Sutradan, probudih se vrlo rano. Kad sam otvorio oči, bilo je još posve mračno i tek dugo posle toga začuh kako sat u stanu ispod mene odbija petu. Hteo sam ponovno zaspati, ali nisam mogao; ležao sam, bivao sve budniji i razmišljao o hiljadustvari.
Odjednom padne mi na pamet nekoliko dobrih rečenica, koje sam mogao upotrebiti za članak ili podlistak, takvo što još nisam izmislio. Tako nešto čarobno i sretno. Ležim tu i ponavljam te reči i rečenice, i nalazim da su izvrsne; jedna se misao redala za drugom. Napokon se posve probudim, ustanem i segnem iza kreveta po papir i olovku. Kao krv iz prorezane žile šiktala je jedna reč za drugom, slagale su se rečenice, sklapale u celinu, prizor je potekao za prizorom, iz mog su mozga tekle radnje i odgovori, i obuze me divna dobra volja. Pisao sam kao lud i bez odmora ispunjavao jedan list za drugim. Misli su mi dolazile tako brzo i nenadano da mi je umaklo mnogo finih sitnica koje nisam stigao zapisati, iako sam se svim silama trudio da sve obuhvatim. Još uvek navaljuju na mene; posve sam zaokupljen svojom temom, svaka reč koju napišem dolazi kao sama od sebe.
To traje dugo, prilično dugo. Kad je prošao taj trenutak inspiracije, kad sam napokon svršio i odložio olovku, ležalo je petnaest do dvadeset stranica na mojim kolenima. Ako sad uistinu imaju kakvu vrednost ti papiri, onda sam spašen! Skočim s kreveta i obučem se. Bivalo je svetlije, te sam već mogao razabrati objavu svetioničarskog nadglednika dole kraj vrata. Kod prozora je bilo tako svetlo da sam mogao za silu i pisati. Odmah sam se dakle spremio da te svoje papire prepišem u čisto.
Iz ovih se mojih fantazija uzdiže čudnovato gusta para od svetla i boja; zaustavim se sad kod jedne, sad kod druge misli i velim sebi da je ovo najbolje što sam ikada čitao. Postajem pijan od ugodnosti, veselje me nadima, pa se sam sebi pričinjam veličanstvenim; rukom važem težinu rukopisa i površno ga procenjujem na pet kruna. Nikome neće pasti na um da se cenka za pet kruna; naprotiv, dati ga za deset kruna značilo bi dati ga u bescenje, ako se uzme u obzir sadržaj i kakvoća. Nije mi bilo ni na kraj pameti da badava dajem tako posebno delo; znao sam da se tekstovi ovakve vrste ne nalaze na putu. I odlučim se za deset kruna.
U sobi je postajalo sve svetlije; pogledavši dole kod vrata, mogao sam posve jasno i bez naprezanja razabrati tanka, skeletu slična slova na oglasu gospođice Andersen, kojim se oglašava mrtvačku odeću u prostoriji desno. Već je davno odbilo sedam sati.
Ustao sam i stao nasred sobe. Kad dobro promislim, taj otkaz gospođe Gundersen došao mi je kao naručen. To zaista nije soba za mene; na prozoru nema ni najprostijih zelenih roletni , niti je na zidovima dovoljno čavala da uredim garderobu. A onaj jadni naslonjač u uglu tek je karikatura pravog naslonjača, njemu bih se mogao od srca nasmejati. Za odrasla čoveka je prenizak; osim toga je i preuzak, pa ti treba nešto poput naprave za izuvanje čizama kad se hoćeš iz njega izvući. Ukratko, ta soba nije uređena tako da se u njoj bavim duševnim radom, pa je neću duže ni zadržati.
Ni pod kojim uslovima! Dosta sam dugo ćutiao, trpio i izdržao u toj daščari.
Sav obuzet nadom i zadovoljstvom i još uvek potpuno zaokupljen svojim izvanrednim podlistkom, koji sam svaki čas vadio iz džepa i iščitavao, hteo sam odmah i ozbiljno početi sa selidbom. Izvukao sam svežanj, jedan crveni rupčić, nekoliko čistih okovratnika i nešto zgužvanog novinskog papira u kom sam donosio kući hleb, zatim sam smotao pokrivač i gurnuo ostatak belog pisaćeg papira u džep. Na kraju sam, za svaki slučaj, pretražio sve uglove da se uverim nisam li štogod zaboravio, pa pošto nisam ništa našao, pošao sam prozoru i zagledao se vani. Mračno, vlažno jutro; kod izgorele kovačnice ni žive duše, a nategnuto uže za sušenje rublja u dvorištu, posve stisnuto od vlage, proteže se od jednog zida do drugog. To sam sve poznavao već od prej; zato se brzo maknuh od prozora. Uzmem pod ruku svežanj, naklonim se pred objavom svetioničarskog nadglednika i pred mrtvačkom odećom gospođice Andersen te otvorim vrata.
Odjednom se setim gazdarice. Ipak sam joj morao reći da selim, neka vidi da ima posla s urednim čovekom. Hteo sam joj se i pismeno zahvaliti za ovo nekoliko dana što mi je pustila sobu preko određenog vremena. Uverenje da sam sad za duže vreme spašen toliko me obuzelo da sam, štaviše, obećao gospođi pet kruna, koje ću joj dati kad prođem koji dan mimo; svakako sam joj hteo pokazati kakvog je čestitog čoveka imala pod svojim krovom.
Ceduljicu joj ostavih na stolu.
Još jednom se zaustavim na vratima i okrenem. Ovo jasno osvedočenje da sam se opet podigao oduševljavalo me i činilo zahvalnim Bogu i svemiru, pa sam pao na kolena do kreveta i glasno zahvaljivao Bogu za sve dobrote koje mi je tog jutra iskazao. Znao sam ja, znao, da je ovo ludilo od nadahnuća, koje sam netom proživio i napisao, čudesno delo nebesa u mojem duhu, odgovor na moja jučerašnja jadanja. To je Bog, to je Bog! klicao sam i plakao od oduševljenja nad svojim rečima; na časove sam se prekidao i osluškivao ne nalazi li se kogod na stepeništu .
Na kraju ustadoh i pođoh; nečujno šmugnuh niza stepenice i neprimećen ni od koga dospeh do kućnih vrata.
Ulice su bile svetle od kiše koja je ujutro padala, nebo je visilo mrko i nisko nad gradom, nigde nije sjala sunčana zraka. Koliko može biti sati? Po običaju, udario sam prema većnici i video da je osam i po. Preostaje mi dakle još nekoliko sati, jer ne bi imalo nikakve svrhe da dođem u redakciju pre deset, a možda i pre jedanaest sati. Dotle moram tumarati gradom i gledati da se dokopam kakvog malog doručka. Uostalom, nisam se bojao da ću danas leći gladan u postelju: ta su vremena, hvala Bogu, prošla! To je preboljeni stadij, ružan san; sada opet ide sve na bolje!
Međutim mi je zeleni pokrivač postao težak, a osim toga – nisam se mogao s njime pokazivati pred ljudima. Šta će o meni misliti? Razmišljao sam dakle gde da ga na neko vreme pohranim. Setim se da bih mogao poći k Sembu, koji bi mi ga umotao u papir. Tada bi to odmah izgledalo lepše i ne bi bila nikakva sramota da ga nosim. Uđem dakle u trgovinu i kažem jednom pomoćniku što želim.
Najpre je pogledao pokrivač, a zatim u mene; kad je primio zamotak, učinilo mi se da je prezirno slegnuo ramenima. To me je uvredilo.
– Dođavola ! Budite oprezniji! – viknuh mu. – Unutra su dve skupocene staklene vaze; Šaljem ih u Smyrnu.
To je pomoglo – to je sjajno uspelo. Svakom kretnjom koju je otad učinio čovek kao da me je molio za oproštenje što nije naslutio da se u pokrivaču nalaze tako važne stvari. Kad je bio gotov sa zamotavanjem, zahvalim mu se na pomoći kao čovek koji je već češće slao u Smyrnu skupocene stvari. Otvorio mi je vrata, a kad sam izlazio, dva put mi se duboko naklonio.
Lutao sam među ljudima na tržnici i zadržavao se najviše oko žena što su prodavale cveće u loncima. Velike crvene ruže kojih su latice sijale oštro i krvavo pobudiše u meni žudnju, dovodeći me u grešnu napast da jednu ukradem, i zapitah za cene, samo da dođem što bliže. Ako mi ostane štogod novaca, kupiću ih, pa stajale koliko mu drago; mogu ovda-onda i prištedeti malo svojim načinom života, pa da kasnije opet uspostavim novčanu ravnotežu.
Bilo je deset sati i ja se uputih u uredništvo. Čovek sa makazama rovao je po hrpi starih novina; urednika još nije bilo. Na njegovo pitanje šta želim, ja mu predam svoj veliki rukopis i dadem mu naslutiti da je vrlo važan. Stavljao sam mu na dušu da ga preda osobno uredniku. Kasnije ću već doći sam po odgovor.
– Dobro! – reče čovek sa makazama i nastavi prekapati po novinama.
Činilo mi se da on sve to prima sasvim ravnodušno, no nisam rekao ništa – samo sam mu jednako ravnodušno kimnuo i izašao.
Sad sam opet imao vremena. Da se bar hoće razvedriti! Bilo je ružno vreme, bez vetra, bez svežine, dame su za svaku sigurnost otvorile kišobrane, a i gospodske vunene kape izgledale su spljoštene i turobne. Još jednom sam prošao preko trga i pogledao zelenje i ruže. Najednom osetim nečiju ruku na ramenu, pa se okrenem. »Gospođica« mi nazove dobro jutro.
– Dobro jutro – odgovorim pomalo upitnim glasom, da odmah saznam što želi. »Gospođica« mi se nije posebno sviđao.
On radoznalo pogleda na potpuno nov zamotak pod moj im pazuhom i zapita:
– Šta to nosite?
– Bio sam kod Semba i kupio sukno za novo odelo – odgovorih blazirano – ne mogu više ići tako pohaban; ne sme čovjek biti škrt prema svom vanjskom izgledu.
Pogledao me i zabezeknuo se.
– Kako inače? – upita polagano.
– Dobro, iznad očekivanja dobro.
– Imate li sada kakvo zanimanje?
– Zanimanje? – odvratim začuđeno. – Vodim knjige kod velike trgovačke tvrtke Christie.
– Ah, tako! – reče on i ustukne jedan korak. – Bože moj, to mi je baš drago! Samo da vam ne izmame novac što ste ga zaslužili! Zbogom!
Malo zatim vrati se, pokaže štapom na moj zamotak i reče:
– Preporučujem vam krojača. Nigde nećete naći boljega krojača od Isaksena. Recite mu samo da sam vas ja poslao.
To mi je ipak bilo već previše. Kojim pravom gura on svoj nos u moje stvari? Šta se njega tiče kojeg ću ja krojača uzeti? Postao sam besan; pogled na tu praznu, iskićenu figuru ogorčio me i ja ga prilično brutalno podsetim na onih deset kruna što ih je od mene posudio. Ali još pre no što mi je mogao odgovoriti, pokajah se što sam ga opomenuo; zbunio sam se i nisam mu gledao u oči; kad je u tom času prošla mimo nas jedna mlada dama, brzo zakoraknuh unatrag da je pustim proći i iskoristim tu priliku da umaknem.
Gde sada, dok još moram čekati? Prazna džepa nisam mogao otići u kafanu, a nisam imao nikoga poznatog kome bih u to vreme mogao svratiti. Instinktivno se odvučem gore u grad, nastojeći da utrošim što više vremena idući od trga do »mitnice«, usput pročitam »Večernje novosti« koje su upravo izvesili, siđem niz Ulicu Karla Johana, onda okrenem ravno i udarim prema Spasiteljevu groblju, gde napokon nađoh jedno mirno mestance na brežuljku pored kapelice. Tu sam sedeo u miru, sanjario na vlažnom vazduhu, dremao i smrzavao se. Vreme je prolazilo. Je li to baš posve sigurno da je moj podlistak jedno malo remek-delo nadahnute umetnosti? Bog zna ne nalazi li se ovde-onde po koja pogreška! Ako je tako, na kraju mi ga još neće ni primiti, posve jednostavno, ni primiti! Možda je i srednje ruke, ili loš; ko mi garantuje da već u ovom času nije bačen u korpu?... Moga je pouzdanja nestalo, skočim i pojurim s groblja.
Dole, u Ulici Akers, zavirio sam kroz prozor jedne trgovine i opazio da je tek maločas prošlo podne. To me je učinilo još očajnijim, jer sam čvrsto verovao da je podne već odavna prošlo, a pre četiri sata nije imalo smisla da potražim urednika. Sudbina mog podlistka ispunila me mračnim slutnjama; što sam više o njemu mislio, to mi se činilo neverovatnijim da bih tako na brzinu mogao napisati nešto čestito. Pisao sam gotovo u snu, s grozničavim mozgom punim sanja. Naravno, prevario sam se i bio čitavog jutra kao izbezumljen, i to ni zbog čega! Naravno!... Brzo pođem uz Ulicu Ullevaals, blizu St. Hanshaugena, dođem na otvorena polja, zatim u uske, čudnovate ulice kod pilana, preko gradilišta, dok se najednom nisam našao na poljskom puteljku kojemu nisam mogao dogledati kraja.
Ovde se zaustavim i odlučim da se vratim. Bio sam zadihan od hodanja i vraćao sam se polako i potišteno. Sreo sam dva voza sena; goniči su ležali na vozu i pevali; obojica behu gologlavi i u obojice je bilo okruglo, bezbrižno lice. Naslućivao sam da će me nagovoriti, dobaciti mi kakvu primedbu, ili učiniti kakvu šalu na moj račun. I zaista, kad sam im bio posve blizu, jedan mi do-vikne i upita me što to nosim pod pazuhom.
– Pokrivač za krevet – odgovorim.
– A koliko je sati? – upita on.
– Ne znam tačno, ali mislim da će biti oko tri.
Na to se obojica nasmieju i poteraju mimo mene. U tom času osetim bol od udarca bičem na jednom uvu, a šešir mi poleti s glave; mladi me lopovi nisu mogli pustiti da prođem a da mi ne načine kakvu nepodopštinu. Malko oglušen, popipam se po glavi, potom potražim šešir, koji je pao na rub jarka, i nastavim put. Dole u četvrti St. Hanshaugen sastadoh nekog čoveka, od kojega saznah da je već prošlo četiri sata.
Prošlo četiri! Kazaljka je već pokazivala preko četiri. Zakoračim i stanem gotovo trčati u grad, savijem se i požurim u uredništvo. Možda je urednik već odavna bio onde: onda je već izašao iz kancelarije. Naizmenice sam hodao i trčao, spotaknuo se, bežao za kolima, sve pešake ostavio iza sebe, takmičio s konjima, naprezao se kao lud da ne zakasnim. Kad sam došao do zgrade gde je bilo uredništvo, u trku uletim u hodnik , u četiri skoka uspnem se stepenicama i pokucam na vratima.
Nema odgovora.
Izašao je. Izašao je, pomislim. Uhvatim za kvaku: vrata su otvorena. Pokucam još jednom i uđem unutra.
Urednik sedi za svojim stolom, licem okrenut prema prozoru, u ruci mu pero spremno za pisanje. Pošto je čuo moj usopljen pozdrav, upola se okrene prema meni, za-trese glavom i reče:
– Još nisam dospe da o pročitam vaš članak.
Razveselilo me to što još nije pročitao, te rekoh:
– Razume se, dragi gospodine, to mogu i misliti. Uostalom, i ne žuri se tako jako. Možda za nekoliko dana, ili...
– Da, da, ja ću već pogledati. Uostalom, imam vašu adresu, pa ću vam odmah javiti.
A ja se nisam ni setio objasniti mu da više nemam nikakve adrese.
Audijencija je bila završena, i ja se poklonim, učinim korak unatrag i izađem. Nada je i opet usplamtela u meni, još nije sve propalo, naprotiv – još sam mogao sve dobiti. Moj je mozak počeo i opet maštati o velikom nebeskom veću u kojem su maločas zaključili da ja moram zaslužiti, zaslužiti deset kruna za jedan podlistak...
Da samo nađem neko konačište! Razmišljao sam kamo bi bilo najbolje da se uvučem, i to me pitanje toliko zaokupilo da sam zastao nasred ulice. Zaboravio sam gde sam, stajao sam kao znak opomene usred mora oko koga besne i buče valovi. Raznosač novina gurne mi u ruke primerak »Vikinga«. Baš je komičan, isuviše komičan!
– Pogledam oko sebe i uplašim se: opet sam stajao pred Sembeovim dućanom.
Brzo se okrenem, sakrijem zamotak koliko je već bilo moguće, požurim niz Crkvenu ulicu smeten i plašeći se da me možda nije kogod video iza izloga. Prošao sam pored Ingebreta i pored pozorišta, zaokrenuo kod biljeternice i onda udario mimo tvrđave prema moru. Tu sam potražio jednu klupu i iznova stao mudrovati.
Gde ću pod milim Bogom naći prenočište? Zar nema baš nikakve rupe u koju bih se mogao zavući i provesti noć do jutra. Ponos mi brani da se vratim u svoj stari stan; ne pada mi na pamet da kršim reč; ljutito odbijam od sebe tu misao i u duhu se nasmešim pomislivši na mali crveni naslonjač. Asocijacijom misli nađem se najednom u sobi s dva prozora gde sam nekada stanovao, u Ulici Haegdehaugen; na stolu stoji puna činija hleba s puterom, kriške koje u ovom času menjaju oblik i postaju biftekom; prekrasan biftek, snežnobeli ubrus, veliki komad hleba i srebrni pribor za jelo. Odjednom se otvore vrata, u sobu uđe moja gazdarica i, gle čuda, ponudi me čajem...
Tlapnje i glupi sni! Rekoh u sebi da će mi se opet zavrteti u glavi pojedem li nešto, da će mi i opet groznica prohujati mozgom i da ću se morati boriti s istim napadajima ludila. Nisam podnosio nikakva jela, eto, takav sam ja, to je moja osobina.
Možda se ipak dosetim nečemu što se tiče prenočišta, još pre nego zanoća. Ne žuri se; u najgorem slučaju mogu potražiti neko mestance u šumi, cela mi gradska okolica stoji na raspolaganju, a nije baš odviše studeno.
Preda mnom se pružalo more u svojoj teškoj tišini, brodovi i neotesane, širokokljune barke rezale su brazdepo olovnastoj površini, pruge su se odbijale levo i desno od njih i klizile sve dalje, dok se jastučasto debeli dim dizao iz dimnjaka i strojeva i umorno prodirao kroz vlažni vazduh. Nije bilo ni sunca, ni vetra, drveće je iza mene bilo vlažno, a i klupa na kojoj sam sedeo beše hladna i klizava. Vreme je prolazilo, ja sam bio pospan i umoran, osećao sam hladnoću na leđima; malo zatim primetim da mi se sklapaju oči. I ja sam ih sklopio...
Kad sam se opet probudio, bilo je sve oko mene tamno. Napola gluv i smrznut pograbio sam zamotak i dao se u trku. Da mi bude toplije, išao sam sve brže i brže, udarao rukom o ruku, toptao nogama iz kojih je nestalo već svakog osećaja, i tako stigao gore do vatrogasne stražarnice. Bilo je devet sati, znači dakle da sam prilično dugo spavao.
Šta da počnem? Negde se ipak moram skloniti. Zastanem i bacim pogled na vatrogasnu stražamicu; pomislim da bih se možda mogao uvući u koji hodnik ako pričekam dok mi stražar okrene leđa. Uspnem se stepenicama u nameri da se s čovekom upustim u razgovor; on me pozdravi svojom sekirom, čekajući šta mu imam kazati. Ta uzdignuta sekira, koje je oštrica bila okrenuta meni, prođe mi kao hladan udarac kroz živce; zanemeh od straha pred tim naoružanim čovekom i nehotice zakoračih unatrag. Ne velim mu ništa, samo se šunjam sve dalje od njega; a da to sakrijem, prođem rukom preko čela kao da sam nešto zaboravio, i brzo se udaljim. Kad sam se opet našao dole na pločniku osećao sam se spašen, kao da sam izmaknuo velikoj pogibelji. A onda požurim dalje.
Bilo mi je hladno, mučila me glad, postajalo mi je sve neugodnije i neugodnije i tako sam pošao Ulicom Karla Johana; kleo sam u sav glas, ne brinući se što me čuju svi prolaznici. Dole, kod zgrade parlamenta, odmah kod prvog lava, setim se odjednom nekom čudnom asocijacijom jednog mladog slikara, svoga znanca, mladog čoveka kojega sam jednom u Tivoliju spasio od zaušnice i kasnije ga posetio. Pucnem prstima i uputim se u Ulicu Tordenskjold, nađem vrata s posetnicom C. Zacharias Bartel i pokucam.
On mi je sam otvorio vrata. Strašno je zaudarao po pivu i duhanu.
– Dobra veče! – rekoh.
– Dobra veče! Ah, to ste vi?! Ali do đavola, zašto tako kasno? Mogli ste doći dok je još bio dan. Odonda sam naslikao još jedan sjenik i štošta promienio. To morate pogledati po danu, sada ne bi imalo smisla.
– Pokažite mi ipak – rekoh; međutim, ni sam nisam znao o kojoj on to slici govori.
– Nemoguće, potpuno nemoguće! – odvrati on. – Sve će vam se pričinjati žutim. I onda još nešto... – On priđe sasvim meni i šapće: – Večeras je kod mene jedna devojka, pa bi bilo jako nezgodno.
– No, ako je tako, onda dakako o tome ne može biti ni govora.
Zaželim mu laku noć i odem.
Nije mi dakle preostalo ništa drugo nego da potražim u šumi neko zgodno mestance. Samo da zemlja nije tako vlažna! Udarim po pokrivaču, već potpuno pomiren s mišlju da ću morati noćiti vani. Predugo sam se mučio nastojeći da nađem u gradu, pa sam se već umorio i sve mi je dosadilo. Smatrao sam užitkom da se primirim, prepustim svojoj sudbini i vucaram ulicama bez ijedne misli u glavi. Pošao sam prema univerzitetu i onde na satu video da je već prošlo deset, pa odande udarim u grad. Negde u Ulici Haegdehaugen zaustavim se pred trgovinom s jelima u izlogu. Kraj okruglog hleba ležala je mačka i spavala; odmah iza nje stajao je ćup s puterom i nekoliko čaša s kašom. Časak sam stajao i gledao u ta jela, a kako nisam mogao ništa kupiti, okrenem se i nastavim svoj put. Polagano sam išao sve dalje i dalje, sat za satom, dok napokon ne stigoh u gradski bukvik.
Tu skrenem s puta i sjednem da se odmorim. Onda potražim zgodno mestance, skupim nešto suvaraka i lišća, priredim ležaj na jednom humku, gde nije bilo tako vlažno, potom otvorim zamotak i izvadim pokrivač. Od tog silnog hodanja bio sam posve iscrpljen i utučen, te se odmah spremih na spavanje. Dugo sam se okretao amo-tamo, dok se nisam dobro namestio; malko me je bolelo uvo, nateklo je od udarca bičem, pa na njemu nisam mogao ležati. Izujem cipele i stavim ih pod glavu, a preko njih rasprostrem papir u koji su mi kod Semba bili zamotali pokrivač.
Svuda oko mene širila se uzvišena atmosfera mraka; sve je utihnulo, sve. Ali gore, u visini, šumio je večni pev, duvanje povetarca, kao neko daleko, bezglasno zujanje koje nikad ne prestaje. Tako sam dugo osluškivao to neprekidno bolećivo zujanje da me je već počelo zbunjivati. To su zasigurno simfonijea svetova nada mnom, zvezde pevaju...
– Dođavola! – velim i glasno se nasmejem, da se ojunačim. – To su sove, preko u Kanaanu!
I ustadoh, pa ponovno legoh, a onda navukoh cipele i opet ustadoh, prošetah se malo u mraku i legoh nanovo, boreći se i trpeći od straha i besa sve do svanuća, i tek onda napokon padoh u san.
Нема коментара:
Постави коментар