Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea

Prošlo je nešto više od pedeset godina otkako je Maks Brod, životni prijatelj Franca Kafkea i najbolji poznavalac njegove književnosti, posthumno objavio sabrana dela jednog od najvećih pisaca XX veka. Gotovo istovremeno, ili nešto pre toga, štampana su Kafkina Pisma Mileni, u redakciji Vilije Hase, dugogodišnjeg prijatelja novinara i prevodioca, Milene Jesenske, koja je nakon ulaska Nemaca u Prag predala Hasu pisma koja joj je Kafka upućivao dvadesetih. Bežeći iz okupiranog grada, Has je pisma ostavio rođacima, da bi ih preuzeo 1945. Jesenske više nije bilo, a on u razgovoru kaže kako je sasvim siguran da Milena ne bi bila protiv objavljivanja, ai da je dobio testamentarno odobrenje" od njenog muža. No pre svega priređivač štedro razgovara Maksu Brodu u širokom govoru Hasu Brodu prepustio mu je široki govor prvim pismima i prepustio mu se širokom pismom. opisuje istorijat prepiske i svoj višegodišnji rad na pripremi zbirke ( vremenska kvalifikacija" inače nedatiranih pisama, redigovanje koje je podrazumevalo različite intervencije, pogotovu strogo vođenje računa o živim ličnostima koje se u pismima spominju i, naravno, izostavljanje svega što je Jesenska svojom rukom precrtala; Has naglašava da će, u nekom budućem kritičkom izdanju, postupak sigurno biti drugačiji).

Koliko mi je poznato, u svetu su se tada pisma prevodila prema Hasovom izdanju, pa su se tako pojavila i na srpskom, u uvek otkrivalačkim ,,Metamorfozama" Vaska Pope, u prevodu Zdenke Brkić.

Može se pretpostaviti da je tada mlada beogradska novinarka Ane Šomlo, koja se upravo u to vreme suočila sa vlastitom spisateljskom vokacijom, doživela trenutak prosvetljenja - ne samo prepoznavanja nego i identifikacije.

Najveća prepreka bilo je odsustvo pouzdanih podataka iz života osoba čije bi ime govorilo - naravno, pored onih koje su Kafkina pisma nudila. Ali hrabrosti i odlučnosti Šomlovoj nije nedostajalo. Osnovna ideja je bila da sačini romanesknu rekonstrukciju o ,,pronađenim" pismima Jesenske, sa uvodnom fiktivnom prolegomenom. Kafkinih pisama tu nije bilo. Pod naslovom Milenina pisma Kafki knjigu je objavila Književna zajednica Novog Sada, 1988.

Danas, nakon dve decenije, pojavila se ista i jednovremeno potpuno drugačija knjiga pod naslovom-citatom Bila sam tvoje more (Pešić i sinovi, 2005), koja neslućeno nadmašuje prvi pokušaj. Dobili smo pravi, dvostrani, epistolarni roman, bez uvodne priče, u kome su sučeljena Kafkina i Milenina pisma (105 Kafkinih i 86 Mileninih), uz kratak Predgovor autora, kojim nas spisateljica upoznaje sa istorijatom svojih traganja. Upoznaje i istovremeno ostavlja da žalimo što ovo uzbudljivo svedočenje nije artikulisano kao proza ​​koja bi pre koju deceniju bila nazvana ,,fantastikom realnosti" a danas odličnim postmodernističkim rezultatom. Tragajući za čvrstim tlom na kome se, ispisujući Milenine epistole, mogla je osetiti sigurnim, Ana Šomlo nas je obavestila o preprekama o okolnostima sa kojima se skoro nikada nije suočila. imaginarnim protivnikom barikadama, kao i iznenadnim iskrsnućima sa-učesnika, pomagača, prijatelja-pomoćnika i dobrih vila lišeni detaljniji opis svih ovih zbivanja, sve do urednih bibliografskih podataka i preciznih obavještenja o doprinosu živih saradnika ili neočekivanih pojava knjiga koje olakšavaju kretanje u zadatom krugu. Dobili bismo dopunu klasičnih epistolarnih formi u znaku savremenih hibridnih postupaka visoke žanrovske i prozne stilizacije, decentan uzorak sa dvostrukim dejstvom. No i bez toga transformacija je neočekivano postignuta. Upravo to je razlog koji ispisuje ovu belešku o knjizi za koju verujem da će u našoj savremenoj književnosti zauzeti mesto koje zaslužuje.

Ono što današnjem izdanju prepiske daje pojačanu fabulativnu delotvornost nije bilo šta dopisano, jer toga nema, već - kako bi se dramaturškim jezikom reklo: nova postavka, poput rediteljskih otkrivalačkih čitanja starih dramskih tekstova. Milenina obraćanja i odgovori sučeljeni su sa Kafkinim kako ih je naša spisateljica pročitala sa nepogrešivim osećanjima za njihovu dramsku tenziju, iako su obe zbirke, one u kojoj se nalazila samo pisma Jesenske, odnosno samo Kafkina, bile dovoljne da privuku svojim romanesknim potencijalom. Međutim, novim potezom, ukrštanjem epistole, odnosno nastojanjem da se jednom povežu prema autorkinom osećanju za dramsku formu, uspostavila se nova ravan od prvorazrednog značaja. U prepisku započetu obraćanjem prevodioca piscu radi razjašnjenja profesionalnih nedoumica, uneo je prvo Kafka nešto više od uobičajenih komunikacija te vrste, iznenađen tananim prodorima Jesenske u tekst, da bi relativno brzo sve preraslo u strasnu sudeonika složene ljubavne jednačine u ritmu istorijskog vremena, otkrivajući ono što se vezuje vidljivo i nevidljivo.

Za tumača je uvek izazovna imaginarna vaga koja funkcioniše nezavisno od svesnih nastojanja autora. Za to mi se sa pojavom druge knjige Ane Šomlo otvorio izazovan pretekst: vrednosni plan koji se jedva može precizno definisati. Jer u novoj organizaciji nisu primarni, uslovno rečeno, ni složeniji siže, ni razuđenija fabula, ni zaoštravanje kontroverzi (što je uvek dobrodošlo), već ono jedva vidljivo ili nevidljivo tkanje koje se samo od sebe konstituiše i daje celinu guštinu i višeslojnost.

Gustinu? Milenine lepe ljubavne ispovesti bile su iu prvi mah višeslojne, ne osporavajući ni u čemu čistotu epistolarnog žanra. Ali, u potezu Ane Šomlo došla je do izražaja druga vrsta nastojanja, naizgled protivrečnog. Ona je, uz sva podstrekivanja imaginacije u razmatranju ljubavne priče, morala da se povinuje jednom uslovljavanju - nepobitnostima Kafkinih pisama - te je dopustila da sam sled epistola obezbedi neku vrstu unutrašnjeg prostora od znatnog uticaja na percepciju. Posle pristojnog građanskog obraćanja ai neke vrste Kafkine potresenosti Mileninom kontemplacijom, stvorena je nevidljiva zona u kojoj je Ana Šomlo znala tanano da pronikne, povinujući se zakonitostima ljubavnog funkcionisanja i lucidno kreirajući njihovo samorodno dejstvo. I tu se dogodilo ono najvrednije: Kafka i Milena su potpuno drugačijim putevima postali ravnopravni u svojim različitostima, odnosno upravo u spoju koji ukazuje iz perspektive Ane Šomlo. I ne samo to. Samim sučeljavajućim efektom, bez ikakve tekstualne intervencije, dopunjen je Kafkin portret u ključu Milene Jesenske, izuzetno delotvoran i visoko pozicioniran u celini dvostrukog epistolarnog zbira. Sama postavka je u mnogo čemu preciznije, čak i potpunije odredila karakter adresata i adresata. ,,Da su duvali neki drugi vetrovi", kaže Ana Šomlo u svojoj uvodnoj reči, i time sugeriše mogućnost drugačijih zbivanja, pa samim tim i drugačijih poteza junaka, dajući nam slobodu da ih projektujemo prema vlastitom izboru. Možda su se ,,drugačiji vetrovi" upravo osnažili ukrštajci mogli su naše spisateljice, otkrivajući što smo ponekad drugačije usmerene, iako su samo i neke strane drugačije usmerene, naravno. Kafka i Milena Jesenska ostali netaknuti.

Drugačiji a isti Kafka? Reč je o složenom, često kontroverznom duhovnom spektru osobe sa teškom čitljivom unutrašnjom ukrštenicom. Kafkin odnos prema Jesenskoj, njegova pisma pogotovu, puni su protivrečnih pretpostavki, posebno kada je trebalo doneti odluku ili ostvariti namere i želje, uvek ugrožene strahom i nesigurnošću. Da bi se moglo navesti kao dokaz Kafkine trajne psihičke nestabilnosti koja je nesumnjivo uslovljavala literaturu kakvu je upravo tih godina ispisivao. Jesensku je, pak, Ana Šomlo s punom uverljivošću portretisala kao osobu daleko jednostavniju, ,,realniju", u ljubavi jednosmerniju, za aktivnosti ljubavi kadriju. Mada ovde nemamo nikakvih podataka o dve decenije života Jesenske ,,posle Kafke", kao ni o svemu tri godine Kafkinog života ,,posle Milene" - pre svega, posle Milene" - pre svega, posle Milene" na uverenost Ane Šomlo da je ljubavna veza Kafke i Jesenske bila presudna za njihov život.

Velika Kafkina sputanost, u svemu pa iu njihovom ljubavnom trouglu, i Milenina apsolutna nesputanost u svemu a pogotovu u ljubavi, osnova su najznačajnije komponente romana koja se pred Anom Šomlo neupitno otvorila sugerišući joj da od ove različitosti načina epicentra priče i upravo time presudno doprinose narativnoj knjizi i romanskoj knjizi. Verujem da će dobri poznavaoci Kafkinog dela razuđenije ući u ovu korelaciju. Kafkina veza sa Jesenskom i ,,dokazi" koji će se proisteći ne samo iz njegovih pisama nego i iz imaginarnih odgovora druge strane konceptualizovanih rukom Ane Šomlo postaće, možda, nova građa za tumače. Makar i alternativno. I to pre svega na ravni ,,svemogućeg boga detalja", osvetljavajući unutrašnji odnos adresanta i adresata. Ako je zamisao bila da lik Jesenske bude polifono različit od drugog učesnika ljubavne formule - to je realizovano izuzetno suptilno. Tome moramo dodati još jednu bitnu okolnost: Kafkini epistolarni iskazi pisani su bez primisli da bi jedan dan mogao postati ,,literatura", dok su Milenina pisma nastala iz književnih pobuda, i to proznom veštinom izuzetnom i za visoko rangiranog pisca. je itekako ograničavala da se čak kaže da se u ovoj na prvi pogled isključujućoj dvojnosti nalazi prednost spisateljica, upravo zato što je gradila lik apsolutno slobodne, ničim ograničene. ličnosti, u svojoj njenoj autarhičnosti, ali ipak iu osvetljenju druge epistolarne strane. I ne samo to: u knjizi Bila sam tvoje more pred nama je delotvorniji Kafin lik, jer je u njemu objavio nešto što nismo mogli videti u Pismima Mileni.

Jedna druga vrsta analize, koja bi bila zasnovana na detaljnom poređenju tekstova i njihovih tokova, dobro bi došla i potpisnici ove beleške u nekom prethodnom periodu. Danas - preostaje mi samo nada da će knjiga Bila sam tvoje više provocirati poznavaoce Kafkinog dela kod nas ili u svetu da joj se akribično posvete, kada se pre ili kasnije pojavi u prevodu na neki od ,,svetskih" jezika i zauzme zasluženo mesto na globalnom književnom polju. Letopis MS

Isaiah Berlin, Pisma

Obeležje velikog pisca pisama nije broj poslatih pisama, već broj koji se potom sačuvaju. Po ovom standardu, Isaija Berlin se svakako mora ubrojati među najvažnije dopisnike modernog doba. Njegova pisma su slali i sačuvali ljudi zanimljivi i visoko pozicionirani kao i on sam, tako da su ove privatne komunikacije takođe vredni javni zapisi, pružajući jedinstvenu perspektivu o posleratnim događajima u Britaniji, Americi i širem svetu. Naravno, puna su tračeva i - kao i u svojim objavljenim spisima - Berlin se dotiče velikih pitanja, a da se uvek ne bori sa njima. Ali ih je radost čitati i pažljivo ih je uredio Berlinov posvećeni izvršilac Henri Hardi, uz pomoć Dženifer Holms.1 Nijedno ime nije prošlo nezapaženo, nijedna referenca nije ostala nepotpuna. Čitalac se prenosi u posleratni Oksford, upravo u trenutak kada je Oksford, zahvaljujući Laburističkoj partiji, preuzimao Britaniju.

Berlin je bio poznat po svojoj pričljivosti, čiji su razgovori fascinirali i šarmirali njegovu publiku. Takođe je bio duboko zainteresovan i naklonjen drugim ljudima. Zaista, ako postoji jedna pozitivna osobina iznad svih ostalih koja se može uočiti u ovim pismima, to je stalno obnovljena naklonost – za koju je Berlin bio nagrađen za života od strane ogromnog kruga svojih prijatelja, a u smrti odanošću onih koji se trude da sačuvaju uspomenu na njega. Nije bio nekritičan, a pisma sadrže neke upečatljive stranice razaranja – G. D. H. Kola (Berlinovog prethodnika kao profesora društvene misli u Čičelu), omraženog Isaka Dojčera, Majkla Postana i E. H. Kara – na kojima Berlinova veoma stvarna antipatija prema sovjetskim apologetama dolazi do izražaja. Niti je bio potpuno oslobođen dvoličnosti – pišući, na primer, nežnu izjavu prijateljstva A. L. Rouzu, dok je drugim dopisnicima izražavao svoj iskreni prezir prema tom čoveku. Ali, kako i sam Berlin priznaje, mučila ga je „preterana želja da udovolji“, želja koja je svuda očigledna u pismima i koja je možda zaista bila njegova glavna mana kao ljudskog bića - budući da ga je navela da ne govori u odbranu liberalnih vrednosti koje se sada povezuju sa njegovim imenom - da to nije bilo tako duboko neophodno za njegovu ireničnu ličnost.

Period koji pokrivaju ova pisma bio je period posleratnog oporavka Britanije, koji je laburistička vlada učinila bolnim, a opasnim marksistima i njihovim drugovima koji su izašli sa drevnih univerziteta, čija je primarna lojalnost bila Sovjetskom Savezu. Dva faktora poslužila su za vakcinaciju Berlina protiv komunističke bolesti: njegova ratna iskustva u britanskoj ambasadi u Vašingtonu, koja su ga učinila duboko svesnim dubine i važnosti „posebnog odnosa“; i njegove sopstvene veze sa Rusijom i Baltičkim zemljama (rođen je u Rigi). Berlin je tečno govorio ruski i posetio je Sovjetski Savez posle rata u okviru svojih diplomatskih dužnosti, upoznavši pesnikinju Anu Ahmatovu koja je duboko uticala na njegov pogled na sovjetski „eksperiment“. Imao je rođake u Sovjetskom Savezu i stoga nije želeo da ih dovede u opasnost javno govoreći o njima. Ali iz istog razloga, bio je duboko sumnjičav prema onima koji su se osećali slobodno da hvale veliku mašinu za ubijanje sa svojih sigurnih pozicija na Zapadu.

Ovi ljudi su zauzimali visoke položaje u diplomatskom, akademskom i političkom establišmentu, a Berlin ih je mogao izbeći samo odricanjem od svog društvenog života. Naučio je da se vešto kreće u levičarskim krugovima i znao je kada da se pridruži kolektivnoj osudi „desničarskih antikomunističkih reakcionarnih“ i kada da ostane diskretno tih. Za konzervativca moje klase, odraslog šezdesetih godina, koji je tačerističku revoluciju video kao dašak svežeg vazduha, ovaj aspekt ser Isaije nije izazivao simpatije. Meni je, osamdesetih i devedesetih godina, delovao kao slab i donekle bekrvan apologeta starog levičarsko-liberalnog statusa kvo. Opisao sam ga kao takvog u londonskom Tajmsu, u članku koji je brzo postao ozloglašen i podjednako brzo zakajan. Osvrćući se, vidim da je moj članak bio bolan i nepravedan. Ignorisao sam kvalitete koji su bili potrebni Berlinu kada je trebalo da odvrati britansku elitu od sovjetskih simpatija i vrati je u transatlantski tabor.

Kako ova pisma otkrivaju, Berlin ne bi imao nikakav uticaj da je branio slobodna tržišta, ustavnu monarhiju, englesko običajno pravo ili nasledne elite iz svoje kule od slonovače u romanu „Svi duše“. Ono što je našoj zemlji bilo potrebno u to vreme, a što je dobila u ser Isaiji, bio je briljantan autsajder, koji je mogao da govori novim jezikom istorije i njenih nezadovoljstava jednako tečno kao marksisti, koji je mogao da pozove vannastavne resurse da internacionalizuje debatu i koji se mogao bez napora kretati u višim slojevima društva, sa elokventnim tokom ideja koje se nikada ne bi smatrale dogmatskim ili pokazivačkim.

Teškoća Berlinove pozicije kao simbola posleratnog oksfordskog establišmenta je očigledna u svim ovim pismima. On stalno brine da bi mogao da uvredi članove elite; on čvrsto odbacuje kao zbunjujuće, nebitne ili zle one figure na „desnici“ koje su levičari izdvojili za napad – uključujući Evelin Vo, Karla Jaspersa, Majkla Oukšota, Fridriha Hajeka, Majkla Polanjija i Kingslija Amisa, sa kojima je trebalo da se složi; On strastveno izjavljuje (svom prijatelju filozofu Mortonu Vajtu) svoju nepokolebljivu posvećenost levičarskim ciljevima i potrebu da zbije redove protiv antikomunista poput Mortimera Adlera; i nepokolebljiv je u tome da ne bi trebalo da se suprotstavljamo komunizmu nekim rivalskim sistemom verovanja ili kvazireligioznom odanošću, već samo arsenalom koji pružaju naše slobodne institucije i naši otvoreni umovi.

Ali Berlinove misli stalno lutaju u drugim pravcima. Fascinira ga Tolstojeva filozofija duše i tla; privlači ga de Mestr, navodno kao studija slučaja, ali u stvari kao vodeći glas kontraprosvetiteljstva; on evocira sofisticiranost društva devetnaestog veka i često posećuje Prustov svet visokih veza i boemskog šarma. Sarađuje sa Irvingom Kristolom na poduhvatu „Susret“, koji podrazumeva osnivanje antikomunističkog kulturnog organa u Londonu (koji, kako se ispostavlja, finansira CIA). Prihvata viteštvo od kraljice (opisujući ručak sa Njenim Veličanstvom u veoma duhovitom pismu Edmundu Vilsonu), a na izborima 1960. čak glasa za konzervativce - pravdajući se pred ser Morisom Bourom samoironičnim rečima, opisujući sebe kako se stidi što je na strani „strašnog reda konzervativnih poslanika“ i generalno ponižavajući sebe na način koji je još nepotrebniji s obzirom na prezir koji je sam izrazio prema Bouri (svom prethodniku kao ikoni više klase Oksforda) u pismu Džonu Sparouu ​​šest godina ranije.

Sve ovo čini fascinantno štivo, a Berlinov živahan stil i pomalo istrošena erudicija čine ga živopisno prisutnim čitaocu - lik koji je istovremeno šarmantan i autoritativan, svakako nadmašen stvarima, a istovremeno i simpatično ranjiv. Uzgredna zapažanja su često veoma prodorna - posebno njegovi opisi Toskaninijevog dirigovanja i njegov dirljiv portret Haima Vajcmana, prvog predsednika Izraela i ličnog prijatelja. Berlinova moć zapažanja nikada nije izoštrenija nego kada je usmerena ka samom sebi, i jasno je da nije bio samouveren član nijedne sredine u kojoj se nadao da će zablistati. Pisma su napisana tokom intelektualnih vladavina DŽ. L. Ostina, Gilberta Rajla i P. F. Strosona, a pišući Mortonu Vajtu povodom Ostinove smrti 1960. godine, Berlin odaje duboku počast čoveku koji je, više od bilo koga drugog, simbolizovao strogost i dostignuća oksfordske posleratne filozofije. Berlin je proveo mnogo vremena u Americi, pozivan da drži ugledna predavanja na Harvardu, Prinstonu i drugde. Ali njegovo srce je bilo u Oksfordu i u njegovim sobama u Ol Soulsu, koje je zamenio za kuću tek nakon braka sa Alin Halban 1955. godine. To što je bio tako uspešan student uprkos invaliditetu heteroseksualnih sklonosti - koje su, sa stanovišta levičarske ortodoksije, graničile sa kriminalom - svedoči o Berlinovoj društvenoj spretnosti. Istina, Berlin nije bio toliko seksualno uzbuđen da bi se time hvalio. Ipak, u izuzetno iskrenom pismu upućenom Alis Džejms (snaji Vilijama Džejmsa) on izražava svoju nelagodnost prema gej univerzitetskoj kulturi. Bio je ona vrsta stidljivog heteroseksualca koji se gnuša predatorske i podmukle atmosfere homoseksualnog staklenika, a mnoga njegova pisma ženama sugerišu stalnu čežnju za majčinskom figurom koja će čvrsto držati vrata spavaće sobe zatvorena.

Šta bi trebalo da mislimo o Isaiji Berlinu? Svakako bi trebalo da mu oprostimo zbog njegovog stava prema levičarskom establišmentu: ono što sada deluje kao očajanje verovatno je bila jedina efikasna antikomunistička taktika u to vreme, čak i ako je poslužila učvršćivanju levičarsko-liberalnih stavova koji su od tada dominirali britanskim intelektualnim životom. Njegova odbrana negativne slobode (slobode kao ličnog suvereniteta) ima trajnu vrednost, kao i njegova kritika „pozitivne“ alternative – ideje slobode kao „osnaživanja“ – koja dolazi do izražaja kad god egalitaristi pokušaju da nas „oslobode“ od naših tradicionalnih sloboda.

Mnogi takođe hvale Berlina zbog njegove odbrane „pluralizma“, pripisujući mu stav da ljudska bića imaju različite i neuporedive vrednosti, za koje se ne može pružiti konačno ili zajedničko tlo. Ova ideja zaista igra veliku ulogu u Berlinovim kasnijim i opširnijim spisima, a njegovi glavni branioci, Majkl Ignatijev i Džon Grej, učinili su je delom „berlinskog liberalizma“. Ali uopšte nije jasno šta to znači, niti kako bi Berlin želeo da to brani. Na kraju krajeva, Berlin je bio zagovornik osnovnih humanitarnih vrednosti; verovao je u vladavinu prava i težnju ka nepristrasnoj pravdi; nije imao vremena za ubice ili njihove apologete i bio je oštar kritičar okrutnosti u svim njenim oblicima. Kako se ovo svodi na „pluralizam“, ne znam, i da li je to kompatibilno sa različitim stavovima o drugim i manje važnim pitanjima koja ne razlikuju Berlina od ostatka nas.

Predstavljajući ga publici na prvom predavanju u čast Ogista Konta na Londonskoj školi ekonomije u maju 1953. godine, Majkl Oukšot je zlobno opisao Berlina kao „jednog od velikih intelektualnih virtuoza našeg vremena, Paganinijevu ideju“. Ovaj zlobni podsmeh nije sasvim bez istine, i Berlin se prisetio epizode ​​(na jednoj od kaseta transkribovanih u ovoj knjizi) sa očiglednom tugom. Ali, baš kao što je Paganini ostavio tu jednu besmrtnu ideju (Kapris br. 24), utkanu u uzvišene skupove varijacija Šumana, Bramsa, Rahmanjinova i drugih, zauzevši tako svoje mesto među ostalim muzičkim besmrtnicima, tako je i Berlin stvorio tu jednu veliku razliku između negativne i pozitivne slobode, na kojoj su kasniji mislioci izgradili svoje brojne plodne varijacije, a koja mu je dodelila malo, ali trajno mesto u filozofskom panteonu.Izvor

Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842.

Filadelfija, 4 juni 1842 

 Dragi moj Snodgrass, 

 Kako se to dešava da u ovim poslednjim danima nikada ne dobijem poslanicu od vas? Jesam li te uvredio nekim svojim zlim delima? — ako da, kako? Bilo je vreme kada si mogao odvojiti nekoliko minuta povremeno s ionalno za zajedništvo sa prijateljem.

Sa zadovoljstvom vidim da ste postali samostalni vlasnik “Visiter”; i ovo me podseća da moram da zahvalim tvojoj pristrasnosti za mnoge laskave izjave o sebi. Kako to, ipak, da časopis najviše klase još nikada nije uspeo u Baltimoru? U poslednje vreme često sam razmišljao koliko bi bolje bilo da ste mi se pridružili u projektu časopisa u Monumental City-u, umesto da se bavite “Visiterom” - časopisom koji se još nikada nije uspeo oporaviti od mauvais odeura koji mu je prenio Hewitt. Bez obzira na mnoge neuspehe u Baltimoru, i dalje sam čvrsto uveren da je B vaš grad najbolje prilagođen za takav časopis kakav predlažem, od svih u Uniji. Da li ste ikada ozbiljno razmišljali o ovoj temi.

Imam jedan predlog. Možda se sećate moje priče objavljene pre otprilike godinu dana u "Grahamu" pod naslovom "Ubistva u ulici Morgue". Tema mu je bila domišljatost u otkrivanju ubice. Upravo sada stavljam završnu tačku na sličan članak, koji ću nazvati "Misterija Marie Roget - nastavak 'Ubistava u ulici Morgue'." Priča je zasnovana na priči o stvarnom ubistvu Meri Sesilije Rodžers, koje je izazvalo ogromno uzbuđenje, pre nekoliko meseci, u New-Yorku. Ja sam se bavio dizajnom na vrlo jedinstven i [stranica 2:] potpuno nov način. Zamišljam niz gotovo tačnih slučajnosti koje se dešavaju u Parizu. Mlada griseta, neka Marie Roget, ubijena je pod potpuno sličnim okolnostima kao i Mary Rogers. Tako u prisustvu pokazivanja kako je Dupin (heroj iz Rue Morgue) razotkrio misteriju Marienog ubistva, ja, zapravo, ulazim u vrlo rigoroznu analizu stvarne tragedije u New-Yorku. Nijedna tačka nije izostavljena. Ispitujem d, svaki po jedan, mišljenja i argumente naše štampe o toj temi, i pokazujem (mislim na zadovoljavajuće) da se ovoj temi još nikada nije pristupilo. Štampa je bila potpuno na pogrešnom mirisu. U stvari, zaista verujem, ne samo da sam pokazao pogrešnost ideje da devojka nije žrtva bande kako se pretpostavlja, nego sam naznačio ubicu! Moj glavni cilj je, međutim, kao što ćete lako razumeti, analiza principa istrage u slučajevima sličnog karaktera. Dupin obrazlaže stvar sve vreme.

Članak će, uveren sam, biti od opšteg interesa, s obzirom na prirodu svoje teme. Iz razloga koje bih vam mogao spomenuti u nastavku, želim ga objaviti u Baltimoru, i ne bi postojao kanal koji je tako ispravan kao novine pod vašom kontrolom. Sada je priča dugačka - zauzela bi dvadeset pet stranica Graham's Magazina - i za mene vredi sto dolara po uobičajenoj ceni Magazina. Naravno, nisam mogao priuštiti da vam napravim apsolutni poklon - ali ako ste voljni da ga uzmete, reći ću 40 dolara. Da se javim u vezi s tim - ako je moguće povratom pošte?

Jeste li gledali Griswoldovu knjigu poezije? To je najnečuvenija smicalica, i iskreno želim [strana 3:] da je “iskoristite”.

Ako još niste primetili moje povlačenje iz Graham's Magazina, shvatio bih kao veliku uslugu ako biste to učinili na sledeći način. Čak i ako ste to primetili, ovo bi moglo ući.

Iz nesumnjivog autoriteta saznajemo da se gospodin Poe povukao iz uredništva “Graham's Magazina”, te da je njegovo povlačenje obavljeno sa majskim brojem, bez obzira na izostavljanje svih najava o tome u broju za jun. Primećujemo da je “Boston Post”, u pronalaženju prave zamerke krajnje neukoj i lakomislenoj recenziji “Zanonija” koja se pojavljuje u junskom broju, govorio o tome kao iz pera gospodina Poea. Dovoljan bi bio i najmanji pogled da nas u to uveri. G. P. nikada ne bi bio kriv za gramatičke greške, a da i ne govorimo o pukoj „bačvi", koja sramoti kritiku. Kada je gospodin P. on ikada spelovao vezu, vezu, na primer, ili koristio tako apsurdnu frazu kao "dostignuto" umesto postignuto? Također smo potpuno uvereni da dotična kritika nije delo gospodina Griswolda, koji je (ma kakve god bile njegove sposobnosti kao sastavljača knjige poezije) u svakom slučaju pristojan pisac engleskog jezika. Čini se da je članak rukotvorina nekog podređenog koji je postao prožet maštovitošću da oponaša neke osobenosti dikcije gospodina Poea. Priličan haos je napravio od toga! Ne objaviti povlačenje gospodina P u [strana 4:] junskom broju, bio je čin najveće nepravde; i kao takve ga denunciramo. Talentovan čovek može se povremeno podvrgnuti prisvajanju njegovih članaka od strane drugih koji insinuiraju tvrdnju o autorstvu, ali to je daleko drugačija i mnogo neugodnija stvar stvara kada otkrije da je th pozvan da bude otac uobraženosti, neznanja i lakomislene drskosti magarca.

Stavite ovo u redakciji, ny moja draga S., i budite mi zauvek pozdravljeni. Priznaćete da će to biti čin pravde.

Piši odmah i vjeruj mi[,]
Tvoj prijatelj.
Edgar Poe
Ako stavite u [e] pasus pošaljite mi broj posetilaca.

Izvor

Poova pisma ,vidi

PISMA

PISMA

• Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata
  
• Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842.
  
• Stefan Zweig, poruka pre samoubistva
  
• Isaiah Berlin, Pisma
  
• Herman Hese i Luiz Rinser 
• Henrik Senkjevic, Pismo uredniku 
• Karel Čapek, Poštanska bajka 
• Tesla -  Pupin, izgubljena pisma 
• Bodlerova veličanstveno obožavateljsko pismo Wagneru 
• Delovi Kafkinog pisma ocu 
• Nepoznato pismo Ernsta Jingera Ivi Andriću
• Izvod iz Ničeovog pisma Hajnrihu Kezelicu o Dostojevskom 
• Bodler Wagneru 
• Prepiska između Frojda i Junga  
• Andre Žid, jedno pismo 
• Gete, pismo Šileru 
• Gijom Apoliner, Pisma za Lu
• Džon Kits - Fani Braun
• Henri Miler i Krucio Malaparte, 
• Hiperion Belarminu
• Bjelinski, Pismo Gogolju
• Roza Luksemburg, Pisma iz zatvora
• Otvoreno pismo Eleni Ferante- ko god da bila
• Jingerovo pismo Ivi Andriću. Duplo
• Antonen Arto i Žak Rivijer - prepiska
• Četiri pisma Danilu Kišu
• Frida Kalo Dijegu Riveri
• Geteovo pismo Rajnhardu
• Frensis Skot Ficdžerald, Pismo Robertu Klarku
• Pisma Semjuela Beketa, IV MIŠOLOVKA - DER ZEUGE
• Pisma Semjuela Beketa: II- Beket u Beogradu; III Za sve je kriv moj pogani karakter
• Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom
• Gustav Flober pismo Žorž Sandovoj
• Henri Barbusse, Pisma supruzi 1914-1917
• Petar Kocić, pisma Milki Vukomanović
• Pisma iz rata, Jacques Vaché, Lorijn
• Gustave Flaubert pisma Ernestu Ševalijeu
• Franc List Karolini Sen -Vitgenštajn
• Tomas Man - Herman Hese, prepiska
• Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu
• Gustave Flaubert, Louisi Colet Croisset
• Delovi pisama Olje Ivanjicki i Leonida Šejke
• Viktor Igo Adeli Fuše pismo
• Bulgakov - Pismo Staljinu
• Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)
• Fernando Pesoa, neposlati pismo
• Pismo Borislava Pekića Danilu Kišu
• Hakslijevo pismo Orvelu: 1984 i Vrli novi svet
• Oldus Haksli, Džordžu Orvelu o " konačnoj revoluciji" -pismo
• Pismo Fani Braun, Džon Kits
• Anton Pavlovič Čehov i Olga Kniper, prepiska
• Anton Pavlovič Čehov bratu Nikolaju, Pismo
• Marina Cvetajeva, Rajneru Mariji Rilkeu
• Marina Cvetajeva - Borisu Leonidoviću Pasternaku
• Pismo Pape Jovana Pavla II ženama
• Pismo Jul Brinera profesoru Čehovu
• Prepiska Slavoja Žižeka i Nadežde Tolokonikove
• Pismo James Joyce-a Grantu Richardsu
• James Joyce- Nori Barnacle, Pismo
• James Joyce Henrik Ibsen-u
• Pismo Oskara Daviča Miroslavu Krleži
• Pismo Chestertonu
• Vili Vimer kancelaru Gerhardu Šrederu
• Pismo lorda Chandosa Francisu Baconu
• René Descartes,PISMO PICOTU
• Marcello Bernardi - Pismo Katarini
• Petnaesto pismo - Bela Hamvas
• Hannah Arendt, Heinrich Blücher, PISMA Između četiri zida
• Albert Kami, Pismo nemačkom prijatelju
• Emil Zola, "Optužujem"
• Antonen Arto piše Pablu Picasu
• Abelar i Eloiza
• Markuze prepiska sa Hajdegerom
• Hana Arent Martinu Hajdegeru
• Albert Anštajn i rašlje - pisma
• Albert Anštajn i Mileva-pisma
• Pismo Alberta Anštajna nepoznatoj devojčici
• Rudolf Til, Pismo kao uvodna reč
• AntonioTabucchi, Pismo Nimfe Kalipse Odiseju
• Pisma Ludviga van Betovena
• Mozart Constanzi, odaslano iz Dresdena, Pismo
• Friedrich Hölderlin, Pismo majci
• Friedrich Holderlin Luizi Nast
• Friedrich Schiller grofici Marti fon Ahauzen
• Lord Bajron, Terezi Gvičoli
• Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
• Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea
  
• Onore de Balzak Evelini Hanskoj
• Flober Žorž Sandovoj
• Halil Džubran i Mej Zijada
• Pismo prijatelju - Branko Miljković
• Ivan Turgenjev Mariji Savinoj
• Deni Didro - Sofiji Volan pismo
• Suzana Tamaro - Anima Mundi
• Pismo nerođenom detetu - Oriana Fallaci
• Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn
• Johan Volfgang Gete - Grofici Augusti Stolberg
• Akutagawa Ryunosuke, Oproštajno pismo
• Kralj Henri VIII Ani Bolen
• Nikola Tesla, Pismo majci
• Charli Chaplin ~ Pismo
• PISMO PICOTU, René Descartes skinuti duplo 
  
• Pismo Hitleru
• Pismo Zorana Radmilovic

A

• Abelar i Eloiza
• Albert Anštajn i rašlje - pisma
• Albert Anštajn i Mileva-pisma
• Pismo Alberta Anštajna nepoznatoj devojčici
• Andre Žid, jedno pismo 
• Antonen Arto i Žak Rivijer - prepiska
• Antonen Arto piše Pablu Picasu
• Gijom Apoliner, Pisma za Lu
• Hana Arent Martinu Hajdegeru
• Hannah Arendt, Heinrich Blücher, PISMA Između četiri zida

B

• Lord Bajron, Terezi Gvičoli
• Onore de Balzak Evelini Hanskoj
• Henri Barbusse, Pisma supruzi 1914-1917
• Pisma Semjuela Beketa, IV MIŠOLOVKA - DER ZEUGE
• Pisma Semjuela Beketa: II- Beket u Beogradu; III Za sve je kriv moj pogani karakter
• Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom
• Isaiah Berlin, Pisma
• Marcello Bernardi - Pismo Katarini
• Pisma Ludviga van Betovena
• Bjelinski, Pismo Gogolju
• Bodlerova veličanstveno obožavateljsko pismo Wagneru 
• Bodler Wagneru 
• Pismo Jul Brinera profesoru Čehovu
• Bulgakov - Pismo Staljinu

C

• Pismo lorda Chandosa Francisu Baconu
• Charli Chaplin ~ Pismo
• Pismo Chestertonu
• Marina Cvetajeva, Rajneru Mariji Rilkeu
• Marina Cvetajeva - Borisu Leonidoviću Pasternaku

Č

• Karel Čapek, Poštanska bajka 
• Anton Pavlovič Čehov i Olga Kniper, prepiska
• Anton Pavlovič Čehov bratu Nikolaju, Pismo

D

• Pismo Oskara Daviča Miroslavu Krleži
• René Descartes,PISMO PICOTU
• Deni Didro - Sofiji Volan pismo

Đ,Dž

• Halil Džubran i Mej Zijada

F

• Pismo nerođenom detetu - Oriana Fallaci
• Otvoreno pismo Eleni Ferante- ko god da bila
• Frensis Skot Ficdžerald, Pismo Robertu Klarku
• Flober Žorž Sandovoj
• Gustave Flaubert, Louisi Colet Croisset
• Gustave Flaubert pisma Ernestu Ševalijeu
• Prepiska između Frojda i Junga  
• 
  

G

• Gete, pismo Šileru 
• Geteovo pismo Rajnhardu
• Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn
• Johan Volfgang Gete - Grofici Augusti Stolberg

H

• Hakslijevo pismo Orvelu: 1984 i Vrli novi svet
• Oldus Haksli, Džordžu Orvelu o " konačnoj revoluciji" -pismo
• Petnaesto pismo - Bela Hamvas
•  Kralj Henri VIII Ani Bolen
• Herman Hese i Luiz Rinser 
• Hiperion Belarminu
• Friedrich Hölderlin, Pismo majci
• Friedrich Holderlin Luizi Nast
• Pismo Hitleru

I

• 
  
• Viktor Igo Adeli Fuše pismo
• Delovi pisama Olje Ivanjicki i Leonida Šejke

J

• 
  
• Nepoznato pismo Ernsta Jingera Ivi Andriću
• Jingerovo pismo Ivi Andriću Duplo
• James Joyce- Nori Barnacle, Pismo
• James Joyce Henrik Ibsen-u
• Pismo James Joyce-a Grantu Richardsu

K

• Delovi Kafkinog pisma ocu 
• Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
• Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea
• Frida Kalo Dijegu Riveri
• Albert Kami, Pismo nemačkom prijatelju
• Četiri pisma Danilu Kišu
• Džon Kits - Fani Braun duplo
• Pismo Fani Braun, Džon Kits duoli 
• Petar Kocić, pisma Milki Vukomanović

L

• Franc List Karolini Sen -Vitgenštajn
• Roza Luksemburg, Pisma iz zatvora
• Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

M

• Tomas Man - Herman Hese, prepiska
• Markuze prepiska sa Hajdegerom
• Henri Miler i Krucio Malaparte, 
• Pismo prijatelju - Branko Miljković
• Mozart Constanzi, odaslano iz Dresdena, Pismo

N

• 
  
• Izvod iz Ničeovog pisma Hajnrihu Kezelicu o Dostojevskom 

P

• Pismo Pape Jovana Pavla II ženama
• Pismo Borislava Pekića Danilu Kišu
• Fernando Pesoa, neposlati pismo
• Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842.

R

• Pismo Zorana Radmilovica
• Akutagawa Ryunosuke, Oproštajno pismo
• 
  

S

• Henrik Senkjevic, Pismo uredniku 
• Friedrich Schiller grofici Marti fon Ahauzen

T

• AntonioTabucchi, Pismo Nimfe Kalipse Odiseju
• Suzana Tamaro - Anima Mundi
• Tesla -  Pupin, izgubljena pisma 
• Nikola Tesla, Pismo majci
• Rudolf Til, Pismo kao uvodna reč
• Ivan Turgenjev Mariji Savinoj

V

• Pisma iz rata, Jacques Vaché, Lorijn
• Vili Vimer kancelaru Gerhardu Šrederu
• Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu

Z

• Emil Zola, "Optužujem"
• Stefan Zweig, poruka pre samoubistva

Ž

• Andre Žid, jedno pismo 
• Prepiska Slavoja Žižeka i Nadežde Tolokonikove

Korespodencija : Herman Hese i Luiz Rinser

 

Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luise Rinser. Pojavilo se u brojnim novinama kao "Otvoreno pismo". ]

Godine 1946, pisac Herman Hese, koji je živeo u Švajcarskoj od 1919. i koji je kritikovao nacionalsocijalizam posle 1933, žalio se na nedostatak uvida i samopravednost kod svojih nemačkih sunarodnika. Zamerio je Nemcima što su se žalili na svoju materijalnu situaciju dok su prećutkivali svoju podršku Hitleru i to što su tek nakon svega postali članovi otpora. Takođe je krititikovao svoje sunarodnike zato što su gledali sa visine one u egzilu, poput Tomasa Mana, koji se aktivno borio protiv Trećeg rajha. Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luizi Rinser. Objavljeno je u brojnim novinama kao „Otvoreno pismo“.

Knjizevnica Luiz Rinser je u ratu izgubila muža, a 1944. je uhvacena nakon denuncijacije. Pa ipak, na početku rata, napisala je tekst u kom je sa simpatijama pisala o nacional-socijalizmu. U svakom slučaju, 1946. složila se s kritikama Hermana Hesea i požalila se na “nedostatak ponosa i uvida” kod Nemaca. Po njenom sudu, oni su odbijali priznati političku realnost.

Pismo Hermana Hesea: Čudno je to sa pismima iz svoje zemlje. Mesecima je pismo iz Nemačke za mene bilo čudan i uvek radostan događaj. Ono je donelo vest da je prijatelj za kojeg sam se brinuo, o kome dugo nisam ništa čuo, još uvek živ. I tako sam mogao da bacim pogled, koliko god bio nasumičan i nepouzdan, na zemlju koja govori mojim jezikom, kojom sam poverio svoje životno delo i koja mi je do pre nekoliko godina davala hleb i moralno opravdanje za moje delo.
Takva su pisma uvek bila iznenađenje, bila su usredsređena na važne stvari i u njima nije bilo dokonog brbljanja; često su pisana u velikoj žurbi [ . . . ].
Potom su pisma postala češća i duža [ . . . ]. Mnoga od njih mi nisu pružala nikakvo zadovoljstvo i nisam imala nikakvu želju da odgovorim na njih. [ . . . ]
Zatvorenik u Francuskoj, ne mladić već oženjen čovek sa decom, dobro obrazovan industrijalac sa fakultetskom diplomom, pitao me je šta je po mom mišljenju trebalo da uradi jedan pristojan, dobronameran čovek za vreme Hitlera. Čovek na njegovom položaju, tvrdio je, nije mogao sprečiti bilo šta što se dogodilo ili da se na koji način suprotstavi Hitleru; to bi bilo bezumno, koštalo bi ga sredstava za život, slobodu i na kraju života. Mogao sam samo da odgovorim da su razaranje Rusije i Poljske, opsada Staljingrada i ludilo istrajavanja sve do groznog kraja također podrazumevali određene opasnosti, ali da su se nemački vojnici prepuštali svemu tome s entuzijazmom. I zašto nemački narod nije uspeo prozreti Hitlera pre 1933? Zar nije događaj kao što je Minhenski puč mogao rano da im pokaže šta je on zapravo? Zašto su, umesto da podržavaju i neguju Nemačku Republiku, jedino zadovoljavajuću posledicu Prvog svetskog rata, bili skoro jednoglasni u njenom sabotiranju, glasajući za Hindenburga, a kasnije i za Hitlera, pod kojim je, bez sumnje, postalo vrlo opasno ponašati se kao dostojanstveno ljudsko biće? [ . . . ]
Na primer, postoje svi ti moji stari poznanici koji su mi godinama pisali, ali su prestali kada su saznali da sam pod strogim nadzorom i da dopisivanje sa mnom može imati vrlo neugodne posledice. Sada me obaveštavaju da su još uvek u zemlji živih, da su oduvek mislili na mene s ljubavlju i da su mi zavideli na sreći da živim u raju Švajcarske, i da, čega moram biti svestan, nikada nisu gajili simpatije prema tim prokletim nacistima. Ali mnogi od ovih mojih starih poznanika godinama su bili članovi partije. Sada mi pričaju kako su tokom svih tih godina bili jednom nogom u logoru, a ja sam dužan da im odgovorim da su jedini antinacisti koje mogu shvatiti ozbiljno koji su sa obe noge bili u logoru, a ne jednom u logoru a drugom u partiji. . [ . . . ]
Zatim, tu su i prostodušni, bivši članovi Omladinskog pokreta, koji mi pišu da su se u partiju učlanili oko 1934. godine posle teške unutrašnje borbe, samo da bi obezbedili spasonosnu protivtežu divljim, brutalnim elementima. I tako dalje.
Drugi imaju privatne komplekse. Žive u potpunoj bedi, more ih ozbiljne brige, a ipak imaju papir, mastilo, vreme i energiju da mi pišu duga pisma u kojima izražavaju svoj prezir prema Tomasu Manu i ogorčenost vremena što mi je taj čovek prijatelj.
Drugu grupu čine bivše kolege i prijatelji koji su godinama otvoreno i bezrezervno podržavali Hitlerov trijumfalni napredak. Sada mi pišu dirljiva prijateljska pisma, pričaju mi sve o njihovim svakodnevnim životima, o štetama koje su im napravile bombe i o kućnim brigama, o svojoj deci i unucima, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije isprečilo između nas, kao da nisu u ubijanju prijatelja i rođaka moje žene koja je Jevrejka i u diskreditovanju i uništavanju mog životnog dela pomogla. Niko od njih ne kaže da se kaje, da danas gleda stvari u sasvim drugom svetlu, da je bio u zabludi. I niko od njih ne kaže da je bio i namerava da ostane nacista, da ni za čim ne žali, da se drži svojih stavova.
Nađi mi nacistu koji se držao svojih stavova kada su stvari krenule na gore! Muka mi je od tih ljudi! Nekolicina ljudi koja mi piše pisma očekuje od mene da svoju vernost vratim Nemačkoj, da dođem nazad i da pomognem u prevaspitavanju naroda. Još pregršt ljudi me poziva da dignem svoj glas u svetu, da kao neko neutralan i humanitarno protestujem protiv ovlaštenja i propusta okupatorskih sila. Kako mogu biti tako naivni, tako potpuno neupućeni u svet i vreme, tako dirljivo, sramno detinjasti!

Ostario sam i umorio se, a uništavanje mog rada [ . . . ] mojim je poslednjim godinama dalo ton razočaranja i tuge. [ . . . ]
Među dobrim stvarima u kojima još uvek mogu uživati, koje mi i dalje pričinjavaju zadovoljstvo i nadomeštaju tamnu stranu, su retki, ali nepobitni pokazatelji da autentična duhovna Nemačka i dalje živi. Niti ih tražim niti ih nalazim u vrevi sadašnjih proizvođača kulture i demokrata po lepom vremenu, već u takvim zadovoljavajućim manifestacijama odlučnosti, budnosti i hrabrosti, dobre volje i samopouzdanja lišenog iluzija, kao što je vaše pismo. Hvala vam na tome. Čuvajte seme, očuvajte veru svetlošću i duhom. Malo vas je, ali vi ste možda so zemlje.

Pismo Luiz Rinser:

[ . . . ] Sve što pišete je tačno. Niko ništa nije uradio, svi hoće da budu denacifikovani. [ . . . ] Kao što niko ne može da bude arijanizovan, niko ne može biti ni denacifikovan. Za mene, nacizam je karakter, neporeciva crta karaktera.
Kako se sudskim dekretom neko može osloboditi od mana koji počivaju u samoj njegovoj prirodi! Možeš se osloboditi jedino dugim, teškim procesom promene; to je drugačije. Nalazim da je naročito odvratno kada ti ljudi sada govore: Ja sam bio samo pasivan sledbenik (Mitläufer). Do srži bi me bilo sramota da kažem tako nešto. Bolje biti zli, pravi nacista, vođen od strane samog đavola, nego puki pasivni sledbenik. Kakav manji ponos i uvid!
[ . . . ]
Postoji ovde u Nemačkoj mnogo gore stvari, o kojima ništa ne pišete. Postoji, na primer, strah od socijalizma, koji traži promene i u velikim i u malim stvarima. Iz ovih ljudi kuljaju lepe reči: sloboda, poštovanje, lepota, nemačka kultura [ . . . ] i oni nisu skloni tome da sagledavaju stvarni svet. Nedavno sam bila pozvana na Omladinski kongres u Frankfurtu na Majni. Ljudi su se obraćali ovoj jadnoj, zbunjenoj omladini obogaljenoj ratom, koja nema nade u budućnost, nema novca, samo sve moguće probleme; oni su im pričali o novom Ustavu, o životu prožetom Bogom [ . . . ] a ti mladi ljudi su samo sedeli i nisu rekli ništa. Hoće li napraviti drugu Hoher Meissner koju bi vestacki izradili univerzitetski profesori. Time oni žele da odvuku omladinu od realnog političkog života. (A sve je danas politika…). Govore o nemačkom idealizmu, ali kada se radi o nečemu političkom što je stvarno, ljudi skreću pogled. Na primer, u mom nedavnom govoru u Minhenu, pričala sam o bedi mladih ljudi i zahtevala da se naprave domovi za ugrožene nemačke Besprosonis (mlade beskućnike). Rečeno mi je da se prvo mora sačekati rešenje problema u vezi s nemačkom valutom. Ali gurala sam dalje i suprotstavila Bavarsku vladu još većoj vladi države Hesen, a danas u novinama Neue Zeitung piše da se počelo s izgradnjom tih domova.

Vrlo je teško živeti ovde [ . . . ], ali svugde postoji uticaj qsila. [ . . . ] Mnoge žene mnogo jasnije vide realnost muškaraca. Muškarci se dure jer im više nije dozvoljeno izigravati vojnike. [ . . . ] U vašem divnom pismu, napisali ste mi inteligenciju i pronicljivo oko. Molim vas da verujte tom oku kada vam kažem da ovde postoji jedan segment, ne velik po broju ali značajan po svojoj intelektualnoj vitalnosti i političkim kapacitetima, koji ucestvuje u radu na miru. [ . . . ]

izvor: original

Prevod : Glif

Prepiska između Frojda i Junga

Od 1906. do 1913. godine, Frojd i Jung su razmenili ukupno 360 pisama. Njihove prepiske su prvi put objavljene 1974. godine.

Prvi put su se sreli u Beču, jedanaest meseci od prvog poslatog pisma i tom
prilikom, prema Jungovim rečima, razgovarali neprekidno punih trinaest sati. Većina pisama bave se organizacionim detaljima ili uređivačkom politikom stručnih publikacija i časopisa. Kroz prepisku možemo pratiti razvoj i širenje psihoanalize u drugim zemljama, kao i uvide o „zloupotrebama psihoanalize“; opisani su sukobi unutar njihovog udruženja, razlaz sa Adlerom i borba protiv opozicije... U izabranim odlomcima pisama neposredno je prikazan njihov međusobni odnos od početne relacije otac-sin, iskrenih komplimenata, uvažavanja i međusobnih podsticaja, Frojdovog nestrpljenja da dočeka prispeće pisama (kako sam kaže, jer ima više slobodnog vremena od mladog Junga), njihove zajedničke borbe protiv „krute struje“ u okviru medicinskih krugova, preko postepeno narastajućih razlika u mišljenjima, sve do ključnih nesuglasica izazvanih originalnim Jungovim doprinosom dubinskoj psihologiji, koje su dovele do njihovog konačnog razlaza.

Iščitavanjem prepiske između Frojda i Junga mogu se pratiti oscilacije u njihovom odnosu i kroz promenu u načinu međusobnog obraćanja - od „poštovani kolega” (Frojd) i “visokopoštovani gospodine profesore” (Jung), preko „dragi prijatelju“ (Frojd) i „dragi gospodine profesore“ (Jung);
Frojd Junga u jednom pismu oslovljava sa „dragi prijatelju i nasledniče“ i piše: „Spreman sam da sa Vama ruku pod ruku ovo stoleće izazovem na megdan“, sve do Frojdovih poslednjih oslovljavanja 1913. sa „dragi gospodine doktore“ i Jungovog vraćanja na početno obraćanje sa „visokopoštovani gospodine profesore“. Obojica su, kako Vilijam Mekgir, priređivač njihove prepiske kaže: „Iz ovog prijateljstva i njegovog gorkog kraja dobili stvaralačke impulse [...]. Njihov dijalog predstavlja upravo izazov za analitičko i psihoanalitičko tumačenje, kao i za pronicljiva posmatranja nastanka, delovanja, smisla i okončanja prijateljstva, za odmeravanje svega onoga što ono sadrži u
smislu agresije i projekcije, velikodušnosti i prekora, bljeska duha i perspektivnih saznanja“.

Izbor iz prepiske između Frojda i Junga



1F Beč , Berggase 19.11.04.1906.

Poštovani kolega,

Najtoplije Vam zahvaljujem na pošiljci Vaših Dijagnostičkih studija o asocijaciji, koje sam iz nestrpljenja već nabavio. Naravno, najviše sam se obradovao Vašem najnovijem radu Psihoanaliza i asocijativni eksperiment, jer ste se, oslanjajući se na iskustvo, založili za to da ja iz još netaknutih oblasti naše discipline nisam referisao ništa drugo sem istine. Pouzdano računam sa tim da ćete još češće biti u situaciji da potvrdite moje nalaze, a rado ću prihvatiti i korekcije.

Vaš kolegijalno odani
dr Frojd


7G Cirih, 23.10. 1906. god.

„Visokopoštovani gospodine profesore,

… Lično sam se zauzeo za Vašu terapiju sa entuzijazmom i umem veoma dobro da cenim Vaše izvanredne zasluge. Već sada Vaše učenje znači za nas najveći rast saznanja i predstavlja izraz jedne nove ere sa beskrajnim perspektivama.

Vaš veoma odani Jung“.

11F 1.01. 1907. god.

„Poštovani kolega,

… Ako smem da pokušam da utičem na Vas, onda bih Vam preporučio da otporima, na koje nailazite kao i ja, ne pridajete nikakav poseban značaj i da ne dopustite da toliko deluju na Vaše publikacije. Velika gospoda iz psihijatrije, ipak, znače veoma malo; budućnost pripada nama i našim nazorima, a omladina se – verovatno svuda – stavlja živo na našu stranu.

Vaš najodaniji dr Frojd“.



17J Burghelch-Cirih, 31.03.1907.

Poštovani gospodine profesore,

…Najteži segment, Vaš prošireni pojam seksualnosti, sada sam unekoliko asimilovao i isprobao na raznim konkretnim slučajevima. Što se tiče opštih stvari, uviđam da ste u pravu…
    Sumnje u ispravnost Vašeg učenja mene više uopšte ne muče. Poslednju senku sumnje raspršio je moj boravak u Beču, koji je zaista za mene bio događaj u punom značenju te reči…

Vaš zahvalni Jung


18 F     7.04.1907.

Dragi i poštovani kolega,

...Imao bih želju da Vam više stvari koje sam Vam usmeno izneo ponovim i pismeno. Pre svega, reč je o tome da me je Vaša ličnost ispunila poverenjem u budućnost i sada znam da sam nepotreban kao i mnogi drugi i da ne mogu poželeti nikakvog drugog i boljeg nastavljača i finalistu svoga dela
nego što ste Vi, kakvog sam Vas upoznao. Uveren sam da nećete ostaviti taj posao, jer ste veoma duboko zavirili u njega, pa ste i sami otkrili, u kojoj su meri naše stvari zanimljive, dalekosežne a uz to i lepe...
        Ne možemo izbeći otpore, pa ih onda radije odmah izazovimo. Napad je najbolja odbrana, bar po mom mišljenju. Možda potcenjujete intenzitet otpora u nadi da ćete im doskočiti sitnim ustupcima. Od nas se ne očekuje ništa drugo do negiranje seksualnog nagona. Dakle, priznajmo ga.

Radujući se Vašem odgovoru ostajem
Vaš srdačno odani
dr Frojd



42 F Hotel „Anenhajm“ i „Zehof“na Vrpskom jezeru u Koruškoj
Anenhajm, 2.09.1907.


Dragi kolega,

Znam da ste sada u Amsterdamu, da ste neposredno pred podnošenjem Vašeg opasnog referata ili je to predavanje upravo završeno, znam da ste zauzeti odbranom moje stvari, a ja osećam skoro kao kukavičluk zato što za to vreme tražim gljive po šumama ili se kupam u jednom mirnom jezeru u Koruškoj, umesto da sam branim svoju stvar ili da se bar stavim na Vašu stranu. Radi umirenja kažem samom sebi da je za samu stvar tako bolje, da ćete baš Vi, kao druga osoba, uštedeti bar jedan deo otpora koji bi bio pripremljen za mene, da se tamo neće ništa čuti osim beskorisnih ponavljanja i da ste Vi podobniji za propagiranje. Jer uvek bih konstatovao da nešto u mojoj ličnosti, u mojim
rečima i idejama kao strana stvar odbija ljude, dok su za Vas srca otvorena…
          Da li ste imali sreću ili nesreću ili ćete nešto od toga tek imati, to ne znam, ali bih rado u ovo vreme bio uz Vas i radovao se što više nisam usamljen. Vama bih, ako bi Vam možda zatrebalo ohrabrenja, pripovedao o svojim dugim godinama časne, ali bolne usamljenosti, koje su za mene počele nakon što sam bacio prvi pogled u novi svet. Pričao bih Vam o ravnodušnosti i neshvatanju najbližih prijatelja, o epizodama straha kada sam i sam mislio da grešim i razmišljao: kako da jedan promašeni život još učinim korisnim u interesu svoje porodice. Kazivao bih Vam o uverenju koje se postepeno učvršćivalo i koje se uvek iznova moglo uhvatiti za tumačenje sna kao za stenu u ustalasalom moru i o mirnoj sigurnosti koja me je konačno uzela u svoje krilo i rekla da sačekam sve dok se ne javi jedan glas iz nepoznate gomile moje profesije. Hvala Vam na tome i ne dajte se zavesti u uverenju da ćete doživeti pobedu i uživati u njoj.

Sa srdačnim pozdravima (i željama!)
Vaš dr Frojd

44 J Burghelch-Cirih, 11.09.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

      Diskusija o mom nesrećno prerano završenom referatu bila je tek sledećeg dana, mada nije bilo realnih razloga za njeno pomeranje. Prvi je uzeo reč Bekola [psihijatar iz Graubindena, vodeća ličnost u pokretu protiv alkoholizma] da bi “protestvovao” protiv Vas, protiv mene i protiv histerije u kontekstu Vaše seksualne teorije. (Moralistički prizvuk!). Sat ranije pokušao sam da
se sa njim sporazumem na prihvatljiv način, ali je bilo nemoguće. On Vam velikodušno dozvoljava da pišete knjige i stičete novac, na što čovek može pući od smeha ili se razbesneti. Protiv Vas i protiv mene ne postoji ništa drugo osim besnog i logički neosnovanog afekta… Ono što se, inače, još dešavalo na kongresu, nije, kao i obično, bilo od značaja. Ponovo sam sa zadovoljstvom konstatovao da će psihijatrija bez Vaših ideja neizostavno propasti… Sada još uvek imaju prevagu anatomija i zalaganje za klasifikaciju, dakle, reč je o “sporednim putevima” koji nikuda ne vode…

Sa najlepšim pozdravima i najboljim željama
Vaš veoma odani Jung


45 F Rim, 19.09.1907.


Dragi kolega,
…Evo moj ceterum censeo : osnujmo svoj časopis. Ljudi će psovati, kupovati i čitati. Ove godine borbe ostaće Vam u sećanju kao najlepše godine…

Sa srdačnim pozdravom i u očekivanju Vašeg odgovora
Vaš veoma odani dr Frojd


48 J Burghelch-Cirih, 10.10.1907.


Visokopoštovani gospodine profesore,

… Želim da Vas u jednoj drugoj stvari upitam za stručan savet. Jedna gospođa, koja je lečena od prisilne neuroze, po sopstvenom priznanju uzima me za predmet svojih preteranih seksualnih maštanja koja je ozbiljno opterećuju. Moju ulogu u njenim maštanjima ona spoznaje kao bolesnu, pa se stoga želi odreći mene i potisnuti maštanje. Šta učiniti u tom slučaju? Da li nastaviti lečenje
koje će pacijentkinji, kako priznaje, pričinjavati sladostrasnu radost ili je treba odbiti? Ovakav slučaj Vam je svakako dobro poznat i takvih Vam je preko glave. Šta preduzimate u takvim slučajevima?
         Pre dve nedelje održana je sednica našeg “frojdovskog” udruženja sa oko dvanaest učesnika. Referisao je Riklin [psihijatar na klinici Burghelcli i Jungov saradnik u asocijativnim eksperimentima] o “Ispovestima jedne lepe duše” i dr Majer o jednom slučaju katatonije. Sutra će biti druga sesija na kojoj će referisati dr Bertšinger, direktor iz Šaghauzena, o svojim negativnom iskustvima sa Becolinim veštinama i dr Abraham [Jungov prvi asistent na klinici u Burghelcli,
kasnije najbliži Frojdov saradnik, osnovao 1908. berlinsko udruženje psihoanalitičara] o hotimičnom u seksualnim snovima. Ova se stvar veoma dobro odvija, svuda je veliko interesovanje uz žive diskusije. Čovek ima osećaj radosti što učestvuje u veoma plodonosnom poslu. Nedavno sam za Vašu stvar pridobio i prvog teologa (to je naš klinički sveštenik!). To bi mogao biti događaj…

Sa najlepšim pozdravima i najsrdačnijom zahvalnošću,

Vaš potpuno odani Jung


54 J Burghelch-Cirih, 30.11.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

…Jučerašnja sednica našeg frojdovskog udruženja protekla je u veoma prijatnoj atmosferi. Prof. Blojler je otvorio sednicu sa nekoliko izvanrednih stihovanih napomena koje se odnose na Vaše kritičare. Fon Monakov [u to vreme svetski poznat švajcarski neurolog] je bio prisutan, pa je, naravno, shvatio da se ti stihovi odnose na njega što je veoma zabavljalo sve upućene. Videlo se šta masovna sugestija 25 prisutnih ljudi znači – Monakov se činio sićušnim. Ovog puta je opozicija došla u škripac. Neka to bude dobar predznak za budućnost…
       Kod mene je proteklih pet dana boravio dr Džons iz Londona, veoma talentovan i marljiv mladi čovek, sa osnovnim zadatkom da sa mnom porazgovara o Vašim istraživanjima. Zbog svoje “sjajne izolacije” u Londonu, on još nije dublje pronikao u Vaše probleme, ali je ubeđen u teorijsku neophodnost Vaših postavki. On će biti budući naš oslonac…
        Dr Džons je, kao i moji prijatelji iz Budimpešte, pokrenuo ideju o održavanju kongresa Frojdovih pristalica. Kongres bi trebalo da se održi u Insbruku ili Salcburgu u proleće iduće godine, a trebalo bi ga tako organizovati da učesnici ne budu više od tri dana odsutni od kuće. ..
          Ove nedelje putujem u Ženevu, i to će biti drugi univerzitet, na kome će se širiti Vaše ideje.
Primite najsrdačnije pozdrave

 od Vašeg veoma odanog Junga

55 F Beč, Berggase 19, 8.12.1907.

Dragi prijatelju i kolega,

        Kongres u Salcburgu u proleće 1908. godine učinio bi me veoma ponosnim, ali pretpostavljam da me kao ometajući faktor nećete pozvati da prisustvujem… Vaš Englez mi je veoma simpatičan već iz činjenice njegove nacionalne pripadnosti. Očekujem da Englezi ovu stvar, kada jednom budu spoznali
šta ona znači, više neće ispustiti iz ruku. Prema Francuzima imam manje poverenja, mada su oni u Ženevi ustvari Švajcarci…
       Obradujte uskoro sa svojim novostima Vašeg srdačno odanog
     dr Frojda

iz pisma Jungu (2. januara 1910)


....piše da mu je „kao poslednji razlog potrebe za religijom, pala na pamet infantilna bespomoćnost koja kod ljudi, ipak seže dalje nego kod životinja. Otada oni ne mogu da zamisle svet bez roditelja i sebi uspevaju da priušte nekog pravednog boga i dobroćudnu prirodu, dva najgora falsifikata slike sveta, za koje se mogu optružiti. "

Gete- pismo Šileru

Publika se već dvadeset godina prepire 
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba 
da se raduje što uopšte ima dva čoveka 
oko kojih može da se prepire.
– Gete 1



Johan Volfgang Gete-  Fridrih Šiler

      Najčuveniji par korespondenata u istoriji književnosti su svakako bili Fridrih Šiler i Johan Volfgang fon Gete. Pre nego što su počeli da se skoro svakodnevno posećuju i razmenjuju ideje o književnosti i drugim temama putem pisama, dvojica slavnih pisaca bili su konkurenti i nisu imali mnogo kontakta. Sve se promenilo u junu 1794. kada je Šiler zamolio Getea da piše za književni časopis Hore, što je ovaj prihvatio. Uprkos različitim pogledima na svet, među njima se razvilo blisko prijateljstvo koje je rezultiralo obimnom korespondencijom. O tome koliko je Getea pogodila Šilerova smrt 1805. godine svedoči njegova izjava da je odlaskom prijatelja „izgubio polovinu sebe“( izvor)



Publika se već dvadeset godina prepire
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba
da se raduje što uopšte ima dva čoveka
oko kojih može da se prepire.
– Gete

U pismu Šileru (Schiler) od 31. jula 1799. godine Gete iznosi svoja zapažanja o Miltonovom (Milton) spevu Izgubljeni raj i usput daje svoje tumačenje o mogućem poreklu Kantove ideje o radikalnom zlu:


 „Pored ostalih razmišljanja povodom ovog dela nametnulo mi se i pitanje slobodne volje, o kojoj inače nerado razbijam glavu; ona u ovom spevu, kao i u hrišćanskoj religiji uopšte, igra rđavu ulogu. Jer čim se pretpostavi da je čovek po sebi dobar, slobodna volja postaje besmislena moć da se izbegne izbor dobra i da čovek tako sebi natovari krivicu; a uzme li se da je čovek po prirodi zao ili, da se izrazim određenije, da ga na životinjskom nivou vode njegovi nagoni, onda je slobodna volja kao neka otmena persona koja pretenduje na to da iz prirode deluje protiv prirode. Otuda se takođe vidi kako je Kant nužno morao doći do radikalnog zla i kako filozofi koji smatraju da je čovek po prirodi šarmantan teško izlaze na kraj s njegovom slobodom i zašto se oni tako žestoko bune kad se njihovom dobru na osnovu nagona ne daje baš neka visoka ocena.“
izvor 

________________________
1. Ekerman, Razgovori sa Geteom, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1963 god., strana 78

Gijom Apoliner, Pisma za Lu

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, izraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom