Herbert George Wells, Nevidljjvi čovek , odlomci

Herbert George Wells (1866-1946) poznat je kao autor romana “Vremenski stroj”, “Otok doktora Moreaua”, “Nevidljivi čovek” i “Rat svetova”, u kojima je “prorekao” izum televizije, atomske bombe, pa čak i interneta. Kasnih tridesetih godina prošloga veka  maštao je o izumu nečega što je nazivao “world brain”, odnosno “svetski um”; ogromnoj banci ljudskog znanja pohranjenoj na mikrofilmovima koji bi se ljudima besplatno dostavljali avionima. Nedostajao je, tada, tek izum mikročipa, pa da prva varijanta interneta postane moguća.

Roman Nevidljivi čovek objavljen je 1897. godine, kao niz tekstova koji su jednom nedeljno izlazili u časopisu Pearson’s Weekly, a tek onda kao knjiga. Bilo je to delo za koje su i najžešći Wellsovi kritičari priznali da je izvrsno, neobičan spoj horora s komičnim elementima, te jedno od prvih dela iz kojeg se u literaturi i kasnije na filmu razvio tipičan lik naučnika nesposobnog za nošenje s najbanalnijim životnim problemima.

Bejah nevidljiv… U mojoj su se glavi već rojili planovi svih oni divljih i divnih stvari koje mogu sada nekažnjivo činiti…»
Postoje dobri i postoje veliki umovi, no Griffin je bio poseban slučaj. Blistavi um i jaka ambicija terali su ga do samih granica nauke i dalje, u područje koje niko nije dosad istraživao. I tako je Griffin bio prvi na novom polju istraživanja, nauci o nevidljivosti, i posvetio je čitav svoj život postizanju jednog jedinog cilja: da sam postane nevidljiv.
S takvim ciljem na umu, nikakva žrtva nije bila prevelika. Sve prijateljske veze bile su besmislene, sve etičke sumnje kopnile su do beznačajnosti. Tokom dugih dana i noći Griffin je sledio svoju fantaziju nevidljivosti, no kad je ostvario cilj, započele su strahote…S nesanjanom moći bila je povezana i nezamisliva cena: izvan uobičajenosti, izvan društva, izvan života - može li nevidljivi čovek biti uopste čovek?

******** 

  Došlo je iznenada, sjajno i potpuno u mom umu. Bio sam sam; laboratorija je bila mirna, a visoka svetla gorila su jarko i nečujno. U svim svojim sjajnim trenucima bio sam sam. „Neko bi životinju — maramicu — mogao učiniti providnom! Neko bi se mogao učiniti nevidljivom! Sve osim pigmenata — moglo bi biti nevidljivo!' rekao sam, iznenada shvativši šta znači biti albino sa takvim znanjem. Bilo je neodoljivo. Napustio sam filtriranje koje sam radio i otišao i zagledao se kroz veliki prozor u zvezde. 'Mogao bih biti nevidljiv!' ponovio sam.
„Učiniti tako nešto značilo bi prevazići magiju. I ugledao sam, nepomućenu sumnjom, veličanstvenu viziju svega što bi nevidljivost mogla značiti za čoveka - misteriju, moć, slobodu. Nedostatke nisam video. Treba samo da razmislite! A ja, otrcani, siromašni, opterećeni demonstrant, koji predajem budalama na provincijskom koledžu, mogao bih odjednom postati - ovo.

Griffinova nevidljivost je konačna i više se ne može vratiti na staro. Da sve bude još gore mladić je nevidljiv samo kad je posve go, što je u hladnoj Engleskoj prilično nezgodno. | Zima nije ljubazna prema golim ljudima. Kao što će vam reći svaki ludi naučnik, morate planirati unapred. Majka priroda se neće povinovati vašim podlim hirovima! Uključi meteorološki kanal sledeći put, moronu..... Što sam više razmišljao, više sam shvatao koliko je nevidljivi čovek apsurdan u tako užasnoj, hladnoj klimi i u civilizovanom gradu punom ljudi. Pre nego što sam izveo ovaj ludi eksperiment, zamišljao sam na hiljade prednosti, ali danas sam osetio ogromno razočarenje uspehom kada se ne možeš pojaviti telom i dušom?"

| ( tada počinje da shvata", "potpuni nedostatak mog stanja. Nisam imao skloništa - ni pokrivala - da bih nabavio odeću značilo je odreći se svih svojih prednosti, učiniti od sebe čudnu i strašnu stvar. Nije za post,akad bi jeo, napunio bi se neasimiliranom materijom, opet bi postao groteskno vidljiv."
|Nisam imao utočište, nikakve aparate, nijedno ljudsko biće na svetu kome bih se mogao poveriti. Da sam rekao svoju tajnu, to bi me odalo - od mene bi bila puka predstava i retkost.
Čudni lik pojavio se iznad brda početkom februara, jednog veoma olujnog dana sa jakim vetrovima i velikim snežnim padavinama, poslednjim te godine. Očigledno je došao pešice sa železničke stanice Bramblehurst, a u ruci u rukavici je držao mali crni kofer. Bio je umotan od glave do pete, a obod njegovog crnog filcanog šešira pokrivao mu je celo lice, osim sjajnog vrha nosa. Sneg mu se nagomilao na ramenima i grudima, i dodao belu kapu na teret koji je nosio. Uteturao je u svratište “Kočija i konji“ više mrtav nego živ, kako se činilo, i bacio svoju prtljagu na pod


| Bio je tako čudan, stajao je tamo, tako agresivna i eksplozivna, sa flašom u jednoj ruci i epruvetom u drugoj, da je gospođa Hol bila prilično uznemirena, ali bila je odlučna žena.
Jednom prilikom....gospođa Hall je pokucala na vrata gostinjske sobe
|Ušavši, opazi svog gosta u naslonjaču ispred kamina kako, činilo se po stranu klonuloj zamotanoj glavi, drema. Soba je bila osvetljena samo crvenim odsjajem koji je dolazio od žeravice u kaminu – od kojeg su oči na ostatku njegova lica u mraku izgedale kao dva crvena singnalna svetla na železničkoj pruzi – i slabašnim tragovima svetla koje je dopiralo kroz otvorena vrata. Sve je bilo crvnekasto, senovito i njoj nejasno, tim više jer je upravo bila palila svetiljku i oči su joj bile zaslepljene. Ipak joj se na nekoliko trneutaka učinilo da je čovek kojeg je gledala ispred sebe imao golema i neverovatna usta koja su progutala čitav donji deo lica. Bio je to trenutni utisak – belo umotana glava, nesrazmerno velike naočale, a ispod njih golemo prazno ždrelo.

Zapravo kao početak nepovoljnog razvoja događaja za nevidljivog stranca jest trenutak kada je gospodin Hall ušao u sobu i vidio nevidljivi rukav:


|Zavesa je bila spuštena pa je soba bila u polumraku. Na trenutak mu se pričini vrlo čudna stvar – činilo mu se da vidi nekakav rukav bez ruke koji je mahao prema njemu i lice od tri mrlje neodređene boje na belini, slično belog maćuhici. Istog trenutka oseti snažan udarac o prsa, nešto ga gurne unatrag, a u lice mu se zabije vrata i zatvore se. Sve se to dogodilo tako brzo da nije imao vremena bolje pogledati.

Isto tako, gospodin Cuss je video nešto što ga je zaprepastilo: Ruke nije bilo, tek prazan rukav! “Bože, pomislio sam, to je nakaznost. Pretpostavio sam da ima vestacku ruku i da ju je skinuo. Ali tada sam shvatio da tu ipak nešto ne valja. Koji djavo drži rukav u vazduhu i još ako u njemu nema ništa? Kažem vam, u njemu nije bilo ničeg. Ništa dole, a ništa niti gore do pregiba. Mogao sam videti unutra do lakta, a unutra je prodiralo svetlo kroz rupicu na odeći. 'Dobri Bože!' rekao sam. Tada je zastao. Buljio je u mene tim crnim naočalama, a zatim pogledao svoj rukav.“
“Dobro, i dale?“
“To je sve. Nije rekao ni reč, već je samo besno pogledao oko sebe i brzo vratio rukav u džep. (...) “Vrlo je neugodno gledati kako vam se približava prazan rukav! A onda....“
“Što je onda bilo?“
“Nešto – vrlo slično stisku prsta i palca – štipnulo me za nos. (...) Ali u rukavu nije bilo ničega!“ rekao je Cuss glasom koji se od 'ničega' pretvorio u vrisak. “Lako se vama smejati, ali kažem vam, tako sam se prestrašio da sam ga svom silom udario po rukavu, okrenuo se i istrčao iz sobe, ostavljajući ga...“

|Vi ne razumete“, reče, “ko sam ja i šta sam. Pokazaću vam. Tako mi boga! Pokazaću vam!“ Tada stavi svoj otvoreni dlan na lice i nešto povuče. Sredina njegovog lica postane crna šupljina. “Evo vam“, reče on. Korakne napred i pruži joj nešto u ruku što je ona – zureći u njegovo promenjeno lice – nesvesno prihvatila. Pogledavši šta drži u ruci, glasno vrisne, odbaci to i teturajući ustukne. Nos – bio je strančev nos.! Ružičast i sjajan – kotrljao se po podu.
Tada on skine naočale i u gostioni svi do jednoga zinu od čuda. Skine šešir i oštrim pokretima započne trgati zaliske i zavoje. (...) I tada on oslobodi glavu. Bio je to strašniji trenutak nego se moglo i pomisliti. Gospođa Hall je stajala otvorenih usta i obuzeta stravom, vrisnula je videvši to i pojurila prema izlazu. Svi su započeli bežati. Bili su spremni na brazgotine, izobličenja i očigledne strahote, a kad tamo ništa! (...) Posrtali su jedan preko drugoga niz stepenice. Jer je čovjek koji je stajao vičući neka nepovezana objašnjena bio sve do ovratnika svog kaputa stvarna pojava, ali dalje od toga – ništa, ništa vidljivo!


I tada, daleko na brežuljku, zacvili pas koji se igrao na cesti i zavuče se ispod nekih vrata. Još nije prošlo prvo iznenađenje, kad projuri nešto poput vetra – hu, hu, hu – zvuk nalik teškom disanju. Ljudi vrisnuše. Pobegoše s pločnika. Vičući, instiktivno su bežali niz padinu. (...)
S vestima su započeli uletati u kuće i zatvarati vrata za sobom. On je to čuo i učinio zadnji očajnički napor. Srah je ušao s njim, pretekao ga i u trenutku zavladao celim gradom. “Dolazi Nevidljivi čovek! Nevidljivi čovek!“

|..eto, na otrcanom krevetu u sušnoj, loše osvetljenoj spavaćoj sobi, okružen gomilom neupućenih i uzbuđenih ljudi, slomljen i ranjen, izdan i nesažaljen, Griffin, prvi od svih ljudi koji se učinio nevidljivim, Griffin , najdarovitiji fizičar kojeg je svet ikada video, završio je beskrajnom katastrofom svoju čudnu i strašnu karijeru. ________

Grifin izdvaja skitnicu Tomasa Marvela kao saučesnika u svojim krađama. "Odabrao sam te", intonira njegov očigledno bestelesni glas.) | Gospodina Thomasa Marvela možete zamisliti kao osobu punašnog pokretnog lica, valjkasto izbočena nosa, velikih slinavih usta i neuredne čekinjaste brade. Tijelo mu je bilo pomalo debeljuškasto, što su njegove kratke ruke i noge još više isticale. Nosio je krzneni cilindar, a po čestoj upotrebj konopa i vezica za cipele umesto dugmadi na kritičnim mestima njegove odeće, moglo se u njemu odmah prepoznati uverenog neženju.



...Gospodin Thomas Marvel sedeo je s nogama u jarku pokraj ceste prema Adderdeanu, nekih tri kilometara od Ipinga. Skinuo je cipele, pa su mu kroz rupe na čarapama provirivali veliki palci i trzali se poput ušiju psa čuvara.
(...) Bile su to najčvršće čizme na koje je nabasao nakon dugo vremena, ali prevelike. One koje je sada nosio bile su vrlo ugodne za suva vremena, ali pretankih potplata za vlagu. Gospodin Thomas Marvel je mrzeo velike cipele, ali je još više mrzeo vlagu. Zapravo nikad nije baš tačno razmislio šta više mrzi, a i budući da je dan bio ugodan, a on nije imao ništa bolje da radi, postavio je sve četiri cipele u skladnu skupinu na tratinu pokraj sebe i promatrao ih.
(...) “Kakve god da jesu, ipak su čizme“. „Jesu – i to dobivene na dar“, reče gospodin Thomas Marvel, promatrajući ih prezirno nagnute glave, “ali neka sam proklet ako znam koji je od njih najružniji par pod kapom nebeskom.“
(...)“Ja sam zapravo nosio i lošije. A ponekad nisam imao nikakvih. No ni jedne nisu bile ovako odvratno ružne, dopustite mi taj izraz. Danima sam prosjačio čizme, jer sam bio sit ovih. One su, naravno, dovoljno čvrste. Ali mi, gospoda skitnice, mnogo držimo do dobre obuće. I ako mi verujete, u celoj ovoj prokletoj zemlji nisam mogao naći bolje od OVIH.
(...) U ovom mi kraju darivaju cipele deset i više godina.

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 8

 

SAM SA ŽIVOTINJSKIM NARODOM 

 Gledajući svoju sudbinu u njima, suočio sam se s tim ljudima samo s jednom rukom-doslovce s jednom rukom jer mi je druga bilas lomljena. U džepu mi je bio revolver s dva prazna šaržera.Među razasutim treskama na plaži ležale su dve sekire koje su bile upotrijebljene za cepanje čamaca. Iza mene se podizala plima. Nisam imao ništa osim hrabrosti. Pogledao sam u lica dolazećih čudovišta. Izbegavali su moj pogled. Drhtajem nosnica istraživali su tela koja su ležala iza mene na plaži. Napravio sam pet-šest koraka, pokupio okrvavljeni bič koji je ležao pored tela čoveka-vuka i zafijukao njime.Zaustavili su se i zapiljili u mene.

"Pozdrav!", rekao sam. "Kleknite!"

Oklevali su. Jedan je savio kolena. Ponovio sam naredbu sa srcem u grlu i krenuo prema njima. Jedan je kleknuo, a zatim još dvojica.

Okrenuo sam se i krenuo prema mrtvim telima, držeći lice okrenuto prema trojici klečećih ljudi-životinja kao glumac koji prelazi pozornicom i promatra publiku. "Oni su prekršili Zakon", rekao sam stavljajući nogu na tumačenje Zakona. "Oni su ubijeni, čak i tumači Zakona, pa i drugi s bičem. Zakon je velik! Dođite i pogledajte."

"Niko ne može pobeći", reče jedan od njih približavajući se i buljeći.

"Niko ne može pobeći", rekao sam. "Zato slušajte i radite kako vam naređujem!" Ustali su gledajući upitno jedan drugoga.

"Ostanite tamo", rekao sam.

Podigao sam sjekire i obesio ih preko zavoja na ruci. Preokrenuo sam Montgomeryja, uzeo mu revolver s još dva puna šaržera. Sagnuo sam se da ga pretražim i našao sam šest metaka.

"Uzmite ga", rekao sam i ponovo ustao i pokazao bičem.

"Uzmite ga i odnesite, pa ga bacite u more."

Prišli su, očigledno još uplašeni Montgomeryjem, ali još više uplašeni od pucketajuće, crvene žile mog biča. Nakon izvjesnog šeprtljanja i oklevanja, pucketanja bičem i vikanja, podigli su ga oprezno, odneli ga dole do plaže i zagazili u bljeskajuće morske valove.

"Napried!", rekao sam. "Napred! Odnesite ga dalje." Hodali su dok im voda nije došla do pazuha, a onda su zastali gledajući me. "Pustite ga", rekao sam i Montgomeryjevo telo je nestalo s pljuskom. Nešto me stisnulo u prsima.

"Dobro!", rekao sam dok mi se glas prekidao. Vratili su se, žureći iu strahu do vode, ostavljajući dugačke, crne brazde na srebrnoj morskoj površini. Na rubu vode su zastali i okrenuli se gledajući prema moru, kao da su očekivali da će se tamo pojaviti Montgomery i tražiti osvetu.

"Sada njih", rekao sam pokazujući na ostala tela. Pazili su da se ne približe mestu gde su bacili Montgomeryja u vodu, pa su odneli četiri tela ljudi-životinja ukoso preko plaže i bacili ih nekih sto metara prie nego su zagazili. Dok sam ih čekao da se reše osakaćenih M'lingovih ostataka, začuo sam iza sebe lagane korake, brzo se okrenuo i ugledao hijenu-svinju udaljenu nekih dvanaest metara. Glava joj je bila spuštena, a svetle oči uperene u mene. Zdepaste ruke su bile stisnute uz bokove. Zaustavila se u zgrčenom položaju kada sam se okrenuo i odvratio pogled.

Za trenutak smo stajali jedno nasuprot drugog. Ispustio sam bič i ščepao revolver u džep, jer ionako sam prvim prilikom nameravao ubiti tu zver, najjaču od svih na otoku. To može izgledati podmuklo, ali tako sam bio odlučio. Bojao sam se više od bilo koga od životinjskih Ijudi. Znao sam da će dok živi predstavljati pretnju za mene. Možda sam se prebirao dvanaestak sekundi. tada sam povikao: "Pozdravi! Pogni se!"

Zubi su blještali dok je režala. "ko si ti da bih..."

Možda sam malo previše grčevito potegnuo revolver, prebrzo naciljao i opalio. Začuo sam uzvik i vidio kako se okrenula u stranu i potrčala. Znao sam da sam promašio, pa sam ponovo zategnuo okidač za novi pucanj, ali ona je već bezglavo trčala, skačući s jedne strane na drugu i nisam se usudio rizikovati još jedan promašaj. Svako malo je gledala preko ramena prema meni. Trčala je ukoso preko plaže i nestala ispod valjane mase gustog dima koji je još uvek izlazio iz zapaljenog ograđenog prostora. Neko vreme sam stajao gledajući za njom. Okrenuo sam se ponovo mojoj poslušnoj trojici ljudi-životinja i dao im je znak da ispuste telo koje su nosili. Vratio sam se nazad do vatre, gde su tela ležala, i nabacivao pesak dok smeđe mrlje krvi nisu bile upijene i nestale.

Otpustio sam svoju trojicu pomoćnika mahom ruke i popeo se uz plažu do gustog zelenila. U ruci sam nosio revolver, dok mi je bič visio sa sekirama preko povoja na ruci. Nestrpljivo sam čekao da ostanem sam kako bih mogao razmisliti o situaciji u kojoj se nalazim. Strašna stvar, koju sam tek počinjao shvatati, bila je ta da na celom otoku nije bilo sigurnog mesta na kojem bih se mogao odmoriti ili spavati. Bio sam malo ojačao od vremena kada sam se iskrcao, ali još sam bio sklon nervozi i slomu kod svakog većeg stresa. Osećao sam se da moram preći preko ostrva i nametnuti se životinjskom narodu kako bih bio siguran da im mogu verovati. Ali srce me izdalo. Vratio sam se natrag na plažu, krenuo prema istoku, prošao pored gorućeg ograđenog prostora i došao do tačke gde je niski, koraljni greben ulazio u more do kamenog rta. Ovde sam mogao sesti i razmišljati, ledima okrenut prema moru i licem prema svakom iznenađenju. Tako sam, sedeći s bradom na kolenima dok mi je sunce udaralo u glavu, s neobjašnjivom pretnjom u mislima, sagledavao kako preživeti do sata spašavanja (ako spas ikada dođe). Pokušao sam sagledati situaciju što sam mirnije mogao, ali nisam mogao smiriti osećaje.

Počeo sam prevrtati u mislima razlog Montgomeryjeva očaja. "Oni će se promijeniti", govorio je, "oni će se sigurno promijeniti." I Moreau, što je ono rekao Moreau? "Tvrdoglavo životinjsko meso se vraća." Tada sam se sjetio hijene-svinje. Bio sam siguran da ako ju ne ubijem, ona će ubiti mene. Tumač Zakona je bio mrtav - to nije bilo dobro. Oni su sada znali da mi s bičevima možemo biti ubijeni jednako kao i oni. Jesu li me već promatrali iz zelene mase paprati i palmi tamo prijeko, čekajući da dođem na domet njihova skoka? Jesu li kovali zavjeru protiv mene? Šta im govori hijena-svinja? Mašta me odvodila u glib neopipljivih strahova.

Misli su mi ometali krikovi morskih ptica koje su se okupljale oko nekih crnih predmeta koje su valovi naneli na plažu blizu ograđenog prostora. Znao sam kakvi su to bili predmeti, ali nisam imao srca vratiti se i odvući ih. Krenuo sam plažom u suprotnom smeru, planirajući zaobići istočni deo ostrva i tako se približiti klancu s jazbinama, a da ne moram preći moguće zasede u gustom zelenilu.

Hodajući, možda pola milje uz plažu, postao je sam svestan da mi iz grmlja prilazi jedan od trojice životinjskih ljudi. Sada sam bio tako nervozan, radi zamišljanja strahota, da sam odmah izvukao revolver. (čak me ni pomirljive geste stvorenja nisu primirile. Zastao je.

"Odlazi!", zavikao sam.

Bio je nešto što jako podseća na psa u pognutom držanju. Malo se povukao, poput oteranog psa i zastao gledajući me molećivim, smeđim, pasjim očima

"Odlazi", rekao sam. "Nemoj mi se približavati."

"Ne smem ti se približiti?", rekao je. "Ne, odlazi!"

Bio sam uporan i zafijukao bičem. Stavio sam bič u zube i sagnuo se da uzmem kamen kojim sam ga konačno i oterao.

Osamljen uskoro sam došao do klisure životinjskog naroda i, skrivajući se među travom i trstikom koja je odvajala pukotinu od mora, promatrajući njihovo kretanje pokušavajući iz njih i njihova izgleda prosuditi kako je na njih uticala Moreauova i Montgomeryjeva smrt i uništenje kuće boli. Sada sam bio svestan koliko je glup bio moj strah. Da sam zadržao hrabrost do svitanja i da nisam dopustio da se ona raspline u osamljeničkom razmišljanju, mogao sam ovladati lutajućim Moreauovim duhom i vladati životinjskim narodom. Budući da sam propustio priliku, pao sam na položaj tek vođe među jednakima.

Oko podneva su neki od njih došli i čučeći se sunčali na vrućem pesku. Zapovednički glas gladi i žedi prevladao je moj strah. Izišao sam iz grmlja i, s revolverom u ruci, pošao prema njima. Jedno od njih, žena-vuk, okrenula je glavu i pogledala me, a zatim i svi drugi. Niko nije pokušao ustati ili me pozdraviti. Osećao sam se suviše slab i istrošen da nešto zahtevam, pa sam odustao.

" Želim hranu", rekao sam gotovo se opravdavajući i približio im se.

"Ima hrane u jazbinama", reče čovek-vol-vepar pospano i ne gledajući me.

Prošao sam pored njih i spustio se u senu i smrad gotovo napuštenog klanca. U jednoj praznoj jazbini pogostio sam se nekim jegavim i napola trulim voćem. Nakon toga sam oko ulaza naslagao nekoliko grana i štapova, pa sam se postavio licem prema ulazu i držao revolver u ruci. Umor od zadnjih trideset sati me svladao i pao sam u lagani san, nadajući se da će moja slabašna barikada, koju sam postavio, izazvati dovoljno buke kod razmicanja da me spasi od iznenađenja.

PREOBRAĆENJE ŽIVOTINJSKOG NARODA

Na taj način sam postao pripadnik životinjskog naroda na otoku doktora Moreaua. Oko mene je bio mrak kada sam se probudio. Ruka u zavojima me bolela. Seo sam ne znajući u prvom trenutku gde sam.

Čuo sam grube glasove kako vani razgovaraju. Video sam da barikade više nema i da je otvor jazbine slobodan. Revolver mi je još bio u ruci. Čuo sam dahtanje i video nešto sklupčano pored sebe. Zadržao sam dah pokušavajući videti šta je to. Počelo se pomicati polagano, beskonačno. Tada mi je nešto mekano, toplo i vlažno prešlo preko ruke. Svi mišići su mi se zgrčili. Odmaknuo sam ruku i skoro sam zavikao od straha, ali mi je uzvik zapeo u grlu. Tek tada sam shvatio što se dogodilo i zadržao sam prst na revolveru.

"ko je to?", upitao sam promuklim šapatom, još uvek s uperenim revolverom. "Ja, gospodaru." "ko si ti?" "Oni kažu da više nema gospodara, ali ja znam, ja znam. Nosio sam tela u more, o ti koji hodaš po moru! Tela koja si ti ubio.

Jesi li ti onaj kojeg sam sreo na plaži?", upitao sam.

"Isti, gospodaru."

Biće je očigledno bilo dovoljno verno, jer me moglo napasti dok sam spavao. "To je dobro", rekao sam pružajući ruku za još jedan ližući poljubac. Shvatio sam što je značilo njegovo prisustvo i opet se vratila plima moje hrabrosti. "Gde su ostali?", upitao sam.

"Oni su ludi, oni su budale", rekao je čovek-pas. "I sada govore zajedno tamo straga. Oni govore da je gospodar mrtav. Drugi s bičem je mrtav. Ovaj preostali, koji je hodao po moru je kao i mi. Više nema gospodara, nema bičeva, nema kuće boli. To je kraj. Mi volimo Zakon i želimo ga zadržati, ali više nema boli, nema gospodara, nema više nikada bičeva, tako oni kažu. Ali ja znam gospodaru, ja znam."

Pipao sam u mraku i pogladio glavu čoveka-psa. "To je dobro", ponovio sam. "Ti ćeš ih sada sve ubiti", rekao je čovek-pas.

"Da", odgovorio sam, "sve ću ih ubiti, ali nakon nekoliko dana i nekoliko stvari koje moram učiniti. Sve, osim onih koje ti poštediš, ću ubiti."

"Koga gospodar želi ubiti, gospodar će ga ubiti", reče čovek-pas s izvjesnim zadovoljstvom u glasu.

"Neka njihovi gresi rastu", rekao sam, "neka žive u svojoj ludosti dok im vreme ne bude odbrojeno. Neka ne znaju da sam ja gospodar."

"Gospodareva volja je blaga", reče čovek-pas sa spremnošću njegove pasje naravi na prilagodavanje gospodaru. "Ali jedan je grešio", rekao sam. "Njega ću ubiti, čim ga sretnem. Kada ti kažem to je on, napadni ga. Sada idem k ljudima i ženama koje su tamo okupljene."

Za trenutak se, pri izlasku čoveka-psa, otvor jazbine zamračio. Sledio sam ga i zaustavio se na gotovo istom mestu gde sam bio kada sam čuo Moreaua i njegova psa kako me progone. Ali sada je bila noć i čitava zagađena klisura oko mene bila je mračna. Straga, umesto zelenog, sunčanog obasjanog nagiba, video sam crvenu vatru ispred koje su čučale groteskne figure i pomicale se amo-tamo. Iza njih je bilo gusto drveće, mračni bedem, koji je na vrhu bio urešen crnom čipkom gornjih grana. Mesec se upravo nalazio iznad ruba klisure i, kao šipka preko njegova lica, prelazila je traka isparavanja koja je oduvek izlazila iz izvora na otoku.

"Hodaj uz mene", rekao sam napet. Krenuli smo bok uz bok niz neširoki put, ne obazirući se na nejasne likove koji su u nas zurili iz jazbina.

Niko oko vatre nije me pokušao pozdraviti. Većina mi je namjerno pokazivala nepoštovanje. Pogledao sam, ali čovjeka-hijene nije bilo. sve u svemu, možda je dvadesetak ljudi-životinja čučalo gledajući u vatru međusobno razgovarajući.

"On je mrtav, on je mrtav! Gospodar je mrtav!", rekao je čovjek-majmun desno od mene. "Kuća boli... više nema kuće boli!"

"On nije mrtav", rekao sam glasno. "Čak i sada nas promatra!"

To ih je uznemirilo. Dvadeset pari očiju me pogledalo. "Kuća boli je nestala", rekao sam, "ali će opet doći. Gospodara ne možete videti, ali i sada slušate što govorite." "Istina, istina", rekao je čovek-pas.

Bili su pokolebani mojom tvrdnjom. Životinja može biti okrutna i lukava, ali prihvaća čovekove laži. "Čovek sa zavezanom rukom govori čudne stvari", rekao je jedan od ljudi-životinja. "Kažem vam da je tako", rekao sam. "Gospodar i kuća će se vratiti. Jao onome ko krši Zakon! radoznalo su gledali jedan drugoga glumeći nezainteresovanost. Počeo sam dokono lupati sekirom po zemlji ispred sebe. Primetio sam da su gledali u duboke ureze koje sam napravio na travnatom tlu.

Tada je satir izrazio sumnju. Odgovorio sam mu. Jedno od šarenih bića je stavilo primedbu i počela je živahna rasprava oko vatre. Svakim trenutkom sam bio sve više uveren u sigurnost. Sada sam govorio bez ljubavi daha rad'i žestine uzbuđenja koje me je u početku držalo. Tokom gotovo jednog sata stvarno sam uverio nekoliko ljudi-životinja u istinitost svojih tvrdnji i govorio sam više radi drugih koji su još sumnjali. Budno sam pazio da se ne pojavi hijena-svinja, ali ona nije dolazila. Ponekad bi me uznemirio neki sumnjivi pokret, ali mi je samopouzdanje brzo raslo. Tada je mesec počeo silaziti sa zenita i slušaoci su jedan po jedan počeli zevati (pokazujući najčudnije zube u svetlosti vatre koja se gasila). Najpre jedan, a zatim svi drugi, povukli su se u mrak klisure.

Bojeći se tišine i mraka, otišao sam s njima znajući da sam sigurniji s nekoliko njih nego samo jednim.

Na taj način započeo je duži deo mog boravka na ostrvu doktora Moreaua. Od noći kada je došao kraj nije se ništa dogadalo vredno spomena, osim niza nebrojenih, malih, neugodnih detalja i briga radi neprekidnih poteškoća. Radi toga radije neću pričati istoriju tog vremenskog perioda i spomenuću samo jedan, glavni događaj u deset meseci koje sam proveo kao prijatelj tih poluhumanizovanih zveri. Ima puno toga što pamtim i o čemu bih mogao napisati stvari za koje bih rado dao desnu ruku da ih zaboravim, ali se ne uklapaju u ovu priču.

Prisećajući se tog vremena, čudno mi je kako sam se brzo uklopio u način života tih čudovišta i ponovo pridobio njihovo poverenje. Naravno, imao sam nesporazume s njima, i mogu još uviek pokazati ožiljke njihovih zuba, ali su vrlo brzo počeli poštivati moj trik bacanja kamenja i ugriz moje sekire. Privrženost mog čoveka-bernardinca puno mi je pomogao. Shvatio sam da se njihova jednostavna, hijerarhijska lestvica uglavnom temelji na sposobnosti zadavanja teških rana. Zaista mogu tvrditi bez hvalisanja, bar se tako nadam, da sam imao posebnu prednost pred njima. Jedan ili dvojica su zbog toga, što sam im zadao strah kada su podivljali, bili ljuti na mene, ali iživljavali su se uglavnom grimasama iza mojih leđa i na sigurnoj udaljenosti od mojih raketa.

Hijena-svinja me izbegavala, ali bio sam uvek na oprezu. Moj nerazdvojni čovek-pas ju je neizmerno mrzeo i plašio je se. Stvarno verujem da je razlog tome bila njegova privrženost prema meni. Bilo je jasno da je čudovište kušalo krv i da je krenulo putem čoveka-leoparda. Napravila je jazbinu negde u šumi i prepustila se samovanju. Jednom sam pokušao navesti životinjski narod da ju ulovi, ali nisam imao dovoljno uticaja na njih da ih pridobijem. Stalno sam se pokušava privući njezinoj duplji nastojeći ju iznenaditi, ali bila je oprezna i uvek me ugledala ili nanjušila i onda mi pobegla. Učinila je svojim podmuklim zasedama svaku šumsku stazu opasnom za mene i mog saveznika. Čovek-pas se jedva usudivao udaljiti od mene.

Prvih mesec dana, u usporedbi s kasnijim stanjem, životinjski narod je bio dovoljno Ijudski, tako da sam s jednim ili dvojicom, pored mog pasjeg prijatelja, čak sklopio prijateljski odnos. Mali ružičasti ljenivac je prema meni pokazivao čudnu privrženost. Međutim čovek- majmun me gnjavio. Smatrao je da smo zbog svog pet prstiju ravnopravni i stalno mi je nešto blebetao, a blebetao je najveća glupost. Jedna stvar kod njega me pomalo i zabavljala: imala je snažnu naviku stvaranja kovanice od reči. Smatrao je, verujem, da je izgovaranje imena koje ništa ne znače, pravilna upotreba jezika. Nazivao ih je "velike misli", koje je razlikovao od "malih misli." Ako sam koji put rekao nešto što nije razumeo, to je vrlo cenio, molio me da ponovim i učio napamet. Zatim bi hodao okolo ponavljajući to, naravno uz pogrešan izgovor, svim pitomijim pripadnicima životinjskog naroda. Nije cenio ništa što je bilo jednostavno i razumljivo. Izmislio sam nekoliko vrlo zanimljivih "velikih misli" samo radi njega. Sada mi se čini da je to bilo najsmešnije stvorenje koje sam ikada sreo. Na najčudniji način je u sebi razvio izrazito glupu stranu ljudskog ponašanja, a da pri tome nije izgubio nimalo od prirodne ludosti majmuna.

Kao što sam rekao, tako je bilo prvih nedelja moje usamljenosti među tim zverima. Za to su vreme poštivali izreke Zakona s velikom doličnošću. Jednom sam pronašao rastrganog zeca. Bio sam uveren da je to napravila hijena- svinja-ali to je bilo sve. U neko doba sam prvi put jasno uočio rastuću promjenu u njihovom govoru i ponašanju, rastuću grubost kretnji i sve manju sklonost govora. Blebetanje mog čoveka-majmuna se povećalo obujmom, ali je postajalo sve manje razumljivo i sve je više sličilo majmunskom. Neki drugi su očigledno prestajali govoriti, iako su u to vreme još razumeli šta sam im govorio. (Možete li zamisliti jezik, koji je jednom bio jasan i tačan, kako slabi i kvari se, gubeći oblik i obim i postaje sve više isprekidan?). Sve teže su uspravno hodali. Iako su se očigledno sramili sami sebe, sve češće sam ih zaticao kako trče na palcima i vršcima prstiju, nesposobni da se vrate u uspravno držanje. Bili su sve nespretniji, pili su srčući, hranili se otkidajući zalogaje i postajali su svakim danom sve prostiji. Sve jasnije sam shvatao što je Moreau mislio kada mi je pričao o "tvrdoglavom životinjskom mesu". Oni su se preobraćali i to vrlo brzo. Neki od njih, kao što sam s iznenađenjem primetio, a bile su to sve žene, počeli su kršiti pravila pristojnosti i to većinom namerno.

Neki su čak pokušavali povrediti Zakon monogamije. Tradicija Zakona je jasno gubila na snazi. Nisam mogao iskoreniti tu neprihvatljivu pojavu. Čovek-pas je neprimetno postajao sve više pas: dan za danom postajao je sve ćutljiviji, dlakavi i spuštao se na sva četiri. Jedva sam primetio moju desnu ruku, prijatelja, u posrnulog psa.

Kako je opuštenost i neorganiziranost rasla iz dana u dan, prolaz između jazbine, donedavno vrlo ugodan, postao je toliko odvratan da sam ga napustio, prešao preko ostrva i napravio vlastitu daščaru od granja među crnim ruševinama Moreauova ograđenog prostora. Shvatio sam da su mi uspomene na bol kod životinjskog naroda to mesto načinile najsigurnijim.

Bilo bi nemoguće razjasniti svaki korak propadanja tih čudovišta ili opisati kako ih je iz dana u dan napuštao ljudski izgled. Kako su odbacivali zavoje i odeću, napuštali svaki primisao na odevanje, kako im je dlaka počela rasti na ogoljenim udovima, kako su im čela postajala sve više izbočena, lica izdubljena i kako me užasavala pomisao na ljudsko druženje, koje sam dopustio sebi prema nekima od njih u prvim mesecima svoje usamljenosti.

Promene su bile polagane, ali neizbežne. Za mene i njih to se dogodilo bez određenog potresa. Još uvek sam se među njima kretao sigurno jer postupno propadanje nije stvaralo povećani naboj eksplozivne životinjske prirode koja je iz dana u dan odbacivala ljudsku stranu. Ipak sam se počeo bojati da će doći do takvog preokreta. Moj bernardinac me sledio u ograđenom prostoru svake noći i njegovo stražarenje mi je povremeno omogućilo skoro miran san. Malo, ružičasto biće slično lenivcu postalo je plašljivo i napustilo me, da bi se ponovo ispuzalo natrag u svoj prirodni život među granjem drveća. Bili smo u nekom stanju ravnoteže, koje bi još moglo postojati jedino oko izložbenih kaveza što ih izlažu krotitelji životinja, pre nego što će ih otvoriti.

Naravno da ta stvorenja nisu nazadovala u životinje kakve čovek može videti u zoološkim vrtovima: obične medvede, vukove, tigrove, volove, svinje i majmune. U svakom od njih postojalo je nešto neobično, a što je Moreau u njima ispremešao. Jedan je možda bio pretežno medved,drugi mačjeg roda, treći opet goveđeg, ali je svaki imao primesu drugih stvorenja - neku vrstu uopštenih životinjskih osobina koje su se pokazivale kroz posebne naravi. Tragovi ljudskosti, koji su nestajali, još uvek su me iznenađivali iznenadna ponovna pojava moći govora, neka neočekivana veština prednjih nogu i bezvredan pokušaj uspravnog hodanja.

Mora da sam i ja podlegao čudnim promenama. Odeća je visila oko mene poput žutih dronjaka kroz čije se proreze pokazivala zagasita koža. Kosa mi je izrasla i postala zamršena. Govori se da čak i danas moje oči imaju neobičan sjaj i brze, oprezne pokrete.

Danju sam vreme provodio na južnoj plaži čekajući, nadajući se i moleći da naiđe brod. Računao sam da će se vratiti "Ipecacuanha", kao i prethodne godine, ali nije dolazila. Pet puta sam vidio jedra, tri puta dim, ali nitko nije pristao uz otok. Uvijek sam imao spremnu lomaču, ali nema sumnje da je glas o vulkanskom porijeklu otoka činio bezvrijednim.

Tek sam u septembru ili oktobru počeo graditi splav. Do tada je moja ruka već ozdravila i služile su mi obe ruke. U početku mi se moja bespomoćnost činila užasnom. Nikada se u životu nisam bavio tesarstvom ili nečim sličnim. Provodio sam dan za danom pokušavajući seći i međusobno povezivati drveće. Nisam imao užadi i nisam mogao nabasati ni na što sam ih napravio. Nijedan od obilnih puzavaca ne izgleda dovoljno savitljiv i jak i, s mojim ostacima obrazovanja, nisam mogao pronaći način da ih napravim. Proveo sam više od četrnaest dana u rovanju među spaljenim ruševinama ograđenog prostora i na plaži gde su bili spaljeni čamci, u potrazi za ekserima ili drugim zaostalim komadima materijala koji bi mogli poslužiti. Tu i tamo je neko životinjsko stvorenje gledalo šta radim i odskakutalo kada bih ga pozvao. Došla je sezona olujnog nevremena i jakih kiša i to je jako usporilo moj rad, ali je na kraju splav bio dovršen.

Bio sam oduševljen njim. Ali radi određenog nedostatka praktičnog smisla, što je uvek bio nedostatak, sam napravio na mestu udaljenom kilometru od mora i, pre nego što sam dovukao do plaže, raspala se u komade. Možda je dobro što nije došlo do porinuća, ali u tom sam trenutku bio toliko žalostan radi neuspeha da sam nekoliko dana jednostavno cmizdrio na plaži, buljio u vodu i mislio na smrt. Međutim, nisam se mislio ubiti, ali dogodila se jedna nezgoda koja me nepogrešivo upozorila na ludost puštanja da dani tako prolaze, dok je svakim satom rasla opasnost od životinjskog naroda.

Ležao sam u seni zida i gledao u more kada me iznenadio dodir nečeg hladnog na koži pete. Kada sam se okrenuo suočio sam se s ružičastim stvorenjem - ljenivcem koji je treptao prema meni. Već je davno izgubio dar govora i aktivnog kretanja, a slaba dlaka male nakaze je svaki dan postajala gušća i njegove zdepaste pandže sve iskrivljenije. Ispustio je tihi jauk kada je video da je privukao moju pažnju, te se vratio deo puta prema šikarima i gledao prema meni.

U početku nisam shvatio, ali mi je postalo jasno da je želio da ga sledim, što sam na koncu i uradio-polako, jer je dan bio vruć. Kada smo došli do drveća, uzverao se na njih jer se mogao bolje kretati među njišućim lijanama nego po zemlji. Konačno sam na izgaženom mestu naišao na sablasnu grupu. Moje stvorenje-bernardinac ležalo je na zemlji mrtvo, a pored njegova tela čučala je hijena-svinja uzdrhtalo grabeći meso svojim nespretnim pandžamama, grizući ga i režeći od zadovoljstva. Kada sam se približio podigla je prema meni svoje užarene oči, a jezik joj se trzajem povukao nazad sa zubi umrlih krvlju. Preteći je zarežala. Nije bila ni preplašena ni zasramljena. Poslednji ostaci ljudske primese su nestali iz nje. Stupio sam korak napred, zaustavio se i izvukao revolver. Konačno sam se suočio s njom.

Zver nije pokazivala znakove povlačenja, ali uši su joj se uspravile prema natrag, dlaka joj se nakostrešila i telo zgrčilo. Naciljao sam između očiju i opalio. Kada sam to učinio životinja se uspravila i skokom me oborila kao čunj. Zgrabila me nakaznom rukom i udarila u lice. Skočila je i preletela preko mene. Našao se sam ispod stražnjeg dela njezina tela, ali na sreću sam pogodio cilj i umrla je još u skoku. Ispuzao sam ispod njezine prljave mase i ustao tresući se i zureći u njezino drhtavo telo. Opasnost je konačno prošla, ali sam znao da je to prva od serije vraćanja životinjskih naravi do koje je moralo doći.

Spalio sam oba tela na lomači od granja, ali sam nakon toga shvatio da će, ako ne napustim ostrvo, moja smrt biti samo pitanje vremena. Životinjski narod je u to vreme već, osim nekoliko izuzetaka, napustio klanac i napravio, u gusto raslinju otoka, svoje vlastite duplje prema ukusu. Nekolicina ih je vrebala danju, a većina je spavala, pa je ostrvo pridošlicama mogao izgledati napušten. Noću je bilo užasno zbog njihovih uzvika i zavijanja. Pomišljao sam da ih poubijam, da sagradim zamke ili da ih pobijem nožem. Da sam imao dovoljno metaka ne bih oklevao s početkom ubijanja. Teško da je više ostalo opasnih mesoždera. Hrabriji od njih su već bili mrtvi. Nakon smrti mog jadnog psa, mog poslednjeg prijatelja, i ja sam neko vreme običavao kunjati po danu da bih noću mogao biti na straži. Ponovo sam izgradio sklonište među zidovima ograđenog prostora, s tako uskim ulazom da bi svako pri pokušaju ulaska morao napraviti priličnu buku. Stvorenja je također izgubila sposobnost da zapale vatru i vratio im se strah od nje. Još sam se jednom vratio, sada gotovo sa strašću, zakivanju stupova i grana kako bih napravio splav za beg.

Naišao sam na mnoštvo poteškoća. Krajnje sam nepraktičan čovek (školovanje sam završio pre Slojdovih dana), ali sam konačno uspeo rešiti većinu zahteva izrade splava na nespretan, zaobilazan način štedeći snagu.Jedina nesavladiva prepreka je bila posuda u kojoj bih držao vodu, a koja mi je trebala budući da sam nameravao isploviti na ta mora bez brodskog prometa. Ponekad bih se prepustio divljim ispadima besa i sekao bih i kalao nesretno drvo u nepodnošljivoj srdžbi, ali najčešće nisam mogao ni o čemu razmišljati.

I konačno je došao dan, divan dan koji sam se dokazao u oduševljenju. Na jugozapadu sam video malo jedro, kao od male škune i odmah sam zapalio veliku gomilu granju od grmlja. Stajao sam pored vatre izložen njenoj vrućini i vrućini podnevnog sunca i čekao. Čitav dan sam gledao jedro, nisam ništa jeo i pio i u glavi mi se počelo vrteti. Životinje su dolazile, gledale me u čudu, a zatim su odlazile. Još je bilo udaljeno kada je došla noć i progutala ga. Čitavu noć sam se mučio da održim vatru visokom i sjajnom, dok su se iz mraka sjajile oči životinja u čuvanju. Ujutro je jedro bilo bliže i ugledao sam prljavo, potezno jedro malog čamca koji je čudno plovio. Oči su mi bile umorne od bdenja, no gledao sam, ali nisam mogao verovati. U čamcu su bila dva čoveka: jedan za konopima, drugi za kormilom. Nisu držali kurs prema vetru nego su vijugali i otišli dalje.

Kada je dan postao svetliji, počeo sam im mahati poslednjom krpom s moje bluze, ali nisam primetio da su mirno sedili jedan naspram drugog. Došao sam do najniže tačke rta, gestikulirao i vikao. Nije bilo odgovora i čamac je održavao svoj kurs bez cilja, skrećući polako, vrlo polako prema zalivu. Odjednom je iz čamca izletela velika bela ptica, a da se nijedan od njih nije pomaknuo, niti je šta primietio. Kružila je okolo, a zatim preletela iznad moje glave s velikim, snažnim, raširenim krilima. Prestao sam vikati i seo na rt, oslanjajući se bradu na ruke i zurio. Čamac je vrlo polako pošao prema zapadu. Hteo sam zaplivati prema njemu, ali me je sprečio neki hladan, nejasan strah. Poslepodne je plima nasukala čamac i dovela ga na sto metara zapadno od ruševine ograđenog prostora. Ljudi u njemu su bili mrtvi. Bili su tako dugo mrtvi da su se raspali u komade kada sam nagnuo čamac na bok i izvukao ih. Jedan je imao kuštravu, crvenu kosu poput kapetana "Ipecacuanha", a njegova prljava, bela kapa ležala je na dnu čamca.

Dok sam stajao pokraj čamca, tri životinje su šuljajući se i njuškajući prema meni, izašle iz grmlja. Zgrabio me grč gađenja. Gurnuo sam mali čamac prema plaži i ukrcao se. Dve životinje su bile vukovi i približile su se drhćućim nosnicama i sjajnim očima. Treća je bila neopisivi užas mešavine medveda i bika. Kada sam video kako se približava tim nesretnim ostacima i čuo kako se reže jedni na druge s iskešenim zubima, moja odbojnost je zamenio divlji užas. Okrenuo sam im leda, potegnuo konopac i počeo veslati prema moru. Nisam imao snage pogledati iza sebe.

Zadržao sam se, međutim, između grebena i ostrva te noći, a sledeće jutro sam otišao do potoka i napunio vodom praznu bačvicu s čamca. Zatim sam, strpljivo koliko sam mogao, sakupio nešto voća i iz zasede, sa zadnja tri metka, ubio dva zeca. Zbog straha od životinjskog naroda čamac sam ostavio privezan na unutrašnjoj strani grebena.

USAMLJENIK

Navečer sam krenuo i isplovio uz lagan, stalan, ugodan vetar s jugozapada. Otok iza mene je postajao sve manji i manji, a tanka spirala dima sve tanja i tanja crta na toplom zalasku sunca. Ocean se izdigao oko mene, skrivajući taj niski mračni komad kopna pred mojim očima. Danje svetlo, sunčeva putujuća slava, oticala je s neba povlačeći se u stranu poput svetleće zavese. Konačno sam gledao u plavi ponor beskraja, kojeg sunce skriva, a na kojem je plovilo mnoštvo zvezda. More je bilo tiho, nebo je bilo tiho. Bio sam u noći okruženom tišinom.

Tako sam plovio tri dana, štedljivo sam jeo i pio i razmišljao o svemu što mi se dogodilo - bez prevelike želje da ponovo vidim ljude. Na sebi sam imao prljave dronjke, a kosa mi je bila crna masa. Nisam sumnjao da ću me smatrati ludakom kada me nađu.

Čudno je, ali nisam osećao želju za povratak među ljude. Jedino sam bio zadovoljan što sam napustio bezumnost životinjskog naroda. Treći dan me izvukao jedrenjak koji je bio na putu iz Apie u San Francisco. Ni kapetan ni njegov pomoćnik ne bi verovali mojoj priči nego bi prosudili da su mi usamljenost i opasnost pomutili um. Bojeći se da bi tako mislili i drugi, suzdržao sam se od pričanja o avanturi i obećao sam sebi da se neću prisećati ničega što mi se dogodilo od nestanka "Lady Vain" i vremena kada su me spasili - period od jedne godine.

Morao sam se ponašati krajnje oprezno da se spasim od sumnje da sam lud. Proganjala me uspomena na Zakon, na dva mrtva mornara, na zasedanju u mraku i na telu u trstici. Iako izgleda neprirodno, s povratkom među ljude, umesto povjerenja i simpatija koju sam očekivao, neobično se pojačala nesigurnost i strah koji sam doživeo za vreme boravka na ostrvu. Niko mi ne bi verovao jer sam ljudima bio neobičan jednako kao i životinjskom narodu. Možda sam poprimio nešto od prirodne divljine mojih drugova. Kaže se da je strah bolest, a ja mogu svedočiti da, od pre nekoliko godina do danas, osećam neprekidan strah - strah kakav može osećati polupripitomljeno lavlje mladunče.

Moji problemi su imali najneobičniji oblik. Nisam mogao sebe uveriti da ljudi i žene koje susrećem takođe nisu životinjski narod, napola pretvoreni u vanjsku sliku ljudskih duša i da će se početi preobraćati, odnosno da će početi pokazivati životinjske karakteristike. Poverio sam moj slučaj neobično sposobnom čoveku koji je poznavao Moreaua i izgledalo je da mi napola veruje. Bio je psihijatar i jako mi je pomogao, iako ne mogu očekivati da ću me užas tog ostrva ikada u celosti napustiti. Najčešće leži duboko u mojoj podsvesti kao udaljeni oblak, pamćenje i slabo nepoverenje, ali postoje trenuci kada se oblak raširi dok se ne zamrači čitavo nebo. Tada oko sebe vidim bića s otoka i obuzima me strah. Vidim lica, hrabra i sjajna, mračna i opasna, nepostojana, neiskrena, a niti jedno s mirnim autoritetom razumne duše. Osećam se kao da iz njih izviru životinje i da će se sada degradacija ostrvljana ponavljati u sve većem obujmu. Znam da je to samo iluzija, da su ti ljudi oko mene stvarni ljudi i žene ljudi i žene zauvek, savršeno razumna stvorenja, puna humanih želja i nežne brige, lišeni instinkta i sluge stvarnog Zakona i bića potpuno različita od životinjskog naroda. Povlačim se od njih, od njihovih radoznalih pogleda, ispitivanja i pomoći, a ne mogu se od njih udaljiti i ostati sam. Zbog toga živim blizu široke slobodne ravnice kamo mogu pobeći kada mi ta sena prekrije dušu. Tada je prazna ravnica, pod vetrovitim nebom, vrlo ugodno utočište.

Dok sam živeo u Londonu užas je bio gotovo nepodnošljiv. Nisam mogao pobeći od ljudi. Njihovi glasovi su se čuli kroz prozore, a zaključana su vrata bila loša zaštita. Izlazio sam na ulicu da se borim sa svojim priviđenjima, ali video sam žene koje su se šuljale i mijaukale za mnom. Skriveni, molećivi ljudi gledali su me ljubomorno. Umorni, bledi i snenih očiju radnici su kašljujući prolazili pored mene brzim koracima poput ranjenih jelena iz kojih lije krv. Stari ljudi, savijeni i tromi, prolazili su mrmljajući sami sa sobom, kao i nepažljive grupe čupavih, podrugljivih klinaca. Tada bih skrenuo u neku kapelu, no čak i tamo, tolika je bila moja smetenost, izgledalo je da propovednik mrmlja "velike misli" kao što je to radio čovek-majmun. Ili u nekoj biblioteci, gde su mi pažljiva lica iznad knjige izgledala kao strpljiva stvorenja koja čekaju na molitvu.

Posebno su mi ogavna bila bleda lica ljudi u vozovima i autobusima. Izgledali su, ne više kao stvorenja s ostrva, nego kao što bi izgledala njihova mrtva tela, tako da nisam usudio putovati ako nisam bio siguran da ću biti sam. Čak mi je izgledalo da nisam razumno stvorenje, nego samo životinja izmučena neobičnim poremećajem mozga koji je terao da luta kao ovca s vrtoglavicom. Takvo raspoloženje mi se ipak, hvala Bogu, sve ređe vraća. Povukao sam se iz zbrke gradova i mnoštva i provodim dane okružen mudrim knjigama - vedrim prozorima u našem životu osvetljene sjajnim ljudskim dušama. Retko vidim strance i imam sasvim malo domaćinstvo. Dane posvećujem čitanju i hemijskim eksperimentima, a mnoge vedre noći provodim u proučavanju astronomije. Postoji gore u sjajnim prostranstvima neba, iako ne znam kakav je ili zašto, osećaj beskrajnog mira i zaštite. Mislim da mora postojati u ogromnim i večnim prirodnim zakonima, a ne u dnevnim brigama, gresima i problemima čoveka, i da ono što je više od životinja u nama mora naći utehu i nadu. Nadam se, ili ne bih mogao živeti. I tako moja priča završava u nadi i osamljenosti. 

                                                                 KRAJ

NASTACI: Romani u nastavcima 

 Sadržaj poglavlja "Pojašnjenja Doktora Moreaua", u kojem se nalazi bit ideje priče, pojavio se u središnjem članku "Saturday Reviewa" u januaru 1895.godine. To je jedini prethodno objavljeni deo ove priče i bio je potpuno prerađen zbog prilagođavanja. ( izvor) 

                      

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 7

 

https://epdf.tips/otok-doktora-moreaua.html

KATASTROFA 

 Jedva da je prošlo šest nedelja pre nego sam izgubio svaki osećaj neodobravanja i gađenja za taj nečasni Moreauov eksperiment. Moja je jedina zamisao bila pobeći od tih užasnih karikatura natrag u ugodan i zdrav odnos s ljudima. Prijatelji od kojih sam bio odvojen, u mojoj memorij i su počeli poprimati idilične vrline i lepotu.Početno prijateljstvo s Montgomeryjem nije poraslo. Njegova duga odvojenost od ljudi, tajna privrženost piću i očigledna simpatija prema životinjskom narodu, kvarili su moj utisak o njemu. Nekoliko puta sam pustio da sam ide između njih. Izbegavao sam kontakte s njima na svemoguće načine. Provodio sam sve veći deo svog vremena na plaži, očekujući neko jedro koje bi me oslobodilo, ali se ono nije pojavljivalo, dok nas jednog dana nije pogodila užasna nesreća koja je moje neobičnom okruženju dala sasvim drukčiji izgled.

To je bilo, pretpostavljam, oko sedam ili osam nedelja nakon što sam se iskrcao, a možda i više, iako se nisam opterećivao vođenjem računa o vremenu kada se katastrofa dogodila. Počelo je rano ujutro, mislim oko šest.Rano sam ustao i doručkovao, jer me probudila buka trojice Ijudi životinja, koji su nosili drva u ograđeni prostor. Nakon doručka otišao sam na ulazna vrata ograđenog prostora i tamo stajao pušeći i uživajući u svežini ranog jutra. Moreau je upravo došao iza ugla ograde i pozdravio me. Prošao je pored mene i čuo sam kako je otključao vrsta i ušao u laboratorij. Toliko sam bio očvrsnuo na odvratnost tog mesta da sam bez saosećanja slušao početak novog dana mučenja pume. ona je sačekala mučitelja s vriskom, skoro potpuno istom nekoj ljutoj babuskari.

Tada se nešto iznenada dogodilo. Ne znam šta je to bilo.Iza sebe sam čuo kratak, oštar krik i pad. Kada sam se okrenuo, ugledao sam strašno lice kako juri na mene-neljudsko, ne-životinjsko,nego paklenski smeđe, posuto mnogobrojnim crvenim ožiljcima iz kojih su curile crvene kapi, iz užarenih očiju bez kapaka. Podigao sam ruku da se branim od napada. Naleteo je na mene i slomio mi ruku. Veliko čudovište, omotano u laneno platno i crveno obojene zavoje, koji su lepršali oko njega, preskočilo me i pošlo dalje. Kotrljao sam se niz plažu i nastojao se zaustaviti. Pao sam na svoju slomljenu ruku. Pojavio se Moreau, kojem je široko, belo lice izgledalo još strašnije radi krvi koja mu je kapala s čela.Držao je u ruci revolver.Jedva da me pogledao i sjurio se u trk za pumom.

Uspeo sam sesti pomoću druge ruke. Umotani lik je trčao velikim koracima uzduž plaže ispred Moreaua. Okrenuo je glavu i ugledao ga. Odjednom je skrenuo premašipražju.Svakim korakom se sve više udaljavao od Moreaua. Video sam kako uranja u grmlje, a Moreau koji je pognuto trčao za njim, opalio je iz revolvera i promašio. Oba su se izgubila u velikoj zbrci. Gledao sam za njima i tada me počela boleti ruka. Ustao sam uz stenjanje. Montgomery se pojavio na vratima, odeven i s revolverom u ruci.

„Dragi Bože, Prendick", reče ne prime ćujući da sam ranjen. "Nakaza je pobegla! Istrgla je karike iz zida! Jesi li je video?" Tada još oštro upita gledajući kako držim ruku:

"Što se dogodilo?"

"Stajao sam na ulazu", rekoh.

Prišao mi je i primio me za ruku. "Krv na rukavu", reče odvrćući platno. Vratio je oružje u džep, sažaljivo mi opipao ruku i odveo me unutra. "Slomljena ti je ruka",reče. „Ispričaj mi tačno kako i šta se dogodilo?"

Rekao sam mu šta sam video. Pričao sam u isprekidanim rečenicama, s uzdasima boli između njih, dok je on u međuvremenu vrlo vešto i brzo povezivao moju ruku.Učvrstio mi je zavoj na rame, stao otraga i pogledao me.

"Biće dobro" reče. "I sada?"

Razmišljao je. Tada je izašao i zaključao vrata ograđenog prostora. Neko vreeme nije ga bilo.

Najviše sam bio zabrinut za ruku. Događaj je bio grozan kao i mnogi drugi ovde. Seo sam u ležaljku i moram priznati da sam od srca proklinjao ostrvo. Početna tupa bol u ruci je postajala sve jača. Kada se Montgomery ponovo pojavio, lice mu je bilo vrlo bledo i jače je otkrivao donje zube nego ikad pre.

„Niti sam ga uspeo videti, niti čuti", reče. "Mislio sam da možda treba moju pomoć.” Gledao me bezizražajnim očima.„To je bila snažna zver", reče. „Jednostavno je iščupala karike lanca iz zida." Otišao je do prozora, a zatim do vrata i onda se okrenuo prema meni. „Trebao bih ići za njim", reče. "Ovaj drugi revolver mogu tebi ostaviti. Da budem iskren, nekako osećam da sam nemiran.

"Dohvatio je revolver i stavio ga na sto ravno prema mojoj ruci. Tada je izašao, ostavljajući u vazduhu zarazu uznemirenosti. Nisam sedeo dugo nakon što je otišao,nego sam uzeo revolver u ruku i otišao do veže.

Jutro je bilo mirno kao smrt. Nije se osećao ni dašak vetra, more je bilo glatko kao staklo, nebo čisto, a plaža napuštena.U mom stanju poluuzbuđenja i polugrozničavosti, ta mirnoća okoline me deprimirala.Pokušao sam zazviždati, ali se zvuk ugasio. Ponovno sam počeo kleti, po drugi put toga jutra. Tada sam otišao do ugla ograđenog prostora i zurio prema unutrašnjosti gde su se nalazili zeleni grmovi koji su progutali Moreaua i Montgomeryja. Kada će se vratiti i kako? Daleko gore na plaži pojavio se mali sivi čovek-životinja, otrčao do ruba vode i počeo pljuskati oko sebe. Odlutao sam natrag prema veži, a zatim opet prema uglu i tako sam počeo koračati gore dole, kao stražar na dužnosti. Jednom sam se zaustavio osluškujući udaljeno Montgomeryjevo deranje: "Ej, Moreau!" Ruka me manje bolela, ali je bila vrlo vruća. Postao sam grozničav i žedan. Sena mi je postajala sve kraća. Promatrao sam udaljeni lik dok se nijeponovo udaljio. Hoće li se Montgomery i Moreau ikad vratiti? Tri morske ptice su se počele boriti oko neke naplavine.

Daleko iza ograđjednog prostora začuo sam pucanj revolvera i, nakon duge tišine, još jedan. Jaki vrisak se čuo bliže i zatim opet tišina. Moja nesretna mašta me počela mučiti. Pucanj se začuo u blizini. Prestrašen, dotrčao sam do ugla i ugledao Montgomearyja. Lice mu je bilo žarkocrveno, kosa neuredna i iskidana kol ena na hlačama. lice mu je izražavalo duboko užasavanje. Iza njega je nemarno hodao čovek životinja-M'ling, a oko njegovih čeljusti su se vidjele neobične tamne mrlje.

„Je li došao?", upita Montgomery.

"Moreau?" rekoh.

"Ne."

„Moj Bože!"

Dahtao je skoro jecajući. "Vrati se unutra",reče, primajući me za ruku. "Oni su ludi. Svi jure okolo kao ludi.Šta se moglo dogoditi? Ne znam. Ispričatću ti kada mi se vrati dah. Ima li malo brendija?"

Montgomery je,šepajući ispred mene, otišao u sobu i spustio se u ležaljku, dok se M'ling bacio na pod ispred vrata i počeo dahtati kao pas. Dodao sam Montgomeryju brendi i vodu. Buljio je ispred sebe u prazno vraćajući dah. Nakon nekoliko minuta počeo mi je pričati šta se dogodilo. Neko vreme je sledii njihov trag. U početku je to bilo jednostavno radi slomljenih grmova, belih krpa otrgnutih s puminih zavoja i mrlja krvi na lišću niskog raslinja. Ipak je izgubio trag na kamenitom tlu iza potočića, gde sam ja video čoveka-životinju kako pije. Nastavio je lutajući bez cilja prema zapadu uzvikujući Moreauovo ime. Tada je M' ling došao do njega noseći laganu sekiru. Nije znao šta se dogadja s pumom jer je sekao drva, ali je čuo kako ga zove. Počeli su zajedno vikati. Dvojka ljudi-životinja došla su puzećii zureći u njih kroz nisko raslinje, s kretnjama i prikrivenim držanjem koje je uzbunilo Montgomeryja svojom neobičnošću. Pozdravio ih je, ali su pobegli su kao krivci. Tada je prestao vikati i nakon kratkotrajnog lutanja neodređenim putom, odlučio je posetiti jazbine.

Klanac je bio napušten.

Sve više uznemiren, počeo se vraćati svojim stopana.

Tada je sreo dvojicu ljudi-svinja, koje sam video kako plešu u noći mog dolaska. Bili su umrljani krvlju oko usta i jako uzbuđeni. Probijali su se lomeći paprati i zaustavili se s okrutnim izrazima lica kada su ga ugledali. Donekle zastrašen, pucketao je bičem, ali oni su nastavili juriti prema njemu. Nikada pre se neki čovek-životinja nije usudio ici na njega. Jednog je ubio hicem u glavu. M'ling je skočio na drugoga i obojica su se zakvačeni otkotrljali.M'ling je zver bacii na zemlju i zario mu zube u vrat, a Montgomery ga je ubio dok se otimao od M'line. Teško je pridobio M'linga da se udalji zajedno s njim. Zurno su se vratili k meni. Putem je M'ling odjednom odjurio u gustiš i isterao malog ocelot*-čoveka, koji je takođe bio zamrljan krvlju i šepao radi rane na nozi. Ta životinja je malo potrčala, a zatim je počela divlje lajati i Montgomeryju je ubio, po mom mišljenju pomalo lakomisleno.

"Šta sve ovo znači?", upitao sam.

Zatresao se glavom i ponovo se vratio brendiju.

*Ocelot-tigar slična južnoamerička zver iz porodice mačaka; op. prev.

PRONALAŽENJE DOKTORA MOREAUA

Kada sam video da je Montgomery popio i treći brendi,morao sam intervenisati. Već je bio više nego na pola pijan.Rekao sam mu da se moralo dogoditi nešto zaista ozbiljno,jer bi se Moreau već bio vratio, i da je naša dužnost uveriti se o kakvoj se katastrofi radi. Montgomery je pružio slab otpor i na kraju je pristao. Uzeli smo malo hrane, a zatim smo sva trojica krenuli.

Moguće da je to radi moje napetosti u to vreme, ali i danas mi je u izuzetno živom sećanju vrući mir tog tropskog poslepodneva. M'ling je išao prvi sa spuštenim ramenima, dok se njegova crna glava okretala brzim pokretima. Zurio je najpre na jednu stranu puta, a zatim na drugu. Bio je nenaoružan, jer mu je sekira ispala kada je sreo čoveka-svinju. Ako bi došlo do borbe zubi su mu bili oružje. Montgomery ga je sledio posrćućim koracima,s rukama u džepovima i klonulim izrazom lica. Bio je uzbunjene mrzovolje prema meni, radi brendija.Leva ruka mi je bila u zavoju (sreća da je to bila leva ruka). U desnoj sam nosio revolver. Ubrzo smo pronašli usku stazu kroz divlje raslinje ostrva koja je bila usmerena prema severozapadu. M'ling se zaustavio i ukrutio u iščekivanju. Montgomery se skoro spotaknuo o njega pa je i on stao. Tada, pažljivo slušajući dok smo se kretali kroz drveće, začuli smo kako nam se približavaju koraci i glasovi.

"On je mrtav", reče duboki, podrhtavajući glas. „On nije mrtav, on nije mrtav", mrmljao je drugi. "Mi smo videli, mi smo videli",čulo se nekoliko glasova.

"Hej!", iznenada poviče Montgomery. "Hej vi tamo!"

„Idi do đavola!", rekao sam i zgrabio revolver.

Bilo je tiho, a zatim se začuo tresak među isprepletenim raslinjem, najpre tu pa tamo, a zatim se pojavilo pet-šest neobičnih lica, obasjanih čudnim svetlom. Iz M'lingova grla se začulo režanje. Prepoznao sam majmunolikog čoveka; zaista mi je njegov glas već bio poznat, kao i glas U belom omotu dva stvorenja koja sam video u Montgomeryjevom čamcu. S njima su bile dve pegave zveri i sivo užasno iskrivljeno stvorenje koje je tumačilo Zakon. Siva kosa mu se, u sivim kovrčama koje su se prosipale sa sredine njegovog kosaog čela, spuštala niz obraze preko jakih, sivih obrva. To nas je krupno biće bez lica, s čudnim crvenim očima, radoznalo gledalo iz zelenila. Neko vreme niko nije govorio, a zatim je Montgomery progovorio uz zastajkivanje: "Ko je rekao da je mrtav?"

Majmunoliki čovek je gledao kao krivac u biće sa sivom kosom.

"On je mrtav", reče čudovište. "Videli su."

Nije bilo ničeg pretećeg u njihovoj nezainteresovanosti, u bilo kom pogledu. Izgledali su prestrašeno i zbunjeno.

"Gde je on?", pitao je Montgomery.

"Iza", i sivo stvorenje pokaže.

„Imam li još Zakona?", upita majmunoliki . „Moramo li se još uvek ponašati ovako i onako? Je li on stvarno mrtav?"

"Ima Zakona?", ponovio je čovek u belom. „Ima li Zakona, vi drugi s bičem?"

"On je mrtav", reklo je sivokoso stvorenje i svi su stajali gledajući nas.

"Prendick", reče Montgomery okrećući svoje zamućene oči prema meni. „Očigledno je mrtav."

Za vreme tog razgovora stajao sam iza njega. Počeo sam shvatati kako stoje stvari s njima. Naglo sam stao ispred Montgomeryja i podigao glas: "Deco Zakona, on nije mrtav!" M'ling je okrenuo svoje prodorne oči prema meni."On je promenio svoj izgled i svoje telo", nastavio sam.„Neko vreme ga nećete videti. On je tamo", pokazao sam prema gore, "gde vas može promatrati. Vi ga ne vidite, ali on može videti vas. Poštujte Zakon!"Pogledao sam ih direktno. Ustuknuli su.

"On je velik, on je dobar", reče čovek-majmun gledajući pun straha gore među gusto drveće.

„A drugo biće?", upitao sam.

„Biće koje je krvarilo i trčalo cvileći i jecajući-i ono je mrtvo", reče sivo stvorenje još uvek mi se obraćajući.

„Drugi s bičem", započelo je sivo biće. „Da?", upitah.

"Rekli su da je bio mrtav.

"Montgomery je još uvek bio dovoljno trezan da shvati moje razloge negiranja Moreauove smrti. "On nije mrtav",reče polako, "nije uopšte mrtav. Nije više mrtav nego što sam ja-"

Oni koji su prekršili Zakon", rekao sam, "oni će umreti.Neki su već umrli. Pokaži nam gde leži njegovo staro telo-koje je odbacio jer mu više nije trebalo."

„Ovuda čoveče koji si hodao u moru", reče sivo biće. S tih šest stvorenja, koja su nas vodila, krenuli smo na severozapad, kroz splet paprati, penjačica i stabala drveća. Tada se začulo urlikanje i lom među granama. Mali ružičasti čovečuljak je dojurio prema nama krešteći. Odmah iza njega pojavilo se čudovište u bezglavom proganjanju, prekriveno krvlju. Našlo se među nama pre nego je moglo zaustaviti zalet. Sivo biće je odskočilo u stranu. M'ling je režeći poleteo na njega. Odbacio ga je u stranu. Montgomery je pucao i promašio, okrenuo je glavu,ispružio ruke i krenuo u beg. Pucao sam i ja, ali biće je još uvek išlo napred. Ponovo sam pucao i pogodio sam ga ravno u lice. Video sam kako njegove crte lica nestaju u trenutku-lice mu je bilo raznešeno. Prošao je pored mene u smrtnoj agoniji, zgrabio Montgomeryja i glavačke pao pored njega povlačeći ga pri padu na sebe.

Našao sam se sam s M'lingom, mrtvom nakazom i oborenim Montgomeryjem. Montgomery se polagano podigao i gledao zbunjeno u razmrskanog čoveka-životinju pored sebe. To ga je potpuno otreznilo. Nespretno se uspravio. Tada sam primetio sivo biće koje se oprezno vraćalo kroz drveće.

"Pogledaj", rekao sam, pokazujući na mrtvu nakazu, "zar Zakon nije živ? To mu se dogodilo jer je prekršio Zakon."Zurio je u telo. „Uključeno šalje vatru koja ubija", rekao je dubokim glasom ponavljajući odlomak rituala. Ostali su se sakupili i neko vreme promatrali.

Konačno smo približili zapadnom kraju ostrva. Došli smo do izgriženog i osakaćenog tela pume. Ramena kost joj je bila razmrskana metkom, a skoro dvadeset metara dalje, našli smo što smo očekivali. Moreau je ležao, na izgaženom prostoru među trstikom, licem prema zemlji. Jedna ruka mu je bila gotovo otkinuta u zglobu, srebrna kosa prekrivena krvlju, a glava razbijena puminim lancima. Slomljene trstike pored njega bile su zaprljane krvlju. Njegov revolver nismo mogli pronaći. Montgomery ga je preokrenuo. Odmarajući se povremeno i uz pomoć sedmorice ljudi-životinja (bio je težak čovek), odneli smo ga do ograđenog prostora. Noć je bila mračna. Dva put smo čuli zavijanje i vrisak nevidljivih stvorenja iza naše male grupe, a jednom je mali ružičasti lenivac istrčao pred nas i gledao nas, a zatim je ponovo nestao. Niko nas više nije napadao. Na vratima ograđenog prostora životinjski narod i M'ling su nas prestali pratiti. Zaključali smo se unutra. Odneli smo iznakaženo Moreauovo telo u dvorište i položili ga na gomilu granja. Tada smo ušli u laboratorij i uništili sve živošto smo unutra našli.

MONTGOMERYJEV PROVOD

Kada smo to obavili, oprali smo se i jeli, Montgomery i ja smo otišli u moju malu sobu i ozbiljno porazgovarali o situacijiu kojoj smo se našli. Bila je skoro ponoć. Gotovo se otreznio, ali bio je vrlo uznemiren jer je Moreauova ličnost imala neobično velik uticaj na njega. Mislim da nikada nije ni pomislio da bi Moreau mogao umreti. Ta nesreća je izazvala iznenadnu promenu njegovih navika koje su postale deo njegove naravi tokom deset ili više monotonih godina provedenih na ostrvu. Govorio je nejasno, odgovarao zaobilazno i zadržavao se na opštim pitanjima.

"Ta glupost od sveta", rekao je. „Kakva je to sve zbrka!Nisam ni živeo. Pitam se kada će početi moj život.Šesnaest godina su me mučile dadilje, učitelji i njihove proklete želje. Pet godina me u Londonu ugnjetavala medicinua, loša hrana, bedni smeštaj, neugledna odeća, loše navike i zablude. Nisam znao za ništa bolje. Pogurao sam se na ovo životinjsko ostrvo. Deset godina ovde! I zašto sve to, Prendick? Jesmo li mi mehuri od sapunice koje naduvavaju deca?

"Teško je bilo nositi se s takvim besom. „Stvor o kojoj odsada moramo misliti", rekao sam, "je kako otići sa ovog ostrva."

"Koja korist od odlaska? Ja sam otpadnik. Gde ja pripadam? To je za tebe dobro, Prendick. Jadni stari Moreau! Ne možemo ga ostaviti da mu iskljucaju kosti. I kada smo već kod toga,šta će se dogoditi s pristojnim delom životinjskog naroda?"

"Ne znam. Pretpostavljam da će oni koji su napravljeni od grabežljivica podivljati pre ili kasnije. Ne možemo ih sve pobiti, zar ne? Pretpostavljam da ti to humanost nalaže? Ali oni će se promeniti, sigurno će se promeniti."

Govorio je tako nepovezano da sam na kraju pobesneo.

"Prokletstvo!", uzviknuo je kao odgovor na moju razdraženost. „Žar ne vidiš da sam u goroj situaciji od tebe?" Ustao je i otišao po brendi. "Pij!", rekao je vraćajući se. „Tvoja logična naklapanja, bezbožni sveče bleda lica,pij!"

"Ne", rekao sam mrzovoljno sedećii gledajući njegove lice pod žutim parafinskim svetlom dok se opijao i od jada trabunjao.

Pamtim beskrajnu dosadu. Gubio se dok je sentimentalno branio životinjski narod i M'linga. "M'ling je", rekao je, "bio jedina osoba kojoj je stvarno bilo stalo do njega."Odjednom se nečega setio.

"Da sam proklet!", rekao je mučno se uspravljajući i grabeći bocu brendija.

Bljesak intuicije razjasnio mi je njegovu nameru. „Nećeš dati piti životinji!", rekao sam ustajućii postavljajući se ispred njega.

"Životinja!", rekao je. „Ti si životinja. On pije alkohol kao hršćanin. Makni mi se s puta Prendick!"

"Za Boga miloga", rekao sam.

Makni mi se s puta!", zavikao je i odjednom izvukao svoj revolver.

"Dobro", rekao sam i maknuo se u stranu pomišljajući da ga napadnem kada stavi ruku na kvaku, ali povukao sam se misleći i na svoju neupotrebljivu ruku. "Napravio si životinju od sebe, pa onda idi životinjama."

Širom je otvorio vrata i stajao na pola okrenut prema meni,između žutog svetla lampe i bledog mesečevog sjaja.Očne duplje su mu izgledale kao crne mrlje ispod čekinjastih obrva.

"Ti si vrlo drzak Prendick, smešna budalo! Uvek se plašiš i fantaziraš. Mi smo na rubu događaja. Sutra moram sebi prerezati vrat. Večeras idem lumpovati." Okrenuo se i izašao na mesečinu. "M'ling!", vikao je. „M'ling, stari prijatelju!"

Tri nejasne sene su prolazile pod srebrnim svetlom uzduž ruba bledo obasjane plaže. Jedan je bio u belo umotano, a slijedile su ga dve crne konture. Zaustavili su se gledajući. Tada sam, dok je prolazio oko ugla kuće,ugledao M'lingova spuštena ramena.

"Pijte!", vikao je Montgomery, "pijte zveri! Pijte i budite ljudi! Prokletstvo, ja sam najpametniji. Moreau je to zaboravio, a to je poslednji zahvat. Pijte, kažem vam!" Mašućje bocom u ruci potrčao je, nekom vrstom brzog kasa, prema zapadu. M'ling je trčao između njega i tri nejasne konture koje su ih sledile.

Zaustavio sam se u veži. Oni su se već jedva videli u mečevoj izmaglici pre nego što se Montgomery zaustavio. Video sam, promatrajući pet figura stopljenih u nejasnu sliku, kako M'lingu daje sirovi brendi.

"Pevajte!",čuo sam kako viče Montgomery, "pevajte svi zajedno: Prokleti stari Prendick! Tako je dobro! Idemo Prokleti stari Prendick!"

Crna grupa se razbila u pet odeljenih likova, krivudala je polagano i udaljavala se od mene uzduž trake osvijetljene plaže. Svaki je od njih urlao sam za sebe, uzvikujući uvrede na moj račun ili bilo šta drugo što im je, pod uticajem brendija, palo na pamet. sam Montgomeryja kako viče: "Skreći udesno!" Zašli su,uzvikujućii zavijajući, u tamu drveća na kopnu. Polako,vrlo polako, nestali su u tišinu.

Opet se uspostavio mirni sjaj noći. Mesec je već prošao meridijan i spuštao se prema zapadu. Bio je pun i vrlo sjajan, putovao je preko praznog, plavog neba. Sena od zida, tamna kao tinta i široka jedan metar, ležala je do mojih nogu. More je na istoku bilo bezlično sivo, tamno i tajanstveno, a između mora i sjene, bljeskao je sivi pesak (od vulkanskog stakla i kristala) i sjajio se kao dijamantna plaža. Iza mene je parafinska lampa isijavala toplo i crvenkasto.

Tada sam zatvorio vrata, zaključao ih i otišao u ograđeni prostor gde je Moreau ležao pored svojih zadnjih žrtava (psa i pume i nekoliko drugih nesretnih životinja), sa širokim licem, mirnim posle užasne smrti, te otvorenim, strogim očima koje su zurile u mrtvi, beli mesec iznad njega. Seo sam na rub kanala i gledao sablasnu gomilu pod srebrnim svetlom, dok su zlokobne sene počele petiti mojim planovima. Ujutro ću prikupiti namirnice u maličamac i, nakon što ću upaliti lomaču, još jednom ću se otisnuti u pustoš otvorenog mora. Osećao sam da za Montgomeryja nema pomoći, da je uistinu bio napola srodan životinjskom narodu i neprilagođen ljudskoj vrsti.

Ne znam koliko sam dugo sedeo, možda ili više. Tada je moje planiranje bilo prekinuto Montgomeryjevim povratkom u susedstvo.Čuo sam urlike iz mnogih grla, gužvu uzbuđenih uzvika koji su se spuštali prema plaži galameći i zavijajući, uzbuđeno kriještanje koje se zaustavilo na rubu vode. Razuzdanost je rasla i padala.Čuo sam teško dahtanje i rasprskavajuće cijepanje drva,što me u tom trenutku nije zabrinjavalo. Počelo je neusklađeno pevanje.

Misli su mi se vratile sredstvima za beg. Ustao sam, poneo lampu i otišao u šupu potražiti neke bačvice, koje sam tamo ranije vidieo. Zainteresovao me sadržaj nekih posuda za biskvite i jednu sam otvorio. Ugledao sam krajičkom oka crvenu figuru i naglo se okrenuo.

Iza mene je ležalo dvorište,živahno, crno i belo na mesečini i gomila drva i sveža nova pruća na kojima je ležao Moreau i njegove osakaćene žrtve, jedni preko drugih. Izgledalo je da grabe jedan drugoga u posljednjem osvetničkom zagrljaju. Rane su zjapile crne u noći, a istekla krv je ležala u crnim mrljama na pesku. Tada sam video uzrok prikaze-crvenog žara koji je dolazio plešući i prešao preko suprotnog zida. Nisam shvatao o čemu se radi. Mislio sam da je to bio odraz moje drhtave lampe i ponovo sam se okrenuo zalihama u smočnici. Počeo sam ih pretraživati, koliko sam to mogao s jednom rukom, pronalazeći tu i tamo ponešto prikladno i stavljajući na stranu za sutrašnje porinuće. Pokreti su mi bili spori i vreme je brzo prolazilo. Dan se počeo pojavljivati, a da to nisam niti primetio.

Pevanje je zamrlo, prepuštajući mesto buci. Tada je ponovo započelo i odjednom se pretvorilo u metež. Začuo sam uzvike: "Još! Još!" Kao da su se svađali, i dalje a divlji uzvik,vrsta zvukova se tako jako promenila da mi je to privuklo pažnju. Izašao sam u dvorište i slušao. Tada se preko meteža začuo prasak revolvera.

Potrčao sam preko sobe do male veže. Kada sam to napravio, začuo sam kako neki sanduci iza mene klize i sudaraju se uz zveckanje stakla na podu . Nisam se obazirao na to.Širom sam otvorio vrata i gledao van.

Iznad plaže, kod kućice za čamce, gorela je lomača bacajući kišu iskri u polutamno svitanje. Oko lomače se borila masa crnih likova. Cuo sam Montgomeryja kako me zove. Počeo sam trčati prema vatri s revolverom u ruci.Ugledao sam ružičasti jezik, koji je bljesnuo blizu zemlje nakon pucnja iz Montgomeryjeve revolvere. Oborili su ga.

Vikao sam svom snagom i pucao u zrak. Začuo sam uzvik:"Gospodar!" Završena crna gužva razbila se u razbacane jedinke, dok se plamen podizao i spuštao. Većuina životinjskog naroda je pobegla, uz plažu ispred mene, u iznenadnoj panici. U uzbuđenju sam pucao u leđa koja su se povlačila i nestajalaja među grmljem. Tada sam se vratio crnim hrpama na zemlji.

Montgomery je ležao na leđima dok se čovjek-životinja sive kose izvalio preko njegovog tela. Zver je bila mrtva,ali je još držala Montgomeryjevo grlo svojim iskrivljenim pandžama. Pored njega je ležao M'ling, licem prema zemljii potpuno miran. Vrat mu je bio izgrižen, a u ruci je držao gornji deo razbijene boce brendija. Dve druge figure su ležale pored vatre, jedna nepokretna, a druga povremeno ječećii podižući polagano glavu koja bi ponovoo padala.

Zgrabio sam sivog čoveka i povukao ga s Montgo-meryjevog tela. Njegove pandže su se odupirale i vukle su izderanu kožu dok sam ga povlačio. Montgomeryjevo lice bilo tamno i jedva da je disao. Pljusnuo sam mu morsku vodu u lice i podupro glavu mojim zamotanim kaputom. M'ling je bio mrtav. Ranjeno stvorenje pored vatre, vuk-zver sa sivim bradatim licem, ležalo je s prednjim delom tela preko još uviek tinjajućeg drveta od čamca.Nesretno stvorenje je bilo tako strašno ranjeno da sam mu iz samilosti jednim metkom razneo mozak. Druga nakaza je bio jedan od ljudi-goveda umotanih u belo. On je takođe bio mrtav. Ostatak životinjskog naroda je nestao s plaže.Opet sam se vratio Montgomeryju, kleknuo pored njega i proklinjao svoje lijekovno neznanje. Vatra pored mene je oslabila i jedino su ostale tinjati pougljenjene grede čamca na sredini pomešane sa sivim pepelom granja od grmlja.Ćudio sam se usput kako je Montgomery uspeo nabaviti drva. Tada sam video da se razdanilo. Nebo je postalo svetlije, mesec je postajao bleđi i mračan u svetlom plavetnilu dana. Nebo je na istoku bilo obrubljeno crvenilom.

Odjednom sam iza sebe začuo tutnjavu i šuštanje, skoči sam ona noge i uzviknuo od užsa . Prema toplom svitanju iz ograđenog prostora uzdizao se veliki vrtlog crnog dima i,kroz njegovu olujnu tamu, bljeskali su jezičci krvavo crvene vatre. Tada se srušio krov od slame. U vijugavom naletu plamen je prelazio preko zakošene slame i šiknuo kroz prozor moje sobe.

Odjednom sam shvatio šta se desilo. Setio sam se treska što sam ga čuo. Prevrnuo sam lampu kada sam istrčao pomoći Montgomeryju.

Odmah mi je bilo jasno da u ograđenom prostoru ništa neću uspeti spasiti. Mislim da sam se vratio na moj plan bega, brzo se okrenuo, pogledao prema moru i ugledao dva čamca na plaži. Nestali su! Dve sekire su ležale na pesku pored mene. Naokolo su bile raspršene treske i krhotine, pepeo lomače je polako tamnio i dimio se u svitanju. Montgomery je spalio čamce da mi se osveti i spreči povratak među ljude.

Nagli grč besa me stresao. Gotovo sam mu smrskao ludu glavu dok je ležao bespomoćno uz moje noge. Naglo je pomaknuo ruku, tako slabašne, tako jadno, da je moj gnev nestao. Stenjao je i otvorio na kratko oči. Klečao sam pored njega i podigao mu glavu. Ponovno je otvorio oči, gledao u tišini svanuće, a onda je pogledao u mene. Kapci su mu se spustili.

"Žao mi je", izgovorio je s naporom. Izgledalo je da pokušava razmišljati. "Kraj", mrmljao je, "kraj ovog glupog sveta. Kakva gužva!"

Slušao sam. Glava mu je bespomoćno pala na jednu stranu. Mislio sam da bi ga jedno piće moglo oživeti, ali nisam imao ni piće ni posudu u kojoj bih ga doneo. Naglo je postao teži. Srce mi se sledilo. Sagnuo sam se do njegovog lica i provukao ruku kroz otvor u njegovoj bluzi.Bio je mrtav. Upravo kada je umro, crta belog žara, rub sunca, izdigla se iza rta zaliva,šIireći svoje zrake preko neba i pretvarajući tamno more u masu blještavog svetla koje je palo kao počast na njegovo, od smrti, zgrčeno telo.Spustio sam polagano njegovu glavu na grubi jastuk, koji sam mu napravio i ustao. Ispred mene je bila blještava pustoš mora i strašna usamljenost od koje sam već toliko propatio: Iza mene je bilo ostrvo, tiho u svitanju i njegov životinjski narod miran i nevidljiv. Ograđeni prostor, sa svim svojim zalihama i municijom, bučno je gorio, s naglim provalama plamena, uz jako pucketanje i povremenu lomljavu. Gusti dim se odmicao od mene preko plaže,kotrljajući se preko udaljenih vrhova drveća, prema jazbinama u klancu. Pored muškaraca su se nalazili pougljenjeni ostaci čamaca i četiri mrtva tela.

Tada su iz grmlja izašla trojica ljudi-životinja, sa spuštenim ramenima, izbočenim čelima, nezgrapnim rukama u nespretnom položaju.Ispitujućim pogledom,uz oklevajuće pokrete, išli su neprijateljski prema meni.

                                                    

nastavci: Romani u nastavcima 

 

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 6

 

O ŽIVOTINJSKOM NARODU 

 Probudio sam se rano. Moreauova objašnjenja su mi, od trenutka buđenja, bila pred očima jasna i određena.Spustio sam se iz viseće ležaljke i otišao do vrata kako bih se uvjerio da je ključ okrenut. Tada sam iskušao šipku na prozoru i ustanovio da je dobro pričvršćena. Spoznaja da su ta stvorenja s ljudskim likom zaista životinjska čudovišta,čiste karikature čoveka, ispunila me nejasnom nesigurnošću o njihovim sposobnostima,što je bilo goreod nekog određenog straha.

Začulo se kucanje na vratima i razvučeni naglasak M'lingova govora. Stavio sam u džep revolveri, držeći rukuna njemu, otvorio mu.

"Dobro jutro gospodine",reče donoseći uz uobičajeni biljni doručak, slabo kuvanog kunića. Montgomery ga je sledio. Njegovo je nemirno oko uhvatilo položa moje ruke pa se nasmejao.

Puma je taj dan ostavljena da zaceli, ali Moreau koji je imao neobično usamljeničke običaje, nije nam se pridružio.Razgovarao sam s Montgomeryjem raščistim svoje ideje o načinu života životinjskog naroda.Želeo sam saznati kako zadržavaju taneljudska čudovišta da ne napadnu Moreaua i Montgomeryja i da ne razderu jedni druge.Objasnio mi je da njihova relativna sigurnost proizlazi iz ograničenog umnog ustroja tih čudovišta.Usprkos povećanoj inteligenciji i sklonosti buđenju njihovih životinjskih nagona,postojale su određene čvrste ideje,koje im je Moreau usadio u um, a koje su apsolutno vezivale njihovu maštu. Bili su stvarno hipnotizovani.Rečeno im je da su neke stvari nemoguće, da se neke stvari ne smeju raditi i te zabrane su bile utkane u tkivo njihovih umova.Tako je izbegnuta mogućnost i neposlušnosti ili rasprave.

Međutim,neke stvari kod kojih je stari instinkt bi u suprotnosti s Moreauovim interesom, nisu bile u tako stabilnom stanju. Niz namera nazvanih Zakon (već sam ga čuo izgovorenog), borio se u njihovim umovima s duboko ukorenjenim, stalnim pobunjeničkim porivima životinjske prirode. Shvatio sam da su oni taj Zakon stalno ponavljali i uvek kršili. I Montgomery i Moreau su pokazivali posebnu brigu da ne upoznaju okus krvi. Bojali su se neizbežnih pobuda ako bi ju okusili. Montgomery je rekao da je uticaj Zakona, posebno životinjskim narodom mačjeg porekla, jako slabio dolaskom noći.Tada je u njima bio najjači životinjski poriv i pustolovni duh se u njima budio dolaskom mraka i tada su se usuđivali na stvari za koje je izgledalo da o njima danju nisu ni sanjali.Tome sam dugovao prikradanje čoveka-leoparda u noći mog dolaska. Tokom tih prvih dana mog boravka, kršili su Zakon prikriveno i to tek dolaskom noći. Na dnevnom svetlu je vladao ugodaj poštivanja mnogobrojnih zabrana.Sada možda mogu dati nekoliko opštih podataka o ostrvu i životinjskom narodu. Ostrvo je imalo nepravilan vanjski oblik i nije se visoko izdizao iznad prostranog mora i imao je,pretpostavljam, ukupnu površin od deset ili dvanaest četvornih kilometara.Bio je vulkanskog porekla i obrubljen s tri strane koraljnim grebenima. Na severu je na nekoliko mesta ispuštao pare i imao je nekoliko toplih izvora koji su bili jedini tragovi sila koje su ga davno stvorile. Ponekad se osetilo slabo podrhtavanje zbog potresa, a ponekad su uzdižuće spirale dima postajale nemirne od naleta pare, i to je bilo sve. Kako me Montgomery obavestio, stanovništvo je brojilo više od šezdeset tih čudnih Moreauovih proizvoda, ne računajući manja čudovišta koja su živela u niskom raslinju i nisu imala ljudski oblik.

-Opis u potpunosti odgovara Nobleovom otoku-C. E. P.

Sveukupno ih je stvorio oko sto dvadeset, ali su mnogi od njih umrli, a drugi, poput pužućeg bića bez nogu o kojemmi je pričao, doživeli su nasilan kraj. Montgomery je rekao da oni imaju i potomke, ali da najčešće umiru. Dok su živeli, Moreau ih je uzimao i davao im ljudski oblik. Nije postojao dokaz o nasleđu unesenih ljudskih karakteristika. Zenke su bile malobrojnije od mužjaka i podvrgnute prikrivenom progonu, usprkos tome što je Zakon propisivao monogamiju.

Bilo bi mi nemoguće opisati životinjski narod u detalje. Očimi nisu bile izvežbane za detalje i na nesreću nisam znao crtati. Možda je najupečatljiviji u njihovoj pojavi bio nesrazmer između nogu i dužine tela. Naša predodžba o skladnosti je tako relativna. Oči su mi se prilagodile na njihove oblike i na kraju sam podlegao njihovom uveravanju da su moja duga bedra nezgrapna. Druga tačka bilo je istureno držanje glave i nezgrapna, neljudska zakrivljenost kičme. Čak je i majmunolikom čoveku nedostajala ta unutrašnja zakrivljenost leđa koja ljudski lik čini tako skladnim. Većini su ramena bila nezgrapno zgrbljena, a kratke ruke su im opušteno visile. Neki od njih su bili jako dlakavi, barem do kraja mog boravka na ostrvu.

Naredna je najočiglednija deformacija bila na njihovim licima. Većina je imala isturenu donju čeljust, nakazne uši i široke izbočene nosove, vrlo gustu ili vrlo čekinjavu dlaku i često vrlo neobično smeštene i neobično obojene oči. Nijedan se nije mogao smejati, iako je čovekoliki majmun zveketavo kikotao. Osim tih opštih karakteristika, glave su imale malo zajedničkog. Svako je zadržao osobine svoje vrste. Ljudske značajke su iskrivile, ali ne i sakrile leoparda,govedo ili krmaču, odnosno drugu životinju ili životinje od kojih su ta stvorenja napravljena. Glasovi su im se,također, krajnje razlikovali. Ruke su uvek bile deformisane i, iako su me neki neočekivano iznenadili ljudskom pojavom, gotovo nijedan od njih nije imao puni broj prstiju koji su bili nezgrapni oko noktiju i nedostajao im je oset dodira.

Najupečatljivijiljudi-životinje bili su moj čovjek-leopard i stvorenja napravljena od hijene i svinje. Veća od njih bila su tri čoveka-bika koja su povukla čamac. Zatim je dolazio čovek srebrne kose koji je tumačio Zakon, M'ling i satir-mešavina majmuna i koze.Postojala su tri čoveka-svinje i jedna žena-svinja,žena-nosorog i nekoliko drugih ženki čije poreklo nisam mogao utvrditi. Bilo je i nekoliko vučjih stvorenja, buldog i bernardinac. Već sam opisao čoveka-majmuna,a postojala je i posebno odvratna upravo smrdljiva stara žena napravljena od lisice i medveda koju sam mrzeo od početka. Za nju se tvrdilo da je strastvena zagovornica Zakona.Manja stvorenja su zasigurn bila pegava mladunčad kao i moje malo stvorenje slično ljenivcu. Ali dosta je nabrajanja.

U početku sam se užasno bojao nakaza, osećajući suviše jasno da su one još uvek bile zveri, ali postupno sam se naviknuo na njih,štaviše, na mene je uticala Montgomeryjeva sklonost prema njima. On je s njima bio dovoljno dugo da ih smatra normalnim ljudskim bićima.Dani koje je proveo u Londonu izgledali su mu kao daleka prošlost. Samo jednom godišnje, ili tako nekako, odlazio je u Afriku pogađati se s Moreauovim agentom koji je tamo trgovao sa životinjama. Na tom putu teško da je, u pomorskim španskim selima s mešanim stanovništvom,mogao sresti ugodne predstavnike ljudske vrste. Posada lađe, rekao mi je, u početku mu je izgledala jednako neobično ka ošto su ljudi-životinje izgledali meni-neprirodno dugih nogu, plosnatih lica, izbočenih čela,sumnjičavi,opasni i bezosećajni Ustvari, on nije voleo ljude. Srce mu se zagrejalo za mene, kako je mislio, jer mi je spasio život.Čak sam pomišljao da je imao potajnu prema nekima od tih izmenjenih nakaza,poročnu simpatiju za neke od njihovih postupaka, ali da mi je to u početku pokušao prikriti.

M'ling,čovek crnog lica, Montgomeryjev pratilac i prvi predstavnik životinjskog naroda kojega sam sreo, nije živeo s ostalima na ostrvu, nego u maloj nastambi iza ograđenog prostora. Stvorenje jedva da je bilo toliko inteligentno koliko i majmunoliki čovek, ali je bilo prilagodljivije i imalo je najljudskiji izgled u čitavom životinjskom narodu. Montgomery ga je izvežbao u pripremanju hrane, kao i za obavljanje svih običnih kućanskih poslova koje su mu bili potrebni. To je bio složeni trofej Moreauove užasne veštine-medved s primesama psa i goveda i najbolje obrađen od svih storenja. Odnosio se prema Montgomeryju s neobičnom nežnošću i privrženošću. Kada bi on to primetio, tapšao bi ga, nazivao ga napola pogrdnim, napola šaljivim imenima i tako ga terao na oduševljeno poskakivanje.Ponekad se prema njemu loše odnosio,naročito kada je pio viski. Gurao ga je, udarao i bacao na njega kamenje ili svetleće fitilje. Ali,bilo da ga je tretirao dobro ili loše,stvorenje nije volelo ništa tako jako, kao biti pored njega.Rekao sam da sam se privikao na životinjski narod i da su hiljade stvari, koje su mi izgledale neprirodne i odbojne, ubrzo za mene postale prirodne i uobičajene.Pretpostavljam da sve postojeće dobiva boju prema prosečnoj boji okruženja. Montgomery i Moreau su bili previše posebni i posebno da bih mogao dobro utvrditi moj opši utisak o čovečnosti.Kada bih video nekoga od tih nespretnih stvorenja goveđeg oblika koji su uz teški napor vukli čamac kroz raslinje, zatekao sam se kako se pitam,prisećajući se s teškoćom, koliko se oni razlikuju od nekih stvarno ljudskih fizičkih radnika koji su se umorno vukli kući nakon rada. Ili, susrevši mešanku lisice i medveda lukava lica, neobično ljudsku u njenom mudrovanju,čak sam zamišljao da sam je ranije sreo u nekom gradskom prolazu.

Ponekad bi mi se njihove životinjske značajke ukazale izvan svake sumnje ili opovrgavanja. Ružni čovek,zgrbljeni ljudski divljak po izgledu, koji čuči u otvoru jedne od jazbina, ispružio bi ruke i zevnuo, pokazujući iznenadno zastrašujuće prednje zube, oštre kao makaze i sabljaste očnjake, oštre i sjajne poput noževa. Ili bih u nekom uskom prolazu, gledajući s prolaznom milošću u očineki gipki ženski lik umotan u belo, odjednom video (s grčevitom odvratnošću da ima zenice poput raspora, ili bih pogledavši prema dole uočio iskrivljene nokte kojima je pridržavala bezobličnu krpu oko sebe. Zanimljivo je uzgred, radi čega sam upravo nesposoban pričati, da su takva stvorenja, mislim ženska, prvih dana mog boravka pokazivala instinktivan osećaj vlastite odbojne nezgrapnosti i više nego ljudski odnos spram pristojnosti i prikrivanju preteranim oblačenjem.

KAKO ŽIVOTINJSKI NAROD KUŠA KRV

Neiskustvo kao pisca me izneverilo i gubim nit priče. Nakon doručka Montogomery me poveo preko ostrva da vidim izvore plina i tople vode gde sam gacao prethodnog dana. Obojica smo nosili bičeve i napunjene revolvere Doksmo prolazili kroz lisnatu džunglu, začuli smo skvičanje kunića. Zaustavili smo se i slušali, ali ih više nismo čuli. Nastavili smo po put i zaboravili na taj događaj. Montgomery je prizvao moj pažnj s nekim sitnim ružičastim životinjicama s dugačkim stražnjim nogama, koje su došle skačući kroz nisko raslinje. Rekao mi je da su to stvorenja, napravljena od potomstva životinjskog naroda, koja je izmislio Moreau. Zamišljao je da bi oni mogli poslužiti kao meso, ali im je njihova narav slična kunićima, koji imaju običaj da proždiru svoje mlade,tu nameru učinila neprikladnom. Već sam ranije sreo neka od tih stvorenja-jednom za vreme mog bega po mesečini od čoveka-leoparda i jednom dok me Moreau progonio prethodnog dana. Slučajno je jedan od njih,skačući da bi nas izbegao, upao u rupu nastalu od koriena drveta oborenog vetrom.Pre nego se uspeo izvući, mi smo ga ulovili. Frktao je kao mačka, grebao i snažno se koprcao stražnjim nogama, pa nas je čak pokušao ugristi, ali su njegovi zubi bili previše slabi da bi nam naudili više od bezbolnog štipanja. Izgledao mi je više kao ljupko malo stvorenje. Montgomery je izjavi da nikada nisu uništili travnjak kopanjem tunela i imali su vrlo zdrave navike. Mogu zamisliti da bi se moglo pokušati snjima zameniti obične kuniće u gospodskim parkovima.

Također smo, na našem putu, videli trupac oguljen u dugačkim trakama i duboko rascepljen. Montgomery me opozorio na to. "Nemojte grepsti koru drveća, to je Zakon", reče. "Baš njih briga za to!" Mislim da smo nakon toga sreli satira i majmunolikog čoveka. Satir je bio sjaja n primer za uspomenu na Moreauovu ulogu-njegovo lice ovčijeg izraza sličilo je tipu neuglađenog Hebreja. Glas muje bio hrapavo blejanje, a donji ekstremiteti su bili đavolji.Glodao je ljusku mahunarke dok je prolazio pokraj nas.

Obojica su pozdravili Montgomeryja.

"Hej!", rekoše. "Drugome s bičem!""Sada i treći ima bič", reče Montgomery. "Tako ćete bolje slušati!"

"Zar on nije stvoren?", reče majmunoliki čovek. "Rekao je da je bio stvoren."

Čovek sličan satiru me je radoznalo gledao. "Treći čovek s bičem,onaj koji hoda plačući u more i koji ima usko,belo lice."

"On ima dugački, tanki bič", reče Montgomery.

"On je krvario i plakao", reče satir. "Vi nikada ne krvarite ni ne plačete. Gospodari ne krvare i ne plaču." "Ollendorffski prosjače!", reče Montgomery. "Ti ćeškrvariti i plakati, ako ne budeš pazio!"

"On ima pet prstiju, on je pet-čovek kao i ja", reče majmunoliki čovek.

"Idemo dalje, Prendick", reče Montgomery primajući me za ruku. Pošao sam za njim.Satir i majmunoliki čovek su stajali promatrajući nas i međusobno raspravljajući.

"On ne govori ništa", reče satir."Ljudi imaju glasove."

"Jučer me pitao za jelo", reče majmunoliki čovek. "On nije znao."

Govorili su stvari koje nismo mogli čuti, ali se začuo smeh satira.

Na povratku smo naišli na mrtvog kunića. Crveno telo nesretne male životinje bilo je razderano na komade,mnoga rebra ogoljena i kičma neosporno izglodana.

Montgomery se zaustavio "Dobri Bože!", reče podižući nekoliko zdrobljenih kralježaka, da ih pobliže ispita.

"Dobri Bože!", ponovilo se. "Sta to može značiti?"

"Neki vaši mesožderi s seprisetili starih navika", rekao sam nakon stanke. "Ta kralježnica je bila skroz izgrižena."Stajao je zureći, bled i s iskrivljenim usnama. "To mi se ne svida", reče polako.

"Video sam nešto slično", rekoh,"prvog dana kada sam ovamo došao."

"Do đavola!Šta je to bilo?"

"Kuniću je glava bila istrgnuta."

"Onoga dana kada si došao?"

"Onoga dana kada sam došao. U niskom raslinju iza ograđenog prostora kada sam naveče izašao. Glava je bila potpuno otkinuta uvrtanjem.

"Ispustio je dugačak i dubok zvižduk.

"I štoa više, mislim da znam koja je od vaših nakaza to napravila. Znaš, to je samo sumnja. Pre nego sam naišao na kunića, video sam jedno od vaših čudovišta kako pije na potoku."

"Srčući?"

"Da." "Ne srkati piće, to je Zakon. Mnoge nakaze mare za Zakon, ah? Kada Moreaua nema blizu..."

"To je bila nakaza koja me progonila."

"Naravno",reče Montgomery."To je upravo ponašanje mesoždera. Nakon ubijanja piju radi okusa krvi. Kako je izgledala nakaza?", nastavio je. "Hoćeš li je moći prepoznati?''Zurio je oko nas, stojeći raskrečen preko kaše od mrtvog kunića, pretražujući očima sene i zaslone zelenila, skrovišta i zasede u šumi koja nas je opkoljavala.`

`Okus krvi", reče ponovno.

Izvadio je pištolj ispitujući metke i vratio ga nazad. Tada je počeo čupkati svoju obešenu usnu.

"Mislim da bih trebao prepoznati nakazu", rekoh. Omamio sam ga.Trebao bi imati lepe modrice na čelu."

"Ali tada bi morali dokazivati da je on ubio kunića", reče Montgomery. "Voleo bih da ih nikada nisam doveo"

Trebao sam nastaviti, ali je on stajao na mestu razmišljajući o kuniću koji je bio razmrcvaren na nerazrešen način. Do tada sam već došao na takvu udaljenost da su ostaci kunića bili skriveni.

"Dođi!", rekoh.

Trgnuo se i krenuo prema meni. "Vidiš", reče gotovo šapatom, "svi bi oni trebal imati usađenu misao da ne jedu ništa što trči po zemlji. Ako je neka nakaza slučajno okusila krv..." Na trenutak je zaćutao."Ne znam šta se moglo dogoditi?", reče sam sebi. Nakon pauze je nastavio "Napravio sam neki dan glupu stvar. Pokazao sam slugi kako oguliti i skuvati kunića.Čudno. Video sam kako liže ruke. To se nikada pre nije dogodilo! To moramo zaustaviti. Moram reći Moreauu."

Nije mogao razmišljati ni o čemu osim o povratku kući. Moreau je primio sfvar još ozbiljnije od Montgomeryja i ne moram reći da j na mene uticala njihov očigledna užasnutost.

"Moramo im dati primer", reče Moreau. "Uopšte ne sumnjam da je grešnik bio čovek-leopard.Alikako to možemo dokazati? Voleo bih, Montgomery, da si držao pod kontrolom svoju potrebu za mesom i da nisi uvodio te uzbuđujuće novotarije. Sada se zbog toga možemo naći u neprilici."

"Bio sam smešna budala", reče Montgomery."Ali stvar je napravljena i vi ste rekli da bi ih mogao uhvatiti, znate..."

"Moramo se sada pozabaviti time",reče Moreau."Pretpostavljam da, ako bilo šta krene naopako, M'ling se može brinuti o sebi?"

"Nisam baš tako siguran u M'linga", reče Montgomery.

"Mislim da bih ga trebao poznavati."

Posle podne smo Moreau, Montgomery, ja i M'ling krenuli preko ostrva, prema jazbinama u klisuri. Nas trojica smo bili naoružani.M'ling je nosio malu sekiricu, koju je koristio pri seči granja za vatru, i nekoliko namotaj ažice

Moreau je imao, prebačen preko ramena, ogromni govedarski rog.

"Videćeš okupljanje životinjskog naroda",reče Montgomery. "Ima se šta videti!"

Moreau putem nije rekao ni reči, ali je njegovo grubo,belo lice bilo mrzovoljno.

Prešli smo klanac, u kojem se isparavao potočić vrele vode i, sledeći zavojitu stazu kroz trstiku, došli smo do širokog prostora,u celosti prekrivenog gustom, prašnjavo žutom tvari,za koju verujem da je bio sumpor. Preko ruba brežuljka obraslog korovom, bljeskalo se more. Došli smo do neke vrste plitkog prirodnog amfiteatra i zaustavili se.Tada se Moreau oglasio rogom, prekinuvši pospani mir tropskog poslepodneva.Mora da je imao jaka pluća. Zvuk roga se pojačavao između vlastite jeke i na kraju je počeo probijati uši.

"Ah!", reče Moreau puštajući da zakrivljeni instrument opet padne na njegov bok.

Odmah se začula lomljava među žutom trstikom i zvuk glasova iz guste, zelene džungle oko močvare kroz koju sam trčao prethodnog dana. Tada su se, na tri ili četiri tačke na rubu sumpornog područja, pojavili groteskni likovi životinjskog naroda koji su žurili prema nama. Nisa mogao suzbiti nadolazeće užasavanje kada sam primetio kako jedan po jedan kaskaju među drvećem ili trstikom i dolaze teškim koracima preko vruće pare. Moreau i Montgomery su bili prilično mirni i tek sam silom prilika stajao uz njih.

Satir je stigao prvi, neobično nestvaran zbog sene koju je bacao i pare uzburkane njegovim kopitima. Iza njega je iz šipražja izašao monstruozni nespretnjaković, kombinacija konja i nosoroga,žvačući vlat trave pri dolasku. Zatim su se pojavili žena-svinja i dve žene-vukovi, iza njih veštica lisica-medved s crvenim očima na šiljastom crvenom licu,a za njima drugi. Svi su žurili.Kada su pristupili, počeli su se dodvoravati Moreau i pevati, gotovo ne vodeći računa jedan o drugome, delove druge polovine litanije Zakona."On je ruka koja ranjava, on je ruka koja leči", i tako redom. Kada su se približili na razmak od oko trideset metara, zaustavili su se klanjajući se na kolenima i laktovima, bacajuć usput belu prašinu po glavama.

Pokušajte zamisliti tu sliku! Nas trojica obučenih ljudi, s našim nakaznim pratiocem crna lica, stojimo na velikom prostoru žute prašine obasjane suncem, ispod sjajnog plavog neba, okruženi skvrčenim monstrumima koji su izvodili začudne pokrete. Neki od njih su izgledali gotovo kao ljudi s nežnim izrazima i gestama, neki kao bogalji,neki tako jako iskrivljeni kao da izlaze iz naših najstrašnijih snova. Uz to, visoke linije trstike u jednom smeru i gusti splet palmina drveća na drugoj strani,delili su nas od klanc s jazbinama, a na severu se nalazio magličasti obzor Pacifičkog oceana.

"Šezdeset dva,šezdeset tri", brojio je Moreau."Još četvorica."

"Ne vidim čoveka-leoparda", rekoh.

Tada se Moreau ponovno oglasio sa svojim velikim rogom,a na njegov zvuk se čitav životinjski narod počeo savijati i puzati u prašini. Tada se pojavio čovek-leopard.Šuljao se iz trstike, saginjući se do zemlje i pokušavajući se pridružiti, iza Moreauovih leđa, krugu bića koja su bacala prašinu.Poslednji je stigao mali majmunoliki čovek.Ranije pristigle životinje ugrejane i umorne od savijanja,zlokobno su ga pogledavale.

"Mir!", reče Moreau svojim čvrstim snažnim glasom i životinjski narod je seo na bedra i odmarao se od odavanja počasti.

"Gde je tumač Zakona?", reče Moreau, a dlakavo sivo čudovište pogne svoje lice u prašinu.

"Reci reči!", reče Moreau.

Odjednom su svi u klečećem položaju, njišući se s jedne na drugu stranu, stal bacat sumpor rukama-najpre desna ruka i šaka prašine, zatim leva. Počel s još jednom pevati svoju neobičnu litaniju. Kada su došl do"ne jesti meso ili perad, to je Zakon", Moreau je podigao svoju vitku, belu ruku.

"Stop!", zavikao je i nastala je apsolutna tišina. Mislim da su svi znali i bojali se onoga što će doći.Gledao sam naokolo njihova neobična lica. Kada sam ugledao njihovo preplašeno držanjei prikriveni strah u očima,čudio sam se kako sam ikada mogao verovati da su oni ljudi.

"Taj Zakon je bio prekršen!", rekao je Moreau."Niko ne može poeći",čulo se stvorenje bez lica sa srebrnom kosom. "Niko ne može pobeći", ponavljao je klečeći krug životinjskog naroda.

"ko je on?",zavikao je Moreau i gledao uokolo njihova lica, pucketajući bičem. Promatrao sam hijenu-svinju kako snuždeno gleda, a tako je radio i čovek-leopard. Moreau je zastao gledajući to stvorenje, koje je gmizalo prema njemusa sećanjem na strah od beskrajnog mučenja."ko je on?", ponovio je Moreau gromkim glasom. "Zao je onaj ko krši Zakon", pevao je tumač Zakona. Moreau je gledao u oči čoveka-leoparda i činilo se da kopa po samoj duši stvorenja.

"ko krši Zakon?", reče Moreau skrećući pogled sa žrtve i okrećući se prema nama.(Izgledalo mi je da u njegovom glasu čujem prizvuk trijumfa.)

"Vraća se u kuću boli!", vikali su svi. "Vraća se u kuću boli,o gospodaru!"

"Natrag u kuću boli, natrag u kuću boli", mumljao je čovek-majmun kao da mu se ideja svidela.

"Da ličuješ?", reče Moreau okrećući se natrag prema krivcu."Prijatelju moj, hej!"

Čovek-leopard,oslobođen Moreauova pogleda, uspravio se iz klečećeg položaja i, sa zažarenim očima i ogromnimo čnjacima koji su bljeskali ispod njegovih naboranih usana,skočio jeprema svom mučitelju. Uveren sam da ga je samo gubitak razuma ili neizdrživi strah mogao naterati na taj napad. Izgledalo je da se svih šezdeset čudovišta diglo protiv nas. Izvukao sam revolver. Dva lika su se sudarila. Video sam kako Moreau posrće od naleta čoveka-leoparda. Oko nas se čula besna vika i zavijanje.Svi su se brzo pokrenuli. Za trenutak sam pomislio da je to bila opšta pobuna. Besno lice čoveka-leoparda je bljesnulo pored moga kada ga je M'ling poterao. Video sam žute oči čoveka-hijene kako sjaje od uzbuđenja.Držao se kao da je odlučio da me napadne. I satir je zurio u mene preko zgrbljenih ramena hijene-svinje.Čuo sam prasak Moreauova pištolja i video ružičasti bljesak kako preleće preko gužve. Čitava gomila se okrenula u smeru od sjaja pucnja, pa je i mene povukla privlačn sil tog pokreta. Već sledećeg trenutka sam trčao u divljoj gomili u progonu za čovekom-leopardom.

To je sve što mogu određeno reći. Video sam kako je čovek-leopard udario Moreaua, a zatim se, dok sam bezglavo trčao, sve zavrtelo oko mene. M'ling je bio na čelu, progoneći begunca iz blizine. lza je, s obešenim jezikom i u velikim skokovima, trčala žena-vučica. Sledio je svinjski narod,skvičeći od uzbuđenja,i dva čoveka-goveda u belim zavojima. Tek iza svih je sledio Moreauu gomili životinjskog naroda, s nakrivljeni slamnatim šeširom širokog oboda, revolverom u ruci i stršećom,slabašnom, belom kosom. Pored mene je trčala hijena-svinja održavajući korak i prikriveno me gledajući svojim zlobnim očima, a drugi su dolazili iza nas brbljajući i vičući.Čovek-leopard je napredovao probijajući put kroz dugačku trstiku koja se vraćala nazad kada bi on prošao.Režao je M'lingu u lice. Našli smo izgaženu stazu kada smo stigli do šipražja. Progon je nastavljen kroz šipražje još pola kilometra, a zatim je zaronio u gusto zelenilo koje je jako usporavalo naše kretanje, iako smo bili u gomili. Lišće nas je udaralo u lice, vlaknaste puzavice su nas lovile ispod brade ili su nam se omatale oko naših bokova a trnovite biljke su se zabadale u našu izderanu odeć i naše meso-

Hodao je na sve ćetiri kroz ovo", dahtao je Moreau sada tačno ispred mene.

"Niko ne može pobeći", reče vuk-medved, smejući mi se u lice,uzbuđen od lova. Odjednom smo se našli između stenja i videli stvorenje kako lagano trči na sve četiri i reži na nas preko ramena. Na to je vučji narod počeo uzbuđeno zavijati.Stvorenje je jo šbilo obučen i naudaljenosti je njegovo lice izgledalo ljudski ali njegovo držanje na sve četiri noge je bilo mačje,a pritajeno spuštena ramena tipična za lovljenu životinju.Skakao je preko nekih bodljikavih grmova sa žutim cvetovima koji su ga prikrivali. M' ling je bio na pola puta do njega.

Mnogi od nas su već izgubili početnu brzinu, pa su sekretali dužim i polaganim koracima. Dok smo prelazili otvoreni prostor, video sam da se proganjanje raširilo odstupa u liniju. Hijena-svinja je trčala tik uz mene,promatrajući me pritom i nabirući gubicu u režeći smeh.Na rubu stenja, primećujući da stiže na brežuljak, na kojem mi se prišuljao u noći mog dolaska,čovek-leopard je skrenuo u nisko raslinje, ali je Montgomery primetio njegov manevar i krenuo za njim. I tako, dašćući,sudarajući se s kamenjem, izboden od trnja, zadržavan od paprati i trske, pomagao sam progoniti čoveka leoparda koji je prekršio Zakon, dok je hijena-svinja trčala meni uz bok, divljački se smejući. Posrtao sam, vrelo mi se u glavii srce mi je udaralo u rebra. Bio sam smrtno umoran i više se nisam usudio izgubiti vezu s progoniteljima, jer bih se inače našao sam s tim strašnim pratiocem. Teturao sam napred usprkos beskrajnom umoru i zagušljivoj vrućin itropskog poslpodneva.

Konačno je žestina lova popustila. Sterali smo nesretnog divljaka- Moreau nas je s bičem u ruci nateravao u nepravilnoj liniji i sada smo lagano napredovali vičući jedan na drugoga i stežući obruč oko žrtve. On se bešumno kretao i bio je nevidljiv u grmlju,kroz koje sam bežao od njega za vrieme ponoćnog progona.

"Polako!", vikao je Moreau. "Polako!"

Krajevi linije su se savijali oko gustog niskog raslinj i stezali oko nakaze.

"Nemojte nagliti!",čuo se Montgomeryjev glas iz gustiša.

Nalazio sam se na kosin iznad grmlja. Montgomery i Moreausu udarali dole na plaži. Polako smo napredovali kroz isprepletenu mrežu grana i lišća.Šipražje je bilo tiho."Natrag u kuću boli, u kuću boli, u kuću boli!", zavijao je glas majmunolikog čoveka dvadesetak metara dalje. Kada sam to čuo, oprostio sam nesretniku sav strah koji je uterao u mene.Čuo sam kako pucketaju grančice i grane šibaju pod teškim korakom konja-nosoroga s moje desne strane. Tada sam odjednom, kroz zeleni poligon u polumraku, ispod bujnog raslinja ugledao stvorenje koje sm lovili.Stao sam. Zgrčio se što je više mogao, a njegove svetleće zelene oči su me gledale preko ramena.Može izgledati čudno ta proturečnost u meni i ne mogu je objasniti, ali odjednom, gledajući to stvorenje u savršenom životinjskomdržanju,sa svetlećim očima i nesavršenim ljudskim licem, iskrivljenim od užasa, shvatio sam njegovu ljudskost. Sledećeg trenutka će ga videti drugi progonitelji i bće nadvladan i zarobljen i opet će doživeti užasno mučenje u ograđenom prostoru. Odjednom sam izvukao revolver,uperio ga između njegovih užasnutih očiju i pucao. Kada sam to učinio, hijena-svinja je ugledala stvorenje i bacila se na njega sa Žestokim uzvikom, zabadajući svoje žedne zube učovekov vrat.Svugde oko mene čulo se njihanje i pucketanje raslinja pod navalom životinjskog naroda.Pojavljivalo se jedno lice za drugim.

"Nemoj ga ubiti Prendick!", vikao je Moreau. "Nemoj ga ubiti." Video sam ga kako se pognuto probija ispod lišća velike paprati.

Sledećeg trenutka je drškom biča oterao hijenu-svinju i zajedno s Montgomeryjem je držao na udaljenosti uzbuđeni mesožderski životinjski narod, a posebno M'linga,od tela koje je još podrhtavalo. Biće sive kose je njuškalo telo pod mojom rukom. Ostale životinje su me gurale životinjskom žestinom da mogu pogledati izbliza.

"Do biesa Prendick!",reče Moreau. "Želeo sam ga." "Ža omi je", odgovorio sam, iako mi zapravo nije bilo žao. "To je bilo poriv trenutka." Osećao sam se bolesno od napora i uzbuđenja. Okrenuo sam se i probio put izvan gomile životinjskog naroda. Krenuo sam uz brdo sam, prema višem delu pobrežja.Čuo sam kako trojica u belo umotanih ljudi goveda, vuku žrtvu prema vodi, dok je Moreau uzvikivao zapovedi.

Sada mi je bilo lako biti sam.Životinjski narod je pokazivao sasvim ljudsku radoznalost za mrtvo telo i sledilo ga je u gustoj gomili, njuškajući i režeći na njega,dok su ga ljudi-goveda vukli dole prema plaži. Došao sam do rta i promatrao Ijude-goveda, crne nasuprot večernje mnebu, kako vuku teško telo prema moru. Um mi je kao val preplavila svest o neizrecivoj besciljnosti događanja na ostrvu. Na plaži, između stena ispod mene, su se nalazili: majmunoliki čovek, hijena-svinja i nekoliko drugih iz životinjskog naroda, stojeći oko Montgomeryja i Moreaua. Svi su bili još jako uzbuđeni i nastavili su svoje dosadno izražavanje lojalnosti Zakonu. Sada sam osetio potpunu uverenost da je hijena-svinja bila umešana u ubistvo kunića. Prevladalo me čudno uverenje da osim grubosti linija i ružnoće oblika, pred sobom imam čitavu sliku ljudskog života u minijaturi, splet instinkta, razuma i sudbine u njihovom najjednostavnijem obliku. Leopardu se dogodilo da propadne: u tome je bila sva razlika.

Jadni nesretnik!Jadni nesretnici. Počeo sam uviđati lošiju stranu Moreauove okrutnosti. Ranije nisam razmišljao o bolu i muci koje su te jadne žrtve doživljavale nakon što su izašle iz Moreauovih ruku. Drhtao sam samo na dane stvarnog mučenja u ograđenom prostoru, ali to mi je sada izgledalo tek kao manji deo mučenja. Ranije su oni bili životinje s instinktima potpuno prilagođenima okruženju i sretni kao što samo živa bića mogu biti. Sada su se zapleli u lance čovečanstva,živeli su u strahu koji nikada ne nestaje,brinuli se o Zakonu koji nisu mogli shvatiti. Njihova prividna ljudska egzistencija je počela u agoniji kao unutrašnja borba i strah od Moreaua. Zašto sve to? Mučila me lakomislenost svega toga.

Da je Moreau imao neki razuma cilj, mogao bih osetiti barem malo simpatije prema njemu. Inače nisam baš tako osetljiv na bol. Mogao bih mučak malo oprostiti da mu je motiv bila samo mržnja. Ali on je bio tako neodgovoran,tako krajnje neobziran! Njegova radoznalost, njegova luda, besciljna istraživanja su ga vukla napred. Bića su bila izbačena u divljinu, na otprilike godinu dana, da se bore, posrću, pate i konačno bolno umru. Bili su nesretni u sebi. Stara životinjska mržnja ih je pokretala da prete jedni drugima, a Zakon ih je zadržavao od kratke žestoke borbe i konačnog kraja njihovih prirodnih neprijateljstava.Tih se dana moj strah od životinjskog naroda združio s mojim strahom od Moreaua. Zapao sam u bolesno stanje, duboko i trajno, različito od straha koje je ostavilo trajne ožiljke u mom umu. Moram priznati da sam izgubio veru u zdravlje sveta kada sam video bolni nered na ovom ostrvu. Slepa sudbina, golemi nemilosrdni mehanizam.Izgledalo je da reže i oblikuje tvorevinu postojanja i ja, Moreau (sa svojom strašću za istraživanjem), Montgomery (sa svojom strašću za pićem),životinjski narod sa svojim instinktima i umnimo graničenjima, bili smo gaženi nemilosrdno, neizbežno,usred beskrajne složenosti njenih nezaustavljivih kotača.Ali to stanj nije se pojavilo odjednom. Zaista mislim da sam malo požurio govoreći o njemu.

                    

nastavci _Roman u nastavcima