Istini događaj koji leži u osnovi romana Lolita.
Sally Horner je imala 11 godina kada je uhvaćena kako krade beležnicu iz prodavnice u njenom rodnom gradu Camdenu, New Jersey. Njenu krađu primetio je Frank La Salle, mehaničar, koji se predstavio kao agent FBI-a. On je Sally rekao da može izbeći slanje u reformsku školu (ili još gore) samo ako ostane u njegovoj milosti. Ova pretnja se pretvorila u otmicu i 21-mesečnu vožnju po zemlji ( predstavljajući se kao otac i kćer) i seksualno zlostavljanje.( wikipedija)
Sarah Weinman’s u knjizi The Real Lolita povezala je ovaj realni slučaj sa Nabokovom knjigom Lolita. Nabokov nikada nije priznao da je ovaj slučaj imao ozbiljnog uticaja na knjigu, mada se u knjizi The Real Lolita iznose uverljivi argumenti da je ovaj demurral istinski i u mnogo čemu tragičan.
Predgovor
“Lolita ili ispovest udovice bele rase” tako je glasio dvostruki naslov čudnog teksta koji je došao u ruke autoru ove napomene. Sam je “Humbert, Humbert” umro u zatvoru od srčanog infarkta 16. novembra 1952 ., nekoliko dana pre početka sudskog procesa. Njegov advokat, moj rođak i dobri prijatelj Clarence Clark (koji je sad član Advokatske komore okruga Columbia), zamolio me je da pregledam i ispravim rukopis, jer je taj klijent ovlastio u svojoj oporuci moga dičnog bratića da preduzme sve mere koje bude smatrao potrebnima da pripremi Lolitu za štampanje. Možda je na odluku gospodina Clarka uticala činjenica što je urednik koga je izabrao bio netom nagrađen Polingovom nagradom za svoje skromno delo (Može li se sasećati s osećajima?), u kome se raspravlja o nekim patološkim stanjima i nastranostima.
Moj je zadatak bio jednostavniji nego što smo i on i ja mislili. Izuzmu li se ispravke očitih pogrešaka i brižljivo uklanjanje nekih tvrdokornih pojedinosti koje su se, uprkos nastojanjima sama H. H., još održale u tekstu kao putokazi i spomenici (upućujući na mesta i ljude koje je iz pristojnosti trebalo prećutati, a iz čovekoljublja poštedeti), može se smatrati da su ovi značajni zapisi ostali netaknuti. Autor je sam izmislio svoj čudnovati pseudonim; i razume se samo po sebi da se ta krinka — kroz koju kao da se krese dva hipnotička oka — nije smela, po želji njena nosioca, skinuti. "Haze" se samo rimuje s pravim junakinjinim prezimenom, ali je njeno ime suviše duboko utkano u tkivo knjige da bi se moglo zameniti; uostalom (kao što će se čitalac sam ueriti), to nije bilo ni potrebno. Znatiželjnici mogu naći podatke o ubistvu, koje je počinio "H. H." u novinama iz septembra i oktobra 1952. godine; razlozi i cilj toga ubistva ostali bi i dalje tajna da nisu ovi memoari dospeli na svetlo moje stone svetiljke. Za volju staromodnim čitaocima koji se zanimaju za daljnju sudbinu "prototipova" onkraj "istinite pripovesti", mogu navesti nekoliko podataka koje mi je dao gospodin "Windmuller" iz "Ramsdalea", koji nije želeo da se spominje njegovo ime kako ne bi "dugačka senka tog žalosnog iprljavog slučaja" doprla i do gradića u kojem on ima čast živeti. Njegova je kći "Louise" sad na drugoj godini studija. "Mona Dahl" studira na univerzitetu u Parizu. "Rita" se nedavno udala za vlasnika nekog hotela u Floridi. Žena "Richarda Schillera" umrla je pri porodu rodivši mrtvu devojčicu, na Božić 1952. godine, u Gray Staru, dalekom mestu na severozapadu. Gospoda Vivian DamorBlok (Damor po glumačkoj karijeri, a Blok po jednom od prvih muževa) napisala je biografiju svoga bivšeg druga pod kalamburskim naslovom Kumir moj koja treba uskoro izići iz štampe; kritičari koji su već pročitali knjigu u rukopisu tvrde da je to njena najbolja knjiga. Čuvari groblja koja su spomenuta u memoarima "H. H." nisu javili da je ko ustao iz groba.
Ako se Lolita gleda naprosto kao roman, situacije i osećaji koji su opisani u njoj ostali bi nejasni i ogorčili bi čitaoca kad bi se izbledili s pomoću tričavih okolišanja. U celom se delu, doduše, ne može naći ni jedna jedina nepristojna reč štaviše, neotesan filistar, kojeg su savremeni običaji naučili da mu se nimalo ne gade brojne prostačke reči u najobičnijim američkim i engleskim romanima, zgranuće se kad ih ne nade u Loliti. A kad bi redaktor, da umiri toga paradoksalnog licemera, pokušao ublažiti ili izbaciti te prizore koji se nekim ljudima mogu učiniti "sablažnjivim" (vidi istorijsku odluku poštovanog suca Johna Woolseyj a od 6. decembra1933. godine o jednoj drugoj, kudikamo slobodnijoj knjizi), valjalo bi posve odustati od obelodanjivanja Lolite, jer su baš ti prizori, koje bi dokoni bestidnik mogao proglasiti proizvoljnom putenošću, zapravo preko potrebni toku tragične pripovesti koja neprestano teži za nečim što se može nazvati samo moralnom apoteozom. Cinik će reći da za tim ide i
profesionalni pornograf, ali će erudita na to uzvratiti da se strastvena ispovest "H. H." svodi na buru u čaši vode, da svake godine najmanje 12% odraslih Amerikanaca muškog spola — po skromnom proračunu, ako je verovati dr. Blanche Schwarzmann (usmeno saopštenje) — proživljava ono isto što "H. H." tako očajnički opisuje; i, da je naš ludi memoarista otišao onog kobnog leta 1947. godine merodavnom psihopatologu, ne bi se bila dogodila nikakva nesreća. Sve je to istina — ali tada ne bi bilo ni ove knjige.
Neka se oprosti ovom komentatoru što će još jednom ponoviti ono što je već višeputa utvrdio u svojim delima i predavanjima, a to je da je "nedolično" počesto isto što i "neuobičajeno". Veliko umetničko delo uvek je izvorno; ono mora samom svojom naravi da potrese i zaprepastiti, to jest da "šokira". Ja nemam nameru da veličam gospodina "H. H.". Nema sumnje daje on kukavan,
da je nepošten, da može poslužiti kao sjajan primer moralne nakaze, da su u njemu udružene okrutnost i obest koje možda svedoče o veoma dubokoj patnji, ali ne bude naklonost prema njemu. Njegovo je čudaštvo, naravno, nespretno. Mnoge su njegove napomene o stanovnicima i prirodi Amerike smešne. Očajnička iskrenost koja izbija iz njegove ispovesti nipošto ga ne oslobađa odgovornosti za njegovu đavolsku prepredenost. On nije normalan. On nije džentlmen. Ali, kako čarobno njegove gusle bude u nama nežnu samilost prema Loliti i ne daju nam da ostavimo tu knjigu, iako nam se njen autor gadi! Kao opis kliničkog slučaja, Lolita će svakako ostati jedno od klasičnih dela na području psihijatrije, i može se slobodno utvrditi da će se za desetak godina izraz "nimfica" naći u rečnicima i novinama. Kao umetničko delo, Lolita daleko prelazi granice pokajničke ispovsti ; ali moramo priznati da je kudikamo važnije od njena naučnog značenja i umetničke vrednosti njeno moralno delovanje na ozbiljne čitaoce, jer ta mučna analiza pojedinačnog slučaja sadrži i opštu pouku. Zanemarena devojčica, samoživa majka i manijak zadihan od pohote nisu samo slikovite ličnosti jedne jedinstvene pripovesti; oni nas uz to upozoravaju na opasnost skretanja; pokazuju kakve nas nevolje mogu snaći. Lolita bi nas sve — roditelje, socijalne radnike, pedagoge — morala ponukati da budemo još budniji i pronicaviji u odgajanju zdravijeg naraštaja u jednom pouzdanijem svetu.
Prvi deo
Dne 5. avgusta 1955
John Ray, dr. phil. Widworth, Massachusetts
1.
Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja. Lolita: vrh jezika prelazi put od tri stepena niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.
Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly. U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvek bila Lolita. A je li imala prethodnica? Pa dakako da je imala... Dapače, Lolite ne bi ni bilo da
se nisam jednog davnog leta prvi put zaljubio u jednu devojčicu. U jednom kraljevstvu kraj mora (gotovo kao u Poea).
A kad je to bilo?
Otprilike isto toliko godina pre nego što se Lolita rodila koliko je meni toga
leta bilo leta. Uvek se možete pouzdati u ubicu da će pisati kitnjastim stilom. Poštovane gospode i gospodo porotnici! Prilog broj jedan prikazuje ono na čemu su toliko zavideli Edgarovi serafi — neupućeni, priprosti serafi prekrasnih krila... Pogledajte malo taj splet trnja!
2.
Rodio sam se 1910. u Parizu. Otac mi je bio meka srca i blage ćudi, mešavina gena: švajcarski podanik, polu-francuz polu-austrijanac, s primesom Dunava u krvi. Sad ću vam pokazati nekoliko divnih jarko plavih razglednica.
Posedovao je luksuzni hotel na Rivijeri. Njegov otac i obojica deda trgovali su vinom, draguljima i svilom (rasporedite ih sami). U svojoj tridesetoj godini oženio se jednom Engleskinjom, kćerkom alpiniste Jeromea Dunna, unukom dvojice dorsetskih pastora, stručnjaka za zakučaste predmete: paleopedologiju i Eolove harfe (rasporedite ih sami). Okolnosti i uzrok smrti moje veoma fotogenične majke bili su prilično originalni (piknik, grom); meni su tada bile svega tri godine i, osim nekakvog toplog ugla u najmračnijoj prošlosti, nije mi ostalo ništa od nje u udolinama i udubinama sećanja, iza kojih je — ako još možete podneti moj stil (pišem pod nadzorom) — zašlo sunce moga detinjstva; svi vi zasigurno poznajete one mirišljave ostatke dana, koji se zadržavaju s rojem mušica nad nekom živicom u cvatu i na koje iznenada nabasate u šetnji i prođete kroz njih, podno brda, u letnji suton — sparina i zlaćane mušice.
Majčina starija sestra Sybil, koja se bila udala za bratića mog oca — koji ju je, uostalom, uskoro ostavio — živela je s nama kao besplatna guvernanta i domaćica. Posle sam čuo da je bila zaljubljena u mog oca i da je on jednom, jednog kišnog dana, lakoumno iskoristio njene osećaje, a onda, čim se
izvedrilo, zaboravio na sve to. Ja sam joj bio neobično privržen, uza svu krutost — kobnu krutost — nekih njenih pravila. Možda je ona htela napraviti od mene boljeg udovca od mog oca. Tetka Sybil imala je modre oči s ružičastim rubovima i lice voštane boje. Pisala je pesme. Bila je pesnički praznoverna. Govorila je da zna kad će umreti — upravo kad ja navršim šesnaest godina — i tako je i bilo. Njen muž, spretan trgovački putnik neke kozmetičke firme, provodio je veći deo vremena u Americi gde je na kraju osnovao vlastito poreduzeće i stekao nešto imetka.
Ja sam rastao kao sretno i zdravo dete u sjajnom svetu ilustrovanih knjiga, čistog peska, narančinih stabala, dobroćudnih pasa, morskih daljina i
nasmešenih lica. Oko mene se velebni Hotel Mirana vrteo kao zaseban svemir, obeljen kosmos usred drugog, plavog, golemog, sveducavog kosmosa. Svi su me, od sudopera s pregačom pa do kralja u letnjem odelu, voleli i mazili. Vremešne Amerikanke saginjale su se, odupirući se o štap, nada mnom kao kosi toranj u Pizi. Propale ruske kneginje nisu mogle platiti mom ocu, ali su meni kupovale skupe slatkiše. A on, mon cherpapa1, vodio me je na veslanje i vožnju biciklom, učio me plivati, roniti, skijati na vodi, čitao mi Don Quijotea i Les Miserableš1, a ja sam ga obožavao i poštovao i radovao se kad bih slučajno čuo kako sluge razgovaraju o njegovim različitim ljubavnicama — ljubaznim lepoticama koje su se veoma mnogo bavile mnome, gugutale mi i prolevale dragocene suze nad mojim posve veselim sirotovanjem.
Išao sam u englesku školu koja je bila nekoliko kilometara daleko od kuće; onde sam igrao rackets i Fives (udarao loptu o zid reketom ili dlanom), dobivao odlične ocene i divno se slagao i s drugovima i s nastavnicima. Iz razdoblja do svoje trinaeste godine (to jest do susreta s mojom malom Annabelom) sećam se svega dva svoja izrazito spolna doživljaja: svečanog, pristojnog i posve teoretskog razgovora o nekim neočekivanim pojavama u dečaštvu, razgovora koji sam vodio u školskom ružičnjaku s nekim američkim dečakom, sinom poznate filmske glumice koju je on malo kad viđao u
trodimenzionalnom svetu; i prilično zanimljive reakcije svog organizma na
biserasto mutne fotografije, s beskrajno nežno osenčanim udubinama puti, u
Pichonovu raskošnom albumu La Beaute Humaine1, koji sam jednom krišom
izvukao ispod brda mramorastih svezaka Graphica u hotelskoj biblioteci. Posle mi je otac protumačio, onako dobrohotno kako je umeo, sve o tome što je smatrao da bi mi moglo biti potrebno; to je bilo u jesen 1923. godine, pre nego me je poslao u gimnaziju u Lyon (gde sam imao provesti tri godine); ali,
jao, baš toga leta mog oca nije bilo— putovao je po Italiji s Mme de R. i njenom
kćerkom — tako da se nisam imao kome izjadati niti se s kim posavetovati.
Нема коментара:
Постави коментар