„Deset cifara", reče Sofi, a kriptografski žmarci je podiđoše dok je proučavala snimak.
13-3-2-21-1-1-8-5
Deda je napisao broj svog računa na podu Luvra!
Kada je prvi put ugledala Fibonačijeve brojeve napisane na parketu, pretpostavila je da je njihova jedina svrha da navedu Sudsku policiju da pozove kriptografe i tako uključe Sofi u istragu. Kasnije, shvatila je da su brojevi takođe i ključ za dešifrovanje ostalih redova - niz bez reda... numerički anagram. Sada, krajnje zadivljena, otkrila je da brojevi imaju još važnije značenje. Gotovo sigurno su otvarali misteriozni sef njenog dede.
"Bio je majstor igre reči", reče Sofi, okrećući se ka Langdonu. "Obožavao je višestruke slojeve značenja. Šifre unutar šifri."
Langdon je već pošao ka elektronskoj tabli pored prenosne trake. Sofi zgrabi snimak i požuri za njim.
Tabla je imala tastaturu sličnu onoj na aparatima za podizanje gotovine u bankama. Na monitoru je stajao logo banke u obliku krsta. Pored tastature nalazio se trouglasti otvor. Sofi požuri da ubaci ključu njega.
Slika na monitoru se istog trenutka promeni:
BROJ RAČUNA: _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Kursor je treptao. I čekao.
Deset cifara. Sofi pročita brojeve sa snimka, a Langdon ih ukuca.
BROJ RAČUNA: 1332211185
Kada je ukucao poslednju cifru, stanje na monitoru se ponovo promeni. Pojavi se poruka na nekoliko jezika. Sa engleskim na samom vrhu.
PAŽNJA:
Pre nego što pritisnete 'ENTER', molimo Vas da proverite tačnost
Radi Vaše sopstvene sigurnosti, ako kompjuter ne prepozna broj
Vašeg računa, sistem će se automatski isključiti.
"Fonction terminer", reče Sofi, mršteći se. "Izgleda da imamo samo jednu šansu." Standardni automati za podizanje gotovine omogućavali su korisniku tri pokušaja da ukuca ispravan PIN kod pre nego što bi zaplenili njegovu kreditnu karticu. Ovo očigledno nije bio običan automat za gotovinu.
"Cifre su u redu", potvrdi Langdon, pažljivo poredeći ono što su ukucali sa brojevima na snimku. Potom pokaza na 'ENTER' tipku. "Hajde."
Sofi ispruži kažiprst ka tastaturi, ali zastade. Neobična misao joj se javi.
"Hajde", požurivao ju je Langdon. "Verne će se uskoro vratiti."
"Ne." Ona povuče ruku. "Ovo nije ispravan broj računa."
"Naravno da jeste! Deset cifara. Šta bi drugo moglo biti?"
"Suviše je nasumično."
Suviše nasumično? Langdon se uopšte nije slagao. Svaka je banka savetovala svojim klijentima da nasumice odaberu PIN kod kako ga niko ne bi mogao pogoditi. Klijenti ove banke sasvim su sigurno dobili isti savet za odabiranje broja računa.
Sofi obrisa sve što su ukucali i samouvereno pogleda Langdona. "Suviše je velika slučajnost što se cifre u ovom navodno nasumičnombroju računa mogu poredati u Fibonačijev niz."
Langdon shvati da je u pravu. Ranije te večeri, Sofi je pretumbala ovaj broj u Fibonačijev niz.
Sofi je ponovo bila ispred tastature, ovaj put unoseći drugi broj, napamet. "Štaviše, imajući na umu da je moj deda obožavao simboliku i šifre, izgleda da odatle sledi da bi za broj računa odabrao nešto što mu znači, nešto što bi lako mogao da zapamti." Završila je ukucavanje i lukavo se nasmešila. "Nešto što izgleda nasumično... ali zapravo nije."
Langdon pogleda monitor.
BROJ RAČUNA: 1123581321
Bio mu je potreban trenutak, ali kada je shvatio, znao je da je u pravu.
Fibonačijev niz. 1-1-2-3-5-8-13-21
Kada se Fibonačijev niz stopi u desetocifreni broj, postajao je bukvalno neprepoznatljiv. Lako za pamćenje, a ipak naizgled nasumično. Genijalna desetocifrena šifra koju Sonijer nikada ne bi zaboravio. Štaviše, bilo je to savršeno objašnjenje zašto se broj nažvrljan na podu Luvra mogao transformisati u čuvenu matematičku progresiju.
Sofi se nagnu i pritisnu tipku 'ENTER'.
Ništa se ne dogodi.
Barem ništa što bi oni mogli videti.
Tog trenutka, ispod njih, u pećinolikom podzemnom sefu banke, robotska kandža se pokrenula. Klizeći po dvosmernom transportnom sistemu prikačenom za tavanicu, kandža potraži odgovarajuće koordinate. Na cementnom podu ispod nje, stotine identičnih plastičnih sandučića ležalo je poredano na ogromnoj rešetki... poput nizova malih kovčega u podzemnoj kripti.
Kandža se zaustavi i spusti, i električno oko potvrdi ispravnost bar koda na kutiji. Potom, sa kompjuterskom preciznošću, kadža zgrabi Tešku dršku i trgnu kovčežić naviše. Nove se komande pokrenuše i kandža prenese kutiju do drugog kraja sefa, zaustavljajući se ispred nepokretnog prenosnog pojasa.
Sada sasvim pažljivo, ručica položi kovčeg i odmaknu se.
Kada je kutija položena, prenosili pojas zabruja... Nekoliko spratova iznad, Sofi i Langdon sa olakšanjem odahnuše kada prenosni pojas poče da se kreće. Stojeći pored trake, osećali su se kao iscrpljeni putnici koji čekaju misteriozni prtljag čiji im sadržaj nije bio poznat.
Prenosna traka uđe u prostoriju sa desne strane, kroz uzani prorez ispod pokretnih vrata. Metalna vrata kliznuše naviše i velika plastična kutija izroni iz dubina na kružnoj prenosnoj traci. Kutija je bila crna, od teške livene plastike, i daleko veća nego što je Sofi očekivala. Izgledala je poput kovčega za avionski transport kućnih ljubimaca, samo bez ikakvih otvora.
Kutija se zaustavi upravo ispred njih.
Langdon i Sofi nemo su zurili u misteriozni kovčeg.
Kao i sve ostalo u vezi sa ovom bankom, i kovčeg je bio industrijski - metalni zatvarači, nalepnica sa bar kodom na vrhu, izlivena izdržljiva drška. Sofi pomisli da liči na ogromnu kutiju za alat.
Ne gubeći vreme, Sofi podiže dve kopče okrenute ka njoj. Potom baci pogled na Langdona. Zajedno, podigoše teški poklopac i pustiše ga da se sruči na suprotnu stranu.
Primaknuvši se, zaviriše u sanduk.
Na prvi pogled, Sofi je pomislila da je sanduk prazan. Potom nešto ugleda. Na dnu kovčega. Usamljeni predmet.
Uglačana drvena kutija bila je otprilike veličine kutije za cipele i imala izrezbarene šarke. Drvo je bilo bogato tamnopurpurno, sa jasnim šarama. Ružino drvo, shvati Sofi. Omiljeno drvo njenog dede. Na poklopcu se nalazila prekrasna intarzija ruže. Sofi i Langdon razmeniše zbunjene poglede. Sofi se nagnu i zgrabi kutiju, vadeći je napolje.
Bože, kako je teška!
Obazrivo ju je prenela do velikog stola. Langdon je stajao pored nje. Oboje su zurili u mali kovčeg sa blagom po koje ih je očito poslao njen deda.
Langdon je netremice posmatrao ručno urezanu sliku na poklopcu – ružu sa pet latica. Mnogo puta je video takvu ružu. "Ruža sa pet latica", prošaputao je, "predstavlja simbol Priorata za Sveti gral."
A Sofi se okrete i pogleda ga. Langdon je znao o čemu razmišlja. I sam je o tome razmišljao. Činilo se da dimenzije kutije, težina njenog sadržaja i simbol Priorata za Gral upućuju samo na jedno. Hristov putir nalazi se u ovoj drvenoj kutiji. Langdon ponovo reče sam sebi da to nije moguće.
"Savršene je veličine", prošaputa Sofi, "da se u nju smesti... putir."
Nemoguće da je to putir.
Sofi privuče kutiju preko stola ka sebi, spremajući se da je otvori. Međutim, dok ju je vukla, dogodi se nešto neočekivano. Iz kutije dopre neobičan, žuboreći zvuk.
Langdon sa zakašnjenjem shvati. Unutra se nalazi tečnost?
Sofi je izgledala jednako zbunjeno. "Jesi li čuo?..."
Langdon klimnu, izgubljen. "Tečnost."
Naginjući se napred, Sofi polako pomaknu kopču i podiže poklopac. Predmet unutra nije nalikovao ničemu što bi Langdon očekivao. Međutim, jedna stvar im je oboma odmah postala jasna. Ovo definitivno nije Hristov putir.
Poglavlje 45
Policija je blokirala ulicu", reče Andre Verne, ulazeći u čekaonicu. "Biće teško izvesti vas odavde." Kad je za sobom zatvorio vrata, Verne ugleda teški plastični sanduk na prenosnoj traci i ukopa se u mestu. Bože! Pristupili su Sonijerovom računu?
Sofi i Langdon bili su za stolom, priljubljeni jedno uz drago i nagnutinad nečim što je ličilo na veliku drvenu kutiju za nakit. Sofi istog trenutka spusti poklopac i podiže pogled. "Ipak smo znali broj računa", reče.
Verne je ostao bez teksta. Ovo je sve menjalo. On sa respektom odvrati pogled od kutije i pokuša da smisli svoj sledeći potez. Moram da ih izvedeni iz banke! Ali kako je policija već postavila barikade, Verne je mogao da smisli samo jedan način da to izvede. "Gospođice Nevo, ako vas bezbedno izvedem iz banke, hoćete li predmet poneti sa sobom ili ga vraćate u sef pre nego što krenete?"
Sofi pogleda Langdona, a potom Vernea. "Moramo da ga ponesemo."
Verne klimnu. "U redu. U tom slučaju, šta god da je u pitanju, predlažem da ga zamotate u jaknu dok budemo prolazili hodnikom. Ne bih želeo da ga bilo ko dragi vidi."
Dok je Langdon skidao sako, Verne požuri do prenosne trake, zatvori sada prazan kovčeg i ukuca niz jednostavnih komandi. Prenosna traka poče ponovo da se kreće, odnoseći plastični sanduk natrag u sef. Vadeći zlatni ključ iz otvora pored komandne table, predade ga Sofi.
"Ovuda. Požurimo."
Kada stigoše do stražnje platforme za utovar, Verne ugleda blesak policijskih svetala koji je dopirao iz podzemne garaže. Namršti se. Verovatno su blokirali rampu. Zaista ću probati ovo da izvedem? Sada se preznojavao.
Verne pokaza na jedan od bančinih malih oklopnih kamiona. Transport sûr bila je još jedna usluga koju je Ciriška depozitna banka nudila. "Uđite u prostor za prtljag", reče, otvarajući teška zadnja vrata i pokazujući na odeljak od blistavog čelika. "Odmah se vraćam."
Dok su se Sofi i Langdon penjali u kamion, Verne požuri preko platforme za utovar do kontrolorove kancelarije, uđe unutra, pokupi ključeve od kamiona i pronađe vozačevu uniformu i kačket. Skidajući svoj sako i kravatu, poče da oblači vozačku jaknu. Predomišljajući se, stavi opasač sa futrolom za pištolj ispod uniforme. Dok je izlazio, zgrabio je vozačev pištolj sa police, ubacio šaržer i gurnuo ga za pojas, zakopčavajući uniformu preko njega.
Vrativši se do kamiona, Verne natuče vozačku kapu nisko na čelo i baci pogled na Sofi i Langdona, koji su stajali unutar prazne čelične kabine.
"Biće vam potrebno ovo", reče Verne, posegnuvši unutra i pritisnuvši zidni prekidač kako bi upalio jedinu sijalicu na tavanici spremišta. "I bolje je da sednete. Ni zvuka dok ne prođemo kroz kapiju."
Sofi i Langdon sedoše na metalni pod. Langdon je držao blago umotano u svoj sako od tvida. Zalupivši teška vrata, Verne ih zaključa. Potom se smesti iza upravljača i pokrenu motor.
Dok se oklopno vozilo kloparajući kretalo ka gornjem delu spusta, Verne je osećao kako mu se znoj već skuplja ispod vozačke kape. Video je da se ispred nalazi mnogo više policijskih svetala nego što je zamišljao. Dok se kamion penjao uz uspon, unutrašnja kapija se otvori ka unutra kako bi ga propustila. Verne prođe i sačeka da se kapija iza njega zatvori pre nego što je krenuo napred, ka sledećem senzoru. Druga kapija se takođe otvori. Ostao je još samo ulaz.
Kao i policijska kola koja su blokirala vrh uspona.
Verne otre znoj sa čela i produži.
Vižljasti policajac izađe iz kola i mahnu mu da se zaustavi nekoliko metara od barikade. Četvoro patrolnih kola bilo je parkirano napolju.
Verne se zaustavi. Navlačeći vozačku kapu dublje na čelo, nabaci onoliko grub izraz lica koliko su mu to njegova kultura i vaspitanje dopuštali. Ne pomerajući se sa vozačkog sedišta, on otvori vrata i pogleda naniže ka agentu, čije je lice bilo ozbiljno i žućkasto
"Qu 'est-ce qui se passe ?" Verne grubo upita.
"Je suis Jerome Collet", reče agent. "Lieutenant Police Judiciaire." Pokaza na teretni prostor kamiona. "Qu'est-ce qu'il y a là-dedans?"
"Otkud, kog đavola, ja da znam", odgovori Verne na prostom francuskom. "Ja sam samo vozač."
Kole nije bio impresioniran. "Tražimo dvoje kriminalaca."
Verne se nasmeja. "Onda ste došli na pravo mesto. Neki od ovih gadova za koje vozim imaju toliko novca da mora da su kriminalci."
Agent podiže sliku iz pasoša Roberta Langdona. "Da li je ovaj čovek bio u vašoj banci večeras?"
Verne slegnu ramenima. "Nemam pojma. Ja sam radnik na utovaru. Nas ne puštaju ni blizu klijentima. Moraš da uđeš i pitaš na recepciji."
"Vaša banka zahteva nalog za pretres pre nego što nas pusti unutra." Verne nabaci zgađen izraz.
"Administracija. Nemoj me vući za jezik." "Otvorite kamion, molim vas." Kole pokaza ka teretnom delu.
Verne je zurio u agenta, usiljeno se nasmejavši. "Da otvorim kamion? Ti misliš da ja imam ključeve? Misliš da nama veruju? Treba da vidiš bednu plutu koju dobijam."
Agent nakrivi glavu na jednu stranu, očigledno mu ne verujući. "Hoćete da kažete da nemate ključeve od sopstvenog kamiona?"
Verne odmahnu glavom. "Ne od teretnog dela. Samo od kabine. Ove kamione zapečati nadzornik na platformi za utovar. Onda kamion čeka dok neko ne odnese ključeve od teretnog dela do odredišta. Kad čujemo da su ključevi kod primaoca, tada dobijamo odobrenje da vozimo. Ni sekundu ranije. Nikada ne znam šta kog đavola teglim."
"Kada je ovaj kamion zapečaćen?"
"Mora da je to bilo pre nekoliko sati. Večeras vozim skroz do St. Turijala. Ključevi od teretnog dela su već tamo."
Dok ga je posmatrao kao da pokušava da mu pročita misli, agent ništa nije odgovarao.
Kapljica znoja se spremala da kapne niz Verneov nos. "Dozvoljavaš?" reče, brišući nos rukavom i pokazujući na policijska kola koja su mu blokirala put. "Jako žurim."
"Da li svi vozači nose rolekse?" upita agent, pokazujući na Verneov članak.
Verne spusti pogled i vide svetlucavi kaiš svog apsurdno skupog sata kako izviruje ispod rukava njegove jakne. Merde. "Ovo đubre? Kupio sam ga za dvadeset evra na ulici od nekog Tajvanca, na Sen Žermen de Preu. Prodaću ti ga za četrdeset."
Agent je ćutao, i naposletku se skloni. "Ne, hvala. Bezbedno putujte."
Verne se nije usudio da diše sve dok kamion nije odmakao dobrih pedeset metara niz ulicu. A sada je imao drugi problem. Svoj tovar. Kuda da ih vozim?
Poglavlje 46
Sajlas je ležao potrbuške na madracu u svojoj sobi, puštajući da se krv na ranama od bičevanja na njegovim leđima zgruša na vazduhu. Večerašnja druga serija druženja sa "disciplinom" donela mu je nesvesticu i slabost. Još uvek nije uklonio pojas od kostreti i osećao je kako mu krv curi niz unutrašnju stranu butine. Ipak, nije mogao pred sobom da opravda skidanje pojasa.
Izneverio sam Crkvu.
Daleko gore, izneverio sam biskupa.
Večeras je trebalo da bude spasenje biskupa Aringarose. Pre pet meseci, biskup se bio vratio sa sastanka u Vatikanskoj opservatoriji, gde je saznao nešto što ga je duboko promenilo. Nedeljama je bio potišten, da bi naposletku podelio brigu sa Sajlasom.
"Ali to je nemoguće!" Sajlas je uzviknuo. "Ne mogu to da prihvatim!"
"Istina je", rekao je Aringarosa. "Nezamislivo, ali istinito. Za samo šest meseci."
Biskupove reči su prestravile Sajlasa. Molio se za spasenje, pa čak i u takvim mračnim danima njegova vera u Boga i Put nije popuštala. Tek mesec dana kasnije oblaci se volšebno raziđoše i svetio nade poče da se pomalja.
Božansko uplitanje, tako je to nazvao Aringarosa.
Po prvi put je izgledalo da biskup gaji nadu. "Sajlase", prošaputao je, "Bog nam je pružio priliku da zaštitimo Put. Naša borba će, kao i sve borbe, zahtevati žrtve. Hoćeš li da budeš Božji vojnik?"
Sajlas je pao na kolena pred biskupom Aringarosom - čovekom koji mu je dao novi život - i rekao: "Ja sam jagnje Gospodnje. Raspolažite mnome, kao pastir, kako vaše srce nalaže."
Kada mu je Aringarosa izložio mogućnost koja im se ukazala, Sajlas je znao da u pitanju može biti samo Božja ruka na delu. Volšebna sudbina! Aringarosa je Sajlasa povezao sa čovekom koji je predložio plan - čovekom koji se nazivao Učiteljem. Iako se Učitelj i Sajlas nikada ne behu sreli licem u lice, svaki put kada su razgovarali telefonom Sajlas je bio ispunjen strahopoštovanjem, kako zbog dubine Učiteljeve vere tako i zbog raspona njegove moći. Izgledalo je da Učitelj sve zna, da ima oči i uši na svim mestima. Kako je Učitelj dolazio do svojih informacija Sajlas nije znao, ali Aringarosa je predano verovao Učitelju i Sajlasu je rekao da čini isto. "Radi kako ti Učitelj govori", rekao je Sajlasu biskup, "i izaći ćemo kao pobednici."
Pobednici. Sajlas je sada zurio u goli pod i plašio se da im je pobeda izmakla. Učitelj je prevaren. Ključni kamen je bio varljivi ćorsokak. A sa prevarom, sva nada je iščezla.
Sajlas je želeo da nazove biskupa Aringarosu i upozori ga, ali Učitelj je večeras prekinuo sve njihove kanale komunikacije. Radi naše bezbednosti.
Naposletku, prevazilazeći ogroman strah, Sajlas se uspuza na noge i pronađe svoj ogrtač, koji je ležao na podu. Iz džepa uze mobilni telefon. Pognuvši glavu od srama, okrenu broj.
"Učitelju", prošaputao je, "sve je izgubljeno." Sajlas iskreno ispriča kako je prevaren.
"Suviše brzo gubiš veru", odgovori Učitelj. "Upravo sam primio vesti. Najmanje očekivane, ali izuzetno dobrodošle. Tajna je u životu. Žak Sonijer je preneo ono što je trebalo pre nego što je umro. Uskoro ću te pozvati. Naš noćašnji posao još uvek nije okončan."
Poglavlje 47
.
Vožnja u slabo osvetljenom teretnom delu oklopnog kamiona bila je poput vožnje u ćeliji. Langdon se borio protiv dobro mu poznate nervoze koja ga je mučila u zatvorenom prostoru. Verne je rekao da če nas odvesti na bezbednu udaljenost od grada. Kuda? Koliko daleko?
Langdonu su se noge ukočile od sedenja po turski na metalnom podu i on promeni položaj, trgnuvši se kada krv ponovo poteče donjim delom njegovog tela. U rukama je još uvek stezao neobično blago koje su izneli iz banke.
"Mislim da smo sada na autoputu", prošaputa Sofi.
Langdon je osećao isto to. Kamion je, nakon zaustavljanja na kapiji banke, krenuo napred, skrećući i levo i desno neko vreme, i sada je ubrzavao do, kako se činilo, najveće brzine. Ispod njih, gume otporne na metke tutnjale su po glatkom asfaltu. Usredsređujući se na dragoceni smotuljak u rukama, Langdon ga položi na pod, odmota sako i izvadi kutiju, povlačeći je ka sebi. Sofi se premesti tako da su sedeli jedno pored drugog. Langdonu je izgledalo kao da su dvoje dece koja su se zbila nad božićnim poklonom.
Nasuprot toplim bojama kutije od ružinog drveta, intarzija u obliku ruže bila je načinjena od bledog drveta, verovatno jelovine, koje je jasno sijalo pod slabim svetlom. Ruža. Čitave armije i religije izgrađene su oko ovog simbola. Kao i tajna društva. Rozenkrojceri. Vitezovi Ružinog krsta.
"Hajde", reče Sofi. "Otvori je."
Langdon duboko uzdahnu. Posežući za poklopcem, baci još jedan pogled pun divljenja na komplikovanu intarziju i potom, otkačivši kopču, podiže poklopac i otkri tajanstveni predmet u kutiji.
Langdon je gajio nekoliko fantazija u vezi sa onim što bi mogli otkriti u kutiji, ali svaka od njih bese pogrešna. Udobno ušuškan u grimiznu svilu ležao je predmet koji Langdon ni izbliza nije shvatao.
Izrađen od uglačanog belog mermera, bio je to kameni cilindar približno dimenzija tube sa teniskim lopticama. Međutim, cilindar je bio znatno komplikovaniji od jednostavnog kamenog valjka i činilo se da je sastavljen od mnogo delova. Pet mermernih diskova veličine krofne bili su poredani i pričvršćeni jedan uz drugi unutar delikatnog bakarnog okvira. Ličilo je to na neku vrstu kaleidoskopa u obliku valjka sastavljenog od više točkica. Svaki kraj cilindra pričvršćivala je po jedna kapica, takođe mermerna, tako da nije bilo moguće zavirili u njegovu unutrašnjost. S obzirom na to da se čulo bućkunje, Langdon je pretpostavljao da je cilindar šupalj.
Jednako zbunjujuća kao i konstrukcija cilindra, međutim, bila su i pismena svuda po njegovoj površini, što je prvenstveno privlačilo Langdonovu pažnju. Na svakom od pet diskova pažljivo je ugravirana ista neverovatna serija slova - čitava abeceda. Cilindar je podsećao Langdona na jednu od njegovih igračaka iz detinjstva - dršku sa ispisanim pokretnim delovima, koji su se mogli okretati kako bi se stvorile različite reci.
"Neverovatno, zar ne?" prošaputala je Sofi.
Langdon podiže pogled. "Ne znam. Šta je, do đavola, to?"
Primeti blesak u Sofinim očima. "Moj deda je to pravio iz hobija. Izumeo ih je Leonardo da Vinči."
Čak i pod prigušenim svetlom Sofi je primetila Langdonovo iznenađenje.
"Da Vinči?" promrmljao je, ponovo gledajući predmet.
"Da. Zove se kripteks. Prema mom dedi, nacrt je potekao iz jednog od Da Vinčijevih tajnih dnevnika."
"Čemu služi?"
Imajući na umu večerašnje događaje, Sofi je znala da bi odgovor na to pitanje mogao nositi neke zanimljive implikacije. "To je sef, reče ona. "Za pohranjivanje tajnih informacija."
Langdonove oči se još više razrogačiše.
Sofi mu objasni da je jedan od omiljenih hobija njenog dede bilo pravljenje modela Da Vinčijevih pronalazaka. Talentovani zanatlija koji je sate provodio u svojoj radionici za metal i drvo, Žak Sonijer je uživao da stvara po uzoru na velike majstore - Faberžea, mnoge specijaliste za gravuru i daleko praktičnijeg, Leonarda da Vinčija.
Čak i letimično pregledanje Da Vinčijevih dnevnika otkrivalo je stotine njegovih pronalazaka koje nikada nije realizovao. Jedna od omiljenih razbibriga Žaka Sonijera bilo je oživljavanje Da Vinčijevih manje poznatih ideja - sprava za merenje vremena, pumpi za vodu, kripteksa, pa čak i detaljno razrađenog modela srednjovekovnog francuskog viteza, koji je sada ponosno stajao na radnom stolu u njegovoj kancelariji. Kao rezultat proučavanja iz anatomije i kineziologije, Da Vinči je 1495. napravio nacrt unutrašnjeg mehanizma robota-viteza koji je imao sve zglobove i tetive, i bio osmišljen tako da može da ustane, maše rukama i pomera glavu zahvaljujući fleksibilnom vratu dok otvara i zatvara anatomski uverljivu vilicu. Taj vitez u oklopu, odu vekje verovala Sofi, bio je najdivnija stvar koji je njen deda ikada napravio... odnosno, sve dok nije videla kripteks u ovoj kutiji od ružinog drveta.
"Napravio mi je jedan ovakav kripteks kada sam bila mala", rekla je. "Ali nikada nisam videla neki ovako ukrašen i ovako velik."
Langdon nije skidao pogled sa kutije. "Nikada nisam čuo za kripteks."
Sofi nije bila iznenađena. Većina Leonardovih nerealizovanih pronalazaka nikada nije proučavana, niti je imala ime. Bilo je moguće da je termin kripteks pronalasku dao njen deda, šio je odgovarajući naziv za spravu koja se koristila kriptografijom kako bi zaštitila informacije napisane na savijutku u unutrašnjosti, ili kodeksu.
Da Vinči je bio pionir kriptografije, znala je Sofi, iako mu je to retko priznavano. Sofini predavači na univerzitetu su, predstavljajući kompjuterske metode obezbeđivanja podataka, hvalili moderne kriptografe poput Zimermana i Snajera, ali nisu pominjali da je upravo Leonardo pre mnogo vekova izumeo jedan od prvih osnovnih oblika enkripcije javnim ključem. Sofin deda joj je, naravno, ispričao sve o tome.
Dok je njihov oklopni kamion tutnjao autoputem, Sofi je Langdonu objasnila da je kripteks predstavljao Da Vinčijevo rešenje dileme kako poslati poverljive poruke na velike daljine. U eri bez telefona ili elektronske pošte, jedini izbor su bili poštonoše. Na nesreću, ako bi poštonoša posumnjao da pismo sadrži vredne informacije, mogao je više da zaradi ako ih proda neprijateljima nego ako isporuči pismo kome je namenjeno.
Mnogi veliki umovi u prošlosti pronalazili su kriptografska rešenja kako bi zaštitili podatke: Julije Cezar je razvio šemu pisanja u šiframa poznatu kao Cezarova kutija; Marija, kraljica Škotske, smislila je šifru supstitucije i tako je slala tajna naređenja iz zatvora; dok je genijalni arapski naučnik Abu Jusuf Ismail al-Kindi štitio svoje tajne zahvaljujući genijalno zamišljenoj šifri polialfabetske supstitucije.
Da Vinči je, međutim, zamenio matematiku i kriptografiju mehaničkim rešenjem. Kripteksom. Prenosnom kutijom u koju su se mogla bezbedno pohraniti pisma, karte, dijagrami, bilo šta. Kada bi informacija bila zapečaćena unutar kripteksa, samo je onaj koji je posedovao odgovarajuću šifru mogao da joj priđe.
"Potrebna nam je šifra", reče Sofi, pokazujući na brojčanike sa slovima. "Kripteks funkcioniše nalik bravi sa kombinacijama za bicikle. Ako poredaš brojčanike pravilno, brava se otvara. Ovaj kripteks ima pet brojčanika. Ako ih poredaš kako treba, žlebovi se unutra dovedu u isti niz i čitav cilindar se otvori."
"A onda?"
"Kada se cilindar otvori, pristupaš šupljem središnjem delu u koji se može smestiti mali svitak."
Langdon nije mogao da veruje. "I kažeš da ti je deda to pravio kada si bila mala?"
"Neke, da. Za rođendan bi mi poklonio kripteks i rekao bi mi zagonetku. Rešenje zagonetke je bila šifra za kripteks, i kada bih ga otkrila, mogla sam da ga otvorim i pronađem rođendansku čestitku."
"Mnogo truda oko čestitke."
"Ne, na čestitki bi se uvek nalazila druga zagonetka ili putokaz. Deda je voleo da smišlja komplikovani lov na blago koji je vodio po čitavoj kući, a koji bi me naposletku doveo tlo mog pravog poklona. Svaki je lov na blago bio provera karaktera ili zasluge, kako bi se proverilo da li sam zaslužila nagradu. A provere nikada nisu bile jednostavne."
.
Langdon ponovo pogleda napravu, još uvek skeptičan. "Ali zašto ga ne otvoriti na silu? Ili ga razbiti? Metal izgleda krhko, a mermer je meki kamen."
Sofi se nasmešila. "Zato što je Da Vinči bio suviše pametan da to ne bi predvideo. Osmislio je kripteks tako da se, ukoliko probaš da ga otvoriš na silu svitak automatski uništi. Gledaj." Sofi posegnu u kutiju i pažljivo izvadi cilindar. "Svaka poruka koja se ubacuje unutra prvo se napiše na svitku papirusa."
"A ne na parčetu kože?"
Sofi odmahnu glavom. "Na papirusu. Znam da je ovčija koža bila mnogo izdržljivija i češća u to doba, ali morao je to biti papirus. Što tanji to bolji."
"U redu."
"Pre nego što se papirus ubaci u odeljak u kripteksu, obmota se oko krhkog stakalca."Ona nakrivi kripteks i tečnost u njemu zaklokota. "Staklo sa tečnošću."
"Sa kakvom tečnošću?"
Sofi se nasmeši. "Sa sirćetom."
Langdon je oklevao za trenutak, a potom poče da klima glavom. "Genijalno."
Sirće i papirus, mislila je Sofi. Ako bi neko pokušao da na silu otvori kripteks, staklena cev bi se razbila i sirće bi brzo uništilo papirus. Pre nego što bi neko stigao da izvadi svitak, on bi se pretvorio u kašu.
"Kao što vidiš", reče mu Sofi, "jedini način da se dođe do poruke unutra jeste šifra od pet slova. A ako imamo pet brojčanika, svaki sa po dvadeset šest slova, to je dvadeset šest na peti stepen." Brzo je procenila broj permutacija. "Približno dvanaest miliona mogućnosti."
"Ako ti tako kažeš", reče Langdon, izgledajući kao da mu kroz glavu prolazi približno dvanaest miliona pitanja. "Šta misliš, kakva se informacija nalazi unutra?"
"Šta god da je u pitanju, deda je očigledno očajnički želeo da to ostane tajna." Zastade, spuštajući poklopac kutije i posmatrajući intarziju u obliku ruže sa pet latica na njoj. Nešto ju je mučilo. "Jesi li rekao, ranije, da je ruža simbol Grala?"
"Upravo tako. U simbolizmu Priorata, ruža i Gral su sinonimi."
Sofi nabra čelo. "To je čudno, jer mi je deda uvek govorio da ruža znači tajnovitost. Imao je običaj da okači ružu na vrata svoje kancelarije kod kuće kada je obavljao neki poverljivi razgovor telefonom ili kada nije želeo da ga uznemiravam. Podsticao me je da i ja tako radim." Srećo, govorio joj je deda, umesto da se zaključavamo jedno od drugog, možemo da okačimo ružu - lafleur des secrets - na vrata kada nam je potrebna privatnost. Na taj ćemo način naučiti da poštujemo jedno drugo i da verujemo jedno drugom. Stari je rimski običaj da se okači ruža.
"Sub rosa", reče Langdon. "Rimljani bi okačili ružu za vreme sastanaka da bi naznačili da je sastanak poverljiv. Oni koji su prisustvovali razumeli bi da šta god da je rečeno pod ružom - ili sub rosa - mora da ostane tajna."
Langdon joj na brzinu objasni da tajanstvenost koju ruža predstavlja nije jedini razlog što ju je Priorat koristio kao simbol Grala. Rosa rugosa, jedna od najstarijih vrsta ruže, imala je pet latica i pentagonalnu simetriju, baš poput zvezde vodilje Venere, što je ružu ikonografski snažno povezivalo za ženskošću. Pored toga, ruža je stajala u dubokoj vezi sa konceptom "pravog pravca" i navigacije. Ruža kompasa pomagala je putnicima pri navigaciji, kao i Ružine linije, longitudinalne linije na kartama. Iz ovog razloga, ruža je bila simbol koji je označavao Gral na mnogim nivoima - tajnovitost, ženskost i vodstvo - ženski putir i zvezda vodilja koja je upućivala na skrivenu istinu.
Kada je završio priču, izgledalo je da su mu se mišići lica iznenada stegli.
"Roberte? Jesi li dobro?"
Oči su mu bile prikovane za kutiju od ružinog drveta. "Sub... rosa", promucao je, dok mu se oprezno oduševljenje širilo licem. "Nije moguće."
"Šta?"
Langdon polako podiže pogled. "Ispod znaka ruže", prošaputa on. "Ovaj kripteks... mislim da znam šta je to."
nastavci:Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар