Alea: PISMA

Приказивање постова са ознаком PISMA. Прикажи све постове

27. 4. 2025.

Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842.

Filadelfija, 4 juni 1842

Dragi moj Snodgrass,

Kako se to dešava da u ovim poslednjim danima nikada ne dobijem poslanicu od vas? Jesam li te uvredio nekim svojim zlim delima? — ako da, kako? Bilo je vreme kada si mogao odvojiti nekoliko minuta povremeno s ionalno za zajedništvo sa prijateljem.

Sa zadovoljstvom vidim da ste postali samostalni vlasnik “Visiter”; i ovo me podseća da moram da zahvalim tvojoj pristrasnosti za mnoge laskave izjave o sebi. Kako to, ipak, da časopis najviše klase još nikada nije uspeo u Baltimoru? U poslednje vreme često sam razmišljao koliko bi bolje bilo da ste mi se pridružili u projektu časopisa u Monumental City-u, umesto da se bavite “Visiterom” - časopisom koji se još nikada nije uspeo oporaviti od mauvais odeura koji mu je prenio Hewitt. Bez obzira na mnoge neuspehe u Baltimoru, i dalje sam čvrsto uveren da je B vaš grad najbolje prilagođen za takav časopis kakav predlažem, od svih u Uniji. Da li ste ikada ozbiljno razmišljali o ovoj temi.

Imam jedan predlog. Možda se sećate moje priče objavljene pre otprilike godinu dana u "Grahamu" pod naslovom "Ubistva u ulici Morgue". Tema mu je bila domišljatost u otkrivanju ubice. Upravo sada stavljam završnu tačku na sličan članak, koji ću nazvati "Misterija Marie Roget - nastavak 'Ubistava u ulici Morgue'." Priča je zasnovana na priči o stvarnom ubistvu Meri Sesilije Rodžers, koje je izazvalo ogromno uzbuđenje, pre nekoliko meseci, u New-Yorku. Ja sam se bavio dizajnom na vrlo jedinstven i [stranica 2:] potpuno nov način. Zamišljam niz gotovo tačnih slučajnosti koje se dešavaju u Parizu. Mlada griseta, neka Marie Roget, ubijena je pod potpuno sličnim okolnostima kao i Mary Rogers. Tako u prisustvu pokazivanja kako je Dupin (heroj iz Rue Morgue) razotkrio misteriju Marienog ubistva, ja, zapravo, ulazim u vrlo rigoroznu analizu stvarne tragedije u New-Yorku. Nijedna tačka nije izostavljena. Ispitujem d, svaki po jedan, mišljenja i argumente naše štampe o toj temi, i pokazujem (mislim na zadovoljavajuće) da se ovoj temi još nikada nije pristupilo. Štampa je bila potpuno na pogrešnom mirisu. U stvari, zaista verujem, ne samo da sam pokazao pogrešnost ideje da devojka nije žrtva bande kako se pretpostavlja, nego sam naznačio ubicu! Moj glavni cilj je, međutim, kao što ćete lako razumeti, analiza principa istrage u slučajevima sličnog karaktera. Dupin obrazlaže stvar sve vreme.

Članak će, uveren sam, biti od opšteg interesa, s obzirom na prirodu svoje teme. Iz razloga koje bih vam mogao spomenuti u nastavku, želim ga objaviti u Baltimoru, i ne bi postojao kanal koji je tako ispravan kao novine pod vašom kontrolom. Sada je priča dugačka - zauzela bi dvadeset pet stranica Graham's Magazina - i za mene vredi sto dolara po uobičajenoj ceni Magazina. Naravno, nisam mogao priuštiti da vam napravim apsolutni poklon - ali ako ste voljni da ga uzmete, reći ću 40 dolara. Da se javim u vezi s tim - ako je moguće povratom pošte?

Jeste li gledali Griswoldovu knjigu poezije? To je najnečuvenija smicalica, i iskreno želim [strana 3:] da je “iskoristite”.

Ako još niste primetili moje povlačenje iz Graham's Magazina, shvatio bih kao veliku uslugu ako biste to učinili na sledeći način. Čak i ako ste to primetili, ovo bi moglo ući.

Iz nesumnjivog autoriteta saznajemo da se gospodin Poe povukao iz uredništva “Graham's Magazina”, te da je njegovo povlačenje obavljeno sa majskim brojem, bez obzira na izostavljanje svih najava o tome u broju za jun. Primećujemo da je “Boston Post”, u pronalaženju prave zamerke krajnje neukoj i lakomislenoj recenziji “Zanonija” koja se pojavljuje u junskom broju, govorio o tome kao iz pera gospodina Poea. Dovoljan bi bio i najmanji pogled da nas u to uveri. G. P. nikada ne bi bio kriv za gramatičke greške, a da i ne govorimo o pukoj „bačvi", koja sramoti kritiku. Kada je gospodin P. on ikada spelovao vezu, vezu, na primer, ili koristio tako apsurdnu frazu kao "dostignuto" umesto postignuto? Također smo potpuno uvereni da dotična kritika nije delo gospodina Griswolda, koji je (ma kakve god bile njegove sposobnosti kao sastavljača knjige poezije) u svakom slučaju pristojan pisac engleskog jezika. Čini se da je članak rukotvorina nekog podređenog koji je postao prožet maštovitošću da oponaša neke osobenosti dikcije gospodina Poea. Priličan haos je napravio od toga! Ne objaviti povlačenje gospodina P u [strana 4:] junskom broju, bio je čin najveće nepravde; i kao takve ga denunciramo. Talentovan čovek može se povremeno podvrgnuti prisvajanju njegovih članaka od strane drugih koji insinuiraju tvrdnju o autorstvu, ali to je daleko drugačija i mnogo neugodnija stvar stvara kada otkrije da je th pozvan da bude otac uobraženosti, neznanja i lakomislene drskosti magarca.

Stavite ovo u redakciji, ny moja draga S., i budite mi zauvek pozdravljeni. Priznaćete da će to biti čin pravde.

Piši odmah i vjeruj mi[,]
Tvoj prijatelj.
Edgar Poe
Ako stavite u [e] pasus pošaljite mi broj posetilaca.

Izvor

Poova pisma ,vidi

29. 6. 2024.

PISMA

PISMA

25. 1. 2024.

Korespodencija : Herman Hese i Luiz Rinser

Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luise Rinser. Pojavilo se u brojnim novinama kao "Otvoreno pismo". ]

Godine 1946, pisac Herman Hese, koji je živeo u Švajcarskoj od 1919. i koji je kritikovao nacionalsocijalizam posle 1933, žalio se na nedostatak uvida i samopravednost kod svojih nemačkih sunarodnika. Zamerio je Nemcima što su se žalili na svoju materijalnu situaciju dok su prećutkivali svoju podršku Hitleru i to što su tek nakon svega postali članovi otpora. Takođe je krititikovao svoje sunarodnike zato što su gledali sa visine one u egzilu, poput Tomasa Mana, koji se aktivno borio protiv Trećeg rajha. Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luizi Rinser. Objavljeno je u brojnim novinama kao „Otvoreno pismo“.

Knjizevnica Luiz Rinser je u ratu izgubila muža, a 1944. je uhvacena nakon denuncijacije. Pa ipak, na početku rata, napisala je tekst u kom je sa simpatijama pisala o nacional-socijalizmu. U svakom slučaju, 1946. složila se s kritikama Hermana Hesea i požalila se na “nedostatak ponosa i uvida” kod Nemaca. Po njenom sudu, oni su odbijali priznati političku realnost.

Pismo Hermana Hesea: Čudno je to sa pismima iz svoje zemlje. Mesecima je pismo iz Nemačke za mene bilo čudan i uvek radostan događaj. Ono je donelo vest da je prijatelj za kojeg sam se brinuo, o kome dugo nisam ništa čuo, još uvek živ. I tako sam mogao da bacim pogled, koliko god bio nasumičan i nepouzdan, na zemlju koja govori mojim jezikom, kojom sam poverio svoje životno delo i koja mi je do pre nekoliko godina davala hleb i moralno opravdanje za moje delo.
Takva su pisma uvek bila iznenađenje, bila su usredsređena na važne stvari i u njima nije bilo dokonog brbljanja; često su pisana u velikoj žurbi [ . . . ].
Potom su pisma postala češća i duža [ . . . ]. Mnoga od njih mi nisu pružala nikakvo zadovoljstvo i nisam imala nikakvu želju da odgovorim na njih. [ . . . ]
Zatvorenik u Francuskoj, ne mladić već oženjen čovek sa decom, dobro obrazovan industrijalac sa fakultetskom diplomom, pitao me je šta je po mom mišljenju trebalo da uradi jedan pristojan, dobronameran čovek za vreme Hitlera. Čovek na njegovom položaju, tvrdio je, nije mogao sprečiti bilo šta što se dogodilo ili da se na koji način suprotstavi Hitleru; to bi bilo bezumno, koštalo bi ga sredstava za život, slobodu i na kraju života. Mogao sam samo da odgovorim da su razaranje Rusije i Poljske, opsada Staljingrada i ludilo istrajavanja sve do groznog kraja također podrazumevali određene opasnosti, ali da su se nemački vojnici prepuštali svemu tome s entuzijazmom. I zašto nemački narod nije uspeo prozreti Hitlera pre 1933? Zar nije događaj kao što je Minhenski puč mogao rano da im pokaže šta je on zapravo? Zašto su, umesto da podržavaju i neguju Nemačku Republiku, jedino zadovoljavajuću posledicu Prvog svetskog rata, bili skoro jednoglasni u njenom sabotiranju, glasajući za Hindenburga, a kasnije i za Hitlera, pod kojim je, bez sumnje, postalo vrlo opasno ponašati se kao dostojanstveno ljudsko biće? [ . . . ]
Na primer, postoje svi ti moji stari poznanici koji su mi godinama pisali, ali su prestali kada su saznali da sam pod strogim nadzorom i da dopisivanje sa mnom može imati vrlo neugodne posledice. Sada me obaveštavaju da su još uvek u zemlji živih, da su oduvek mislili na mene s ljubavlju i da su mi zavideli na sreći da živim u raju Švajcarske, i da, čega moram biti svestan, nikada nisu gajili simpatije prema tim prokletim nacistima. Ali mnogi od ovih mojih starih poznanika godinama su bili članovi partije. Sada mi pričaju kako su tokom svih tih godina bili jednom nogom u logoru, a ja sam dužan da im odgovorim da su jedini antinacisti koje mogu shvatiti ozbiljno koji su sa obe noge bili u logoru, a ne jednom u logoru a drugom u partiji. . [ . . . ]
Zatim, tu su i prostodušni, bivši članovi Omladinskog pokreta, koji mi pišu da su se u partiju učlanili oko 1934. godine posle teške unutrašnje borbe, samo da bi obezbedili spasonosnu protivtežu divljim, brutalnim elementima. I tako dalje.
Drugi imaju privatne komplekse. Žive u potpunoj bedi, more ih ozbiljne brige, a ipak imaju papir, mastilo, vreme i energiju da mi pišu duga pisma u kojima izražavaju svoj prezir prema Tomasu Manu i ogorčenost vremena što mi je taj čovek prijatelj.
Drugu grupu čine bivše kolege i prijatelji koji su godinama otvoreno i bezrezervno podržavali Hitlerov trijumfalni napredak. Sada mi pišu dirljiva prijateljska pisma, pričaju mi sve o njihovim svakodnevnim životima, o štetama koje su im napravile bombe i o kućnim brigama, o svojoj deci i unucima, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije isprečilo između nas, kao da nisu u ubijanju prijatelja i rođaka moje žene koja je Jevrejka i u diskreditovanju i uništavanju mog životnog dela pomogla. Niko od njih ne kaže da se kaje, da danas gleda stvari u sasvim drugom svetlu, da je bio u zabludi. I niko od njih ne kaže da je bio i namerava da ostane nacista, da ni za čim ne žali, da se drži svojih stavova.
Nađi mi nacistu koji se držao svojih stavova kada su stvari krenule na gore! Muka mi je od tih ljudi! Nekolicina ljudi koja mi piše pisma očekuje od mene da svoju vernost vratim Nemačkoj, da dođem nazad i da pomognem u prevaspitavanju naroda. Još pregršt ljudi me poziva da dignem svoj glas u svetu, da kao neko neutralan i humanitarno protestujem protiv ovlaštenja i propusta okupatorskih sila. Kako mogu biti tako naivni, tako potpuno neupućeni u svet i vreme, tako dirljivo, sramno detinjasti!

Ostario sam i umorio se, a uništavanje mog rada [ . . . ] mojim je poslednjim godinama dalo ton razočaranja i tuge. [ . . . ]
Među dobrim stvarima u kojima još uvek mogu uživati, koje mi i dalje pričinjavaju zadovoljstvo i nadomeštaju tamnu stranu, su retki, ali nepobitni pokazatelji da autentična duhovna Nemačka i dalje živi. Niti ih tražim niti ih nalazim u vrevi sadašnjih proizvođača kulture i demokrata po lepom vremenu, već u takvim zadovoljavajućim manifestacijama odlučnosti, budnosti i hrabrosti, dobre volje i samopouzdanja lišenog iluzija, kao što je vaše pismo. Hvala vam na tome. Čuvajte seme, očuvajte veru svetlošću i duhom. Malo vas je, ali vi ste možda so zemlje.

Pismo Luiz Rinser:

[ . . . ] Sve što pišete je tačno. Niko ništa nije uradio, svi hoće da budu denacifikovani. [ . . . ] Kao što niko ne može da bude arijanizovan, niko ne može biti ni denacifikovan. Za mene, nacizam je karakter, neporeciva crta karaktera.
Kako se sudskim dekretom neko može osloboditi od mana koji počivaju u samoj njegovoj prirodi! Možeš se osloboditi jedino dugim, teškim procesom promene; to je drugačije. Nalazim da je naročito odvratno kada ti ljudi sada govore: Ja sam bio samo pasivan sledbenik (Mitläufer). Do srži bi me bilo sramota da kažem tako nešto. Bolje biti zli, pravi nacista, vođen od strane samog đavola, nego puki pasivni sledbenik. Kakav manji ponos i uvid!
[ . . . ]
Postoji ovde u Nemačkoj mnogo gore stvari, o kojima ništa ne pišete. Postoji, na primer, strah od socijalizma, koji traži promene i u velikim i u malim stvarima. Iz ovih ljudi kuljaju lepe reči: sloboda, poštovanje, lepota, nemačka kultura [ . . . ] i oni nisu skloni tome da sagledavaju stvarni svet. Nedavno sam bila pozvana na Omladinski kongres u Frankfurtu na Majni. Ljudi su se obraćali ovoj jadnoj, zbunjenoj omladini obogaljenoj ratom, koja nema nade u budućnost, nema novca, samo sve moguće probleme; oni su im pričali o novom Ustavu, o životu prožetom Bogom [ . . . ] a ti mladi ljudi su samo sedeli i nisu rekli ništa. Hoće li napraviti drugu Hoher Meissner koju bi vestacki izradili univerzitetski profesori. Time oni žele da odvuku omladinu od realnog političkog života. (A sve je danas politika…). Govore o nemačkom idealizmu, ali kada se radi o nečemu političkom što je stvarno, ljudi skreću pogled. Na primer, u mom nedavnom govoru u Minhenu, pričala sam o bedi mladih ljudi i zahtevala da se naprave domovi za ugrožene nemačke Besprosonis (mlade beskućnike). Rečeno mi je da se prvo mora sačekati rešenje problema u vezi s nemačkom valutom. Ali gurala sam dalje i suprotstavila Bavarsku vladu još većoj vladi države Hesen, a danas u novinama Neue Zeitung piše da se počelo s izgradnjom tih domova.

Vrlo je teško živeti ovde [ . . . ], ali svugde postoji uticaj qsila. [ . . . ] Mnoge žene mnogo jasnije vide realnost muškaraca. Muškarci se dure jer im više nije dozvoljeno izigravati vojnike. [ . . . ] U vašem divnom pismu, napisali ste mi inteligenciju i pronicljivo oko. Molim vas da verujte tom oku kada vam kažem da ovde postoji jedan segment, ne velik po broju ali značajan po svojoj intelektualnoj vitalnosti i političkim kapacitetima, koji ucestvuje u radu na miru. [ . . . ]

izvor: original

Prevod : Glif

4. 5. 2020.

Prepiska između Frojda i Junga

Od 1906. do 1913. godine, Frojd i Jung su razmenili ukupno 360 pisama. Njihove prepiske su prvi put objavljene 1974. godine.

Prvi put su se sreli u Beču, jedanaest meseci od prvog poslatog pisma i tom
prilikom, prema Jungovim rečima, razgovarali neprekidno punih trinaest sati. Većina pisama bave se organizacionim detaljima ili uređivačkom politikom stručnih publikacija i časopisa. Kroz prepisku možemo pratiti razvoj i širenje psihoanalize u drugim zemljama, kao i uvide o „zloupotrebama psihoanalize“; opisani su sukobi unutar njihovog udruženja, razlaz sa Adlerom i borba protiv opozicije... U izabranim odlomcima pisama neposredno je prikazan njihov međusobni odnos od početne relacije otac-sin, iskrenih komplimenata, uvažavanja i međusobnih podsticaja, Frojdovog nestrpljenja da dočeka prispeće pisama (kako sam kaže, jer ima više slobodnog vremena od mladog Junga), njihove zajedničke borbe protiv „krute struje“ u okviru medicinskih krugova, preko postepeno narastajućih razlika u mišljenjima, sve do ključnih nesuglasica izazvanih originalnim Jungovim doprinosom dubinskoj psihologiji, koje su dovele do njihovog konačnog razlaza.

Iščitavanjem prepiske između Frojda i Junga mogu se pratiti oscilacije u njihovom odnosu i kroz promenu u načinu međusobnog obraćanja - od „poštovani kolega” (Frojd) i “visokopoštovani gospodine profesore” (Jung), preko „dragi prijatelju“ (Frojd) i „dragi gospodine profesore“ (Jung);
Frojd Junga u jednom pismu oslovljava sa „dragi prijatelju i nasledniče“ i piše: „Spreman sam da sa Vama ruku pod ruku ovo stoleće izazovem na megdan“, sve do Frojdovih poslednjih oslovljavanja 1913. sa „dragi gospodine doktore“ i Jungovog vraćanja na početno obraćanje sa „visokopoštovani gospodine profesore“. Obojica su, kako Vilijam Mekgir, priređivač njihove prepiske kaže: „Iz ovog prijateljstva i njegovog gorkog kraja dobili stvaralačke impulse [...]. Njihov dijalog predstavlja upravo izazov za analitičko i psihoanalitičko tumačenje, kao i za pronicljiva posmatranja nastanka, delovanja, smisla i okončanja prijateljstva, za odmeravanje svega onoga što ono sadrži u
smislu agresije i projekcije, velikodušnosti i prekora, bljeska duha i perspektivnih saznanja“.

Izbor iz prepiske između Frojda i Junga

1F Beč , Berggase 19.11.04.1906.

Poštovani kolega,

Najtoplije Vam zahvaljujem na pošiljci Vaših Dijagnostičkih studija o asocijaciji, koje sam iz nestrpljenja već nabavio. Naravno, najviše sam se obradovao Vašem najnovijem radu Psihoanaliza i asocijativni eksperiment, jer ste se, oslanjajući se na iskustvo, založili za to da ja iz još netaknutih oblasti naše discipline nisam referisao ništa drugo sem istine. Pouzdano računam sa tim da ćete još češće biti u situaciji da potvrdite moje nalaze, a rado ću prihvatiti i korekcije.

Vaš kolegijalno odani
dr Frojd

7G Cirih, 23.10. 1906. god.

„Visokopoštovani gospodine profesore,

… Lično sam se zauzeo za Vašu terapiju sa entuzijazmom i umem veoma dobro da cenim Vaše izvanredne zasluge. Već sada Vaše učenje znači za nas najveći rast saznanja i predstavlja izraz jedne nove ere sa beskrajnim perspektivama.

Vaš veoma odani Jung“.

11F 1.01. 1907. god.

„Poštovani kolega,

… Ako smem da pokušam da utičem na Vas, onda bih Vam preporučio da otporima, na koje nailazite kao i ja, ne pridajete nikakav poseban značaj i da ne dopustite da toliko deluju na Vaše publikacije. Velika gospoda iz psihijatrije, ipak, znače veoma malo; budućnost pripada nama i našim nazorima, a omladina se – verovatno svuda – stavlja živo na našu stranu.

Vaš najodaniji dr Frojd“.

17J Burghelch-Cirih, 31.03.1907.

Poštovani gospodine profesore,

…Najteži segment, Vaš prošireni pojam seksualnosti, sada sam unekoliko asimilovao i isprobao na raznim konkretnim slučajevima. Što se tiče opštih stvari, uviđam da ste u pravu…
Sumnje u ispravnost Vašeg učenja mene više uopšte ne muče. Poslednju senku sumnje raspršio je moj boravak u Beču, koji je zaista za mene bio događaj u punom značenju te reči…

Vaš zahvalni Jung

18 F 7.04.1907.

Dragi i poštovani kolega,

...Imao bih želju da Vam više stvari koje sam Vam usmeno izneo ponovim i pismeno. Pre svega, reč je o tome da me je Vaša ličnost ispunila poverenjem u budućnost i sada znam da sam nepotreban kao i mnogi drugi i da ne mogu poželeti nikakvog drugog i boljeg nastavljača i finalistu svoga dela
nego što ste Vi, kakvog sam Vas upoznao. Uveren sam da nećete ostaviti taj posao, jer ste veoma duboko zavirili u njega, pa ste i sami otkrili, u kojoj su meri naše stvari zanimljive, dalekosežne a uz to i lepe...
Ne možemo izbeći otpore, pa ih onda radije odmah izazovimo. Napad je najbolja odbrana, bar po mom mišljenju. Možda potcenjujete intenzitet otpora u nadi da ćete im doskočiti sitnim ustupcima. Od nas se ne očekuje ništa drugo do negiranje seksualnog nagona. Dakle, priznajmo ga.

Radujući se Vašem odgovoru ostajem
Vaš srdačno odani
dr Frojd

42 F Hotel „Anenhajm“ i „Zehof“na Vrpskom jezeru u Koruškoj
Anenhajm, 2.09.1907.

Dragi kolega,

Znam da ste sada u Amsterdamu, da ste neposredno pred podnošenjem Vašeg opasnog referata ili je to predavanje upravo završeno, znam da ste zauzeti odbranom moje stvari, a ja osećam skoro kao kukavičluk zato što za to vreme tražim gljive po šumama ili se kupam u jednom mirnom jezeru u Koruškoj, umesto da sam branim svoju stvar ili da se bar stavim na Vašu stranu. Radi umirenja kažem samom sebi da je za samu stvar tako bolje, da ćete baš Vi, kao druga osoba, uštedeti bar jedan deo otpora koji bi bio pripremljen za mene, da se tamo neće ništa čuti osim beskorisnih ponavljanja i da ste Vi podobniji za propagiranje. Jer uvek bih konstatovao da nešto u mojoj ličnosti, u mojim
rečima i idejama kao strana stvar odbija ljude, dok su za Vas srca otvorena…
Da li ste imali sreću ili nesreću ili ćete nešto od toga tek imati, to ne znam, ali bih rado u ovo vreme bio uz Vas i radovao se što više nisam usamljen. Vama bih, ako bi Vam možda zatrebalo ohrabrenja, pripovedao o svojim dugim godinama časne, ali bolne usamljenosti, koje su za mene počele nakon što sam bacio prvi pogled u novi svet. Pričao bih Vam o ravnodušnosti i neshvatanju najbližih prijatelja, o epizodama straha kada sam i sam mislio da grešim i razmišljao: kako da jedan promašeni život još učinim korisnim u interesu svoje porodice. Kazivao bih Vam o uverenju koje se postepeno učvršćivalo i koje se uvek iznova moglo uhvatiti za tumačenje sna kao za stenu u ustalasalom moru i o mirnoj sigurnosti koja me je konačno uzela u svoje krilo i rekla da sačekam sve dok se ne javi jedan glas iz nepoznate gomile moje profesije. Hvala Vam na tome i ne dajte se zavesti u uverenju da ćete doživeti pobedu i uživati u njoj.

Sa srdačnim pozdravima (i željama!)
Vaš dr Frojd

44 J Burghelch-Cirih, 11.09.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

Diskusija o mom nesrećno prerano završenom referatu bila je tek sledećeg dana, mada nije bilo realnih razloga za njeno pomeranje. Prvi je uzeo reč Bekola [psihijatar iz Graubindena, vodeća ličnost u pokretu protiv alkoholizma] da bi “protestvovao” protiv Vas, protiv mene i protiv histerije u kontekstu Vaše seksualne teorije. (Moralistički prizvuk!). Sat ranije pokušao sam da
se sa njim sporazumem na prihvatljiv način, ali je bilo nemoguće. On Vam velikodušno dozvoljava da pišete knjige i stičete novac, na što čovek može pući od smeha ili se razbesneti. Protiv Vas i protiv mene ne postoji ništa drugo osim besnog i logički neosnovanog afekta… Ono što se, inače, još dešavalo na kongresu, nije, kao i obično, bilo od značaja. Ponovo sam sa zadovoljstvom konstatovao da će psihijatrija bez Vaših ideja neizostavno propasti… Sada još uvek imaju prevagu anatomija i zalaganje za klasifikaciju, dakle, reč je o “sporednim putevima” koji nikuda ne vode…

Sa najlepšim pozdravima i najboljim željama
Vaš veoma odani Jung

45 F Rim, 19.09.1907.

Dragi kolega,
…Evo moj ceterum censeo : osnujmo svoj časopis. Ljudi će psovati, kupovati i čitati. Ove godine borbe ostaće Vam u sećanju kao najlepše godine…

Sa srdačnim pozdravom i u očekivanju Vašeg odgovora
Vaš veoma odani dr Frojd

48 J Burghelch-Cirih, 10.10.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

… Želim da Vas u jednoj drugoj stvari upitam za stručan savet. Jedna gospođa, koja je lečena od prisilne neuroze, po sopstvenom priznanju uzima me za predmet svojih preteranih seksualnih maštanja koja je ozbiljno opterećuju. Moju ulogu u njenim maštanjima ona spoznaje kao bolesnu, pa se stoga želi odreći mene i potisnuti maštanje. Šta učiniti u tom slučaju? Da li nastaviti lečenje
koje će pacijentkinji, kako priznaje, pričinjavati sladostrasnu radost ili je treba odbiti? Ovakav slučaj Vam je svakako dobro poznat i takvih Vam je preko glave. Šta preduzimate u takvim slučajevima?
Pre dve nedelje održana je sednica našeg “frojdovskog” udruženja sa oko dvanaest učesnika. Referisao je Riklin [psihijatar na klinici Burghelcli i Jungov saradnik u asocijativnim eksperimentima] o “Ispovestima jedne lepe duše” i dr Majer o jednom slučaju katatonije. Sutra će biti druga sesija na kojoj će referisati dr Bertšinger, direktor iz Šaghauzena, o svojim negativnom iskustvima sa Becolinim veštinama i dr Abraham [Jungov prvi asistent na klinici u Burghelcli,
kasnije najbliži Frojdov saradnik, osnovao 1908. berlinsko udruženje psihoanalitičara] o hotimičnom u seksualnim snovima. Ova se stvar veoma dobro odvija, svuda je veliko interesovanje uz žive diskusije. Čovek ima osećaj radosti što učestvuje u veoma plodonosnom poslu. Nedavno sam za Vašu stvar pridobio i prvog teologa (to je naš klinički sveštenik!). To bi mogao biti događaj…

Sa najlepšim pozdravima i najsrdačnijom zahvalnošću,

Vaš potpuno odani Jung

54 J Burghelch-Cirih, 30.11.1907.

Visokopoštovani gospodine profesore,

…Jučerašnja sednica našeg frojdovskog udruženja protekla je u veoma prijatnoj atmosferi. Prof. Blojler je otvorio sednicu sa nekoliko izvanrednih stihovanih napomena koje se odnose na Vaše kritičare. Fon Monakov [u to vreme svetski poznat švajcarski neurolog] je bio prisutan, pa je, naravno, shvatio da se ti stihovi odnose na njega što je veoma zabavljalo sve upućene. Videlo se šta masovna sugestija 25 prisutnih ljudi znači – Monakov se činio sićušnim. Ovog puta je opozicija došla u škripac. Neka to bude dobar predznak za budućnost…
Kod mene je proteklih pet dana boravio dr Džons iz Londona, veoma talentovan i marljiv mladi čovek, sa osnovnim zadatkom da sa mnom porazgovara o Vašim istraživanjima. Zbog svoje “sjajne izolacije” u Londonu, on još nije dublje pronikao u Vaše probleme, ali je ubeđen u teorijsku neophodnost Vaših postavki. On će biti budući naš oslonac…
Dr Džons je, kao i moji prijatelji iz Budimpešte, pokrenuo ideju o održavanju kongresa Frojdovih pristalica. Kongres bi trebalo da se održi u Insbruku ili Salcburgu u proleće iduće godine, a trebalo bi ga tako organizovati da učesnici ne budu više od tri dana odsutni od kuće. ..
Ove nedelje putujem u Ženevu, i to će biti drugi univerzitet, na kome će se širiti Vaše ideje.
Primite najsrdačnije pozdrave

od Vašeg veoma odanog Junga

55 F Beč, Berggase 19, 8.12.1907.

Dragi prijatelju i kolega,

Kongres u Salcburgu u proleće 1908. godine učinio bi me veoma ponosnim, ali pretpostavljam da me kao ometajući faktor nećete pozvati da prisustvujem… Vaš Englez mi je veoma simpatičan već iz činjenice njegove nacionalne pripadnosti. Očekujem da Englezi ovu stvar, kada jednom budu spoznali
šta ona znači, više neće ispustiti iz ruku. Prema Francuzima imam manje poverenja, mada su oni u Ženevi ustvari Švajcarci…
Obradujte uskoro sa svojim novostima Vašeg srdačno odanog
dr Frojda

iz pisma Jungu (2. januara 1910)

....piše da mu je „kao poslednji razlog potrebe za religijom, pala na pamet infantilna bespomoćnost koja kod ljudi, ipak seže dalje nego kod životinja. Otada oni ne mogu da zamisle svet bez roditelja i sebi uspevaju da priušte nekog pravednog boga i dobroćudnu prirodu, dva najgora falsifikata slike sveta, za koje se mogu optružiti. "

17. 4. 2020.

Gete- pismo Šileru

Publika se već dvadeset godina prepire
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba
da se raduje što uopšte ima dva čoveka
oko kojih može da se prepire.
– Gete 1

Johan Volfgang Gete- Fridrih Šiler

Najčuveniji par korespondenata u istoriji književnosti su svakako bili Fridrih Šiler i Johan Volfgang fon Gete. Pre nego što su počeli da se skoro svakodnevno posećuju i razmenjuju ideje o književnosti i drugim temama putem pisama, dvojica slavnih pisaca bili su konkurenti i nisu imali mnogo kontakta. Sve se promenilo u junu 1794. kada je Šiler zamolio Getea da piše za književni časopis Hore, što je ovaj prihvatio. Uprkos različitim pogledima na svet, među njima se razvilo blisko prijateljstvo koje je rezultiralo obimnom korespondencijom. O tome koliko je Getea pogodila Šilerova smrt 1805. godine svedoči njegova izjava da je odlaskom prijatelja „izgubio polovinu sebe“( izvor)

Publika se već dvadeset godina prepire
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba
da se raduje što uopšte ima dva čoveka
oko kojih može da se prepire.
– Gete

U pismu Šileru (Schiler) od 31. jula 1799. godine Gete iznosi svoja zapažanja o Miltonovom (Milton) spevu Izgubljeni raj i usput daje svoje tumačenje o mogućem poreklu Kantove ideje o radikalnom zlu:

„Pored ostalih razmišljanja povodom ovog dela nametnulo mi se i pitanje slobodne volje, o kojoj inače nerado razbijam glavu; ona u ovom spevu, kao i u hrišćanskoj religiji uopšte, igra rđavu ulogu. Jer čim se pretpostavi da je čovek po sebi dobar, slobodna volja postaje besmislena moć da se izbegne izbor dobra i da čovek tako sebi natovari krivicu; a uzme li se da je čovek po prirodi zao ili, da se izrazim određenije, da ga na životinjskom nivou vode njegovi nagoni, onda je slobodna volja kao neka otmena persona koja pretenduje na to da iz prirode deluje protiv prirode. Otuda se takođe vidi kako je Kant nužno morao doći do radikalnog zla i kako filozofi koji smatraju da je čovek po prirodi šarmantan teško izlaze na kraj s njegovom slobodom i zašto se oni tako žestoko bune kad se njihovom dobru na osnovu nagona ne daje baš neka visoka ocena.“
izvor

________________________
1. Ekerman, Razgovori sa Geteom, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1963 god., strana 78

8. 3. 2020.

Gijom Apoliner, Pisma za Lu

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, izraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom

2. 10. 2019.

Henri Miler i Kurcio Malaparte, pismo

Malaparte: životi i legende obimna je i detaljna biografija kontroverznog italijanskog pisca nemačkog porekla Kurcija Malapartea (Izdavač: Službeni glasnik, prevod: Olgica Stefanović). Uz minuciozan pregled života pisca Kože i Kaputta, autor Mauricio Sera daje i odličnu analizu Malaparteovog književnog rada. Kao dodatak ovom izdanju, može se naći i pismo koje je slavnom Italijanu 1948. poslao Henri Miler, očito pod jakim utiskom Malaparteovog dela Volga se rađa u Evropi, koje je američkog romanopisca potaklo na analazu paralela u političkoj situaciji Evrope i SAD-a.

_________

Big Sur, Kalifornija,
28. jun 1948.

Dragi moj Kurcio Malaparte,

Prijatno me je iznenadilo što ste mi poslali primerak knjige Volga se rađa u Evropi, sa svojeručno potpisanom posvetom. Već imam primerak Kaputta, koji nažalost još nisam pročitao. Čudnim slučajem dobio sam, skoro u istom trenutku kada i vašu, poslednju Sandrarovu knjigu Bourlinguer, gde vidim da vam je posvetio jedno poglavlje.

Sada sam tačno na sredini vaše knjige i teško mi je da je odložim. Ne poznajem nijednog ratnog dopisnika koji piše na engleskom, a koji ima vaš poetski pristup. Amerikanac po imenu Stil napisao je nekoliko dobrih stvari, ali u suštini ostaje samo dopisnik. Vaši odlomci o uklanjanju leševa ruskih vojnika, kao i sve što pišete o pejzažu, klimi, atmosferi na bojnim poljima ostavili su na mene snažan utisak.

Pročitao sam s velikim zanimanjem vaš predgovor, koji bi trebalo da bude od posebne koristi za američke političare, ali koji će verovatno biti prenebregnut, ili loše protumačen. Neobično je što pišete da će u sledećm sukobu Amerika moći da igra samo drugorazrednu ulogu. Prema nedavnom mišljenju jednog francuskog tumača Nostradamusa (Ruir), to je upravo ono što je Nostradamus predvideo. Prema tom tumačenju, Rusija će samo napredovati, kao Hitler, da bi se domogla čitave Evrope, praktično bez ikakvog napora. U trenutku kada mi budemo odlučili da se borimo, biće prekasno, jer će nas paralisati naša unutrašnja previranja. Sledi jedno lepo predviđanje – barem za Evropu – te vam ostavljam zadovoljstvo da ga sami otkrijete.

Znate da se ne zanimam za politiku, tvrdnja koja će vas naterati na podsmeh. I ja sam morao da se nasmešim kada sam stigao do početka vaše finske avanture. Tu ste me podsetili na Kestlera, uvek željnog iskustva da bi potkrepio svoja predosećanja. Pisac uvek pobeđuje mislioca i teoretičara. Vaše stranice svedoče o vašem dubokom čovekoljublju, uprkos drugom gotovo „teološkom“ zanimanju za politiku, tehniku itd. Čitajući ono što pišete o ratu u Rusiji, imam utisak da sam se vratio u nekadašnje vreme; stvarno ste uhvatili skriveno značenje tih svetskih ratova koji tek što su počeli.

Pitam se jeste li dovoljno pažnje poklonili jednom aspektu koji proističe iz prirode ovih sukoba, prošlih, današnjih i onih koji tek dolaze, barem dok Amerika bude tu, to jest naša promenljiva politika prema ratu. Oduvek sam gajio uverenje, možda naivno, da možemo da izbegnemo te globalne ratove, ako bi ostatak sveta jasno razumeo gde smo, koju liniju akcije želimo da sledimo i tako dalje. Dvaput smo imali sreće čekajući do poslednjeg trenutka. Ali ovde opet ne znamo na koju kartu da igramo. Malo toga je učinjeno uprkos svim tiradama o našim velikim pripremama osim ako ne postoji neki tajni plan, što me kao ideja užasava. Čini mi se da evropski militaristi reaguju na nestalnost našeg ponašanja. Poslednji sam koji veruje da dobra vojna priprema nužno znači i pobedu. Ali s druge strane, verujem da naš nepokolebljiv moralni stav može zaustaviti sukob. Jedina nacija koja danas izgleda ima definisanu i, pretpostavljam, moralnu politiku jeste Rusija. A mi je ovde samo kritikujemo ili žalimo. Kao da ne dopuštamo mogućnost da ona može biti realna i iskrena. Ne uspevamo da bez oklevanja shvatimo zašto Rusi tako postupaju. Pre svega mislim na javno mnjenje što, kao što znate, nikad ne znači bozna šta. Jedino je izvesno da naši političari i državnici uglavnom nemaju anticipativniju viziju od masa. Mi smo za republikansku kandidaturu upravo nominovali čoveka skoro podjednako slabog kalibra kao što je i naš sadašnji predsednik (a republikanci će ovog puta sigurno odneti pobedu!)[1] Da sam Evropljanin, na ovu bih situaciju gledao sa strahom i zaprepašćenjem. Republikanci neće imati da ponude ništa drugo osim pometnje, grešaka i haosa.

Vi govorite o demokratskim snagama u Evropi i drugde. Voleo bih da znam gde su one. Stara Grčka je napravila na stotine demokratskih eksperimenata, barem nam tako kažu istoričari. Za mene je to reč bez ikakvog smisla sve dok i poslednji čovek ne bude uvažen, sve dok ne budemo promenili čitav sistem obrazovanja, etike, morala, zasnovan na strahu i oskudici, praznoverju i zatucanosti, tradiciji i običajima. Ne znam ni za jednu partiju čiji program u prvi plan stavlja taj cilj, a vi? Postoji strašna rečenica u jednoj od Balzakovih knjiga koju sam tridesetih godina, kada sam živeo u Parizu, koristio kao zaglavlje na svojim pismima: „Evropa će verovati samo onome ko je bude pregazio.“ To je bilo napisano pre stotinak godina. Naravno, sovjetska metafizika je evropska, a ne azijska i Amerika je samo jedna ublažena projekcija Evrope. Svakako, Azija se takođe evropeizuje, ili amerikanizuje, što je gore. A rezultat? Možda je Nostradamus u pravu, barem što se tiče Rusije, Špengler takođe. Nije li upravo Špengler predvideo da će Rusija budućnosti biti Rusija Dostojevskog? Danas to izgleda neverovatno, zar ne? Ali kao što kaže Biblija, „oholost dolazi pred pad“. Ja verujem da čitav civilizovani svet ubrzano priprema svoje uništenje. Morali bismo, čini mi se, da sa dubokim zanimanjem prostudiramo razloge zbog kojih današnje različite nacije i sile ne mogu postupati drugačije od onoga kako postupaju. Morali bismo te znake nemoći čitati kao što meteorolozi čitaju svoje. A onda zasnivati svoje nade na činjenici da su klima i tlo trajniji od vremenskih promena, što uvek moramo imati na pameti.

Izvinite zbog ovog nehotice dugačkog pisma. Neka svedoči o intelektualnom podsticaju koji vaša knjiga od početka do kraja izaziva.

Iskreno vaš,
Henri Miler

P.S. Napisao sam za vreme rata pamflet pod nazivom Murder the Murderer (Ubijte ubicu). Voleo bih da vam pošaljem jedan primerak ako ga niste čitali, to jest ako želite da ga pročitate.

[1] Reč je o guverneru države Njujork Tomasu E. Djuiju, koga će pobediti odlazeći predsednik, demokrata Hari S. Truman na izborima u novembru 1948.
izvor

7. 6. 2019.

Henri Miler, pisma Brendi Venus

Brenda Venus je mlada žena koju je Miler upoznao u 84- toj godini životaa njihova ljubavna priča trajala je do njegove smrti. ( 1980) Za to vreme Miler joj je napisao 1500 pisama koji su objavljeni u knjizi "Draga, draga Brenda-ljubavna pisam Henrija Milera Brendi venus". Predgovor je napisao pisac Lawrence Durrell. Na jednom mestu Darel piše:

«Miler je bio fizička ruina, kako on sam kaže, a ona je bila mlada glumica koja je zalutala u njegov život, tako da je u njemu probudila zapretene osećaje prema Moni, June, Betty i Anais - te je ponovo postao onaj mladi ljubavnik i izopćenik iz svojih prvih knjiga; kakve li sreće!».

prvo pismo

od 17.6.1976. godine,
na početku ljubavne veze:

Draga Brenda,

Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.

Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takođe, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osećam da sam izneverio svoju ljubav. Međutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Šta uopšte ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.

Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.

Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dođeš po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.

E pa, sad sam istresao vreću reči, sad je na tebi red.

Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.

Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!

A sad se vraćam u krevet. Misliću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Šta kažeš na to?

Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement. Henry Miller

Drugo pismo

1. 7. 1976. godine

Draga Brenda,

Ne mogu ti puno pisati - dolaze mi gosti na ručak, a neke druge opet izvodim na večeru u «Imperial Gardens». Ali obećao sam ti da ću ti napisati nešto o japanskom filmu koji sam sinoć gledao.

Jedan moj prijatelj Francuz, filmski distributer, upriličio je privatnu projekciju najerotskijeg filma koji je ikada snimljen u Japanu. Naslov mu je francuski - L'Empire de sens (Carstvo čula).

E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju izmedju dvoje glavnih junaka. Zapravo je film baziran na istinitoj zgodi za koju sam odavano znao, ali su činjenice razradjene, izmijenjene i preuveličane.

Nakon gledanja filma rekao sam čovjeku koji mi ga je prikazao da mi se ni najmanje ne svidja. Scenarij kao da je napisao pokojni markiz de Sade. Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom - vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio niti mi je srce ijednom zadrhtalo - iako nisam nikad prije nešto slično vidio.

Mislim da su Japanci opsjednuti seksom i smrću. To se kod njih neprestance ponavlja. Uzmimo samo za primjer Mišimu.

Titlovi nisu bili na francuskom, nego na engleskom. Film će se uskoro prikazivati u našim kinima. Sumnjm da će se Amerikancima dopasti, ma koliko inače bili ludi za seksom i nasiljem.

U jednoj sceni neka 70-godišnja starica gleda njih dvoje kako se tucaju. Djevojka nagovara frajera da i staru malo razgali. I on je stvarno namrtvo izjebe, kako Bog zapovijeda. Usred jebačine, stara umire.

Njegova ga ljubavnica svaki čas zaustavlja - bilo gdje - da mu kaže da joj se jebe, da ne može čekati, nek je odmah pojebe! On joj govori: «Ali mogu nas ljudi vidjeti», a ona mu odgovara: «Baš me briga». Pravi ženski seksualni manijak. Pa ipak sve to ništa ne uzbudjuje čovjeka, daleko od toga da svršiš u gaće.

Poslije filma odveli su me na večeru u «St. Germain» - francuski restoran na uglu Melrosea i Cahuenge. Bogovska večera! Jesi li bila kad tamo?

Moram prekinuti. Pošta još nije stigla. Kao i ti, vječito čekam poštara, iako se veći dio pošte sastoji od dosadnih pisama mojih poštovatelja.

Evo, stigla je! Da vidim ima li opet koje pismo od tebe. Henry

Treće pismo

29. 9. 1978. godine,
jedno od poslednih

Draga Brenda,

... A sad, 87-godišnjak, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše izvandredna pisma, koja me voli do groba, koja me drži na životu i u ljubavi (prvi put savršene ljubavi), koja mi iznosi u pismima tako duboke i ganutljive opaske da sam radostan i zbunjen kao kakav šiparac.

Ali i više od toga - zahvalan, haran, sretan. Da li zaista zaslužujem sve one lepe reči kojima me obasipaš? Nagoniš me da pitam ko sam ja zapravo, da li zaista znam ko sam i šta sam? Ostavljaš me da bludim u misteriju. Zato te još više volim.

Padam na kolena, molim se Bogu za tebe, blagosiljam te s ono malo svetaštva što mi je još ostalo. Bog bio s tobom, predraga moja Brenda, i nemoj nikad zažaliti zbog ove romantične ljubavi sred svog mladog bića.

Oboje smo blagoslovljeni.

Mi nismo od ovoga sveta.

Mi pripadamo zvezdama i s one strane svemira.

Živela Brenda Venus!

Neka joj Bog podari radost i ispunjenje svih težnji i večnu ljubav!

Henry.

28. 5. 2019.

Pismo Hiperiona Belarminu

Iz „Hiperiona“ Fridrih Helderlina

Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.

10. 5. 2019.

Rosa Luksemburg, Pisma iz zatvora

Prvo pismo je upućeno Mathildi Wurm, koja je, zajedno sa svojim suprugom Emmanuelom (Emmo), bila deo aktivnog jezgra Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je socijaldemokratija nekritički podržala kajzerov režim za vreme Prvog svetskog rata, supružnici Wurm su se pridružili Nezavisnim socijaldemokratima koji su se, otcepljeni od većine, zalagali za što brže sklapanje mira, nastavljanje klasne borbe i kritičku podršku ratu. Rosa Luxemburg je bila beskompromisna protivnica rata, a muškarci koje tako oštro napada u ovom pismu bili su vođe Nezavisnih. Njihovo balansiranje između stavova zvanične socijaldemokratije i malog, antiratnog saveza Spatak bilo joj je posebno neprihvatljivo.

Vronke, 28.12.1916.

Draga moja Tilda,

Odgovaram na tvoje božićno pismo odmah, dok još osećam gnev koji je izazvalo. Ono me je strašno, divljački naljutilo jer, koliko god da je kratko, svaki redak u njemu pokazuje da si sasvim podlegla sredini u kojoj se krećeš. Taj suzni, kenjkavi ton, to samosažaljevanje i cmizdrenje nad „razočaranjima“ koja si pretrpela – kažeš da su te drugi razočarali, ali kad bi se pogledala u ogledalo, možda bi u njemu videla svu bedu čovečanstva. A kad kažeš „mi“, misliš na svoje društvo žaba što krekeću u močvari; tokom našeg nekadašnjeg druženja „mi“ je značilo moje društvo. Naravno, moram da te poistovetim s ljudima s kojima se družiš.

Melanholičnim tonom se žališ na to što tvoje stavove smatram „nedovoljno agresivnim“. „Nedovoljno“, ta ti je dobra! Ti se uopšte ne krećeš napred; ti puziš. A razlika između to dvoje je razlika u vrsti, ne u stepenu. Ti i tebi slični pripadate sasvim drukčijoj zoološkoj vrsti od one kojoj ja pripadam; tvoja sumorna, mrzovoljna, kukavička i malodušna vrsta nikad mi nije bila tako tuđa i mrska kao sada. Nemaš ništa protiv veće „agresivnosti“, kažeš, ali čovek tako samo bude povređen, a „korist je mala“. O, bedna piljarska dušo! Rado bi ponudila malo „heroizma“, ali samo za pare; dobit mora odmah da zvecne o tezgu, makar samo u obliku tri plesniva bakarna novčića. Najjednostavnije reči poštenog, uspravnog čoveka Ovde stojim i ne mogu drukčije, tako mi bog pomogao – nisu izgovorene za tebe.

Srećom, istoriju čovečanstva nisu gradili takvi ljudi, jer inače ne bi bilo Reformacije i verovatno bi još trajao Ancien Regime. Ali što se mene tiče, mada nikad nisam bila mekušna, u poslednje vreme sam postala tvrda kao uglačani čelik i ubuduće neću praviti ni najmanje ustupke, ni u politici ni u ličnim odnosima. Čim pomislim na tvoju galeriju junaka, pripadne mi muka: slatki Haase, Ditman sa svojom divnom bradom i divnim skupštinskim govorima, Kautsky, kolebljivi pastir kog prirodno, kroz sve nedaće, prati tvoj Emmo, čudesni Arthur – o, nikad kraja!

Kunem ti se da bih radije godinama tamnovala nego što bih se „borila“ rame uz rame s tvojim junacima ili, uostalom, bilo šta imala s njima, i to ne bih tamnovala ovde gde se osećam kao u raju posle onog što sam ranije doživljavala, već u onoj rupi na Aleksanderplacu, gde sam u ćeliji od jedanaest kubnih metara, bez jutarnje i večernje svetlosti, stešnjena između C (ali bez W) i gvozdenog kreveta-daske mogla naglas da čitam Moerikea. Draži mi je grof Westarp – ne zato što je govorio o „bademastim pitomim očima“ u Rajhstagu, već zato što je on barem muškarac. Upozoravam te, čim opet budem mogla da okusim svež vazduh, ponovo ću proganjati i loviti tvoje žablje društvo opremljena trubama, pucketavim bičevima i krvoslednicima – htedoh da kažem kao Pantesileja, ali bog mi je svedok da ti nisi Ahil.

Je li ovo dovoljno za novogodišnju čestitku? Potrudi se da ostaneš čovek. Biti čovek, to je najvažnje. A to znači ostati čvrst, jasan, vedar; tako je, vedar uprkos svemu. Cmizdrenje je posao slabića. Biti čovek znači, kad ustreba, spremno baciti ceo svoj život na „veliku vagu sudbine“. A takođe znači nalaziti zadovoljstvo u svakom vedrom danu i svakom oblaku. O, ne znam da pišem recepte za ljudskost, samo znam kako je to; kad smo zajedno šetale poljima Suedendea i kad je crveno sunce ležalo na pšenici, i ti si to znala. Uprkos svoj njegovoj strahoti, svet je divan, a da nema kukavica i slabića bio bi još divniji. Ali hajde: ipak ti šaljem poljubac jer si ti i dalje jedna čestita duša. Srećna ti Nova godina!

R.

_______________

Haenschen iz drugog pisma je njen mladi, intimni prijatelj Hans Diefenbach, lekar, rođen 1884, poginuo na frontu u oktobru
1917.

Vronke, 29.6.1917.

Dobro jutro, Haenschene…

Svake večeri kad sedim pored prozora s gvozdenim rešetkama da bih udisala svež vazduh i sanjala, negde u susedstvu počinje uporno klofanje tepiha ili neki sličan zvuk. Nemam pojma ko to radi i gde, ali redovno ponavljanje tog zvuka navelo me je da prema njemu izgradim prisan mada neodređen odnos. On u meni budi maglovite slike vrednog domaćinskog rada, kućice u kojoj je sve besprekorno čisto i izribano – možda kuće neke od naših zatvorskih radnica koja tek uveče nađe vremena da obavi svoj domaćički posao, neke usamljene usedelice ili udovice, što je većina radnica u zatvoru, koja koristi svoje oskudno slobodno vreme da održava besprekoran red u nekoliko prostorija u koje niko ne ulazi i u kojima i ona sama retko boravi. Iako, u stvari, ne znam ništa o tome, ti zvuci u meni bude osećanje reda, spokojstva, i u isti mah izvesnu strepnju zbog uskosti i beznađa sirotinjskog života – kredenac s drangulijama, požutele fotografije, veštačko cveće, glomazni kauč…

Da li si ikad osetio uticaj zvukova čije ti je porekli nepoznato? Isprobavala sam to u svakom zatvoru. U Cvikauu, na primer, dve patke koje su živele negde u susedstvu budile su me svake noći u dva sata glasnim „kva-kva-kva-kva“. Prvi od četiri sloga bio je naglašen kao najsnažnije ubeđenje, a onda se ton spuštao do mrmljavog basa. Kad god bi me probudio taj zvuk, bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se priberem i prisetim da sam u zatvoru i da ležim u potpunom mraku, na dušeku tvrdom kao kamen. Stalno osećanje blagog stezanja koje ide sa zatvorskom ćelijom, posebno naglašeno „kva-kva…“ i činjenica da nisam imala pojma gde su patke i da sam ih čula samo tokom noći – sve je to njihovom glasu davalo neko tajno, a važno značenje. Uvek sam imala utisak da izgovaraju mudre izreke koje su noćnim ponavljanjem dobile smisao nečeg neopozivog, nečeg što važi od početka sveta, poput koptske maksime:

I u visinama indijskih nebesa,
i u dubinama egipatskih grobnica,
čuh samo svetu reč…

Činjenica da nisam mogla da odgonetnem značenje njihove pačje mudrosti već sam ga samo mutno naslućivala, uvek je u meni izazivala čudnu strepnju; do kasno u noć sam ležala budna osećajući da me nešto pritiska.

U zatvoru u Barnimštrase bilo je drukčije. Htela-ne htela, morala sam da ležem u devet uveče pošto su se tada gasila svetla ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Ubrzo posle devet, usred noćne tišine, u nekoj od susednih stambenih zgrada redovno je počinjao da plače jedan dečačić od dve-tri godine. Još bunovan od sna, najpre se oglašavao isprekidanim kenjkanjem; onda bi mali čova, posle nekoliko kratkih predaha, stao da jeca i doveo bi samog sebe u stanje pravog žalosnog plača, koji još nije bio energičan, još nije izražavao određen bol ili želju, samo opšte nezadovoljstvo sopstvenim životom, nesposobnost da se reše životne teškoće i neprilike, posebno kad mama očigledno nije pri ruci. To bespomoćno plakanje se nastavljalo dobrih četrdeset pet minuta. Tačno u deset uveče začula bih energično otvaranje vrata, lake i žustre korake u maloj sobi, i zvonki glas mlade žene, svež od spoljašnjeg vazduha: „A zašto ti ne spavaš? Što ne spavaš?“ Usledile bi tri živahne pljuske u kojima su jasno odzvanjale slatka oblina i toplota pogođenog malog dela anatomije. I – o, čuda – tri pljuskice bi istog časa rešile teškoće i složene probleme sudbine. Jecanje bi prestalo, dečkić bi zaspao i blažena tišina bi se spustila na dvorište. Ta scena, koja se redovno ponavljala iz večeri u veče, postala je deo moje egzistencije. U devet bih zapetih nerava očekivala da se probudi i zaplače neznani mali sused čiji sam ceo raspon tako dobro poznavala da sam mogla unapred da ga čujem u svojoj glavi i da u potpunosti shvatim osećanje bespomoćnosti pred životom. Čekala bih povratak mlade žene, njeno zvonko pitanje i nadasve tri umirujuće pljuske. Veruj mi, Haenschene, taj starinski način rešavanja problema posredstvom mališine zadnjice činio je čuda i za moju dušu: nervi bi mi se istog časa opustili zajedno s njegovima i zaspala bih otprilike kad i on. Nikad nisam otkrila s kog prozora ukrašenog muškatlama, iz koje sobice u potkrovlju taj zvuk dolazi do mene. Na blistavoj svetlosti dana, sve kuće su mi izgledale jednako sive, trezvene i zakopčane, kao da kažu: „Mi ništa ne znamo“. Samo u dubini noći, kroz blagi dah letnjeg vazduha, istkivani su ti tajanstveni odnosi među ljudima koji jedni druge nikad nisu upoznali ni videli.

O, kako su divne moje uspomene na Aleksanderplac! Haenschene, znaš li ti šta je Aleksanderplac? Mesec i po koji sam tamo provela ostavio je sede na mojoj glavi i zategao mi nerve tako da nikad neću moći da se opustim. A ipak se jedno malo sećanje na to mesto izdvaja kao cvet u mom pamćenju. Između pet i šest već se bilo sasvim smrklo – kasna jesen, oktobar, i u ćeliji ni tračka svetlosti. U ćeliji od jedanaest kubnih metara nisam mogla da radim ništa drugo do da ležim na krevet-dasci, stešnjena između neopisivih komada nameštaja, i da poluglasno deklamujem Moerikea usred paklene muzike vozova koji su stalno prolazili preko nadvožnjaka, drmusali ćeliju i bacali crvene senke iznad klepetavog prozora. Posle deset sati uveče pakleni koncert je počeo da jenjava i ubrzo se sa ulice začula sledeća mala epizoda. Najpre mrgodni ljudski glas koji kao da doziva i opominje, a onda glas osmogodišnje devojčice koja je očigledno pevala neku dečju pesmicu dok je skakala i pocupkivala naokolo i istovremeno se smejala srebrnim smehom, jasnim kao zvono. Mogao je to biti neki umorni i mrzovoljni zatvorski čuvar koji opominje ćerku da je vreme za spavanje. Gotovo sam videla lepršanje njene suknjice i tanke, razigrane nožice. U pocupkujućem ritmu njene pesme, u njenom bisernom smehu bilo je toliko bezbrižne, pobedničke ljubavi prema životu da je celu sivu, sumornu zgradu Centralne policije obavio srebrnasti veo izmaglice. Kao da je vazduh moje smrdljive ćelije najednom ispustio miris tamnocrvenih ruža… Eto kako čovek uvek može da pronađe malo sreće ne ulicama i kako nas nešto uvek podseća da je život divan i bogat.

1*Henšene, ne možeš ni da zamisliš kako je nebo danas bilo plavo! Možda je bilo isto tako plavo i tamo gde si sad, u Lešnom? Pre nego što su me uveče zaključali, opet sam, kao i obično, izašla na pola sata da bih iz kantice zalila malu leju sa cvećem (svojim rukama sam zasadila dan i noć, nezaboravak i floks) i još malo prošetala po bašti. Taj sat pre zalaska sunca ima svoju magiju. Sunce je još pržilo, ali rado sam dozvolila njegovim kosim zracima da me peku po vratu i obrazima kao poljubac. Topao vetrić komešao je žbunje kao šapat koji obećava da će sveže veče uskoro ublažiti vrelinu dana. Na nebu, koje je bilo treperavo i svetlucavo plavo, visoko gore gomilale su se dve formacije oblaka, a sasvim bled polumesec lebdeo je između njih kao u snu. Laste su, u punoj formaciji, već počele svoj večernji let i oštrim šiljatim krilima sekle su plavu svilu prostora na komadiće, jurcale tamo-amo, prestizale jedna drugu uz prodorno kliktanje i nestajale u omamljujućim visinama. Stajala sam tamo, glave nagnute unazad, s kanticom za zalivanje koja je kapala u mojoj ruci, i osećala snažnu želju da uzletim u to vlažno, svetlucavo plavetnilo, da se kupam u njemu, da ga ustalasam, da se potpuno raspršim u kapljice i nestanem.* Mislila sam na Moerikea; sećaš se:
O reko, moja reko u zraku jutarnjeg sunca
primi sad, primi jednom
čežnjivo telo,
poljubi grudi i obraz!
Nebo plavo i čisto kao deca,
gde talasi pevaju,
nebo u tvojoj duši,
o pripusti me u njega!
Uranjam duhom i čulima
u sve dublju plavet
i ne mogu da dosegnem!
Šta je tako duboko, duboko kao ovo?
Samo ljubav koja,
nikad smirena, nikad ne smiruje
u svojoj promenljivoj svetlosti…

R.

Molim te, Haenschene, nemoj se povesti za mojim rđavim primerom i postati brbljiv kao ja. Neće mi se to više dogoditi, obećavam!!!

___________…___

Treće pismo je upućeno Martchen, to jest Marti Rosenbaum, bliskoj ličnoj i političkoj prijateljici koja je igrala važnu, mada neupadljivu ulogu u levom krilu socijalističkog pokreta Nemačke tokom Prvog svetskog rata. Umrla je 1940. u Cirihu u nejasnim okolnostima.

bez datuma/

Draga moja Martchen,

Bila sam tako srećna posle jučerašnje posete. Bilo je tako divno, tako prijatno, i nadam se da će tako biti i danas i u nedelju. Za mene je to bilo veliko psihičko osveženje; nedeljama ću od njega živeti. Tako si me dobro ugrejala svojom blizinom, dušo draga. Vratićeš se uskoro, zar ne? Već jedva čekam tvoju sledeću posetu. To jest, ako još ostanem ovde. Ali ne treba da brineš za mene: sada se strogo pridržavam doktorovih uputstava i verujem da ću odavde izaći u dobrom zdravlju i snazi; još ćeš imati zadovoljstvo da me gledaš kako se borim i radim. A biće mnogo borbe i rada. Nimalo ne očajavam. Najdraža, kad situacija izgleda najbeznadežnija, istorija uvek ponudi najbolji savet. Kad ovo kažem, ni na um mi ne pada da propovedam udobni fatalizam! Naprotiv. Ljudi će morati da budu podstaknuti u najvećoj meri, a naša dužnost je da se svesno borimo svim svojim snagama. Hoću da kažem: sad, kad sve izgleda krajnje beznadežno, uspeh takvog svesnog uticaja na mase zavisi od elementarnih i duboko skrivenih opruga istorije. Iz istorijskog iskustva, kao i iz ličnog iskustva u Rusiji, znam da upravo onda kad sve izgleda beznadežno, nastupa potpuni preokret, koji je utoliko nasilniji. Nikad nemoj zaboraviti da smo vezani istorijskim zakonima razvoja i da ti zakoni nikad ne prestaju da deluju mada ne slede uvek one precizne, detaljne planove koje smo iscrtali. Zato visoko podigni glavu i ne gubi hrabrost. Grlim te svom svojom ljubavlju.

R.

___________

Pisma su preuzeta za Dissent magazin sa dozvolom izdavača, iz zbirke koju je objavio Benedict Kautsky (Rosa Luxemburg, Briefe an Freunde, Europaeische Verlagsanstalt, Hamburg, 1950).

Dissent, zima 1954.

Prevela Slavica Miletić
Izvor

1.Deo između zvezdica preuzet je iz: Kejt Evans, Crvena Roza, prevod Slobodanke Glišić, Fabrika knjiga, Beograd, 2017. Odlomak.

3. 4. 2019.

Otvoreno pismo Eleni Ferante /ko god da bila

Autorka iza pseudonima oduvek je tvrdila da njen identitet leži u njenom
stvaralaštvu. Pratila sam literarne tragove. Evo kuda su me odveli.

POŠTOVANA ELENA FERANTE,

Prošlo je dosta vremena od našeg poslednjeg kontakta. Bilo je to kada sam Vas intervjuisala za Njujork tajms decembra 2014. godine, putem imejla uz posredovanje Vašeg izdavača, naravno, jer Vas kao umetnicu odlikuje odsustvo isto koliko i književno prisustvo.

Još od 1992. godine, kada ste objavili prvi roman – Mučna ljubav (L’amore molesto), koji predstavlja onespokojavajuće istraživanje ženske psihe – jasno ste stavili do znanja svojim urednicima u izdavačkoj kući „Edicioni E/O“ da se nikada nećete pojaviti u javnosti. Rekli ste im da ne želite da gostujete na književnim večerima niti da se pojavljujete na televiziji; želite da delo govori za sebe. A kad odlučite da odgovarate na pitanja, učinićete to isključivo onako kako Vama odgovara – pisanim putem.

Niste objavili ništa čitavu deceniju nakon sjajnog kritičarskog prijema debitantskog romana. Kad ste se ponovo pojavili 2002. i 2006. godine sa dva tanka, izražajno realistična romana o junakinjama koje prolaze kroz teške i bolne životne trenutke, Dani napuštenosti1 i Izgubljena kći (La figlia oscura), ostali ste verni svom zavetu. Uporno odbijanje da se predstavite javnosti činilo se hrabrim gestom s obzirom na eksplozivni rast društvenih medija, a još hrabrijim kad ste nakon objavljivanja napuljske tetralogije, koja prati dve devojčice rođene u siromaštvu posleratnog Napulja, postali prava svetska superzvezda. Kad se sve sabere, objavili ste više od 1600 stranica za tri godine, od 2011. do 2014. Complimenti!

Strateški ste ćutali čak i nakon senzacije koju je u jesen 2016. izazvao italijanski istraživački novinar Klaudio Gati objavivši pretpostavku da se iza Vašeg pseudonima krije osoba po imenu Anita Raja, bibliotekarka u penziji koja honorarno prevodi za Vašeg izdavača s sedištem u Rimu. U svom detektivskom poduhvatu, Gati je pročešljao finansijske izvode i katastarske knjige, te otkrio da se Raja obogatila baš u vreme kad su Vaši napuljski romani postajali međunarodni bestseleri. Kad je njegova priča istovremeno objavljena u magazinu Njujork rivju ov buks i francuskim, italijanskim i nemačkim časopisima, čitaoci su žestoko branili Vaše pravo da ostanete anonimni. Bilo je to vreme velikog emocionalnog naboja. Gatijeva priča je izašla u javnost mesec dana pre nego što je Donald Tramp porazio Hilari Klinton, kada se pravednički gnev žena veoma osećao u vazduhu, te su neki anglofoni čitaoci pokušaj razotkrivanja identiteta protumačili kao nasilje; nekoliko njih ga je čak uporedilo sa činom seksualnog nasilja.

Čak se ni tad nisam posve iznenadila što se uopšte niste oglasili. Ni ranije niste sebi dopustili da reagujete na nagađanja u vezi sa Vašim identitetom, nagađanja koja su izazvala različite optužbe na račun seksizma. Razni italijanski književni detektivi (i naučni istraživači koji su uz pomoć računarskih programa analizirali prozne stilove) već godinama sugerišu da bi Domeniko Starnone mogao biti pisac Vaših knjiga. On je takođe i Rajin suprug i jedan od najznačajnijih živih italijanskih romanopisaca – po meni, jedan od najboljih – baš kao i plodan scenarista koji piše za italijansku filmsku i televizijsku industriju, kao i dugogodišnji kolumnista, nekadašnji urednik kulturne rubrike komunističkog dnevnog lista Il Manifesto.

Naravnao da su Vaši odani čitaoci bili silno uvređeni i samom pomisli da iza Vašeg stvaralaštva stoji muškarac. Ta ideja – da ako ste anonimna ali i izuzetno uspešna žena, mora biti da ste muškarac – kao da je govorila o italijanskoj seksističkoj kulturi isto koliko i o Vašem stvaralaštvu. Zapravo, nije da niste ništa rekli u vezi sa Starnoneom. U našem razgovoru rekli ste mi da Starnone ima pravo što mu je prekipelo da neprestano poriče da je Elena Ferante, te da se osećate krivom što ste uzrok narušavanju njegovog mira i privatnosti. No, odbili ste da razrešite misteriju. „Moj identitet, moj pol“, napisali ste mi – što je do sad već poznati zagonetni refren – „može se otkriti u onome što napišem“.

Sigurna sam da nisam jedina koja se vraća Vašim romanima u ovom trenutku kada je ekranizacija Moje genijalne prijateljice, 2 prvog napuljskog romana, dospela na kanale HBO i RAI, italijansku državnu televiziju. Iako me ne raduje da vidim kako likovi koje tako dobro poznajem poprimaju specifična lica i tela, nestrpljivo čekam da pogledam seriju. Ali šta sa Vama, Elena? Šta sa bestelesnom autorkom koja stoji iza tih tekstova, autorkom koju imam utisak da dobro poznajem, a o kojoj, opet, znam tako malo? Da, izabrali ste odsustvo. Ali dok ponovo iščitavam Vaše romane i prolazim kroz Vaše sabrane intervjue, smatram da iako se uporno trudite da ostanete nevidljivi, istovremeno nas pozivate da nastavimo da istražujemo. Možda smo zaštitnički nastrojeni prema Vama – halabuka koja se podigla oko Gatijevog razotkrivanja Vašeg identiteta Vam je svakako dodelila novu ulogu, ulogu žrtve – ali istini za volju, i Vi pomalo volite da izazivate.

I uspeli ste da postignete izuzetna ostvarenja. Vaši napuljski romani su upečatljiva saga o ženama koje u dvadesetom veku krče sebi put koji ih izvodi iz sveta radničke klase njihovih majki i pronalaze mesto u novom svetu. Uvek se iznova divim kako ste uspeli da odnos između spisateljice-naratorke Elene Greko, čiji je nadimak Leni, i njene prijateljice Lile Čerulo tako duboko ukorenite u surovu svakodnevicu svojstvenu Napulju, kao i u pojedinosti iz italijanske istorije, politike i društva, a da nas pritom ponesete dramom koja se doima tako univerzalnom, tako prisnom svakom čitaocu.

Ali znatiželja koju ste izazvali me je takođe potakla da tražim odgovore na pitanje drugačije vrste: o prirodi autorstva, o fluidnosti identiteta pojedinca, o prožimanju života i umetnosti, o pretpostavkama koje se tiču roda i književnog autoriteta. Ova krupna pitanja samosvesno ste utkali u napuljske romane, strukturisane kao priča u priči, koje kazuje Elena, sada u sedmoj deceniji, dok se osvrće na deo života nakon što je saznala da je Lila nestala. Decenijama pre toga, Elena, naratorka i Vaša imenjakinja, preduhitrila je Lilu objavivši knjigu inspirisanu nečim što je Lila napisala kao devojčica. Književna karijera Elene Greko, nameće se zaključak, krunisana je upravo romanima koje čitamo. Lila nadahnjuje, Elena piše – čija je, onda, priča?

Dalje razmišljanje o ovim knjigama dovelo me je do toga da smatram da se one u suštini bave aktuelnom i bezvremenom temom: prisvajanjem tuđe imaginacije. Ko je ovlašćen šta da kaže u književnom delu? Ko kontroliše priču? Pa, zatim: Kako da mi čitaoci reagujemo na Vaše delo kad nismo sigurni ni ko ste niti da li ste jedna osoba, bilo muškarac ili žena? Pozdravljeni ste kao neprikosnoveni glas ženskog roda, te se stoga smatralo da se radi o jednoj, i to ženskoj osobi, i pročitavši sva Vaša dela i ja sam bila potpuno pod uticajem te ideje. No, iščitavanje nešto obimnijeg štiva – uglavnom na italijanskom jeziku, jer tekstovi za koje smatram da su od presudnog značaja nisu prevedeni na engleski – odvelo me je u drugom pravcu. Odabravši odsustvo, verujem, izazivate nas da preispitamo valjanost ideje o nedvosmislenom ženskom autorskom glasu. I zaključila sam da niste baš tvorac – ili treba
da kažem tvorevina? – kakvu smo zamišljali.

NIJE U MOM STILU niti mi je cilj da prekopavam po Vašim finansijama. Divim se Gatijevim detektivskim veštinama, ali njegov pristup smatram prilično prizemnim. Tu se radi o strogo novinarskom poimanju dugotrajne, često suvoparne teorijsko-književne debate o autorstvu, koje, slično Gatiju, kaže: „Kako to misliš ’Je li autor mrtav?’ ili ’Je li autor društvena konstrukcija?’ Ma daj! Autor je onaj ko dobija honorar za autorska prava!“ Kopajući dalje, Gati je otkrio da se Rajino poreklo – rođena je u Napulju 1953. godine, ćerka je napuljskog sudije i Jevrejke poljskog porekla koja je iz nacističke Nemačke izbegla u Italiju – ne podudara sa poreklom koje iznosite u Frantumaglia: putovanje jednog pisca, 3 knjizi Vaših sabranih pisama i intervjua koja se pojavila u dopunjenom izdanju te iste jeseni, 2016. godine. To ga je naljutilo. Razotkrivajući Vas, Gati Vas je optužio da lažete o svom poreklu.

No, bez obzira na sav trud, zar Gati nije krivo shvatio poentu? Zašto tragati za biografskim detaljima ako je glavni cilj poduhvata zvanog Elena Ferante da se delo odvoji od autora, te da se dosledno prikriju, odnosno da se prerasporede biografske činjenice? To se veoma jasno vidi u knjizi Frantumaglia. U Vašoj nedeljnoj kolumni u Gardijanu nedavno ste rekli da su rezultat Vaše prepiske „tekstovi koje uporedno s knjigama treba posmatrati kao fikciju ne toliko različitu od književne“.

Mislim, isto tako, da Gatijevi kritičari, koji ga optužuju da je tragajući za Vašim identitetom grubo narušio Vašu privatnost, takođe ne shvataju poentu. Na kraju krajeva, kao jedna od najslavnijih savremenih spisateljica na svetu, legitiman ste predmet istrage, hteli Vi to ili ne. A i niste se dosad baš ponašali kao književna Greta Garbo: Frantumaglia je čitava knjiga u kojoj razmatrate svoj pristup pisanju i izbor da ostanete anonimni. Može se tumačiti kao pokušaj da poljuljate reduktivne pretpostavke da književna proza, naročito konfesionalna proza iz ženskog pera, mora nužno biti ukorenjena u autobiografiji.

Pa, ipak, šta god mislili o Gatijevim metodama (koje nisu definitivno dokazale da je Raja Vi), verujem da obe znamo da je bio na pravom tragu kad je stigao pred vrata Rajinog i Starnoneovog stana u Rimu. I ovde su me pročitani tekstovi doveli do ključnog pitanja: Da li Gati i svi drugi greše što traže pojedinačnog autora? Već čujem kako književno-feministički Tviter turira motore, ali što više čitam to me više intrigira mogućnost da Starnone, zajedno sa Rajom, ima velikog udela u Vašim tekstovima.

Rekli ste da čitaoci Vaš identitet i Vaš rod treba da traže u Vašim tekstovima. To znači da ne treba da očekujemo da će to biti jednostavan, jednoobrazan identitet. Kad sam Vas 2014. pitala koja je Vaša protagonistkinja najbliža Vašem ličnom iskustvu i srcu (poput čuvenih Floberovih reči: Madame Bovary, c’est moi), Vaše reči su ostavile veliki utisak na mene:

Istina u mojim knjigama potiče iz mog vlastitog iskustva. Ali Leni i Lila

zajedno su likovi koji su mi najsličniji. Ne po specifičnim životnim

događajima, ne kao konkretne osobe sa sudbinom, nego u kretanju koje

karakteriše njihov odnos, u samodisciplini jedne osobe koja se razbije u

paramparčad svaki put kad se sudari sa neukrotivom imaginacijom druge

osobe.

I toliko ste se trudili da istaknete kako „ne postoji delo koje nije plod tradicije, mnogih veština, neke vrste kolektivne inteligencije“. Rekli ste da je tužno što čitaoci „greše kad nipodaštavaju ulogu koju igra ova kolektivna inteligencija“ i fokusiraju se na autora kao „konkretnog, određenog pojedinca“.

Razume se, svi autori crpu inspiraciju iz knjiga kojima se najviše dive, a nadahnjuju ih i ljudi kojima su okruženi. U Vašem slučaju, književne elemente koji se kombinuju i preraspoređuju nešto je teže uhvatiti. Toliko čitalaca Vas je zamišljalo kao ženu koja u osami piše za svojim stolom, nastojeći da izdvoji nešto vremena i mentalnog prostora iz porodičnog života i posveti se kreativnom radu. Delimično smo se pronalazili u Vama, kao i u Vašim likovima, i činjenica da ste smatrani ženom piscem bila je presudna za ulogu žrtve koja Vam je dodeljena u reakciji na Gatijev članak, uprkos snazi Vašeg glasa i Vaše protagonistkinje. Vaši romani su nam pomogli da jasnije sagledamo sopstveni život. Ponekad smo osećali da možda razumete čak i naše najintimnije misli. Ali recite mi, da li smo upali u zamku? Svi osim najnaivnijih čitalaca veoma dobro znaju da je glas naratora uvek izmišljen. Ali šta se događa ako ste Vi, sama spisateljica, isto toliko izmišljeni koliko i Vaši likovi?

NE ZNAM MNOGO o Starnoneu i Raji, o njihovom životu niti karakteru niti kako i kada su se upoznali. No, njihove pojedinačne karijere svedoče o posvećenosti kreativnoj saradnji i zaokupljenosti nesigurnim granicama ličnog identiteta i autorstva. Rođen u Napulju 1943. godine, dečak iz radničke klase koji je postao nadareni učenik a potom i učitelj, Starnone je istaknuti italijanski majstor metafikcije, naslednik Itala Kalvina. U svojim četrdesetim je objavio prvi od četrnaest romana (od kojih su samo tri prevedena na engleski). Njegovi tekstovi obiluju samosvesnim autorima-naratorima muškog roda i nesložnim napuljskim porodicama. Jedan od njegovih scenarija govori o dvema ženama koje zamenjuju identitet. Međusobni odnos privlačenja i odbijanja između romanopisaca i njihove građe, način na koji proces pisanja književne proze transformiše i menja autora, jeste stalna Starnoneova tema. Zanima ga i uloga obrazovanja u društvenom napretku – što je takođe okosnica Vaših napuljskih romana.

Rajina strast, prevođenje, čin je koji zahteva kanalisanje jednog teksta i njegovo transformisanje u nešto što odiše svežinom i životom na drugom jeziku. Nije objavila mnogo pod sopstvenim imenom, s izuzetkom perceptivnih uvoda delima koje je prevela sa ne mačkog na italijanski. Ali naročito je posvećena delima autorke iz Istočne Nemačke, Kriste Volf, poznate po istraživanju života pod komunizmom u Istočnoj Nemačkoj i njenim feminističkim pre- osmišljavanjem priča iz stare Grčke. Raja je opisala Volfovu kao najprisniju
moguću mentorku, koja ju je povela „stazama kojima mi nikad ne bi palo na pamet da pođem. Do te mere da sam imala utisak da Kristini tekstovi izražavaju mene“.
U predavanju iz 2015. godine, Raja je govorila o tome da je Volfova zaokupljena „teškoćom da se kaže ’ja’“, izazovom da se priča obuhvati jednim glasom ili jednim licem – otud tendencija da u jednom te istom tekstu koristi prvo, drugo i treće lice. Roman Kriste Volf iz 1968. godine, Razmišljanja o Kristi T. (Nachdenken über Christa T.), koji je 2003. objavio „Edicioni E/O“ u Rajinom prevodu na italijanski, govori o ženi koja rekonstruiše život prijateljice iz detinjstva nakon što prijateljica nestane. To je, naravno, ista okvirna priča kao u Vašim napuljskim romanima, u kojima Elena Greko biva nadahnuta Lilinim nestankom da istraži njihove isprepletene prošlosti. Naratorka Razmišljanja o Kristi T. kaže za Kristu: „Bila je – ekscentrična. Nikad nije uspela da uvidi granice koje, na kraju krajeva, svi imaju. Izgubila bi se
u svemu, bilo je samo pitanje vremena.“ Motiv koji se ponavlja u Vašim napuljskim romanima jeste Lila ophrvana, kako ih nazivate, epizodama „gubljenja margina“. Kao što ste napisali u Mojoj genijalnoj prijateljici: „Rekla je da se u tim prilikama konture ljudi i stvari najednom gube, nestaju.“

Kada je Volfova preminula, decembra 2011. godine, Raja i Starnone su na veb-sajtu izdavačke kuće „Edicioni E/O“ objavili komemorativni tekst u kome su otvoreno izrazili svoja osećanja i mišljenje. Napisali su da su tokom godina postali bliski prijatelji sa Volfovom i da je svaka njena knjiga koju je Raja prevela na italijanski

postala, nama dvoma, predmet višemesečne diskusije – prilika za

razmišljanje, za učenje. Nije se radilo samo o strasti prema književnosti,

želji da se savlada složeni tekst, radilo se o želji da poboljšamo način

gledanja na svet, da pronađemo smernice kako da postanemo bolji ljudi.

Ponajviše od svega, radilo se o potrebi za nekom vrstom etike, potrazi za

prihvatljivim načinom života.

S vremenom je u njihovim očima, pišu dalje Raja i Starnone, Volfova postala vrhunski primer toga kako biti pisac i ljudsko biće. „Ona, to su njene knjige; njene knjige, to je ona“, napisali su. Takođe su rekli da je na njih dubok utisak ostavila uzajamna privrženost Volfove i njenog supruga, Gerharda, te da su u tom odnosu videli „neprevaziđeni uzor“ zaljubljenog, saradničkog i moralno angažovanog para.

Ovaj me je komemorativni tekst zaintrigirao. „Par je takva jedna složena, zapenušana mešavina“, napisali ste u Danima napuštenosti. Da li je moguće da ste se Vi, Elena, začeli kao tema sličnih plodnih diskusija između Raje i Starnonea? Možete se predstavljati kao povučena spisateljica koja želi da izmakne neumoljivoj medijskoj sili. Ali možda ste složena kreacija – feministički nastrojena spisateljica stvorena imaginacijom drugih pisaca, pri čemu je gotovo sigurno da se na čelu poduhvata nalazio tandem Starnone i Raja, a može biti da se umešao još poneki pisac.

Na ideju o Starnoneovom učešću došla sam nehotično, pažljivim iščitavanjem njegovih romana, a ne iz bilo kakve želje da narušim ugled ili kredibilitet koji uživate kao ženski pisac. I naravno da nisam prva koja navodi njega ili sugeriše da se radi o saradništvu. Od početka sudeluju u pisanju Vaših knjiga. I Vi sami nas navodite na mogućnost da su knjige nastale kao rezultat saradnje, ističući u Frantumaglia „izrazito složeni, bestelesni organizam“ koji se nalazi na stranicama Vaših romana, „i koji se sastoji od mene koja pišem i, recimo, Leni, kao i od mnogobrojnih ljudi i stvari o kojima ona priča“.

Potraga za Elenom Ferante, kako sugeriše Vaš naglasak na gubitku granica, ne mora da uključi i jasno razgraničavanje koautorskog procesa – upravo suprotno. Mi, čitaoci, možda nikad nećemo saznati preciznu podelu rada koji je utrošen na stvaranje Vas, autora, isto kao što ne možemo jasno odrediti od čijeg roditeljskog DNK potiču pojedine osobine deteta. Možda ste nastali kao eksperiment, u tri tanka romana koja niste želeli da budu svrstana u poznatu literarnu nišu „ženske književnosti“, koja obično privlači nezajažljivu medijsku pažnju koje se ne možete otresti. Eksperiment se, možda, nastavio kad ste počeli da se bunite protiv književnih konvencija i odbijate da pišete onakve tekstove kakvi se očekuju od žene, isto kao što to čini i Elena Greko u Vašim napuljskim romanima.

Pisanje kao Elena Ferante mi se čini kao metafizički poduhvat, književna igra najvišeg ranga. Ali je ujedno i opsežno istraživanje toga šta znači pisati kao žena, biti shvaćena kao ženski pisac – i kakav se širok spektar mogućnosti može otvoriti kada se podriju naše pretpostavke o identitetu autora. Možda Vi, konstrukcija zvana Elena Ferante, težite da osujetite pokušaje klasifikacije koji kompleksan književni poduhvat prečesto sabijaju u granice ili ga svrstavaju u kategorije.

OD DŽORDŽ ELIOT do Kolet, koja je pisala bestselere pod muževljevim imenom, žene su tokom istorije koristile muške pseudonime da bi objavile svoja dela. Raja istražuje ovu pojavu 1997. godine pišući uvod italijanskom prevodu romana Kriste Volf iz 1979. godine, Bez mesta. Nigde4 koji govori o dvoje pesnika koji su izvršili samoubistvo: Hajnihu fon Klajstu i Karolini fon Ginderode, ženi koja je početkom devetnaestog veka pisala pretvarajući se da je muškarac. „U borbi protiv bola postojanja“, piše Raja o teškom položaju u kome se Fon Ginderodeova nalazila kao žena u muškom društvu, „Karolina ne vidi drugu mogućnost nego da postane muškarac [...] da se odrekne vlastitog identiteta.“ Ako je „cena glasa, reči, pisanja, umreti kao žena u očima društva“, ona je spremna, „jer potreba da se izrazi toliko je velika da čak i sopstvena eliminacija izgleda kao prihvatljivo sredstvo“.

Vi ste obrnut slučaj. Uzeli ste žensko ime, a rešili ste da izbrišete svaku vezu sa bilo kojom konkretnom, postojećom ženskom osobom na svetu. Ako muški autor igra ikakvu ulogu u Vašem nastanku, što je zaključak do kojeg sam došla, veoma je teško odrediti da li on ima glavnu ili sporednu reč. Italijanski književni detektivi koji su do najsitnijih detalja poredili Vaše delo sa Starnoneovim – Luiđi Galela, srednjoškolski profesor, a svojevremeno i književni kritičar, prvi je započeo taj trend, a nedavno mu se pridružio književni kritičar Simone Gato – nisu se bavili širim implikacijama. Samo su postavili hipotezu da je Starnone Vi. Ali hajde da razmotrimo dokaze.

Zagonetne sličnosti neočekivano se pojavljuju između Vašeg debitantskog dela, Mučna ljubav, čiji je pripovedač ćerka skrhana bolom nakon majčine smrti, i Starnoneovog romana Ulica Đemito (Via Gemito), koji je objavljen osam godina kasnije. Pripovedač njegovog romana je odrastao sin mučen osećajem krivice, jer njegov zlostavljački nastrojen otac smatra da su ga porodične obaveze sprečile da postane umetnik. Slične su pojedinosti opisa stanova u kojima obitavaju ove dve porodice u Napulju dok protagonisti oba romana pronalaze očeve skrivene kutije sa slikama obnaženih žena. Ako se odvija kreativni razgovor, započeo je pričom jedne žene, Delije u Mučnoj ljubavi, koja ucveljena i dezorijentisana tumara ulicama Napulja.

Razgovor se još upadljivije nastavlja između Vašeg drugog romana, Dani napuštenosti i Starnoneovog romana Veze (Lacci) iz 2014. Uporedo čitati komplementarne priče o mužu koji ostavlja suprugu zbog mlađe žene znači posmatrati kako se odvija fascinantan dijalog o braku – jedan roman, Vaš, ispripovedan je glasom supruge koja doživljava emocionalni slom; dok se drugi, Starnorneov pojavljuje kao neka vrsta nastavka ispričanog dvanaest godina kasnije u retrospektivnom kaleidoskopu višestrukih perspektiva. A u Starnoneovom romanu iz 2016. godine, Trik, protagonista doživljava vlastitu verziju Lilinog „gubljenja margina“.

Dok sam pokušavala da rešim zagonetku ovih unakrsnih upućivanja, u ruke mi je dospeo još jedan Starnoneov roman – i doneo mi je pravo otkrovenje. U jesen 2011. godine, kada se Vaš prvi napuljski roman, Moja genijalna prijateljica, pojavio na italijanskom, Starnone je objavio Erotsku autobiografiju Aristidea Gambije (Autobiografia Erotica di Aristide Gambía) (koji nije preveden na engleski). Ovaj roman, soba sa ogledalima od 456 stranica, pisan uglavnom sračunato nespretnom prozom, jeste Starnone u svom najkomplikovanijem metafikcijskom izdanju – i podjednako ga je lako ukratko prepričati koliko i opisati neku grafiku M. K. Eshera. Ali roman, u kome se Vi zapravo pojavljujete kao lik – odnosno kao duh – i te kako govori i o Vama.

Erotska autobiografija između ostalog je i vrtoglavo promišljanje o tome da li muškarac može ubedljivo pisati o ženama i žene o muškarcima. Započinje kao slikovita priča o seksualnom životu Aristidea Gambije, seksualno nezajažljivog sredovečnog izdavača. Čitala sam s mukom, ali sam istrajala, da bi se nakon više od 350 stranica desilo nešto izvanredno: seksualno nabijena priča se preokreće i postaje promišljanje o tome ko je stvarni autor prethodnih stranica – i, ako je moje tumačenje ispravno, o Eleni Ferante u ulozi katalizatora pripovedačeve želje da zakomplikuje uobičajene pretpostavke o imaginativnom autoritetu.

Sedamdeset stranica pre kraja knjige, pripovedač – koji je, baš kao i Starnone, autor autobiografskog romana pod naslovom Ulica Đemito – doživljava nalet inspiracije. Po primitku svežnja stranica od nepoznate spisateljice, odlučuje da se udalji od svoje uobičajene građe, te da umesto o muškarcima koji zalaze u godine piše „priče o životima žena“ i o „borbi [...] da se postane nova žena“ s kojom se suočava naraštaj žena koje žele da iza sebe ostave svet radničke klase svojih majki. Zar ova priča nije okosnica Vašeg napuljskog kvarteta?

Dve godine prolaze u mukotrpnom naporu i, u sopstvenim očima, neuspehu da stvori ženske likove. Bezuspešno pokušava i da nađe spisateljicu koja mu je poslala stranice teksta. A tada počinje da zvoni telefon: novinari zovu da pitaju da li je on Ferante, a on eskivira njihova pitanja – baš kao što se desilo Starnoneu u stvarnom životu. Počinje da čita Vaše rane romane i potpuno im se predaje, te uskoro počinje da pretpostavlja da biste Vi, Elena, mogli da budete nepoznata spisateljica. „Ostavila je one stranice za mene samo da bi dokazala, ironično, koliko imamo dodirnih tačaka. To je književna igra. Šarada: Da želim da razumem, razumeo bih, a ako ne, ne“, kaže on. Ovaj uvid ne pomaže mu da prebrodi stvaralačku krizu, ali kao da mu se nakon toga otvaraju vidici o tome kako da pristupi rešavanju krize.

Mora da prevaziđe tradicionalna predubeđenja o tome koja građa priliči muškarcima, a koja ženama, razmišlja u sebi. Prekipelo mu je već da poriče da je on Vi, a prekipelo mu je i da sluša kritičare koji smatraju „da dva veoma različita pisca, jedan muškarac sklon ironiji, a drugi žena sklona dubokim osećanjima, mogu imati nešto zajedničko.“ Umesto toga mora se izboriti sa doživljajem koji je više emotivne prirode. Taj doživljaj se javlja uporedo sa shvatanjem zašto nagađanja o muškom autorstvu izazivaju bes kod Vaše verne publike.

Sve te Vaše knjige, smatra on:

nisu samo književni korpus, već i pravo telo žene, te je

njihovo čitanje – što očekuje i sama autorka – neka vrsta intimnogkontakta. A mnogim ljudima i sama pomisao na

to da ruke ne zavlače u gaćice Elene Ferante već u moje bila je

stvarno odvratna. A i ja lično – spremno priznajem – ako bih otkrio

da grešim i ako bih u budućnosti imao neoboriv dokaz da je Ferante muškarac, a ne žena koja me sada ozbiljno privlači, pa, osetio bih makar iskru gađenja.

Ovo me je nasmejalo dok sam čitala. Preda mnom se nalazila najžučnija debata o Vama i Vašem pisanju – Da li čitalačka reakcija na delo treba da zavisi od shvatanja autorovog roda, i ako da, kako? – propuštena kroz filter seksualno nabijenog razmišljanja koje je zaštitni znak Starnoneovog pripovedača. Da li je to kamen iz Rozete ili prljavi metafikcijski vic?

Ovaj muški pripovedač, u mukotrpnom nastojanju da izađe na kraj sa sopstvenim uskogrudim načinom razmišljanja i ograničenjima kao pisca, čudi se kako je pomešao autorku i njene likove, te „osetio ženu koja je odabrala te reči, koja je sastavila te rečenice, koja je pisala i prerađivala tekst“, ženu koja se činila „bliskom, dostižnom“. Više nego ikada svestan sopstvenog neuspeha u kreiranju ženskih likova, shvata „da je imaginacija jedna velika zbrka, da su književne forme jedan veliki haos, da je pisanje jedna halucinacijska mašina“. Na kraju romana pisac je i dalje u blokadi. Razmišlja o tome da priču o seksualnom životu Aristidea Gambije napiše iz perspektive dve različite žene – „jedne sarkastične, a druge radoznale, a onda obe pobesnele, a zatim mazne“. Onda odustaje od te zamisli.

Uprkos tome što pripovedač u ovom romanu priznaje poraz, zamisao bazirana na preplitanju ženskih perspektiva realizuje se u drugom romanu, naslovljenom Moja genijalna prijateljica, da bi u kratkom razmaku usledile još tri knjige o toj borbi da se postane nova žena. Ne mogu ni da zamislim kakva je alhemija bila na delu tokom pisanja Vaših napuljskih romana. Starnoneove akrobacije u Erotskoj autobiografiji samo su produbile moje uverenje da je učestvovao u stvaranju Vas. Uporedo s tim, Vaša razmišljanja u delu Frantumaglia sugerišu koliko je ograničavajuća pretpostavka da imaginacija muškog pisca nužno mora stajati iza složenog lika kao što ste Vi. Čini se da preispitivanje refleksivnih stanovišta o muškom i ženskom spisateljstvu čini okosnicu zajedničkog poduhvata koji, ako sam Vas razumela, proširuje autoritet ženskog pisca na fascinantno nove načine.

„Retko se sreću komentari koji prate trag uticaja ženskog pisca na delo muškog pisca“, rekli ste u intervjuu za Veniti fer 2015. godine. „Kritičari ne komentarišu, sami pisci ne komentarišu.“ Štaviše, primećujete da je „muška kolonizacija naše imaginacije“ jedna „nesreća“ koja je već odavno zadesila ženske pisce i publiku. No, na mene je najveći utisak ostavilo to što u nastavku kažete da ono što je nekada bila nesreća danas je izvor moći: žene „znaju sve o muškom sistemu simbola“, ali muškarci „većinom ne znaju ništa o našem sistemu, a ponajmanje o tome kako se restrukturirao pod udarcima koje nam je zadavao svet“.

Muškarce „čak i ne zanima“ da saznaju više, napominjete, ali meni se čini da znate da su neki muškarci zapravo duboko zainteresovani. A u nastojanju da iskujete ovaj „novi način davanja glasa ženskom iskustvu“, što je izraz koji je Anita Raja upotrebila pišući o Kristi Volf – zar ima boljeg partnera od prevodioca čija umetnost, kaže Raja, „znači uspostavljanje intenzivnog odnosa koji se u potpunosti odvija u okviru pisane reči [...] između dva iskaza koji su po prirodi izrazito lični“?

Svi književni stvaraoci u sebi sadrže mnoštvo. Pisci pišu da bi otkrili sebe, ali i da bi sakrili sebe. „Znam da moje knjige mogu biti jedino ženskog roda“, napisali ste. „Ali takođe znam da je apsolutno ženski (ili muški) rod nezamisliv. Mi smo tornada koja kupe krhotine najraznovrsnijeg istorijskog i biografskog porekla.“ Bez obzira na to ko piše pod Vašim imenom, Elena, Vaše delo ne gubi ništa od svoje uverljivosti, ništa od svoje snage. Ponekad se vraćam na poslednji pasus Priče o izgubljenoj devojčici, 5 poslednjeg u nizu napuljskih romana. Leni je ponovo ušla u trag Lili. „Za razliku od priča, stvarni život, kad prođe, naginje ka nejasnoći, a ne jasnoći“, smatra Leni. Upravo to i ja osećam nakon čitanja Vaših knjiga. To je fikcija koja nudi jasnoću. Stvarni život, proživljeno iskustvo koje možda pokreće imaginaciju, ostaje zagonetka.

(Sa engleskog prevela Nataša Kampmark)
izvor

Alea

KATEGORIJE