao u detaljima. Niko to nije shvatao. On im je rekao, kako dole, tako gore. Niko nije shvatao štoa to znači sve dok se u Raju nisu počele pojavljivati zloglasne četvrti, a onda zločin."
"Zločin u Raju?" zgrozio se Mack. "To ne mogu verovati."
"Iznenadio bi se kad bi znao šta se ovde događa. Upravo je negde u to vreme On iznenada svima rekao kako On uopšte nije Bog, ne onaj veliki, imanentni, sveprisutni, ne, On je menjao Boga jer je Bog imao drugog posla. Ali svi su se pitali šta bi to moglo biti. Neki su pretpostavljali kako On opet počinje stvari isz početka u novom prostoru i vremenu, ali ih ovoga puta pojednostavljuje kako bi funkcionisale. Svi su jednoglasno prihvatili činjenicu kako je Bog razočaran kako su stvari ispale u ovom svemiru, ali naravno, pošto je gospodin, On nikada nije ni slova prozborio o tome. Možda bi 'natuknuo' bila bolja reč.'
Mack je zurio u bradonju u beloj halji, i onda upitao: "Vi ste uistinu Bog, zar ne?" "Pa, da, na neki način. Šta je?"
"Oh, ništa", rekao je Mack.
"Razočaran si, zar ne?" primetio je Bog. "Očekivao si Nekog Drugog. "
"Ne, ne, uopšte nisam."
"Znam da to misliš. Seti se, ja sam sveznajući. To je jedna od mojih osobina."
"Znam. Svemoćan, također."
"Pa da, i to. Ali tu je moć najbolje ostaviti na miru. Bogov je pravi zadatak odolevati Svojoj svemoći i odbiti biti ograničen njome."
"Ograničen svemoći? Kako to može biti?"
"Svemoć je velika smetnja u kombinaciji sa sveznanjem i saosećanjem. Uvek postoji iskušenje da se umešam zbog nežnosti, da ispravim nepravdu."
"Pa zašto tako ne učiniti?"
"Kada bih Svoju svemoć stavio u službu Svog sveznanja, rezultat bi bio mehanizovani svemir. Ne bi bilo slobodne volje. Niko ne bi trpeo posledice svojih dela. Uvek bih morao biti tamo kako nijedan vrabac ne bi pao s neba, nijedna osoba ne bi stradala u nesreći, kako nijednu antilopu nikad ne bi ulovio leopard, kako nijedan čovek ne bi bio gladan, go, kako mu ne bi bilo hladno, kako niko ne bi umro pre svog vremena, ili, u stvari, zašto ne otići do kraja i napraviti da uopšte ne umiru?"
"To mi zvuči dobro", složio se Mack.
"To je zato što nisi razmislio o tome. Pretpostavi da sve što je ikad postojalo nastavi postojati. Svi oni sa svojim zahtevima, prioritetima, željama. I sve se to mora ispuniti. A naravno, moraju se srediti i neke druge stvari. Ako leopardu nije dopušteno jesti antilope, onda mu moramo osigurati drugu hranu. Pretvorimo ga u vegetarijanca? Ali po čemu misliš da biljke ne znaju da ih jedu, i da im se to ne sviđa kao što se i tebi ne bi sviđalo da te neko jede? Vidiš li kuda to vodi? Ja bih morao raditi sve, neprestano se upletati. Ljudski bi životi postali krajnje dosadni kad bih ja radio sve važne stvari umesto njih."
"Vidim kako Vi imate puno stvari za razmišljanje", rekao je Mack. "Ali onda, Vi ste sveznajući. To sigurno pomaže."
"Moje mi sveznanje govori da smanjim Svoju svemoć."
"A što je s Dobrom i Zlom?"
"Pa, shvatio sam, naravno, kako je to apsolutno važno, ali nikad baš nisam uspeo shvatiti koje je koje. Sve je to vrlo komplikovano. Namerno sam stvorio ovu manje-nego-božju sliku o sebi. Čak i ako sam bog, i to jedini Bog kad smo već kod toga, još uvek imam pravo biti skroman. I imam si pravo dati nešto zbog čega ću biti skroman. Čak iako sam sveznajuć i svemoćan, odbio sam koristiti te moći. Smatram to neophodnim ograničenjem od neprestanog pokušavanja činjenja Dobra. Izgledalo mi je vrlo fanatično i pristrano konstantno podržavati Dobro. U svakom slučaju, pošto sam u tim danima bio sveznajuć, znao sam da su u nekoj konačnoj analizi Dobro i Zlo komplementa
Ne da je to išta rešilo. Odbio sam biti sputan time. Rekao sam da je problem sa sveznanjem što nikad ništa ne nauči Možda sam Ja znao tajni razlog iza svega. Nikad si nisam dopustio saznati tu tajnu. Rekao sam kako čak i Bog ima pravo na Svoje tajne, i ima pravo i dužnost ne znati sve."
"Ali što bih ja trebao naučiti iz svega ovoga?" upitao je Mack.
"Da si slobodan kao i Ja. To možda nije puno, ali je nešto, zar ne?"
6.
Nakon nečeg velikog poput Milenijskog takmičenja uviek dolazi zatišje. Ubrzo nakon što je završilo, Azzie se opet dosađivao. Odlučio je videti šta se dogodilo s Faustom i ostalima.
Pronašao je Fausta u taverni u blizini Krakowa. Za divno čudo, anđeo Babriel također je bio tamo, sedeo je s njim u separeu i pio pivo. Obojica su Azzieju poželela dobrodošlicu kad je ušao i ponudila mu piće.
Faust je nastavio razgovor rekavši: "Jeste li čuli onu žensku, Ananke? To je bila Margarita, koja je ranije učinila sve kako bi me pridobila!"
"Stari, nije to bilo ništa lično", rekao je Babriel. "Ona je govorila kao Nužnost."
"Da, ali zašto je Ananke izabrala nju?" Razmislio je na trenutak o tome, pa nastavio: "Pretpostavljam zato što je posedovala osobine koje je Nužnost zahtevala u svom slepom vođenju ljudske sudbine."
Babriel je zatreptao, otpio pivo i spustio ga na stol. "Shvataš to, zar ne? Naučio si nešto, Fauste!"
"Ne dovoljno", uzdahnuo je Faust. "Mogli smo to učiniti, Babriele! Mi ljudi, mislim. Mogli smo skinuti sve okove. Samo da sam ..."
"Ne ti sam", upozorio je Babriel. "Ne volim zvučati samozadovoljno, ali sudilo se nedostacima celog ljudskog roda, ne samo tvojima."
"Tu ima nešto nepouzdano", rekao je Faust. "To je namešteno protiv nas od početka. Otkrili su koje nam osobine nedostaju, i kažu kako su to one koje žele, da gubimo zato što ih nemamo. Kad dođemo do tih osobina smisliće nešto drugo. Ali otkuda im uopštee ideja kako bismo se mi trebali ponašati nego od nas samih?"
"Istina, istina", složio se Babriel. "Ej, hajde sada, nemojmo o politici. Igra je gotova. Popijmo piće, pričajmo o tome kako smo se dobro zabavili i pođimo svojim putem."
Mack je upravo tada ušao pevajući studentsku pesmu. Nakon takmičenja se izuzetno dobro snašao. Sada je bio trgovac, na putu da postane bogat. Imao je lepu jevojku koja je jako sličila Margariti. Nakon svoje posete Raju opet je s veseljem prihvaćtao svoj život na Zemlji.
Ostali su se okupili oko njega. Azzie je upitao: "Pa, štoa ti je On rekao?"
"Ko?"
"Pa Bog, naravno. Gledali smo iz Palačte pravde kako se penješ u Raj. Što si naučio?" Mack je zatreptao i osećao se zbunjeno. "Ne mogu reći kako sam nešto naučio. U svakom slučaju nisam video Boga. To je bio samo Njegov kompić."
"Ali rekao ti je da si pobedio , zar ne?"
"Ne baš. Po mom shvatanju, mogu sa svojim životom raditi štoa god poželim. A to i radim."
"Je li to sve što nam možeš reći?" pitao je Azzie.
Mack se namrštio i nije odgovorio. Onda se opet nasmešio.
"Dođite, prijatelji", rekao je. "Rezervisao sam stol u Ranjenoj patki. Već nas čeka pečena guska. Jesćemo i nazdraviti našim uspesima i smrjati se neuspjesima."
To se svima činilo dobrom zamisli. Ali Faust je rekao kako će doći kasnije. Napustio je tavernu i hodao Ulicom Malog Kazimira, i stigao do elegantne male čajane gde se dogovorio sastati s Helenom. Ušao je unutra.
Helena je sedela za malim stolom i pila čaj od naranče. Hladno se nasmešila kad je ušao i seo.
"Pa, draga moja," rekao je Faust, "zbrisala si onim starim vešticama. I vratila si se meni!"
"Samo kako bih se oprostila, Johanne", odvratila je Helena.
"Oh? To je tvoja odluka?"
"Odlučila sam se vratiti Ahileju", kimnula je Helena. "To je neophodni deo Heleninog arhetipa. Na kraju sam se vratila Menelaju kad je on bio moj suprug, znaš."
, pretpostavljam da je tako najbolje", složio se Faust, ne žaleći što Helena odlazi, jer je ona bila zbilja previše dobre stvari. "Naši arhetipovi ne odgovaraju preterano jedan drugom. Oboje smo dominantni, jedinstveni. Ali zamisli samo kako bismo se zabavljali!"
"Više zabave za tebe nego za mene", primetila je Helena. "Uz to, ti više voliš guščarice. Zašto opet ne probaš sa svojom Margaritom?"
"Kako znaš za nju?" zahtevao je Faust. "Zaboravi, znam da mi nećeš reći. U svakom slučaju, Margarita je otpala. Bit stvari je, baš je i ne poštujem, iako je bila Ananke, koliko god to kratko bilo."
Na vratima čajane se čulo glasno nabijanje. Onda se čulo žvakanje, kao tri stare babuskare koje grizu drvo. Zelena je sluz ulazila ispod vrata.
"Čudne sestre ne smeju čekati", rekla je Helena, ustala i krenula prema vratima.
Sam u taverni, Faust je zurio u prostor, nije vidieo ništa osim vlastitih razorenih snova. Niko ga nije zadovoljavao. Muškarci, žene, duhovi, svi su izgledali lakomisleno. Čak je i Ananke bila perolaka, intelektualno. Setio se kako je to dobar osećaj bio, stajati na čelu najveće ikad sakupljene legije magova. Mogli su uvesti novo doba. Pod njihovom vlašću ljudski rod bi napokon vredio nešto ... Ili bi izumro pokušavajući! Ipak, to se još neće dogoditi. Ali jednoga dana ... Jednoga dana, ljudski će rod biti dostojan Fausta. Onda neka se čuvaju!
Ustao je kako bi napustio čajanu. Onda je zrak zasvetlio i Ylith je stajala ispred njega, izgledala je prilično privlačno. Faust je zurio u nju nepromienjenog izraza lica Pretpostavio je kako je došla s još jednom objavom od Dobra ili Zla, a on je nije želeo čuti. "Da," javio se, "šta je?"
"Razmišljala sam", počela je Ylith. Onda je zastala. Nosila je dugu haljinu, smaragdno zelenu, nabranu naprid u imperijalnom stilu. Jedna niska blistavih bisera krasila je njezin vitki vrat. Kosa joj je bila povučena unatrag, naglašavajući dugi oval njenog lica. Nastavila je: "Nekad sam bila veštica koja je služila silama Tame. Onda sam se okrenula Svetlu. Ali otkrila sam kako su oboje u nekim važnim aspektima vrlo slični."
"Nema sumnje", složio se Faust. "Ali zašto mi govoriš sve to?"
"Zato što želim početi ispočetka", odvratila je Ylith. "Želim novi život, bez Dobra i Zla. Pomislila sam na tebe Fauste. U pravu ili krivu, ti ideš svojim putem. I tako sam te mislila pitati – trebaš li nekim slučajem pomoćnicu?"
Faust ju je pogledao. Bila je privlačna, bila je inteligentna, smešila se. Ispravio je leđa i izravnao ramena. Osećao je kako mu se faustovski duh vraća.
"Da", rekao je. "Mislim da je ovo stvar koja se može razviti na obostrano zadovoljstvo. Sedite, draga damo. Ostanite. Ovo bi mogao biti početak predivnog trenutka. "
KRAJ
Нема коментара:
Постави коментар