06.04.2020.

John Green, Gradovi na papiru (13,14,15 )

13.


        Iz moje sobe nisu se videla ulazna vrata ni garaža Spiegelmanovih; da bismo ih videli morali smo da sedimo u dnevnom boravku. Zato smo, dok je Ben nastavio igrati Uskrsnuće, Radar i ja otišli u dnevni boravak i pravili se da gledamo televiziju, a pritom smo kradomice posmatrali ulazna vrata Spiegelmanovih i čekali da Margoini starci odu. Detektivov crni Crown Victoria još je bio onde.

        Otišao je nakon petnaestak minuta, ali ni garaža ni ulazna vrata nisu se otvarali idućih sat vremena. Radar i ja gledali smo na HBO-u neku jedva smešnu komediju o nekim napušenim likovima, i taman kad sam se počeo unositi u priču, Radar je rekao: “Garažna vrata”. Skočio sam s kauča i prišao prozoru da bolje vidim ko je u autu. Bili su oboje: gospodin i gospođa Spiegelman. Ruthie je dakle ostala kod kuće. “Bene!” povikao sam. Istog je trena bio vani, i dok su Spiegelmanovi još skretali iz Jefferson Waya u Jefferson Roud, mi smo već jurili u sparno jutro.
       Preko travnjaka Spiegelmanovih došli smo do njihovih ulaznih vrata. Pozvonio sam i odmah čuo kako Myrna Mountweazel grebe šapama po parketu, a onda se razlajala na nas kao luda gledajući nas kroz stakleni deo vrata. Ruthie je otvorila vrata. Bila je slatka devojčica od kakvih jedanaest godina.

“Hej, Ruthie.”
“Ćao, Quentine”, rekla je.
“Hej, jesu li ti roditelji u kući?”
“Upravo su otišli u Target”, rekla je. Imala je krupne oči kao i Margo, samo što su njezine bile smeđe. Pogledala me zabrinuto. “Jesi li već upoznao policajca?”

“Jesam”, rekao sam. “Čini mi se okej.”
“Mama kaže da je ovo kao da je Margo ranije otišla na koledž.”

“Aha”, rekao sam, razmišljajući o tome kako je najjednostavniji način da rešimo misterij da odlučimo kako misterija nema. No sada sam bio potpuno siguran da je Margo iza sebe ostavila tragove za rešavanje misterija.

 “Slušaj, Ruthie, trebali bismo pogledati Margoinu sobu”, rekao sam. “Ali znaš u čemu je stvar – ovo ti je isto kao kad bi te Margo zamolila da za nju obaviš nešto strogo poverljivo. Ove se radi upravo o takvoj stvari.”

“Margo ne voli da joj ljudi ulaze u sobu”, rekla je Ruthie. “Osim mene. I ponekad mame.”

“Ali mi smo njeni prijatelji.”

 “Ona ne voli ni da joj prijatelji ulaze u sobu”, Ruthie je bila nepopustljiva.

Nagnuo sam se dole prema njoj. “Ruthie, molim te.”

 “I ne želite da kažem mami i tati”, rekla je.

“Tačno.”

 “Pet dolara”, rekla je. Hteo sam se cenkati s njom, ali Radar je već izvukao novčanicu od pet dolara i pružio joj. “Ako vidim da neko dolazi, javiću vam”, naglasila je urotnički.

     Kleknuo sam da pogladim ostarelu-ali-uvek-uzbuđenu Myrnu Mountweazel, a onda smo jurnuli do Margoine sobe. Kad sam uhvatio kvaku, setio sam se da sam poslednji put video Margoinu sobu kad mi je bilo deset godina.

     Ušao sam. Učinila mi se mnogo urednijom nego što bi se to od Margo moglo očekivati; možda je njena mama sve pospremila. S desne strane bio je do-pucanja-napunjen ormar s odećom. Iza vrata bio je ormarić za cipele s više desetina pari cipela, od meridžejnica do štikli za maturu. Odmah je bilo jasno da iz ormara malo toga nedostaje.

       “Ja sam na kompjuteru”, javio se Radar. Ben je nešto prčkao po roletama. “Poster je zalepljen. Ali samo selotejpom. Ne drži baš jako.”

        Pravo nas je iznenađenje čekalo na zidu pokraj kompjuterskog stolića: police moje visine i dvaput toliko široke ispunjene od dna do vrha gramofonskim pločama. Stotinama gramofonskih ploča. “Na gramofonu je A Love Supreme Johna Coltranea”, rekao je Ben.
    “Bože, koji je to genijalan album”, dodao je Radar, ne skidajući pogled s kompjutera. “Cura baš ima ukusa.” Pogledao sam Bena zbunjeno, a on mi je odmah rekao: “Bio je saksofonista.” Kimnuo sam.

       I dalje kuckajući po tipkovnici, Radar je rekao: “Ne mogu verovati da Q nikad nije čuo za Coltranea. Traneovo sviranje za mene je doslovno najuverljiviji dokaz o postojanju Boga na koji sam naišao.”

      Počeo sam pregledavati ploče. Bile su složene po abecednom redu imena izvođača, pa sam preleteo pogledom preko njih tražeći one sa slovom G. Dizzy Gilespie, Jimmie Dale Gilmore, Green Day, Guided by Voices, George Harrison. “Ono, ima ploče svih muzičara na svetu, osim Woodyja Guthrieja” rekao sam. A onda sam se vratio na početak i ponovo krenuo od slovu A.

      “Sve školske knjige su joj ovde”, čuo sam gde Ben govori. “I još je nekoliko knjiga na noćnom ormariću. Ali nema dnevnika.”

      Ali ja sam bio smušen Margoinom muzičkom  kolekcijom. Imala je jednostavno sve. Nisam je mogao zamisliti da sluša sve te stare ploče. Viđao sam je da sluša muziku dok trči, ali nikad ne bih posumnjao u ovu vrstu opsesije. Za većinu bendova iz njezine kolekcije nikada nisam čuo, a iznenadilo me kad sam video da postoje i gramofonske ploče nekih novijih.

        Nastavio sam pregledavati ploče na A, onda na B – prošao sam kroz Beatlese, Blind Boys of Alabama i Blondie – a onda sam počeo brzati, i to toliko da sam hrbat omota Billy Braggove Mermaid Avenue video tek kad sam stigao do Buzzcocksa. Zaustavio sam se, vratio se malo nazad i izvukao ploču Billyja Bragga. Na prednjoj strani omota bila je fotografija kuća u nizu. Ali sa stražnje strane zurio je u mene Woody Guthrie, s cigaretom što mu visi u uglu usana i s gitarom na kojoj je pisalo OVA MAŠINA UBIJA FAŠISTE.

       “Hej”, rekao sam. Ben me pogledao.

       “Boga ti”, rekao je. “Dobar nalaz.” Radar se okrenuo na stolici i rekao: “Impresivno. Pitam se šta je unutra.

         Nažalost, unutra je bila samo ploča. Ploča koja je izgledala baš kao ploča. Stavio sam je na Margoin gramofon i tek sam nakon više neuspelih pokušaja prokljuvio kako ga uključiti i spustiti iglu. Čuo se glas momka koji je pevao pesme Woodyja Guthrieja. Ali pevao je bolje od Woodyja Guthrieja.

     “Šta je ovo, neka luda podudarnost?”

      Ben je držao omot albuma. “Gledajte”, rekao je. Pokazivao je na popis pesama. Crnom olovkom bila je zaokružena pesma Wall Whitmans Niece”.

      “Zanimljivo”, rekao sam. Margoina mama je rekla da Margoini tragovi nisu vodili nigde, ali sada sam postao svestan da je Margo ostavila ceo niz tragova, a oni su, kako se činilo, bili namenjeni meni. Odmah sam se setio kako mi je u zgradi SunTrasta rekla da sam bolji kad pokažem samopouzdanje. Okrenuo sam ploču i pustio da se vrti. “Walt Whitmans Niece” bila je prva stvar na toj strani. I uopšte nije bila loša.

       Onda sam na vratima ugledao Ruthie. Gledala me. “Ruthie, imaš li kakav trag za nas?” Odmahnula je glavom. “Sve sam pregledala”, rekla je zlovoljno. Radar me pogledao i glavom pokazao na Ruthie.

      “Možeš li, molim te, nastaviti držati stražu da nas tvoja mama ne iznenadi?” zamolio sam je. Kimnula je i otišla. Zatvorio sam vrata za njom.

        “Šta ima?” pitao sam Radara. Dao nam je znak da dođemo do kompjutera. “U nedelji pre nego što je otišla, Margo je stalno visila na Sverečniku. Vidim to po minutama koje je provela ulogovana pod svojim korisničkim imenom, koje sam pronašao među njenim lozinkama. Ali obrisala je istoriju poseta, pa ne mogu reći šta je pretraživala.”

      “Hej, Radare, daj pogledaj ko je Walt Whitman”, rekao je Ben.

       “Pesnik”, odgovorio sam umesto Radara. “Devetnaesti vek .”

       “Super”, rekao je Ben zakolutavši očima. “Poezija.”

         “Šta te tu smeta?” upitao sam ga.

          “Poezija je totalno emo”, rekao je. “Oh, ta bol. Bol. I uvek kiši. U mojoj duši.”

       “Daaa, to je sigurno Shakespeare”, rekao sam prezrivo. “Je li Whitman imao rođaku?” pitao sam Radara. On je već otvorio Whitmanovu stranicu na Sverečniku. Bio je stamen tip s ogromnom bradom. Nisam ga čitao, ali izgledao je kao dobar pesnik.

       “Ne, barem ne poznatu. Kažu da je imao braće, ali nigde se ne spominje da bi oni imali decu. Mogao bih istražiti ako baš želiš.” Odmahnuo sam glavom. Nisam imao osećaj da bi to moglo biti važno. Ponovo sam se vratio pregledavanju sobe. Na donjoj polici njene zbirke ploča bilo je i nešto knjiga – školski godišnjaci, raskupusan primerak Autsajdera – i neka stara izdanja tinejdžerskih časopisa. Svakako ništa povezano s Whitmanovim rođakama.

       Pogledao sam i knjige na noćnom ormariću pokraj njezina kreveta. Nisam našao ništa zanimljivo. “Očekivao bih da ima knjigu njegovih pesama”, rekao sam. “Ali čini se da je nema.”

        “Ali ima je!” povikao je Ben uzbuđeno. Klečao je pokraj police s knjigama. Otišao sam do njega i ugledao je. Bila je na donjoj polici, ugurana između dva godišnjaka. Walt Whitman. Vlati trave. Izvukao sam knjigu. Na koricama je bila Whitmanova fotografija, svojim svetlim očima zurio je u mene.

        “Svaka čast”, rekao sam Benu.

      Kimnuo je. “Možemo li se sad pokupiti odavde? Reci da sam staromodan, ali ne bih hteo da budem ovde kad joj se starci vrate.”

        “Jesmo li šta propustili?”

        I Radar je ustao. “Izgleda da je zacrtala prilično jasnu liniju; nešto mora biti u vezi s tom knjigom. Ipak je čudno – mislim, bez uvrede, da je ovaj put tragove ostavila tebi, a ne kao i uvek svojim roditeljima.”

        Slegnuo sam ramenima. Ni ja nisam znao odgovor na to pitanje, ali naravno, imao sam svoja nadanja: možda Margo želi videti moje samopouzdanje. Možda ovaj put želi biti pronađena, možda želi da je baš ja pronađem. Možda me – kao što me izabrala one najdulje noći, izabrala i ovaj put. I možda osobu koja je pronađe očekuje neslućeno bogatstvo.

       Ben i Radar otišli su čim smo se vratili mojoj kući, nakon što su prvo prelistali knjigu i nisu pronašli ništa što bi bilo nalik na kakav očiti trag. Iz frižidera sam izvadio hladne lazanje za ručak i otišao u svoju sobu s Waltom. Bio je to pretisak prvog izdanja Vlati trave u ediciji Penguin Classicsa. Preletio sam pogledom uvod, a onda krenuo prelistavati knjigu. Nekoliko citata bilo je označeno plavim markerom, a svi su bili iz epski opširne pesme poznate pod naslovom “Pesma o meni”. Dva su stiha u pesmi bila obeležena zelenom bojom:

Odšarafite brave s vrata! 
Sama vrata odšarafite s njihovih dovratnika!2

       Veći deo poslepodneva proveo sam nastojeći shvatiti značenje toga citata. Možda mi njime Margo poručuje da trebam postati veći frajer, ili nešto slično. Ali čitao sam uvek iznova i sve što je bilo označeno plavom bojom:

Od sada nećeš uzimati stvari iz druge ili treće ruke, 
 niti ćeš gledati kroz oči mrtvaca, niti ćeš se braniti 
 utvarama...

Skitam na večitom putovanju

Sve ide dalje i vani, ništa se ne gubi... 
A umreti je nešto drugo nego što je čovek mislio, 
i to sretnije.

Postojim kako jesam, to je dosta, 
Ako me niko drugi na svetu ne opaža, 
ja zadovoljno sedim.


Zadnje tri strofe “Pesme o meni” bile su također označene:

Zaveštam sebe smeću da bih porastao iz trave koju 
 ljubim, 
Ako me opet trebate, pogledajte pod potplate svojih 
 čizama.

Jedva ćeš znati šta jesam ili šta mislim, 
Ali ipak ću ti doći u sto dobrih časa 
 I bistriti i jačati tvoju krv.

Ako me i ne razumeš u prvi mah, ipak se ohrabri, 
 Ako me ne nađeš na jednom mestu, na drugome 
 potraži, 
Ja sam negde stao i čekam tebe.

      Bio je to vikend čitanja i pokušaja da prepoznam Margo u fragmentima poeme koje mi je ostavila. Nisam razumeo ništa od tih stihova, ali sam svejedno nastavio razmišljati o njima jer nisam hteo da se razočara u meni. Želela je da zasviram na njezinim strunama, da pronađem mesto gde je zastala da me pričeka, da sledim trag od mrvica kruha dok me ne dovede do nje.


14.



         U ponedeljak ujutro dogodilo se nešto neverovatno. Kasnio sam u školu, što je bilo uobičajeno; mama me dobacila do škole, što je bilo uobičajeno; i tako sam stajao vani čavrljajući sa svima pomalo, što je bilo uobičajeno; a onda smo Ben i ja ušli unutra, što je bilo uobičajeno. Ali tek što smo otvorili čelična vrata, Benovo lice poprimilo je izraz koji je odavao mešavinu uzbuđenja i panike, kao da ga je neki mađioničar izabrao iz gomile da na njemu pokaže preseći-ću-te-napola trik. Sledio sam njegov pogled.

       Mini suknjica od džinsa. Uska bela majica. Dubok dekolte. Preplanula maslinasta put. Noge zbog kojih zavoliš noge. Savršeno frizirana, kovrčava smeđa kosa. Bedž s natpisom IZABERI ME ZA KRALJICU MATURE. Lacey Pemberton. Ide prema nama. Prema dvorani za probe.

     “Lacey Pemberton”, prošaptao je Ben, premda je bila udaljena samo tri koraka od nas i mogla ga je savršeno jasno čuti. Čim je čula svoje ime, počastila nas je onim svojim blistavim, lažno plahim osmehom.

       “Quentine”, obratila mi se, a od svega me najviše začudilo to što mi zna ime. Dala mi je znak glavom da je sledim pa sam pošao za njom pored dvorane za probe do školskih ormarića. Ben me sledio ukorak.

     “Zdravo, Lacey”, rekao sam kad smo se zaustavili. Mogao sam da osetim miris njenog parfema pa sam se setio da je tako mirisao i njezin terenac, a setio sam se i kako je prasnulo kad se riba spljoštila pod sedištem.

    “Čujem da si bio uokolo s Margo.”

      Nisam skrenuo pogled.

     “U noći, s ribom? U mome autu? I u Beccinu ormaru? I kroz Jaseov prozor?”
      I dalje nisam skretao pogled. Nisam ništa odgovorio jer mi ništa nije padalo na um. Čovek bi mogao proživeti dug i pustolovan život, a da mu se Lacey Pemberton nikad ne obrati, stoga, kad se takva retka prilika pojavi, moraš paziti da ne kažeš nešto pogrešno. Tako je Ben progovorio umesto mene. “Da, malo su zabrijali uokolo”, rekao je, kao da smo Margo i ja bili bliski.

     “Je li bila ljuta na mene?” pitala je Lacey nakon kratkog oklevanja. Spustila je pogled, pa sam mogao videti njeno smeđe senilo za oči.

    “Šta?”

      A onda je počela tiho da govori, i glas joj je lagano zadrhtao, i odjednom Lacey Pemberton više nije bila Lacey Pemberton. Bila je – ono, osoba. “Je li, znaš ono, bila besna na mene zbog nečeg određenog?”

      Trebalo mi je neko vreme da smislim šta ću joj odgovoriti. “Uh, bila je malo razočarana što joj nisi rekla za Jasea i Beccu, ali znaš Margo, proći će je to.” Becca je krenula niz hodnik. Pustili smo je da ode, ali onda je usporila. Htela je da pođemo s njom. Ben me munuo laktom u leđa da krenem i uskoro smo sve troje hodali zajedno. “Nisam ni znala za Jasea i Beccu. U tome je stvar. Bože, nadam se da ću joj to uskoro moći objasniti. Na trenutak sam se, ono, zabrinula da je stvarno nestala, a onda sam otišla do njezina ormarića jer znam šifru i videla sam da su joj onde još uvek sve fotke i druge stvari i sve školske knjige.”

      “To je dobro”, rekao sam.

       “Da, ali prošla su već četiri dana. To je njezin rekord. I, ono, sve je ispalo skroz bez veze jer je Craig sve znao, a nije mi rekao, što me toliko raspizdilo da sam prekinula s njim i sad sam bez pratnje za maturu i najbolja mi je prijateljica ko zna gde, u New Yorku ili tamo negde, i misli da sam učinila nešto što NIKAD ne bih učinila.” Ben i ja smo razmenili brz pogled.

       “Moram ići na čas”, rekao sam. “Ali zašto si rekla da je u New Yorku?”

      “Mislim da je dva dana pre nego što će otići govorila Jaseu kako je New York jedino mesto na km čovek može koliko-toliko dostojanstveno da živi. A možda je to rekla tek tako. Ne znam.”

      “Okej, idem”, rekao sam.


       Znao sam da Ben ne bi ni za sto godina uspeo da nagovoritLacey da ide s njim na maturu, ali mislio sam da barem zaslužuje priliku da pokuša. Potrčao sam zato niz hodnik prema svom ormariću, promrsivši u prolazu Radarovu frizuru. Razgovarao je s Angelom i s nekom prvašicom iz orkestra. “Ne zahvaljuj meni, zahvali Q-u”, čuo sam ga kako govori prvašici, koja mi je doviknula: “Hvala ti za onih dvesto dolara!” I ne osvrnuvši se, poviknuo sam: “Ne zahvaljuj meni, zahvali Margo Roth Spiegelman!” jer, naravno, ona mi je pribavila alat koji sam trebao.

       Došao sam do ormarića, zgrabio beležnicu za matku, a onda sam ostao stajati, čak i nakon što je po drugi put zvonilo. Stajao sam nasred hodnika, nepomičan, dok su ljudi s leva i s desna užurbano prolazili pored mene kao da sam bankina koja deli autoput. Još mi je jedan klinac zahvalio za dvesto dolara. Nasmiejao sam mu se. Škola mi se učinila više mojom nego ikada dosad. Izborili smo pravdu za štrebere iz orkestra koji su ostali bez svojih bicikala. Lacey Pemberton mi se obratila. Chuck Parson mi se ispričao.

       Tako sam dobro poznavao ove hodnike – a konačno sam počeo osećati da i oni poznaju mene. Stajao sam tako i posle trećeg zvona, kad se gužva već razišla. Tek sam tada krenuo na matku i pronašao  mesto netom pošto je gospodin Jiminez započeo još jedno od svojih beskonačnih predavanja.

        Imao sam sa sobom Margoin primerak Vlati trave i dok je gospodin Jiminez kredom škripao po tabli, počeo sam ispod stola još jedanput da čitam obeležene delove “Pesme o meni”. Koliko sam mogao videti, nije bilo nikakvih aluzija na New York. Nakon nekoliko minuta prosledio sam knjigu Radaru i on ju je prelistavao neko vreme, a onda je na meni najbliži ugao svoje beležnice napisao: Ono što je obeleženo zelenom bojom mora nešto da znači. Možda želi da otvoriš vrata svoga uma? Slegnuo sam ramenima i napisao odgovor: Ili je samo u različite dane rabila različite markere?

       Nekoliko minuta kasnije, kad sam već po trideset sedmi put pogledao na sat, ugledao sam kroz staklo na vratima Bena Starlinga kako stoji na hodniku ispred učionice i maše mi ispričnicom u ruci, izvodeći nekakav grčeviti ples.

      Kad je zvono najavilo odmor za ručak, otrčao sam do svoga ormarića, ali Ben me nekako pretekao i već je bio onde, i već je započeo razgovor s Lacey Pemberton. Bio joj se opasno približio i još se nagnuo prema napred da joj može govoriti direktno u lice. Ruku na srce, ponekad sam se i ja osećao klaustrofobično dok bih razgovarao s Benom, a ja čak i nisam dobar komad.

     “Zdravo, ljudi”, rekao sam kad sam došao do njih.

      “Zdravo”, odgovorila je Lacey, i iskoristila priliku da se jedan vidni korak odmakne od Bena. “Ben mi baš govori šta je  novo u vezi s Margo. Znaš, niko nikad nije bio u njenoj sobi. Govorila je da joj roditelj ne dopuštaju da joj dolaze prijatelji.”

     “Stvarno?”  Lacey je kimnula glavom. “Jesi li znala da Margo ima barem hiljadu  gramofonskih ploča?”

       Lacey je podigla ruke. “Ne, Ben mi je upravo pričao o tome! Margo nikad nije govorila o muzici. Mislim, rekla bi kad bi joj se nešto svidelo na radiju, ili gde drugde. Ali – ne. Ona je tako čudna.”

       Slegnuo sam ramenima. Možda je i bila čudna, a možda smo bili čudni mi ostali. Lacey je nastavila govoriti: “U svakom slučaju, upravo smo zaključili da je Walt Whitman bio iz New Yorka.”

       “Sverečnik kaže da je i Woody Guthrie onde živeo godinama”, rekao je Ben.

       Kimnuo sam. “Lako je mogu zamisliti u New Yorku. Mislim da moramo prokljuviti sledeći trag. Sigurno se ne završavaju s knjigom. U označenim stihovima mora se kriti neka šifra, ili tako nešto.”

     “Da, mogu li pogledati knjigu za ručkom?”

       “Svakako”, odgovorio sam. “A mogu ti je, ako hoćeš, i kopirati u biblioteci.”
      “Ma ne, samo ću malo baciti oko. Mislim, nemam ti ja blagog pojma o poeziji. Ali svejedno, imam sestričnu koja u New Yorku pohađa koledž i poslala sam joj letak koji može printati. Reći ću joj da ga stavi u prodavaonice gramofonskih ploča. Mislim, znam da ima puno takvih prodavaonica, ali ipak.”

     “Dobra ideja”, rekao sam. Pošli su prema restoranu, a ja sam ih sledio.

      “Hej”, pitao je Ben Lacey, “koje je boje tvoja haljina?”

       “Hm, nekakve safirno plave, a zašto?”

       “Samo sam hteo proveriti slaže li se s njom moj smoking”, rekao je Ben. Nikad nisam video Bena da se smeje tako smušeno budalastim cerekom, a to samo za sebe dosta govori, jer Ben inače jest smušena i budalasta osoba.

       Lacey je kimnula glavom. “Dobro, ali ne bismo se trebali previše slagati. Možda je najbolja klasična varijanta: crni smoking i crni prsluk?”

       “Bez pojasa, šta misliš?”

       “Pa, pojas je okej, ali ne onakav sa jako širokim naborima, znaš?”

       Nastavili su s naklapanjem – idealna širina nabora na pojasu očito je jedna od onih tema koja može potrajati satima – ali već sam ih prestao slušati i usredotočio se na red ispred Pizza Huta. Ben je pronašao pratilju, a Lacey je pronašla mladića koji je sretan da s njom može satima pričati o maturi. Sada su svi imali pratnju – osim mene, ali ja ionako nisam imao nameru da idem . Jedina devojka s kojom bih želeo ići nestala je, i sada luta svetom na nekom večnom putovanju, ili tako nekako.

       Kad smo seli, Lacey je počela čitati “Pesmu o meni” i brzo se složila da sve skupa ne podseća ni na što, a pogotovo ne na Margo. I dalje nismo znali što nam to Margo pokušava reći, ako uopšte išta i pokušava. Vratila mi je knjigu i njih su dvoje odmah nastavili svoj razgovor o maturi.

       Čitavo popodne imao sam osećaj da me gledanje u obeležene citate neće nikamo odvesti, ali čim bi mi postalo dosadno, posegnuo bih u svoj ruksak, stavio knjigu u krilo i vratio joj se. Zadnji sat nastave imali smo engleski. Upravo smo počeli čitati roman Moby Dick pa nam je dr. Holden ispričala sve i sva o ribarenju u devetnaestome veku . Na klupi mi je bio Moby Dick, a u krilu Whitman, ali nije mi bilo od pomoći ni to što sam na satu engleskoga. Posebno sam uspieo da nekoliko minuta ne pogledavam na sat, pa me zvono iznenadilo i bio sam zadnji koji je spremio stvari u ruksak. Kad sam ga prebacio preko ramena i krenuo prema vratima, dr. Holden mi se nasmejala i rekla: “Walt Whitman, a?”

      Kimnuo sam zbunjeno.

       “Dobro štivo”, rekla je. “Toliko dobro da mi je gotovo drago što ga čitaš na mome satu. Ali ne sasvim.” Promrmljao sam oprostite i izišao van pa pošao prema parkiralištu za maturante.

        Dok su Ben i Radar bili zaposleni probama orkestra, ja sam sedeo u LGLP-u. Vrata sam držao otvorena i kroz njih je duvao lagan, prohladan povetarac. Čitao sam Federalističke spise kako bih se pripremio za test iz Državne vlade koji me čekao sutra, ali misli su mi se neprekidno vrtele oko jednoga te istog: Guthrieja i Whitmana i New Yorka i Margo. Je li otišla u New York da se posveti folk-muzici? Postoji li možda i neka skrivena Margo, tajni poklonik folk-muzike, koju ja ne poznajem? Je li možda tamo unajmila stan u kom je stanovao neko od njih dvojice? I zašto je odlučila baš meni to reći?

       Video sam u retrovizoru da se Ben i Radar približavaju. Radar je mlatarao svojom kutijom za saksofon i grabio prema LGLP-u. Uskočili su kroz već otvorena vrata, Ben je okrenuo ključ, LGLP je zakašljao i mi smo se ponadali, a onda je zakašljao još jedanput, a onda smo se ponadali malo više i na koncu se oglasio živahnim brundanjem. Ben je nagazio na gas i odjurio s parkirališta i tek kad je skrenuo da izađe iz kampusa, rekao mi je: “JEBOTE; NE MOGU DA VERUJEM !” Nije mogao obuzdati veselje.

      Stao je lupati po trubi, ali kako, naravno, nije radila, svaki put kad bi je lupnuo, povikao bi: “BIBI! BIBI! BIBI! POTRUBITE AKO IDETE NA MATURU S PRAVOM KOKICOM, LACEY PEMBERTON! POTRUBI, BEBA, POTRUBI!”

       Celim putem do kuće nije zatvarao usta. “Znate li koja je tajna uspeha? Osim totalnog očaja? Mislim da su se ona i Becca Arrington posvađale jer Becca je, znate to i sami, izdajica, i mislim da ju je počela gristi savest zbog cele one priče o Krvavom Benu. Nije to rekla, ali se na neki način tako ponašala. Tako će mi se na kraju taj Krvavi Ben višestruko isplatiti.” Bio sam sretan zbog njega, i sve to, ali želeo sam se koncentrisati na igru pronalaženja Margo.

     “Momci, imate li ikakvu ideju?”

     Na trenutak je vladala tišina, a onda me Radar pogledao u retrovizo i rekao: “Oni stihovi o vratima jedini su označeni drukčije od ostalih i čini se kao da su odabrani potpuno nasumce. Mislim da baš oni skrivaju trag. Kako je ono bilo?”

       “Odšarafite brave s vrata! Sama vrata odšarafite s njihovih dovratnika!” ponovio sam mu stihove.

        “Doduše, Jefferson Park i nije baš najbolje mesto da se vrata zalupanosti odšarafljuju iz svojih dovratnika”, priznao je Radar. “Možda nam to poručuje? To je slično onome što je govorila o Orlandu, kao gradu od papira. Možda nam poručuje zašto je otišla?” Ben je usporio pred semaforom i okrenuo se da pogleda Radara. “Buraz,” rekao je, “mislim da malo precenjujete tu kokicu Margo.”

      “Šta hoćeš reći?” upitao sam ga.

        “Odšarafite brave s vrata”, rekao je. “Sama vrata odšarafite iz njihovih dovratnika.”

        “Aha”, rekao sam. U međuvremenu se upalilo zeleno i Ben je nagazio na gas. LGLP se stresao kao da će se raspasti na delove, ali se ipak pokrenuo.

       “To nije poezija. To nije metafora. To su upute. Trebamo otići u njezinu sobu i odšarafiti bravu s vrata i vrata s dovratnika.”

        Radar me pogledao u retrovizoru i ja sam mu uzvratio pogled. “Ponekad je”, rekao je Radar, “toliko retardiran da postaje naprosto genijalan.”

15


         Pošto smo se parkirali ispred moje kuće, prešli smo preko travnjaka koji je razdvajao Margoinu od moje kuće, baš kao i u subotu. Ruthie nam je otvorila vrata i rekla da se roditelji neće vratiti do šest; Myrna Mountweazel uzbuđeno je kružila i skakutala oko nas. Otišli smo na kat. Ruthie nam je iz garaže donela kutiju s alatom i onda smo neko vreme zurili u vrata Margoine sobe. Baš i nismo bili neki majstori.

“Do đavola, šta ćemo sad?” upitao je Ben.

“Nemoj psovati pred Ruthie”, rekao sam mu.

“Ruthie, smeta li ti kad spomenem đavola?”

“Mi ne verujemo u đavola”, odgovorila je.

    Radar nas je prekinuo. “Ljudi”, rekao je. “Ljudi. Vrata.” Iz gomile alata Radar je izvukao krstni odvijač i počeo odvrtati vijke na vratima. Ja sam uzeo veći i krenuo na vijke na dovratniku, ali tamo nije bilo nikakvih vijaka. Pogledao sam malo bolje. Ruthie se u međuvremenu počela dosađivati, pa je sišla u prizemlje da gleda televiziju.

     Radar je olabavio bravu i onda smo sva trojica na smenu pogledavali u rupu u kojoj je pre bila brava. Nikakve poruke. Nikakva papirića. Ništa. Razdražen, prebacio sam se na dovratnike, pitajući se kako da ih skinem. Otvarao sam i zatvarao vrata pokušavajući shvatiti na koji način funkcionišu. “Ta je pesma prokleto dugačka”, rekao sam. “Zar je starom Waltu bilo teško da napiše koji redak o tome kako odšarafiti vrata s dovratnika.”

     Tek kad mi je odgovorio, shvatio sam da Radar sedi za Margoinim kompjuterom . “Ako možemo verovati Sverečniku, imamo posla s leptiršarkama. Ako odvijač upotrebiš kao polugu, možeš bez problema izvući klin iz njih. Usput budi rečeno, neki je vandal dodao da su leptiršarke tako dobre jer rade na prdac. O, Sverečniče. Hoćeš li ikada biti precizan?

    Kad nam je Sverečnik rekao šta nam je činiti, sve je bilo iznenađujuće lako. Izbio sam sva tri klina iz šarki i Benu je preostalo samo da povuče vrata. Onda sam pregledao šarke i nelakirano drvo dovratnika. Ništa. “Ni na vratima ništa”, zaključio je Ben. Onda smo on i ja ponovo namestili vrata, a Radar je ugurao klince nazad u šarke.

     Posle smo Radar i ja otišli do Benove kuće, koja je arhitektonski bila identična mojoj, da odigramo igricu Arktički bes. Igrali smo tu igricu u igrici, u kojoj svoga protivnika moraš na glečeru upucati puškom za paintball. Ako protivnika pogodiš u jaja, dobijaš dodatne bodove. Bila je to baš sofisticirana igrica. “Buraz, ona je sigurno u New Yorku”, rekao je Ben. Vidieo sam cev njegove puške iza ugla, ali pre nego što sam se uspeo skloniti, pogodio me u međunožje. “Sranje”, promrmljao sam.

      Radar je rekao: “Izgleda da su i pre njezini tragovi upućivali na neko mesto. S Jaseom razgovara o New Yorku; nama ostavi tragove koji nas upute na dva čoveka koji su veći deo svoga života proveli u New Yorku. To ima smisla.”

 Ben se nadovezao: “Stari, evo šta ona hoće.” Baš sam mu se bio prišuljao sleđa, kad je pritisnuo na dugme za pauzu. “Hoće da odeš u New York. Šta ako je sve organiziovala tako da ti je to jedini način da je pronađeš? Mislim, da zaista odeš”

“Kako? Pa to je grad od dvanaest miliona ljudi.”

“Možda ovde ima krticu?” rekao je Radar. “I ona će joj reći jesi li otišao.”

“Lacey!” povikao je Ben. “Sigurno je to Lacey. Da! Moraš se iz ovih stopa ukrcati na avion i odleteti u New York. A kad Lacey dozna da si krenuo, Margo će te pokupiti na aerodromu. Da, buraz, odvesću te kući, spakuj se , a onda tvoje dupe vozim ravno na aerodrom, gde ćeš onom svojom karticom za hitne slučajeve kupiti kartu za avion, a kad Margo shvati kakav si frajer, takav kakav Jase Worthington ni u snu ne može biti, e onda ćemo sva trojica na maturu s mrak-komadima.”

     Nisam ni sumnjao da u najskorije vreme ima neki let za New York. Iz Orlanda si mogao leteti bilo kada i bilo gde. Ali zato sam sumnjao u sve ostalo. “Ako nazoveš Lacey...”, rekao sam.

     “Neće ništa priznati!” rekao je Ben. “Seti se samo svih stranputica na koje su nas navodile – verovatno su samo odglumile da su posvađane kako ne bismo posumnjali da je Lacey krtica.”

      Radar je rekao: “Ne znam, nekako mi se to ne slaže.” Nastavio je govoriti, ali sam ga samo ovlaš slušao. Zurio sam u zamrznuti ekran i pokušavao sve povezati. Ako su Margo i Lacey odglumile svađu, je li onda Lacey odglumila i prekid sa svojim momkom? Je li glumila i brigu za Margo? Lacey nam je pokazala na desetke mejlova – doduše nijedan s korisnom informacijom – šta ih je dobijala zahvaljujući letcima koje je njezina sestrična lepila po prodavaonicama ploča u New Yorku. Ne, ona nije bila krtica, a Benov je plan bio čista idiotarija. Ipak, bila mi je zanimljiva i sama ideja o postojanju takvog plana. Ali, do kraja školske godine ostala su još samo dve i po nedelje a odlazak u New York odneo bi mi barem dva dana – da i ne spominjem da bi me starci ubili kad bih kupio kartu na kreditnu karticu. Što sam više o tome razmišljao, zvučalo mi je sve gluplje. Ipak, kad bih je mogao sutra videti... Ali ne. “Ne mogu izostati iz škole”, rekao sam konačno. Ponovo sam pokrenuo igricu. “Sutra imam test iz francuskoga.”

       “Znaš što”, rekao je Ben, “toliko si romantičan da je to zaista inspirativno.”

      Igrao sam igricu još nekoliko minuta, a onda kroz Jefferson park odšetao kući.

        Mama mi je jednom prilikom ispričala priču o nekom ludom klincu s kojim je radila. Do svoje devete godine bio je potpuno normalan, a onda mu je umro tata. Naravno, ima mnogo devetogodišnjaka čiji očevi umru, a oni zbog toga ipak ne polude, ali pretpostavljam da je taj klinac bio iznimka.

      I tako je taj klinac uzeo olovku i jedan od onih čeličnih džepnih kompasa i s kompasom kao šablonom počeo je na komadu papira crtati krugove. Svaki je krug imao tačno pet centimetara u promeru. Crtao bi  te krugove sve dok celi papir ne bi bio potpuno crn, a onda bi uzeo drugi papir i ponovo crtao krugove, i radio je to svaki dan i po celi dan, i u školi više uopšte nije obraćao pažnju ni na štoa, i na svim testovima i sličnim sranjima crtao je te svoje krugove, i moja je mama rekla da je njegov problem bio taj što je stvorio rutinu kako bi se mogao nositi sa svojim gubitkom, samo što je ta rutina postala destruktivna. U svakom slučaju, moja ga je mama na koncu naterala da plače za svojim tatom, ili tako nešto, i malac je prestao crtati krugove i navodno otada živi sretno. Ponekad razmišljam o tom klincu s krugovima jer mi se čini da ga nekako razumem. Oduvek sam volio rutinu. Dosada mi nikada nije bila dosadna. Sumnjam da bih to uspeo objasniti nekome kao što je Margo, ali provesti život crtajući krugove činilo mi se nekako razumnim ludilom.

     Stoga sam se trebao osećati dobro što neću ići u New York – ionako je to bila glupa ideja. Ali dok sam te večeri i idućega dana u školi odrađivao svoju rutinu, ona me nije prestajala izjedati, kao da me sama rutina odvodi sve dalje od ponovnog susreta s Marg

John Green, Gradovi na papiru 

Нема коментара:

Постави коментар