23.04.2020.

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera (XIX, XX poglavlje )





Devetnaesto poglavlje

      Tom stiže kući u turobnu raspoloženju, a po prvim tetkinim riječima shvati da na ovdašnjem tržištu neće uspjeti proturiti svoje jade:
»Tome, mogla bih ti živom kožu oderati!«
»Tetice, što sam napravio?«
»I previše, bogami. Odem ja do one Sereny Harper, kao prava stara budala, i sve računam kako ću je uveriti u one koještarije o tvojem snu, a kad tamo, gledaj, ona već saznala od Joea da si ti bio ovde i čuo sve što smo mi one noći govorili. Tome, ja ne znam što će biti od dečaka koji je u stanju učiniti tako nešto. Krivo mi je već i kad pomislim kako si me pustio da odem do Sereny Harper i od sebe napravim takvu budalu, a ni rečju me nisi upozorio.«
     Cela priča sada dobi posve drugačiji izgled. Jutrošnja se domišljatost ranije Tomu činila dobrom i vrlo duhovitom šalom. Sada mu je sve to izgledalo otrcano i ružno. Pognu glavu ne znajući što bi rekao u tom trenu. Onda progovori:
»Tetice, voleo bih da to nisam napravio – ali nisam mislio.«
»O, dete moje, ti nikad ni na što ne misliš. Nikad ne misliš ni o čemu osim o vlastitom zadovoljstvu. Mogao si smisliti kako ćeš u noći doći ovamo čak s Jacksonovog otoka da bi se smejao našim jadima, mogao si smisliti kako ćeš mene smotati s onom laži o snu, ali uopšte nisi ni pomislio da se sažališ na nas i prištediš nam tugu.«
»Tetice, sad znam da je to bilo ružno, ali nisam hteo da tako ispadne. Nisam, časna reč. Osim toga, nisam one noći došao ovamo zato da bih vam se smejao.«
»Zbog čega si onda dolazio?«
»Zato da ti kažem kako se ne morate za nas brinuti, jer se nismo utopili.«
»Tome, Tome, ja bih bila najsretnije stvorenje na celom svetu kad bih mogla da poverujem da je tebi ikad pala na pamet neka tako lepa misao, ali i sam znaš da nije tako – a i ja to znam, Tome.«
»Zbilja, zbilja jesam, tetice – ne maknuo se s mesta ako nisam.«
»O, Tome, nemoj lagati – nemoj još i to. Zbog toga sve postaje još sto puta gore.«
»Ne lažem, tetice, to je istina. Hteo sam da ti ne budeš tužna – samo zbog toga sam i došao.«
»Dala bih celi svet da mogu u to poverovati – time bi se iskupio za veliki deo svojih greha, Tome. Onda bi mi gotovo bilo i drago što si pobegao i tako se zločesto poneo. Ali nekako u to ne verujem jer… dete moje, zašto mi se nisi javio?«

     »Eto, vidiš, tetice, kad ste počeli razgovarati o zadušnicama, meni je na pamet pala posve šašava zamisao da bismo se nas trojica mogli vratiti i sakriti u crkvi pa mi je bilo teško da to pokvarim. Tako sam koru od drveta stavio natrag u džep i zadržao jezik za zubima.«
     »Kakvu koru?«
       »Koru na kojoj sam napisao da smo nas trojica otišli u gusare. Sad mi je žao što se nisi probudila kad sam te poljubio – žao mi je, časna reč.«
        Krute se crte na tetkinu licu opustiše i nenadana joj nježnost sinu u očima.
    »Zaista si me poljubio, Tome?«
     »Pa, da, jesam.«
     »Sigurno, Tome?«
       »Pa, da, jesam, poljubio sam te, tetice – najsigurnije što može biti.«
      »Zašto si me poljubio, Tome?«
       »Jer te jako volim, a ti si ležala i ječala pa mi te bilo žao.«
Ove su reči imale u sebi prizvuk istine. Kada je progovorila, stara je gospođa teško mogla prikriti drhtaj u glasu:
          »Poljubi me opet, Tome! A sad se nosi u školu i ne gnjavi me više.«

      Čim je Tom otišao, ona pojuri do ormara i odande izvadi upropašteni kaputić u kojem je Tom bio otišao u gusare. Onda zastade držeći ga u ruci i reče sama sebi:
     »Ne, ne usuđujem se. Jadni dečak, izgleda mi da je to sve slagao – ali je to blagoslovljena, blagoslovljena laž koja me toliko utešila. Nadam se da će mu Gospodin – znam da će mu Gospodin oprostiti jer ga je samo dobro srce navelo da to kaže. Ali ja ne želim otkriti da je to laž. Neću ni gledati.«

      Odložila je kaputić i za trenutak zamišljeno zastala. Dvaput je ispružila ruku za tim komadom odeće i dvaput se zaustavila. Osmelila se još jednom i ovaj put samu sebe ohrabrila pomišlju: »To je bila laž u dobroj nameri – u dobroj nameri – neću dopustiti da me to rastuži.« Pretraži džep na kaputiću pa je trenutak kasnije kroz more suza čitala ono što je pisalo na komadiću kore i govorila: »Sad bih tom dečaku mogla sve oprostiti, pa da je počinio i milion greha!«


Dvadeseto poglavlje


      U držanju je tetke Polly, kada je poljubila Toma, bilo nešto posebno što je raspršilo njegovu potištenost i vratilo mu raniju vedrinu i radost. Krenuo je u školu i na svoju veliku sreću na početku Livadnog puta nabasao na Becky Thatcher. Uvek se ponašao u skladu sa svojim raspoloženjem pa joj bez i najmanjeg kolebanja pritrča i reče:

»Becky, danas sam se ponašao jako ružno i žao mi je zbog toga. Neću to nikad, nikad više učiniti, sve dok sam živ – molim te, daj da se pomirimo?«

Devojčica je stala i prezirno ga pogledala pravo u lice:

»Bila bih vam zahvalna kad bi me poštedeli svojeg društva, gospodine Thomase Sawyeru. Nikad više neću s vama ni reč progovoriti.«

    Ona visoko diže glavu i pođe dalje. Tom se tako zabezeknu da u sebi nije našao čak ni dovoljno prisutnosti duha da joj odbrusi: »Pa što onda, gospođice Pametnjakovićko?«, pre nego što je već bilo prekasno da išta kaže. I tako nije rekao ništa. No, ipak se svojski razbesneo. Zlovoljno se dovuče u školsko dvorište žaleći što ona nije muško i zamišljajući kako bi je tada izmlatio. Uskoro naleti na nju i u prolazu joj dobaci neku zajedljivu primedbu. Ona mu ne ostade dužna pa uzajamna ljutnja sada otvoreno izbi. Becky se, u žestokom uzbuđenju u kakvu je bila, činilo kako nikada neće dočekati da »zazvoni za nastavu«, toliko je jedva čekala da vidi kako će Tom izvući batine zbog umrljane čitanke. Ako se ranije i kolebala u tome hoće li ili neće raskrinkati Alfreda Templea, Tomova je oštra uvreda potpuno odgnala svaku neodlučnost.

     Jadna devojčica nije znala koliko se brzo i njoj samoj približava nevolja. Gospodin Dobbins, njihov učitelj, bio je zašao već i u srednje godine, a da nije ostvario cilj kojem je stremio. Želja je njegova života bila da postane lekar, ali je siromaštvo bilo odlučilo da će ga učiniti tek običnim seoskim učiteljem.. Svaki je dan on iz ladice na katedri izvlačio neku tajanstvenu knjigu i povremeno se, kada nitko od učenika ne bi odgovarao, zadubljivao u nju. Držao je tu knjigu uvek pod ključem. Nije bilo u školi nijednog derišta koje nije umiralo od želje da zaviri u nju, samo nikada niko za to nije imao prilike. Svaki dečak i svaka devojčica imali su svoju teoriju o naravi te knjige, ali se ni dve od tih teorija nisu poklapale, a nije bilo ni načina da se u vezi s tim slučajem dođe do pravih činjenica. Prolazeći pored katedre koja je stajala blizu vrata, Becky opazi ključ u bravi! Bio je to neprocenjiv trenutak. Obazre se uokolo, ustanovi da je sama i u sledećem joj se trenu knjiga nađe u rukama. Ono što je stajalo na koricama knjige – »Anatomija« iz pera nekakva profesora – nije joj ništa značilo pa stoga uze prevrtati listove. Odmah naleti na lepo obojen bakrorez s leve strane naslovnog lista – čovečiji lik, i to potpuno go. U tom trenu na stranicu pade nečija sena i kroz vrata uđe Tom Sawyer, a pogled mu se spusti na sliku. Becky htede navrat-nanos sklopiti knjigu, no nekom zlom srećom do polovice podera baš onaj prilog u boji, i to točno po sredini. Ona gurnu knjigu u ladicu na katedri, okrenu ključ pa od sramote i jada briznu u plač.

»Tome Sawyeru, takav podlac kao ti niko ne može biti. Uhodiš ljude i zaviruješ u ono što oni gledaju.«

»Otkud sam ja mogao znati da ti nešto gledaš?«

»Sram te može biti, Tome Sawyeru, ionako ćeš me tužiti. Oh, što ću sad, što ću sad! Dobiću batina, a još me nikad nisu tukli u školi.«

Onda je lupnula nožicom i rekla:

»Pa onda budi podlac ako baš hoćeš! Ja znam još nešto što će se nekome dogoditi. Samo čekaj i videćeš. Gadiš mi se, gadiš i gadiš!« – pa u novoj provali plača izjuri iz školske zgrade.

Tom ostade nepomično stajati, prilično zbunjen ovim bijesnim napadom. Uskoro reče sam sebi:

     »Kakve su blesače te cure. Nikad je nisu tukli u školi. Koješta, kao da su batine nešto! To se od cure može i očekivati – sve su one tako tankih živaca i zečjeg srca. Ja, naravno, tu malu ludaču neću tužiti starom Dobbinsu jer ima drugih načina da se s njom obračunam, i to načina koji nisu tako podli, ali što s tim? Stari Dobbins će pitati ko mu je poderao knjigu. Niko se neće javiti. Onda će on postupiti onako kao što uvek radi – prvo će pitati jednog, pa drugog, a kad dođe do prave devojčice, sve će mu biti jasno bez ijedne reči. Decvojčicama se na licu uvek sve vidi. Nemaju one kičme. I onda će je istući. Bome, Becky Thatcher je upala u takav škripac da će se iz njega teško izvući.« Tom još koji čas promozga o tome, a onda dodade: »Uostalom, baš dobro. Ona bi volela videti mene u sličnom položaju – neka se sad malo preznoji!«

    Tom se pridruži gomili đaka koji su vani zbijali vragolije. Za nekoliko trenutaka stiže i učitelj i »zazvoni za nastavu«. Toma učenje baš nekako i nije zanimalo. Svaki put kada bi kradomice bacio pogled na žensku stranu učionice, uznemirilo bi ga Beckyno lice. S obzirom na sve, nije ju želio žaliti, ali mu ta želja nije mnogo pomagala. O nekakvu pak osećaju zluradog likovanja nije bilo ni spomena. Malo zatim učitelj otkri njegovu umrljanu čitanku pa je nakon toga Tomu neko vreme glava bila puna vlastitih briga. Becky se bila trgnula iz svojega očajničkog mrtvila te je sada sa živim zanimanjem pratila što se zbiva. Nije očekivala da će se Tom, time što će poreći da je sam prolio tintu po čitanci, moći izvući iz nevolje i bila je u pravu. Poricanje kao da je samo još i pogoršalo Tomov položaj. Becky je ranije bila pretpostavila da će je to obradovati i sada je pokušavala samu sebe da uveri da se zaista i raduje, ali je otkrila da u to baš i nije sigurna. Kada su stvari počele ići sa zla na gore, osetila je u sebi poticaj da ustane i oda Alfreda Templea, ali se suzdržala i prisilila samu sebe da ostane mirna – jer će, govorila je sama sebi, »on sigurno reći da sam ja poderala onu sliku. Neću reći ni reči, pa da mu je i život u pitanju.«
T     om je podneo batine i vratio se na svoje mesto, nimalo ojađen, jer je mislio da je možda u nekom natezanju, i ne znajući, sam prolio tintu po čitanci – a poricao je reda radi, kao i zato što je to bio običaj, a onda je načelno ustrajao u tom poricanju.
     Prođe ceo sat: učitelj je sedeo na svom prestolu i mirno kunjao, a vazduh je bio snen od učeničkog mrmljanja. Zatim se gospodin Dobbins ispravi, zevnu pa otključa katedru i posegnu za knjigom, ali neodlučno zastade, kao da ne zna bi li je izvadio iz ladice ili ne. Većina učenika načas nehajno podiže pogled prema njemu, no dvoje je među njima napetim pogledom pratilo svaki učiteljev pokret. Gospodin Dobbins neko je vreme rastreseno pipkao knjigu prstima, zatim je izvadi i zavali se u naslonjač s naerom da počne da čita. Tom letimično pogleda Becky. Jednom je bio video progonjenog i bespomoćnog zeca, puška mu bila uperena u glavu, a izgledao je baš kao i ona sada. Smesta je zaboravio da su u zavadi. Brzo – nešto se mora učiniti! I to munjevitom brzinom! No, pred neminovnošću je bliske pogibelji nestalo sve njegove dosetljivosti. O, da – nešto mu je ipak palo na pamet! Potrčaće, zgrabiti knjigu, jurnuti kroz vrata i pobeći. No, na kratak se čas pokoleba u svojoj odlučnosti i prilika propade – učitelj je već bio otvorio knjigu. Da se Tomu mogla još jednom pružiti propuštena prilika! Prekasno, za Becky sad više nema spasa, pomisli on. Idućeg se trenutka učitelj zagleda u učenike. Sve se oči spustiše pred tim pogledom. Bilo je u njemu nečega od čega čak i nedužni protrnuše od straha. Tišina potraja koliko bi nekome trebalo da izbroji do deset, a u učitelju se za to vrijeme skupljao bes. Onda progovori:

»Ko je poderao ovu knjigu?«

Ni glaska. Moglo se čuti i muhu da proleti. Duboka je tišina i dalje trajala, a učitelj na jednom licu za drugim tražio znakove krivnje.

»Benjamine Rogerse, jesi li ti poderao ovu knjigu?«

Odrečan odgovor. Ponovno stanka.

»Josephe Harperu, a ti?«

Još jedan odrečan odgovor. Tomova je nelagoda sve više rasla zbog mučne sporosti ovoga postupka. Učitelj pogledom pređe po klupama u kojima su sedeli dečaci, časak porazmisli, aonda se okrenu prema devojčicama:

»Amy Lawrence?«

Odmahivanje glavom.

»Gracie Miller?«

Isti znak.

»Susan Harper, jesi li ti to učinila?«

Još jedan negativan odgovor. Sledeća je na redu bila Becky Thatcher. Tom je od uzbuđenja drhtao od glave do pete, osećajući svu beznadnost njezina položaja.

»Rebecca Thatcher« – Tom baci letimičan pogled na njezino lice: bilo je belo od straha – »jesi li ti… Ne, pogledaj me u oči« – ona zalomi rukama prizivajući pomoć – »jesi li ti poderala ovu knjigu?«

Poput munje, jedna misao sevnu u Tomovoj glavi. On skoči na noge i povika: »Ja sam je poderao!«

Učenici zapanjeno iskolačiše oči na ovu neverovatnu ludost. Tom načas zastade da sabere zbrkane misli, a kada je istupio da primi kaznu, iznenađenje, zahvalnost i divljenje kojima ga obasjaše oči jadne Becky, učiniše mu se kao dovoljna nagrada i za stotinu batinanja. Nadahnut divotom vlastitoga čina, bez ijednoga je jauka podneo najnemilosrdnije šibe što ih je gospodin Dobbins ikada nekome udelio. Isto je tako ravnodušno dočekao dodatnu okrutnu naredbu da nakon nastave za kaznu još dva sata mora ostati u školi – jer je znao ko će ga  čekati napolju sve do kraja njegovog zatočeništva i ta dva dosadna sata neće smatrati izgubljenim vremenom.

Te je večeri Tom otišao u postelju smišljajući kako da se osveti Alfredu Templeu jer mu je Becky, uz mnogo srama i kajanja, bila sve ispričala, ne zaboravivši ni vlastitu podmuklost. No, čak je i čežnja za osvetom ubrzo uzmaknula pred ugodnijim mislima te on konačno usnu, dok su mu Beckyne poslednje reči sanjivo odzvanjale u uhu:
»Tome, kako si samo mogao biti tako plemenit?«



Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera 

Нема коментара:

Постави коментар