Vesna Cvitaš
David, dečak iz Coetzeejeva romana The Childhood of Jesus, ima pet godina i pomalo je neobično dete. Ima drugačije ideje o brojevima, računanju, čitanju i pisanju pa ne želi čitati i brojati kao ostali nego na svoj način. Između brojeva i stranica u knjizi vidi zastrašujuće rupe, praznine i pukotine u koje bi mogao upasti pa u njima nestati, a zvezde su za njega brojevi koji mogu umreti i pasti s neba. Ponekad kao da iz njega progovara podsvest. U nepoznatu zemlju David je doplovio preko oceana zajedno sa Simónom, sredovečnim muškarcem. Upoznali su se na brodu gde je dečak nezgodom izgubio podatke o svojoj majci. Proveli su prvo dva meseca u logoru (camp) Belstar u pustinji, gde su im dodeljena imena i godine i gde su učili španski, jezik nove zemlje. Potom stižu u grad Novilla kako bi započeli novi život. Simón (he, Coetzeejev he koji se može čitati i kao I /ja/) kreće u potragu za Davidovom majkom, uveren da će je prepoznati čim je ugleda, premda je nikada nije video niti poznavao, premda je sećanja na stari život morao ostaviti za sobom (“People here have washed themselves clean of old ties. You should be doing the same [...]”). Kada šetajući prirodom jednoga dana slučajno naiđu na Inés, nepoznatu ženu u tridesetima, Simón je nagovori da preuzme ulogu dečakove majke.
Davidovo posebno shvatanje sveta prkosi uvreženim sistemima tumačenja i obrazovanja. Simboli i njihova struktura uopšte ga ne zanimaju: on se ne želi pokoriti nametnutom redu ili redosledu (brojeva i slova), kao da mu se taj izmišljeni red čini nepoverljiv. Jesu li brojevi i red izumi ili otkrića? David zapravo misli veoma konkretno. A on, Simón, poput čitaoca zatvoren je u svetu simbola i sklon apstrakciji, tako da mu dečak često deluje kao da konfabulira ili lupeta nešto njemu nedokučivo. Davidov narativni ja čini se otherworldly, on vidi drugačije od Simóna ili čitatelja. Katkad podseća na Borgesovog Funesa (Funes el memorioso). Tamo gde bi pripovedač ili čitalac videli tri čaše vina na stolu, kaže Borges, Ireneo Funes percipirao bi svaki grozd istešten u vino i sve stabljike i listove vinograda. Slično kao David Funes bio je gotovo nesposoban za apstraktne platonske ideje. “Ti ne znaš,” napominje David Simónu (Coetzee,str. 35), “Ti ništa ne vidiš!” (str. 166) “Ne razumeš! Ničega se ne sećaš!” (str. 178) Ali šta je to čega se Simón ne seća? “Razmišljati znači ignorisati (ili zaboraviti) razlike, generalizovati, apstrahovati,” kaže Borgesov pripovedač. (Borges, str. 137) Zaboraviti razlike: poput Simóna.
Kraljevstvo razlika možda je premier royaume, prvo kraljevstvo kako ga je nazvao Augustin, iskustveni svet čoveka dok još ne zna da govori. Posle, učenjem jezika, razlike padaju u zaborav i zamenjuju ih kategorije i hijerarhija. No te iste razlike, koje je jezik naizgled obrisao prožimaju njega samog, čine zapravo njegov konstitutivni princip i tvore smisao. Značenje je tek prelazni moment u otvorenoj, beskonačnoj strukturi, u sistemskoj igri razlika i njihovih pomaka koji povezuju jezične elemente. U eseju La pharmacie de Platon (1968) Jacques Derrida pokušava otkopati te zaboravljene razlike i razotkriti hijerarhiju analizirajući dva suprotna značenja grčke reči pharmakon u Platonovom dijalogu Fedar. Otkopati razlike: Augustin objašnjava alegoriju u Bibliji potrebom za jezikom “znakova” koja proizlazi iz određenog pomaka u ljudskoj svesti. Taj pomak on tumači kao posledicu istočnog greha. Kao da se približava Freudu:za obojicu je značenje nešto što se iznalazi. U snovima neki psihički mehanizam raščlanjuje snažnu i direktnu poruku na mnoštvo znakova koji su podložni interpretaciji poput alegorijskih, nerazumljivih odlomaka Biblije. Ta bujica znakova i slika može se pripisati jednom određenom događaju, “geološkoj greški”, pukotini koja brazda dotad nepodeljenu svest. Za Freuda je to posledica potiskivanja kojime se formira nesvesno. (usp. Brown,str. 258)
Ali David vidi pukotine i David se seća.
Godine 1912. u noći s 22. na 23. septembra nastala je Kafkina priča Das Urteil (Osuda). Pisao je osam sati, nije puno ispravljao i iduće je jutro iscrpljen poslao šefu pisamce da nažalost ne može doći na posao, da se ne oseća dobro. Sadržaj priče naizgled je posve jednostavan. Mladi trgovac Georg Bendemann piše pismo prijatelju koji već tri godine živi u Petrogradu. Tamo nije baš sretan, misli Georg: posao mu zapinje, a ne druži se niti sa svojim zemljacima niti s domaćima, kao da se “priprema na večno momaštvo”. (Kafka, str. 47) Zato obično nije znao što bi mu pisao pa mu je uviek pisao o beznačajnim događajima, ali sada ima veliku vest: zaručio se s devojkom iz bogate porodice, gospođicomFriedom Brandenfeld. Dugo je Georga kopkalo kako da obznani takvu vest prijatelju koji je po svemu sudeći veoma usamljen, ali nakon razgovora sa zaručnicom, odlučio se ipak napisati mu to u pismu. Dovršivši pismo Georg se uputi u mračnu zabačenu očevu sobu kako bi ga pitao za savet da li da zaista pošalje pismo ili ne. Razgovor s ocem ubrzo eskalira u žučnu prepirku nakon koje Georg istrči iz stana niz stubište prema reci i skoči s mosta.
Kafkin jezik je često višeznačan; iako jasne, njegove rečenice ostavljaju prazan prostor koji omogućava različita tumačenja, katkad čak i suprotna, koja se međusobno isključuju. Poput reči Ungeziefer u Kafkinoj Preobrazbi, koja znači “gamad” (Kafka nigde u tekstu ne kaže “kukac”), ali se svejedno u većini prevoda pojavljuje kao “kukac”, reč “prijatelj” u Osudi, Freund, za sobom ostavlja nejasno definisani prostor koji se može ispuniti različitim značenjima. Nemačka reč Freund najčešće zaista znači “prijatelj”, ali isto tako i “dečko” u smislu ljubavnik, partner u odnosu koji ima i seksualnu komponentu. Georgovo prezime Bendemann vidim kao izgovorenu inačicu od Bändemann, konjunktiva nemačkog glagola binden (vezati): ein Mann, der sich bände, čovek koji bi se vezao, koji je u okovima ili se oseća dužan nešto učiniti. Gospodin Okovanić ukratko.
Gay scena oko 1912., u vreme kada je Kafka napisao Osudu, bila je proširena uglavnom u umetničkim i privatnim krugovima. Razvijala se u seni, u polusvetu jer nije mogla opstati u javnosti u malograđanskom društvu koje su potkopavala dvostruka merila i licemerje kako ih je zgodno ilustrovao Arthur Schnitzler u svojoj drami Reigen. U Berlinu je, međutim, situacija bila poprilično drugačija. Godine 1924. tamo je pokrenut časopis Die Freundin, koji se ubrzo prometnuo u najpoznatiji lezbiejski list Weimarske republike. Izdavao ga je Savez za ljudska prava (Bund für Menschenrecht) koji je 1923. osnovao Friedrich Radszuweit i koji je u dvadesetim godinama brojao oko 48 000 članova, a podnaslov je glasio Das ideale Freundschaftsblatt, Idealni list o prijateljstvu. Aktivistice koje su se okupile oko časopisa i Saveza organizovale su čitanja, predavanja i rasprave, pisale o lezbejskom životu, objavljivale su oglase za traženje partnerica, pa i kratke priče i romane i informirsale čitateljstvo o lezbejskim sastajalištima i klubovima poput gay i lezbejskog kluba Confetti Club der Freunde. Među njima je bila Ruth Margarete Röllig koja je puno godina posle objavila knjigu Berlins lesbische Frauen. Godine 1924. poznati pisac šlagera Bruno Balz napisao je s Erwinom Neuberom pesmu Bubi, lass uns Freunde sein, koja je izašla na prvoj gramofonskoj ploči homoseksualne tematike, takođe pod okriljem Saveza. U takvoj atmosferi provela je deo života Maximiliane Ackers i 1923. objavila lezbejski roman pod naslovom Die Freundinnen. Freundschaft, Freundin, Freund: reč “prijateljstvo” još je u antici podrazumevala i ljubavne odnose (grčki philía). Sadržana je i u engleskim i francuskim rečima za “devojku” ili “mladića”, za partnericu ili partnera: girlfriend i boyfriend, petite copine i petit copain. No Kafka nažalost nije živeo u berlinskom okruženju. Živeo je i radio u Pragu, ali se zato znao vešto poigravati rečima.
U poglavlju 22 The Childhood of Jesus mali David kod kuće priredi predstavu. Njegova pomajka Inés ugovorila je sa svojom braćom da ih pokupe autom kako bi proveli veče u La Residenciji, luksuznom kompleksu koji nalikuje letovalištu, s lepim sobama i teniskim igralištima. Međutim, nenajavljeno u to vreme dolazi u posetu i gospodin Daga, Simónu pomalo sumnjiv tip za koga smatra da ima loš uticaj na dete. Kada mu Inés naredi da spremi svoje stvari jer moraju poći, David se usprotivi: “‘No!’says the boy. ‘I don’t want to go. I want to have a party’ [...]”. (Coetzee, str. 192) Njegov inat raste, tipičan dečiji inat koji se ubrzo otima kontroli: dečak postane neukrotiv, kao da odjednom pomahnita. Odlazi u kuhinju po bocu vina, uzima čaše i počne svima da sipa vino, ne prihvata odbijanje. On sam uzima gutljaj iz boce, želi igrati razne igre u kojima postavlja neugodna, zabadajuća pitanja, viče i pleše nasrtljivo insistirajući na odgovorima. “‘Diego, is your bum clean?’” “‘Inés! Which man do you like most in the world, to make a baby in your tummy?’” (str. 194) Kada Inés odbije vino, David strogo zapovedi: “‘You must! I am the king tonight, and I order that you must!’” (str. 193) Mali vladar je nezaustavljiv, niko od prisutnih ga ne zna primiriti. Neke zabavlja, neke čudi, a neke ljuti. U trenutku kada se u njegovo ja ušulja otherworldliness, David naizgled prestane biti dete.
Georgov je otac je div u kućnom ogrtaču. Živi u mračnom sobičku do kojeg zbog visokog zida na drugoj strani ulice čak ni sunčanim danima ne dopire svetlost. Georg ulazi. Razne uspomene na njegovu pokojnu majku krase zidove i komode, a otac sedi i čita neke prastare novine, čije je ime Georgu potpuno nepoznato. Prostorija odiše prošlošću. Otac ima umoran izraz lica, zenice su mu prevelike. Georg sa zaprepaštenjem opazi da starac ispod kućnog ogrtača nosi prljavu piđamu i još košulju, da čak i ona ima džepove. Razgovor započinje: poslati ili ne poslati pismo o zarukama. I tada usledi niz neobičnih događaja. Otac, koji poput prijatelja u Rusiji nema ime, prvo se priseti prijatelja (“‘Da, da, tvome prijatelju’ [...]” /Kafka, str. 53/), malo posle poriče njegovo postojanje (“‘Ti nemaš prijatelja u Petrogradu.’” /str. 55/) kako bi potom obznanio da ga veoma dobro poznaje (“‘Dakako da poznam tvoga prijatelja.’” /str. 57/) i da je s njime u kontaktu (“‘[...] on tvoja pisma nečitana gužva lievom rukom, dok u desnoj drži pred sobom moja pisma te ih čita!’” /str. 59/). Georga kopka misao da je zanemario oca pa ga u naručju nežno odnese u postelju. U tom se trenutku otac uhvati za lanac Georgova sata i ne pušta ga, poput deteta koje ne želi prepustiti igračku. U krevetu se pokrije, povukavši deku potpuno preko ramena. Uprkos tome nekoliko puta upita Georga: “‘Jesam li dobro pokriven?’” (str. 56) “‘Budi samo miran, dobro si pokriven’,” odgovara mu Georg. (str.56) Situacija tada iznenada eskalira. Nešto fantastično i apsurdno odjednom kao da zaposedne oca: nazvaću to nešto otherworldliness. On zbaci deku, uspravi se u krevetu i počne da divlja i besni: “‘Hteo si me pokriti, znam ja to, nevaljalče, ali ja još nisam pokriven!’” (str. 56) Otac se pretvara u “jezivi lik” (str. 56) i nastavlja:“‘Zato što je dizala suknje [...], jer je ovako dizala suknje, ta ogavna guska [...], jer je ovako i ovako i ovako dizala suknje, ti si joj se približio, i da bi se u miru mogao na njoj izdovoljiti, oskvrnuo si uspomenu na našu majku, izdao prijatelja i oca strpao u postelju da se ne bi mogao maknuti.’” (str. 56, 57) Poprilično grubo starac govori o zaručnici svojega sina, a pritom kao da nešto razotkriva. Što se to krilo ispod pokrivača? Otherworldliness potajno ulazi u lik oca i tako on prestane biti otac.
David čita na svoj način. Kako bi ga naučio čitati, Simón u biblioteci posudi An Illustrated Children’s Don Quixote, knjigu koju nije napisao Cervantes nego Benengeli, fiktivan maurski pisac kojega je zamislio Cervantes kao hroničara Don Quijoteovih pustolovina. U Coetzeejevoj Novilli katkad nema odmaka između autora, likova i pripovedača, između stranog jezika i materinjeg, obrazovanja i njegove parodije ili života i sećanja. Nakon kratkog podučavanja, David na osnovu priloženih slika počne da kreira svoje vlastite priče. “‘I don’t want to read your way, I want to read my way.’” (Coetzee, str. 165) “‘For real reading you have to submit to what is written on the page. You have to give up your own fantasies,’” pokušava mu objasniti Simón. Dečak juri kroz stranice: “‘Because if I don’t hurry a hole will open [...] between the pages.’” “There is a hole. It’s inside the page. You don’t see it because you don’t see anything.’” (str. 166) Analogno tome mali David postupa i s brojevima. Između brojeva takođe vidi vrebajuće pukotine i praznine koje valja po svaku cenu izbeći i nipošto se neće podvrgnuti redosledu ili pravilima. Uprkos tome celo vrieme uporno tvrdi da zna čitati i brojati. Simón i Inés jednoga dana dobiju pismo od škole gde ih mole da se pojave pred većem koje bi trebalo odlučiti o Davidovom daljnjem obrazovanju s obzirom da u razredu odbija saradnju i time sputava drugu decu koja su voljna učiti. Simón odluči još jednom pokušati i donese Don Quijotea, koga je dečak u međuvremenu zavolio. Potpuno neočekivano David čita: čita odjednom kao svi ostali, reč po reč, rečenicu po rečenicu. Bez greške. Kada potom posete Davidovog učitelja, gospodina Leóna, David zna čitati i druge tekstove, zna brojati i pisati. “‘So you could read and write all the time, and you were just playing a trick on your mother, me and seńor León,’” optuži ga Simón. (str. 218) Ali David ih nije ismevao, oduvek je govorio da zna čitati i brojati. Na proveri ga gospodin León natera da napiše na ploču “I must tell the truth.” David besprekorno, premda polako, ispiše “I am the truth.” (str.225) Ko li to progovara kroz malog Davida? Poput Georgovog oca Davidovo se znanje iznenada promeni: kao što starac isprva negira Georgovog prijatelja da bi posle priznao da ga veoma dobro poznaje, tako se David prvo ne želi prilagoditi, pa niko ne veruje da zna čitati, da bi potom pokazao da je tu veštinu misteriozno brzo već odavno usvojio. Pre pola veka obojica bi verovatno završili na lomači.
U logoru Belstar stanovnici nove zemlje naučili su govoriti španski, “maternji” jezik Noville. The Childhood of Jesus je naravno napisan na engleskom jeziku, tek povremeno pojavi se pokoja reč ili izraz na španskome. Ipak na mnogim mestima u tekstu taj engleski izaziva čudan osećaj jer autor podrazumeva da likovi celo vreme govore španski. U meri u kojoj engleski zapravo predstavlja španski, nemački jezik predstavlja engleski. David posećuje muzičke časove kod Simo´nove prijateljice Elene, pa se odluči pohvaliti Simonu kako je naučio pevati jednu pesmicu: “Wer reitet so spät durch Dampf und Wind? / Er ist der Vater mit seinem Kind; / Er halt den Knaben in dem Arm, / Er füttert ihn Zucker, er küsst ihm warm.” (str. 67) Parodija Goetheovog Kralja vilenjaka s nekoliko gramatičkih grešaka. “‘That’s all. It’s English. Can I learn English? I don’t want to speak Spanish any more. I hate Spanish,’” kaže dečak na savršenom engleskom, bez gramatičkih grešaka. (str. 67) Kada upita Simona šta znači “Wer reitet so”, on odgovara “‘I don’t know. I don’t speak English.’” (str.67) Pomešani jezici u Novilli kao da utelovljuju savremeni literarni pandan Babilonskoj kuli.
Kakav je zapravo Georgov prijatelj koji živi u Rusiji? Sasvim sigurno nije slučajno odabrao zemlju koja je tada bila simbol revolucije. Otputovao je jer se osećao “mit seinem Fortkommen zu Hause unzufrieden”, gotovo da je pobegao u inostranstvo. (Kafka, str. 47) O njegovu izgledu ne zna se puno, samo da mu je koža poprimila žutu boju, “gelbe Hautfarbe, die auf eine sich entwickelnde Krankheit hinzudeuten scheint” (str. 47): koja li ga je bolest snašla u njegovom “večnom momaštvu” (“ewiges Junggesellentum”)? Georg smatra da se prijatelj “prenaglio” u svojoj odluci da emigrira. (str. 47) Nemački glagol “verrennen” podrazumeva da je neko u svojim mislima, stavovima i postupcima zabrazdio u pogrešnome smeru. Bilo bi bolje da ostane u tuđini takav kakav je bio, “so wie er war”. (str. 48) Fraza sada retrospektivno podseća na refren dvanaest godina posle komponovane pesme Bubi, laß uns Freunde sein: Bubi, laß uns Freunde sein, wir sind wie wir sind. Sama činjenica da Georg misli da bi se njegov prijatelj njegovim venčanjem osećao oštećen, “geschädigt”, nezadovoljan i nesposoban da to nezadovoljstvo ikada ukloni, “unzufrieden und unfähig diese Unzufriedenheit jemals zu beseitigen”, pomalo je sumnjiva. (str. 50) Zar ne bi dobrome prijatelju trebalo biti drago što se zaručio? Gospođici Brandenfeld se pak Georgov odnos s prijateljem baš i ne dopada: “Wenn du solche Freunde hast, Georg, hättest du dich überhaupt nicht verloben sollen”, ako imaš takve prijatelje, nisi se uopšte ni trebao zaručiti. (str. 50) Iz nekog, u prvi mah ne baš posve jasnog razloga, Georg kao da se pokušava opravdati: “Ich kann nicht aus mir einen Menschen herausschneiden, der vielleicht für die Freundschaft mit ihm geeigneter wäre, als ich es bin.” (str. 51) Ova rečenica čini okosnicu pripovetke: Georg ne može iz sebe izrezati čoveka koji bi možda bolje odgovarao prijateljstvu s njim. U njihovom odnosu nije se ništa promenilo, teši se Georg, osim što će prijatelj u njemu sada umesto sasvim običnog prijatelja imati sretnog prijatelja: “in unserem gegenseitigen Verhältnis hat sich ja nur insofern etwas geändert, als Du jetzt in mir statt eines ganz gewöhnlichen Freundes einen glücklichen Freund haben wirst.” (str. 51) Kakav je to “sasvim običan” prijatelj? I pre svega kakav li je taj čovek koga Georg ne može izrezati iz sebe? Taj neostvareni izrezani pozitiv u kontekstu ne mogu nikako drugačije protumačiti nego kao Georgovo homoerotsko ja.
Bezimeni prijatelj postaje partner, a nemačka reč Freund poprima svoje drugo značenje. Za razliku od Georga on niti ne pomišlja na ženidbu, on se ne može niti ne želi promeniti. Želi ostati baš “takav kakav je”, čak pokušava nagovoriti Georga da mu se pridruži u Rusiji. U tom smislu je osvešteniji i zreliji od Georga. On se ne oseća dužan postupiti na određen način samo da bi bio prihvaćen od okoline u kojoj živi i nipošto nije gospodin Okovanić. Možda je upravo zato Georg labilniji. “Allein – weißt du was das ist?” tužno i uplašeno upita svoju zaručnicu: sam – znaš li šta znači biti sam? (str. 50) Georg očito zna. Davno je to pre nego što je uobičajen postao coming-out
U Sebaldovoj zbirci priča Schwindel. Gefühle. (Vrtoglavica) nalazi se kratka priča o Franzu Kafki. Autor ju je potkrepio s nekoliko Kafkinih dnevničkih zapisa i pisama koje je slao svojoj zaručnici Felice Bauer. Nije više čudno što ima iste inicijale kao Georgova zaručnica gospođica Frieda Brandenfeld. Dr. K., protagonist Sebaldove priče, na poslovnom je putovanju. “Nije moguće, zapisuje sutradan, voditi jedini mogući život, živeti sa ženom, a da je svako slobodan, da svako živi za sebe, da nisu venčani niti za javnost niti u stvarnosti, već da su samo zajedno, nije moguće napraviti jedini mogući korak dalje od muškog prijateljstva, jer upravo tamo, s one strane postavljene granice, već se diže noga koja će ga zgaziti.”01 Pripovedač govori o žudnji za ljubavlju “[...] koja Dr.-a K., kao što piše u jednom od svojih brojnih tajnih pisamca upućenih Felici, obuzme uvek upravo tamo gde naoko i zakonski nema užitka.”02 Malo posle: “Shvataš li sada, najdraža, piše Dr. K., možeš li shvatiti (reci mi!), zašto sam tog muškarca gotovo požudno pratio kroz uličicu Zeltner, iza njega skrenuo do jarka i s beskrajnim užitkom promatrao kako nestaje kroz vrata Nemačke kuće.”03 “Čini se da je Dr. K.,” zaključuje Sebaldov pripovedač, “na tom mestu umalo priznao jednu vrstu čežnje, koja je, možemo pretpostaviti, ostala zauvek neispunjena.”04 Je li Kafka također pokušao iz sebe izrezati čoveka? Poput Georga on se boji mesta “s one strane postavljene granice”, mesta “gde naoko i zakonski nema užitka”, zato što bi ga društvo tamo možda zgazilo. Kao Georg, obavještava svoju zaručnicu o muškim prijateljstvima, koja ne može niti zaobići niti zaboraviti. I na kraju Kafka povrh svega ima petlje u dnevniku 11. februara 1913. napisati Felici: “Nalaziš li Ti u Osudi nekakav smisao… Ja ga ne mogu naći niti mogu išta u toj priči objasniti.” (Jahraus,Neuhaus, str. 241)
Tokom burnog razgovora s ocem na videlo izlazi Georgova podsvest. Upravo otac je ključni lik pripovetke. On koji se čini otherworldly osvetljava Georgovu nesretnu ljubavnu priču i govori u ime “izrezanog čoveka”, onoga dela Georgovog ja koji nije želeo da napusti prijatelja. Nije slučajno da Kafka, autor Pisma ocu (Brief an den Vater), osećaj krivice glavnog lika projektuje baš u očinsku figuru. Zašto se Georg oseća krivim? Zato što nije pošao s prijateljem u Rusiju pa ima osećaj da ga je napustio? Zato što ne živi onako kako bi hteo jer se boji posledica od strane društva pa radije potiskuje deo sebe? Iz istog razloga mu je neugodno prijatelju obznaniti vest o zarukama. Taj prijatelj mnogo je hrabriji od Georga: za razliku od njega ostao je dosledan sebi i odlučio se ne skrivati. Kao Kafka u Pismu ocu, Georg je ogorčen, ponekad se pokušava opravdati, a ponekad pokazuje koliko su mu dragi rietki trenuci kada je otac njime ili njegovim odabirima bio zadovoljan i kako bi tada bio ponosan. “‘Sećam se još da ti nije bio posebno drag [prijatelj]. Barem dvaput sam ga pred tobom negirao, premda je u tom trenutku sedeo kod mene u sobi.’” (str. 55) “‘Tada sam bio još tako ponosan što si ga slušao, što si kimao glavom i zapitkivao.’” (str. 55) Georgova prepirka s ocem može se čitati i kao igra moći. Što više otac ojača, Georgov ja sve je manji, a misli o prijatelju ga opsedaju sve više. “Petrogradski prijatelj, kojega je otac odjednom tako dobro poznavao, obuzeo ga je kao nikada pre. […] Zašto je morao tako daleko otputovati!” (str. 57) Tek kada se prebaci iz zabačene sobe u prednju, dnevnu, otac podivlja. “‘Sada znaš šta je još postojalo osim tebe, do sada si mislio samo na sebe!’” (str. 60) Iz očinske figure koja živi u prošlosti ne progovara Georgova grižnja savesti nego onaj potisnuti deo, nesvesni osećaj krivice, koji na kraju isto tako izriče osudu: “‘Osuđujem te na smrt utapanjem!’” (Kafka, str. 60) Kada Georg bez oklevanja istrči iz stana i skoči s mosta u reku, on ne sluša oca nego sledi svoj super-ego. Osuda kao da suspenduje značenje pisma, a tekst ono izgovoreno. Mislim da je Georg zapravo sam u stanu (sa sluškinjom), a njegovu prepirku vidim kao solilokvij.
Osećaj krivice dolazi do izražaja u manifestnom sadržaju mazohističkih fantazija. (usp. Freud, str. 304) U ranome detinjstvu roditeljska figura utelovljuje seksualne sklonosti i moralnu instancu, na koju se posle nadograđuju uticaji drugih društvenih autoriteta. Edipov kompleks koji je, kako Freud sam indirektno daje do znanja, po svojoj naravi društvenog porekla, između ostaloga homoseksualnost i incest pretvara u tabu. Upravo zato ljudi moraju u ranoj dobi potisnuti sve osećaje i predodžbe koje se vežu na te pojave. Međutim oni se ne mogu iskoreniti pa se udomljuju u novonastalome delu psihe, koji Freud naziva id. Bivša moralna instanca s druge strane tvori temelj za formiranje svesnog psihičkog cenzora, savesti, kojoj Freud dodeljuje ime super-ego. Te dve instance, između kojih permanentno treperi ego ispipavajući njihove granice, odgovorne su za većinu budućih psihičkih konflikata. Nesvesni osećaji koji su pospremljeni u idu stalno teže ka tome da isplivaju na površinu svesti, ali ih super--ego sabotira, potiskuje. Na taj se način formira začarani krug: štose više osećaja potiskuje (učini nesvesnim), to više id dobiva na snazi i onemogućava to isto potiskivanje. Što je stroži moralni zakon ili red, to je stoga žešći konflikt koji se odvija u pojedincu. A iz tog konflikta potiču takođe dva poznata simptoma koje opisuje Freud, sadizam i mazohizam, nesvesni osećaj krivice (potreba za kažnjavanjem). Upravo to pokušava objasniti Freud u eseju Das ökonomische Problem des Masochismus iz 1924. godine: nesvesni osećaj krivice po njemu je rezultat zahuktalog konflikta između ida i super-ega. Nasilje usmereno protiv samoga sebe (mazohizam) ili protiv drugih (sadizam) stoga nije odstupanje od “normalnog” psihičkog razvoja pojedinca, od Edipovog kompleksa, nego, naprotiv, njegova nužna posledica.
Zašto se Georg osudi baš na smrt utapanjem? U zapadnoj kulturi smrt utapanjem često se smatrala ženskom smrću. Baš oko 1900. godine u Parizu je iz Seine izvučen leš neidentifikovane žene koja ja počinila samoubistvo. Jednoga se čoveka toliko dojmila njena lepota da je dao od njenog lica izraditi mrtvačku masku, koja je još godinama posle inspirisala mnoge umetnike i krasila zidove njihovih stanova. “Nepoznata iz Seine” spominje se npr. u Zapiscima Maltea Lauridsa Briggea, Maurice Blanchot je o njoj pisao, a Vladimir Nabokov joj posvetio pesmu. Ofelija, nekoliko ženskih likova kod Dickensa, mlada plesačica iz Wildeova Doriana Graya ili pak Virginia Woolf – to su tek neki od ženskih likova u istoriji literature koji su svoj život okončali utapanjem. Čin samokažnjavanja Georg takvom odlukom kao da pretvara u priznanje: preuzevši žensku ulogu on se svesno upisuje u to nasleđe.
Upakovavši Georgov nesvesni osećaj krivice, njegov id dakle, u lik oca, Kafka čini veliki korak unapred i takoreći nadjača Edipov kompleks. No kako tačno mu to uspeva? Kafka se u Osudi suprotstavlja tabuu homoseksualnosti, delomično i tabuu incesta. Naravno, to se može tek naslutiti na osnovu pojedinih delova spomenutog konflikta između Georgovog ida i super-ega, u “dubljim” slojevima teksta. Smeštanje nesvesnoga u očinsku figuru samo po sebi je atipični analitičko-pripovedni postupak zbog toga što u normativnom pripovednom tekstu roditeljska figura gotovo bez iznimke igra ulogu super-ega. Kafka obrće taj princip tako što ocu daje glas ili jezik super-ega – id nema jezik, to je infantilni deo, od latinske reči infans, koji ne govori – ali ga svejedno pretvara u zastupnika nesvesnog. Time nadjačava Edipov kompleks, u prvi plan gura onaj stadij u razvoju pojedinca koji mu prethodi privilegovano shvaćtanje. Ona višeznačnost Kafkinog jezika i prazan prostor koji je njegova posledica veoma pogoduju izražavanju nesvesnih predodžbi: nesvesno je uvek ambivalentno. Unutar prostora za igru koji kreiraju dva značenja nemačke riječi Freund, autor se tako takođe poigrava ulogama super-ega i ida. Obe prakse (možda su to psihoanaliza i dekonstrukcija, a možda i ne) u prvi plan dozivaju zanemarene slojeve značenja i privode kraju ideju koja je skutrena u Kafkinom tekstu.
Podređujem li se ja onome što piše na stranici – jer to je “real reading” – ili izmišljam poput Davida?
Kafkin Das Urteil u prevodu Zlatka Gorjana iz 1977. godine poprilično je drugačiji tekst od originala. Neki delovi teksta upadljivo nedostaju, a neki su jednostavno prevedeni pogrešno. U rečenici koja je čini mi se okosnica priče izostavljen je ključni deo: “‘ne mogu iz sebe izrezati čoveka koji bi možda, bolje odgovarao prijateljstvu nego ja.’” (Gorjan, str. 52) Nije važan nasumce ubačen nepotreban zarez. Nemačka verzija glasi: “‘Ich kann nicht aus mir einen Menschen herausschneiden, der vielleicht für die Freundschaft mit ihm geeigneter wäre, als ich es bin.’” (Kafka, str. 51) “Mit ihm” ne postoji u hrvatskom, premda menja značenje. Georg ne može iz sebe izrezati čoveka koji bi možda bolje odgovarao prijateljstvu s njim, prijateljem emigrantom. On nema nikakav oprti problem sa sklapanjem prijateljstava u životu nego se sam sebi opravdava što nije skupio dovoljno snage da očuva odnos s mladićem. Tamo gde Kafka kaže “[…] war es da nicht viel besser für ihn, er blieb in der Fremde, so wie er war?” (str. 48), prevodilac Gorjan “so wie er war” (“takav kakav je bio”) transformiše u “kao dosada”. Bilo bi zanimljivo videti kako bi preveo refren u Bubi, laß uns Freunde sein. A kada Georga obuzmu misli o prijatelju kao nikada pre, kada žali što je tako daleko otputovao, Gorjan piše “Petrogradski prijatelj kojega je otac odjedanput tako dobro poznavao još nikad ga nije toliko uzbudio.” Pritom misli na oca, dok je u nemačkome jasno da se “ergriffihn” odnosi na njega, Georga. No Gorjanov prevod ima i uspešnu stranu: savršeno dobro potiskuje (izbacuje) upravo one elemente koje potiskuje i glavni lik Georg. Podređuje se kategorijama i hijerarhiji kamuflirajući homoerotske motive gotovo do potpune nevidljivosti.
Priča o dečaku Davidu zgodno je poslužila kao potka mom tekstu o Kafki zato što David i Georgov otac imaju neke zajedničke crte. Premda su s ovoga sveta, i jedan i drugi se iznenada mogu pretvoriti u klauna – Georg čak u jednom trenutku vikne ocu u lice reč “komičar”, a otac u svom bunilu odgovori “Da, naravno da sam izigravao komediju!” (Kafka, str.58) – i tada svedoče o nečemu što drugim likovima nije belodano, što im je podsvesno. Otherworldliness ne postoji bez sveta u kom živimo. David je osobenjak zato što se seća nečega što su drugi u njegovoj okolini zaboravili i zato što vidi stvari koje oni ne vide. Kao takav naravno nije dovoljno prilagođen i upada u nevolje. I jedan i drugi na momente pripadaju svetu razlika, a ne svetu kategorija i hijerarhije, a ipak se služe jezikom. Katkad se čini da su oboje hibridi iz prošloga sveta (Georgov otac čita novine koje više uopšte ne postoje, ko zna što u njima piše) pa povremeno, u bljeskovima, bacaju svetlo na onaj stadij koji prethodi Edipovom kompleksu. Kada je David stigao u novu zemlju, gde je učio novi jezik? U Belstaru. Belstar sasvim sigurno nije slučajno “logor”, mesto gde se okupio veliki broj ljudi, gde su oni zapravo dužni robovati novim zakonima i zaboraviti raznolikost svojih života pre kako bi se pretvorili u homogenu masu. Ali i David i Georg (sa svojim ocem koji predstavlja njegov id) sećaju se onoga pre. “Nije li baš moje venčanje prava prilika da nadvladam sve prepreke,” pita se Georg. (Kafka, str. 51) A otac pak (koji je isto tako Georg) misli: “Neke ružne stvari su se dogodile, ali možda će i za njih doći vreme i to možda pre nego što mislimo.” (Kafka, str. 53) U duhu komedije koju igra Georgov otac, to je sada već pravi žargon coming-outa, Kafka kao da se ovde pretvara u gay pride vidovnjaka ranog 20. veka, napokon oslobođen diva u kućnom ogrtaču.
Prisećam se Funes el memorioso. “Indirektni govor je udaljen i slab;” kaže Borgesov pripovedač zabrinut da neće znati rečima preneti utisak koji je na njega ostavio Ireneo Funes, “znam da žrtvujem efekat svoje priče. Samo želim da moji čitaoci u svojoj mašti čuju razlomljene staccato periode koje su me zadivile te noći.” (Borges, str. 134)
___________________________________
Literatura:
- Borges, Jorge Luis: Funes, His Memory u Collected Fictions, Penguin Books, New York, 1998.
- Brown, Peter: Augustine of Hippo,University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 2000.
- Coetzee, J. M.: The Childhood of Jesus, Harvill Secker, London, 2013.
- Derrida, Jacques: La pharmacie de Platon u La dissémination, Editions du Seuil, Paris, 1972.
- Freud, Sigmund: Das ökonomische Problem des Masochismus u Das Ich und das Es, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1992.
- Jahraus, Oliver, Neuhaus, Stefan (urednici): Kafkas “Urteil” und die Literaturtheorie. Zehn Modellanalysen, Philipp Reclam jun. Stuttgart, 2002.
- Kafka, Franz: Die Erzählungen, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1996.
- Kafka, Franz, prev. Zlatko Gorjan: Pripovetke. Knjiga prva, Zora — GZH, Zagreb, 1977.
- Sebald, W. G.: Dr. K.s Badereise nach Riva u Schwindel. Gefühle., Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар