Gijom Apoliner, Pisma za Lu

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, izraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom