Joseph Heller, Kvaka 22 ( 9. Major, major, major..)

9. MAJOR MAJOR MAJOR MAJOR 

Majoru Majoru Majoru Majoru bilo je teško od sama početka. 

     Kao i Miniver Cheevy, rodio se prekasno - toačno trideset šest sati prekasno za telesno dobro svoje majke, blage, boležljive žene koja je, nakon punih dan i pol porođajnih muka, izgubila svu volju da nastavi prepirku oko imena novorođenčeta. U bolničkom hodniku muž je terao svoje pokazujući odlučnost bez smeška, kao čovek koji zna šta hoće. Otac majora Majora bio je visok, suhonjav čovek u teškim cipelama i crnom vunenom odelu. Ispunio je kršteni list bez dvoumljenja i nije odao nikakva uzbuđenja kad je predavao ispunjeni formular bolničarki. Bolničarka ga je uzela od njega bez reči i otperjala. Gledao ju je kako odlazi, i pitao se šta ima na sebi ispod haljine.  

      Vrativši se u sobu, zatekao je ženu kako leži skršena pod pokrivačima, kao uvelo staro povrće, smežurana, suha i bela, oslabljena joj tkiva posve mirna. Krevet joj je bio na samom kraju sobe, pokraj napuklog prozora debela od sloja prljavštine. Kiša je pljuštala iz prljavog neba i dan je bio sumoran i hladan. U drugim delovima bolnice ljudi bledi kao krpa, starih, modrih usana, umirali su toano na vreme. Čovek je stajao uspravno pokraj kreveta i dugo piljio u ženu. 

- Dao sam mu ime Caleb - kazao joj je napokon blagim glasom. - Po tvojoj želji. 

      Žena nije ništa odgovorila, pa se čovek polagano osmehnuo. On je to sve savršeno isplanirao; žena mu je spavala te neće nikad znati da joj je lagao dok je ležala u bolesničkoj postelji, u bednoj sobi opštinske bolnice. 

     Iz toga mršavog početka ponikao je nesposobni komandant eskadrile, koji je veći deo svakog radnog dana na Pianosi provodio krivotvoreći na službenim spisima ime i prezime Washingtona Irvinga. Major Major krivotvorio je revno levom rukom, da mu ne bi prepoznali rukopis, zaštićen od smetnji vlastitim neželjenim autoritetom i kamufliran veštačkm brkovima i tamnim naočalama, kao dodatnom zaštitom protiv bilo koga ko bi slučajno zavirio kroz neukusan celuloidni prozor od kojeg je neki lopov izrezao komad celuloida. Između te dve tačke njegova rođenja i uspeha protezala se trideset i jedna zlosretna godina usamljenosti i razočarenja. 

       Major Major rodio se prekasno i rodio se suviše prosečan. Neki se ljudi rode prosečni, neki ljudi postanu prosečni, a nekima nametnu prosečnost. Kod majora Majora bilo je sve troje posredi. Čak i među ljudima koji se nisu ničim isticali, on je neminovno stršio kao čovek koji se ističe manje od svih ostalih, a na ljude koji su ga upoznali ostavljao je uvek snažan utisak time što nije ostavljao nikakav utisak.

     Pred majorom Majorom bile su od sama početka tri prepreke - njegova majka, njegov otac i Henry Fonda, na koga je upravo abnormalno nalikovao gotovo od sama rođenja. Mnogo pre nego što je i slutio ko je Henry Fonda, bio je predmet ne baš laskavih poređenja, gde god je išao. Ljudi koje je prvi put video smatrali su za umesno da ga omalovažavaju, a posledica je toga bila da su ga rano obuzeli osećanje krivice i straha pred ljudima i ropska pobuda da se ispričava društvu što nije Henry Fonda. Nije mu bilo lako prolaziti kroz život nalikujući na Henryja Fondu, ali mu nije bilo ni nakraj pameti da digne ruke, jer je nasledio ustrajnost od oca, protegljasta čoveka koji je imao mnogo smisla za humor.  

       Otac majora Majora bio je trezan, bogobojazan čovek čiji je pojam dobre šale bio da laže koliko mu je godina. Bio je farmer dugačkih udova, bogobojazan, otresit individualist koji je voleo slobodu, poštivao zakone i držao da davanje državne pomoći ikome osim farmerima znači proturanje socijalizma. Zalagao se za štednju i marljivost, a govorio protiv razuzdanih žena koje su ga odbijale. Specijalnost mu je bila detelina lucerka, a činio je dobro što je nije uopšte uzgajao. Vlada mu je dobro plaćala svaki vagon lucerke koju nije uzgojio. Što je manje lucerke uzgajao, to je više vlada plaćala, pa je trošio svaku paru koju nije zaradio na novoj zemlji da poveća količinu lucerke koju nije proizvodio. 

    Otac majora Majora radio je bez predaha oko neuzgajanja lucerke. U duge zimske večeri ostajao je kod kuće i nije krpao ormu, i iskakao je iz postelje svaki dan u cik zore samo da se uveri da se ništa neće uraditi. Mudro je ulagao novac u zemlju pa uskoro nije uzgajao lucerku više nego ikoji čovek u opštini. Susjedi su mu se obraćali za savet u svemu, jer je stekao mnogo novaca pa je bio mudar. »Kako sijete, tako ćete i žnjeti«, savetovao je svima i svakome, a svi su odgovarali: »Amen«. Otac majora Majora bio je gorljiv pristaša vladine štednje, pod uslovom da se ne kosi sa svetom dužnošću vladinom da plaća farmerima koliko god može zato što proizvode svu onu lucerku koju niko neće, ili što uopšte ne proizvode lucerku. Bio je ponosan i samostalan čovek koji se protivio osiguranju nezaposlenih i koji se nije nikad skanjivao da cvili, kuka, ulaguje se i iskamčuje koliko god može od koga god može. Bio je pobožan čovek čija je propovedaonica bila posvuda. 

a. »Gospod je dao nama, dobrim farmerima, dve jake ruke da uzmemo koliko god možemo obadvema rukama zagrabiti«, propoviedao je vatreno na stepenicama pred sudom ili ispred velike trgovine dok je čekao da mrzovoljna mlada blagajnica, koja je žvakala gumu i na koju je on bacio oko, izađe i mrko ga pogleda. »Da Gospod ne želi da uzmemo koliko god možemo«, propovedao je on, »ne bi nam dao dve dobre ruke da njima to uzmemo.« A ostali bi promrmljali: »Amen«. 

        Otac majora Majora verovao je kao kalvinist u predodređenje i jasno je razabirao da su svačije nezgode, osim njegovih vlastitih, očitovanja volje Božije. Pušio je cigarete i pio viski i uživao u duhovitosti i živom intelektualnom razgovoru, pogotovo kad je on sam govorio i lagao koliko mu je godina, ili pričao onaj dobri vic o Bogu i tegobama njegove žene pri rođenju majora Majora. Taj dobri vic o Bogu i tegobama njegove žene zasnivao se na činjenici da je Bogu trebalo svega šest dana da stvori celi svet, a da se njegova žena porađala punih dan i po da bi stvorila samo majora Majora. Neki beznačajniji čovek možda bi se bio pokolebao onoga dana u bolničkom hodniku, neki slabiji čovek možda bi se bio pomirio s takvim izvrsnim zamenama kao što su Tamburmajor.

   Generalmajor, Majordomus ili Majoran, ali je otac majora Majora četrnaest godina čekao baš ovakvu priliku, a on nije bio čovek koji bi je propustio. Otac majora Majora znao je jednu dobru šaljivu uzrečicu o prilici. »Prilika samo jedanput pokuca na vrata«, govorio je. Otac majora Majora ponavljao je ovu dobru šaljivu uzrečicu u svakoj prilici. To što se rodio abnormalno nalik na Henryja Fondu bila je prva od dugog niza neslanih šala kojima je sudbina odredila da major Major bude nesretna žrtva do kraja svoga nevesela života. 

   To što se rodio kao Major Major Major bila je druga. Činjenica da se on zaista rodio kao Major Major Major bila je tajna za koju je znao samo njegov otac. Tek kad su majora Majora upisali u dečiji vrtić, otkrilo se njegovo pravo ime, a tada su posledice bile katastrofalne. Ta mu je vest satrla majku koja je naprosto izgubila volju da živi, te je uvela i umrla, što je jedva dočekao njegov otac koji je bio naumio da se oženi mrzovoljnom devojkom iz velike trgovine, ako baš bude potrebno, i koji nije bio optimista što se tiče izgleda da otjera ženu iz kuće a da joj ništa ne plati ili da je ne išiba.

 

      Posljedice te viesti za majora Majora bile su tek nešto bezazlenije. Bila je neugodna i začudna ta spoznaja koju su mu nametnuli u tako nezreloj dobi, spoznaja da on nije Caleb Major, kao što je oduvijek verovao, nego da je neka posve strana osoba koja se zove Major Major Major, o kojoj ne zna ama baš ništa i za koju niko nije nikad pre čuo. Ono malo drugova što ih je imao, odbili su se zauvek od njega, onako nepoverljivi prema strancima kakvi su bili, pogotovo prema strancu koji ih je već obmanuo čineći se da je neko koga su poznavali godine i godine. Ntko nije hteo imati posla s njim. Počele su mu ispadati stvari iz ruku i počeo se spoticati. Kad god bi se s kim upoznao, bio je bojažljiv i pun nade, ali bi se svagda razočarao. Budući da je očajnički trebao prijatelja, nije ni jednog našao. Izrastao je u nespretna, visoka, čudna, sanjarskog dečaka osjtljivih očiju i profinjenih usta, čiji se nesiguran, ispitljiv smešak začas, na svako novo otresanje, gubio u uvređenoj smetenosti.

    Bio je pristojan prema starijima, ali ga oni nisu voleli. Činio je sve što su mu stariji rekli da čini. Rekli su mu neka ne kaže hop pre nego što skoči, i on nikad nije kazao hop pre nego što je skočio. Rekli su mu neka nikad ne ostavlja za sutra ono što može učiniti danas, i on nikad nije ostavljao. Rečeno mu je neka poštuje oca i mater, i on je poštovao oca i mater. Rečeno mu je neka ne ubije, i on nikog nije ubio pre nego što je došao u vojsku. Onda mu je rečeno neka ubija, i on je ubijao. Okretao je drugi obraz u svakoj prilici, i uvek je činio drugima baš isto ono što je želro da drugi njemu čine. Kad je davao milostinju, levica mu nije nikad znala šta čini desnica. Nije ni jedan jedini put izgovorio ime Gospodina Boga svoga uzalud, ni počinio preljub, ni poželeo guzice bližnjega svoga. Uistinu je voleo bližnjega svoga i nije čak nikad lažno svedočio protiv njega. Stariji nisu voleli majora Majora zato što je bio tako bezočan nonkonformist. 

    Kako se nije imao gde drugde iskazati, iskazao se u školi. Na državnom je univerzitetu tako ozbiljno shvatio svoj studij da su homoseksualci mislili da je komunist, a komunisti su mislili da je homoseksualac. Odabrao je kao glavni predmet englesku istoriju i tu je pogrešio.

    Englesku istoriju! - zagrmio je ogorčeno stariji senator njegove države, kome je kosa bila nalik na srebrnu grivu. - A šta fali američkoj ? Američka istorija nije ništa gora od ikoje druge  na svetu. 

   Major Major prebacio se odmah na američku književnost, ali je FBI već bio otvorio dosije o njemu. Šestoro ljudi i jedan škotski terijer nastavali su daleku farmersku kuću koju je major Major nazivao svojim domom, a pokazalo se da su petoro njih i škotski terijer bili agenti FBI-a. Uskoro su imali toliko podataka protiv majora Majora da su mogli činiti od njega šta ih je volja. Medutim, jedino što su se mogli dosetiti da učine od njega bilo je da ga pozovu u vojsku kao redova, pa da ga nakon četiri dana unaprede u čin majora, tako da su članovi Kongresa, koji nisu imali druge brige, mogli kaskati amo-tamo po ulicama Washingtona zapevajući: »ko je promaknuo Majora Majora? ko je promaknuo Majora Majora?«

      Zapravo je Majora Majora promaknuo elektronski mozak koji je imao gotovo isto toliko razvijen smisao za humor koliko i njegov otac. Kad je izbio rat, major Major bio je još poslušan i pokoran. Rekli su mu neka se prijavi za vazduhoplovnu školu, i on se prijavio , a već se iduće noći u tri sata našao bos u ledenom blatu pred nekim surovim i ratobornim narednikom s Jugozapada, koji im je rekao da može pretući namrtvo svakog vojnika u svojoj jedinici, i bio spreman da to i dokaže. Regrute iz njegove eskadrile bili su pre svega nekoliko minuta grubo probudili narednikovi kaplari i zapovedili im da se skupe ispred kancelarije. Kiša je još padala i nesreća je još pratila Majora Majora. Stali su u redove u civilnim odelima koje su bili doneli sa sobom u vojsku pre tri dana. One koji su se zadržali navlačeći čarape i obuvajući cipele poslali su natrag u njihove hladne, vlažne, mračne šatore da ih skinu, pa su sad svi stajali bosi u blatu dok je narednik prelazio svojim kamenim pogledom po njihovim licima i govorio im da može pretući namrtvo svakog vojnika u svojoj jedinici. Ni jedan ud njih nije bio sklon da mu to ospori. 

     Neočekivano promaknuće Majora Majora u čin majora sutradan sunovratilo je ratobornoga narednika u bezdan tuge, jer se sad više nije mogao hvaliti da može pretući namrtvo svakog vojnika u svojoj jedinici. Mozgao je sate i sate u svom šatoru, kao Saul, i nije primao posete dok je njegova elitna garda od kaplara stajala obeshrabrena na straži pred šatorom. U tri sata ujutro našao je rešenje, pa su Majora Majora i ostale regrute opet grubo digli iz kreveta i naredili im da se okupe bosi na kišnom sjaju kod šatora kancelarije, gde ih je narednik već čekao stegnuvši bahato šake na bokovima, toliko nestrpljiv da progovori da je jedva dočekao da dođu. 

- Ja i major Major - hvalio se on, s onim istim surovim, odsečnim prizvukom u glasu kao i prethodne noći - možemo pretući namrtvo svakog vojnika u mojoj jedinici. 

     Oficiri u bazi uhvatili su se nešto kasnije istog dana ukoštac s problemom koji im je zadao major Major. Šta su mogli s majorom kakav je bio major Major? Kad bi ponizili njega lično, ponizili bi i sve druge oficire istog ili nižeg čina. 

       A opet nisu mogli postupati s njim prema etiketi. Na svu sreću, Major Major se bio prijavio za vazduhoplovnu  školu. Kasno posle podne poslan je u kancelariju nalog za prekomandu, a u tri sata ujutro opet su majora Majora grubo digli iz kreveta, narednik mu je poželeo sretan put, i onda su ga ukrcali u avion koji je leteo na zapad. 

     Poručnik Scheisskopf probledio je kao krpa kad mu se major Major javio u Kaliforniji bos, blatnih prstiju na nogama. Major Major bio je uzeo za gotovo da ga opet grubo dižu iz kreveta zato da stoji bos u blatu, pa je ostavio cipele i čarape u šatoru. Civilno odelo u kojem se javio na dužnost poručniku Scheisskopfu, bilo je zgužvano i zamazano. Poručnik Scheisskopf, koji se još nije bio pročuo kao parader, sav se stresao kad je zamislio kako major Major u nedelju stupa bos u njegovoj eskadrili.

     - Idite brže u bolnicu - promrmljao je kad se oporavio toliko da je mogao govoriti - i recite da ste bolesni. Ostanite u bolnici dok god ne dobijete novaca za uniformu i ne budete mogli kupiti sebi nešto odeće. I cipele. Kupite cipele! 

- Razumem, gospodine poručniče. 

- Mislim da mi ne morate govoriti »gospodine poručniče«, gospodine majore - upozori ga poručnik Scheisskopf. - Vi ste stariji po činu od mene. 

-  Razumem, gospodine poručniče. Ja sam možda stariji po činu od vas, gospodine poručniče, ali ste vi meni ipak pretpostavljeni oficir.

 - Jesam, gospodine majore, to je istina - potvrdi poručnik Scheisskopf. - Vi ste možda stariji po činu od mene, gospodine majore, ali sam ja ipak vama pretpostavljeni oficir. Zato će biti bolje da učinite što vam kažem, gospodine majore, jer ćete inače obrati bostan. Idite u bolnicu i recite im da ste bolesni, gospodine majore. Ostanite u bolnici dok god ne dobijete novaca za uniformu i ne budete mogli kupiti sebi nekoliko uniformi.

- Razumem, gospodine poručniče 

- ,,,i cipele, gospodine majore. Kupite cipele prvom prilikom, gospodine majore. 

- Razumiem, gospodine poručniče. Kupiću ih, gospodine poručniče. 

- Hvala vam, gospodine majore. 

   Život u vojnoj školi nije se za majora Majora razlikovao od života kakav je oduvek vodio. Ko god je bio s njim, želeo je da bude s nekim drugim. Nastavnici su mu iskazivali posebnu pažnju u svakoj fazi obuke da bi što brže napredovao i da bi ga se otresli. Dok bi dlanom o dlan udario, dobio je pilotska krilca i našao se s onu stranu mora, gde mu se položaj počeo naglo popravljati. Svega svog života major Major je žudio samo da bude zaokupljen nečim, a na Pianosi je, neko vreme, napokon bio zaokupljen nečim. Čin nije mnogo značio ljudima u borbenoj jedinici i odnosi između oficira i vojnika bili su neslužbeni i slobodni. Ljudi za koje nije znao ni kako se zovu pozdravljali su ga sa »zdravo« i pozivali ga na kupanje ili košarku. Najlepše je časove proveo igrajući povazdan košarkaške utakmice za koje  nikog nije bilo važno ko će ih dobiti. Uopšte se nisu brojili koševi, a broj se igrača kretao od jednog do trideset i pet. Major Major nije nikad pre igrao košarku ni ikoju drugu igru, ali njegova izvanredna, klimava visina i zanosno oduševljenje pripomagali su da nadoknadi svoju prirodenu nespretnost i nedostatak iskustva. Major Major otkrio je pravu sreću tu, na kosom košarkaškom igralištu, među oficirima, podoficirima i vojnicima koji su mu bili gotovo prijatelji. Ako nije bilo pobednika, nije bilo ni pobeđenih, i major Major uživao je u svakom trenutku pocupkivanja, sve do onog dana kad je pukovnik Cathcart, nakon pogibije majora Dulutha, dojurio u svom džipu i onemogućio mu da ikad više uživa igrajući košarku.

   - Vi  ste novi komandir eskadrile - izderao se pukovnik Cathcart preko železničkog useka. - Ali nemojte misliti da to nešto znači, jer ne znači. To samo znači da ste novi komandir eskadrile. 

    Pukovnik Cathcart osećao je već odavno neku nesmiljenu kivnost prema majoru Majoru. Suvišan major na njegovim spiskovima remetio mu je organizacionu shemu i bio oružje u rukama ljudi iz štaba Dvadeset i sedme  eskadre, za koje je pukovnik Cathcart bio uveren da su mu neprijatelji i suparnici. Pukovnik Cathcart molio je Boga baš za ovakav sretan slučaj kakav je bio pogibija majora Dulutha. Mučio ga je prekobrojan major; sad je imao slobodno mesto za jednog majora. Imenovao je majora Majora za komandira eskadrile i otprašio u svom džipu isto onako nenadano kako je i došao. 

      Za majora Majora bio je to kraj igre. Zajapurio se od nelagode i stajao kao ukopan, obuzet nevericom, dok su se nad njim opet nadvijali olujni oblaci. Kad se okrenuo suigračima, naišao je na zapreku od radoznalih, zamišljenih lica koja su sva ukočeno zurila u njega odajući zlovoljno i zagonetno neprijateljstvo. Protrnuo je od stida. Kad se utakmica nastavila, nije više bila zanimljiva. Kad je on driblao, niko ga nije pokušavao zaustaviti; kad bi promašio koš, niko nije jurio za njim da se dočepa lopte. Jedino se njegov glas čuo. Sutradan je bilo isto tako, a dan kasnije nije više došao na igralište.

     Kao da su se dogovorili, svi su u eskadrili prestali razgovarati s njim i počeli buljiti u njega. Prolazio je kroz život snebivljivo, oborenih očiju i zažarenih obraza, predmet prezira, zavisti, sumnje, pizme i zlobnih podmetanja kuda je god išao. Ljudi koji pre jedva da su primetili da je nalik na Henryja Fondu, sad su neprestance naklapali o tome, a bilo je čak i takvih koji su zlokobno nagoveštali da je major Major postavljen za komandanta eskadrile zato što je nalik na Henryja Fondu. Kapetan Black, koji je i sam pucao na taj položaj, tvrdio je da major Major i jest Henry Fonda, samo da je prevelika kukavica da to prizna. 

      Major Major zapadao je zbunjeno iz jedne nesreće u drugu. Ne pitajući ga uopšte, narednik Towser je zapovedio da mu sve stvari prebace u prostranu prikolicu u kojoj je major Duluth stanovao sam, a kad je major Major dotrčao bez daha u kancelariju da prijavi da su mu pokrali stvari, mladi kaplar ga je nasmrt preplašio skočivši na noge i viknuvši »Mirno!« čim je ušao. Major Major je brže-bolje zauzeo stav mirno sa svima ostalima u kancelariji čudeći se koja je to visoka ličnost ušla za njim. Minute su proticale u ukočenoj tišini, i svi bi oni možda bili stajali tako sve do sudnjeg dana da nije nakon dvadeset minuta svratio major Danby iz komande aviopuka da čestita majoru Majoru, i sve ih oslobodio. 

     Major Major je još gore prošao u oficirskoj menzi gde je Milo, komu je lice titralo od osmeha, čekao da ga ponosno odvede do stolića koji je bio postavio spreda i ukrasio vezenim stolnjakom i kiticom cveća u ružičastoj vazi od brušena stakla. Major Major ustuknuo je od jeze, ali nije bio toliko hrabar da odbije tu čast dok ga svi ostali promatraju. Čak je i Havermeyer digao glavu iz tanjira i zapiljio se u njega, s onom svojom teškom, otromboljenom čeljusti. Major Major pokorio se krotko Milovu cimanju i prosedio osramoćen sav ručak za svojim posebnim stolom. Jelo mu je u ustima bilo kao slama, ali je progutao sve zalogaje radije nego da slučajno uvredi ikojeg od onih ljudi koji su ga bili spravili. Ostavši posle nasamu s Milom, major Major osetio je prvi put pobudu da prosveduje, pa je rekao da bi radije jeo i dalje s ostalim oficirima. Milo mu je odgovorio da to ne bi valjalo.

- Ja ne znam što tu ne bi valjalo - usprotivio se major Major. 

- Pre je uvek valjalo. - Vi niste nikad pre bili komandir eskadrile. 

- Major Duluth je bio komandir eskadrile, pa ipak je uvek jeo za istim stolom s ostalim ljudima. 

- S majorom Duluthom je bilo drukčije, gospodine majore. 

- Šta je bilo drukčije s majorom Duluthom? 

 - Bilo bi mi draže kad me ne biste to pitali, gospodine majore - reče Milo. 

-  Je li to zato što sam nalik na Henryja Fondu? - skupi major Major hrabrost da zapita.

 - Neki ljudi kažu da vi i jeste Henry Fonda - odgovori Milo 

-  E pa, ja nisam Henry Fonda - uzviknu major Major, a glas mu podrhtavaše od razdraženosti. - I nimalo ne nalikujem na njega. A čak ako i nalikujem na Henryja Fondu, zar to nije potpuno svejedno?

 - To je potpuno svejedno. To sam vam baš i hteo reći, gospodine majore. Vi niste isto što je bio major Duluth. 

    I doista nije bio isto, jer kad je major Major, za idućeg obroka, pošao od tezge s jelom da sedne s ostalima za koji od običnih stolova, sledio se u tili čas pred neprobojnim zidom neprijateljstva koji su podigla njihova lica, pa se skamenio s tacnom što mu se tresla u rukama dok mu Milo nije bez reči pritekao u pomoć i odveo ga mirno za njegov posebni sto. Major Major je tada digao ruke od svega i uvek jeo sam za svojim stolom okrenut leđima ostalima. Bio je siguran da mu zameraju što mu je sad, kad je postao komandir eskadrile, tobože ispod časti da jede s njima. U menzi se nije više uopšte razgovaralo kad je on bio prisutan. Zapazio je da se ostali oficiri klone da jedu u isto vreme kad i on, i svima kao da je pao kamen sa srca kad je prestao dolaziti i počeo jesti u svojoj prikolici.

     Major Major počeo je krivotvoriti na službenim spisima ime i prezime Washingtona Irvinga dan nakon što je došao onaj prvi vojni istražitelj da ga ispituje o čoveku koji je to činio u bolnici i tako mu dao ideju. Dosađivao se i bio nezadovoljan svojim novim položajem. Postao je komandir eskadrile, ali nije imao pojma šta bi trebalo da radi kao komandir eskadrile, osim ako nije samo trebalo da krivotvori na službenim spisima ime i prezime Washingtona Irvinga i sluša pojedinačne zveckave i potmule udarce potkova majora -de Coverleyja, što su padale na zemlju pred prozorom njegove male prostorije iza kancelarije. Neprestano ga je mučio utisak da ostavlja neizvršene neke važne dužnosti, i uzalud je čekao da ga skrše odgovornosti. Malo je kad izlazio osim ako nije bilo preko potrebno, jer se nije mogao obiknuti da ljudi bulje u njega. Povremeno bi tu jednoličnost poremetio neki oficir ili vojnik koje bi mu narednik Towser uputio zbog nečega s čim major Major nije umio izaći nakraj, pa ih je odmah upućivao natrag naredniku Towseru da ovaj učini kako najbolje zna. Šta god je trebalo da obavi kao komandir eskadrile, očito se obavljalo bez njegove pomoći. Postao je mrzovoljan i potišten. Na mahove je ozbiljno pomišljao da se obrati sa svojim jadima kapelanu, ali se činilo da je kapelan toliko preopterećen vlastitim nevoljama da je major Major zazirao da mu natovari još i svoje brige na leđa. Osim toga, nije bio posve načisto služe li kapelani i komandirima eskadrila. 

    Nikad nije bio posve načisto ni s majorom -de Coverleyjem koji, kad nije bio na putu unajmljujući stanove ili otimajući strane težake, nije imao prečeg posla od bacanja potkova. Major Major je često napeto motrio kako potkove tiho padaju na zemlju ili kako zapinju za čelične klinove pobodene u tlu. Sate i sate je kradom promatrao majora -de Coverleyja i čudio se kako takva ugledna ličnost nema pametnijeg posla. Često je bio u iskušenju da se pridruži majoru -de Coverleyju, ali mu se činilo da je bacanje potkova po ceo dan gotovo isto toliko dosadno koliko i potpisivanje »major Major Major« na službenim spisima, a i držanje je majora -de Coverleyja bilo tako odbojno da mu se major Major nije usudio pristupiti.

    Major Major nije znao što da misli o svom odnosu prema majoru -de Coverleyju ni o odnosu majora -de Coverleyja prema njemu. Znao je da je major -de Coverley štabni oficir, ali nije znao šta to znači, i nije mogao izvesti načistac treba li da bude sretan što mu je major -de Coverley blag pretpostavljeni, ili nesretan što mu je nesavestan podređeni. Nije hteo pitati narednika Towsera, koga se u potaji pribojavao, a nije mogao nikoga drugog pitati, pogotovo ne majora -de Coverleyja. Malo se ko uopšte usudio obraćati majoru -de Coverleyju bilo zbog čega, a jedini oficir koji je bio toliko glup da baci jednu od njegovih potkova, obolio je već sutradan od najgore vrsti pianosanske boletice koju ni Gus ni Wes, pa čak ni doktor Daneeka, nisu nikad videli, a nisu ni čuli za nju. Svi su bili uvereni da je major -de Coverley iz osvete zarazio tom bolešću jadnoga oficira, iako niko nije bio načisto kako.

      Većina službenih spisa koji su stizali na sto majora Majora nisu se uopšte ticali njega. Najveći se deo sastojao od aluzija na prijašnja saopštenja, koja major Major nije nikad video niti je čuo za njih. Nije ih trebalo ni tražiti, jer su ih nove upute redovno pobijale. Stoga je u roku od jedne jedine produktivne minute mogao potvrditi pnmitak dvadeset različitih spisa od kojih mu je svaki preporučivao da se ni najmanje ne obazire ni na jedan od onih drugih. Iz štaba generala Peckema na kopnu stizali su svaki dan opširni bilteni čiji su naslovi sadržavali ovakve vesele prodike: »Ne ostavljaj nikad za sutra što možeš učiniti danas« i »Čistoća je pola zdravlja«. 

    Zbog poruka generala Peckema o čistoći i ostavljanju za sutra major Major se osećao kao prljava danguba, pa ih se uvek oslobađao što je pre mogao. Jedini službeni spisi koji su ga zanimali bili su oni povremeni spisi o nesretnom potporučniku koji je poginuo u borbenom letu nad Orvietom manje od dva sata pošto je stigao na Pianosu, a čije su se delomično nepospremljene stvari još nalazile u Yossarianovu šatoru. Budući da se nesretni potporučnik bio prijavio u operativni šator umesto u kancelariju, narednik Towser je zaključio da će biti najbolje da javi da se uopšte nije prijavio u eskadrili, pa su oni povremeni spisi u vezi s njim bili o činjenici da se on kanda rasplinuo u vazduhu, što je, u jednu ruku, bilo upravo ono što se uistinu dogodilo. Major Major je u krajnjoj liniji bio zahvalan na službenim spisima koji su mu stizali na sto, jer je bilo kudikamo bolje sedeti u svojoj prostoriji i potpisivati ih po ceo dan, nego sedeti po cieo dan u svojoj prostoriji i ne potpisivati ih. Bar je imao nekog posla.

     Svaki spis koji bi potpisao neminovno bi mu se vratio u roku od dva do deset dana, s novom priloženom stranicom da se ponovo potpiše. Uvek su bili mnogo deblji nego pre, jer su izmedu papira na kojem je bio njegov prvi potpis i priloženog papira za drugi potpis bili papiri s najnovijim potpisima svih drugih oficira po raštrkanim mestima, koji su se takođe morali potpisati na tom istom službenom spisu. Major Major obeshrabrivao se gledajući kako jednostavna saopštenja bujaju preko svake mere i pretvaraju se u goleme rukopise. Ma koliko puta potpisao jedan spis, on mu se uvek vraćao da ga još jedanput potpiše, pa je počeo sumnjati hoće se ikad osloboditi i jednoga od njih. Jednoga dana - bilo je to dan nakon prve posete vojnog istražitelja major Major je potpisao Washingtona Irvinga umesto sebe na jednom od spisa, samo da vidi kako će se osećati. To mu se svidelo. Toliko mu se svidelo da je ostatak toga poslepodneva činio tako sa svim službenim spisima. Bio je to čin spontane nepromišljenosti i pobune, za koji je znao da će zbog njega posle biti strogo kažnjen. Sutradan ujutro ušao je u svoju prostoriju sa zebnjom u srcu i čekao što će se dogoditi. Nije se dogodilo ništa. 

      Zgrešio je i to je bilo dobro, jer ni jedan spis na kome je potpisao Washingtona Irvinga nije se nikad više vratio! To je napokon bio neki napredak, pa se major Major s beskrajnim užitkom prihvatio novog posla. Potpisivanje Washingtona Irvinga na službene spise možda i nije bio bogzna kakav posao, ali nije bio toliko jednoličan koliko potpisivanje »major Major Major«. Kad mu je Washington Irving ipak dosadio, mogao je izmeniti redosled i potpisivati se kao Irving Washington dok mu to ne bi dosadilo. I nešto je ipak postigao, jer se ni jedan spis potpisan bilo kojom od te dve varijante nije nikad više vratio u eskadrilu.

       Vratio se, ipak, na kraju drugi vojni istražitelj, prerušen u pilota. Ljudi su znali da je on istražitelj, jer im je svima to priznao i molio svakoga od njih da ne otkrije njegov pravi identitet ni jednom od drugih ljudi, kojima je već bio priznao da je vojni istražitelj. 

- Vi ste jedini čovek u eskadrili koji zna da sam ja vojni istražitelj - poverio je on majoru Majoru - i neobično je važno da to ostane tajna kako moja delatnost ne bi bila osujećena. Razumete li me?

 - I narednik Towser to zna. 

- Da, znam. Njemu sam morao reći da bih mogao doći do vas. Ali ja znam da on to neće reći ni živoj duši. - Rekao je meni - reče major Major. 

- Rekao mi je da me napolju čeka vojni istražitelj. 

- Gad jedan! Moraću ga ispipati. Da sam na vašem mestu, ne bih ostavljao ovde nikakvih strogo poverljivih spisa. Bar ne dotle dok ja ne podnesem izveštaj.

- Ja ne primam nikakve strogo poverljive spise - reče major Major. 

- Baš takve i mislim. Zaključajte ih u svoj ormar da ne dopadnu šaka naredniku Towseru. 

- Narednik Tovvser ima jedini ključ od moga ormara. 

-  Bojim se da gubimo vreme - reče drugi vojni istražitelj prilično oporo. Bio je to žustar, zdepast, nervozan čovek hitrih i sigumih kretnji. Izvadio je izvestan broj fotokopija iz velike crvene omotnice koju je napadno skrivao pod pilotskim kožnim kaputom, što beše ukrašen slikama aviona drečavih boja, usred narančastih eksplozija granata iz flakova, i pravilnim redovima malih bomba koje su označavale pedeset i pet izvršenih borbenih zadataka. 

-  Jeste li ikad videli ovo?

 - Nisam.

 - A ovo? 

Major Major se zatim zagledao u službene spise koji su bili upućeni njemu i na kojima se on isto tako potpisao. 

-  Nisam. 

- Je li čovek koji se tu potpisao u vašoj eskadrili? 

- Koji čovek? Tu su dva imena i prezimena. 

-  Bilo koji od njih. Mi računamo da su Washington Irving i Irving Washington jedna osoba, koja se služi sa dva imena i prezimena samo zato da nas zavede u bludnju. Tako se često radi, znate.

- Ja mislim da u mojoj eskadrili nema ni jednog čoveka s bilo kojim od tih imena. Licem drugog vojnog istražitelja prelete izraz razočaranja.

 - Znači da je mnogo lukaviji nego što smo mislili - napomenu. - Služi se trećim imenom, a izigrava nekoga drugog. I ja mislim ... jest, ja mislim da znam to treće ime. - Uzbuđeno i nadahnuto pruži još jednu foto-kopiju majoru Majoru da je pregleda. - A šta kažete na ovo? 

Major Major se ovlaš nagnu i ugleda foto-kopiju vojničkog pisma u kojem je Yossarian bio sve precrtao osim imena Mary, i na koje je dopisao »Tragično čeznem za tobom. A. T. Tappman, kapelan, Armija Sjedinjenih Država.« Major Major zavrti glavom.

 - Nisam to još nikad vidi+eo.

-Znate li ko je A.T. Tappman? 

- Kapelan našeg aviopuka. 

- Onda je sve jasno - reče drugi vojni istražitelj. - Washington Irving je kapelan vašeg aviopuka. 

- A. T. Tappman je kapelan našeg aviopuka - ispravi ga. 

- Jeste li sigurni?

 - Jesam. 

- Zašto bi kapelan aviopuka napisao ono na pismu? 

-  Možda je to napisao neko drugi i falsifikovao  njegov potpis.

- Zašto bi neko falsifikovao potpis kapelana avio-puka?

 - Da ga ne otkriju. 

- Možda imate pravo - zaključi drugi vojni istražitelj nakon trenutna dvoumljenja, pa obliza usne mljaskajući. - Možda imamo pred sobom jednu bandu, možda su se uortačila dva čoveka koji sasvim slučajno imaju suprotna imena i prezimena. Jest, siguran sam da je tako. Jedan je od njih ovde u eskadrili, drugi je gore u bolnici, a treći je kod kapelana. Onda ih ima trojica, nije li tako? Jeste li sto posto sigurni da nikad pre niste videli ni jedan od ovih službenih spisa? 

- Da sam ih video, bio bih se potpisao na njima.

 - Koga biste potpisali? - upita ga drugi vojni istražitelj previjano. 

- Sebe ili Washingtona Irvinga? - Sebe - odgovori mu major Major. - Ja čak nisam nikad ni čuo za Washingtona Irvinga. 

Usne drugog vojnog istražitelja razvukoše se u osmeh. 

- Gospodine majore, drago mi je što ste vi čisti u svemu ovome. To znači da ćemo moći zajednički raditi, a ja ću trebati svakoga koga mogu pridobiti za sebe. Negde na evropskom ratnom poprištu nalazi se čovek kome padaju u ruke saopštenja upućena vama. Sumnjate li vi na koga?

- Ne sumnjam. 

- E pa, ja sumnjam na nekoga - reče drugi vojni istražitelj. - Na onog gada Towsera. Zašto bi inače govorio na sva usta o meni? Nego, vi dobro otvorite oči i javite mi čim čujete da iko makar spomene Washingtona Irvinga. Ja ću dotle ispitati kapelana i sve ljude u njegovoj blizini. 

Čim je on otišao, uskočio je kroz prozor u prostoriju majora Majora onaj prvi vojni istražitelj i hteo znati ko je onaj drugi vojni istražitelj. Major Major ga je jedva prepoznao. 

- On je vojni istražitelj - reče mu major Major. 

- Jest đavola - reče prvi vojni istražitelj. - Ja sam sad ovde jedini vojni istražitelj. 

 Major Major ga je jedva prepoznao zato što je bio u izbledelom kestenjastom kupaćem ogrtaču od rebrasta baršuna, rasparanih šavova pod pazuhom, u pidžami od paperjasta flanela i u iznošenim papučama od kojih se jednoj vukla potplata. To je propisno bolničko odelo, seti se major Major. Čovek se bio udebljao za oko deset kilograma i upravo je pucao od zdravlja.

- Ja sam zapravo ozbiljno bolestan - jadao se on. 

- Zarazio sam se u bolnici od jednoga pilota-lovca i dobio tešku upalu pluća.

 - Baš mi je žao - reče major Major. 

-  Šta ja imam od toga - cmizdrio je vojni istražitelj.

 - Meni ne treba vaše sažaljenje. Samo sam hteo da znate da je Washington Irving premestio poprište svojih operacija iz bolnice u vašu eskadrilu. Niste nikoga ovde čuli da spominje Washingtona Irvinga? - Zapravo, jesam - odgovori major Major. - Onoga čoveka koji je malopre bio ovde. On je spominjao Washingtona Irvinga.

- Zar zbilja? - uskliknu prvi vojni istražitelj oduševljeno. - Možda je baš to ono što nam je trebalo da izvedemo sve načistac! Držite ga na oku dan i noć, a ja ću trknuti natrag u bolnicu i zatražiti dalje upute od svojih starešina. 

Vojni istražitelj iskoči kroz prozor pisarnice majora Majora i izgubi se. 

Minutu kasnije rastvori se zastor koji je odvajao prostoriju majora Majora od kancelarije eskadrile i ponovo uđe onaj drugi vojni istražitelj otpuhujući besomučno od žurbe. Hvatajući vazduh, viknu:

 - Upravo sam video nekog čoveka u crvenoj pidžami kako je iskočio kroz vaš prozor i otrčao niz cestu! Zar ga niste videli? 

- Pa, razgovarao sam s njim - odgovori major Major. 

-  Ja sam pomislio da je to jako sumnjivo, čovek koji iskače kroz prozor u crvenoj pidžami! - Čovek je hodao žustro u krugu po maloj prostoriji. - Najpre sam pomislio da to vi hvatate maglu za Meksiko. Ali sad vidim da to niste bili vi. Nije li šta rekao o Washingtonu Irvingu?

 - Pa, zapravo je rekao - reče major Major.

- Rekao je? - viknu drugi vojni istražitelj. - To je dobro! To bi baš mogla biti ona sretna okolnost s pomoću koje ćemo sve izvesti načistac. Znate li gde bismo ga mogli naći?

 - U bolnici. On je ozbiljno bolestan.

 - Sjajno! - uskliknu drugi vojni istražitelj. - Idem odmah za njim. Najbolje bi bilo da pođem inkognito. Objasniću u sanitetskom šatoru o čemu se radi, i zamoliću ih da me upute tamo kao bolesnika. 

- Neće da me pošalju u bolnicu kao bolesnika osim ako nisam bolestan - vrati se on da javi majoru Majoru. - A zbilja sam bolestan. Hteo sam već poći na pregled, a ovo je baš zgodna prilika. Idem opet u sanitetski šator da im kažem da sam bolestan, pa će me onda valjda poslati u bolnicu.

- Gledajte šta su mi napravili - vrati se opet majoru Majoru s purpurnim desnima. Bio je neutešiv u svojoj nevolji. Nosio je cipele i čarape u rukama, a prsti na nogama bili su mu također premazani ljubičastom lincurinom otopinom. - ko je ikad čuo za vojnog istražitelja s purpumim desnima? - jadikovao je. 

Otišao je iz kancelarije pognute glave i pao u rov i razbio nos. Temperatura mu je bila još normalna, ali su Gus i Wes učinili iznimku i poslali ga u bolnicu kolima hitne pomoći. 

     Major Major je lagao i to je bilo dobro. On se zapravo nije čudio što je dobro, jer je zapazio da su ljudi koji lažu snalažljiviji i ambiciozniji i uspešniji od ljudi koji ne lažu. Da je rekao istinu drugom vojnom istražitelju, snašla bi ga bila nevolja. Umesto toga je lagao i mogao je slobodno nastaviti svoj posao.

     Nakon posete drugog vojnog istražitelja postao je oprezniji u svom poslu. Potpisivao se samo levom rukom i samo s tamnim naočalima i eštačkim brkovima, kojima se bezuspešno poslužio kad je pokušao ponovo igrati košarku. Preduzeo je još jednu meru opreza zamenivši, na sreću, Washingtona Irvinga Johnom Miltonom. Ime John Milton bilo je praktično i jezgrovito. Kao i Washington Irving moglo se lepo preokrenuti kad god bi mu dojadilo. Nadalje, omogućavalo je majoru Majoru da udvostruči efekat, jer je ime John Milton bilo mnogo kraće i od Washingtona Irvinga i od njegova vlastita imena, te mu je oduzimalo mnogo manje vremena da ga ispiše. Pokazalo se da je ime John Milton plodonosno u još jednom pogledu. Bilo je višeznačno, pa je major Major ubrzo počeo uklapati potpis u odlomke izmišljenih razgovora. Tako je tipične potvrde primitka na službenim spisima čitao ovako: »John, Milton je sadista ili »Gde je Milton, John?« Potpis kojim se najviše ponosio glasio je: »Jesi li popravio đon, Milton?« John Milton otvorio je cele nove vidike dražesnim, neiscrpnim mogućnostima koje su obećavale da će zauvek nestati jednoličnosti. Kad mu je John Milton dosadio, major Major vratio se na Washingtona Irvinga. 

    Major Major kupio je tamne naočale i  brkove u Rimu, kao poslednji, jalovi pokušaj da se izvuče iz gliba poniženja u koji je sve dublje propadao. Ponajpre je doživeo ono strašno poniženje u vezi s »Velikim krstaškim pohodom zakletvi na vjernost«, kad mu ni jedan od tridesetorice ili četrdesetorice ljudi koji su stavili u opticaj konkurentske zakletve na vernost nije dopustio čak ni da se potpiše. Zatim je, baš kad se bura oko toga bila slegla, Clevingerov avion onako tajanstveno izdimio sa svim članovima posade, a krivnja je za tu čudnu nesreću pala zlokobno na njega zato što se nije potpisao ni na jednoj od onih zakletvi na vernost.

   Okvir tamnih naočala bio je širok i tamnocrven. veštački crni brkovi podsećali su čoveka na brkove kakva nakinđurena verglaša, i on ih je oboje ponio sa sobom na košarkašku utakmicu jednoga dana, kad je osećao da više ne može podnositi samoću. Držao se tobože bezbrižno i familijarno kad je došao na igralište, a u sebi je molio Boga da ga ne prepoznaju. Svi su se pravili da ga ne poznaju, pa je počeo uživati u igri. Baš kad je čestitao sam sebi na svojoj nedužnoj lukavštini, jedan ga je protivnički igrač snažno gurnuo, te mu je svanulo da su ga oni ipak prepoznali i da se koriste time što je prerušen da ga guraju laktovima, da mu podmeću nogu i da ga zlostavljaju. Nisu ga uopšte želeli. Baš kad je to shvatio, igrači njegove momčadi instinktivno su se udružili s protivničkim igračima u jednu vrištavu, krvožednu rulju koja se okomila na njega sa svih strana psujući i mašući šakama. Srušili su ga na zemlju, udarali ga nogama dok je ležao na zemlji, i iznova ga napali kad se, obnevidio, osovio na noge. Pokrio je lice obema rukama tako da nije ništa video. Gazili su jedan preko drugoga, terani mahnitom željom da ga mlate, udaraju nogama, da mu izbiju oči, da ga zgaze. Bubotali su ga tako da je, vrteći se, dospeo do ruba i sasuljao se glavačke dole. Na dnu se osovio na noge, uspeo se uz suprotnu padinu i oteturao pod kišom grdnji i kamenja kojima su ga obasipali sve dok se nije dočepao zaklona iza ugla kancelarije. Glavna mu je briga za celog tog napada bila da zadrži tamne naočale i  brkove kako bi se mogao praviti da to nije bio on, i kako bi bio pošteđen užasne obaveze da stane pred njih kao pretpostavljeni. 

     Kad se vratio u svoju pisarnicu, zaplakao je; a kad se isplakao, sprao je krv s usta i nosa, očistio ogrebotine na obrazu i čelu i pozvao narednika Towsera.

- Od sada - rekao je - ne želim da iko više uđe ovamo dok sam ja ovde. Je li jasno?

 - Jest, gospodine majore - reče narednik Towser. - Vredi li to i za mene? 

- Vredi. 

-  Razumem. Je li to sve?

 - Jeste.

 - A što da kažem ljudima koji će vas tražiti dok vi budete ovde? 

- Recite im da me nema i neka me pričekaju. 

- Razumem. 

-  Dok ja ne odem. A šta ću onda s njima? 

- Nije me briga. 

- Smem li ih pustiti ovamo kad vi odete? 

- Smete. 

-  Ali vas onda neće biti ovde?

 - Neće. 

-  Razumem, gospodine majore. Je li to sve? 

- Jeste. - Razumem, gospodine majore. 

- Od sada - rekao je major Major sredovečnom vojniku koji je vodio brigu o njegovoj prikolici - ne želim da dolazite ovamo dok sam ja ovde, da me pitate je li mi šta potrebno. Jeli jasno? 

 - Jeste, gospodine majore - odgovori posilni. - A kad da dođem ovamo da vidim treba li šta da uradim?

 - Kad ja nisam ovde.

 - Razumem, gospodine majore. A šta treba da radim? 

- Šta god vam ja budem rekao. 

 - Ali vas neće biti ovde da mi kažete, nije li tako? -

-  Tako je. 

-  Pa šta da onda radim? 

- Sve što treba uraditi.

 - Razumem, gospodine majore. 

- To je sve - reče major Major. 

- Razumem, gospodine majore - reče posilni. 

- Je li to sve? 

-  Nije - reče major Major. - Nemojte dolaziti ni da čistite. Nemojte dolaziti ni zbog čega kad niste sigurni da mene nema. 

- Razumiem, gospodine majore. Ali kako mogu uvek biti siguran? 

- Ako niste sigurni, jednostavno pretpostavite da sam ja ovde i nemojte dolaziti dok ne budete sigurni. Je li jasno? 

-  Jest, gospodine majore. 

- Žao mi je što moram ovako razgovarati s vama, ali moram. Zbogom. 

- Zbogom, gospodine majore. 

- I hvala vam. Na svemu. 

- Razumem, gospodine majore. 

- Od sada - reče major Major Milu Minderbinderu - neću više nikad doći u menzu. Neka mi jelo uvek donose u prikolicu. 

- Ja mislim da je to dobra ideja, gospodine majore - odvrati Milo. - Sad ću vam moći priređivati posebna jela za koja drugi neće uopšte znati. Siguran sam da će vam prijati. I pukovniku Cathcartu uvek prijaju. 

- Ja ne želim nikakva posebna jela. Ja želim samo ono što priređujete i svim ostalim oficirima. Recite samo svakome ko mi bude donosio jelo neka jedanput pokuca na vrata i ostavi poslužavnik na stepenici. Je li jasno? 

- Jest, gospodine majore. Sasvim jasno. Sakrio sam nekoliko živih jastoga iz Mainea, koje vam mogu večeras prirediti s izvrsnom salatom od rokfora i sa dva smrznuta punjena roščića, koje je baš jučer prokrijumčario iz Pariza jedan važan član francuskog podzemnog otpora. Hoće li to biti dovoljno za početak?

 - Neće.

 - Razumem, gospodine majore. Shvaćam.

   Te večeri mu je Milo priredio za večeru pržena jastoga iz Mainea s izvrsnom salatom od rokfora i sa dva smrznuta punjena roščića. Major Major se ozlovoljio. Ipak, da je vratio to jelo, samo bi propalo ili bi ga pojeo ko drugi, a majoru Majoru su prženi jastozi bili slabost. Pekla ga je savest dok je jeo. Sutradan je za ručak dobio kornjaču pripravljenu na merilendski način uz punu bocu Doma Perignona iz 1937. godine. Major Major je sve smazao i istrusio ne rnisleći ništa. 

    Iza Mila su preostali samo ljudi u kancelariji, koje je major Major izbegavao tako što je svaki put ulazio i izlazio kroz prljavi celuloidni prozor u svojoj prostoriji. Prozor se otkopčavao, i bio je nizak i širok, pa je mogao lako skočiti kroz njega i s jedne i s druge strane. Razmak između kancelarije i svoje prikolice prelazio je tako da je jurio oko ugla šatora kad je vazduh bio čist, skakao u železnički usjek i trčao pognute glave do svog svetišta u šumi. Kad bi stigao do na visinu svoje prikolice, izlazio je iz usjeka i žurno se probijao kući kroz bujno šipražje, u kojem je jedino jedanput sreo kapetana Flumea koji ga je, izobličen i sablastan, nasmrt prepao iskrsnuvši iznenada u sumrak iz grmlja kupina, da mu se prituži kako mu je poglavica Beli Halfoat zapretio da će mu prefikariti vrat od uva do uva. 

   Ako me još jedanput ovako uplašite - rekao mu je major Major - ja ću vam prefikariti vrat od uva do uva. 

    Kapetanu Flumeu presekao se dah, pa je opet iščeznuo u grmlju kupina i major Major ga nikad više nije video. 

    Kad bi se major Major osvrnuo na sve što je postigao, bio je zadovoljan. Usred nekoliko jutara strane zemlje po kojima je vrvelo više od dvesta ljudi, uspeo je postati pustinjak. Uz malo domišljatosti i pronicavosti, gotovo je onemogućio svakoga u svojoj eskadrili da razgovara s njim, što je svima odgovaralo, kao što je zapazio, jer niko nije ni želeo da razgovara s njim. Niko, kao što se pokazalo, osim onog ludog Yossariana koji ga je jednog dana, dok je on žurio na ručak po dnu useka prema prikolici, iz zaleta oborio na zemlju .

   Major Major je od svih ljudi u eskadrili najmanje želeo da ga iz zaleta obori baš Yossarian. Bilo je nešto urođeno sramotno u Yossarianu, u tom čoveku koji se onako sramno ponašao prema mrtvacu u svom šatoru, koga čak nije ni bilo u šatoru, i koji je zatim, posle leta na Avignon, svukao sve sa sebe i hodao tako sve do onog dana kad mu je general Dreedle pristupio da mu prikači odlikovanje za hrabrost koju je pokazao nad Ferrarom, pa ga našao kako stoji u stroju gol golcat. Niko na svetu nije imao vlasti da ukloni mrtvačeve rasute stvari iz Yossarianova šatora. Major Major je izgubio to pravo kad je dopustio naredniku Towseru da izvesti starešinu da potporučnik, koji je poginuo nad Orvietom manje od dva sata pošto je stigao u eskadrilu, nije uopšte stigao u eskadrilu. Jedini koji je imao neko pravo da ukloni njegove stvari iz Yossarianova šatora, kako se činilo majoru Majoru, bio je sam Yossarian, pa ni Yossarian, kako se činilo majoru Majoru, nije imao to pravo. 

   Pošto ga je Yossarian iz zaleta srušio, major Major je prostenjao i pokušao se iskobeljati i ustati, ali ga Yossarian nije puštao. 

    - Kapetan Yossarian - reče Yossarian - moli za dopuštenje da odmah govori s gospodinom majorom o pitanju života i smrti. 

-  Molim vas, pustite me da ustanem - reče major Major obuzet zlovoljom i nelagodom. - Ne mogu vam odzdraviti dok ležim na ruci. 

   Yossarian ga pusti. Polako ustadoše. Yossarian ga opet pozdravi i ponovi svoju molbu. 

-  Hajdemo u moju kancelariju - reče major Major. 

- Mislim da ovo nije najbolje mesto za razgovor. 

-  Razumem, gospodine majore - odvrati Yossarian. 

      Otresoše šljunak s odela i pođoše, ćuteći usiljeno, prema ulazu kancelarije. 

- Pričekajte minutu-dve dok stavim malo joda na ove ogrebotine. Neka vas onda uvede narednik Towser. 

-  Razumem, gospodine majore. 

    Major Major pođe dostojanstveno u stražnju prostoriju kancelarije a da i ne pogleda ni jednog od službenika i daktilografa koji su radili za stolovima i ormarićima za spise. Spustio je za sobom zastor na ulazu u svoju prostoriju. Čim je ostao nasamo, jurnuo je kroz prostoriju do prozora i iskočio napolje ne bi li umakao, ali mu je Yossarian već preprečio put. Yossarian ga je čekao u stavu mirno i ponovo pozdravio. 

- Kapetan Yossarian moli za dopuštenje da govori odmah s gospodinom majorom o pitanju života i smrti - ponovi odlučno. 

- Dopuštenje se uskraćuje - obrecnu se major Major na nj.

 - E, nećemo tako. 

Major Major popusti. 

 - Dobro - pristade umorno. - Razgovaraću s vama. Uskočite, molim vas, u moju kancelariju.

 - Izvolite vi prvi. 

Uskočiše u kancelariju. Major Major sede, a Yossarian se ushoda pred njegovim stolom i reče mu da neće više da izvršava borbene zadatke. Šta sad? - pitao se major Major. Mogao je postupiti jedino onako kako ga je potpukovnik Korn uputio da postupi, pa šta bude da bude. 

- Zašto nećete? - upita ga. 

- Zato što se bojim.

 - Ne morate se vi sramiti zbog toga - posavetova ga major ljubazno. - Svi se mi bojimo. 

- Ja se ne sramim - reče Yossarian. - Ja se samo bojim. 

- Ne biste ni bili normalni kad se ne biste nikad bojali. Čak i najhrabrije ljude spopada strah. Jedan od najvažnijih zadataka koji stoje pred svima nama u borbi jest da savladamo u sebi strah.

 - Ma hajte bežite, majore! Zar ne možemo bez tih govnarija? 

Major Major snebivljivo obori pogled i zavrti palcima.

 - Šta biste hteli da vam kažem?

 - Da sam izvršio dovoljno borbenih zadataka i da mogu kući. 

- Koliko ste ih izvršili? 

-  Pedeset i jedan. 

- Preostala su vam još samo četiri. 

-  On će povećati normu. Kad god joj se ja približim, on je poveća. 

-  Možda ovaj put neće. 

- Uostalom, on još nikog nije poslao kući. Samo ih ostavlja da čekaju putne naloge dok mu ne ponestane ljudi za avione, pa onda poveća normu i svi opet moraju letjeti. Tako radi otkako je došao. 

- Ne smete kriviti pukovnika Cathcarta za bilo kakvo odugovlačenje u izdavanju naloga - savetovaše ga major Major. - Dužnost je Dvadeset i sedme  eskadre da hitno ispostavi naloge čim ih dobije od nas.

- I pak je mogao tražiti zamjene i poslati nas kući kad su se nalozi konačno vratili. Uostalom, čuo sam da Dvadeset i sedma eskadra zahteva samo četrdeset borbenih zadataka, i da je to samo on sebi uvrtio u glavu da ih moramo izvršiti pedeset i pet. 

- Ne bih vam znao ništa reći o tome - odvrati major Major. - Pukovnik Cathcart je naš pretpostavljeni oficir i mi ga moramo slušati. Zašto ne biste izvršili još četiri zadatka pa onda videli šta će biti?

 - Zato što neću. 

- Šta sad? - upitao se opet major Major. Šta da radi s čovekom koji ga gleda pravo u oči i kaže da će radije umreti nego poginuti u borbi, s čovekom koji je u najmanju ruku isto toliko zreo i inteligentan koliko i on, a treba se praviti da nije? Šta da mu kaže? 

- A kako bi bilo da sami sebi izabirete zadatke i da idete samo na one lagane? - reče major Major. - Tako biste mogli izvršiti još ona četiri borbena zadatka a da se ne izvrgnete nikakvoj opasnosti. 

-  Ja ne želim izvršavati lagane zadatke. Ja neću više da se borim u ratu. 

-  Zar biste hteli da naša zemlja izgubi rat? - upita ga major Major. 

- Nećemo ga izgubiti. Imamo više ljudi, više novaca i više materijala. Ima deset miliona ljudi u uniformi koji me mogu zameniti. Neki ljudi ginu, a mnogo ih više zgrće pare i zabavlja se. Neka pogine neko drugi. 

-  Ali šta bi bilo kad bi svi na našoj strani tako mislili?

 - Onda bih ja svakako bio prava budala kad bih mislio drugačije, nije li tako? ..

Šta mu čovek uopšte može reći, pitao se major Major zdvojno. Jedino što mu nije smeo reći bilo je da mu on ne može pomoći. Kad bi rekao da mu ne može pomoći, značilo bi da bi mu pomogao kad bi mogao, i natuknuo bi da postoji neka greška ili nepravda u politici potpukovnika Korna. Potpukovnik Korn je to izričito tvrdio. Ne sme nikad nikome reći da mu ne može pomoći. 

 - Žao mi je - reče - ali vam ja tu ne mogu pomoći.

                                              

nastavci: Romani u nastavcima