O IZVESNOM MENJANJU I O IZVESNOM LUDILU
1
U toku sedmice posle toga znamenitog Velikog petka, ukućani su viđali Ĉarlsa mnogo ĉešće, jer je danima prenosio knjige iz biblioteke u laboratoriju i obratno. Bio je vrlo miran i razuman, ali je u pogledu imao nešto što se nimalo nije dopadalo njegovoj majci; i ispoljavao je neverovatnu proždrljivost, tako da je kuvarica bila iznenađena njegovim neuobiĉajenim zahtevima.
Obavešten o zvucima i događajima koji su se zbili na Veliki petak, doktor Vilet je sledećeg utorka obavio dugaĉak razgovor sa mladim ĉovekom, u biblioteci gde Karvenov portret više nije zurio u njih. I ovaj je razgovor završen bez zakljuĉaka, ali je Vilet i danas spreman da se zakune da je još u tom trenutku Ĉarls bio duševno zdrav i pri ĉistoj pameti.
Ponovo je obećao da će u dogledno vreme obelodaniti veliko otkriće i govorio o potrebi da laboratoriju preseli na neko drugo mesto. Na doktorovo veliko ĉuđenje, nije izražavao nikakvo žaljenje za išĉezlim portretom koji je sam otkrio isa velikim oduševljenjem preselio u svoj dom, ĉak je sa humorom govorio o iznenadnom raspadanju slike.
Poĉetkom sledeće nedelje, Ĉarls je sve ĉešće izbivao iz kuće, a dobra stara crnkinja Hana, koja je jednoga dana došla kod Vordovih zbog velikog prolećnog spremanja kuće, pomenula je uzgred da on ĉesto dolazi u staru kuću u Olni Kortusa velikim koferom i da u podrumu vrši neke ĉudne radnje. Iako je i sad, kao uvek, ljubazan i darežljiv prema njoj i njenom mužu, njima se ipak ĉini da je nekako zabrinutiji nego ranije, što njoj teško pada jer ga zna otkako se rodio.
Drugi izveštaj o njegovim delatnostima pristigao je iz Potakita, od jednog prijatelja porodice Vord koji ga je ĉesto viđao. Ĉarls je, izgleda, u to vreme neumorno traţio neku priobalnu kuću u Potakitu, a kasnija ispitivanja doktora Vileta potvrdila su pretpostavku da je tamo odlazi osaciljem da osigura prilaz zagrađenom delu reĉne obale, da je šetao idući ka severu i vraćao se tek posle dužeg vremena.
Krajem maja oživeli su obredni zvuci u laboratoriji na tavanu na koje je gospodin Vord oštro reagovao a Ĉarls priliĉno odsutno obećao da se to više neće ponoviti. Ipak, ponovilo se jednog jutra i bilo vrlo sliĉno izmišljenom razgovoru koji se ĉuo na dan Velikog petka. Mladi ĉovek se raspravljao ili žustro prepirao sam sa sobom, a onda se odjednom, savršeno jasno, zaĉulo niz uzvika razliĉitih tonova koji su delovali tako kao da neko postavlja zahteve a neko drugi te zahteve odbija. Gospođa Vord je pohitala gore i oslušnula na vratima. Nije ĉula mnogo, samo reĉi „mora biti spremno za tri meseca“, ali ĉim je zakucala, svi zvuci su utihnuli. A Ĉarls je, kada ga je otac kasnije ispitivao, rekao da je reĉ o sukobima sfera svesti koji se mogu izbeći samo posredstvom velikih veština i koje će on pokušati da prebaci u neku drugu oblast. Sredinom juna zbio se, u toku noći, još jedan ĉudan događaj. Predveĉe se gore u laboratoriji zaĉula buka i lupa i gospodin Vord je upravo krenuo da izvidi u ĉemu je stvar kada se odjednom sve utišalo. U ponoć, kada su roditelji već bili otišli na spavanje, sobar je baš zakljuĉavao ulazna vrata a u to se, po njegovim reĉima, u dnu stepeništa pojavio Ĉarls, nekako nesiguran na nogama, sa velikim kovĉegom u ruci, i rukom mu dao znak da želi da izađe iz kuće. Mladić nije izgovorio nijednu reĉ, ali je ĉestiti Jorkširac u trenu ugledao njegove grozniĉave oĉi i od tog pogleda bezrazložno uzdrhtao. Otvorio je vrata i mladi Vord je izašao; sutradan je sobar saopštio gospođi Vord da napušta službu, jer je u pogledu mladog gospodara video nešto strašno i sablažnjivo. A kako nijedan gospodar ne sme tako da pogleda ĉestitu osobu koja mu odano služi, on u toj kući neće provesti još jednu noć. Gospođa Vord ga je odmah isplatila i nije ozbiljno shvatila njegovu priĉu. Tvrđenje da se Ĉarls u ponoć pojavio u tako neobiĉnom stanju bilo je zaista smešno i potpuno izmišljeno, jer ona je, sve dok u kasne sate nije utonula u san, slušala zvuke i šumove koji su dopirali gore iz laboratorije, pa joj se ĉak
činilo da po sobi neko šetka, jeca i uzdiše, što je za nju bio dokaz da je njenog sina obuzelo duboko oĉajanje. Uostalom, gospođa Vord je svake noći osluškivala i bila se već navikla na te zvuke i na te šumove, pogotovu što je tajnovitost kojom se njen sin obavijao potisnula iz njene svesti sve ostalo. Sledeće veĉeri je, kao i jednom ranije, Ĉarls Vord prvi zgrabio novine i opet je nekim sluĉajem izgubio srednju stranu. Te se pojedinosti niko nije prisetio sve dok kasnije doktor Vilet nije poĉeo da istražuje i povezuje pokidane niti u ovoj priĉi. I ponovo je u redakciji lista Journal pronašao strane koje je Ĉarls navodno izgubio i na njima obeležio dva zanimljiva ĉlanka. Prvi je glasio ovako:
Još jedno iskopavanje na groblju
Jutros je Robert Hart, noćni ĉuvar na Severnom groblju, otkrio da su se pljaĉkaši leševa ponovo latili posla u starom delu ovog groblja. Grob Ezre Vedena, koji je rođen 1740. i koji je umro,1824. godine, bar koliko se moglo saznati iz njegove izvaljene i divljaĉki razbijene nadgrobne ploĉe, bio je iskopan i ispražnjen a taj posao je oĉigledno obavljen ašovom ukradenim iz obližnje šupe sa alatom.
Ma šta da je u grobu ostalo posle više od sto godina, iz njega je nestalo sve osim dva-tri ocepka istrulelog drveta. Policija je u neposrednoj blizini oskrnavljenog groba otkrila samo jedan par otisaka stopala koji ukazuju na ĉizme ĉoveka istanĉanog ukusa.
Hart je sklon tome da ovaj događaj poveže sa jamom iskopanom prošlog marta, kada je grupa ljudi, zateĉena na delu, pobegla teretnim vozilom pošto je prethodno iskopala duboku rupu. Narednik Rajli iz Druge policijske stanice odbacuje, međutim, ovu pretpostavku i podvlaĉi da između ta dva sluĉaja postoji bitna razlika. U martu je iskopavanje izvršeno na mestu na kome ne postoji nijedan grob, a ovoga puta je opljaĉkan jedan jasno obeležen i brižljivo održavan grob sa vrlo određenim ciljem i sa svesnom opakošću koju nedvosmisleno dokazuje naĉin na koji je još do juĉe netaknuta nadgrobna ploĉa razbijena, gotovo smrskana. Obavešteni o zlodelu, ĉlanovi porodice Veden izrazili su ĉuđenje i najdublje žaljenje; i nisu mogli da se sete nijednog jedinog neprijatelja koji bi bio u stanju da oskrnavi grob njihovog pretka. Jedino se Hazard Veden iz Endželove ulice broj 598 priseća da je po porodiĉnoj legendi Ezra Veden bio, ali nikako na neĉasan naĉin, umešan u neke veoma ĉudne događaje pre Revolucije; o nekom današnjem neprijateljstvu ili o nekoj tajni iz prošlosti on zaista ništa ne zna. Sluĉaj je poveren inspektoru Kaningemu i on se nada da će vrlo brzo moći da pred javnost iznese niz dragocenih podataka.
Drugi ĉlanak je glasio:
Buĉni psi u Potakitu
Žitelje Potakita probudio je jutros oko tri sata mahniti lavež pasa, a taj lavež je, ĉini se, bio najjaĉi pored reke severno od Rodsa na reci Potakit. Sudeći po izjavama onih koji su ga ĉuli, to zavijanje i ti pseći urlici bili su uistinu veoma ĉudni; Fred Lemdin, noćni ĉuvar Rodsa, izjavljuje da se straviĉni lavež mešao sa neĉim što je podsećalo na krike ĉoveka u agoniji ili u samrtnom strahu. Vrlo jaka i kratkotrajna oluja sa grmljavinom i sevanjem munja, koja se izgleda podigla sa reĉne obale, okonĉala je ovu uznemirujuću pojavu. Neobiĉan i nepodnošljiv smrad, koji je verovatno potekao iz buradi sa petrolejom, usko se povezuje sa ovim događajem, pa je sasvim verovatna pretpostavka da je on jedan od uzroka strahovite uznemirenosti pasa.
Prisećajući se da je Ĉarls Vord u to vreme gotovo stalno izgledao unezveren i prestravljen, svi se slažu da je on tada možda i želeo da se nekome poveri ili ispovedi, ali da ga je od toga hvatao i neopisiv strah. Morbidno osluškivanje njegove majke u toku noći iznelo je na videlo ĉinjenicu da je mladić pravio ĉeste kratke izlete pod okriljem tame, a lekari za duševne bolesti ga, u većini, danas jednodušno optužuju za gnusne sluĉajeve vampirizma o kojima je u svoje vreme štampa pisala krajnje senzacionalistiĉki ali koji nikada nisu rasvetljeni u potpunosti. Žrtve tih sluĉajeva koji su toliko poznati da nije potrebno iznositi pojedinosti, bili su ljudi svih doba starosti i svih društvenih slojeva ali su, ĉini se, uglavnom poticali iz dva kraja: iz centra grada, dakle iz okoline Vordovog doma, i iz predgrađa koje se graniĉilo sa Potakitom. Žrtve vampiristiĉkih napada bili su i zakasneli putnici i ljudi koji su spavali kraj otvorenih prozora, a oni koji su preživeli zato da bi ispriĉali priĉu jednodušno tvrde da je napadaĉ bio neko suvonjavo, gipko ĉudovište sa plamtećim, grozniĉavim oĉima koje se na žrtvu bacalo u jednom skoku, zarivalo joj zube u vrat ili u mišicu i proždrljivo se naslađivalo njenom krvlju i njenim mesom. Doktor Vilet, koji odluĉno odbija mogućnost da je Ĉarls Vord baš u to vreme uronio u ludilo, uzdržava se od svakog pokušaja da te strahote objasni. On kaže da o tome ima sopstvenu teoriju i sve potvrdne izjave pobija na neki vrlo ĉudan naĉin: „Ne tvrdim da znam ko je ili šta je izvršio te napade i te zloĉine, ali spremno izjavljujem da je Ĉarls Vord bio potpuno nevin u celoj stvari. Iz nekih sam razloga siguran da se on nije napajao tuđom krvlju, jer njegova sve veća malokrvnost i sve izraženije bledilo to dokazuju bolje od svakoga verbalnog argumenta. Ĉarls se, istina je, bavio strašnim stvarima, ali je to skupo platio, i nikada nije bio ni ĉudovište, ni zloĉinac. Što se ostalog tiĉe, o tome ne želim da mislim. Nastala je jedna velika promena ćija sam duboko uveren da je Ĉarls Vord umro sa njom. U svakom sluĉaju, umrla je njegova duša, jer to ludo telo koje je išĉezlo iz Vejtove bolnice ima neku drugu dušu.“
Vilet govori sa autoritetom, jer je uistinu ĉesto boravio u kući Vordovih, leĉeći gospođu Vord ĉiji su prepregnuti nervi naglo popuštali. Noćna osluškivanja rađala su morbidne halucinacije o kojima je govorila doktoruViletu a on je, u vezi sa njima, pred njom zbijao šale a o njima duboko razmišljao ĉim bi ostao sam. Sve opsene i sva priviđanja odnosili su se na zvuke koje je gospođa Vord navodno ĉula a koji su uvek dopirali ili iz laboratorije ili iz spavaće sobe na tavanu, i na prigušene uzdahe i jecanje u nedoba noći. Poĉetkom jula, Vilet je naredio gospođi Vord da ode na neodređeno vreme u Atlantik Siti radi oporavka, a gospodinu Vordu i unezverenom, nedokuĉivom Ĉarlsu naložio da joj šalju samo vesela pisma. I ona po svoj prilici tome nametnutom, prisilnom bekstvu može da zahvali što je ostala živa i što je saĉuvala zdrav razum.
2
Ĉim mu je majka otputovala, Ĉarls Vord je poĉeo da pregovara o kupovini bungalova u Potakitu. Iako je posredi bila jedna prljava i mala drvena kuća sa betonskom garažom, nasađena visoko iznad retko naseljenog dela reĉne obale Rodsa, mladić iz neobjašnjivih razloga nije hteo da kupi ništa drugo sem nje. Agencije koje su se bavile kupoprodajom nekretnina nije ostavio na miru sve dok jedna od njih nije uspela da taj neugledni bungalov otkupi od neodluĉnog vlasnika po vrlo visokoj ceni; ĉim se kuća ispraznila, Ĉarls je poĉeo da se u nju useljava pod okriljem tame, prenoseći zatvorenim kamionom celokupnu laboratoriju sa tavana, ukljuĉujući i knjige, kako one stare, beskrajno tajanstvene, tako i one savremene koje je izvukao iz svoje biblioteke. Kamion je tovario u sitne noćne sate i njegov se otac priseća prigušenih kletvi i bata koraka po kući one noći kada su stvari preseljene. Posle toga, Ĉarls se ponovo uselio u svoje nekadašnje odaje na trećem spratu i nikada se više nije penjao u potkrovlje.
U bungalov u Potakitu Ĉarls je preneo svoju celokupnu tajnovitost kojom se pre toga obavijao boraveći u carstvu potkrovlja, s tim što je sada, po svemu sudeći, imao i dva sauĉesnika, dva ĉudna stvora sa kojima je delio svoje tajne: jednoga portugalskog mulata lupeškog izgleda koji mu je bio sluga i nekoga suvonjavog stranca sa tamnim naoĉarima i gustom, ofarbanom bradom, koji je oĉigledno imao status kolege i saradnika. Susedi su bezuspešno pokušavali da zapodenu bilo kakav razgovor sa te dve ĉudne osobe. Mulat Gomez je slabo govorio engleski, a bradati ĉovek koji se predstavljao kao doktor Alen, namerno je sledio njegov primer. Sam Vord se trudio da bude malo pristupaĉniji, ali je i dalje izazivao radoznalost svojim buĉnim hemijskim opitima. Ubrzo su poĉele da kolaju ĉudne priĉe o tome kako u bungalovu svetlosti gore po ĉitavu noć; a kasnije, kada je ta svetlost iznenada nestala, rašĉule su se još ĉudnije priĉe o porudžbinama ogromnih koliĉina mesa kod raznih mesara i o prigušenim uzvicima, recitovanju, ritmiĉkom pojanju i kricima koji su, izgleda, dopirali iz vrlo dubokog podruma ispod bungalova. To novo i krajnje neobiĉno domaćinstvo duboko su prezirali svi ĉestiti građani iz najbliže okoline i nije za ĉuđenje podatak da su se vrlo brzo pojavili mraĉni nagoveštaji koji su crnaĉko naselje povezivali sa pravom epidemijom vampirskih napada i ubistava, pogotovu što je radijus te napasti sada bio ograniĉen na Potakit i okolne ulice Edžvuda.
Ĉarls Vord je najviše vremena provodio u bungalovu i samo je ponekad spavao kod kuće,pod oĉevim krovom. Dva puta je iz grada otišao na jednonedeljno putovanje ĉija odredišta još nisu utvrđena. Postajao je sve bleđi i sve mršaviji, a gubio je, ĉinilo se, onu svoju nekadašnju ubedljivost dok je doktoru Viletu ponavljao prastaru priĉu o znaĉaju istraživanja i o skorom velikom otkriću. Vilet ga je ĉesto posećivao u oĉevoj kući, jer je Vord stariji, potpuno zbunjen i duboko zabrinut, želeo da njegov sin, iako već odrastao i nezavisan, bude, koliko god je to moguće, pod stalnim nadzorom lekara. Doktor Vilet uporno tvrdi da je mladi ĉovek ĉak i u to vreme bio duševno zdrav i kao dokaz te tvrdnje navodi bezbrojne i beskrajne razgovore koje je vodio sa njim.
U septembru su se pojave vampirizma proredile, ali se januara sledeće godine mladi Vord jedva izvukao iz velike nevolje. U Potakitu se već duže vremena priĉalo o tome kako pred bungalov stalno dolaze kamioni, a jedan nepredviđen zastoj u saobraćaju sasvim je sluĉajno izneo na videlo deo onoga što su ta vozila prenosila. Na usamljenom mestu, nedaleko od Doline nade, dogodio se jedan od ĉestih i surovih napada iz zasede na kamione koje su vršili „pljaĉkaši —krijumĉari alkoholnih pića“, a to znaĉi pošiljki zabranjene robe, prvenstveno alkohola. Ovoga puta su, međutim, ti pljaĉkaši doživeli strašan šok: kada su se dokopali dugaĉkih sanduka iz kamiona i otvorili ih pronašli su u njima, umesto krijumĉarenog alkohola, stvari tako straviĉne i gnusobne da jedno takvo otkriće nijemoglo ostane tajna ni među pripadnicima podzemlja. Lopovi su na brzu brzinu zakopali ono što su pronašli, ali je policija naĉula šta se dogodilo i krenula u brižljivu istragu. A kada je ubrzo uhapsila nekog probisveta i obećala da ga neće okriviti ni za kakav dodatni prestup, on je na kraju pristao da ĉetu konjiĉkih policajaca odvede na lice mesta; i oni su tu, u na brzinu iskopanom skrovištu, pronašli neopisivo gnusne i sramotne stvari. Ali, ni za nacionalno ni za internacionalno osećanje uljudnosti ne bi bilo dobro da je javnost ikada saznala šta su uistinu otkrili ti grozom obuzeti policajci. U ovom sluĉaju grešku nisu mogli da naprave ni oni najravnodušniji i najlenji, pa su grozniĉavom brzinom u Vašington upućeni dugaĉki telegrami.
Sanduci su, kako se ispostavilo, bili upućeni Ĉarlsu Vordu na adresu njegovog bungalova u Potakitu, tako da su mu predstavnici federalnih vlasti odmah otišli u strogo službenu posetu. Mladog Vorda su zatekli, bledog i zabrinutog, u društvu dvojice njegovih saradnika i od njega dobili objašnjenje koje je, izgleda, bilo valjan dokaz njegove nedužnosti: njemu su ti anatomski primerci bili potrebni kao sastavni deo istraživaĉkog programa, ĉiji znaĉaj i opravdanost mogu da potvrde svi oni koji ga poznaju od ranije ili bar poslednjih desetak godina; zbog toga je on te primerke, određene vrste i u određenom broju, poruĉio od firmi u koje je imao poverenja i bio uveren da će te stvari isporuĉiti na potpuno legalan naĉin. O identitetu tih ljudskih uzoraka nije znao apsolutno ništa i bio je duboko poražen kad su mu inspektori predoĉili ĉudovišne posledice i katastrofalno dejstvo koje bi na javno mnjenje i na nacionalno dostojanstvo moglo da ima obelodanjenje jednoga takvog sluĉaja. Ĉarlsovu izjavu ĉvrsto je potkrepio i njegov bradati kolega, doktor Alen, ĉiji je ĉudno šupljikav glas bio ĉak i ubedljiviji od Vordovih nervoznih tonova. Na kraju, vlasti nisu preduzele nikakve mere protiv njih, jedino su inspektori brižljivo zapisali ime i adresu u Njujorku koju im je dao Ĉarls i postarali se za to da se ti ljudski ostaci na najbrži moguĉi naĉin i bez halabuke vrate u grobove i da javnost nikada ne sazna kako su bogohulno bili uznemireni u svome veĉnom poĉivalištu.
Dana 9. februara 1928. godine, doktor Vilet je od Ĉarlsa Vorda primio jedno pismo koje je po njegovoj proceni od izuzetne važnosti i oko kojeg se ĉesto prepirao sa doktorom Limenom. Dok je Limien ĉvrsto ubeđen u to da je ono pouzdan dokaz jednog sasvim jasnog sluĉaja duševne bolesti dementia praecox,Vilet to pismo ocenjuje kao poslednje savršeno zdravo i razumno kazivanje nesrećnog mladića. I posebnu pažnju posvećuje ĉinjenici da su i rukopis i naĉin izražavanja, iako nagoveštavaju izvesne znake nervnog rastrojstva, neosporno rukopis i naĉin izražavanja Ĉarlsa Dekstera Vorda. Tekst tog pisma glasi ovako:
Ulica Vidikovac Providens
Dragi doktore Vilete,
Osećam da je najzad kucnuo ĉas da obelodanim ono što sam Vam tako davno obećao i našta ste me Vi tako ĉesto navodili. Strpljenje koje ste pokazali u dugom ĉekanju i poverenje koje ste ukazivali mome umu i mom integritetu su stvari koje ću duboko ceniti do kraja života i na kojima ću Vam biti veĉno i duboko zahvalan. I sad kad sam spreman da progovorim, moram, sav ponižen, da priznam da trijumf o kome sam toliko sanjao nikada neću doživeti. Umesto trijumfa, doživeo sam užas i moj sledeći razgovor sa Vama neće biti klicanje pobedi nego molba za pomoć i za savet kako da spasem sebe i svet od strave koja prevazilazi sve ljudske zamisli, pretpostavke i predviđanja. Vi se svakako sećate šta Luk Fener u svojim pismima kaže o napadu na farmu u Potakitu. Sve se to može ubrzo ponoviti! Od nas zavisi više nego što se reĉima može iskazati —sudbina civilizacije, prirodnog prava, a možda ĉak i sudbina sunĉevog sistema i ĉitavog univerzuma. Ja sam izneo na videlo jednu ĉudovišnu abnormalnost, a uĉinio sam to u interesu nauke i njenog napretka. A sada mi Vi u interesu života i prirode morate pomoći da to otkriće vratim natrag u mrak iz kojeg je i poteklo.
Kuću u Potakitu napustio sam zauvek, i mi po svaku cenu moramo da uništimo i iskorenimo sve što tamo postoji, i živo i mrtvo. Ja Vam tvrdim da tamo više nikada neću otići, a Vas molim da, ako ikad ĉujete da se nalazim u bungalovu, ne poverujete u to. Zašto tako govorim poveriću Vam kad se budemo videli. Domu sam se vratio zauvek i molim da me posetite što pre i da mi poklonite bar pet-šest sati svog slobodnog vremena da biste me saslušali i ĉuli šta imam da kažem. A to će trajati dugo i verujte da nikad niste imali veću i važniju profesionalnu dužnost od ove. Moj život i moj razum su još jedine dve stvari koje su ostale u ravnoteži.
Ocu se ne usuđujem da kažem, on naprosto neće moći da pojmi ĉitavu tu strašnu stvar. Ali, rekao sam mu da preti opasnost, tako da je već unajmio ĉetiri ĉoveka iz detektivske agencije da motre na kuću. Ni sam ne znam koliko će oni moći da pomognu, jer treba da se bore sa silama koje ĉak ni Vi ne možete da zamislite, a kamoli da priznate. Zato dođite brzo ako želite da me zateknete živog i saznate kako ćete mi pomoći da kosmos spasemo od ĉistog pakla.
Dođite u bilo koje vreme, ja iz kuće neću izlaziti! Nemojte mi telefonirati, jer nikad se ne zna ko bi mogao ili šta bi moglo da osujeti Vaš dolazak. Molimo se svim bogovima da naš sastanak ništa ne osujeti.U dubokom oĉajanju i u krajnjoj ozbiljnosti,
Ĉarls Dekster Vord
P.S. Pucajte u doktora Alena odmah i njegovo telo rastvorite u kiselini . Nemojte ga spaljivati!
Doktor Vilet je ovu poruku primio oko deset i trideset pre podne i svoj posao odmah rasporedio tako da drugi deo popodneva i celo veĉe posveti razgovoru sa Ĉarlsom, pa da ĉak sastanak produži do u pozne noćne sate ako to bude potrebno. Planirao je da krene oko ĉetiri a dotle je, celoga dana, toliko bio obuzet pretpostavkama i pomnim razmišljanjem da je većinu poslova obavljao potpuno mehaniĉki. Nekom tuđincu bi pismo moglo da zvuĉi potpuno luđaĉki, ali Vilet je suviše ĉesto imao prilike da upozna Ĉarlsove nastranosti da bi njegovu poruku odbacio kao puko bulažnjenje ili ĉistu sumanutost. Da je oko svega toga lebdelo nešto veoma ĉudnovato, poteklo iz drevne prošlosti i strašno samo po sebi, u to je bio sasvim siguran, a upozorenje vezano za doktora Alena nije bilo neoĉekivano s obzirom na ono što se po Potakitu priĉalo o Vordovom zagonetnom kolegi. Vilet toga ĉoveka nikada nije video ali je mnogo slušao o njegovom izgledu i ponašanju, i neprekidno se pitao kakve to oĉi kriju tamne naoĉari o kojima se toliko priĉa.
Doktor Vilet je taĉno u četiri stigao kod Vordovih i bio neprijatno iznenađen saznanjem da Ĉarls nije ostao pri svojoj odluci i da je izašao iz kuće. Ĉuvari —detektivi bili su na licu mesta, ali su izjavili da je mladi Vord, kako izgleda, iznenada izašao iz svoje povuĉenosti. Tog jutra je obavio jedan telefonski razgovor, svađao se i protestvovao, i nekome nepoznatom glasu odgovarao reĉenicama kao što su „Vrlo sam umoran, moram malo da se odmorim“, „Izvesno vreme ne mogu da primim nikoga“,,,Molim vas da odložite konaĉnu akciju dok ne postignem neku vrstu kompromisa“i „Žao mi je, zaista, ali ću jedno vreme morati da se povuĉem iz svega, razgovaraću sa vama kasnije.“A onda se, prikupivši verovatno hrabrost putem meditacije, iskrao iz kuće tako neĉujno da niko nije primetio njegov odlazak a ni znao da je otišao sve dok se oko jedan sat u podne nije vratio i ušao u kuću bez reĉi. Popeo se na gornji sprat i tamo ga je po svoj prilici ponovo obuzeo strah, jer su ĉuli kako je kriknuo piskavim, užasnutim glasom onog trenutka kada je kroĉio u svoju biblioteku, a za tim krikom usledilo je neko gušanje, dahtanje i krkljanje. Ali kada je sobar otišao da vidi šta se događa, na vratima se pojavio Ĉarls s tobože spokojnim izrazom lica i bez reĉi mu rukom dao znak da se udalji, premda je naĉin na koji je to uĉinio užasnuo prepadnutog sobara. Onda je oĉigledno napravio novi raspored knjiga na policama, jer se ĉulo tandrkanje, lupa i škripa, posle ĉega se ponovo pojavio u prizemlju i izašao iz kuće. Viletovo pitanje da li mu je ostavljena neka poruka bilo je uzaludno, poruke nije bilo. Sobara je strahovito uznemirio Ĉarlsov izgled i njegovo ponašanje, pa je sa dubokom zabrinutošću upitao porodiĉnog lekara ima li ikakve nade da se poremećeni živci mladog gospodina izleĉe.
Doktor Vilet je skoro dva sata ĉekao Ĉarlsa Vorda u njegovoj biblioteci, razgledajući pažljivo prašnjave policesa ogromnim prazninama i besno se smeškao na drveno postolje iznad kamina na severnom zidu odakle su ga još pre nepunu godinu dana uporno gledale oĉi i bezliĉno lice Džozefa Karvena. Posle izvesnog vremena poĉele su da se navlaĉe senke i ohrabrujuće svetlosti zalaska sunca ustupile su mesto tami koja je unosila neodređen ali sve veĉi strah. U to se vratio gospodin Vord, koji se iznenadio i razgnevio zbog Ĉarlsovog neoĉekivanog odlaska posle svih napora koje je uložio da bi ga zaštitio. Kako ništa nije znao o sastanku koji je Ĉarls zakazao doktoru, obećao je Viletu da će ga obavestiti ĉim se njegov sin vrati kući. Poželevši prijatelju laku noć, izrazio je duboku zabrinutost zbog Ĉarlsovog stanja i preklinjao ga da uĉini sve što može da bi ga povratio. Vilet je sa velikim olakšanjem pobegao iz biblioteke, jer mu se ĉinilo da kroz tu odaju provejava nešto strahobno i bezbožno, kao da je išĉezla slika ostavila za sobom zaveštanje zla. Uostalom, njemu se taj portret nikada nije dopadao, pa mu se ĉak i sada, iako je imao ĉeliĉne živce, priĉinjavalo da iz toga praznog prostora vreba nešto što ga nagoni da što pre izleti na ĉist vazduh.
3
Sledećeg jutra Vilet je od gospodina Vorda primio poruku da se Ĉarls još nije vratio kući i da mu je doktor Alen telefonom saopštio da će njegov sin izvesno vreme boraviti u Potakitu gde ga niko ne sme uznemiravati. A to je naroĉito važno zato što on, Alen, mora odmah da otputuje na neodređeno vreme i što će Ĉarls sam nadgledati celokupno istraživanje. Sin šalje ocu srdaĉne pozdrave i istinski žali što mu je iznenadnom promenom planova zadao brige. Gospodin Vord je tom prilikom prvi put ĉuo glas doktora Alena i taj glas ga je na neki neodređen naĉin podsetio na nešto što nije mogao da odredi a što ga je uprkos tome duboko uznemirilo i ispunilo ĉudnom zebnjom.
Suoĉen sa zbunjujućim i protivreĉnim porukama, doktor Vilet je bio u nedoumici kako da postupi. U iskrenost i ozbiljnost Ĉarlsovog pisma nije posumnjao ni jednog trenutka, ali kako je trebalo da shvati kršenje ĉvrsto zadatog obećanja? Mladi Vord mu je pisao da su njegova istraživanja postala bogohulna i da ugrožavaju svet; tvrdio je da i laboratoriju i bradatog kolegu treba uništiti po svaku cenu i da se on liĉno više nikada neće vratiti u Potakit; a ipak je, sudeći po poslednjim telefonskim porukama, sve to zaboravio i ponovo
se našaou jezgru zagonetke. Zdrav razum je nalagao doktoru da od svega digne ruke i mladića prepusti njegovim nastranostima, ali mu instinkt nije dozvoljavao da izbriše utisak koji je na njega ostavilo Ĉarlsovo oĉajniĉko pismo. Pošto ga je ponovo proĉitao, zakljuĉio je da ono nije ni tako besmisleno ni tako suludo kako su bombastiĉni naĉin izraţavanja i kasnija poricanja mogla da nagoveste. Uţas koji je provejavao iz pisma bio je suviše dubok, suviše iskren i, povezan sa svim onim što je doktoru već bilo poznato, oţivljavao suviše slikovito nagoveštajeĉudovišnosti van prostora i vremena da bi se ĉovek zadovoljio ciniĉnim objašnjenjem. Neka nepojamna strava je, bez sumnje, postojala i, bez obzira na to koliko male bile mogućnosti da se ona shvati i sagleda, morao je da bude spreman na dejstvovanje u svakom trenutku.
Doktor Vilet je razmišljao nedelju dana i sve više bio sklon tome da poseti Ĉarlsa u njegovom bungalovu u Potakitu. Do tada se niko nije usudio da zađe u zabranjeno skrovište, pa je ĉak i gospodin Vord o unutrašnjem rasporedu bungalova znao samo toliko koliko je njegov sin hteo da mu kaže. Vilet je osećao da mora da razgovara sa svojim mladim pacijentom, utoliko pre što su gospodin i gospođa Vord sada dobijali od njega samo kratka bezliĉna pisamca otkucana na pisaćoj mašini. Odluĉio je, dakle, da dejstvuje i, uprkos neprijatnom osećanju koje su u njemu budile stare legende o Džozefu Karvenu i nedavna upozorenja Ĉarlsa Vorda, odvažno krenuo ka bungalovu na litici iznad reke.
Znao je kojim putem treba da ide jer je iz ĉiste ljubopitljivosti, i ranije obilazio to mesto, ne ulazeći, naravno, u zagonetnu kuću od drveta. I tako je, dok se jednoga ranog popodneva krajem februara vozio u svome malom automobilu Širokom ulicom mislio na onu grupu na sve spremnih ljudi koji su pre sto pedeset godina tim istim putem kretali na izvršenje jednog strašnog zadatka ĉija tajna možda nikada neće biti odgonetnuta.Vožnja kroz napušteno predgrađe bila je kratka i pred njim su se vrlo brzo ukazali živopisni Edžvud i dremljivi Potakit. Vilet je skrenuo desno u ulicu Lokvud i nastavio da vozi seoskim putem dokle god je to bilo moguće; onda je zaustavio kola i pešice krenuo ka severu do mesta gde se litica nadnosila nad prelepe okuke reke iza koje su se prostirale doline u izmaglici. Među retkim kućama lako je uoĉio na uzvišici s leve strane, usamljeni bungalov sa betonskom garažom. Žustrim korakom uputio se zapuštenom pošljunĉanom stazom, snažno zalupao na vrata i oštro se, bez ustezanja, obratio ogavnom Portugalcu —mulatu koji je ta vrata jedva odškrinuo.
Rekao je da sa Ĉarlsom Vordom mora da razgovara smesta i neodložno zbog jedne vrlo važne stvari, da neće prihvatiti nikakav izgovor i da će, u sluĉaju da ne bude primljen, odmah o tome izvestiti Vorda starijeg. Mulat je i dalje oklevao i svom težinom se naslanjao na vrata. A kad je doktor povišenim tonom ponovio svoj zahtev, iz mraĉne unutrašnjosti zaĉuo se šupljikavi, hrapavi šapat od kojeg su posetioca podišli žmarci. —Nek’uđe. Toni —reĉe taj glas —razgovarati može se i sad. —Taj šapat je ulivao zebnju, ali je pravi strah izazvalo ono što je usledilo. Vrata su zaškripala i na pragu se pojavio onaj koji je govorio tim ĉudnim, hrapavim niskim tonovima —glavom i bradom Ĉarls Dekster Vord.
Doktor Vilet se razgovora, koji je vodio tog popodneva u bungalovu i koji je potom brižljivo zabeležio, seća sasvim potankostima zato što baš tom periodu pridaje veliki znaĉaj. I on konaĉno priznaje da je tada došlo do suštinske promene kod Ĉarlsa Dekstera Vorda i da se baš tada mladićev mozak beznadežno otuđio od mozga ĉiji je razvoj doktor pratio punih dvadeset šest godina. Zbog prepirke sa doktorom Limenom, Vilet nastoji da bude još precizniji, pa tvrdi da je ludilo savladalo Ĉarlsa Vorda u vreme kada je roditeljima poĉeo da šalje cedulje otkucane na pisaćoj mašini, jer te cedulje nisu pisane u poznatom Vordovom stilu, a ni u stilu njegovog poslednjg oĉajniĉkog pisma koje je poslao starom doktoru. One su pisane nekim ĉudnim, arhaiĉnim jezikom, kao da je iz pomućene svesti potekla bujica onih saznanja i utisaka koje je Ĉarls sticao podstaknut deĉaĉkom strašću prema prošlosti i starinama. Onaj koji ih je pisao ulagao je bez sumnje veliki napor pokušavajući da bude savremen, ali mu to nije polazilo za rukom jer su i njegov duh i njegov jezik pripadali prošlosti.
Prošlost je provejavala iz svake reĉi i iz svakog pokreta Ĉarlsa Vorda i toga dana kada je u mraĉnom bungalovu primio doktora Vileta. Duboko se poklonio gostu i teatralnim pokretom ruke ponudio mu stolicu, a onda užurbano i odseĉno, progovorio istim ĉudnim šapatom koji je odmah pokušao da objasni na sledeći besmislen naĉin:
—Jektiĉav postah, nek’ proklet da je reĉni vozduh taj. A vi sa reke, gle, dođoste od strane oca mojega da vidite šta me, eto, spopade. Nadu gajim da vi reći nećete ništa što njega zabrinuti bi moglo.
Vilet je sa najvećom pažnjom pratio te hrapave tonove koji su podsećali na zvuke struganja i grebanja i još pomnije posmatrao lice sagovornika. U tom poznatom licu video je i nešto nepoznato, pa se odjednom setio priĉe Vordovih roditelja o strahu što ga je njihov sobar iz Jorkšira osetio jedne noći ugledavši svoga mladog gospodara. Viletu je bilo krivo što je soba toliko mraĉna, ali nije zamolio domaćina da rasklopi kapke na prozorima. Upitao ga je samo zbog ĉega nije održao obećanje i zašto je porekao ono što mu je još pre nedelju dana napisao u pismu.
—To i htedoh objasniti —odgovorio je domaćin. —Poznato vami je da živci mi popustiše, zato ĉinim i kazujem ĉudne stvari koje objasniti ne mogu. Pominjah ĉesto, ja pred velikim otkrivenijem sam, što mi i duh moj ĉini kolebljivim. Verovatno, drugi bi se prep’o tog što ja otkrih, no ja odustat’ ne budem. Bejah budala kad vratih se kući i ĉuvarima okružih, ta mesto moje ovde jeste kad već tol'ko daleko stigoh.Ljubopitljivi susedi moji ne misle o meni lepo, te mene možda slabost neka natera pa poverovah što oni o meni kazivaše. Ja zlo neko ne ĉinim jer radim kako valja. Ljubez budite i šest meseci saĉekajte, i ja ću vam pokazati sve vredno strpljenja vašega.
Poznato vami je da mnogo važnih drevnih tajni nauĉih iz izvora sigurnijih od knjiga svih, ocenite vi znaĉaj koji ja dati mogu istoriji, filosofiji i nauki, za to sredstva meni su samo dostupna. I predak moj imadaše sve kad nerazumna il’bezumna prigvirivala dođoše i ubiše ga. Ja to opet imam, il’nesavršeno imam od toga deo. Sad se dogoditi to ne sme, najmanje ne zbog glupih bojazni mojih. Zaboravite molim, uvaženi, sve što vam napisah i ne bojte se mesta ovog, iĉeg i ikog u kući ovoj. Doktor Alen jeste ĉovek sposobnosti izvanrednih, dugujem njemu molbu za oproštaj ako nešto loše pisah o njemu. Mnogo žalim da ostadoh bez njega i dragocene pomoći njegove, al’eto on drugde negde obaviti mora neke važne stvari. Žar njegov ravan je žaru mojem u svim stvarima, pa se ja valjda prepadnut od posla prepadoh i od njega koji je u našemu radu najbolji pomagaĉ meni.
Kad je Vord zaćutao, doktor se našao u ĉudu, ne znajući ni šta da misli ni šta da kaže. Osećao se priliĉno budalasto pred tim spokojnim odbacivanjem pisma, ali je sebi ipak morao da prizna da je domaćinovo izlaganje ĉudno i tuđe i izveštaĉeno i neosporno ludo bar isto toliko koliko je njegovo poslednje pismo bilo tragiĉno po svojoj iskrenosti, nepatvorenosti i sliĉnosti sa onim Ĉarlsom Vordom koga je poznavao od rođenja. Vilet je pokušao da skrene razgovor na nekadašnje dane i da mladog ĉoveka podseti na protekle događaje koji su mogli da povrate raniju prisnost među njima, ali se njegov pokušaj završio groteskno. Uostalom, i svi kasniji razgovori koje su psihijatri vodili sa Vordom u bolnici završavali su se na isti naĉin. Pojedini važni delovi skladišta mentalnih slika Ĉarlsa Vorda, uglavnom oni koji su bili vezani za savremeno doba i za njegov liĉni život, kao da su bili neobjašnjivo izbrisani iz njegove svesti, dok je na drugoj strani znanje steĉeno izuĉavanjem starina i prošlosti u prvoj mladosti izviralo iz duboke podsvesti i potpuno potiskivalo sve savremeno i sve individualno. To nepogrešno znanje vezano za prohujala vremena bilo je nenormalno i bogohulno, i mladi domaćin se svojski trudio da ga na sve moguće naĉine prikrije. A kada bi Vilet pomenuo neki omiljeni predmet njegovih nekadašnjih deĉaĉkih istraživanja, Vord je sipao takve gomile podataka, podataka kojima jedan smrtnik nije mogao da raspolaže, da se doktor ježio od te sumanute reĉitosti.
Nije, uistinu, bilo ni zdravo ni normalno znati jedno takvo mnoštvo pojedinosti o tome kako je debelom šerifu spala sa glave perika na predstavi održanoj u utorak, 11. februara 1762. godine u Pozorišnoj akademiji gospodina Daglasa u Kraljevoj ulici; ili o tome kako su glumci na svoju ruku toliko iskasapili tekst Stilovog komada Savesni ljubavnik da su svi kliktali od radosti kada je već posle ĉetrnaest dana pozorište zatvoreno po odluci upravnog odbora u kome su sedeli sve sami baptisti. Podatak o tome da su bostonska poštanska kola Tomasa Sebina bila „vraški neudobna“mogao se išĉeprkati iz starih pisama; ali kako je zdrav, normalan izuĉavalac prošlosti mogao da zna da je škripa tek postavljene table sa oznakom u obliku gizdave krune, koju je E. Olni istakao kada je svojoj krĉmi nadenuo ime „Kafana kod Krune“, vrlo mnogo podsećala na prve akorde nove džez kompozicije koja danas preko radio-aparata odjekuje u svim kućama Potakita?Ali Vord nije dozvolio Viletu da dugo proverava njegove nepojamne sposobnosti. Savremene i liĉne teme vešto je izvrdavao kratkim i šturim replikama, a pri pomenu starina i antikvarske strasti ispoljavao neprikrivenu dosadu. Bilo je sasvim jasno da želi samo jedno: da zadovolji svog posetioca i da ovaj ode što pre i bez namere da ponovo navrati. Zato je predložio da mu pokaže celu kuću i proveo ga kroz sve prostorije, od podruma do tavana. Motreći pomno na sve strane, doktor je zapazio da ono malo vidljivih, potpuno beznaĉajnih knjiga nikada ne bi popunilo ogromne praznine na Vordovim policama u porodiĉnoj kući i da je poluprazna tobožnja „laboratorija“sasvim providna obmana. Doktor je bio ubeđen da se i biblioteka i laboratorija nalaze na nekome drugom mestu, ali gde —to nije mogao ni da nasluti. Poražen svojom neuspelom posetom i uzaludnim traganjem, Vilet se pre veĉeri vratio u grad i sve ispriĉao gospodinu Vordu. Na kraju razgovora složili su se da je mladić sišao s uma i odluĉili da u tom trenutku ne preduzimaju drastiĉne mere. Od svega je najvažnije da gospođa Vord bude pošteđena bolnog saznanja, a tome će doprineti i bezliĉna, ĉudna, na pisaćoj mašini otkucana pisamca koja joj šalje sin.
Sada je gospodin Vord odluĉio da bez najave poseti Ĉarlsa. Doktor Vilet ga je jedne veĉeri dovezao svojim kolima do bungalova i ostao u njima da strpljivo ĉeka njegov povratak. Poseta je potrajala vrlo dugo, a otac se pojavio potpuno zbunjen i duboko ojađen. U kuću je primljen gotovo na isti naĉin kao Vilet, samo je ovoga puta posetilac, koji je na silu ušao u hodnik, naredio Portugalcu da se smesta udalji; i strahovito je dugo ĉekao da se pojavi Ĉarls; a kada se napokon pojavio, taj naglo ostareli i oronuli mladić nije ispoljio ni trunĉicu nežnosti i ljubavi prema ocu. Prostorija je bila slabo osvetljena, a on se ipak sve vreme tužio da ga bolno zaslepljuje jaka svetlost. Govorio je sasvim tiho, tvrdeći da ga boli grlo, a u tome hrapavom šapatu je i ovoga puta bilo nešto toliko uznemirujuće da ga gospodin Vord nije mogao odagnati iz svojih misli.
Pošto su na kraju ipak odluĉili da preduzmu sve što mogu za Ĉarlsovo mentalno spasenje, gospodin Vord i doktor Vilet su se bacili na prikupljanje podataka svih vrsta. Glasine iz Potakita bile su prve na redu, a do njih doći i nije bilo teško s obzirom na to da su obojica imala prijatelje u tom kraju. Vilet je prikupio više obaveštenja —ljudi su bili spremniji da razgovaraju sa lekarom nego sa ocem —a iz svega što je uspeo da ĉuje izveo je zakljuĉak da mladi Vord uistinu vodi neki veoma ĉudan život. Žitelji Potakita su ukućane iz bungalova bez dvoumljenja povezivali sa pojavama vampirizma od prethodnog leta, a dolasci i odlasci teretnih vozila sa tajanstvenim tovarom bili su stalna tema njihovih mraĉnih nagađanja. Mesni trgovci pominjali su neobiĉne porudžbine koje im je donosio zlokobni mulat i posebno isticali porudžbine ogromnih koliĉina mesa i sveže krvi koje suza potrebe vlasnika bungalova morali da nabavljaju u dvema mesarnicama nedaleko od Potakita. Takve koliĉine hrane za troĉlano domaćinstvo su uistinu bile neobjašnjive i obespokojavajuće.
Govorilo se i o zvucima koji dopiru iz nekih podzemnih prostora. Te priĉe je bilo teže proveriti, ali su svi nagoveštaji ipak ukazivali na neospornu ĉinjenicu —da se u noćne sate iz mraĉnog bungalova čuje buka sliĉna onoj koja prati izvesne obrede. Ti zvuci su, naravno, mogli da potiĉu iz podruma, ali su meštani uporno tvrdili da dolaze iz mnogo većih dubina. Prisećajući se starih priĉa o katakombama Džozefa Karvena i uzimajući zdravo za gotovo to da je bungalov odabran baš zato što se nalazi na nekadašnjem Karvenovom zemljištu —a to su potvrđivala i dokumenta pronađena iza slike —Vilet i gospodin Vord su tim priĉama poklonili posebnu pažnju i bacili se, mada bez uspeha, na traganje za vratima urezanim u liticu iznad reĉne obale koja su se pominjala u starim rukopisima. Što se tiĉe stanara u Ĉarlsovom bungalovu, obojici je bilo savršeno jasno da se meštani gnušaju Portugalca mulata, da se doktora Alena pribojavaju, a da bledog mladog uĉenjaka ne vole i da ga se klone. A on se, po opštem mišljenju, strahovito izmenio u toku poslednje dve-tri nedelje, više se nije ni trudio da u kratkim susretima bude koliko-toliko pristupaĉan prema susedima i govorio je uvek i iskljuĉivo istim hrapavim, šupljikavim gnusnim šapatom.
Ti delići koje su gospodin Vord i doktor Vilet uspeli da prikupe zbrda-zdola bili su ĉesta tema dugaĉkih i ozbiljnih razgovora. Oni su pokušavali da, služeći se dedukcijom, indukcijom i imaginacijom, sve poznate date iz Ĉarlsovog života poslednjih godina, ukljuĉujući i oĉajniĉko pismo koje je doktor tek sada pokazao svom prijatelju, povežu sa oskudnim raspoloživim materijalnim dokazima koji su se ticali starog Džozefa Karvena. I dali bi mnogo štošta da su mogli da proĉitaju dokumenta koja je Ĉarls pronašao u Olni Kortu jer je kljuĉ mladićevog ludila oĉigledno ležao baš u onome što je iz tih hartija saznao o starom volšebniku i njegovim mraĉnim rabotama.
4
Ipak, sledeći potez u ovome ĉudnom sluĉaju nije uĉinio ni gospodin Vord ni doktor Vilet. Dok su se otac i porodiĉni lekar, koje je duboko porazila i hladno odbacila jedna senka suviše bezobliĉna i neopipljiva da bi se sa njom uhvatili u koštac, odmarali na „lovorikama“sa zebnjom u srcu, mladi Vord je sve ređe i ređe slao roditeljima cedulje otkucane na pisaćoj mašini. A onda je osvanuo prvi dan u mesecu, dan kada banke sređuju finansijska dokumenta iz prethodnog meseca i pažljivo ih proveravaju. Toga dana su u pojedinim bankama nameštenici zbunjeno vrteli glavama i neprekidno telefonirali jedni drugima. Revizori koji su Ĉarlsa Vorda poznavali iz viđenja uputili su se u bungalov da njegovog vlasnika ispitaju zbog ĉega su svi ĉekovi koje je izdao prethodnog meseca nevešto izvedeni falsifikati. Ĉarlsu Vordu je nekako ipak pošlo za rukom da objasni tu neobiĉnu pojavu i da ih razuveri, premda ne u potpunosti; objasnio im je neprijatnim hrapavim glasom, odnosno šupljikavim šapatom, da mu je ruka usled nedavnog nervnog šoka toliko oštećena da više uopšte nije u stanju ni da normalno piše, ni da se njome služi kao ranije. On ne može, reĉe im, nijedno slovo da oblikuje bez krajnjeg napora, što dokazuje i ĉinjenica da sva svoja pisma, ĉak i ona koja šalje ocu i majci, kuca na mašini, a to će njegovi roditelji sasvim sigurno i potvrditi.Ta okolnost nije zbunila istražitelje, sliĉne stvari događale su se u njihovom poslu i pre toga; nisu ih zbunile ni glasine koje su iz Potakita doprle i do njih. Istražitelje je zaprepastio nepovezan i smeten govor Ĉarlsa Vorda koji je ovom prilikom otkrio potpuni gubitak pamćenja u vezi sa vrlo važnim novĉanim operacijama koje je još pre dva-tri meseca držao u malom prstu. Nešto u svemu tome ipak nije bilo u redu, jer i pored prividne doslednosti u naĉinu na koji je objasnio nemio sluĉaj, nije naveo nijedan normalan razlog za nevešto prikrivane praznine koje su se pojavljivale u vezi sa pitanjima od bitnog znaĉaja. Osim toga, svi ti ljudi su, iako domaćina nisu prisno poznavali, ipak uoĉili veliku promenu i u njegovom naĉinu izražavanja i u njegovom ponašanju. Ĉuli su, dakako, da se nekada strastveno bavio starinama, ali ĉak se ni najbeznadežniji antikvarne služi tako zastarelom frazeologijom, niti reĉi zamenjuje davno prevaziđenim kretnjama. Sve u svemu, ta kombinacija promuklosti i oduzetih ruku, slabo pamćenje ili totalna zaboravnost, promene u ponašanju i govoru, ukazivali su bez sumnje na vrlo ozbiljan poremećaj ili na vrlo tešku bolest zbog koje su ĉudne glasine i poĉele da kolaju po Potakitu. Ĉim su izašli iz Ĉarlsovog bungalova revizori su zakljuĉili da je razgovor sa Vordom starijim neizbežan i neodloćan.
I tako je 6. marta 1928. godine u kancelariji gospodina Vorda održan dugaĉak i vrlo ozbiljan sastanak, posle kojeg je potpuno zblanut otac hitno pozvao doktora Vileta a ovaj ga zatekao u stanju bespomoćne pomirenosti sa sudbinom. Vilet je pažljivo prouĉio ĉekove nalik na falsifikate i neĉitak, iskrivljen i nezgrapan potpis na njima, a onda ga, u mislima, uporedio sa rukopisom poslednjeg oĉajniĉkog Ĉarlsovog pisma. Promena je neosporno bila velika i korenita, a ipak je u tome novom naĉinu pisanja postojalo i nešto njemu dobro poznato. Taj rukopis je bio neĉitak, nezgrapan i arhaiĉan na neki veoma ĉudan naĉin i, ĉinilo se, saĉinjen od poteza koji su se potpuno razlikovali od onih kojima se u pisanju Ĉarls Vord služio oduvek. Taj uistinu neobiĉan rukopis je on već negde video, ali gde? —pitao se doktor Vilet. No bez obzira na to, Ĉarls je zaista bio lud, u to se više nije moglo sumnjati, i samim tim više nije mogao da vodi ni finansije ni imanje. A kako nije mogao da komunicira sa spoljnim svetom, trebalo je preduzeti hitne mere za njegovo leĉenje i nadziranje. U tom ĉasu pozvani su u pomoć lekari za duševne bolesti, doktori Pek i Vejt iz Providensa i doktor Limen iz Bostona, kojima su gospoda Vord i Vilet podrobno izložila mogući tok bolesti. Uĉesnici toga skupa dugo su većali u sada nekorišćenoj biblioteci mladog Vorda, proveravajući koje je sve knjige i hartije ostavio u njoj, da bi dobili bar kakvu-takvu predstavu o njegovim mentalnim nastranostima. Pošto su pažljivo razmotrili sve indicije i materijale, kao i mladićevo pismo Viletu, zakljuĉili su da je ono što je izuĉavao Ĉarls Vord već samo po sebi dovoljno da poremeti i izopaĉi intelekt svakog ĉoveka; žudeli su za tim da pogledaju knjige i dokumenta kojima se tako dugo bavio, ali su znali da do njih mogu doći, ako ikada i dođu, tek posle predstave koju će morati da izvedu u bungalovu. Vilet se na posao bacio sa grozniĉavom energijom: zatražio je izjavu od radnika koji su bili prisutni kada je Ĉarls pronašao hartije u Olni Kortu i ustanovio koji su ĉlanci nedostajali na uništenim stranama lista Journal.U ĉetvrtak, 8. marta, doktori Vilet, Pek, Limen i Vejt su, u pratnji gospodina Vorda, posetili Ĉarlsa bez najave, ne krijući razlog svog dolaska i podrobno ispitujući budućeg pacijenta. Ali Ĉarls, koji ih je pustio da ĉekaju vrlo dugo i koji je, kada se veoma uzbuđen napokon pojavio, širio oko sebe ĉudne i kužne laboratorijske smradove, nije ni pokušao da se opire; otvoreno je priznao da je zbog potpune predanosti teško razumljivim izuĉavanjima unekoliko izgubio pamćenje i duševnu ravnotežu; nije pružao nikakav otpor odluĉnim zahtevima da se preseli i, uprkos slabom pamćenju, ispoljio visok stepen inteligencije. Njegov stav i njegovo izlaganje bi možda i naterali lekare da potpuno zbunjeni napuste kuću neobavljena posla da ih njegov arhaiĉan naĉin izražavanja i oĉigledna zamena modernih ideja nekadašnjim idejama nisu uverili u to da je pred njima ĉovek poremećena uma. Ĉarls je grupi lekara ponovio ono što je godinama govorio roditeljima i Viletu, a poslednje oĉajniĉko pismo napisano mesec dana ranije odbacio kao posledicu prenapetih živaca i trenutne histerije. I dalje je uporno tvrdio da u mraĉnom bungalovu ne postoji ni neka druga biblioteka, ni neka druga laboratorija, osim onih koje im je pokazao, ali je bivao sve neodređeniji i teže razumljiv u pokušaju da objasni zašto se u kući ne osećaju smradovi kojima je bila natopljena njegova odeća. Što se tiĉe glasina koje su kolale o njemu, proglasio ih je ĉistim izmišljotinama koje su potekle iz puke radoznalosti. A kada su ga upitali za boravište doktora Alena, odgovorio je da nije ovlašćen da govori u njegovo ime i svoje posetioce uveravao da će se njegov bradati kolega sa tamnim naoĉarima vratiti ĉim se za to ukaže potreba. Dok je isplaćivao tupog Portugalca Brava, koji je odbio da odgovara na postavljena pitanja, i dok je zatvarao bungalov u kome su se i dalje krile mnoge noćne tajne, Ĉarls Vord nije pokazivao nikakve znake nervoze, jedino je povremeno zastajao kao da osluškuje neke neĉujne zvuke. Ponašao se kao ĉovek koji se prepustio filozofskoj pomirenosti sa sudbinom, uveren da je njegovo preseljenje privremeno i kratkotrajno, i da će sebe poštedeti neprilika ako bungalov napusti bez otpora. Bio je oĉigledno ubeđen da će svojom neokrnjenom oštroumnošću i velikom pameću uspeti da prevlada sve nevolje u koje su ga uvalili slabo pamćenje, izgubljen glas, izmenjen rukopis, tajanstveno i nastrano ponašanje. Dogovoreno je da se njegovoj majci ništa ne govori o promeni u njegovom životu i da joj ubuduće pisamca otkucana na mašini u sinovljevo ime šalje gospodin Vord. Ĉarlsa su odveli u vrlo udobnu privatnu bolnicu, koja je bila smeštena u živopisnom zalivu Konanikat Aljenda i kojuje vodio doktor Vejt, i tamo ga je grupa lekara zainteresovanih za neobiĉan sluĉaj podvrgla brižljivim, temeljnim pregledima i ispitivanju. Tako su kod njega vrlo brzo otkrivene fiziĉke nastranosti: usporen metabolizam, promene na koži, potpuni nesklad u živĉanim reakcijama. Ti katastrofalni nalazi najviše su porazili doktora Vileta jer je on, leĉeći Ĉarlsa od rođenja, do tanĉina znao njegov organizam, pa je zato sa nepogrešivom taĉnošću jedini i mogao da oceni razmere raspada celokupnog organizma. Preneraženog doktora zaprepastila je i ĉinjenica da je sa Ĉarlsovog bedra išĉezao maslinastozeleni beleg a da mu se na grudima pojavio veliki crni mladež ili neka vrsta peĉata koji pre toga nije imao i zbog kojeg se Vilet pitao nije li taj mladi ĉovek bio podvrgnut „veštiĉjem, Ċavoljem obeležavanju“koje se, sudeći po raznoraznim priĉama, vršilo na bezbožniĉkim noćnim skupovima u divljini ili na potpuno pustim mestima. Neprekidno mu je u pameti bio zapis sa suđenja vešcima i vešticama u Salemu koji mu je Ĉarls svojevremeno pokazao i koji je glasio: ,,G. Dž. B. u Noći toj znakom Đavoljijem obeleži Bridžet S. Džonatan,Sajmona O.,Deliverens V.,Džozefa K.,Suzen P., Mitabl K. i Deboru B.“ I neprekidno se pitao zašto ga Ĉarlsovo lice toliko potresa; a onda je odjednom shvatio uzrok svog uţžasa: iznad mladićevog desnog oka pojavilo se nešto što do tada nikada nije primetio: bledi ožiljak ili rupica, jamica —onakav isti kakav je stari Džozef Karven imao na portretu koji se raspao. Možda je taj ožiljak bio potvrda da su i Ĉarls Dekster Vord i Džozef Karven bili podvrgnuti nekome gnusnom obrednom žigosanju ili kalemljenju u vreme kada su se bavili okultnim.
Mladi Vord je sve više zbunjivao i zgražavao lekare u bolnici, pa su oni zaveli strogi nadzor nad poštom i sva pisma upućena na njegovo ime ili na ime doktora Alena isporuĉivana su liĉno gospodinu Vordu u porodiĉnu kuću. Vilet nije verovao u tu meru predostrožnosti, bio je ĉak uveren da će se pisma i eventualne poruke razmenjivati putem nepoznatih glasnika. Ali,u drugoj polovini marta stiglo je iz Praga pismo za doktora Alena, pismo nad kojim su se Vord stariji i Vilet duboko zamislili. Rukopis je bio neĉitak i nezgrapan, a naĉin izražavanja krajnje arhaiĉan; to pismo oĉigledno nije pisao stranac, a jezik je ipak po svemu neshvatljivo odstupao od savremenog engleskog jezika i, premda samo u nagoveštajima, podsećao na onaj kojim je sada govorio Ĉarls Vord. Pismo je glasilo:
Kleinstrasse 11, Altstadt, Prag feb 11, 1928
Ljubezni brate moj po Almousin-Metratonu!
Izvestije dnes primi’ob etom ĉto roţždeno bi iz Soli koju Ti posla’.A l eto ĉto Ti posla’ošibka bi i eto vkazuje da Nadgrobnije Ploĉi promjenete behu jošte Barnabus kad za men’Uzorke poluĉi. Eto da se dostokratno sluĉiva i sam znaeš prema Vešĉi koju poluĉio jesi v 1769-tom godu iz zemljišta Kapele Kraljeve i v 1690-tom godu iz Starejšega Grobljija i tu te mog’o je biti Vešĉi kraj. I sam sebe beh takovu Vešĉ nahod’l v Misire preţde 75 let: žig a men’ eta Vešĉ utisla beše ĉto ga Deĉko spazi na men’ovde v 1924-tom godu. Ipreţde zborih Ti da ne zaziv’š Ono ĉto Ti nije v moznosti Ubiti, ne zazivlji ni Soli ni iz mertvih a ni s etoju Storonu iz Sfer i nikogda ne budi sovsem izvestan jesli se podozrenije u Teb’javi v eto Koga to imaeš. Nadgrobnije Ploĉi sade jesu izmenjete na devet od 10 Grobljija. Vavek podozrenije imaj dok na svoj vopros otvet ne poluĉiš. Dnes izvestije poluĉih i od H.-a koji sa Soldatimi nepriliĉnosti imeeše. V veliĉajšem On jeste žaleniju ĉto Transil-vanija iz Ugarskih v Vlašće —Rumunjske ruke dospela jeste, da abije bi promenil Sedište svojejo da v Zamku ne imeet polno Onoga ĉto mi znaem’.Podozrenije ne imaem ĉto on i Tebe pisal ob etom. V sledujušĉem pošilaniju moem Neĉto biti će ĉto iz Grobnice s Vostoka proishodit i v etome budeš udovoljstvije velikoje najti. Vospominaj se nepremeno da B. F. -a jako ţelaju i jesli bude Tebi moguĉe vozmi Jego i za men’. Tebe tože Dž.G. iz Filadelfiji bolše znakom nego ĉto men’jest. Esli hotiš, pervo Jego Ti vozmi, al’ u korišteniju Jego ne smeeš bit polno surovostan, ibo može stat’verlo težak a mne dolžnost jeste s Jim razgovarat’na Kraje. 11
Yogg—Sothot Neblod Zin Sajmon O.
Upušĉeno G. Dž. K. v Providens
__________________
11Manje poznate reĉi: dostokratno —ĉesto; ošibka —pogreška; udovoljstvije—zadovoljstvo; vopros —pitanje; otvet —odgovor; znakom —poznat; poluĉi —dobi; nepremeno —neprestano. —Prim. prev.
__________________________
Potpuno sluđeni, gospodin Vord i doktor Vilet su dugo buljili u taj delić dokaza o ĉistom ludilu; i tek su postepeno, uz ogroman napor, uspeli da shvate šta to pismo, u stvari, nagoveštava. Zao duh zbivanja u Potakitu nije, dakle, Ĉarls Vord nego odsutni doktor Alen. Time bi se, dakle, mogle objasniti neshvatljive poruke i odluke koje mladi ĉovek pominje u svome poslednjem oĉajniĉkom pismu. Ali šta znaĉi to što je na koverti primalac oznaĉen kao doktor Alen a na kraju pisma kao „G. Dž. K.“? Bilo je uistinu teško izbeći jedini logiĉan zakljuĉak, ali i ĉudovišnost ima granica. Ko je bio „Sajmon O.“? Starac koga je Ĉarls posetio u Pragu pre ĉetiri godine? Možda —ali i pre puna dva veka postojao je neki Sajmon O. —Sajmon Orne iliti Džedaja Orne iz Salema, koji je nestao 1771. godinei ĉiji je ĉudnovati rukopis doktor Vilet sada nepogrešno prepoznao na osnovu fotografisanih kopija Orneovih formula koje mu je jednom prilikom pokazao Ĉarls. Koji su se to užasi i tajne, protivreĉnosti i delanja protiv prirode ponovo pojavili posle sto pedeset godina da bi kinjili i satrli stari Providens, tu varoš sa ĉudesnim tornjevima i bajnim kupolama?
Ne znajući šta da misle i šta da rade, otac i lekar odoše kod Ĉarlsa u bolnicu; i tu su ga, blago i oprezno, ispitivali o doktoru Alenu, o putovanju u Prag i o tome šta je saznao o Sajmonu ili Džedaji Orneu iz Salema. Na sva ta pitanja Ĉarls je, uĉtivo uzdržan, kroz kašalj odgovorio onim svojim hrapavim šapatom da doktor Alen održava izvanredne spiritistiĉke veze sa izvesnim ljudima iz prošlosti i da prijatelj iz Praga sa kojim se bradati nauĉnik možda dopisuje verovatno poseduje sliĉne sposobnosti. Pošto su izašli iz bolnice, gospodin Vord i doktor Vilet su sa jadom i jedom u srcu zakljuĉili da su u stvari oni bili podrobno ispitani i da je zatvoreni mladić, ne odavši im nijedan podatak od znaĉaja, vrlo vešto izmamio od njih sve što je sadržavalo pismo izPraga.
Doktori Pek, Vejt i Limen nisu pridali neku važnost ĉudnom pismu upućenom bradatom kolegi mladoga Vorda, jer su iz iskustva znali da monomanijaci sa srodnim nastranostima teže udruživanju; zakljuĉili su, dakle, da su Ĉarls ili Alen pronašli nekog izgnanika iz otadžbine srodnog njima —nekoga ko je možda video Orneov rukopis i sada ga podražava, izigravajući reinkarniranog davnašnjeg pokojnika. Uostalom, možda je reĉ o samom Alenu, možda je on naveo mladića na to da ga prihvati kao otelovljenje davno mrtvog Džozefa Karvena. Takvi su sluĉajevi poznati u psihijatrijskoj praksi, pa se zbog toga trezveni doktori nisu osvrtali na Viletovu sve veću uznemirenost zbog sadašnjeg rukopisa Ĉarlsa Vorda koji se, sudeći po uzorcima dobijenim raznim lukavstvima, toliko izmenio u poslednje vreme. Viletu se ĉinilo da je najzad utvrdio zašto mu je on tako ĉudno poznat —liĉio je unekoliko na davno išĉezli rukopis starog Džozefa Karvena; ostali lekari su, međutim, mislili da je reĉ samo o jednoj fazi podražavanja koja se povremeno javlja u maniji te vrste i zato su odbili da tom Viletovom zakljuĉku pridaju bilo kakav znaĉaj. Uvidevši da baš ništa ne može da pokoleba trezvenost njegovih kolega, Vilet je zamolio gospodina Vorda da im ne pominje pismo koje je na adresu doktora Alena stiglo 2. aprila iz Rakusa, Transilvanija. Adresa na koverti bila je ispisana rukopisom koji je toliko liĉio na Haĉinsonov rukopis u šifrovanim spisima da su otac i njegov prijatelj dugo stajali nemi od užasa pre nego Što su razbili peĉat.Ovo pismo je glasilo:
Zamak Ferenczy Mart 7, 1928
Dražejši K.,
Edna ĉeta ot 20 policaja prijde mne da prozbori ob etom ĉto meždu seljakam se pripoveda ob mojoj žizni.Nuždno mne kopat’dubljije kako bi se manjije slišilo. Ovije Vlasi-Rumuni prokletstveno gnave me, ibo napadni jesu, a Ugre lasno jeste raznijem prepitanijem i pićem podkupit’.V prošedšem mesjace M. obskrbil mne ednim sarkofagom sa 5 Sfingi s Akropola gde Onaj kog Zazv’h reĉe da budet i takţže 3 raza razgovara’h sa Onijem ĉto vnutri pokopano beše. Budu posilat eto direktno S.O.-u v Prag, a potom Tebe. Eto delaju na mojeju svojeglavu golovu no Ti znaeš kako hodit eto sa Takovim. Mudar Ti proishodi ibo v Tebe sad manjije imeet no preţde, ibo i ne bejaše nuždno derţžati Onije Str
Oblike —a jošte i bolše jedut no vrednost ĉto im jeste. Pri etom Množestvo ot etih našli bi da nekoje Nesĉastije prijehalo jeste, ĉto Vas Dva luĉše znaete. Moţno Tebe sad selit’se i na nekoje vtoroje mesto i dejstvovat gdi nevoljstva nikakova imati ne bud’š, sa Ubijstvima jesli Ti nužna budut. Nadeždu imaem da Niĉto Te vskorše nagnati neće na etoje Dosadnoje Postuplenije. Blagopoluĉan jesam ĉto bolše trgovinu toliku ne imaeš sa Onijem Izvan, ibo vavek Ti je otale Smertna Opasnost pretila, a i sam sebe znaeš ĉto sluĉilo se kogda Zaštiĉenije potreboval jesi ot Jego koji’za eto voljan ne bi. Nadvladan ja beh kogda Ti Formule pronajde s celju da ih Onaj Vtori skaziva s Uspešenijem a Borelus mnenije imade da celj etu postići moţno jest jesli Pravu Reĉ najdemo. A jeli etije Reći Deĉko dostokratno kazivaet? Peĉalan jesam ĉto gadljiv vstavaet, a dok kod men’ovde bi’za petnajest mesjacov popeĉenije imah ĉerez jegove preĉustvitelnosti, no izvestno Ti znaeš pravo postuplenije sa Nim. Na molĉanije ne budeš Jego nagnal sa Formulami, eto moţno jest jesli i vtorie Formuli budut zaziv’ne iz Soli. No u Tebe jošte jesu jaki i Ruki i Noţ i Pistol, a Grobi tjaţelo nije kopat’ni kiselini tjažeo zgoret’.Skaza mne O. da Ti Jemu B.F.-a obeća. V posledstviju i ja jego imati moram. B. vskorše Tebe dohodit i moţno Jemu dati Tebe ot ete Ĉerne Vešĉi iz Memfisa a prema ţelaniju. Veliĉajše vnimanije obrašĉaj na eto ĉto zozv’ti hotiš a i ot Deĉka ĉuvaj sebe. Za edin god vse spremno biti će da zazv’ne budut Legije Odozdo i etoje ĉto ondak budet naše biti će sovsem bez granicah. Poveri mne, ibo znaeš da O. i ja imali jesmo etijeh 150 goda bolše od Tebe da soznanije ob etijem Vešĉam steĉemo.12
Nephreu —Ka nai Hadoth Edv. H.
Upušĉeno Dž. Karvenu v Providens
Ako su gospodin Vord i doktor Vilet i odustali od namere da to pismo pokaţžu lekarima za duševne bolesti, nisu odustali od namere da u vezi sa njim sami preduzmu određene korake. Nikakav uĉeni sofizam nije mogao da pobije ĉinjenicu da je nepoznati doktor Alen sa neobiĉnom bradom i sa tamnim naoĉarima, koga je Ĉarls u svom oĉajniĉkom pismu oznaĉio kao ĉudovišnu opasnost, u stalnoj i zlokobnoj prepisci sa dva zagonetna stvora koja je Vord posetio u toku svog putovanja po Evropi i koja su otvoreno tvrdila da su preživeli ili otelovljeni Karvenovi nekadašnji saradnici iz Salema. A ni ĉinjenicu da taj doktor Alen, kao reinkarnacija Džozefa Karvena, smišlja —sam ili po neĉijem nalogu —kako da ubije „deĉka“ koji, oĉigledno, nije niko drugi do Ĉarls Dekster Vord. Priprema se nešto neopisivo strašno, i bez obzira na to ko je svu tu stravu pokrenuo, sada je išĉezli doktor Alen izvršilac paklenog plana. Zato je, zahvaljujući nebesima na tome što je Ĉarls u ovom ĉasu bezbedan u bolnici, gospodin Vord bez odlaganja unajmio detektive sa nalogom da saznaju svešto se saznati može o zagonetnom bradatom doktoru; da ispitaju odakle je došao, šta Potakit zna o njemu i, ako ikako mogu, otkriju njegovo sadašnje boravište. Dao je ljudima jedan od kljuĉeva bungalova koje mu je Ĉarls predao odlazeći u bolnicu i naložio im da temeljno pretraže Alenovu praznu sobu koju je Ĉarls, dok su mu pakovali stvari, oznaĉio kao doktorovu. Gospodin Vord je sa detektivima razgovarao u nekadašnjoj biblioteci svoga sina i svi su oni osetili veliko olakšanje kada su napokon izašli iz nje, jer im se ĉinilo da odajom provejava neki neobjašnjivi dah Zla. Možda zbog svega što su ĉuli o zloglasnom starom volšebniku ĉija je slika nekada zurila u posetioce sa zida iznad kamina, a možda iz nekih drugih beznaĉajnih razloga. Kako bilo da bilo, svi su oni osetili neopipljivo, nedodirljivo kužno isparenje koje se širilo iz praznog prostora iznad kamina i na mahove postizalo gotovo materijalnu emanaciju.
_________________________
12 Manje poznate reĉi: blagopoluĉan: srećan; peĉalan —tužan; vstavaet —postaje; popeĉenije —briga; preĉustviteljnost —preosetljivost: molĉanije -ćutanje; vnimanije —pažnja; vešĉ —stvar; poveri mne —veruj mi. —Prim. prev.
Lavkraft Hauard,Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, ( vidi:roman u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар