manuskript
Kapetan Snjegirjov
Lik kapetana Snjegirjova, s izuzetkom poručnika Marmeladova u Zločinu i kazni,
zasigurno je najuspelije ostvareni “bedni čovek” u romanima Dostojevskog. I ovde je reč o tipičnom lakrdijašu i tipičnom “poniženom i uvređenom” čoveku, o spoju tradicionalne književne figure i savremenog “realističkog”, individualizovanog lika. U njemu se susreću krajnosti usled kojih je njegovo ponašanje unezvereno, izraz lica grčevit i napet, gestikulacija tela ustreptala, a intonacija glasa promenjiva i nepredvidljiva; ponašanje je čas agresivno, čas snishodljivo i “klovnovsko” – kapetan Snjegirjov nalik je na “čoveka koji bi strašno hteo da vas udari, ali koji se užasno boji da ćete vi njega udariti” (Braća Karamazovi, I, 253). Karakter kapetana Snjegirjova – kao i uvek kod Dostojevskog, i u ovom slučaju reč je o propalom “kapetanu”, činoviku bez čina, posedniku bez poseda, itd. – od početka romana predodređen je teškim poniženjem koje mu je nanio Dmitrij Fjodorovič Karamazov pred njegovim vlastitim sinom, i iz tog poniženja dosledno proizlaze sva Snjegirjovljeva previranja i unutrašnji nemiri. Ogrezao u bedi i neimaštini koju Dostojevskijev pripovedač bez ustručavanja detaljiše svojim “zapisničkim” stilom, Snjegirjov do samog kraja romana trpi poniženje za poniženjem. Lebedev izaziva vedri smeh, Ivolgin (pre otužnog svršetka) većim delom romana upravo oduševljava čitaoca svojim virtuoznim lagarijama, uz Ferdiščenka se ponajpre vezuje cinični smeh-grimasa, a tako je većim delom i u slučaju Fjodora Pavloviča Karamazova; čičica Maksimov pored tužnog smeha na kraju, svojim opscenim popevkama i plesovima na terevenci u Mokrom izaziva smeh koji je ponajpre skaredan – lik kapetana Snjegirjova, međutim, od početka prati prizvuk setnog smeha, onog gogoljevskog “smeha kroz suze”, ali smeha koji je kod Dostojevskog duboko i principijelno human. 6 Smejući se bedi i lakrdijanju kapetana Snjegirjova, čitalac se ujedno smeje i sebi, smehom blagim, ali postojanim.
Snjegirjova zatičemo u njegovim “dvorima”: tako on naziva bednu sobu u kojoj stanuje njegova šesteročlana porodica. On je takva vrsta čoveka koji bi „najednom skočio i poželeo da se pokaže ko je” (I, 253), lice njegovo izražava nekakvu krajnju drskost, i . . . u isto vreme očigledan kukavičluk” (ibid). U poglavlju ...Na čistom zraku Snjegirjov razgovara s Aljošom, poverava mu se, isprva prima dvesta rubalja koje mu je Aljoša doneo kao “sestrinsku” pomoć od Katarine Ivanovne, raduje se pomoći, otkriva sve svoje emocije, a potom se tih svojih osećaja zastidi i izvodi lakrdijaški “hokus-pokus”: on gužva novčanice, baca ih na tlo i gazi ih nogama uz poruku da “češljana lika svoju čast ne prodaje”. Kapetan Snjegirjov na čas zauzima tačku gledišta njegovih uvreditelja, sam sebe naziva pogrdnim nadimkom “češljana lika”, ali u isti mah nastupa kao nezavisna ličnost koja neće da “primi novac za našu sramotu” (I, 270). Snjegirjov ima paradoksalan karakter, on je ponositi bednik, duboko u sebi podvojeno biće.
I daljim tokom pripovedanja, s nizanjem poniženja, kapetan Snjegirjov čak i nehotice čuva svoje dostojanstvo. Oko njega i njegove porodice kao da se sa svakim novim poniženjem stvara sve gušća i gušća aura dostojanstva, oseća se ona osobita uzvišenost žrtve. Za vreme poslednjih dana malog Iljušečke, kapetan je “skoro poludeo od straha” da će mu sin umreti; on često izlazi iz sobe i grca u hodniku, nastojeći da se njegov plač ne čuje te neprestano čineći sve kako bi utešio svog nesretnog sina: “...pričao bi mu bajke, smešne pričice, ili bi predstavljao smešne ljude, koje je negde viđao, čak je podražavao životinje kako smešno urilču i deru se”. Interesantno je da sve to ipak nije zabavljalo Iljušu, naprotiv, “Iljuša nikako nije voleo da mu se otac krevelji i
izigrava budalu” (II, 272). Ta neobična mešavina tonova i raspoloženja, suzdržavani jecaj i smešno oponašanje životinja u takvoj muci, predstavlja izvanredan primer “karnevalskih mezalijansi”, zgusnuti spoj oprečnih elemenata života i svih životnih stanja. I u najvećoj ličnoj nesreći, lakrdijaš nalazi mesta za geg i akrobaciju. Kapetan se na isti način odnosi i prema dečacima koji dolaze posetiti Iljušu, on se udvara deci, zabavlja ih, časti ih slatkišima, nosi na leđima, ulaguje im se. Kapetan se do zemlje poklanja
i odbojnom doktoru iz Moskve, on ga “ropski pokorno” sprovodi do Iljušine postelje, a kasnije ga i “pognut” moli za poslednje mišljenje o Iljušinom zdravlju. Kada kapetan pokuša slagati Iljuši da će ozdraviti, dečak lako prozire isitnu te izjavljuje ocu: “Tata, tata! Kako mi te je žao, tata!” (II, 299). Na kraju poglavlja kapetan ponovo izlazi u hodnik da plače; on “ružno cvili” i savlađuje se da se njegovo “cviljenje” ne bi čulo u sobi. Do tada već kapetan kod čitaoca izaziva krajnje sažaljenje i saučešće.
Na suđenju Dmitriju Karamazovu kapetan se uprkos svim merama predostrožnosti pojavljuje “sasvim pijan”. On pada na kolena i truća, a odmah potom biva otpušten i ispraćen smehom sudske publike.
U poslednjem poglavlju romana Snjegirjov pokopava svog sina. Njegovo ponašanje je vrlo karakteristično, ali još je značajniji način na koji se to ponašanje opisuje, prati i detaljizira. Čitav prizor se daje hladnim, distanciranim i nezainteresovanim, ”zapisničkim” tonom, pripovedalč niti jednog trenutka ne pokazuje saučešće ili emocionalnu potrešenost, on naprosto posmatra Snjegirjova i prenosi šta vidi i čuje, sa svim detaljima. Na taj način se izbegava sentimentalnost, a opis prizora dobija potresnu uverljivost. Pripovedač iznova ukazuje na dvostruku emociju u izrazu kapetanovog lica: njegovu izgubljenost prati i ozlojeđenost; osjeti se ponos i inat u odnosu na kob. Takođe, u kapetanovim pokretima i rečima pojavljuje se nešto suludo. Snjegirjov je svadljiv, on ne daje svojoj slaboumnoj ženi cveće iz Iljušinog lesa, uzvikuje da neće dozvoliti da se Iljuša sahrani na groblju, ne dâ da se kovčeg nosi iz kuće. A zatim najedanput popušta te iz prkosnog opiranja pada u rezignaciju. Pripovedač naglašava automatizam u pokretima unesrećenih roditelja, hladnim, gotovo okrutnim posmatranjem njihovog ponašanja proizvodi odgovarajući utisak. Bolesna “mamica” samo još “trese glavom kao automat”, zadobivši karakteristike lutke.
Kada krene povorka sa sandukom kapetan “užurbano i zbunjeno” juri za sandukom i samo smeta deci koja ga nose; njegovo kretanje je haotično i naglašeno mehaničko, neprirodno, gotovo dehumanizovano. Kada padne jedan cvet s kovčega kapetan “pojuri” da ga digne. On se ponaša ubrzano, razdraženo, rastrojeno. Najedanput se doseti da je “zaboravio” koricu hleba koju je obećao izmrviti nad Iljušinim grobom, pa se onda umiri kada mu dečaci kažu da je koricu ipak poneo sa sobom i da mu je u džepu. On “čisto oživi” kada Aljoši govori da će nositi koricu hleba svaki dan. Odjednom, nakon prkosa i ozlojeđenosti, u kapetanovom ponašanju uočavamo infantilne manire, pojavljuje se nešto bezazleno, bespomoćno i naivno u njegovom držanju. Za vreme službe u crkvi kapetan počinje da se opseda detaljima: kao čovek uništen i ponižen nekom velikom i nedokučivom silom on tobože rešava probleme sitnim popravkama. On namešta pokrov na sanduku, a kada padne jedna sveća on “polete da je namesti i strašno se dugo natezao s njom” (II, 562). Kapetanove kretnje se i ovde opisuju hiperbolično (ali bez emocija!) ili kao da nisu ljudske, kapetan “leti”. Pojačana i prekomerna gestikulacija stoji namesto “unutrašnjeg opisa” – u Snjegirjovljevim prenaglašenim pokretima čitalac vidi njegovo duševno stanje – a ti pokreti se opet daju neutralnim posmatračkim opisom, po definiciji “objektivnim”. Upravo takav stil pripovedanja omogućava da se izbegne da opis kapetanovog stanja deluje izveštačeno i neverodostojno. Takođe, pripovedač nikada ne analizira kapetanovo ponašanje – kako bi učinio pripovedač kod tako pronicljivog psihologa kakav je Proust – on samo saopštava, takoreći stavlja Snjegirjova pred čitaočeve oči. Celo to vreme, međutim, čitalac ima utisak najuspelijeg unutarnjeg prodora u junakovu “psihologiju” ili naprosto u njegovu “dušu”. 7 Za razliku od Proustove “deskriptivne” psihologije dramski talenat Dostojevskog omogućava neku vrstu delatne psihologije koja nepobitnu konačnost pripovedačevih sudova zamenjuje škrtim, ali sugestivnim opisom (ili, puno bolje, “zabeleškom”, “zapisom”) koji čuva izvesnu zagonetnost i neprozirnost. Sveudilj se opisuje ono spoljnje – ne tajne reči i misli, nego spoljnje i konkretno: izgovorene reči, pokreti, mimika lica. Ili, ako se i daju unutrašnje misli, onda se i tada opis dramatizuje i dijalogizira (a samim tim i eksternalizuje), kao u slu~čaju podvajanja identiteta Ivana Karamazova u sceni njegovog razgovora s đavolom. Takva pripovedna tehnika izvanredno urađa plodom upravo u prikazivanju ambivalentnih psihologija likova kakvi su Lebedev ili Snjegirjov.
Kapetan Snjegirjov do samoga kraja ustrajava u svom nepredvidljivom ponašanju. Za vreme opela on počinje da peva, zatim počinje da isprekidano rida, onda iznenada obuhvata sanduk i ljubi sina ne dozvoljavajući da se sanduk ponese prema groblju. Najposlije popušta, uzevši sa sanduka nekoliko cvetova. Pri samom ukopu on se naginje nad grob tako da skoro upada u njega, zatim zabrinuto ukazuje na zemlju koja pada na sanduk, te se o koncu nakratko smiri. Tada ga podsećaju da treba da izmrvi hleb nad grobom što on, sav uznemiren i s cvećem u rukama, i čini. Kada to svrši, on odjedanput ispoljava ravnodušnost i “spokojno” kreće kući. Međutim, u trenu ubrzava i poćinje skoro da trči iskazujući nameru da odnese cveće uvređenoj “mamici”, a kada mu neko kaže da stavi šešir na glavu on ga ljutito baca na tlo. Iznenada, kapetan zastaje, stoji neko vreme “kao nečim zaprepašćen”, a onda počinje da trči natrag ka sinovom grobu. Dečaci ga istom sustižu i on pada na snežno tlo, trzajući se i naričući. Na kraju kapetan dolazi kući i daje zgnječeno cveće “mamici”, a u konačnom nastupu ludila uzima Iljušinu cipelu i ljubi je uz povike “baćuška, Iljušečka, mili baćuška, a nožice gde su?” (II, 565) Žalost koju izaziva ovaj prizor prelazi u jezu kada slaboumna “mamica” pita kapetana “gde si ga odneo, gde si ga odneo” (to jest Ijušu).
Kao da se u poslednjem svom pojavljvanju kapetan Snjegirjov posve dezintegrše, on ludi kao i njegova supruga, njegovo lakrdijaštvo potpuno nestaje, a ostaje samo do kraja ponižen, a ipak uzvišen čovek. Jedini način da se on uteši ili spasi je da mu pristigne u životu retko viđena pomoć izvana, od imućnog dobročinitelja, u ovom slučaju Katarine Ivanovne..
Нема коментара:
Постави коментар