Knut Hamsun, GLAD ( I deo )

 

      "Roman „Glad“, objavljen je 1890. godine i za njega se obično kaže kako otvara sezonu moderne norveške književnosti, jer više u prvom planu nije fabula nego junakovo stanje, a ono je ovde pokriveno naslovom knjige u celosti. 

      Glavni lik i narator novinar je koji uslied neuspele i neizvesne novinarske karijere nema šta za jesti i dužan je za stanarinu. Hamsun prilično detaljno opisuje njegovo stanje, halucinacije u koje upada, nadrealizam u kojemu mu se otvara tzv. realnost, koja nije odgovarala standardima realistične književnosti njegova doba, nego se već za Hamsunova života između njegovih i svetova Strindberga i Dostojevskog vukla paralela. I zaista, roman odlikuje grozničavost kakve se čitatelji mogu sećati iz prve faze stvaralaštva Dostojevskog, elemente kojih je Rus umetao i u svoja dela iz srednjeg dela stvaralaštva („Zločin i kazna“), kao i u zadnjim romanima. To je redovno lik koji je uspieo pokidati veze s drugim ljudima, ne potpuno, nego tako da ti transubjektivni kanali više kao da ne funkcionišu najtoačnije, neki defekt lebdi iznad svake izgovorene reči i situacije. 

    Ovde u „Gladi“ takvim je spisateljskim načinom dosegnuta perfekcija, celi je roman napisan u takvoj vrsti „vrućice“. Visoka temperatura naratorove svesti „topi“ sve s čime on dođe u kontakt, pa sve izgleda izobličeno kao na slikama nadrealističkih slikara, izduženo i kao razmazano. Prikazivani svet možda i ima središte oko kojega bi se naratorova svest trebala organizovati, no on ga nije u stanju osetiti, a kada se i približi malim epicentrima socijale, kao uredniku u novinama u kojima nastoji objavljivati, jedino što vidi je – lažnost, patvorinu na mestu na kojemu bi trebala stajati značajnija, vrednija kovina. On na kraju odlazi na brod, napušta ovakav svet, a šta se s njim dogodilo i šta je sve u svetu stekao moguće je čitati u drugim Hamsunovim knjigama."izvor           

          

PRVI DEO 

      Bilo je to onda kad sam gladan lutao po Kristianiji1, po tome čudnovatome gradu koji niko ne ostavlja bez njegova traga u sebi. 

      Ležao sam u svojoj sobici u potkrovlju i čuo kako sat u sobi ispod moje otkucava šest sati; već je zadanilo, pa ljudi stadoše uzlaziti i silaziti stepeništem. Dole kraj vrata, gde je moja soba bila oblepljena starim brojevima »Jutarnjih novina«, mogao sam na prvom jutarnjem svetlu već posve jasno pročitati dnevnu objavu svetioničarskog nadglednika i debelim slovima otisnut oglas za sveži hleb pekara Fabiana Olsena.

     Tek što sam otvorio oči, stadoh s mukom razmišljati imam li danas nešto radi čega bih se mogao veseliti. U poslednje mi je vreme išlo prilično slabo: komad po komad mojih stvari preselio se »ujaku«, bio sam nervozan i nestrpljiv, nekoliko sam puta morao zbog magle ostati u krevetu. Pogdekad, ali rietko, kad mi se sreća nasmešila, dobivao sam od kakvih novina po pet kruna za podlistak.

     Dan je postajao sve svetliji, pa stadoh čitati oglase na novinama nalepljenim dole uz vrata; već sam mogao razabrati i sitna, podrugljiva slova: »Mrtvačka odeča kod gospođice Andersen, tu i tu, u veži desno«. To me je dugo zabavljalo. Dole, u sobi ispod moje, začuh sat kako odbija osmu, i onda ustadoh te se obukoh.

    Otvorih prozor i pogledah van. S mesta gde sam stajao mogao sam videti komadićak slobodnog polja; onde dalje ležale su razvaline jedne izgorele kovačnice, koje je odstranjivalo nekoliko radnika. Naslonih se laktovima na dasku prozora i zagledah se u vazduh. Dan će zasigurno biti jasan i vedar; nadošla je jesen, to nežno i prohladno doba godine kad sve menja boje i onda nestaje. Žamor što se već počeo razlevati ulicom mamio me vani; ova prazna sobica, koje se pod škripeći uvija pod svakim mojim korakom, nalikuje kakvom tajanstvenom, jezovitom lesu: nema čestite brave u vratima, nema peći; noću sam obično spavao u čarapama, da mi se do ujutro osuše na nogama. Jedino što je pobuđivalo moje veselje beše jedan mali crveni naslonjač, u kome sam uveče sanjario i razmišljao

    O svim mogućim stvarima. Kad bi zapuhao oštriji vetar a vrata dole ispod mene ostala otvorena, navirali su iz poda i zidova svakojaki čudnovati i prigušeni jecaji, a na starim »Jutarnjim novinama« dole kod vrata javljale su se pukotine, velike kao ruka.

    Sagnem se i pretražim svežnjić što je ležao u uglu do kreveta, ne bih li u njemu našao štogod za doručak, ali uzalud. Onda ponovno priđoh prozoru.

    Bog zna, mislio sam, hoće li mi uspeti naći kakvo nameštenje. Mnogi neodređeni odgovori, polovična obećanja, pa otvoreno »ne!«, podržavanje varave nade i novi pokušaji, koji su se na kraju uvek pretvarali u – ništa: sve je to uništilo moju srčanost. Napokon sam se ponudio za mesto podvornika u banci, ali sam došao prekasno, a osim toga nisam mogao položiti avans od pedeset kruna. Uvek je iskrsavala kakva zapreka. Javio sam se i kod vatrogasaca. Stajalo nas je kojih pedesetak ljudi u predvorju, pa smo se udarali u prsa, samo da ostavimo utisak  velike snage i smionosti. Jedan je službenik obilazio oko nas i gledao one što su se prijavili, opipavao im mišice na rukama i koješta ih ispitivao. Kad je prolazio pored mene, samo je zatresao glavom i rekao da sa mnom ne može računati, zbog mojih naočala. Posle sam još jednom došao ovamo, ovoga puta bez naočala, pa sam stajao uspravno i nakostrešenih obrva, pogleda oštra poput noža. No čovek prođe pored mene i nasmeja se – prepoznao me! A od svega je najočajnije bilo to što je moje odelo postalo tako pohabano da više nisam mogao kao pristojan čovek naći ama baš nikakvo mesto.

     Kao po nekom unapred utvrđenom redu, sa mnom je sve išlo nizbrdo! Na kraju sam ostao i bez najpotrebnijih stvari: više nisam imao ni češlja, ni kakve knjige da je čitam u teškim trenucima. Celog sam leta odlazio na groblje i u gradski park, gde sam sedeo na klupi i stupac po stupac pisao za novine o najrazličitijim stvarima, čudesnim zgodama, raspoloženjima i spoznajama svoga nemirnog mozga; u svom sam se očajanju laćao i najčudnovatijih tema, na kojima sam se mnogo trudio, a da mi ipak od toga gotovo ništa nije bilo uvršteno. Čim bih završio jedan članak, odmah sam započinjao drugi; urednikovo »ne!« retko mi je kada oduzimalo volju. Uvek sam verovao da jednom ipak moram uspeti. I zaista, kad mi je koji članak ipak pošao za rukom te su mi ga uvrstili, doneo mi je trud jednog ciglog popodneva do pet kruna.

    Opet se udaljim od prozora, pođem do umivaonika te poškropim kolena mojih hlača, da bi izgledale crne i novije. Potom, kao obično, gurnem u džep papir i olovku te izađem. Tiho se odšuljam niza stepenice, da me ne spazi gazdarica: već pre nekoliko dana istekao mi je rok za plaćanje najamnine, a ja je više nisam imao čime platiti.

     Bilo je devet sati. Drndanje kola i glasovi ispuniše vazduh, pa je to bilo kao neki strašan jutarnji hor u kojem su se mešali glasovi prolaznika s pucketanjem bičeva fijakerista. Ta me bučna vreva odmah osvežila, i ja se i opet osetih zadovoljniji. Nije mi bilo ni na kraj pameti da učinim jutarnju šetnju po svežem vazduhu. Čemu vazduh mojim plućima! Bio sam jak kao div, mogao sam dignuti čitava kola na svojim ramenima: obuzelo me neko ugodno raspoloženje, osećaj slatke bezbrižnosti. Stao sam promatrati ljude što sam ih sretao, čitao sam oglase na zidovima, uhvatio pokoji pogled koji mi je bio dobačen s omnibusa, pustio sam da na mene deluje svaka sitnica, sve one male slučajnosti što iskrsavaju na putu i odmah nestaju.

      Kad bi samo čovek imao da  pregrize štogod, takvog lepog dana! Posve me je obuzelo to sveže jutro, postao sam odjednom silno zadovoljan i bez ikakva razloga stao pevušiti. Pred jednom mesnicom stajala je žena s košarom u ruci i razgledavala kobasice što ih je nakanila kupiti za jelo. Kad sam prošao mimo nje, premerila me ispitljivim pogledom. Imala je tek jedan zub spreda. Kako sam bio nervozan i mrzovoljan, posebno poslednjih dana. Lice te žene odmah mi se zgadilo. Dugačak i žut zub virio joj je iz čeljusti kao kakav mali prst, a iz pogleda kojim me je gledala virile su same – kobasice. Odmah sam izgubio apetit i čak me obuze mučnina. Kad sam stigao na trg, popih kod zdenca malo vode i pogledah na crkveni toranj – bilo je deset sati.

       Potom pođoh dalje ulicama bezbrižno tumarajući, pa se bez ikakva razloga zaustavih na jednom uglu, a zatim zakrenuh u jednu pobočnu ulicu premda u njoj nisam imao što tražiti – lutao sam tog čarobnog jutra bez cilja i bezbrižno se miješao među zadovoljno mnoštvo. Vazduh je bio lagan i bistar, a dušu mi nije zastirala baš nikakva sena. 

      Gotovo deset minuta neprekidno je šepesao preda mnom neki starac. U ruci je nosio svežanj i celim se telom i svom snagom naprezao da šepesajući ide napred. Čuo sam kako od napora sopće, pomislio sam da bih mu mogao poneti i taj njegov svežnjić, ali ipak nisam ga pokušao sustići. Gore na »mitnici« susretne me Hans Pauli, pozdravi i odbrza dalje. Čemu se on samo tako žuri? Nije mi bilo ni na kraj pameti da ga zamolim za jednu krunu – a uostalom u najkraćem sam mu roku hteo vratiti onaj njegov gunj što mi ga je pre nekoliko nedelja posudio. Samo neka mi se malko nasmeši sreća, pa neću biti čovek koji nekome duguje i gunj pod kojim spava. Možda ću još danas napisati kakav članak pod naslovom »Zločini budućnosti« ili »O slobodi volje«, ili ma šta drugo, samo da se čita – to bi mi donelo najmanje deset kruna... I tek što sam pomislio na te članke, odmah sam se osetio ponukanim da ih započnem pisati i crpsti iz punog mozga. Potražiću u gradskom parku zgodnu klupu i neću mirovati dok članak ne bude završen. 

      Bilo kako bilo, na cesti preda mnom još je uvek teturao stari bogalj. Na kraju me počelo ljutiti što već tako dugo ide preda mnom taj slomljeni čovek. Činilo se da njegovu putu uopšte i neće biti kraja; možda će on baš istim smerom kao i ja, pa ću ga imati čitavim putem pred sobom. U mom mi se besu pričinjalo da on na svakom raskrsšću zastajkuje, kako bi video kojim ću ja putem udariti, a onda opet uprti svoj svežanj i trudeći se svim silama kreće napred,  samo da bude ispred mene. Gledajući pred sobom to jadno stvorenje, sve sam se više i više hranio gorčinom; osećao sam kako moga ugodnog raspoloženja malo-pomalo nestaje i kako se to čisto i lepo jutro pretvara u ružno. Izgledao je kao kakav veliki šepavi kukac koji je svom svojom snagom hteo doći do jednog mesta na zemlji i zadržati trotoar samo za se. Kad smo stigli na uzvisinu, nisam to više hteo da trpim. Da mu pružim priliku da pokroči i udalji se, zaustavih se pred jednim izlogom. No kad sam se koju minutu kasnije maknuo, čovek je opet bio preda mnom. I on je mirno stajao. Tada bez promišljanja zagrabih tri, četiri velika koraka, dostignuh ga i lupih ga po leđima. 

    On zastade. Koji trenutak oštro smo se promatrali.

– Možete li mi dati koji øre2 za mleko! – progovori on na kraju i sagne glavu na stranu. Sad nije bilo povratka! Stadoh tražiti po svim džepovima, pa kad ništa ne nađoh, rekoh mu: – Za mleko........ dakle. Novaca danas baš nemam previše, a i ne znam je li vam baš jako potreban. 

   - Od jučer, u Drammenu, nisam ništa okusio – reče čovek. – Nemam ni prebijene pare, a ni posla nisam našao.

– Zar ste obrtnik?

– Jest, pođonivač.

– Šta?

– Pođonivač. Ali znadem ja praviti i cipele.

– To je već bolje – nato ću ja. – Pričekajte nekoliko minuta, doneću vam nešto novaca, nekoliko ørea. I velikom se brzinom spustim niz Ulicu Pile, gde je, znao sam, na drugom spratu neke kuće bila jedna zalagaonica. Međutim, još nikada nisam bio u njoj. Našavši se u kućnoj veži, brzo svučem prsluk, smotam ga i gurnem pod pazuh, zatim se popnem stepenicama i pokucam na vrata zalagaonice. Pozdravim i bacim prsluk na stol.

– Krunu i po- reče čovek iza stola.

– Dobro – odgovorih. – Da mi nije malko pretesan, zasigurno  vam ga ne bih dao. 

      On mi dade novac i založnu cedulju, i ja se vratih. Baš mi je u dobar čas pao na pamet taj prsluk; preostaće mi još novaca za obilan doručak, a do večeras bit će završen ' i moj podlistak o zločinima u budućnosti. Odmah mi se učini da je život ugodniji, pa požurih k onom čoveku, da ga se rešim.

– Izvolite! – rekoh. – Baš me raduje što ste se najpre obratili meni. 

    Čovek uze novac i stade me promatrati. Što li bulji u mene? Učinilo mi se da on gleda naročito u kolena mojih hlača, pa mi je te njegove drskosti već bilo dosta. Misli li taj obešenjak da sam ja zbilja tako siromašan kako izgledam? Nisam li takoreći već počeo pisati jedan članak za deset kruna? Nimalo se nisam bojao budućnosti: pa misli je u mojoj glavi bilo napretek. Šta se dakle taj neznanac zabrinjava ako sam mu jednog takvog lepog dana dao napojnicu? Ljutio me pogled toga čoveka, pa odlučih da mu pre no što ću otići očitam lekciju. Slegnem ramenima i progovorim:

– Vi, čoveče, imate ružnu naviku da buljite ljudima u kolena kad vam dadu krunu.

    On nasloni glavu sasvim do zida i otvori usta. Za njegovim prosjačkim čelom rodila se neka misao, on je očevidno mislio da ga hoću navesti na lepak, pa mi vrati novac.

    Udarih nogom o tlo i stadoh ga, psujući, uveravati da ga mora zadržati. Pa misli li on možda da sam se uzalud mučio tom brigom? Možda sam mu ja čak i dužan ovu krunu. Stadoh se prisećati svojih starih dugova. Naravno, starac stoji pred čovekom koji je pošten od glave do pete. Ukratko, novac je njegov... O, na čemu zahvaljivati! Bilo mi je samo drago. Zbogom!

    I ja nastavim svoj put. Napokon sam se rešio tog zloduha i sad me niko nije smetao. Opet sam se spustio niz Ulicu Pile i zaustavio se pred trgovinom živežnim namirnicama. U izlogu je bilo mnogo različitih jela, i ja odlučim ući i uzeti nešto. 

  –   Komadić sira i hleba! – velim i bacim svojih pola krune na sto.

 – Za sve ovo hleba i sira? – upita me ironično gospođa a da me nije ni pogledala.

– Jest, za čitavih pedeset ørea – odgovorim.

     Pošto sam dobio što sam zatražio, pozdravim posebno uljudno debelu gospođu i uputim se brzo gore u park. Potražim samotnu klupu i pohlepno stanem gutati svoj obrok. Kako mi je prijalo! Već dugo nisam tako obilno jeo, i malo-pomalo obuze me isti onaj osećaj zasićenosti i mira što ga osećamo nakon duga plača. Moje su ambicije brzo porasle, nije mi više bilo dovoljno da pišem članak o nečem tako jednostavnom i razumljivom kao što su »Zločini budućnosti« – uostalom, to bi znao napisati svako ko je iole čitao svetsku  istoriju - osećao sam se doraslim i za veće napore, bio sam takve volje da bih mogao svladati i najveće poteškoće, pa zato odlučim da ću, u tri dela, obraditi »Filozofsku spoznaju«. Jasno je da mi se tako pružala prilika da satrem u prah neke Kantove sofizme... Kad sam izvukao svoj pisaći pribor i hteo se prihvatiti posla, opazim da nemam olovke: ostavio sam je u zalagaonici u džepu od prsluka. 

    Gospode Bože, kako sve to ide naopako! Promrsim nekoliko kletava, ustanem s klupe i prošetam amo-tamo. Svuda je bilo tiho; dole kod kraljičinog paviljona nekoliko je dadilja guralo dečija kolica, inače nigde ni žive duše. Bio sam izbezumljen, pa sam kao besan koračao gore-dole pred klupom. Zlo me je progonilo sa svih strana. Ta banalna okolnost da nisam imao u džepu olovku što stoji svega deset ørea razbila je u komadiće moj članak od tri poglavlja. Kako bi bilo da se vratim u Ulicu Pile i zatražim svoju olovku? Još uvek imam vremena da dovršim dobar deo članka pre nego šetači ispune park. Mnogo je moglo zavisiti o toj mojoj »Filozofskoj spoznaji«, možda čak i sreća mnogih ljudi, ko zna! Mislio sam da bi taj članak možda pomogao mnogim mladim ljudima. Kad sam stvar dobro promozgao, odustao sam od toga da se pograbim s Kantom; tome se može izbeći, treba učiniti tek neznatan zaokret kad dođem do pitanja o vremenu i prostoru; ali nisam hteo da ustanem  ni za Renana, za starog sveštenika Renana... Bilo kako bilo, svakako valja napisati članak od toliko i toliko stupaca. Neplaćena stanarina, dugi pogled gazdarice kojim me ujutro ispratila na vratima, to me je mučilo čitavog dana i javljalo se čak i u mojim radosnim časovima, kad me inače nije mučila nijedna turobna misao. Tome mora doći kraj. Brzo izađem iz parka, da uzmem svoju olovku od zalagaoničara. 

     Spuštajući se u predgrađe, sustignem dve dame. Prošao sam pored njih okrznuvši se jednoj o rukav; pogledam je: lice joj beše punašno, tek malko bledo. Ona odjednom porumenje i postade neobično lepa; ne znam zašto – možda koja reč koju je čula od prolaznika, možda kakva skrivena misao. Ili je to možda zato što sam se dotaknuo njezine ruke? Njezine se valovite grudi čas dižu, čas spuštaju, a ruka joj grčevito stišće suncobran. Šta joj je?

   Stao sam i pustio ih napred; sam se u tome trenutku nisam mogao ni maknuti, tako mi se sve to učinilo čudnovatim. Bio sam silno razdražen. Ljutio sam se zbog olovke na se, a najviše sam se uzrujao zbog hrane što sam je uzeo na prazan želudac. Najednom se bez ikakva razloga predomislili i glavom mi prođe čudna misao: dođe mi da tu damu nateram u strah, da je sledim i da joj na bilo koji način dosađujem. I, ubrzavši korake, opet je dostignem, prođem pored nje, zatim se odjednom okrenem i stanem je promatrati licem u lice. Stojim i gledam joj u oči i u tren oka izmislim jedno ime koje nikad pre nisam čuo, razvučen, nervozan zvuk: Ylajali! Kad je došla tik do mene, ja se uspravim i nametljivo velim:

- Izgubićete knjigu, gospođice!– 

- Knjigu? – upita njezina pratilja i pođe dalje. 

  Postajao sam sve zlobniji i stadoh slediti dame. U tom sam trenutku bio potpuno svestan  da se upuštam u ludoriju, ali što sam ja mogao protiv toga? Moje je zamršeno raspoloženje išlo za mnom i prišaptavalo mi najluđe reči, a ja sam ih sve redom poslušao. Ma što da sam sebi govorio, ništa nije koristilo: moje je ponašanje bilo zaista glupo. Za leđima dame pravio sam najgluplje grimase i zakašljao nekoliko puta kao besan, prošavši pored nje. Kad sam poodmaknuo malko podalje, uvek na rastojanju od nekoliko koraka, osetih njezin pogled na svojim leđima, pa se i nehotice zgrbih od srama što sam joj na tako nepristojan način dosađivao. Malo-pomalo obuze me nekakav čudnovat osećaj kao da sam negde daleko odavde, negde drugde; da, imao sam osećaj da to nisam ja, taj čovek što ovako zgrbljen prolazi ovuda ulicom. Nekoliko trenutaka kasnije dama je stigla do jedne knjižare; ja sam već stajao pred prvim izlogom, a kad je ona  prošla mimo mene, ja i opet stupim pred nju i velim:

   – Gospođice, izgubićete knjigu.

   – Ma neću, kakvu knjigu? – upita ona prestrašeno. – Znaš li o kakvoj on to knjizi govori?

    I ona stane. Ja sam uživao u njezinoj zbunjenosti, taj nemir u njezinu pogledu ushićivao me. Nije mogla shvatiti moj kratak, besmisleni nagovor, jer nikakve knjige nije imala uz sebe, štaviše čak ni jedan list od kakve knjige, a ipak je stala tražiti po svojim džepovima, pogledavati u ruke i gledati na pločnik iza sebe, naprežući svoj mali, nežni mozak, da dokuči o kakvoj ja to knjizi govorim. Lice joj je menjalo boju i poprimalo sad ovaj sad onaj izražaj, a disala je tako da se gotovo moglo čuti. Činilo mi se da i dugmad na njezinoj haljini bulje u mene, kao niz uplašenih očiju.

   – Ne osvrći se na njega – reče njezina pratilja povukavši je za sobom – on je pijan; zar ne vidiš da je taj čovek pijan?!

   Još nikada nisam sebi postao tako stran kao u tom trenutku, obuzela me sva sila čudnovatih i nejasnih misli i ništa se oko mene nije dogodilo a da ja to odmah ne bih primetio. Velik smeđi pas potrča preko ulice prema Tivoliju, imao je usku ogrlicu od alpake. U gornjem delu ulice otvori se prozor na drugom katu, devojka se nagnula dole i stala čistiti stakla. Ništa nije umaklo mojoj pažnji, bio sam svega svestan, sve je strujalo toliko svetlom jasnoćom pored mene kao da se oko mene razlilo neko jako svetlo. Dame preda mnom imale su modra ptičja pera na šeširima i marame sa škotskim uzorkom oko vrata. Smatrao sam ih sestrama. 

     One zaokrenuše, a zatim se zaustaviše pred Cislerovom trgovinom muzikalijama, gde su nešto govorile. I ja sam stao. Tada se one vrate istim putem kojim su i došle, prođu mimo mene i uspnu se ravno na Trg sv. Olafa. Za sve to vreme bio sam im tako blizu koliko je to samo bilo moguće. Jednom su se okrenule i dobacile mi napola plašljiv a napola radoznao pogled; nisam primetio ni ljutnje na njihovim licima, ni namrštenih obrva. Strpljivost s kojom su podnosile moje dosađivanje posve me je posramila, i ja sam oborio oči. Nisam im više hteo dosađivati, ne, samo ću ih iz čiste zahvalnosti pratiti pogledom i ne izgubiti iz vida dok nekamo ne uđu.

   Pred brojem 2, velikom četverospratnom kućom one se još jednom okrenuše i uđoše u kućni ulaz. Naslonio sam se na stup plinske svetiljke do zdenca i osluškivao njihove korake na stepenicama; oni umuknuše na drugome spratu. Odmaknem se od svetiljke i pogledam na kuću. Tada se dogodi nešto čudnovato. Gore na drugom spratu pomaknuše se zavese, malo zatim otvori se prozor, pokaže se glava i dva oštra pogleda počinu na meni. »Ylajali«, reče ona u pola glasa i opazi kako sam pocrveneo. Zašto ne zove u pomoć? Zašto mi ne baci na glavu lonac s cvećem, ili ne pošalje nekoga dole da me otera? Gledamo jedno drugome u oči i ne mičemo se; to potraje nekoliko trenutaka; misli poleću amo-tamo, od ulice do prozora, ali nijedna reč nije izgovorena. Ona se okrene, ja se trgnem, nekakav tihi srhat prođe mi kroz sva ćutila; vidim kako u sobi nestadoše leđa, rame. To polagano udaljavanje od prozora, naglašena kretnja u ramenima, sve to beše za me kao neki mig; moja je krv osetila taj nežni pozdrav i u istom tom trenutku obuze me divna veselost. Zatim se spustih niz ulicu.

   Nisam se usudio osvrtati i nisam znao je li se ona vratila k prozoru; što mi se više nametalo to pitanje, to sam bivao nemirniji i nervozniji. Sigurno je ona u tom času stajala gore i pomno pratila sve moje kretnje, i meni je bilo sasvim nesnosno znati da me neko na taj način promatra. Sabrah se koliko sam mogao i pođoh dalje; noge su mi stale drhtati, hod mi je postao nesiguran, zasigurno zato što sam ga hotimice hteo učiniti lepšim. Da bih izgledao miran i ravnodušan, lamatao sam rukama, pljunuo sam i zabacio glavu unatrag, ali sve to nije pomoglo. Svejednako sam osećao na leđima oči kako me progone, i kroza me prođe nešto hladno kao led. Na kraju nekom pobočnom ulicom pojurih u Ulicu Pile, po olovku.

    Nije bilo nikakvih poteškoća da je dobijem natrag. Čovek mi je sam doneo prsluk i zamolio me da pretražim sve džepove; u njima sam našao i nekoliko založnih cedulja, koje uzeh sa sobom, i zahvalio sam se tom ljubaznom čoveku na njegovoj susretljivosti. On mi se sve više i više sviđao, i odjednom mi je postalo veoma stalo do toga da učinim na nj dobar utisak. Učinih jedan korak prema vratima i opet se okrenuh ka  stolu, kao da sam nešto zaboravio; smatrao sam da mu dugujem objašnjenje, i zato sam počeo tiho pevušiti da svratim na sebe njegovu pozornost. Onda uzeh olovku u ruku i dignuh je u vazduh.

     – Ne bi mi ni izdaleka padalo na um da zbog jedne olovke prevalim tako dalek put – rekoh – ali ta je olovka nešto posve drugo. Ma kako da je neugledna, ipak me je, da tako kažem, taj komadićak postavio na noge u životu...

    Ništa više nisam rekao. Čovek priđe k stolu.

   Tako? reče i pogleda me radoznalo.

    Ovom sam olovkom napisao raspravu o filozofskoj spoznaji u tri dela nastavih hladnokrvno i upitah ga je li već čuo štogod o tome.

    Čovek reče da je čuo ime, naslov.

    Jesi, to je moje! Neka ga dakle ne čudi što sam hteo opet imati tu olovku, ona ima za mene i suviše veliku vrednost, ona je gotovo kao kakav mali čovek! Uostalom, ja ću mu biti zahvalan za njegovu dobrotu i neću mu to nikad zaboraviti –zasigirno, zasigurno,  neću mu to nikad zaboraviti; dajem mu svoju reč, on je to zaslužio. Zbogom.

    I pođoh k vratima, držeći se kao da bih tome čoveku mogao pribaviti ugledno mesto kod vatrogasaca. Ljubazni se zalagaoničar dva puta naklonio pre no što sam izašao van, a ja se okrenuh još jednom i rekoh: – Zbogom.

    Na stepenicama me susretne neka žena s putnim kovčežićem u ruci. Ona se plaho stisne uza zid, da mi načini mesta, a ja i nehotice segnem u džep da joj nešto dadem; no kako nisam našao ništa, ozlovoljim se i pođem spuštene glave mimo nje. Malo zatim začuh da je i ona zakucala na vrata zalagaonice; na njima su bile gvozdene rešetke, i ja sam odmah razabrao njihov zveket kad ih se ona dotaknula.

   Sunce je bilo visoko, moglo je biti oko dvanaest sati. Čitav se grad digao na noge, primaklo se vreme šetnje i ljudi su se pozdravljali i smejali šetajući Ulicom Karla Johana. Stisnuo sam laktove uza se, učinio se posve malim  i izmaknuo nekolicini znanaca koji su stajali na jednom uglu univerziteta i promatrali prolaznike. Utonuo u misli, pošao sam uzbrdo, prema Kraljevskim vrtovima.

      Svi ti ljudi što sam ih susreo, kako su svi ti ljudi lako i veselo okretali glave i prolazili kroz život kao kroz kakvu plesnu dvoranu! Ni u jednim očima ne primetih brige, ni na čijim ramenima tereta; možda zbilja nema nijedne tmurne misli, nijedne skrovite boli u nijednom od tih veselih bića. A ja sam išao pored tih ljudi mlad i tek propupao, a već sam zaboravio kako izgleda sreća! Zadubio sam se u svoje misli i nalazio da mi je nanesena strahovita nepravda. Zašto su mi bili poslednji meseci tako strašno teški? Ni sam se više nisam prepoznavao i sa svih su se strana obarale na me najčudnovatije neprilike. Nisam mogao sesti na klupu ili poći ma kamo a da me ne napadnu male, beznačajne slučajnosti, jadne malenkosti, natiskujući se u mojim predodžbama i trošeći sve moje sile. Pas što je šmugnuo pored mene, žuta ruža u kakvog gospodina, sve je to moglo zaokupiti moje misli i dugo me zabavljati. Šta mi je dakle? Zar je Gospod prstom pokazao na me? Ali zašto baš na mene? Zašto nije na nekog drugog čoveka, recimo u Južnoj Americi? Kad sam o tome razmišljao, bivalo mi je sve neshvatljivije zašto su baš mene izabrale kao kamen izazova mušice sudbine. To je zbilja prilično poseban postupak, preleteti čitav svet, samo da se mene dosegne; a tu ipak postoje još antikvar Pascha i otpremnik Hennechen.

    Lunjao sam okolo i razmišljao o tome. Nisam se mogao toga osloboditi i iznalazio sam najteže prigovore protiv te samovolje Gospoda, koji baš mene kažnjava za greh  drugih. Čak još i onda kad sam našao klupu i seo zaokupljalo me to pitanje i sprečilo me da razmišljam o drugim stvarima. Od onog majskog dana kad su počele moje nevolje osećao sam se sve slabiji i slabiji; bio sam previše umoran a da krenem onamo kamo sam hteo; u moju je nutrinu navalio roj malih štetnih kukaca i svega me iznutra izjeo. Kako, zar je zbilja Bog nakanio da me potpuno uništi? Ustao sam i prošetao malo gore-dole pred klupom.

     Čitavo je moje biće bilo u tom času u stanju neke neizmjerne muke; osećao sam čak bolove u rukama i jedva sam ih uspevao držati kao obično. Posle mog poslednjeg obroka osećao sam se vrlo neugodno, bio sam prezasićen i uznemiren, te sam šetao amo-tamo ne osvrćući se uopšte na ono što se zbiva oko mene, a ljudi koji su dolazili i odlazili nestajali su poput senki. Na kraju dva gospodina sedoše na moju klupu, zapališe cigarete i stadoše se glasno zabavljati; ja sam se razljutio i pošao na drugi kraj parka, gde sam našao drugu klupu. Tu sam seo.

    Opet me stala saletati misao na Boga. Činilo mi se ludim da se on uvek kad ja tražim nameštenje umieša i sve upropasti – jer ipak, ja sam molio tek hleb svoj svagdašnji. Opazio sam da mi glava, kad duže vreme gladujem, postaje prazna, a mozak kao da je istekao. Glava je onda bivala sasvim lagana, nisam više osećao njezin teret na leđima i bilo mi je kao da u svakoga koga pogledam buljim isuviše raširenih očiju.

    Sedeo sam na klupi i razmišljao i postajao sve ogorčeniji na Boga i neprestane muke što mi ih je tovario. Ako  on misli da će me privući sebi i da će me učiniti boljim bude li me izmučio do smrti i stavljao mi na put nesreću za nesrećom, onda se on vara; to je sigurno. I gotovo plačući od prkosa uzdignuh pogled prema nebu i tiho mu to kazah jednom zauvek.

    Opet mi padoše na pamet odlomci onoga što sam naučio u detinjstvu. Zvuk Biblije zazvoni u mom uhu i ja stadoh tiho govoriti sam sa sobom, podrugljivo naslonivši glavu na stranu. Čemu se ja brinem za ono što ću jesti, što ću piti i u što ću odenuti svoje jadno tielo? Zar se već nije pobrinuo za me moj nebeski otac, kao što se pobrinuo za vrapce na krovu, i zar on neće iskazati milost svojem poniznom službeniku? Bog se prstom dotaknuo mreže mojih živaca i zapleo niti. Onda je Bog odmaknuo svoj prst, a žilice i korenčići mog nervnog sistema ostadoše da vise .

     I prst je božji izrovao rupu u mome mozgu i učinio ranu. Ali pošto me se dotaknuo prstom svoje ruke, pustio me i nije me se više doticao i ništa mi se zla nije više dogodilo. On me je ostavio na miru i pustio me da idem sa svojom ranom. I nikakvo me zlo više ne snalazi od Boga, koji je Gospod na sve veke vekova...

    Iz đačke je dubrave vetar donosio do mene muziku; bilo je dakle posle dva sata. Izvadim svoje papire, da vidim mogu li pisati, i u tom času ispadne mi iz džepa pretplatnički blok za brijanje. Otvorim ga i prebrojim još šest listića. Hvala Bogu! rekoh i nehotice, mogu se brijati još koju nedelju, da bar u licu nekako izgledam. To malo što mi je još preostalo odmah me je malko odobrovoljilo; pomno poravnah listiće i zatim ih opet stavih u džep. 

    Ipak nisam uspeo da pišem . Pošto napisah nekoliko redaka, ništa mi više nije padalo na pamet; misli su mi bile negde posve drugde, pa se nisam mogao sabrati za nekakav napor. Svaka je sitnica delovala na me i zbunjivala me. Muve i mušice sletale su mi na papir i smetalie mi; duvao sam da ih oteram, sve sam jače i jače duvao, ali uzalud. Te se male životinjice priljubiše uz papir, napraviše se teškima i tako se odupreše da su se njihove tanke nožice svijale. Nisam ih mogao maknuti s mesta. Uvek bi nešto našle gde se mogu zadržati, prihvatile bi se nogama za kakvu zarezotinu ili dlačicu na papiru i ostale tako dugo nepomično dok ne bi same odlučile da je vreme da se udalje.

     Neko me je vreme zabavljala ta mala gamad, prebacio sam nogu preko noge i stao ih posmatrati. Najednom zadršće iz gaja nekoliko visokih tonova klarineta i moje misli uzeše drugi pravac. Zlovoljan što ne mogu završiti svoj članak, gurnem papir ponovno u džep i naslonim se. U tom trenutku u glavi mi se razbistri, te sam bez ikakva umora mogao raščlanjivati i najtananije misli. Kako sam se bio ispružio na klupi i gledao preko prsa sve do nogu, opazih kako mi se noga trza kod svakog otkucaja bila. Napola se uspravim i pogledam svoje noge, i u tom me, trenutku obuzme neko fantastično, neobično raspoloženje, kao još nikada dosada; tih, čudnovat srh prođe mi nervima, kao da su kroz njih prošli žmarci hladnog svtla. Dok sam zurio u svoje cipele, bilo mi je kao da sam susreo dobrog prijatelja ili kao da mi se vratio komad samoga mene; svim čulima prođe mi osećaj prepoznavanja, suze mi navru na oči i dođe mi da razabirem tihi šumni zvuk tih svojih cipela. Slabost! velim odlučno, stisnem pesti i ponovim: slabost! Sam sam se sebi stao rugati zbog tih smešnih osećaja, svesno sam se pravio ludim, govorio sam sam sa sobom strogo i pametno i svim silama nastojao zaklopiti oči, da zaustavim suze. Kao da nikada u svom životu nisam video cipele, stao sam ih proučavati; njihovu mimiku, kad pomaknem nogom; njihov oblik i istrošenu kožu, a kod toga otkrivam da joj nabori i beli šavovi daju izraz i neku posebnu fizionomiju. Nešto je od mog vlastitog bića prešlo u te cipele, bile su kao moj vlastiti duh, kao dišući komad samoga mene.

  S tim sam osećanjem dugo maštao, možda čitav jedan sat. Na drugi kraj moje klupe sedne neki starčić: pošto je seo, živo je zaduhvao u taktu koračnice i rekao: »Da, da, da, da, da, da, da, zaista!

     «Kad sam čuo taj glas, kao da mi je vihor prohujao glavom; ostavio sam cipele da opet budu cipele, i učini mi se da je tome već veoma dugo kako postadoh plenom tog smušenog raspoloženja, možda već godina dana, možda već i dve godine, jer je već svega nestajalo iz moga pamćenja. Stao sam promatrati starca.

      Što me briga za tog čovuljka! Baš me se ništa ne tiče! Ni najmanje! Samo to što je u ruci držao novine, stari jedan broj s oglasima izvana; činilo se kao da je u njih nešto umotano. Postadoh radoznao i nisam mogao skinuti oka s novina; dođe mi luda misao da to mora da su nekakve posebne novine, jedine u svojoj vrsti; moja je radoznalost rasla, pa sam se stao micati amo-tamo po klupi. Možda su dokumenti, nekakvi opasni spisi što ih je ukrao iz nekog arhiva. Preda mnom je lebdelo nešto kao tajni ugovori, zavere...

      Čovek je sedeo mirno i razmišljao. Zašto on ne nosi novine kako ih nose svi ostali ljudi, s naslovom izvana? Kakve su to ludorije? Čini se da on ne bi pustio taj svoj svitak iz šaka ni za što na svetu. Možda ga se ne usuđuje poveriti ni svom vlastitom džepu. Kladio bih se o svoj vlastiti život da se tu nešto krije!

    Zagledah se preda se. Upravo ta nemogućnost da prozrem ovu tajnovitost učinila me napola ludim od radoznalosti. Tražio sam po svim džepovima ne bih li našao štogod što bih mogao dati tom čoveku, pa da s njime započnem razgovor; zgrabim pretplatnički blok za brijanje, ali ga opet ostavim. Napokon mi padne na um nečuvena drskost, udarih se po praznom prsnom džepu i rekoh:

   – Smem li vam ponuditi cigaretu?

         Hvala! On ne puši; okanio se, da poštedi oči, jer već je napola slep. Uostalom, najljepša hvala!

       Boluje li već dugo na očima? Onda ne može čitati, valjda čak ni novine?

        Na žalost, ni novine.

          Čovek me pogleda. Bolesne su mu oči bile prevučene mrenom i izgledale kao staklene; pogled mu je bio tup i ostavljao odvratan dojam.

    – Vi niste odavde? – upita on.

       Nisam. Zar ne može pročitati ni naslov novina koje drži u ruci?

      Jedva. Međutim, on je odmah primetio da nisam odavde, izdao me moj naglasak. Njegov je sluh vrlo istančan. Noću, kad svi spavaju, on čuje kako dišu ljudi u sobi do njegove...

     –Što sam ono hteo kazati... Gde stanujete?

     Imao sam već jednu laž u pripremi. Lagao sam nehotice i nepromišljeno.

     – Trg svetog Olafa broj 2. .

      Uistinu? On zna svaki kamen na Trgu svetog Olafa.

     Onde je izvor, nekoliko plinskih svjetiljaka, poneko drvo, on se svega dobro seća...

      Na kojem ono broju rekoste da stanujete?

      Hteo sam svemu tome učiniti kraj, pa ustadoh. No moja me fiksna ideja o novinama tjerala do krajnosti. Tajna mora biti otkrivena, pa puklo kud puklo.

     Ako ne možete čitati novine, zašto ih onda...

     – Mislim da ste rekli broj 2 – nastavi čovek ne obazirući se na moju smetenost. – Kako se zove vaš gazda?

      Brzo izmislim jedno ime, da ga se rešim, u tren oka ga složim i dobacim, samo da se rešim napasnika.

     – Happolati – velim.

     – Happolati, jest – kimne čovek glavom. Nije mu umaklo ni jedno jedino slovo ovog neobičnog imena.

     Začuđeno ga pogledam; sedeo je vrlo ozbiljno i zamišljena lica. Tek što sam izrekao ovo ludo ime, koje mi je tako nenadano palo na pamet, čovek se pravio kao da ga je već čuo. Međutim je svoj svitak stavio do sebe i ja osetih kako mi radoznalost trepti u živcima. Opazim na novinama nekoliko masnih mrlja.

     – Nije li vaš gazda pomorac? – upita čovek bez ikakva prizvuka ironije. – Čini mi se, koliko se sećam, da je bio........................pomorac?

     – Pomorac? Oprostite, to mora da mu je brat, taj koga vi poznajete; ovaj je naime J. A. Happolati, posrednik. Mislio sam da će čitava stvar s time svršiti, ali stari kao da je sve proniknuo, na sve je pristajao. Da sam izmislio neko drugo ime, na primer Barabas Rosenknospe, zasigurno ne bih u njega pobudio sumnje.

     – Kako sam čuo, to mora da je valjan čovek – reče on i razveze dalje razgovor..

     – O, lukav čovek – odgovorih – valjan trgovac, posrednik za sve moguće, za kinesku borovicu, za rusko perje i paperje, za kožu, drvo, crnilo..

   .– He, he, dođavola! – prekine me stari, silno obradovan. – Stvarno? – To postaje sve zanimljivije.

       Promislim u kakvu sam se položaju našao, jedna je laž za drugom izlazila iz moga mozga. Opet sam seo, zaboravio i novine i važne dokumente, zapao u vatru i upadao čoveku u reč. Lakovernost tog starog kepeca učinila me drskim; hteo sam ga bezobrazno nalagati, veličanstveno potući i prisiliti ga da se zabezekne i zaćuti.

      Je li već čuo o električnoj pesmarici koju je Happolati izumeo?

     – Kako?... elek...

     – S električnim slovima, koja sjaje u tami! Veličanstven posao, nebrojeni milioni kruna, levaonice i štamparije u punom pogonu, zaposlene čete dobro plaćenih mehaničara, kako sam čuo, nekoliko stotina ljudi.

     – Jest, ne velim ništa! – reče čovek preda se. Više ništa nije rekao; verovao je svakoj mojoj reči, a ipak se...........nije čudio. Bio sam se malko prevario u očekivanju da će biti sav izvan sebe od mojih izmišljotina.

      Izmislim još nekoliko neverovatnih laži i izgovorim ih nasumce. Govorio sam da je Happolati bio devet godina ministrom u Perziji.

    – Vi i ne slutite što to znači biti ministrom u Perziji? – upitam ga. – To je mnogo više nego kod nas kralj, to je otprilike kao sultan, ako znate šta je to. Happolati se brzo snašao i nikad se nije našao u neprilici.

   Zatim sam mu pripovedao o njegovoj kćeri Ylajali, vili, princezi koja ima tri stotine ropkinja, te leži na počivaljci od žutih ruža, o najlepšem biću koje sam ikad video. Tako mi Boga, za celog mog života nisam video ništa sličnao!

     – Uistinu? Zar je tako lepa? – upita stari kao da nije priseban i zagleda se u zemlju.

    Lepa? Ona je prekrasna, zamamna kao greh! Oči su joj kao svila, ruke kao jantar. Jedan njezin pogled zavodljiviji je od celova, a kad me zove, njen glas pogađa u fosfor moje duše, kao kakva svetla zraka. Zašto da nije lepa? Smatra li je on podvornicom ili čime drugim kod vatrogasaca? Naprosto, ona je nebeska krasota, da tako kažem, lepa kao iz bajke.

     – Jest, jest! – reče čovek donekle zbunjen.

       Njegov me je mir ljutio; uzrujao me vlastiti moj glas, a ja sam govorio s najvećom ozbiljnošću. Zaboravio sam na ukradene arhivske papire, na ugovore s ovom ili onom stranom silom. Mali, plosnati omot ležao je među nama na klupi i ja više nisam imao ni najmanje volje da se upoznam s njegovim sadržajem. Posve su me zaokupile vlastite moje pripovesti, čudnovate su mi slike proletale glavom. Krv mi je navalila u glavu i ja sam se smejao iz punog grla.

    Sad je izgledalo da čovek želi otići. On ustane, ali da ne prekine tek tako naprečac moje pripovedanje, reče:

     – Taj Happolati mora da ima goleme posede?

     Kako se taj slepi, odvratni starac usuđuje izgovarati ime koje sam ja izmislio, kao da je to kakvo posve obično ime, kao na primer imena što se nalaze na cimerima kramarskih dućana po gradu. Nije se spotaknuo ni na jednom slovu i nijedan slog nije zaboravio; ovo mu se ime čvrsto useklo u glavu i u njoj se ukorenilo. Postao sam ljutit, obuzelo me nekakvo ogorčenje prema tom čoveku koga ništa nije moglo dovesti u nepriliku i sumnju.

     – To vam ja ne znam – odgovorim brzo – to doista ne znam. Uostalom, kažem vam jednom zauvek da se taj čovek, sudeći po početnim slovima njegova imena, zove Johan Arendt Happolati.

     – Johan Arendt Happolati – ponovi čovek i začudi se malko mojoj žestini, a zatim umukne.

    – Trebali ste videti njegovu gospođu – progovorim gotovo besno – bila je prilično debela... No, valjda mi nećete ni verovati da je bila uistinu vrlo debela?

     Ne, on to ne poriče, takav je čovek uistinu mogao imati prilično debelu ženu.

     Stari je odgovarao kratko i mirno na sve moje ispade i tražio pri tom reči, kao da se boji da bi mogao pogrešiti i razdražiti me.

   – Idite! Vi, čoveče, možda mislite da vam lažem – viknuh kao izvan sebe. – Na kraju mi nećete verovati ni to da postoji čovjek s imenom Happolati! U celom svom životu nisam video toliko zlobe i prkosa u jednom starom čoveku. Koji vam đavo pada na pamet? Možda ste pomislili još i to da sam ja kakav potpuni siromah koji tu sedi u svojem najboljem odelu a u džepu nema ni doze s cigaretama? Na takav postupak ja nisam navikao, to vam moram reći, i takvo što neću sebi dopustiti ni od koga, ni od vas a ni od bilo koga drugoga! Toliko da znate!

     Čovek je ustao. Bez reči i otvorenih usta stajao je preda mnom i slušao moj ispad, a kad sam svršio, brzo je uzeo s klupe svoj omot i pošao, ili bolje reći otrčao sitnim staračkim koracima.

     Ja sam ostao i gledao u njegova leđa, koja su pomalo iščezavala i izgledala sve više zgrbljena. Ne znam kako je do toga došlo, ali mi se učinilo da nisam nikad video nepoštenija i pokvarenija leđa od ovih, pa se nisam ni najmanje kajao što sam tog čoveka nasamario.

      Dan se primicao kraju, sunce je tonulo, tihi se povetarac šuljao drvećem, a dadilje, koje su ovde u skupini sedele na prečki, poustajaše i stadoše gurati svoja kolica. Osećao sam se dobro i bio sam miran. Uzbuđenje što me maločas bilo obuzelo posve se sleglo, postao sam umoran i pospan; nije ostao bez učinka onaj silni kruh što sam ga pojeo. U ugodnom sam se raspoloženju naslonio, zatvorio oči i postajao sve pospaniji; zadremah i pao bih u čvrsti san, da mi odjednom nije prišao čuvar parka, stavio mi ruku na rame i rekao:

   – Ovde ne smete da spavatie. 

 – Ne – rekoh i digoh se u tren oka. I tada, u jednom mahu, opet iskrsne preda mnom sav moj beznadni položaj. Nešto bi ipak valjalo učiniti, ili ovo ili ono! Naći nekakvo nameštenje nije mi uspelo – preporuke koje sam pokazivao bijahu previše stare ili su poticale od nedovoljno poznatih osoba a da bi mogle dobro delovati; osim toga, zbog tih sam neprestanih negativnih odgovora postao malodušan. Dakle, moja je stanarina u svakom slučaju istekla, pa moram naći ma kakav izlaz da je pribavim. Za sve ostalo ima još vremena.

     Nehotice sam i opet dohvatio u ruke olovku i papir, te sam stao po svim uglovima pisati godinu 1848. Da mi zaiskri samo jedna jedina misao, koju bih mogao uhvatiti i koja bi mi stavljala reči u usta! To mi se i pre dešavalo, uistinu mi se dešavalo da su došli časovi kad sam mogao bez ikakvog napora pisati i druge članke, štaviše čak i vrlo uspele članke.

     I evo, sad sedim na klupi i pišem po stoti put brojku 1848, pišem taj broj uzduž i popreko, na sve moguće načine, i čekam da mi dođe kakva dobra ideja. Roj praznih misli zuji mi glavom, a ugođaj dana na zalazu čini me zlovoljnim i sentimentalnim. Nadošla je jesen i počela sve uljuljkivati u san. Mušice i kukci padoše već nakon prvog njezina udarca, na drveću i na zemlji razabiru se glasovi života koji se bori, zaposlenost, nemir, zujanje, rad, samo da ništa ne propadne! Svi pogaženi crvi trgnu se još jednom, pokažu svoje žute glave iz mahovine, podignu noge, popipaju oko sebe svojim dugim ticalima, zatim se sruše, protegnu i okrenu trbuh prema gore. Svaka biljka ima svoju posebnu oznaku, nežni, lagani dašak prve studeni;blede vlati izdižu se prema suncu, a lišće koje pada šušti na zemlji glasovima svilenih buba na putu. To je jesen usred karnevala prošlosti; crvenilo ruža boležljivo je, kao neko naročito sušičavo svetlo na purpurnoj boji.

    Obuzet procesom raspadanja usred ovog usnulog svemira, pričinih se sebi puzavcem koji propada. Ustadoh osvojen naglim strahom i zakoračih nekoliko puta stazom. Ne! viknuo sam stisnuvši pesti, tome mora biti kraj! I opet sam seo, dohvatio olovku i hteo se ozbiljno latiti posla. Ne koristi očajavati kad se suočimo s problemom neplaćene stanarine.

    Polako, sasvim polako stadoše se sabirati moje misli. Iskoristio sam tu priliku i pisao mirno i promišljeno nekoliko stranica, kao uvod u što mu drago; ovo može biti izvrstan početak za sve moguće.

     Zatim uzeh razmišljati o nekom određenom pitanju koje bih obradio, o nekom čovjeku ili stvari na koje bih se mogao baciti – ali nisam ništa nalazio. Dok sam se tako uzalud naprezao, opet su se pobrkale moje misli; osjećao sam kako me je mozak jednostavno izdao, kako mi glava postaje sve praznija i praznija, dok mi napokon nije sjela na vrat potpuno prazna i laka. Tu pustu prazninu u glavi osjećao sam čitavim tijelom, dapače mi se činilo da sam čitav izdubljen, od glave pa do nogu.

    – Gospode, moj Bože i Oče! – uskliknuo sam bolno i ponovio taj uzvik mnogo, mnogo puta uzastopce. I ništa više.

       Vetar je šumio u lišću, približavalo se nevreme. Sedeo sam još neko vreme, nesvesno zurio u svoje papire,zatim ih složio i polako gurnuo u džep. Postalo je hladno, a ja više nisam imao prsluka; zakopčah kaput do vrata i zarih ruke u džepove. Zatim se digoh i pođoh.

     Da mi se samo ovog puta nasmeši sreća – makar samo ovoga puta! Gazdarica me je već dva puta pogledala kao da pita za stanarinu, a ja sam se zgurio, zbunjeno pozdravio i išuljao se. Više to ne mogu učiniti; kad me te oči još jednom pogledaju, otkazat ću sobu i srediti račun; tako to ne može dalje potrajati.

     Kad sam prispeo do izlaza iz parka, ponovno spazih onog starog kepeca što sam ga svojom goropadnošću bio nagnao u beg. Tajanstvene su novine ležale na klupi pored njega: u njima su bila najraznovrsnija jela, koja je stari sada jeo. Hteo sam mu prići i zamoliti ga za oproštenje zbog svoga ponašanja, ali me od toga odvrati njegov način blagovanja; masni hleb  s maslacem pograbio je starim, odurnim prstima koji su ličili na deset svinutih čaporaka – to mi se zgadilo, pa sam prošao pored njega a da mu se uopšte nisam obratio. On me nije prepoznao; ispijene njegove oči samo su buljile u mene i ništa se nije promenilo na njegovom licu.

   Nastavio sam svoj put.

   Prođem pored nekoliko izloženih novina, zaustavim se, iz običaja, pred svakima od njih da vidim u malom oglasniku kakva se mesta nude, i bio sam doista sretne ruke, jer sam našao jedno koje bih mogao preuzeti: trgovac iz Ulice Grönland traži na nekoliko sati dnevno čoveka koji bi mu vodio knjige; plata po pogodbi. Zabeležih adresu, tiho se moleći Bogu da mi dodeli to mesto; zahtevaću za taj posao manje nego iko drugi, pedeset ørea biće mi dosta, možda i četrdeset ørea, no to prepuštam njemu.

     Kad sam došao kući, nađoh na stolu ceduljicu od gazdarice, kojom me poziva da ili plaćam stanarinu unapred ili da što pre iselim. Neka joj ne zamerim, ali ona je prisiljena da to zahteva. S najdubljim poštovanjem gospođa Gundersen.

     Napisao sam ponudu trgovcu Christieju, Ulica Grönland broj 31, gurnuo je u omotnicu i odnio dolje na ugao, u poštanski sandučić. Zatim sam se vratio u sobu i sjeo u naslonjač. Postajalo je sve mračnije i mračnije. Sad mi je već bilo teško stajati na nogama.