Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea

Prošlo je nešto više od pedeset godina otkako je Maks Brod, životni prijatelj Franca Kafkea i najbolji poznavalac njegove književnosti, posthumno objavio sabrana dela jednog od najvećih pisaca XX veka. Gotovo istovremeno, ili nešto pre toga, štampana su Kafkina Pisma Mileni, u redakciji Vilije Hase, dugogodišnjeg prijatelja novinara i prevodioca, Milene Jesenske, koja je nakon ulaska Nemaca u Prag predala Hasu pisma koja joj je Kafka upućivao dvadesetih. Bežeći iz okupiranog grada, Has je pisma ostavio rođacima, da bi ih preuzeo 1945. Jesenske više nije bilo, a on u razgovoru kaže kako je sasvim siguran da Milena ne bi bila protiv objavljivanja, ai da je dobio testamentarno odobrenje" od njenog muža. No pre svega priređivač štedro razgovara Maksu Brodu u širokom govoru Hasu Brodu prepustio mu je široki govor prvim pismima i prepustio mu se širokom pismom. opisuje istorijat prepiske i svoj višegodišnji rad na pripremi zbirke ( vremenska kvalifikacija" inače nedatiranih pisama, redigovanje koje je podrazumevalo različite intervencije, pogotovu strogo vođenje računa o živim ličnostima koje se u pismima spominju i, naravno, izostavljanje svega što je Jesenska svojom rukom precrtala; Has naglašava da će, u nekom budućem kritičkom izdanju, postupak sigurno biti drugačiji).

Koliko mi je poznato, u svetu su se tada pisma prevodila prema Hasovom izdanju, pa su se tako pojavila i na srpskom, u uvek otkrivalačkim ,,Metamorfozama" Vaska Pope, u prevodu Zdenke Brkić.

Može se pretpostaviti da je tada mlada beogradska novinarka Ane Šomlo, koja se upravo u to vreme suočila sa vlastitom spisateljskom vokacijom, doživela trenutak prosvetljenja - ne samo prepoznavanja nego i identifikacije.

Najveća prepreka bilo je odsustvo pouzdanih podataka iz života osoba čije bi ime govorilo - naravno, pored onih koje su Kafkina pisma nudila. Ali hrabrosti i odlučnosti Šomlovoj nije nedostajalo. Osnovna ideja je bila da sačini romanesknu rekonstrukciju o ,,pronađenim" pismima Jesenske, sa uvodnom fiktivnom prolegomenom. Kafkinih pisama tu nije bilo. Pod naslovom Milenina pisma Kafki knjigu je objavila Književna zajednica Novog Sada, 1988.

Danas, nakon dve decenije, pojavila se ista i jednovremeno potpuno drugačija knjiga pod naslovom-citatom Bila sam tvoje more (Pešić i sinovi, 2005), koja neslućeno nadmašuje prvi pokušaj. Dobili smo pravi, dvostrani, epistolarni roman, bez uvodne priče, u kome su sučeljena Kafkina i Milenina pisma (105 Kafkinih i 86 Mileninih), uz kratak Predgovor autora, kojim nas spisateljica upoznaje sa istorijatom svojih traganja. Upoznaje i istovremeno ostavlja da žalimo što ovo uzbudljivo svedočenje nije artikulisano kao proza ​​koja bi pre koju deceniju bila nazvana ,,fantastikom realnosti" a danas odličnim postmodernističkim rezultatom. Tragajući za čvrstim tlom na kome se, ispisujući Milenine epistole, mogla je osetiti sigurnim, Ana Šomlo nas je obavestila o preprekama o okolnostima sa kojima se skoro nikada nije suočila. imaginarnim protivnikom barikadama, kao i iznenadnim iskrsnućima sa-učesnika, pomagača, prijatelja-pomoćnika i dobrih vila lišeni detaljniji opis svih ovih zbivanja, sve do urednih bibliografskih podataka i preciznih obavještenja o doprinosu živih saradnika ili neočekivanih pojava knjiga koje olakšavaju kretanje u zadatom krugu. Dobili bismo dopunu klasičnih epistolarnih formi u znaku savremenih hibridnih postupaka visoke žanrovske i prozne stilizacije, decentan uzorak sa dvostrukim dejstvom. No i bez toga transformacija je neočekivano postignuta. Upravo to je razlog koji ispisuje ovu belešku o knjizi za koju verujem da će u našoj savremenoj književnosti zauzeti mesto koje zaslužuje.

Ono što današnjem izdanju prepiske daje pojačanu fabulativnu delotvornost nije bilo šta dopisano, jer toga nema, već - kako bi se dramaturškim jezikom reklo: nova postavka, poput rediteljskih otkrivalačkih čitanja starih dramskih tekstova. Milenina obraćanja i odgovori sučeljeni su sa Kafkinim kako ih je naša spisateljica pročitala sa nepogrešivim osećanjima za njihovu dramsku tenziju, iako su obe zbirke, one u kojoj se nalazila samo pisma Jesenske, odnosno samo Kafkina, bile dovoljne da privuku svojim romanesknim potencijalom. Međutim, novim potezom, ukrštanjem epistole, odnosno nastojanjem da se jednom povežu prema autorkinom osećanju za dramsku formu, uspostavila se nova ravan od prvorazrednog značaja. U prepisku započetu obraćanjem prevodioca piscu radi razjašnjenja profesionalnih nedoumica, uneo je prvo Kafka nešto više od uobičajenih komunikacija te vrste, iznenađen tananim prodorima Jesenske u tekst, da bi relativno brzo sve preraslo u strasnu sudeonika složene ljubavne jednačine u ritmu istorijskog vremena, otkrivajući ono što se vezuje vidljivo i nevidljivo.

Za tumača je uvek izazovna imaginarna vaga koja funkcioniše nezavisno od svesnih nastojanja autora. Za to mi se sa pojavom druge knjige Ane Šomlo otvorio izazovan pretekst: vrednosni plan koji se jedva može precizno definisati. Jer u novoj organizaciji nisu primarni, uslovno rečeno, ni složeniji siže, ni razuđenija fabula, ni zaoštravanje kontroverzi (što je uvek dobrodošlo), već ono jedva vidljivo ili nevidljivo tkanje koje se samo od sebe konstituiše i daje celinu guštinu i višeslojnost.

Gustinu? Milenine lepe ljubavne ispovesti bile su iu prvi mah višeslojne, ne osporavajući ni u čemu čistotu epistolarnog žanra. Ali, u potezu Ane Šomlo došla je do izražaja druga vrsta nastojanja, naizgled protivrečnog. Ona je, uz sva podstrekivanja imaginacije u razmatranju ljubavne priče, morala da se povinuje jednom uslovljavanju - nepobitnostima Kafkinih pisama - te je dopustila da sam sled epistola obezbedi neku vrstu unutrašnjeg prostora od znatnog uticaja na percepciju. Posle pristojnog građanskog obraćanja ai neke vrste Kafkine potresenosti Mileninom kontemplacijom, stvorena je nevidljiva zona u kojoj je Ana Šomlo znala tanano da pronikne, povinujući se zakonitostima ljubavnog funkcionisanja i lucidno kreirajući njihovo samorodno dejstvo. I tu se dogodilo ono najvrednije: Kafka i Milena su potpuno drugačijim putevima postali ravnopravni u svojim različitostima, odnosno upravo u spoju koji ukazuje iz perspektive Ane Šomlo. I ne samo to. Samim sučeljavajućim efektom, bez ikakve tekstualne intervencije, dopunjen je Kafkin portret u ključu Milene Jesenske, izuzetno delotvoran i visoko pozicioniran u celini dvostrukog epistolarnog zbira. Sama postavka je u mnogo čemu preciznije, čak i potpunije odredila karakter adresata i adresata. ,,Da su duvali neki drugi vetrovi", kaže Ana Šomlo u svojoj uvodnoj reči, i time sugeriše mogućnost drugačijih zbivanja, pa samim tim i drugačijih poteza junaka, dajući nam slobodu da ih projektujemo prema vlastitom izboru. Možda su se ,,drugačiji vetrovi" upravo osnažili ukrštajci mogli su naše spisateljice, otkrivajući što smo ponekad drugačije usmerene, iako su samo i neke strane drugačije usmerene, naravno. Kafka i Milena Jesenska ostali netaknuti.

Drugačiji a isti Kafka? Reč je o složenom, često kontroverznom duhovnom spektru osobe sa teškom čitljivom unutrašnjom ukrštenicom. Kafkin odnos prema Jesenskoj, njegova pisma pogotovu, puni su protivrečnih pretpostavki, posebno kada je trebalo doneti odluku ili ostvariti namere i želje, uvek ugrožene strahom i nesigurnošću. Da bi se moglo navesti kao dokaz Kafkine trajne psihičke nestabilnosti koja je nesumnjivo uslovljavala literaturu kakvu je upravo tih godina ispisivao. Jesensku je, pak, Ana Šomlo s punom uverljivošću portretisala kao osobu daleko jednostavniju, ,,realniju", u ljubavi jednosmerniju, za aktivnosti ljubavi kadriju. Mada ovde nemamo nikakvih podataka o dve decenije života Jesenske ,,posle Kafke", kao ni o svemu tri godine Kafkinog života ,,posle Milene" - pre svega, posle Milene" - pre svega, posle Milene" na uverenost Ane Šomlo da je ljubavna veza Kafke i Jesenske bila presudna za njihov život.

Velika Kafkina sputanost, u svemu pa iu njihovom ljubavnom trouglu, i Milenina apsolutna nesputanost u svemu a pogotovu u ljubavi, osnova su najznačajnije komponente romana koja se pred Anom Šomlo neupitno otvorila sugerišući joj da od ove različitosti načina epicentra priče i upravo time presudno doprinose narativnoj knjizi i romanskoj knjizi. Verujem da će dobri poznavaoci Kafkinog dela razuđenije ući u ovu korelaciju. Kafkina veza sa Jesenskom i ,,dokazi" koji će se proisteći ne samo iz njegovih pisama nego i iz imaginarnih odgovora druge strane konceptualizovanih rukom Ane Šomlo postaće, možda, nova građa za tumače. Makar i alternativno. I to pre svega na ravni ,,svemogućeg boga detalja", osvetljavajući unutrašnji odnos adresanta i adresata. Ako je zamisao bila da lik Jesenske bude polifono različit od drugog učesnika ljubavne formule - to je realizovano izuzetno suptilno. Tome moramo dodati još jednu bitnu okolnost: Kafkini epistolarni iskazi pisani su bez primisli da bi jedan dan mogao postati ,,literatura", dok su Milenina pisma nastala iz književnih pobuda, i to proznom veštinom izuzetnom i za visoko rangiranog pisca. je itekako ograničavala da se čak kaže da se u ovoj na prvi pogled isključujućoj dvojnosti nalazi prednost spisateljica, upravo zato što je gradila lik apsolutno slobodne, ničim ograničene. ličnosti, u svojoj njenoj autarhičnosti, ali ipak iu osvetljenju druge epistolarne strane. I ne samo to: u knjizi Bila sam tvoje more pred nama je delotvorniji Kafin lik, jer je u njemu objavio nešto što nismo mogli videti u Pismima Mileni.

Jedna druga vrsta analize, koja bi bila zasnovana na detaljnom poređenju tekstova i njihovih tokova, dobro bi došla i potpisnici ove beleške u nekom prethodnom periodu. Danas - preostaje mi samo nada da će knjiga Bila sam tvoje više provocirati poznavaoce Kafkinog dela kod nas ili u svetu da joj se akribično posvete, kada se pre ili kasnije pojavi u prevodu na neki od ,,svetskih" jezika i zauzme zasluženo mesto na globalnom književnom polju. Letopis MS

Isaiah Berlin, Pisma

Obeležje velikog pisca pisama nije broj poslatih pisama, već broj koji se potom sačuvaju. Po ovom standardu, Isaija Berlin se svakako mora ubrojati među najvažnije dopisnike modernog doba. Njegova pisma su slali i sačuvali ljudi zanimljivi i visoko pozicionirani kao i on sam, tako da su ove privatne komunikacije takođe vredni javni zapisi, pružajući jedinstvenu perspektivu o posleratnim događajima u Britaniji, Americi i širem svetu. Naravno, puna su tračeva i - kao i u svojim objavljenim spisima - Berlin se dotiče velikih pitanja, a da se uvek ne bori sa njima. Ali ih je radost čitati i pažljivo ih je uredio Berlinov posvećeni izvršilac Henri Hardi, uz pomoć Dženifer Holms.1 Nijedno ime nije prošlo nezapaženo, nijedna referenca nije ostala nepotpuna. Čitalac se prenosi u posleratni Oksford, upravo u trenutak kada je Oksford, zahvaljujući Laburističkoj partiji, preuzimao Britaniju.

Berlin je bio poznat po svojoj pričljivosti, čiji su razgovori fascinirali i šarmirali njegovu publiku. Takođe je bio duboko zainteresovan i naklonjen drugim ljudima. Zaista, ako postoji jedna pozitivna osobina iznad svih ostalih koja se može uočiti u ovim pismima, to je stalno obnovljena naklonost – za koju je Berlin bio nagrađen za života od strane ogromnog kruga svojih prijatelja, a u smrti odanošću onih koji se trude da sačuvaju uspomenu na njega. Nije bio nekritičan, a pisma sadrže neke upečatljive stranice razaranja – G. D. H. Kola (Berlinovog prethodnika kao profesora društvene misli u Čičelu), omraženog Isaka Dojčera, Majkla Postana i E. H. Kara – na kojima Berlinova veoma stvarna antipatija prema sovjetskim apologetama dolazi do izražaja. Niti je bio potpuno oslobođen dvoličnosti – pišući, na primer, nežnu izjavu prijateljstva A. L. Rouzu, dok je drugim dopisnicima izražavao svoj iskreni prezir prema tom čoveku. Ali, kako i sam Berlin priznaje, mučila ga je „preterana želja da udovolji“, želja koja je svuda očigledna u pismima i koja je možda zaista bila njegova glavna mana kao ljudskog bića - budući da ga je navela da ne govori u odbranu liberalnih vrednosti koje se sada povezuju sa njegovim imenom - da to nije bilo tako duboko neophodno za njegovu ireničnu ličnost.

Period koji pokrivaju ova pisma bio je period posleratnog oporavka Britanije, koji je laburistička vlada učinila bolnim, a opasnim marksistima i njihovim drugovima koji su izašli sa drevnih univerziteta, čija je primarna lojalnost bila Sovjetskom Savezu. Dva faktora poslužila su za vakcinaciju Berlina protiv komunističke bolesti: njegova ratna iskustva u britanskoj ambasadi u Vašingtonu, koja su ga učinila duboko svesnim dubine i važnosti „posebnog odnosa“; i njegove sopstvene veze sa Rusijom i Baltičkim zemljama (rođen je u Rigi). Berlin je tečno govorio ruski i posetio je Sovjetski Savez posle rata u okviru svojih diplomatskih dužnosti, upoznavši pesnikinju Anu Ahmatovu koja je duboko uticala na njegov pogled na sovjetski „eksperiment“. Imao je rođake u Sovjetskom Savezu i stoga nije želeo da ih dovede u opasnost javno govoreći o njima. Ali iz istog razloga, bio je duboko sumnjičav prema onima koji su se osećali slobodno da hvale veliku mašinu za ubijanje sa svojih sigurnih pozicija na Zapadu.

Ovi ljudi su zauzimali visoke položaje u diplomatskom, akademskom i političkom establišmentu, a Berlin ih je mogao izbeći samo odricanjem od svog društvenog života. Naučio je da se vešto kreće u levičarskim krugovima i znao je kada da se pridruži kolektivnoj osudi „desničarskih antikomunističkih reakcionarnih“ i kada da ostane diskretno tih. Za konzervativca moje klase, odraslog šezdesetih godina, koji je tačerističku revoluciju video kao dašak svežeg vazduha, ovaj aspekt ser Isaije nije izazivao simpatije. Meni je, osamdesetih i devedesetih godina, delovao kao slab i donekle bekrvan apologeta starog levičarsko-liberalnog statusa kvo. Opisao sam ga kao takvog u londonskom Tajmsu, u članku koji je brzo postao ozloglašen i podjednako brzo zakajan. Osvrćući se, vidim da je moj članak bio bolan i nepravedan. Ignorisao sam kvalitete koji su bili potrebni Berlinu kada je trebalo da odvrati britansku elitu od sovjetskih simpatija i vrati je u transatlantski tabor.

Kako ova pisma otkrivaju, Berlin ne bi imao nikakav uticaj da je branio slobodna tržišta, ustavnu monarhiju, englesko običajno pravo ili nasledne elite iz svoje kule od slonovače u romanu „Svi duše“. Ono što je našoj zemlji bilo potrebno u to vreme, a što je dobila u ser Isaiji, bio je briljantan autsajder, koji je mogao da govori novim jezikom istorije i njenih nezadovoljstava jednako tečno kao marksisti, koji je mogao da pozove vannastavne resurse da internacionalizuje debatu i koji se mogao bez napora kretati u višim slojevima društva, sa elokventnim tokom ideja koje se nikada ne bi smatrale dogmatskim ili pokazivačkim.

Teškoća Berlinove pozicije kao simbola posleratnog oksfordskog establišmenta je očigledna u svim ovim pismima. On stalno brine da bi mogao da uvredi članove elite; on čvrsto odbacuje kao zbunjujuće, nebitne ili zle one figure na „desnici“ koje su levičari izdvojili za napad – uključujući Evelin Vo, Karla Jaspersa, Majkla Oukšota, Fridriha Hajeka, Majkla Polanjija i Kingslija Amisa, sa kojima je trebalo da se složi; On strastveno izjavljuje (svom prijatelju filozofu Mortonu Vajtu) svoju nepokolebljivu posvećenost levičarskim ciljevima i potrebu da zbije redove protiv antikomunista poput Mortimera Adlera; i nepokolebljiv je u tome da ne bi trebalo da se suprotstavljamo komunizmu nekim rivalskim sistemom verovanja ili kvazireligioznom odanošću, već samo arsenalom koji pružaju naše slobodne institucije i naši otvoreni umovi.

Ali Berlinove misli stalno lutaju u drugim pravcima. Fascinira ga Tolstojeva filozofija duše i tla; privlači ga de Mestr, navodno kao studija slučaja, ali u stvari kao vodeći glas kontraprosvetiteljstva; on evocira sofisticiranost društva devetnaestog veka i često posećuje Prustov svet visokih veza i boemskog šarma. Sarađuje sa Irvingom Kristolom na poduhvatu „Susret“, koji podrazumeva osnivanje antikomunističkog kulturnog organa u Londonu (koji, kako se ispostavlja, finansira CIA). Prihvata viteštvo od kraljice (opisujući ručak sa Njenim Veličanstvom u veoma duhovitom pismu Edmundu Vilsonu), a na izborima 1960. čak glasa za konzervativce - pravdajući se pred ser Morisom Bourom samoironičnim rečima, opisujući sebe kako se stidi što je na strani „strašnog reda konzervativnih poslanika“ i generalno ponižavajući sebe na način koji je još nepotrebniji s obzirom na prezir koji je sam izrazio prema Bouri (svom prethodniku kao ikoni više klase Oksforda) u pismu Džonu Sparouu ​​šest godina ranije.

Sve ovo čini fascinantno štivo, a Berlinov živahan stil i pomalo istrošena erudicija čine ga živopisno prisutnim čitaocu - lik koji je istovremeno šarmantan i autoritativan, svakako nadmašen stvarima, a istovremeno i simpatično ranjiv. Uzgredna zapažanja su često veoma prodorna - posebno njegovi opisi Toskaninijevog dirigovanja i njegov dirljiv portret Haima Vajcmana, prvog predsednika Izraela i ličnog prijatelja. Berlinova moć zapažanja nikada nije izoštrenija nego kada je usmerena ka samom sebi, i jasno je da nije bio samouveren član nijedne sredine u kojoj se nadao da će zablistati. Pisma su napisana tokom intelektualnih vladavina DŽ. L. Ostina, Gilberta Rajla i P. F. Strosona, a pišući Mortonu Vajtu povodom Ostinove smrti 1960. godine, Berlin odaje duboku počast čoveku koji je, više od bilo koga drugog, simbolizovao strogost i dostignuća oksfordske posleratne filozofije. Berlin je proveo mnogo vremena u Americi, pozivan da drži ugledna predavanja na Harvardu, Prinstonu i drugde. Ali njegovo srce je bilo u Oksfordu i u njegovim sobama u Ol Soulsu, koje je zamenio za kuću tek nakon braka sa Alin Halban 1955. godine. To što je bio tako uspešan student uprkos invaliditetu heteroseksualnih sklonosti - koje su, sa stanovišta levičarske ortodoksije, graničile sa kriminalom - svedoči o Berlinovoj društvenoj spretnosti. Istina, Berlin nije bio toliko seksualno uzbuđen da bi se time hvalio. Ipak, u izuzetno iskrenom pismu upućenom Alis Džejms (snaji Vilijama Džejmsa) on izražava svoju nelagodnost prema gej univerzitetskoj kulturi. Bio je ona vrsta stidljivog heteroseksualca koji se gnuša predatorske i podmukle atmosfere homoseksualnog staklenika, a mnoga njegova pisma ženama sugerišu stalnu čežnju za majčinskom figurom koja će čvrsto držati vrata spavaće sobe zatvorena.

Šta bi trebalo da mislimo o Isaiji Berlinu? Svakako bi trebalo da mu oprostimo zbog njegovog stava prema levičarskom establišmentu: ono što sada deluje kao očajanje verovatno je bila jedina efikasna antikomunistička taktika u to vreme, čak i ako je poslužila učvršćivanju levičarsko-liberalnih stavova koji su od tada dominirali britanskim intelektualnim životom. Njegova odbrana negativne slobode (slobode kao ličnog suvereniteta) ima trajnu vrednost, kao i njegova kritika „pozitivne“ alternative – ideje slobode kao „osnaživanja“ – koja dolazi do izražaja kad god egalitaristi pokušaju da nas „oslobode“ od naših tradicionalnih sloboda.

Mnogi takođe hvale Berlina zbog njegove odbrane „pluralizma“, pripisujući mu stav da ljudska bića imaju različite i neuporedive vrednosti, za koje se ne može pružiti konačno ili zajedničko tlo. Ova ideja zaista igra veliku ulogu u Berlinovim kasnijim i opširnijim spisima, a njegovi glavni branioci, Majkl Ignatijev i Džon Grej, učinili su je delom „berlinskog liberalizma“. Ali uopšte nije jasno šta to znači, niti kako bi Berlin želeo da to brani. Na kraju krajeva, Berlin je bio zagovornik osnovnih humanitarnih vrednosti; verovao je u vladavinu prava i težnju ka nepristrasnoj pravdi; nije imao vremena za ubice ili njihove apologete i bio je oštar kritičar okrutnosti u svim njenim oblicima. Kako se ovo svodi na „pluralizam“, ne znam, i da li je to kompatibilno sa različitim stavovima o drugim i manje važnim pitanjima koja ne razlikuju Berlina od ostatka nas.

Predstavljajući ga publici na prvom predavanju u čast Ogista Konta na Londonskoj školi ekonomije u maju 1953. godine, Majkl Oukšot je zlobno opisao Berlina kao „jednog od velikih intelektualnih virtuoza našeg vremena, Paganinijevu ideju“. Ovaj zlobni podsmeh nije sasvim bez istine, i Berlin se prisetio epizode ​​(na jednoj od kaseta transkribovanih u ovoj knjizi) sa očiglednom tugom. Ali, baš kao što je Paganini ostavio tu jednu besmrtnu ideju (Kapris br. 24), utkanu u uzvišene skupove varijacija Šumana, Bramsa, Rahmanjinova i drugih, zauzevši tako svoje mesto među ostalim muzičkim besmrtnicima, tako je i Berlin stvorio tu jednu veliku razliku između negativne i pozitivne slobode, na kojoj su kasniji mislioci izgradili svoje brojne plodne varijacije, a koja mu je dodelila malo, ali trajno mesto u filozofskom panteonu.Izvor

Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842.

Filadelfija, 4 juni 1842 

 Dragi moj Snodgrass, 

 Kako se to dešava da u ovim poslednjim danima nikada ne dobijem poslanicu od vas? Jesam li te uvredio nekim svojim zlim delima? — ako da, kako? Bilo je vreme kada si mogao odvojiti nekoliko minuta povremeno s ionalno za zajedništvo sa prijateljem.

Sa zadovoljstvom vidim da ste postali samostalni vlasnik “Visiter”; i ovo me podseća da moram da zahvalim tvojoj pristrasnosti za mnoge laskave izjave o sebi. Kako to, ipak, da časopis najviše klase još nikada nije uspeo u Baltimoru? U poslednje vreme često sam razmišljao koliko bi bolje bilo da ste mi se pridružili u projektu časopisa u Monumental City-u, umesto da se bavite “Visiterom” - časopisom koji se još nikada nije uspeo oporaviti od mauvais odeura koji mu je prenio Hewitt. Bez obzira na mnoge neuspehe u Baltimoru, i dalje sam čvrsto uveren da je B vaš grad najbolje prilagođen za takav časopis kakav predlažem, od svih u Uniji. Da li ste ikada ozbiljno razmišljali o ovoj temi.

Imam jedan predlog. Možda se sećate moje priče objavljene pre otprilike godinu dana u "Grahamu" pod naslovom "Ubistva u ulici Morgue". Tema mu je bila domišljatost u otkrivanju ubice. Upravo sada stavljam završnu tačku na sličan članak, koji ću nazvati "Misterija Marie Roget - nastavak 'Ubistava u ulici Morgue'." Priča je zasnovana na priči o stvarnom ubistvu Meri Sesilije Rodžers, koje je izazvalo ogromno uzbuđenje, pre nekoliko meseci, u New-Yorku. Ja sam se bavio dizajnom na vrlo jedinstven i [stranica 2:] potpuno nov način. Zamišljam niz gotovo tačnih slučajnosti koje se dešavaju u Parizu. Mlada griseta, neka Marie Roget, ubijena je pod potpuno sličnim okolnostima kao i Mary Rogers. Tako u prisustvu pokazivanja kako je Dupin (heroj iz Rue Morgue) razotkrio misteriju Marienog ubistva, ja, zapravo, ulazim u vrlo rigoroznu analizu stvarne tragedije u New-Yorku. Nijedna tačka nije izostavljena. Ispitujem d, svaki po jedan, mišljenja i argumente naše štampe o toj temi, i pokazujem (mislim na zadovoljavajuće) da se ovoj temi još nikada nije pristupilo. Štampa je bila potpuno na pogrešnom mirisu. U stvari, zaista verujem, ne samo da sam pokazao pogrešnost ideje da devojka nije žrtva bande kako se pretpostavlja, nego sam naznačio ubicu! Moj glavni cilj je, međutim, kao što ćete lako razumeti, analiza principa istrage u slučajevima sličnog karaktera. Dupin obrazlaže stvar sve vreme.

Članak će, uveren sam, biti od opšteg interesa, s obzirom na prirodu svoje teme. Iz razloga koje bih vam mogao spomenuti u nastavku, želim ga objaviti u Baltimoru, i ne bi postojao kanal koji je tako ispravan kao novine pod vašom kontrolom. Sada je priča dugačka - zauzela bi dvadeset pet stranica Graham's Magazina - i za mene vredi sto dolara po uobičajenoj ceni Magazina. Naravno, nisam mogao priuštiti da vam napravim apsolutni poklon - ali ako ste voljni da ga uzmete, reći ću 40 dolara. Da se javim u vezi s tim - ako je moguće povratom pošte?

Jeste li gledali Griswoldovu knjigu poezije? To je najnečuvenija smicalica, i iskreno želim [strana 3:] da je “iskoristite”.

Ako još niste primetili moje povlačenje iz Graham's Magazina, shvatio bih kao veliku uslugu ako biste to učinili na sledeći način. Čak i ako ste to primetili, ovo bi moglo ući.

Iz nesumnjivog autoriteta saznajemo da se gospodin Poe povukao iz uredništva “Graham's Magazina”, te da je njegovo povlačenje obavljeno sa majskim brojem, bez obzira na izostavljanje svih najava o tome u broju za jun. Primećujemo da je “Boston Post”, u pronalaženju prave zamerke krajnje neukoj i lakomislenoj recenziji “Zanonija” koja se pojavljuje u junskom broju, govorio o tome kao iz pera gospodina Poea. Dovoljan bi bio i najmanji pogled da nas u to uveri. G. P. nikada ne bi bio kriv za gramatičke greške, a da i ne govorimo o pukoj „bačvi", koja sramoti kritiku. Kada je gospodin P. on ikada spelovao vezu, vezu, na primer, ili koristio tako apsurdnu frazu kao "dostignuto" umesto postignuto? Također smo potpuno uvereni da dotična kritika nije delo gospodina Griswolda, koji je (ma kakve god bile njegove sposobnosti kao sastavljača knjige poezije) u svakom slučaju pristojan pisac engleskog jezika. Čini se da je članak rukotvorina nekog podređenog koji je postao prožet maštovitošću da oponaša neke osobenosti dikcije gospodina Poea. Priličan haos je napravio od toga! Ne objaviti povlačenje gospodina P u [strana 4:] junskom broju, bio je čin najveće nepravde; i kao takve ga denunciramo. Talentovan čovek može se povremeno podvrgnuti prisvajanju njegovih članaka od strane drugih koji insinuiraju tvrdnju o autorstvu, ali to je daleko drugačija i mnogo neugodnija stvar stvara kada otkrije da je th pozvan da bude otac uobraženosti, neznanja i lakomislene drskosti magarca.

Stavite ovo u redakciji, ny moja draga S., i budite mi zauvek pozdravljeni. Priznaćete da će to biti čin pravde.

Piši odmah i vjeruj mi[,]
Tvoj prijatelj.
Edgar Poe
Ako stavite u [e] pasus pošaljite mi broj posetilaca.

Izvor

Poova pisma ,vidi

Korespodencija : Herman Hese i Luiz Rinser

 

Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luise Rinser. Pojavilo se u brojnim novinama kao "Otvoreno pismo". ]

Godine 1946, pisac Herman Hese, koji je živeo u Švajcarskoj od 1919. i koji je kritikovao nacionalsocijalizam posle 1933, žalio se na nedostatak uvida i samopravednost kod svojih nemačkih sunarodnika. Zamerio je Nemcima što su se žalili na svoju materijalnu situaciju dok su prećutkivali svoju podršku Hitleru i to što su tek nakon svega postali članovi otpora. Takođe je krititikovao svoje sunarodnike zato što su gledali sa visine one u egzilu, poput Tomasa Mana, koji se aktivno borio protiv Trećeg rajha. Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luizi Rinser. Objavljeno je u brojnim novinama kao „Otvoreno pismo“.

Knjizevnica Luiz Rinser je u ratu izgubila muža, a 1944. je uhvacena nakon denuncijacije. Pa ipak, na početku rata, napisala je tekst u kom je sa simpatijama pisala o nacional-socijalizmu. U svakom slučaju, 1946. složila se s kritikama Hermana Hesea i požalila se na “nedostatak ponosa i uvida” kod Nemaca. Po njenom sudu, oni su odbijali priznati političku realnost.

Pismo Hermana Hesea: Čudno je to sa pismima iz svoje zemlje. Mesecima je pismo iz Nemačke za mene bilo čudan i uvek radostan događaj. Ono je donelo vest da je prijatelj za kojeg sam se brinuo, o kome dugo nisam ništa čuo, još uvek živ. I tako sam mogao da bacim pogled, koliko god bio nasumičan i nepouzdan, na zemlju koja govori mojim jezikom, kojom sam poverio svoje životno delo i koja mi je do pre nekoliko godina davala hleb i moralno opravdanje za moje delo.
Takva su pisma uvek bila iznenađenje, bila su usredsređena na važne stvari i u njima nije bilo dokonog brbljanja; često su pisana u velikoj žurbi [ . . . ].
Potom su pisma postala češća i duža [ . . . ]. Mnoga od njih mi nisu pružala nikakvo zadovoljstvo i nisam imala nikakvu želju da odgovorim na njih. [ . . . ]
Zatvorenik u Francuskoj, ne mladić već oženjen čovek sa decom, dobro obrazovan industrijalac sa fakultetskom diplomom, pitao me je šta je po mom mišljenju trebalo da uradi jedan pristojan, dobronameran čovek za vreme Hitlera. Čovek na njegovom položaju, tvrdio je, nije mogao sprečiti bilo šta što se dogodilo ili da se na koji način suprotstavi Hitleru; to bi bilo bezumno, koštalo bi ga sredstava za život, slobodu i na kraju života. Mogao sam samo da odgovorim da su razaranje Rusije i Poljske, opsada Staljingrada i ludilo istrajavanja sve do groznog kraja također podrazumevali određene opasnosti, ali da su se nemački vojnici prepuštali svemu tome s entuzijazmom. I zašto nemački narod nije uspeo prozreti Hitlera pre 1933? Zar nije događaj kao što je Minhenski puč mogao rano da im pokaže šta je on zapravo? Zašto su, umesto da podržavaju i neguju Nemačku Republiku, jedino zadovoljavajuću posledicu Prvog svetskog rata, bili skoro jednoglasni u njenom sabotiranju, glasajući za Hindenburga, a kasnije i za Hitlera, pod kojim je, bez sumnje, postalo vrlo opasno ponašati se kao dostojanstveno ljudsko biće? [ . . . ]
Na primer, postoje svi ti moji stari poznanici koji su mi godinama pisali, ali su prestali kada su saznali da sam pod strogim nadzorom i da dopisivanje sa mnom može imati vrlo neugodne posledice. Sada me obaveštavaju da su još uvek u zemlji živih, da su oduvek mislili na mene s ljubavlju i da su mi zavideli na sreći da živim u raju Švajcarske, i da, čega moram biti svestan, nikada nisu gajili simpatije prema tim prokletim nacistima. Ali mnogi od ovih mojih starih poznanika godinama su bili članovi partije. Sada mi pričaju kako su tokom svih tih godina bili jednom nogom u logoru, a ja sam dužan da im odgovorim da su jedini antinacisti koje mogu shvatiti ozbiljno koji su sa obe noge bili u logoru, a ne jednom u logoru a drugom u partiji. . [ . . . ]
Zatim, tu su i prostodušni, bivši članovi Omladinskog pokreta, koji mi pišu da su se u partiju učlanili oko 1934. godine posle teške unutrašnje borbe, samo da bi obezbedili spasonosnu protivtežu divljim, brutalnim elementima. I tako dalje.
Drugi imaju privatne komplekse. Žive u potpunoj bedi, more ih ozbiljne brige, a ipak imaju papir, mastilo, vreme i energiju da mi pišu duga pisma u kojima izražavaju svoj prezir prema Tomasu Manu i ogorčenost vremena što mi je taj čovek prijatelj.
Drugu grupu čine bivše kolege i prijatelji koji su godinama otvoreno i bezrezervno podržavali Hitlerov trijumfalni napredak. Sada mi pišu dirljiva prijateljska pisma, pričaju mi sve o njihovim svakodnevnim životima, o štetama koje su im napravile bombe i o kućnim brigama, o svojoj deci i unucima, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije isprečilo između nas, kao da nisu u ubijanju prijatelja i rođaka moje žene koja je Jevrejka i u diskreditovanju i uništavanju mog životnog dela pomogla. Niko od njih ne kaže da se kaje, da danas gleda stvari u sasvim drugom svetlu, da je bio u zabludi. I niko od njih ne kaže da je bio i namerava da ostane nacista, da ni za čim ne žali, da se drži svojih stavova.
Nađi mi nacistu koji se držao svojih stavova kada su stvari krenule na gore! Muka mi je od tih ljudi! Nekolicina ljudi koja mi piše pisma očekuje od mene da svoju vernost vratim Nemačkoj, da dođem nazad i da pomognem u prevaspitavanju naroda. Još pregršt ljudi me poziva da dignem svoj glas u svetu, da kao neko neutralan i humanitarno protestujem protiv ovlaštenja i propusta okupatorskih sila. Kako mogu biti tako naivni, tako potpuno neupućeni u svet i vreme, tako dirljivo, sramno detinjasti!

Ostario sam i umorio se, a uništavanje mog rada [ . . . ] mojim je poslednjim godinama dalo ton razočaranja i tuge. [ . . . ]
Među dobrim stvarima u kojima još uvek mogu uživati, koje mi i dalje pričinjavaju zadovoljstvo i nadomeštaju tamnu stranu, su retki, ali nepobitni pokazatelji da autentična duhovna Nemačka i dalje živi. Niti ih tražim niti ih nalazim u vrevi sadašnjih proizvođača kulture i demokrata po lepom vremenu, već u takvim zadovoljavajućim manifestacijama odlučnosti, budnosti i hrabrosti, dobre volje i samopouzdanja lišenog iluzija, kao što je vaše pismo. Hvala vam na tome. Čuvajte seme, očuvajte veru svetlošću i duhom. Malo vas je, ali vi ste možda so zemlje.

Pismo Luiz Rinser:

[ . . . ] Sve što pišete je tačno. Niko ništa nije uradio, svi hoće da budu denacifikovani. [ . . . ] Kao što niko ne može da bude arijanizovan, niko ne može biti ni denacifikovan. Za mene, nacizam je karakter, neporeciva crta karaktera.
Kako se sudskim dekretom neko može osloboditi od mana koji počivaju u samoj njegovoj prirodi! Možeš se osloboditi jedino dugim, teškim procesom promene; to je drugačije. Nalazim da je naročito odvratno kada ti ljudi sada govore: Ja sam bio samo pasivan sledbenik (Mitläufer). Do srži bi me bilo sramota da kažem tako nešto. Bolje biti zli, pravi nacista, vođen od strane samog đavola, nego puki pasivni sledbenik. Kakav manji ponos i uvid!
[ . . . ]
Postoji ovde u Nemačkoj mnogo gore stvari, o kojima ništa ne pišete. Postoji, na primer, strah od socijalizma, koji traži promene i u velikim i u malim stvarima. Iz ovih ljudi kuljaju lepe reči: sloboda, poštovanje, lepota, nemačka kultura [ . . . ] i oni nisu skloni tome da sagledavaju stvarni svet. Nedavno sam bila pozvana na Omladinski kongres u Frankfurtu na Majni. Ljudi su se obraćali ovoj jadnoj, zbunjenoj omladini obogaljenoj ratom, koja nema nade u budućnost, nema novca, samo sve moguće probleme; oni su im pričali o novom Ustavu, o životu prožetom Bogom [ . . . ] a ti mladi ljudi su samo sedeli i nisu rekli ništa. Hoće li napraviti drugu Hoher Meissner koju bi vestacki izradili univerzitetski profesori. Time oni žele da odvuku omladinu od realnog političkog života. (A sve je danas politika…). Govore o nemačkom idealizmu, ali kada se radi o nečemu političkom što je stvarno, ljudi skreću pogled. Na primer, u mom nedavnom govoru u Minhenu, pričala sam o bedi mladih ljudi i zahtevala da se naprave domovi za ugrožene nemačke Besprosonis (mlade beskućnike). Rečeno mi je da se prvo mora sačekati rešenje problema u vezi s nemačkom valutom. Ali gurala sam dalje i suprotstavila Bavarsku vladu još većoj vladi države Hesen, a danas u novinama Neue Zeitung piše da se počelo s izgradnjom tih domova.

Vrlo je teško živeti ovde [ . . . ], ali svugde postoji uticaj qsila. [ . . . ] Mnoge žene mnogo jasnije vide realnost muškaraca. Muškarci se dure jer im više nije dozvoljeno izigravati vojnike. [ . . . ] U vašem divnom pismu, napisali ste mi inteligenciju i pronicljivo oko. Molim vas da verujte tom oku kada vam kažem da ovde postoji jedan segment, ne velik po broju ali značajan po svojoj intelektualnoj vitalnosti i političkim kapacitetima, koji ucestvuje u radu na miru. [ . . . ]

izvor: original

Prevod : Glif

Prepiska između Frojda i Junga

Od 1906. do 1913. godine, Frojd i Jung su razmenili ukupno 360 pisama. Njihove prepiske su prvi put objavljene 1974. godine.

Prvi put su se sreli u Beču, jedanaest meseci od prvog poslatog pisma i tom
prilikom, prema Jungovim rečima, razgovarali neprekidno punih trinaest sati. Većina pisama bave se organizacionim detaljima ili uređivačkom politikom stručnih publikacija i časopisa. Kroz prepisku možemo pratiti razvoj i širenje psihoanalize u drugim zemljama, kao i uvide o „zloupotrebama psihoanalize“; opisani su sukobi unutar njihovog udruženja, razlaz sa Adlerom i borba protiv opozicije... U izabranim odlomcima pisama neposredno je prikazan njihov međusobni odnos od početne relacije otac-sin, iskrenih komplimenata, uvažavanja i međusobnih podsticaja, Frojdovog nestrpljenja da dočeka prispeće pisama (kako sam kaže, jer ima više slobodnog vremena od mladog Junga), njihove zajedničke borbe protiv „krute struje“ u okviru medicinskih krugova, preko postepeno narastajućih razlika u mišljenjima, sve do ključnih nesuglasica izazvanih originalnim Jungovim doprinosom dubinskoj psihologiji, koje su dovele do njihovog konačnog razlaza.

Iščitavanjem prepiske između Frojda i Junga mogu se pratiti oscilacije u njihovom odnosu i kroz promenu u načinu međusobnog obraćanja - od „poštovani kolega” (Frojd) i “visokopoštovani gospodine profesore” (Jung), preko „dragi prijatelju“ (Frojd) i „dragi gospodine profesore“ (Jung);
Frojd Junga u jednom pismu oslovljava sa „dragi prijatelju i nasledniče“ i piše: „Spreman sam da sa Vama ruku pod ruku ovo stoleće izazovem na megdan“, sve do Frojdovih poslednjih oslovljavanja 1913. sa „dragi gospodine doktore“ i Jungovog vraćanja na početno obraćanje sa „visokopoštovani gospodine profesore“. Obojica su, kako Vilijam Mekgir, priređivač njihove prepiske kaže: „Iz ovog prijateljstva i njegovog gorkog kraja dobili stvaralačke impulse [...]. Njihov dijalog predstavlja upravo izazov za analitičko i psihoanalitičko tumačenje, kao i za pronicljiva posmatranja nastanka, delovanja, smisla i okončanja prijateljstva, za odmeravanje svega onoga što ono sadrži u
smislu agresije i projekcije, velikodušnosti i prekora, bljeska duha i perspektivnih saznanja“.

Izbor iz prepiske između Frojda i Junga



1F Beč , Berggase 19.11.04.1906.

Poštovani kolega,

Najtoplije Vam zahvaljujem na pošiljci Vaših Dijagnostičkih studija o asocijaciji, koje sam iz nestrpljenja već nabavio. Naravno, najviše sam se obradovao Vašem najnovijem radu Psihoanaliza i asocijativni eksperiment, jer ste se, oslanjajući se na iskustvo, založili za to da ja iz još netaknutih oblasti naše discipline nisam referisao ništa drugo sem istine. Pouzdano računam sa tim da ćete još češće biti u situaciji da potvrdite moje nalaze, a rado ću prihvatiti i korekcije.

Vaš kolegijalno odani
dr Frojd


7G Cirih, 23.10. 1906. god.

„Visokopoštovani gospodine profesore,

… Lično sam se zauzeo za Vašu terapiju sa entuzijazmom i umem veoma dobro da cenim Vaše izvanredne zasluge. Već sada Vaše učenje znači za nas najveći rast saznanja i predstavlja izraz jedne nove ere sa beskrajnim perspektivama.

Vaš veoma odani Jung“.

11F 1.01. 1907. god.

„Poštovani kolega,

… Ako smem da pokušam da utičem na Vas, onda bih Vam preporučio da otporima, na koje nailazite kao i ja, ne pridajete nikakav poseban značaj i da ne dopustite da toliko deluju na Vaše publikacije. Velika gospoda iz psihijatrije, ipak, znače veoma malo; budućnost pripada nama i našim nazorima, a omladina se – verovatno svuda – stavlja živo na našu stranu.

Vaš najodaniji dr Frojd“.



17J Burghelch-Cirih, 31.03.1907.

Poštovani gospodine profesore,

…Najteži segment, Vaš prošireni pojam seksualnosti, sada sam unekoliko asimilovao i isprobao na raznim konkretnim slučajevima. Što se tiče opštih stvari, uviđam da ste u pravu…
    Sumnje u ispravnost Vašeg učenja mene više uopšte ne muče. Poslednju senku sumnje raspršio je moj boravak u Beču, koji je zaista za mene bio događaj u punom značenju te reči…

Vaš zahvalni Jung


18 F     7.04.1907.

Dragi i poštovani kolega,

...Imao bih želju da Vam više stvari koje sam Vam usmeno izneo ponovim i pismeno. Pre svega, reč je o tome da me je Vaša ličnost ispunila poverenjem u budućnost i sada znam da sam nepotreban kao i mnogi drugi i da ne mogu poželeti nikakvog drugog i boljeg nastavljača i finalistu svoga dela
nego što ste Vi, kakvog sam Vas upoznao. Uveren sam da nećete ostaviti taj posao, jer ste veoma duboko zavirili u njega, pa ste i sami otkrili, u kojoj su meri naše stvari zanimljive, dalekosežne a uz to i lepe...
        Ne možemo izbeći otpore, pa ih onda radije odmah izazovimo. Napad je najbolja odbrana, bar po mom mišljenju. Možda potcenjujete intenzitet otpora u nadi da ćete im doskočiti sitnim ustupcima. Od nas se ne očekuje ništa drugo do negiranje seksualnog nagona. Dakle, priznajmo ga.

Radujući se Vašem odgovoru ostajem
Vaš srdačno odani
dr Frojd



42 F Hotel „Anenhajm“ i „Zehof“na Vrpskom jezeru u Koruškoj
Anenhajm, 2.09.1907.


Dragi kolega,

Znam da ste sada u Amsterdamu, da ste neposredno pred podnošenjem Vašeg opasnog referata ili je to predavanje upravo završeno, znam da ste zauzeti odbranom moje stvari, a ja osećam skoro kao kukavičluk zato što za to vreme tražim gljive po šumama ili se kupam u jednom mirnom jezeru u Koruškoj, umesto da sam branim svoju stvar ili da se bar stavim na Vašu stranu. Radi umirenja kažem samom sebi da je za samu stvar tako bolje, da ćete baš Vi, kao druga osoba, uštedeti bar jedan deo otpora koji bi bio pripremljen za mene, da se tamo neće ništa čuti osim beskorisnih ponavljanja i da ste Vi podobniji za propagiranje. Jer uvek bih konstatovao da nešto u mojoj ličnosti, u mojim
rečima i idejama kao strana stvar odbija ljude, dok su za Vas srca otvorena…
          Da li ste imali sreću ili nesreću ili ćete nešto od toga tek imati, to ne znam, ali bih rado u ovo vreme bio uz Vas i radovao se što više nisam usamljen. Vama bih, ako bi Vam možda zatrebalo ohrabrenja, pripovedao o svojim dugim godinama časne, ali bolne usamljenosti, koje su za mene počele nakon što sam bacio prvi pogled u novi svet. Pričao bih Vam o ravnodušnosti i neshvatanju najbližih prijatelja, o epizodama straha kada sam i sam mislio da grešim i razmišljao: kako da jedan promašeni život još učinim korisnim u interesu svoje porodice. Kazivao bih Vam o uverenju koje se postepeno učvršćivalo i koje se uvek iznova moglo uhvatiti za tumačenje sna kao za stenu u ustalasalom moru i o mirnoj sigurnosti koja me je konačno uzela u svoje krilo i rekla da sačekam sve dok se ne javi jedan glas iz nepoznate gomile moje profesije. Hvala Vam na tome i ne dajte se zavesti u uverenju da ćete doživeti pobedu i uživati u njoj.

Sa srdačnim pozdravima (i željama!)
Vaš dr Frojd

44 J Burghelch-Cirih, 11.09.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

      Diskusija o mom nesrećno prerano završenom referatu bila je tek sledećeg dana, mada nije bilo realnih razloga za njeno pomeranje. Prvi je uzeo reč Bekola [psihijatar iz Graubindena, vodeća ličnost u pokretu protiv alkoholizma] da bi “protestvovao” protiv Vas, protiv mene i protiv histerije u kontekstu Vaše seksualne teorije. (Moralistički prizvuk!). Sat ranije pokušao sam da
se sa njim sporazumem na prihvatljiv način, ali je bilo nemoguće. On Vam velikodušno dozvoljava da pišete knjige i stičete novac, na što čovek može pući od smeha ili se razbesneti. Protiv Vas i protiv mene ne postoji ništa drugo osim besnog i logički neosnovanog afekta… Ono što se, inače, još dešavalo na kongresu, nije, kao i obično, bilo od značaja. Ponovo sam sa zadovoljstvom konstatovao da će psihijatrija bez Vaših ideja neizostavno propasti… Sada još uvek imaju prevagu anatomija i zalaganje za klasifikaciju, dakle, reč je o “sporednim putevima” koji nikuda ne vode…

Sa najlepšim pozdravima i najboljim željama
Vaš veoma odani Jung


45 F Rim, 19.09.1907.


Dragi kolega,
…Evo moj ceterum censeo : osnujmo svoj časopis. Ljudi će psovati, kupovati i čitati. Ove godine borbe ostaće Vam u sećanju kao najlepše godine…

Sa srdačnim pozdravom i u očekivanju Vašeg odgovora
Vaš veoma odani dr Frojd


48 J Burghelch-Cirih, 10.10.1907.


Visokopoštovani gospodine profesore,

… Želim da Vas u jednoj drugoj stvari upitam za stručan savet. Jedna gospođa, koja je lečena od prisilne neuroze, po sopstvenom priznanju uzima me za predmet svojih preteranih seksualnih maštanja koja je ozbiljno opterećuju. Moju ulogu u njenim maštanjima ona spoznaje kao bolesnu, pa se stoga želi odreći mene i potisnuti maštanje. Šta učiniti u tom slučaju? Da li nastaviti lečenje
koje će pacijentkinji, kako priznaje, pričinjavati sladostrasnu radost ili je treba odbiti? Ovakav slučaj Vam je svakako dobro poznat i takvih Vam je preko glave. Šta preduzimate u takvim slučajevima?
         Pre dve nedelje održana je sednica našeg “frojdovskog” udruženja sa oko dvanaest učesnika. Referisao je Riklin [psihijatar na klinici Burghelcli i Jungov saradnik u asocijativnim eksperimentima] o “Ispovestima jedne lepe duše” i dr Majer o jednom slučaju katatonije. Sutra će biti druga sesija na kojoj će referisati dr Bertšinger, direktor iz Šaghauzena, o svojim negativnom iskustvima sa Becolinim veštinama i dr Abraham [Jungov prvi asistent na klinici u Burghelcli,
kasnije najbliži Frojdov saradnik, osnovao 1908. berlinsko udruženje psihoanalitičara] o hotimičnom u seksualnim snovima. Ova se stvar veoma dobro odvija, svuda je veliko interesovanje uz žive diskusije. Čovek ima osećaj radosti što učestvuje u veoma plodonosnom poslu. Nedavno sam za Vašu stvar pridobio i prvog teologa (to je naš klinički sveštenik!). To bi mogao biti događaj…

Sa najlepšim pozdravima i najsrdačnijom zahvalnošću,

Vaš potpuno odani Jung


54 J Burghelch-Cirih, 30.11.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

…Jučerašnja sednica našeg frojdovskog udruženja protekla je u veoma prijatnoj atmosferi. Prof. Blojler je otvorio sednicu sa nekoliko izvanrednih stihovanih napomena koje se odnose na Vaše kritičare. Fon Monakov [u to vreme svetski poznat švajcarski neurolog] je bio prisutan, pa je, naravno, shvatio da se ti stihovi odnose na njega što je veoma zabavljalo sve upućene. Videlo se šta masovna sugestija 25 prisutnih ljudi znači – Monakov se činio sićušnim. Ovog puta je opozicija došla u škripac. Neka to bude dobar predznak za budućnost…
       Kod mene je proteklih pet dana boravio dr Džons iz Londona, veoma talentovan i marljiv mladi čovek, sa osnovnim zadatkom da sa mnom porazgovara o Vašim istraživanjima. Zbog svoje “sjajne izolacije” u Londonu, on još nije dublje pronikao u Vaše probleme, ali je ubeđen u teorijsku neophodnost Vaših postavki. On će biti budući naš oslonac…
        Dr Džons je, kao i moji prijatelji iz Budimpešte, pokrenuo ideju o održavanju kongresa Frojdovih pristalica. Kongres bi trebalo da se održi u Insbruku ili Salcburgu u proleće iduće godine, a trebalo bi ga tako organizovati da učesnici ne budu više od tri dana odsutni od kuće. ..
          Ove nedelje putujem u Ženevu, i to će biti drugi univerzitet, na kome će se širiti Vaše ideje.
Primite najsrdačnije pozdrave

 od Vašeg veoma odanog Junga

55 F Beč, Berggase 19, 8.12.1907.

Dragi prijatelju i kolega,

        Kongres u Salcburgu u proleće 1908. godine učinio bi me veoma ponosnim, ali pretpostavljam da me kao ometajući faktor nećete pozvati da prisustvujem… Vaš Englez mi je veoma simpatičan već iz činjenice njegove nacionalne pripadnosti. Očekujem da Englezi ovu stvar, kada jednom budu spoznali
šta ona znači, više neće ispustiti iz ruku. Prema Francuzima imam manje poverenja, mada su oni u Ženevi ustvari Švajcarci…
       Obradujte uskoro sa svojim novostima Vašeg srdačno odanog
     dr Frojda

iz pisma Jungu (2. januara 1910)


....piše da mu je „kao poslednji razlog potrebe za religijom, pala na pamet infantilna bespomoćnost koja kod ljudi, ipak seže dalje nego kod životinja. Otada oni ne mogu da zamisle svet bez roditelja i sebi uspevaju da priušte nekog pravednog boga i dobroćudnu prirodu, dva najgora falsifikata slike sveta, za koje se mogu optružiti. "

Gete- pismo Šileru

Publika se već dvadeset godina prepire 
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba 
da se raduje što uopšte ima dva čoveka 
oko kojih može da se prepire.
– Gete 1



Johan Volfgang Gete-  Fridrih Šiler

      Najčuveniji par korespondenata u istoriji književnosti su svakako bili Fridrih Šiler i Johan Volfgang fon Gete. Pre nego što su počeli da se skoro svakodnevno posećuju i razmenjuju ideje o književnosti i drugim temama putem pisama, dvojica slavnih pisaca bili su konkurenti i nisu imali mnogo kontakta. Sve se promenilo u junu 1794. kada je Šiler zamolio Getea da piše za književni časopis Hore, što je ovaj prihvatio. Uprkos različitim pogledima na svet, među njima se razvilo blisko prijateljstvo koje je rezultiralo obimnom korespondencijom. O tome koliko je Getea pogodila Šilerova smrt 1805. godine svedoči njegova izjava da je odlaskom prijatelja „izgubio polovinu sebe“( izvor)



Publika se već dvadeset godina prepire
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba
da se raduje što uopšte ima dva čoveka
oko kojih može da se prepire.
– Gete

U pismu Šileru (Schiler) od 31. jula 1799. godine Gete iznosi svoja zapažanja o Miltonovom (Milton) spevu Izgubljeni raj i usput daje svoje tumačenje o mogućem poreklu Kantove ideje o radikalnom zlu:


 „Pored ostalih razmišljanja povodom ovog dela nametnulo mi se i pitanje slobodne volje, o kojoj inače nerado razbijam glavu; ona u ovom spevu, kao i u hrišćanskoj religiji uopšte, igra rđavu ulogu. Jer čim se pretpostavi da je čovek po sebi dobar, slobodna volja postaje besmislena moć da se izbegne izbor dobra i da čovek tako sebi natovari krivicu; a uzme li se da je čovek po prirodi zao ili, da se izrazim određenije, da ga na životinjskom nivou vode njegovi nagoni, onda je slobodna volja kao neka otmena persona koja pretenduje na to da iz prirode deluje protiv prirode. Otuda se takođe vidi kako je Kant nužno morao doći do radikalnog zla i kako filozofi koji smatraju da je čovek po prirodi šarmantan teško izlaze na kraj s njegovom slobodom i zašto se oni tako žestoko bune kad se njihovom dobru na osnovu nagona ne daje baš neka visoka ocena.“
izvor 

________________________
1. Ekerman, Razgovori sa Geteom, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1963 god., strana 78

Gijom Apoliner, Pisma za Lu

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, izraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom

Henri Miler i Kurcio Malaparte, pismo

Malaparte: životi i legende obimna je i detaljna biografija kontroverznog italijanskog pisca nemačkog porekla Kurcija Malapartea (Izdavač: Službeni glasnik, prevod: Olgica Stefanović). Uz minuciozan pregled života pisca Kože i Kaputta, autor Mauricio Sera daje i odličnu analizu Malaparteovog književnog rada. Kao dodatak ovom izdanju, može se naći i pismo koje je slavnom Italijanu 1948. poslao Henri Miler, očito pod jakim utiskom Malaparteovog dela Volga se rađa u Evropi, koje je američkog romanopisca potaklo na analazu paralela u političkoj situaciji Evrope i SAD-a.

_________

Big Sur, Kalifornija,
28. jun 1948.

Dragi moj Kurcio Malaparte,

Prijatno me je iznenadilo što ste mi poslali primerak knjige Volga se rađa u Evropi, sa svojeručno potpisanom posvetom. Već imam primerak Kaputta, koji nažalost još nisam pročitao. Čudnim slučajem dobio sam, skoro u istom trenutku kada i vašu, poslednju Sandrarovu knjigu Bourlinguer, gde vidim da vam je posvetio jedno poglavlje.

Sada sam tačno na sredini vaše knjige i teško mi je da je odložim. Ne poznajem nijednog ratnog dopisnika koji piše na engleskom, a koji ima vaš poetski pristup. Amerikanac po imenu Stil napisao je nekoliko dobrih stvari, ali u suštini ostaje samo dopisnik. Vaši odlomci o uklanjanju leševa ruskih vojnika, kao i sve što pišete o pejzažu, klimi, atmosferi na bojnim poljima ostavili su na mene snažan utisak.

Pročitao sam s velikim zanimanjem vaš predgovor, koji bi trebalo da bude od posebne koristi za američke političare, ali koji će verovatno biti prenebregnut, ili loše protumačen. Neobično je što pišete da će u sledećm sukobu Amerika moći da igra samo drugorazrednu ulogu. Prema nedavnom mišljenju jednog francuskog tumača Nostradamusa (Ruir), to je upravo ono što je Nostradamus predvideo. Prema tom tumačenju, Rusija će samo napredovati, kao Hitler, da bi se domogla čitave Evrope, praktično bez ikakvog napora. U trenutku kada mi budemo odlučili da se borimo, biće prekasno, jer će nas paralisati naša unutrašnja previranja. Sledi jedno lepo predviđanje – barem za Evropu – te vam ostavljam zadovoljstvo da ga sami otkrijete.

Znate da se ne zanimam za politiku, tvrdnja koja će vas naterati na podsmeh. I ja sam morao da se nasmešim kada sam stigao do početka vaše finske avanture. Tu ste me podsetili na Kestlera, uvek željnog iskustva da bi potkrepio svoja predosećanja. Pisac uvek pobeđuje mislioca i teoretičara. Vaše stranice svedoče o vašem dubokom čovekoljublju, uprkos drugom gotovo „teološkom“ zanimanju za politiku, tehniku itd. Čitajući ono što pišete o ratu u Rusiji, imam utisak da sam se vratio u nekadašnje vreme; stvarno ste uhvatili skriveno značenje tih svetskih ratova koji tek što su počeli.

Pitam se jeste li dovoljno pažnje poklonili jednom aspektu koji proističe iz prirode ovih sukoba, prošlih, današnjih i onih koji tek dolaze, barem dok Amerika bude tu, to jest naša promenljiva politika prema ratu. Oduvek sam gajio uverenje, možda naivno, da možemo da izbegnemo te globalne ratove, ako bi ostatak sveta jasno razumeo gde smo, koju liniju akcije želimo da sledimo i tako dalje. Dvaput smo imali sreće čekajući do poslednjeg trenutka. Ali ovde opet ne znamo na koju kartu da igramo. Malo toga je učinjeno uprkos svim tiradama o našim velikim pripremama osim ako ne postoji neki tajni plan, što me kao ideja užasava. Čini mi se da evropski militaristi reaguju na nestalnost našeg ponašanja. Poslednji sam koji veruje da dobra vojna priprema nužno znači i pobedu. Ali s druge strane, verujem da naš nepokolebljiv moralni stav može zaustaviti sukob. Jedina nacija koja danas izgleda ima definisanu i, pretpostavljam, moralnu politiku jeste Rusija. A mi je ovde samo kritikujemo ili žalimo. Kao da ne dopuštamo mogućnost da ona može biti realna i iskrena. Ne uspevamo da bez oklevanja shvatimo zašto Rusi tako postupaju. Pre svega mislim na javno mnjenje što, kao što znate, nikad ne znači bozna šta. Jedino je izvesno da naši političari i državnici uglavnom nemaju anticipativniju viziju od masa. Mi smo za republikansku kandidaturu upravo nominovali čoveka skoro podjednako slabog kalibra kao što je i naš sadašnji predsednik (a republikanci će ovog puta sigurno odneti pobedu!)[1] Da sam Evropljanin, na ovu bih situaciju gledao sa strahom i zaprepašćenjem. Republikanci neće imati da ponude ništa drugo osim pometnje, grešaka i haosa.

Vi govorite o demokratskim snagama u Evropi i drugde. Voleo bih da znam gde su one. Stara Grčka je napravila na stotine demokratskih eksperimenata, barem nam tako kažu istoričari. Za mene je to reč bez ikakvog smisla sve dok i poslednji čovek ne bude uvažen, sve dok ne budemo promenili čitav sistem obrazovanja, etike, morala, zasnovan na strahu i oskudici, praznoverju i zatucanosti, tradiciji i običajima. Ne znam ni za jednu partiju čiji program u prvi plan stavlja taj cilj, a vi? Postoji strašna rečenica u jednoj od Balzakovih knjiga koju sam tridesetih godina, kada sam živeo u Parizu, koristio kao zaglavlje na svojim pismima: „Evropa će verovati samo onome ko je bude pregazio.“ To je bilo napisano pre stotinak godina. Naravno, sovjetska metafizika je evropska, a ne azijska i Amerika je samo jedna ublažena projekcija Evrope. Svakako, Azija se takođe evropeizuje, ili amerikanizuje, što je gore. A rezultat? Možda je Nostradamus u pravu, barem što se tiče Rusije, Špengler takođe. Nije li upravo Špengler predvideo da će Rusija budućnosti biti Rusija Dostojevskog? Danas to izgleda neverovatno, zar ne? Ali kao što kaže Biblija, „oholost dolazi pred pad“. Ja verujem da čitav civilizovani svet ubrzano priprema svoje uništenje. Morali bismo, čini mi se, da sa dubokim zanimanjem prostudiramo razloge zbog kojih današnje različite nacije i sile ne mogu postupati drugačije od onoga kako postupaju. Morali bismo te znake nemoći čitati kao što meteorolozi čitaju svoje. A onda zasnivati svoje nade na činjenici da su klima i tlo trajniji od vremenskih promena, što uvek moramo imati na pameti.

Izvinite zbog ovog nehotice dugačkog pisma. Neka svedoči o intelektualnom podsticaju koji vaša knjiga od početka do kraja izaziva.

Iskreno vaš,
Henri Miler

P.S. Napisao sam za vreme rata pamflet pod nazivom Murder the Murderer (Ubijte ubicu). Voleo bih da vam pošaljem jedan primerak ako ga niste čitali, to jest ako želite da ga pročitate.

[1] Reč je o guverneru države Njujork Tomasu E. Djuiju, koga će pobediti odlazeći predsednik, demokrata Hari S. Truman na izborima u novembru 1948.
izvor 

Henri Miler, pisma Brendi Venus

Brenda Venus je mlada žena koju je Miler upoznao u 84- toj godini životaa njihova ljubavna priča trajala je do njegove smrti. ( 1980) Za to vreme Miler joj je napisao 1500 pisama koji su objavljeni u knjizi "Draga, draga Brenda-ljubavna pisam Henrija Milera Brendi venus".  Predgovor je napisao pisac Lawrence Durrell. Na jednom mestu Darel piše:

«Miler je bio fizička ruina, kako on sam kaže, a ona je bila mlada glumica koja je zalutala u njegov život, tako da je u njemu probudila zapretene osećaje prema Moni, June, Betty i Anais - te je ponovo postao onaj mladi ljubavnik i izopćenik iz svojih prvih knjiga; kakve li sreće!».

prvo pismo

od 17.6.1976. godine,
na početku ljubavne veze:

Draga Brenda,

    Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.

     Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takođe, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osećam da sam izneverio svoju ljubav. Međutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Šta uopšte ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.

Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.

Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dođeš po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.

E pa, sad sam istresao vreću reči, sad je na tebi red.

Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.

Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!

A sad se vraćam u krevet. Misliću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Šta kažeš na to?

Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement. Henry Miller

Drugo pismo

1. 7. 1976. godine

Draga Brenda,


Ne mogu ti puno pisati - dolaze mi gosti na ručak, a neke druge opet izvodim na večeru u «Imperial Gardens». Ali obećao sam ti da ću ti napisati nešto o japanskom filmu koji sam sinoć gledao.

Jedan moj prijatelj Francuz, filmski distributer, upriličio je privatnu projekciju najerotskijeg filma koji je ikada snimljen u Japanu. Naslov mu je francuski - L'Empire de sens (Carstvo čula).

E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju izmedju dvoje glavnih junaka. Zapravo je film baziran na istinitoj zgodi za koju sam odavano znao, ali su činjenice razradjene, izmijenjene i preuveličane.

Nakon gledanja filma rekao sam čovjeku koji mi ga je prikazao da mi se ni najmanje ne svidja. Scenarij kao da je napisao pokojni markiz de Sade. Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom - vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio niti mi je srce ijednom zadrhtalo - iako nisam nikad prije nešto slično vidio.

Mislim da su Japanci opsjednuti seksom i smrću. To se kod njih neprestance ponavlja. Uzmimo samo za primjer Mišimu.

Titlovi nisu bili na francuskom, nego na engleskom. Film će se uskoro prikazivati u našim kinima. Sumnjm da će se Amerikancima dopasti, ma koliko inače bili ludi za seksom i nasiljem.

U jednoj sceni neka 70-godišnja starica gleda njih dvoje kako se tucaju. Djevojka nagovara frajera da i staru malo razgali. I on je stvarno namrtvo izjebe, kako Bog zapovijeda. Usred jebačine, stara umire.

Njegova ga ljubavnica svaki čas zaustavlja - bilo gdje - da mu kaže da joj se jebe, da ne može čekati, nek je odmah pojebe! On joj govori: «Ali mogu nas ljudi vidjeti», a ona mu odgovara: «Baš me briga». Pravi ženski seksualni manijak. Pa ipak sve to ništa ne uzbudjuje čovjeka, daleko od toga da svršiš u gaće.

Poslije filma odveli su me na večeru u «St. Germain» - francuski restoran na uglu Melrosea i Cahuenge. Bogovska večera! Jesi li bila kad tamo?

Moram prekinuti. Pošta još nije stigla. Kao i ti, vječito čekam poštara, iako se veći dio pošte sastoji od dosadnih pisama mojih poštovatelja.

Evo, stigla je! Da vidim ima li opet koje pismo od tebe. Henry

Treće pismo

29. 9. 1978. godine,
jedno od poslednih


Draga Brenda,

... A sad, 87-godišnjak, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše izvandredna pisma, koja me voli do groba, koja me drži na životu i u ljubavi (prvi put savršene ljubavi), koja mi iznosi u pismima tako duboke i ganutljive opaske da sam radostan i zbunjen kao kakav šiparac.

Ali i više od toga - zahvalan, haran, sretan. Da li zaista zaslužujem sve one lepe reči kojima me obasipaš? Nagoniš me da pitam ko sam ja zapravo, da li zaista znam ko sam i šta sam? Ostavljaš me da bludim u misteriju. Zato te još više volim.

Padam na kolena, molim se Bogu za tebe, blagosiljam te s ono malo svetaštva što mi je još ostalo. Bog bio s tobom, predraga moja Brenda, i nemoj nikad zažaliti zbog ove romantične ljubavi sred svog mladog bića.

Oboje smo blagoslovljeni.

Mi nismo od ovoga sveta.

Mi pripadamo zvezdama i s one strane svemira.

Živela Brenda Venus!

Neka joj Bog podari radost i ispunjenje svih težnji i večnu ljubav!

Henry.

Pismo Hiperiona Belarminu

Iz „Hiperiona“ Fridrih Helderlina



Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.

Rosa Luksemburg, Pisma iz zatvora

Prvo pismo je upućeno Mathildi Wurm, koja je, zajedno sa svojim suprugom Emmanuelom (Emmo), bila deo aktivnog jezgra Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je socijaldemokratija nekritički podržala kajzerov režim za vreme Prvog svetskog rata, supružnici Wurm su se pridružili Nezavisnim socijaldemokratima koji su se, otcepljeni od većine, zalagali za što brže sklapanje mira, nastavljanje klasne borbe i kritičku podršku ratu. Rosa Luxemburg je bila beskompromisna protivnica rata, a muškarci koje tako oštro napada u ovom pismu bili su vođe Nezavisnih. Njihovo balansiranje između stavova zvanične socijaldemokratije i malog, antiratnog saveza Spatak bilo joj je posebno neprihvatljivo.



Vronke, 28.12.1916.

Draga moja Tilda,

Odgovaram na tvoje božićno pismo odmah, dok još osećam gnev koji je izazvalo. Ono me je strašno, divljački naljutilo jer, koliko god da je kratko, svaki redak u njemu pokazuje da si sasvim podlegla sredini u kojoj se krećeš. Taj suzni, kenjkavi ton, to samosažaljevanje i cmizdrenje nad „razočaranjima“ koja si pretrpela – kažeš da su te drugi razočarali, ali kad bi se pogledala u ogledalo, možda bi u njemu videla svu bedu čovečanstva. A kad kažeš „mi“, misliš na svoje društvo žaba što krekeću u močvari; tokom našeg nekadašnjeg druženja „mi“ je značilo moje društvo. Naravno, moram da te poistovetim s ljudima s kojima se družiš.

Melanholičnim tonom se žališ na to što tvoje stavove smatram „nedovoljno agresivnim“. „Nedovoljno“, ta ti je dobra! Ti se uopšte ne krećeš napred; ti puziš. A razlika između to dvoje je razlika u vrsti, ne u stepenu. Ti i tebi slični pripadate sasvim drukčijoj zoološkoj vrsti od one kojoj ja pripadam; tvoja sumorna, mrzovoljna, kukavička i malodušna vrsta nikad mi nije bila tako tuđa i mrska kao sada. Nemaš ništa protiv veće „agresivnosti“, kažeš, ali čovek tako samo bude povređen, a „korist je mala“. O, bedna piljarska dušo! Rado bi ponudila malo „heroizma“, ali samo za pare; dobit mora odmah da zvecne o tezgu, makar samo u obliku tri plesniva bakarna novčića. Najjednostavnije reči poštenog, uspravnog čoveka Ovde stojim i ne mogu drukčije, tako mi bog pomogao – nisu izgovorene za tebe.

Srećom, istoriju čovečanstva nisu gradili takvi ljudi, jer inače ne bi bilo Reformacije i verovatno bi još trajao Ancien Regime. Ali što se mene tiče, mada nikad nisam bila mekušna, u poslednje vreme sam postala tvrda kao uglačani čelik i ubuduće neću praviti ni najmanje ustupke, ni u politici ni u ličnim odnosima. Čim pomislim na tvoju galeriju junaka, pripadne mi muka: slatki Haase, Ditman sa svojom divnom bradom i divnim skupštinskim govorima, Kautsky, kolebljivi pastir kog prirodno, kroz sve nedaće, prati tvoj Emmo, čudesni Arthur – o, nikad kraja!

Kunem ti se da bih radije godinama tamnovala nego što bih se „borila“ rame uz rame s tvojim junacima ili, uostalom, bilo šta imala s njima, i to ne bih tamnovala ovde gde se osećam kao u raju posle onog što sam ranije doživljavala, već u onoj rupi na Aleksanderplacu, gde sam u ćeliji od jedanaest kubnih metara, bez jutarnje i večernje svetlosti, stešnjena između C (ali bez W) i gvozdenog kreveta-daske mogla naglas da čitam Moerikea. Draži mi je grof Westarp – ne zato što je govorio o „bademastim pitomim očima“ u Rajhstagu, već zato što je on barem muškarac. Upozoravam te, čim opet budem mogla da okusim svež vazduh, ponovo ću proganjati i loviti tvoje žablje društvo opremljena trubama, pucketavim bičevima i krvoslednicima – htedoh da kažem kao Pantesileja, ali bog mi je svedok da ti nisi Ahil.

Je li ovo dovoljno za novogodišnju čestitku? Potrudi se da ostaneš čovek. Biti čovek, to je najvažnje. A to znači ostati čvrst, jasan, vedar; tako je, vedar uprkos svemu. Cmizdrenje je posao slabića. Biti čovek znači, kad ustreba, spremno baciti ceo svoj život na „veliku vagu sudbine“. A takođe znači nalaziti zadovoljstvo u svakom vedrom danu i svakom oblaku. O, ne znam da pišem recepte za ljudskost, samo znam kako je to; kad smo zajedno šetale poljima Suedendea i kad je crveno sunce ležalo na pšenici, i ti si to znala. Uprkos svoj njegovoj strahoti, svet je divan, a da nema kukavica i slabića bio bi još divniji. Ali hajde: ipak ti šaljem poljubac jer si ti i dalje jedna čestita duša. Srećna ti Nova godina!

R.

_______________


Haenschen iz drugog pisma je njen mladi, intimni prijatelj Hans Diefenbach, lekar, rođen 1884, poginuo na frontu u oktobru
1917.

Vronke, 29.6.1917.

Dobro jutro, Haenschene…

Svake večeri kad sedim pored prozora s gvozdenim rešetkama da bih udisala svež vazduh i sanjala, negde u susedstvu počinje uporno klofanje tepiha ili neki sličan zvuk. Nemam pojma ko to radi i gde, ali redovno ponavljanje tog zvuka navelo me je da prema njemu izgradim prisan mada neodređen odnos. On u meni budi maglovite slike vrednog domaćinskog rada, kućice u kojoj je sve besprekorno čisto i izribano – možda kuće neke od naših zatvorskih radnica koja tek uveče nađe vremena da obavi svoj domaćički posao, neke usamljene usedelice ili udovice, što je većina radnica u zatvoru, koja koristi svoje oskudno slobodno vreme da održava besprekoran red u nekoliko prostorija u koje niko ne ulazi i u kojima i ona sama retko boravi. Iako, u stvari, ne znam ništa o tome, ti zvuci u meni bude osećanje reda, spokojstva, i u isti mah izvesnu strepnju zbog uskosti i beznađa sirotinjskog života – kredenac s drangulijama, požutele fotografije, veštačko cveće, glomazni kauč…

Da li si ikad osetio uticaj zvukova čije ti je porekli nepoznato? Isprobavala sam to u svakom zatvoru. U Cvikauu, na primer, dve patke koje su živele negde u susedstvu budile su me svake noći u dva sata glasnim „kva-kva-kva-kva“. Prvi od četiri sloga bio je naglašen kao najsnažnije ubeđenje, a onda se ton spuštao do mrmljavog basa. Kad god bi me probudio taj zvuk, bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se priberem i prisetim da sam u zatvoru i da ležim u potpunom mraku, na dušeku tvrdom kao kamen. Stalno osećanje blagog stezanja koje ide sa zatvorskom ćelijom, posebno naglašeno „kva-kva…“ i činjenica da nisam imala pojma gde su patke i da sam ih čula samo tokom noći – sve je to njihovom glasu davalo neko tajno, a važno značenje. Uvek sam imala utisak da izgovaraju mudre izreke koje su noćnim ponavljanjem dobile smisao nečeg neopozivog, nečeg što važi od početka sveta, poput koptske maksime:

I u visinama indijskih nebesa,
i u dubinama egipatskih grobnica,
čuh samo svetu reč…

Činjenica da nisam mogla da odgonetnem značenje njihove pačje mudrosti već sam ga samo mutno naslućivala, uvek je u meni izazivala čudnu strepnju; do kasno u noć sam ležala budna osećajući da me nešto pritiska.

U zatvoru u Barnimštrase bilo je drukčije. Htela-ne htela, morala sam da ležem u devet uveče pošto su se tada gasila svetla ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Ubrzo posle devet, usred noćne tišine, u nekoj od susednih stambenih zgrada redovno je počinjao da plače jedan dečačić od dve-tri godine. Još bunovan od sna, najpre se oglašavao isprekidanim kenjkanjem; onda bi mali čova, posle nekoliko kratkih predaha, stao da jeca i doveo bi samog sebe u stanje pravog žalosnog plača, koji još nije bio energičan, još nije izražavao određen bol ili želju, samo opšte nezadovoljstvo sopstvenim životom, nesposobnost da se reše životne teškoće i neprilike, posebno kad mama očigledno nije pri ruci. To bespomoćno plakanje se nastavljalo dobrih četrdeset pet minuta. Tačno u deset uveče začula bih energično otvaranje vrata, lake i žustre korake u maloj sobi, i zvonki glas mlade žene, svež od spoljašnjeg vazduha: „A zašto ti ne spavaš? Što ne spavaš?“ Usledile bi tri živahne pljuske u kojima su jasno odzvanjale slatka oblina i toplota pogođenog malog dela anatomije. I – o, čuda – tri pljuskice bi istog časa rešile teškoće i složene probleme sudbine. Jecanje bi prestalo, dečkić bi zaspao i blažena tišina bi se spustila na dvorište. Ta scena, koja se redovno ponavljala iz večeri u veče, postala je deo moje egzistencije. U devet bih zapetih nerava očekivala da se probudi i zaplače neznani mali sused čiji sam ceo raspon tako dobro poznavala da sam mogla unapred da ga čujem u svojoj glavi i da u potpunosti shvatim osećanje bespomoćnosti pred životom. Čekala bih povratak mlade žene, njeno zvonko pitanje i nadasve tri umirujuće pljuske. Veruj mi, Haenschene, taj starinski način rešavanja problema posredstvom mališine zadnjice činio je čuda i za moju dušu: nervi bi mi se istog časa opustili zajedno s njegovima i zaspala bih otprilike kad i on. Nikad nisam otkrila s kog prozora ukrašenog muškatlama, iz koje sobice u potkrovlju taj zvuk dolazi do mene. Na blistavoj svetlosti dana, sve kuće su mi izgledale jednako sive, trezvene i zakopčane, kao da kažu: „Mi ništa ne znamo“. Samo u dubini noći, kroz blagi dah letnjeg vazduha, istkivani su ti tajanstveni odnosi među ljudima koji jedni druge nikad nisu upoznali ni videli.

O, kako su divne moje uspomene na Aleksanderplac! Haenschene, znaš li ti šta je Aleksanderplac? Mesec i po koji sam tamo provela ostavio je sede na mojoj glavi i zategao mi nerve tako da nikad neću moći da se opustim. A ipak se jedno malo sećanje na to mesto izdvaja kao cvet u mom pamćenju. Između pet i šest već se bilo sasvim smrklo – kasna jesen, oktobar, i u ćeliji ni tračka svetlosti. U ćeliji od jedanaest kubnih metara nisam mogla da radim ništa drugo do da ležim na krevet-dasci, stešnjena između neopisivih komada nameštaja, i da poluglasno deklamujem Moerikea usred paklene muzike vozova koji su stalno prolazili preko nadvožnjaka, drmusali ćeliju i bacali crvene senke iznad klepetavog prozora. Posle deset sati uveče pakleni koncert je počeo da jenjava i ubrzo se sa ulice začula sledeća mala epizoda. Najpre mrgodni ljudski glas koji kao da doziva i opominje, a onda glas osmogodišnje devojčice koja je očigledno pevala neku dečju pesmicu dok je skakala i pocupkivala naokolo i istovremeno se smejala srebrnim smehom, jasnim kao zvono. Mogao je to biti neki umorni i mrzovoljni zatvorski čuvar koji opominje ćerku da je vreme za spavanje. Gotovo sam videla lepršanje njene suknjice i tanke, razigrane nožice. U pocupkujućem ritmu njene pesme, u njenom bisernom smehu bilo je toliko bezbrižne, pobedničke ljubavi prema životu da je celu sivu, sumornu zgradu Centralne policije obavio srebrnasti veo izmaglice. Kao da je vazduh moje smrdljive ćelije najednom ispustio miris tamnocrvenih ruža… Eto kako čovek uvek može da pronađe malo sreće ne ulicama i kako nas nešto uvek podseća da je život divan i bogat.

1*Henšene, ne možeš ni da zamisliš kako je nebo danas bilo plavo! Možda je bilo isto tako plavo i tamo gde si sad, u Lešnom? Pre nego što su me uveče zaključali, opet sam, kao i obično, izašla na pola sata da bih iz kantice zalila malu leju sa cvećem (svojim rukama sam zasadila dan i noć, nezaboravak i floks) i još malo prošetala po bašti. Taj sat pre zalaska sunca ima svoju magiju. Sunce je još pržilo, ali rado sam dozvolila njegovim kosim zracima da me peku po vratu i obrazima kao poljubac. Topao vetrić komešao je žbunje kao šapat koji obećava da će sveže veče uskoro ublažiti vrelinu dana. Na nebu, koje je bilo treperavo i svetlucavo plavo, visoko gore gomilale su se dve formacije oblaka, a sasvim bled polumesec lebdeo je između njih kao u snu. Laste su, u punoj formaciji, već počele svoj večernji let i oštrim šiljatim krilima sekle su plavu svilu prostora na komadiće, jurcale tamo-amo, prestizale jedna drugu uz prodorno kliktanje i nestajale u omamljujućim visinama. Stajala sam tamo, glave nagnute unazad, s kanticom za zalivanje koja je kapala u mojoj ruci, i osećala snažnu želju da uzletim u to vlažno, svetlucavo plavetnilo, da se kupam u njemu, da ga ustalasam, da se potpuno raspršim u kapljice i nestanem.* Mislila sam na Moerikea; sećaš se:
O reko, moja reko u zraku jutarnjeg sunca
primi sad, primi jednom
čežnjivo telo,
poljubi grudi i obraz!
Nebo plavo i čisto kao deca,
gde talasi pevaju,
nebo u tvojoj duši,
o pripusti me u njega!
Uranjam duhom i čulima
u sve dublju plavet
i ne mogu da dosegnem!
Šta je tako duboko, duboko kao ovo?
Samo ljubav koja,
nikad smirena, nikad ne smiruje
u svojoj promenljivoj svetlosti…

R.

Molim te, Haenschene, nemoj se povesti za mojim rđavim primerom i postati brbljiv kao ja. Neće mi se to više dogoditi, obećavam!!!


___________…___


Treće pismo je upućeno Martchen, to jest Marti Rosenbaum, bliskoj ličnoj i političkoj prijateljici koja je igrala važnu, mada neupadljivu ulogu u levom krilu socijalističkog pokreta Nemačke tokom Prvog svetskog rata. Umrla je 1940. u Cirihu u nejasnim okolnostima.


bez datuma/

Draga moja Martchen,

Bila sam tako srećna posle jučerašnje posete. Bilo je tako divno, tako prijatno, i nadam se da će tako biti i danas i u nedelju. Za mene je to bilo veliko psihičko osveženje; nedeljama ću od njega živeti. Tako si me dobro ugrejala svojom blizinom, dušo draga. Vratićeš se uskoro, zar ne? Već jedva čekam tvoju sledeću posetu. To jest, ako još ostanem ovde. Ali ne treba da brineš za mene: sada se strogo pridržavam doktorovih uputstava i verujem da ću odavde izaći u dobrom zdravlju i snazi; još ćeš imati zadovoljstvo da me gledaš kako se borim i radim. A biće mnogo borbe i rada. Nimalo ne očajavam. Najdraža, kad situacija izgleda najbeznadežnija, istorija uvek ponudi najbolji savet. Kad ovo kažem, ni na um mi ne pada da propovedam udobni fatalizam! Naprotiv. Ljudi će morati da budu podstaknuti u najvećoj meri, a naša dužnost je da se svesno borimo svim svojim snagama. Hoću da kažem: sad, kad sve izgleda krajnje beznadežno, uspeh takvog svesnog uticaja na mase zavisi od elementarnih i duboko skrivenih opruga istorije. Iz istorijskog iskustva, kao i iz ličnog iskustva u Rusiji, znam da upravo onda kad sve izgleda beznadežno, nastupa potpuni preokret, koji je utoliko nasilniji. Nikad nemoj zaboraviti da smo vezani istorijskim zakonima razvoja i da ti zakoni nikad ne prestaju da deluju mada ne slede uvek one precizne, detaljne planove koje smo iscrtali. Zato visoko podigni glavu i ne gubi hrabrost. Grlim te svom svojom ljubavlju.

R.

___________


Pisma su preuzeta za Dissent magazin sa dozvolom izdavača, iz zbirke koju je objavio Benedict Kautsky (Rosa Luxemburg, Briefe an Freunde, Europaeische Verlagsanstalt, Hamburg, 1950).


Dissent, zima 1954.

Prevela Slavica Miletić
Izvor

1.Deo između zvezdica preuzet je iz: Kejt Evans, Crvena Roza, prevod Slobodanke Glišić, Fabrika knjiga, Beograd, 2017. Odlomak.