Alea: Tomas Man, Čarobni breg (glava treća: Oštroumnost; Reč suviše; Naravno, žena; Gospodin Albin; Satana daje nečasne predloge )

OŠTROUMNOST

Ali Joahim je na to mogao da odgovori samo s mukom i nejasno. Iz jedne kutije od crvene kože, postavljene somotom, koja je ležala na njegovom stolu, on je izvukao mali termometar i donji kraj, napunjen živom, stavio u usta. Držao ga je s leve strane pod jezikom, tako da mu je stakleni instrument koso strčao iz usta. Zatim se presvuče u domaće odelo, uze lake cipele i neki kaput sličan litevki, uze sa stola štampan obrazac i olovku, zatim knjigu, jednu rusku gramatiku — jer on je učio ruski pošto se, kako reče, nadao da će mu u službi biti od koristi —i tako opremljen smesti se napolje, na balkonu, u stolicu za ležanje, prebacivši preko nogu samo ovlaš ćebe od kamilje dlake.
Ćebe jedva da je bilo potrebno: već za poslednjih četvrt časa sloj oblaka se razređivao, i sunce probi sa takvim letnjim žarom i bleskom, da je Joahim glavu zaštitio zaklonom od belog platna koji se, pomoću jedne male duhovite naprave, mogao pričvrstiti za naslon stolice i podešavati prema položaju sunca. Hans Kastorp je hvalio taj izum. Hteo je da sačeka ishod merenja i za to vreme gledao je kako se sve to radi, osmotrio je i vreću od krzna, koja je stajala naslonjena u uglu lođe (Joahim se njom služio hladnih dana), i, nalaktivši se na ogradu, gledao u vrt gde je zajednička terasa za odmaranje sad bila puna pacijenata koji su, ispruženi, čitali, pisali ili ćaskali. Uostalom, video se samo jedan deo terase, tako nekih pet stolica.
»Ama dokle ti to držiš?« upita Hans Kastorp i okrete se.
Joahim pokaza sedam prstiju.
»Pa mora da je već prošlo tih sedam minuta.«
Joahim zavrte glavom. Malo kasnije izvuče termometar iz usta, posmatraše ga i reče pri tom:
»Da, kad se motri na vreme onda ono prolazi vrlo lagano. Ja mnogo volim merenje, četiri puta na dan, zato što se onda zaista primeti šta je u stvari jedan minut, ili čak čitavih sedam minuta, — dok se ovde ne haje ni za sedam dana u nedelji, a to je grozno.«
»Ti kažeš: u stvari. U stvari ne možeš reći«, odgovori Hans Kastorp. Sedeo je, s jednom butinom na ogradi, a beonjače su mu bile pune crvenih žilica. »Vreme nikako ne može biti »u stvari«. Ako ti se čini dugo, onda je dugo, ako ti se čini kratko, onda je kratko, ali koliko je stvarno dugo ili kratko, to ne zna niko«. On nimalo nije imao običaj da filozofira, a ipak je osećao potrebu za tim. Joahim je to sporio.
»A kako to? Ne. Pa mi ga merimo. Imamo časovnike i kalendare, i kad jedan mesec prođe, onda je on prošao i za tebe i za mene i za sve nas.«
»Pazi samo!« reče Hans Kastorp i čak podiže kažiprst do svojih mutnih očiju. »Jedan minut je dakle toliki koliki ti se čini kad meriš temperaturu?« »Jedan minut je toliki ... on traje toliko koliko je potrebno kazaljki da opiše svoj krug.« »Ali za to joj je potrebno sasvim različito vreme — za naše osećanje. I stvarno — kažem: stvarno uzevši«, ponovi Hans Kastorp i kažiprstom pritisnu tako jako svoj nos da mu sasvim savi vrh, »to je kretanje, kretanje u prostoru, zar ne? Stoj, molim te! Mi, dakle, vreme merimo prostorom. A to je isto kao kad bismo hteli prostor da merimo vremenom — što čine samo sasvim neškolovani ljudi. Od Hamburga do Davosa ima dvadeset časova, — da, vozom. A pešice, koliko je onda? A u mislima? Ni sekund!«
»Slušaj, šta je tebi?« reče Joahim. »Nalazim da si postao čudan ovde kod nas.«
»Ćuti! Danas sam neobično oštrouman. Dakle, šta je vreme?« upita Hans Kastorp i savi vrh svoga nosa tako mučki u stranu da ovaj pobele i izgubi svu krv. »Možeš li mi ti to reći? Mi prostor opažamo svojim organima, čulom vida i čulom pipanja. Lepo. Ali kojim čulom opažamo vreme? Hoćeš li mi na to odgovoriti. Vidiš, tu si se zaglibio. Ali kako hoćemo da merimo nešto o čemu, tačno uzevši, ne možemo da kažemo ama baš ništa, ne znamo ni jednu jedinu osobinu! Mi kažemo: vreme prolazi. Lepo, pa neka prolazi. Ali da bismo ga merili... čekaj! Da bi se moglo da meri, moralo bi da prolazi ravnomerno, a gde piše da je to tako? Za našu svest nije tako, mi samo reda radi pretpostavljamo da je tako, i naše mere samo su konvencija, dozvoli, molim te...«
»Dobro«, reče Joahim, »prema tome samo je konvencija što ja imam ovde na svom termometru pet crta više? Ali zbog tih pet crta moram ja ovde da se izležavam i ne mogu na svoju dužnost, to je odvratna činjenica!«
»Imaš li 37,5?«
»Sad već opada.« I Joahim zabeleži cifru u svoj obrazac. »Sinoć sam imao gotovo 38, zbog tvog dolaska. Svima koji dobiju posetu temperatura se popne. A ipak je to vrlo prijatno.«
»I ja sad idem«, reče Hans Kastorp. »Po glavi mi se vrzma još sijaset misli o vremenu, — čitav kompleks, da tako kažem. Ali neću sad da te tim uzbuđujem, pošto i inače imaš dosta crta. Ja ću već sve zapamtiti, i mi se možemo kasnije na to vratiti, možda posle drugog doručka. Kad dođe vreme drugom doručku, ti me svakako pozovi. I ja ću sad na odmaranje, to bar ne boli, hvala bogu.« I potom pored staklene pregrade pređe u svoju lođu, gde je već bila nameštena stolica za ležanje sa stočićem, donese iz čisto spremljene sobe Ocean steamships i svoj lepi, mekani pled sa tamnocrvenim i zelenim kockama, i sede.

I on je uskoro morao da razapne platneni zaklon; čim se legne, sunce počne nesnosno da peče. Ali je ležanje bilo neobično udobno, to je Hans Kastorp odmah sa zadovoljstvom utvrdio, — nije se sećao da je ikada naišao na tako udobnu stolicu za ležanje. Stalak, po obliku malo staromodan — što je poticalo samo od ćudi ukusa, jer stolica je očigledno bila nova — bio je napravljen od crvenomrkog politiranog drveta, a od nogu pa do naslona pružalo se ležište, dušek sastavljen upravo iz tri debela dela i prekriven mekanim cvilihom. Sem toga, pomoću gajtana bio je pričvršćen za stolicu valjkast uzglavnik, ni suviše tvrd ni suviše mek, prekriven izvezenim lanenim platnom, koji je naročito prijatno delovao. Hans Kastorp je spustio jednu ruku na široku, glatku površinu pobočnog naslona, žmirkao je i odmarao se, ne uzimajući Ocean steamships da bi se razonodio. Gledan kroz svodove lođe, predeo, surov i oskudan ali obasjan bleštavim suncem, delovao je kao uramljena slika. Hans Kastorp ga je posmatrao zamišljen. Najednom se seti nečega i u tišini reče glasno:
»A ona je patuljak, ona što nas je služila za doručkom?«
»Pst!« učini Joahim. »Tiho. Da, patuljak. Pa?«
»Ništa. Mi još nismo govorili o tome.«
A zatim nastavi da sanjari. Bilo je već deset sati kad se bio ispružio na stolici. Prošao je čitav čas. Bio je to običan čas, ni dug ni kratak. Kad je on prošao, kroz kuću i vrt odjeknu gong, prvo daleko, zatim bliže, potom opet daleko.
»Drugi doručak«, reče Joahim, i ču se kako se diže.
I Hans Kastorp završi ovoga puta obavezno odmaranje i ode u sobu da se malo dotera. Rođaci se sretoše u hodniku i spustiše se zajedno. Hans Kastorp reče:
»Dakle, odlično se leži u ovim stolicama. Kakve su to stolice? Ako mogu ovde da se kupe, onda ću uzeti jednu za Hamburg, čovek na njoj leži kao da je na nebesima. Ili misliš da ih je Berens dao napraviti po svome uputstvu?«

Joahim to nije znao. Oni okačiše kapute o čiviluk i po drugi put uđoše u trpezariju, gde se već uveliko obedovalo.
U dvorani je sve bleštalo od silnoga mleka: pred svakim mestom je stajala puna velika čaša, dobro pola litra.
»Ne«, reče Hans Kastorp kad je opet seo na kraj svoga stola, između švalje i Engleskinje, i s rezignacijom razvio svoju servijetu, iako je još dobro osećao teret od prvog doručka. »Ne«, reče on, »neka mi Gospod pomogne, ali mleko uopšte ne mogu da pijem, a najmanje sad. Nema li možda portera?« On se učtivo i s blagošću obrati tim pitanjem devojci patuljku. Na žalost, nije ga bilo. Ali ona obeća da donese kulmbaško pivo, i zaista ga donese. Bilo je gusto, crno, mrke pene i savršeno je zamenjivalo porter. Hans Kastorp ga je žedno pio iz jedne visoke krigle. Uz to je jeo hladno meso na pečenom hlebu. Opet je na stolu bilo poridža i opet mnogo maslaca i voća. Kad već nije bio sposoban da ma šta uzme, on je bar posmatrao jela. Posmatrao je i bolesnike; masa je sad počela da se rastavlja: iz nje su se izdvajali pojedinci.
Za njegovim stolom sva mesta su bila zauzeta, sem mesta u začelju, prekoputa njega, koje je, kao što mu rekoše, bilo mesto za doktora. Jer lekari su, kad god im je vreme to dozvoljavalo, sudelovali na zajedničkim obedima i pri tom su menjali stolove: zato je za svakim u začelju bilo rezervisano mesto za doktora. Sad nije bilo ni jednog ni drugog; rekoše da su na operaciji. Opet uđe onaj mladić sa brkovima, spusti jednom bradu na grudi i sede sa brižnim i zakopčanim izrazom lica. Opet je ona mršava plavuša sedela na svome mestu i kusala jogurt, kao da joj je to jedina hrana. Cored nje je ovoga puta sedela jedna omalena, živahna stara gospođa, koja je na ruskom jeziku govorila nešto ćutljivom mladiću, dok ju je on gledao brižnih očiju i odgovarao samo klimanjem glave, pri čemu je pravio takav izraz lica kao da ima nešto neukusno u ustima. Prekoputa njega, s druge strane stare gospođe, sedela je još jedna mlada devojka, vrlo lepa: divnih, svežih obraza i visokih grudi, kestenjaste kose, prijatno talasaste i lepo začešljane, okruglih, smeđih, detinjih očiju, i sa malim rubinom na lepoj ruci. Ona se mnogo smejala i takođe je govorila ruski, samo ruski. Zvala se Marusja, kao što ču Hans Kastorp. Osim toga, primetio je uzgred da je Joahim, kad bi ona govorila i smejala se, obarao oči sa strogim izrazom.

Setembrini uđe kroz pobočna vrata i gladeći brkove dođe do svoga mesta, na kraju stola koji je stajao koso od stola Hansa Kastorpa. Kad je seo, oni za njegovim stolom prsnuše u grohotan smeh: svakako je rekao neku pakost. Hans Kastorp je opet poznao i članove »Udruženja pola pluća«. Hermina Klefeld, sa glupim očima, stiže tromo do svoga stola s druge strane, ispred vrata za verandu, i pozdravi momčića sa debelim usnama, koji je toga jutra tako neuljudno bio zadigao svoj kaput. Levijeva, bleda kao slonovača, sedela je kraj gojazne i pegave gospođe Iltis, među nepoznatim ljudima, za poprečnim stolom desno od Hansa Kastorpa.
»Evo tvojih suseda«, reče Joahim tiho svome rođaku, nagnuvši se. Bračni par prođe baš pored Hansa Kastorpa, uputivši se prema poslednjem stolu desno, dakle »stolu loših Rusa«, gde je jedna porodica sa ružnim dečakom već gutala ogromne količine poridža. Muž je bio slabačke građe i imao sive i upale obraze. Nosio je bluzu od mrke kože, a na nogama nezgrapne filcane cipele sa španglom. Njegova žena, takođe mala i sićušna, sa perjanim šeširom na glavi, cupkala je u visokim cipelama od juhta; vrat joj je obavijao prljav boa od ptičijih pera. Hans Kastorp ih je posmatrao sa bezobzirnošću koja mu je inače bila strana, i čiju je brutalnost i sam osećao; ali baš ta brutalnost najednom mu je prouzrokovala izvesno zadovoljstvo. Oči su mu bile jednovremeno bezizrazne i nametljive. A kad u tom trenutku lupiše staklena vrata s njegove leve strane, sa treskom i zvečeći, kao za vreme prvog doručka, on se ne trže kao toga jutra, već samo napravi neku tromu grimasu; a kad htede da obrne glavu na onu stranu, nađe da mu to pada suviše teško i da ne vredi truda. Tako se dogodilo da ni ovoga puta nije mogao da utvrdi ko to tako nehatno zatvara vrata.
Stvar je bila u ovome: jutarnje pivo, koje je inače na njega samo blago delovalo, danas je potpuno ošamutilo i paralisalo mladića. Bilo mu je od toga kao da ga je neko lupio po glavi. Trepavice su mu bile kao olovo teške, jezik se nije pokoravao ni najobičnijoj misli kad je, uljudnosti radi, pokušao da razgovara sa Engleskinjom; čak i da bi samo promenio pravac svoga pogleda, iziskivalo je veliki napor nad samim sobom, a tome treba dodati i užasnu vrelinu lica koja je opet dostigla jutarnji stepen: činilo mu se da su mu obrazi naduveni od vatre, disao je teško, srce mu je lupalo kao umotan čekić, i što od svega toga nije naročito patio, bilo je stoga što mu se glava nalazila u takvom stanju kao da je udahnuo dva-triput hloroform. Da je doktor Krokovski ipak došao na obed i seo za njegov sto, prekoputa njega, primetio je kao u snu, iako ga je doktor u više mahova oštro posmatrao, dok je sa damama sa svoje desne strane razgovarao na ruskom, pri čemu su mlade devojke, i bujna Marusja i ona devojka što je kusala jogurt, pred njim ponizno i stidljivo obarale oči. Inače, Hans Kastorp se držao valjano, kao što se po sebi razume, pošto mu je jezik otkazao poslušnost radije je ćutao, a viljuškom i nožem služio se čak sa naročitom spretnošću. Kad mu rođak klimnu glavomi podiže se, i on ustade, pokloni se društvu za stolom i ne gledajući ga, i idući za Joahimom iziđe sigurnim korakom.
»Kad će opet obavezno odmaranje?« upita kad iziđoše iz kuće. »To ti je najbolje ovde, bar za mene. Voleo bih da sam već ispružen na svojoj odličnoj stolici. Hoćemo li daleko da šetamo?

REČ SUVIŠE

»Ne«, reče Joahim, »ja i ne smem da idem daleko. U ovo vreme ja se uvek malo spustim do sela, pa i do mesta, kad imam vremena. Čovek vidi radnje i ljude i kupi što mu treba. Pre glavnog obeda leži se još jedan čas, a potom se leži do četiri sata, — budi bez brige.«
Oni se po suncu spustiše putem kojim su se dovezli i pređoše potok i uzani kolosek, imajući pred očima brda s desne strane doline, Mali Šijahorn, Zelene kule i Dorfberg, koje Joahim navede po imenu. Tamo preko, na izvesnoj visini, ležalo je groblje sela Davosa, okruženo zidom, koje Joahim isto tako pokaza svojim štapom. Potom iziđoše na glavni drum, koji je, malo uzdignut iznad tla doline, vodio duž terasastog nagiba.
O nekom selu nije se uostalom ni moglo govoriti, od njega je ostalo samo ime. Lečilište ga je progutalo, šireći se sve više prema ulazu u dolinu, i deo opšteg naselja koji se zvao »Selo« prelazio je neprimetno i bez neke razlike u deo nazvan »Davos-mesto«. Hoteli i pansioni, svi načičkani verandama, balkonima i terasama za odmaranje, a i male privatne kuće, u kojima je bilo soba za izdavanje, ležali su sa obe strane; ovde-onde bilo je i novih građevina; ponekad se nailazilo i na prazno imanje, a sa ulice se pružao pogled na livade duboko u dolini...
Hans Kastorp, u živoj želji koju je osećao od uobičajenog, dragog mu uživanja, beše opet zapalio cigaru i, verovatno zahvaljujući pivu koje je popio, bio je u stanju, na svoje neizrecivo zadovoljstvo, da pokatkad oseti nešto od željene arome: samo retko i slabo, dabogme, — bio je potreban izvestan živčani napor da bi se samo naslutilo zadovoljstvo, i odvratan ukus na kožu uveliko je preovlađivao. Ne mogući da se pomiri sa svojom nemoći, neko vreme se trudio da silom dođe do uživanja, koje ga je ili izneveravalo ili se ukazivalo samo izdaleka, kao da mu se ruga, i najzad, onako izmoren i pošto mu se zgadilo, on baci cigaru. Uprkos svoje ošamućenosti, osećao je obavezu da iz učtivosti vodi razgovor, i toga radi trudio se da se seti onih izvrsnih stvari koje je toga jutra hteo da kaže o »vremenu«. Međutim, pokazalo se da je zaboravio ceo »kompleks«, i to sasvim, i da u glavi više nije imao čak ni najneznatniju misao o vremenu. Umesto toga poče da govori o stvarima u vezi sa telom, i to na malo čudan način.
»A kad ćeš opet da meriš temperaturu?« upita. »Posle jela? Da, to je dobro. Tada je organizam u punom dejstvu, i onda se vatra mora pokazati. Nego slušaj, svakako je bila samo šala to što je Berens od mene tražio da i ja merim temperaturu, — i Setembrini se na to smejao iz glasa, to zbilja ne bi apsolutno imalo smisla. Ja čak nemam ni termometar.«
»Ah, to je najmanje«, reče Joahim. »Treba samo da ga kupiš. Ovde se mogu svuda naći termometri, gotovo u svakoj radnji.«
»Ali čemu to? Ne, obavezno odmaranje, to mi se sviđa, na to rado pristajem, ali meriti temperaturu bilo bi suviše za jednog hospitanta, to ja radije prepuštam vama ovde gore. Kad bih samo znao«, reče Hans Kastorp, prinoseći obe ruke srcu kao da je zaljubljen, »zašto mi za sve ovo vreme tako lupa srce, — to me tako uznemiruje, već duže vremena mislim o tome. Vidiš, čoveku lupa srce kad mu predstoji neka sasvim naročita radost, ili kad se nečeg plaši, ukratko, kad je uzbuđen, zar ne? Ali kad nekom srce lupa sasvim samo od sebe, bez ikakvog razloga i smisla i tako reći na svoju ruku, nalazim da je to sasvim čudno, razumeš me, to je kao kad bi telo išlo svojim sopstvenim putem i ne bi više imalo veze s dušom, u neku ruku kao mrtvo telo, koje i nije uistinu mrtvo to uopšte ne postoji već naprotiv vodi vrlo živ život, naime na svoju ruku: još na njemu rastu kosa i nokti, a i inače u svakom pogledu

fizičkom i hemijskom, vlada u njemu, koliko sam od drugih doznao, neka sasvim vesela živost...«
»Kakve su to reči«, reče Joahim sa razboritim prekorom. »Vesela živost!« A možda se time svetio malo za prekor koji je jutros dobio zbog »praporaca«.
»Pa ipak je tako! To je zaista vesela živost. Zašto te to vređa?« upita Hans Kastorp. »Uostalom, to sam samo uzgred spomenuo. Hteo sam samo reći: čudno je i mučno kad telo živi na svoju ruku i bez veze sa dušom i pravi se važno, kao kod ovakvog bezrazložnog lupanja srca. Čovek nekako traži smisao za to, odgovarajuće uzbuđenje, neko osećanje radosti ili straha koje bi ga u neku ruku opravdalo, — bar tako je sa mnom, ja mogu samo o sebi da govorim.«
»Da, da«, reče Joahim uzdahnuvši, »to je slično kao kad imaš vatru — i onda u telu vlada naročito vesela živost, da upotrebim tvoj izraz, i moguće je da čovek tada i nehotice potraži kakvo uzbuđenje, kako ti reče, da ta živost dobije bar donekle razuman smisao... Ali mi govorimo o tako neprijatnim stvarima«, reče drhtavim glasom i zaćuta, na što Hans Kastorp samo sleže ramenima, i to isto onako kako je sinoć prvi put video da je Joahim učinio.
Jedno vreme išli su ćuteći. Zatim Joahim upita: »Pa, kako ti se dopadaju ljudi ovde? Mislim, oni za našim stolom?«
Na licu Hansa Kastorpa ukaza se rekakav ravnodušno kritički izraz.
»Bože moj«, reče, »ne izgledaju mi suviše interesantni. Za drugim stolovima sede, čini mi se, interesantniji, a možda se čoveku to samo tako čini. Gospođa Šter bi trebalo da opere kosu, tako joj je masna. A ona Mazurka ili kako li se zove, čini mi se da je malo luckasta. Stalno meće maramicu na usta zbog silnog kikotanja.«
Joahim se glasno nasmeja na to izopačavanje imena.
»Mazurka — to je odlično!« uzviknu. »Zove se Marusja — s tvojim dopuštenjem — to je što i Marija. Da, ona je zaista suviše razuzdana«, reče. »A imala bi mnogo razloga da bude i ozbiljnija, jer ona je prilično bolesna.«
»To se ne bi reklo«, reče Hans Kastorp. »Ona tako dobro izgleda. Čovvk nikad ne bi rekao da je baš grudobolna.« I on obešenjački pogleda rođaka očekujući da ga ovaj razume, ali vide da Joahimovo preplanulo lice dobi neku prljavu boju koju dobijaju preplanula lica kad iz njih iziđe krv, i da su mu se usta iskrivila na neki naročito jadan način; od toga izraza se mladi Hans Kastorp gotovo uplaši, i to ga natera da odmah promeni temu i da se raspita za druge osobe, trudeći se da brzo zaboravi Marusju i Joahima, što mu je potpuno i pošlo za rukom.
Engleskinja sa tejom od šipaka zvala se mis Robinson. Švalja niji bila švalja, već nastavnica Državne ženske gimnazije u Kenigsbergu, i to je bio razlog što je tako korektno govorila. Zvala se gospođica Engelhart. Što se tiče živahne stare gospođe, ni Joahim nije znao kako se zvala, mada je već poduže bio ovde. U svakom slučaju, ona je bila tetka mlade devojke što kusa jogurt, i s njom je stalno živela u sanatorijumu. Ali najbolesniji za njihovim stolom bio je dr Blumenkol, Leo Blumenkol iz Odese, onaj mladi čovek sa brkovima i sa brižnim i zakopčanim izrazom lica. Već godinama on je ovde...
Sad su išli po pravom varoškom počniku — glavna ulica mesta gde se sakupljala internacionalna publika, to je bilo očito. Sretali su banjske goste koji su švrljali, većinom mlad svet, kavaljeri u sportskim odelima i bez šešira, dame takođe bez šešira i u belim haljinama. Čuo se razgovor na engleskom i ruskom. Radnje sa elegantnim izlozima ređale su se s obe strane, i Hans Kastorp, čija se radoznalost borila sa grozničavim umorom, naprezao je oči da bi gledao, i dugo se zadržao pred jednom radnjom za mušku galanteriju, da bi zaključio da su izlozi potpuno »na visini«.

Zatim naiđe jedna okrugla građevina sa pokrivenom galerijom, u kojoj je muzička kapela davala koncert. Ovde se nalazio kasino. Igralo se na više teniskih igrališta. Krakati, izbrijani mladići, u savršeno uglačanim flanelskim pantalonama, podvijenih rukava i u gumenim cipelama, igrali su sa preplanulim devojkama u belim haljinama, koje su se u zaletu visoko izvijale na suncu da bi udarile kao sneg belu loptu. Dobro održavana igrališta bila su kao posuta brašnom. Rođaci sedoše na jednu praznu klupu da posmatraju igru i da kritikuju.
»Ti ovde svakako ne igraš?« ugšta Hans Kastorp.
»Pa ne smem«, odgovori Joahim. »Mi moramo da ležimo, neprestano da ležimo... Setembrini uvek kaže da , mi živimo horizontalno, da smo horizontale, kaže, to je jedan od njegovih jevtinih viceva. — Ovi što igraju zdravi su, ili pak to čine iako im je zabranjeno. Uostalom, ne igraju mnogo ozbiljno, — više zbog kostima... A što se tiče zabranjenih igara koje se igraju, poker, znaš, a u ponekom hotelu i petit chevaux, — kod nas se za to kažnjava udaljenjem iz sanatorijuma, kažu da je to najštetnije. Ali poneki se spuštaju posle večernje kontrole i kockaju se. Knez, koji je Berensu podario titulu, kažu da je to uvek radio.«
Hans Kastorp ga je jedva slušao. Usta su mu bila otvorena, jer iako nije imao kijavicu, kroz nos nije mogao da diše kako treba. Srce mu je lupalo, ne slažući se u taktu s muzikom, što je nejasno osećao kao mučnu nezgodu. I u tom osećanju nereda i neprijatnosti poče da ga hvata san, kad Joahim reče da je vreme za povratak.
Put su prešli skoro ćuteći. Hans Kastorp se čak saplete dva-triput na ravnom putu, i tada se tužno osmehivao, vrteći glavom. Hromi vratar odvezao ih je liftom do njihovog sprata. Pred brojem trideset i četiri oni se rastadoše kratkim »Do viđenja!« Hans Kastorp prođe kroz sobu i uputi se pravo na balkon gde se, onakav kakav je stigao, sruši na stolicu za odmaranje i, ne menjajući jednom zauzeti položaj, utonu u težak polusan, koji su brzi udari njegova srca neprijatno uznemiravali.

NARAVNO, ŽENA

Nije znao koliko je to trajalo. Kad je došao određen trenutak, odjeknu gong. Ali on još nije pozivao neposredno na obed, opominjao je samo da se gosti pripreme, Hans Kastorp je to znao, i zato je ostao da leži dok metalno brujanje po drugi put ne odjeknu još jače i ne izgubi se. Kad Joahim, prošavši kroz sobu, dođe da ga zove, Hans Kastorp htede da se presvuče, ali mu Joahim to ne dozvoli. On je mrzeo i prezirao netačnost. Kako čovek može da se oporavi i da ozdravi da bi mogao da vrši svoju dužnost, reče, ako je tako mlitav da se ne pridržava čak ni vremena za obede? Naravno da je u tome bio u pravu, i Hans Kastorp je na to mogao samo primetiti da nije bolestan, ali da je u najvećem stepenu sanjiv. On samo brzo opra ruke, zatim se spustiše u trpezariju, po treći put.
Kroz oba ulaza gosti su priticali unutra. Dolazili su i kroz vrata za verandu, prekoputa, koja su bila otvorena, i uskoro su sedeli svi za sedam stolova kao da se nikad nisu ni dizali. Takav je bar utisak imao Hans Kastorp, utisak sasvim kao u snu i bezuman, naravno, ali koga se — bar za trenutak — nije mogao da odbrani njegov zamagljeni um i u kome je nalazio čak izvesno zadovoljstvo; jer u više mahova za vreme obeda trudio se da ga se seti i uvek je imao savršenu iluziju. Živahna stara gospođa opet je svojim nerazumljivim jezikom govorila doktoru Blumenkolu, koji je sedeo ukoso od nje, i slušao je sa brižnim izrazom na licu. Njena mršava unuka jela je najzad nešto što nije bio jogurt, naime židak crème d'orge koji su devojke servirale u tanjirima; ali ona uze samo nekoliko kašika, pa ga onda ostavi. Lepa Marusja pritiskala je usta maramicom koja je mirisala na pomorandžu da bi zagušila svoj kikot. Mis Robinson je čitala ono isto pismo, napisano okruglastim rukopisom, koje je već jutros čitala. Očito nije znala nijedne reči nemački i nije ni želela da zna. Joahim joj, u viteškom stavu, reče nešto na engleskom o vremenu, na što ona odgovori prežvakavši jedan slog, da bi se opet vratila svom ćutanju. Što se ticalo gospođe Šter, u njenoj škotskoj vunenoj bluzi, ona je danas pre podne bila na pregledu i pričala je o tome afektirajući prostački i podižući gornju usnu i otkrivajući svoje zečje zube. Gore desno, žalila se, ima šušnja, a sem toga, pod levim ramenom zvuči još potmulo. Moraće da ostane još pet meseca, rekao je »stari«. U svom neobrazovanju ona je Berensa nazivala »starim«. Inače, negodovala je mnogo što »stari« danas ne sedi za njenim stolom. Prema »turneji« (htela je svakako reći »turnusu«), danas u podne njen je sto na redu, dok »stari« opet sedi za susednim stolom levo (zaista, savetnik Berens sedeo je tamo i pred tanjirom sklapao svoje ogromne ruke). Ali naravno, za tim stolom sedi debela gospođa Salomon iz Brisela, koja svakoga dana dolazi na obed dekoltovana, i to se očito sviđa »starome«, mada ona, gospođa Šter, to ne može da shvati, jer prilikom svakog pregleda on može od gospođe Salomon da vidi koliko mu drago. Kasnije je pričala, uzbuđenim tonom i sve šapćući, da je sinoć na gornjoj zajedničkoj terasi za odmaranje — onoj što je na krovu — neko ugasio svetlost, i to u cilju koji gospođa Šter nazva »providnim«. »Stari« je primetio i tako praskao da se moglo čuti po celom sanatorijumu. Ali krivca, naravno, opet nije pronašao, dok čoveku nije potrebna fakultetska sprema pa da pogodi da je to bio onaj kapetan Miklošić iz Bukurešta, kome u društvu dama nikada nije dovoljno mračno, — čovek koji nema ama baš nikakvog obrazovanja, iako nosi mider, i koji je po svojoj prirodi prosto grabljiva životinja, da, grabljiva životinja, ponavljala je gospođa Šter prigušenim glasom, dok joj je na čelu i donjoj nausnici izbijao znoj. Kakve veze on ima sa ženom generalnog konzula Vurmbranda iz Beča, to zna ceo Davos, i selo i mesto, — o nekoj tajnoj vezi teško bi se još moglo govoriti. Jer ne samo što kapetan ponekad ode u sobu konzulove žene još izjutra, dok ona još leži u krevetu, pa posle prisustvuje celom njenom oblačenju, već je prošlog utornika izašao iz sobe gospođe Vurmbrand tek u četiri sata ujutru — bolničarka mladog Franca iz broja devetnaest, kod koga tu skoro nije uspeo pneumotoraks, tada ga je lično srela i od stida pogrešila vrata i najednom se našla u sobi državnog tužioca Paravana iz Dortmunda... Najzad, gospođa Šter poče nadugačko da priča o nekom »kozmičkom zavodu« koji se nalazi dole u »Mestu« i u kome ona kupuje vodicu za zube. Joahim je ukočeno gledao u svoj tanjir.
Ručak je bio majstorski zgotovljen i neobično obilan. Računajući i vrlo hranljivu supu, on se sastojao od ništa manje nego šest jela. Posle ribe došla je velika porcija mesa sa garnirungom, pa povrće na zasebnom tanjiru, potom pileće pečenje, jedno testo, koje po ukusu nije zaostajalo za onim od sinoć, i najzad sir i voće. Svako jelo služilo se dvaput — i to ne uzalud. Tanjiri su se punili i jelo se za sedam stolova — lavovski apetit vladao je pod ovim svodom, kurjačka proždrljivost, koju bi čovek svakako gledao sa zadovoljstvom da jednovremeno nije na neki način davala čudan, pa čak i odvratan utisak. Tu glad nisu ispoljavali samo oni veseli, koji su ćaskali i gađali se kuglicama od hleba, ne, već i oni mirni i natmureni, koji su, u pauzama između jela, naslanjali glavu na ruku i ukočeno gledali preda se. Jedan sasvim mlad čovek za levim susednim stolom, gimnazist, sudeći po godinama, sa suviše kratkim rukavima i debelim okruglim naočarima, sve što natrpa u svoj tanjir izmešao bi i saseckao u kašu pre nego što počne da jede; zatim bi se nagao i započinjao da guta, zavlačeći s vremena na vreme servijetu ispod naočara da bi obrisao oči, — nije se znalo šta je brisao, znoj ili suze.
Dva slučaja su se dogodila za vreme glavnog obeda i skrenula na sebe pažnju Hansa Kastorpa, ukoliko je to njegovo stanje dozvoljavalo. Prvo, opet su vrata tresnula, — baš kod ribe. Hans Kastorp se trže ogorčen i u ljutitoj jarosti reče sebi samom da ovoga puta mora bezuslovno da utvrdi ko je vinovnik. Pa ne samo da je to pomislio, on je to čak i promrmljao, toliko mu je bilo stalo do toga. Moram da doznam! prošaputa sa preteranom žestinom, tako da ga i mis Robinson i nastavnica začuđeno pogledaše. I na to se on celim trupom okrete ulevo i razrogači zakrvavljene oči.
Jedna dama prolazila je trpezarijom, žena, ili pre mlada devojka, srednjega rasta, u belom sviteru i šarenoj suknji, crvenkasto-plave kose, koju je nosila prosto u pletenicama uvijenim oko glave. Hans Kastorp je video samo malo od njenog profila, gotovo ništa. Išla je bez šuma, što je čudno odudaralo od buke sa kojom je ušla, išla je neobično, kao prikradajući se, i sa nešto isturenom glavom, prema krajnjem stolu levo, naime »stolu boljih Rusa«, koji je stajao upravo prema vratima verande, pri čemu je jednu ruku držala u džepu svog pripijenog vunenog kaputića, a drugu pak za potiljkom, pridržavajući i popravljajući kosu. Hans Kastorp pogleda tu ruku — imao je mnogo razumevanja i kritičkog smisla za ruke, i kad bi pravio nova poznanstva imao je običaj da prvo obrati pažnju na taj deo tela. Nije to bila neka naročito ženska ruka, ta ruka koja je pridržavala kosu, nije bila tako negovana i fina, kao što su obično ženske ruke u društvu u kome se kretao Hans Kastorp. Prilično široka i sa kratkim prstima, imala je ona nečeg primitivnog i detinjeg, ličila na ruku kakve učenice, njeni nokti očito nisu znali za manikir, bili su kako-tako podsečeni, kao kod učenice, a sa krajeva koža je bila malo hrapava, gotovo kao da je ovde posredi jedan mali porok: grickanje noktiju. Uostalom, Hans Kastorp je ovo zaključio pre naslućujući nego što je zaista video, — razdaljina je ipak bila suviše velika. Klimnuvši glavom pozdravi ta zakasnela žena svoje društvo za stolom, i dok je sedala, sa unutrašnje strane stola, leđima okrenuta dvorani, pored doktora Krokovskog, koji je tamo sedeo u začelju, ona, i dalje pridržavajući rukom kosu, okrete glavu preko ramena i prelete pogledom publiku, — pri čemu Hans Kastorp letimice zapazi da ima široke jagodice i uzane oči... Kad je to ugledao, nejasna uspomena na nešto i nekoga tače ga ovlaš i za trenutak.
Naravno, žena! pomisli Hans Kastorp, i on to opet promrmlja tako razgovetno da je nastavnica, gospođica Engelhart, razumela šta je rekao. Jadna stara devojka dirljivo se nasmeši.
»To je madame Chauchat«, reče. »Ona je tako nehatna. Divna žena.« I pri tom se za jednu nijansu pojača maljava rumen na obrazima gospođice Engelhart, što je uostalom bio uvek slučaj čim bi otvorila usta.
»Francuskinja?« upita Hans Kastorp strogo.
»Ne, ona je Ruskinja«, reče Engelhartova. »Možda je muž Francuz ili francuskog porekla, to ne znam sigurno.«
»Je li to onaj tamo?« upita Hans Kastorp i dalje uzbuđen, i pokaza na jednog gospodina spuštenih ramena za »stolom boljih Rusa«.
»O ne, on nije ovde«, odgovori nastavnica. »On uopšte nikad još nije bio ovde, ovde ga niko ne poznaje.«
»Trebalo bi da ljudski zatvara vrata«, reče Hans Kastorp. »Uvek ih zalupi. Kakvi su to maniri.«
I kako je nastavnica otrpela ovaj prekor sa smernim osmejkom, kao da je ona krivac, o gospođi Šoša se više nije govorilo.
Drugi događaj saetojao se u ovome: doktor Blumenkol je za kratko vreme napustio trpezariju — ništa više. Najednom se malo pojačao izraz gađenja na njegovom licu, gledao je u jednu tačku brižnije nego inače, zatim smotrenim pokretom odgurnu svoju stolicu i iziđe. Ali u tom trenutku grozno nevaspitanje gospođe Šter pokaza se u punoj svetlosti, jer iz prostačkog zadovoljstva što je manje bolesna nego Blumenkol, ona je njegov odlazak propratila primedbama upola sažaljivim, upola prezirnim. »Jadnik!« reče. »On već sasvim tanko svira. Opet mora da se pozabavi Plavim Hajnrihom.« Ne trudeći se nimalo da se savlada, sa jogunasto tupim izrazom lica, ona mirno izgovori taj groteskni nadimak »Plavi Hajnrih«, i kad je to izgovorila Hans Kastorp je jednovremeno osetio neki užas i potrebu da se smeje. Uostalom, posle nekoliko minuta doktor Blumenkol se vratio isto onako skromno kao što je bio izišao, seo je opet i produžio da jede. I on je jeo vrlo mnogo, uzimao od svakog jela dvaput, nem i sa brižnim i zakopčanim izrazom lica.
Zatim se ručak završi. Zahvaljujući veštoj posluzi — naročito ona devojka patuljak bila je neko brzonogo stvorenje — trajao je samo jedan dobar čas. Hans Kastorp, teško dišući — ni sam nije znao kako se popeo — ležao je opet u odličnoj stolici na svom balkonu, jer posle ručka bilo je obavezno odmaranje do čaja, — štaviše to je bio najvažniji odmor preko dana i svi su ga se morali strogo pridržavati. Između dve neprovidne staklene pregrade, koje su ga s jedne strane odvajale od Joahima, a s druge od ruskog bračnog para, ležao je u polusnu, dišući kroz nos, dok mu je srce snažno lupalo. Kad je upotrebio maramicu, primetio je da je rumena od krvi, ali nije imao snage da se zbog toga uzbuđuje, mada je bio prilično plašljiv za sebe i po prirodi malo sklon ćudima hipohondrije. Zapalio je opet jednu Mariju Mančini, i ovoga puta je pušio dokraja, ne obzirući se na njen ukus. Kao u nesvestici i nekom sanjarenju, potišten, razmišljao je kako se ovde vrlo čudno provodi. Dva ili triput grudi su mu se zatresle od smeha u sebi, kad se setio groznog nadimka kojim se gospođa Šter poslužila u svom nevaspitanju

GOSPODIN ALBIN

Dole, u vrtu, ponekad bi se od povetarca podigla sanatorijumska zastava sa Eskulapovim znakom. Nebo su opet pokrili jednoliki oblaci. Sunca je nestalo i odmah je postalo skoro neprijatno hladno. Zajednička terasa za odmaranje kao da je bila puna; tamo se razgovaralo i kikotalo.
»Gospodine Albine, preklinjem vas, sklonite taj nož, stavite ga u džep, dogodiće se nesreća!« jadikovao je visok, drhtav ženski glas. Pa onda:
»Dragi gospodine Albine, za ime božje, poštedite naše živce i sklonite nam ispred očiju to grozno oružje!« umeša se neki drugi glas, — na što jedan plavokosi mladić, koji je, sa cigaretom u ustima, sedeo sa strane na prvoj stolici za ležanje, drskim tonom odgovori:
»Ne pada mi na pamet! Pa valjda će mi dame dopustiti da se malo poigram svojim nožem. Pa da, svakako, to je naročito oštar nož. Kupio sam ga u Kalkuti, od jednog slepog čarobnika... On je mogao da ga proguta, a odmah potom bi ga njegov dečak iskopao iz zemlje četrdeset koračaji daleko od njega... Hoćete li da ga vidite? Mnogo je oštriji od brijača. Dovoljno je da čovek samo dirne oštricu, uđe mu u meso kao u maslo. Čekajte, pokazaću vam izbliza...« I gospodin Albin ustade. Nastade cika. »Dobro, sad ću da donesem revolver!« reče gospodin Albin. »To će vas više zanimati. Sasvim vraška naprava. Sa takvom probojnom snagom... Doneću ga iz sobe.«
»Gospodine Albine, gospodine Albine, nemojte!« zavapi više glasova. Ali je gospodin Albin već odlazio sa terase i išao u svoju sobu, — mlad kao rosa, mlatarajući pri hodu, rumenog detinjeg lica i sa malim zaliscima kraj ušiju.
»Gospodine Albine!« doviknu jedna žena za njim, »bolje donesite svoj gornji kaput, obucite ga, učinite to meni za ljubav! Šest nedelja ste ležali od zapaljenja pluća, i sad sedite ovde bez vrskaputa, pa se čak i ne pokrivate i pušite cigarete! To znači boga kušati, gospodine Albine, časna reč!«
Ali on se odlazeći samo podrugljivo nasmeja, i već posle nekoliko minuta vrati se sa revolverom. Žene sad zavriskaše još gore nego ranije; ču se kao da je više njih htelo da skoči sa stolice, pa se zaplelo u ćebad i popadalo.
»Pogledajte kako je mali i sjajan«, reče gospodin Albin, »ali kad ovde okinem, odmah šćapi...« Opet vriska. »Naravno da je napunjen«, nastavi gospodin Albin. »U ovom koturu ima šest metaka, pri svakom pucnju on se okrene za jednu rupu... Uostalom, ja ga ne držim šale radi«, reče pošto je primetio da je dejstvo oslabilo, spusti revolver u unutrašnji džep od kaputa i sede opet na svoju stolicu, prekrstivši nogu preko noge i zapalivši novu cigaretu. »Ni najmanje za šalu«, ponovi i steže usne.
»Pa zašto onda? Zašto?« pitahu uzdrhtali glasovi, puni slutnje. »Grozno!« uzviknu najednom samo jedan glas, i na to gospodin Albin klimnu glavom.
»Vidim, vi počinjete da shvatate«, reče on. »Zaista, za to ga držim«, nastavi nemarno, pošto je uprkos preležanog zapaljenja pluća uvukao pa izbacio mnogo dima. »Držim ga u pripravnosti za onaj dan kad mi dosadi ova lakrdija i kad budem imao čast da se najponiznije udaljim. Stvar je prilično prosta... Ja sam o tome malo razmišljao i načisto sam s tim kako to treba najbolje udesiti (kod reči »udesiti« ču se nečiji vrisak). Srce ne dolazi u obzir ... Položaj mi nije nekako zgodan... Sem toga smatram da je bolje ugasiti sebi svest na taj način što jednu malu kuglicu apliciramo sebi u ovaj interesantan organ...« I gospodin Albin pokaza kažiprstom na svoju plavu lobanju s kratko ošišanom kosom. »Ovde treba metnuti- gospodin Albin opet izvuče iz džepa poniklovani revolver i otvorom cevi kucnu slepoočnicu — »ovde, više bila... Čak i bez ogledala išlo bi glatko ...«
Ču se više glasova koji su preklinjući protestovali; neko čak jako zajeca.
»Gospodine Albine, gospodine Albine, sklonite revolver, sklonite revolver sa slepoočnice, to ne može da se gleda! Gospodine Albine, vi ste još mladi, vi ćete ozdraviti, vi ćete se vratiti u život i uživaćete opšte simpatije, časna reč! Obucite samo kaput, lezite, pokrijte se! Nemojte opet da terate masera, kad dođe da vas trlja alkoholom! Prestanite da pušite, gospodine Albine, čujete li, preklinjem vas radi vašeg života, vašeg mladog, dragocenog života!«
Ali je gospodin Albin bio neumoljiv.
»Ne, ne«, reče, »pustite me, neka, hvala vam. Nikad nisam ništa odbio damama, ali vi ćete uvideti i sami da je beskorisno zaustavljati točak sudbine. Ovde sam već treću godina... Sit sam svega i dižem ruke — zar mi to možete uzeti za zlo? Neizlečiv, poštovane gospođe i gospođice, evo, ovakav kakvog me vidite, ja sam neizlečiv, — čak ni savetnik to više ne krije ni koliko forme radi. Dopustite mi bar malo slobode koja mi iz te činjenice sleduje. To vam je kao u gimnaziji, kad postane očigledno da ćete da ponavljate, i niko vas više ništa ne pita i ništa više ne morate da znate. Sad sam opet definitivno dospeo u taj srećan položaj. Ne moram više ništa da radim, više ne dolazim u obzir, mogu da se smejem svemu. Hoćete li čokolade? Poslužite se samo! Ne, nećete me oštetiti, imam masu čokolade u sobi. Gore imam osam bombonijera, pet tabli Gala Peter i četiri funte Lintove čokolade, — to sve su mi poslale dame iz sanatorijuma dok sam imao zapaljenje...«
Odnekud, jedan glas u basu odlučno zatraži mir. Gospodin Albin se krto nasmeja — bio je to neki lepršavi i iskidani smeh. Zatim na terasi za odmaranje nastade tišina, takva tišina kao da je iščezao san ili priviđenje; i u ćutanju čudno su još odjekivale izgovorene reči. Hans Kastorp ih je prisluškivao dok nisu potpuno zamrle, i mada mu se nekako činilo da je gospodin Albin ćalov, ipak nije mogao a da mu pomalo ne zavidi. Naročito je na njega ostavilo jak utisak ono poređenje uzeto iz školskog života, jer i on sam ponavljao je šesti razred, i dobro se sećao donekle sramnog, ali šaljivog i prijatno zapuštenog položaja u koji je došao kad je pred kraj godine digao ruke od svakog utrkivanja i mogao »svemu da se smeje«. Pošto su njegova razmišljanja bila mutna i zbrkana, teško ih je odrediti. Pre svega činilo mu se da čast ima za sebe znatna preimućstva, ali ni sramota ih nema ništa manje, štaviše, da su preimućstva sramote upravo bezgranična. I zamišljajući sebe, opita radi, u položaju gospodina Albina i predstavljajući sebi kako mora biti kad se čovek definitivno oslobodi pritiska časti i zauvek uživa neizmerna preimućstva sramote, mladoga čoveka užasnu osećanje neke puste slasti, tako da mu je srce neko vreme još jače lupalo

SATANA DAJE NEČASNE PREDLOGE

Kasnije, on izgubi svest. Po njegovom satu bilo je pola četiri kad ga probudi razgovor iza staklene pregrade s leve strane: doktor Krokovski koji je u to vreme obilazio bolesnike bez savetnika, razgovarao je na ruskom sa neuljudnim bračnim parom, raspitivao se, izgleda, o stanju muževljevog zdravlja i tražio da mu se pokaže pregled temperature. Posle toga, međutim, on svoj put ne produži kroz balkon već zaobiđe lođu Hansa Kastorpa, vrativši se u hodnik, i kroz vrata uđe kod Joahima. Hans Kastorp je našao da je ipak malo uvredljivo što ga na takav način zaobilaze i zanemaruju, iako ni najmanje nije želeo da razgovara u četiri oka sa doktorom Krokovskim. Naravno, on je bio zdrav i o njemu se nije vodilo računa, jer kod ovih ljudi ovde, mislio je, stvari stoje tako da onaj ko je imao čast da bude zdrav nije dolazio u obzir i nisu ga ispitivali, a to je ljutilo mladoga Hansa Kastorpa.
Pošto je doktor Krokovski proveo kod Joahima dva-tri minuta, on produži preko balkona dalje, i Hans Kastorp ču kako njegov rođak reče da sad mogu da ustanu i spreme se za užinu. »Dobro«, reče on i ustade. Ali od dugog ležanja on dobi nesvesticu, a polusan od koga se nije okrepio opet mu je neprijatno zagrejao lice, dok se inače bezmalo ježio od zime: možda se nije bio dovoljno toplo pokrio.
On opra oči i ruke, dotera kosu i odelo, i u hodniku se sastade sa Joahimom.
»Jesi li čuo onog gospodina Albina?« upita dok su se spuštali niz stepenice.
»Naravno«, reče Joahim. »Tog čoveka bi trebalo naučiti redu. Svojim blebetanjem ometa sav naš popodnevni odmor i toliko uzbuđuje ženski svet da ih u lečenju unazadi za čitave nedelje. Gruba insubordinacija. Ali ko bi pristao da bude denuncijant? A sem toga, ovakvi razgovori su većini dobrodošli, kao razonoda.«
»Smatraš li ti da je moguće«, upita Hans Kastorp, »da on onu »glatku« stvar, kako se izrazio, shvata ozbiljno i da će aplicirati u sebe tuđe telo?«
»Ah, bože moj«, odgovori Joahim, »to nije sasvim nemoguće. Tako što se ovde gore događa. Dva meseca pred moj dolazak, jedan student koji je dugo bio ovde, obesio se preko, u šumi, posle jednog opšteg pregleda. Prvih dana po mome dolasku o tome se još mnogo govorilo.« Hans Kastorp zevnu nervozno.
»Znaš, dobro se ne osećam kod vas, to slobodno mogu reći. Može se desiti, more, da ne mogu da ostanem, da moradnem da otputujem — da l’ bi mi to uzeo za zlo?«
»Da otputuješ? Šta ti pada na pamet!« uzviknu Joahim. »Koješta. Pa ti tek što si došao. Kako možeš da sudiš posle prvog dana?«
»Zaboga, zar je još prvi dan? Meni se čini kao da sam već odavno, odavno kod vas ovde.«
»Samo nemoj opet da počneš da mudruješ o vremenu!« reče Joahim. »Sasvim si me zbunio jutros.«
»Neću, umiri se, sve sam zaboravio«, odgovori Hans Kastorp. »Ceo kompleks. Sad mi glava nije ni najmanje bistra, to je prošlo... Dakle, sad ćemo na čaj.« »Da, a zatim ćemo opet do one klupe od jutros.«
»Drage volje. Ali nadam se da nećemo opet sresti Setembrinija. Danas ne mogu da učestvujem ni u kakvom intelektualnom razgovoru, to ti unapred kažem.«
U trpezariji su se služila sva pića koja za to doba dolaze u obzir. Mis Robinson je opet pila svoj kao krv crveni tej od šipaka, dok je unuka kusala jogurt. Sem toga bilo je mleka, čaja, kafe, čokolade, pa čak i bujona, i gosti, koji su posle obilnog ručka proveli u ležanju dva časa, na sve strane su mazali maslac po debelim kriškama kolača sa suvim grožđem

Hans Kastorp je rekao da mu se donese čaj i u njega je umakao dvopek. Okusio je i malo marmelade. Kolač sa suvim grožđem posmatrao je pažljivo, ali je bukvalno zadrhtao pri pomisli da ga jede. Opet je sedeo na svome mestu u trpezariji sa jednostavno išaranim svodom, u trpezariji sa sedam stolova — po četvrti put. Nešto kasnije, u sedam časova, sedeo je tamo po peti put, i toga puta večeralo se. U međuvremenu, kratkom i bez značaja, odšetali su do one klupe pod stenom, kraj potočića u žlebu — put je sad bio prepun pacijenata, tako da su rođaci morali često da se javljaju — a zatim je opet došlo obavezno ležanje na balkonu, otprilike sat i po, što prođe brzo i šturo. Hans Kastorp se pri tom ježio od zime.
Za večeru se savesno presvukao, a posle toga je, sedeći između mis Robinsonove i nastavnice, pojeo supu od zeleni, dve vrste pečenja sa povrćem, dva parčeta jedne torte u kojoj je bilo svega: pirea od kestena, krema s maslacem, čokolade, marmelade i marcipana, — i najzad vrlo dobar sir sa ražanim hlebom. I opet je tražio da mu se donese boca kulmbaškog piva. Ali kad je popio polovinu svoje velike čaše, njemu postade jasno da treba da legne. U glavi mu je zujalo, trepavice su mu bile kao od olova, srce mu je lupalo kao mali bubanj, i na svoju muku uobrazio je da se lepa Marusja — koja je, nagnuta napred, krila lice rukom sa malim rubinom — smeje baš njemu, iako se svim silama trudio da joj ne da povod za to. Kao izdaleka čuo je da gospođa Šter nešto priča ili tvrdi, što mu se činilo tako ludo da je, zbunjen, počeo da sumnja da li on to dobro čuje ili se reči gospođe Šter možda u njegovoj glavi pretvaraju u besmislice. Ona je izjavila da ume da spravi dvadeset i osam različitih sosova za ribe — imala je hrabrosti da to tvrdi, mada je njen rođeni muž opominjao da to ne govori. »Ne pričaj to!« rekao je on. »Niko ti to neće verovati, a ako ti i poveruje, smatraće da je smešno!« Pa ipak, ona je danas htela da otvoreno kaže i prizna da ume da spravi dvadeset i osam sosova za ribe. Jadnom Hansu Kastorpu se to činilo strašno; on se zgranu, uhvati se rukom za čelo i potpuno zaboravi da sažvaće i proguta zalogaj ražanog hleba sa česterom koji je imao u ustima. I kad se dizao sa stola, još ga je imao u ustima.
Izišli su kroz staklena vrata s leve strane, ona zlokobna vrata što su uvek treskala i koja su vodila pravo u prednji hol. Skoro svi gosti išli su tim putem, jer se ispostavilo da se u taj čas, posle večere, okupljaju u holu i susednim salonima i prave nešto kao društvo. Većina pacijenata stajala je u malim grupama i ćaskala. Za dva zelena stola na rasklapanje igralo se: za jednim domine, za drugim bridž; tu je igrao samo mlad svet, među njima gospodin Albin i Hermina Klefeld. Dalje, u prvom salonu bilo je nekoliko optičkih aparata za razonodu: jedna stereoskopska kutija, kroz čija su se sočiva mogle videti fotografije, na primer, jedan venecijanski gondolijer, krut i beskrvan; zatim, kaleidoskop u obliku durbina, na čije se sočivo stavljalo oko, i dok samo lako pokrećemo jedan točak, pred nama se, u čarobnoj raznolikosti, okreću šarolike zvezde i arabeske: najzad, jedan pokretni doboš u koji su stavljane kinematografske trake i kroz čiji se otvor, sa strane, moglo videti kako se jedan vodeničar tuče sa dimničarem, kako jedan učitelj bije đaka, kako skakuće igrač na konopcu i kako seljak i seljanka igraju valcer. Sa hladnim rukama položenim na kolena, Hans Kastorp je duže vremena gledao u svaki aparat. Malo je zastao i kod stola za bridž, gde je neizlečivi gospodin Albin, spustivši krajeve usana, delio karte sa nemarnim pokretima čoveka iz otmenog sveta. U jednom uglu stajao je doktor Krokovski u živahnom i srdačnom razgovoru sa grupom dama među kojima su se nalazile gospođa Šter, gospođa Iltis i gospođica Levi. Oni što sede za »stolom boljih Rusa« povukli su se u susedni mali salon, koji je od sobe za kartanje bio razdvojen samo zavesama, i tamo su sačinjavali neku intimnu kliku. Sem gospođe Šoša tu su bili: jedan mlitavi gospodin plave brade sa udubljenim grudima i buljavim očima, jedna jako crnomanjasta devojka originalnog i humorističnog tipa sa zlatnim minđušama i zamršene kudrave kose; dalje, doktor Blumenkol, koji im se bio pridružio, i još dva mladića spuštenih ramena. Madam Šoša je imala plavu haljinu sa belom jakom od čipaka. Ona je bila središte svoje grupe i sedela na kanabetu iza okruglog stola, u dnu te male odaje, licem okrenuta prema sobi za kartanje. Hans Kastorp, koji tu nevaspitanu ženu nije mogao da posmatra bez omalovažavanja, mislio je: Ona me podseća na nešto, ali ne bih umeo reći na šta... Jedan dugajlija od nekih trideset godina, sa proređenom kosom, odsvirao je na malom, mrkom klaviru triput jedno za drugim svadbeni marš iz Sna letnje noći, a kad ga neke dame zamoliše, poče da svira taj melodični komad i po četvrti put, pošto ih je jednu za drugom pogledao u oči duboko i ćuteći.
»Je li dozvoljeno upitati za vaše zdravlje, inženjeru?« zapita Setembrini koji je, s rukama u džepovima od pantalona, švrljao između gostiju i sad priđe Hansu Kastorpu. I sad je nosio svoj sivi kaput od čupavog štofa i svetlo karirane pantalone. On se smeškao postavljajući pitanje i Hans Kastorp opet oseti kao da se trezni kad ugleda taj fino i podrugljivo nabran kraj usana, pod izvijenim crnim brkovima. Inače, on je Italijana gledao sa dosta blesastim izrazom, usana opuštenih i zakrvavljenih očiju.
»Ah, to ste vi«, reče. »Gospodin sa jutarnje šetnje, s kim sam se kod one klupe gore... kod potoka... Naravno, odmah sam vas poznao. Hoćete li mi verovati«, nastavi on, mada mu je bilo jasno da ovo nije smeo reći, »da sam vas onda u prvi mah držao za nekog verglaša? To je naravno bila prava besmislica«, dodade primetivši da Setembrinijev pogled dobi neki hladan i ispitivački izraz, »jednom reči, užasna glupost! Čak mi je potpuno nepojmljivo kako sam samo mogao ...«
»Ne uzbuđujte se, ne mari ništa«, odgovori Setembrini pošto je još neko vreme posmatrao mladića ćuteći. »Pa kako ste, dakle, proveli dan — prvi dan vašeg boravka na ovom veselom mestu?«
»Hvala na pitanju, sasvim po propisu«, odgovori Hans Kastorp. »Pretežno u »horizontalnom položaju«, kako to vi volite da kažete.«
Setembrini se nasmeja.
»Možda sam se u nekoj prilici i tako izrazio«, reče. »Pa, nalazite li da je zabavan ovaj način života?«
»Zabavan i dosadan, kako se uzme«, odgovori Hans Kastorp. »Znate, ponekad je to teško razlikovati. Nije mi bilo nimalo dosadno — ovde kod vas je suviše živosti za to. Čovek čuje i vidi toliko mnogo novih i čudnih stvari... Pa ipak, s druge strane, čini mi se da nisam ovde tek jedan dan, već duže vremena, — upravo kao da sam ovde već postao stariji i pametniji, tako mi se čini.«
»I pametniji?« reče Setembrini i podiže obrve. »Dozvolite mi da vas zapitam: a koliko vam je godina?«
Ali gle, Hans Kastorp to nije umeo reći! U ovom trenutku, on nije znao koliko mu je godina uprkos žestokog, pa i očajnog napora da se toga seti. Da bi dobio u vremenu, on sačeka da mu se ponovi pitanje i reče tada:
»Meni... koliko je? Meni je, naravno, dvadeset i četvrta. Uskoro ću da napunim dvadeset i četiri. Izvinite, umoran sam«, reče on. »Upravo, umor i nije pogodan izraz za moje stanje. Je li vam poznato ono stanje kad čovek sanja i zna da sanja, i hteo bi da se probudi a ne može. E baš tako je sad meni. Ja svakako imam vatru, drukčije to nikako ne bih mogao objasniti. Hoćete li mi verovati da su mi noge hladne do kolena? Ako se tako može reći, jer kolena, naravno, više nisu noge, — izvinite, ja sam sasvim smušen, a to uostalom i nije nikakvo čudo kad vam neko još u ranu zoru zviždi iz ... iz pneumotoraksa, a posle toga slušate šta govori onaj gospodin Albin, i to u horizontalnom položaju. Zamislite, meni se neprestano čini da ne smem sasvim da verujem svojim čulima, i pravo da vam kažem, to mi još više smeta nego vatra u obrazima i hladne noge. Recite mi otvoreno: smatrate li vi da je moguće da gospođa Šter ume da spravi dvadeset i osam sosova za ribu? Ne mislim da ih ona zaista ume da napravi — smatram da je to isključeno — nego da li je ona zaista maločas za stolom to tvrdila, ili ja to samo uobražavam, — samo bih to hteo da znam.«
Setembrini ga pogleda. Izgledalo je da ga ne sluša. Opet se »zagledao« u jednu tačku, oči mu dobiše ukočen izraz, kao u slepca, i kao jutros, opet reče triput »eh, eh, eh« i »gle, gle, gle« — sa zamišljeno-podrugljivim izrazom i odsečno.
»Dvadeset i četiri, rekoste?« upita zatim.
»Ne, dvadeset i osam«, reče Hans Kastorp. »Dvadeset i osam sosova za ribu! Ne sosova uopšte, već specijalno sosova za ribu, to je ono što je fantastično.«
»Inženjeru!« reče Setembrini ljutito, u tonu opomene. »Priberite se i ostavite me na miru sa tim ženskim glupostima. O tome ništa ne znam i ništa neću da znam... U dvadeset i četvrtoj, rekoste? Hm ... dopustite mi još jedno pitanje ili, ako hoćete, jedan nemerodavan predlog. Pošto vam boravak ovde izgleda ne prija, pošto se kod nas ne osećate dobro ni telesno ni, ako me sve ne vara, duševno — kako bi bilo da se odreknete da ovde postanete stariji, ukratko, da se još noćas spakujete i sutra izjutra klisnete prvim vozom?«
»Mislite da treba da otputujem?« upita Hans Kastorp. »Pa tek što sam stigao? Ah ne, kako mogu da sudim tek po prvom danu!«
Kod tih reči on slučajno pogleda u susednu sobu i ugleda tamo gospođu Šoša s lica, vide njene bademaste oči i široke jagodice. Ama na šta, pomisli on, na šta me samo podseća? Ali njegova umorna glava, uprkos izvesnog naprezanja, nije mogla da odgovori na to pitanje.
»Naravno, nije mi tako lako da se ovde kod vas aklimatiziram«, nastavi on, »to se moglo i očekivati, ali zbog toga odmah baciti pušku u trnjak, samo zato što ću možda nekoliko dana biti malo smušen i vreo, toga bih morao da se stidim, smatrao bih da sam prava kukavica, a zatim, to bi bilo protiv svakog razuma, — ne, pa kažite sami...«
On je najednom govorio vrlo ubedljivo, uzbuđeno mrdao ramenima, i izgledalo je da želi da nagovori Italijana da svoj predlog zvanično povuče. »Svaka čast razumu«, odgovori Setembrini.
»Svaka čast, uostalom, i hrabrosti. Što vi rekoste sasvim je umesno, teško da bi se tome što ubedljivo moglo prigovoriti. Uostalom, video sam zaista vrlo lepe primere aklimatizacije. Bila je tako ovde, prošle godine, gospođica Knajfer, Otilija Knajfer, iz odlične kuće, kći jednog visokog državnog činovnika. Ona je provela ovde neku godinu i po dana i tako se bila navikla na ovaj život da čak ni onda kad joj se zdravlje potpuno oporavilo — jer i to se događa, ponekad čovek ovde i ozdravi — nije htela da ode ni po koju cenu. Molila je i preklinjala savetnika da još ostane; ona, govorila je, ne može i ne želi da se vrati kući, ovo je njena kuća, ovde je ona srećna. Ali kako je bila velika navala a njima potrebna njena soba, njeno preklinjanje bilo je uzalud, i ostali su pri tome da je kao zdravu vrate kući. Otilija tada dobi veliku vatru, krivulja njene temperature žestoko skoči. Ali su njenu prevaru otkrili kad su običan termometar zamenili »nemom sestrom«. Vi još ne znate šta je to. To je termometar bez skale, lekar ga čita na taj način što stavi meru uz živin stub i tako kontroliše temperaturu. Otilija je, gospodine moj, imala 36,9, Otilija uopšte nije imala temperaturu. Onda se ona kupala u jezeru — tada je bio početak maja, noću je bilo mrazeva, jezero nije baš bilo pod ledom, imalo je, tačno govoreći, nekoliko stepeni nad nulom. Ostala je prilično u vodi, samo da bi štogod navukla na sebe, — a rezultat? Bila je i ostala zdrava. Otišla je ispunjena bolom i očajanjem, neosetljiva za utešne reči svojih roditelja. »Šta da radim dole? Šta ću ja dole?« ponavljala je. »Ovde je moj zavičaj.« Ne znam šta je posle bilo s njom... Ali meni se čini da me ne slušate, inženjeru? Ako se sasvim ne varam, vi se jedva držite na nogama. Potporučniče, evo vam vašeg rođaka!« obrati se on Joahimu koji im baš tada pristupi. »Odvedite ga u postelju. On sjedinjuje razum sa hrabrošću, ali je večeras nešto posustao.«
»Ne, zbilja, sve sam razumeo!« tvrdio je Hans Kastorp. »Nema sestra je dakle samo živin stub, bez ikakve skale i cifara, — vidite, potpuno sam shvatio.« Ali se zatim sa Joahimom ipak odvezao liftom na sprat, zajedno sa više drugih pacijenata: za večeras, društvu i zabavi bio je kraj, ljudi su se razilazili i odlazili na terase i balkone radi obaveznog večernjeg odmaranja. Hans Kastorp pođe sa Joahimom u njegovu sobu. Pod u hodniku, pokriven zastiračem, blago se povijao pod njegovim nogama, ali mu to nije suviše smetalo. On sede u Joahimovu veliku naslonjaču, prekrivenu tkaninom s cvetićima — takva stolica nalazila se i u njegovoj sobi — i zapali Mariju Mančini. Imala je ukus na tutkalo, na ugalj i drugo što, samo ne ukus kakav bi trebalo da ima; ali on ipak produži da je puši, dok je posmatrao Joahima kako se priprema za obavezno odmaranje: Joahim obuče svoju domaću bluzu, sličnu litevki, preko nje jedan stari ogrtač, pa onda iziđe na balkon sa lampicom sa noćnog stočića i ruskom gramatikom, gde uključi lampicu u kontakt i, ispruživši se na stolici za odmaranje, sa termometrom u ustima, poče sa čudnom spretnošću da se uvija u dva ćebeta od kamilje dlake, koja su bila prebačena preko stolice. Sa iskrenim divljenjem gledao je Hans Kastorp kako on to vešto izvodi. On je prvo prebacio preko sebe ćebad, jedno, pa drugo, najpre sleva po dužini, do pod miške, zatim od dole, preko nogu i najzad zdesna, tako da je na kraju sačinjavao savršeno skladan i gladak paket iz koga su se pomaljali samo glava, ramena i ruke.

»Ti to umeš odlično«. reče Hans Kastorp.
»To čini vežba«, odgovori Joahim, držeći termometar zubima dok je govorio. »I ti ćeš to naučiti. Sutra moramo bezuslovno da kupimo ćebad za tebe. Moći ćeš već da ih upotrebiš kad se vratiš, a ovde, kod nas, ona su neophodna, pogotovu pošto ti nemaš vreću od krzna.«
»Ali ja ne nameravam da noću ležim na balkonu«, izjavi Hans Kastorp. »To neću da činim, odmah ti kažem. Bilo bi suviše čudno. Sve ima svojih granica. Najzad, na neki način treba da istaknem da sam ja ovde kod vas samo gost. Posedeću kod tebe još malo i pušiću cigaru, kao što i priliči. Ima odvratan ukus, ali ja znam da je dobra, i tim se danas moram zadovoljiti. Sad će tek devet sati, — naravno, nema još ni devet, na žalost. Ali kad bude pola deset, onda je već vreme kad normalan čovek uglavnom može da ide na spavanje.«
Jeza ga prođe telom — jednom, pa onda više puta jedno za drugim. Hans Kastorp skoči i otrča do zidnog termometra, kao da treba da ga uhvati in flagranti. Po Reomiru, u sobi je bilo devet stepeni. On uhvati rukom radijator, i vide da je hladan. Promrmlja nekoliko nerazgovetnih reči koje su otprilike značile da, iako smo u avgustu, ipak je sramota što nije založeno, jer nije važno u kom smo mesecu, već kakva je temperatura, a ona je takva da on drhti kao pas na zimi. Ali lice mu je gorelo. On opet sede, pa još jednom ustade, mrmljajući zamoli da uzme s kreveta Joahimov pokrivač, ponovo sede u stolicu i prebaci ga preko gornjeg dela tela. Tako je sedeo, vreo i drhteći, i mučio se pušeći cigaru odvratnog ukusa. Spopade ga osećanje neke velike bede i jada; činilo mu se kao da se nikad u životu nije osećao tako jadno. »Ovo je zbilja jad!« mrmljao je. Ali u isto vreme najednom se javi jedno sasvim čudno raspusno osećanje radosti i nade, i kad ga je osetio, ostao je i dalje u stolici, samo da bi sačekao neće li se opet povratiti. Ali ono se ne povrati; ostade samo jad. I tako on najzad ustade, baci Joahimov pokrivač opet na krevet, promrmlja iskrivljenim ustima nešto kao »Laku noć! i »Nemoj da se smrzneš!« i »Za doručak ćeš doći po mene«, i povodeći se pređe kroz hodnik u svoju sobu.
Dok se svlačio pevušio je, ali ne od radosti. Mehanički i gotovo nesvesno vršio je male pokrete i dužnosti koje obavlja kulturan čovek pred spavanje, iz flakona je sasuo u čašu svetlocrvenu vodicu za zube i pažljivo isprao usta, oprao ruke svojim dobrim i blagim sapunom koji miriše na ljubičicu i obukao dugačku batistenu košulju, na čijem su gornjem džepu bila izvezena slova X. K. Zatim leže i ugasi svetlost, i baci svoju vrelu, smušenu glavu na jastuk na kome je umrla Amerikanka.
Očekivao je kao sasvim sigurno da će odmah utonuti u san, ali se pokazalo da se prevario, i njegovi kapci, koje je do maločas jedva držao, sad nikako nisu hteli da ostanu sklopljeni, već su se otvarali, nemirno podrhtavajući, čim bi ih spustio. Ovo nije moje uobičajeno vreme za spavanje, govorio je sebi a zatim, svakako i da je preko dana suviše ležao. A povrh svega, neko je napolju lupao ćilim — što je naravno bilo malo verovatno i što u stvari nikako i nije bio slučaj; već se pokazalo da on to čuje lupanje svoga srca, čuje van sebe i kao da dolazi spolja, baš kao da se negde napolju lupa ćilim trskom.
U sobi nije bilo još sasvim mračno: kroz otvorena balkonska vrata u sobu je dopirala slaba svetlost od lampica napolju, sa balkona kod Joahima i kod bračnog para sa stola loših Rusa. I dok je Hans Kastorp ležao na leđima, žmirkajući kapcima, najednom se opet seti onog utiska, jednog jedinog od celog dana, onog zapažanja koje je načinio i koje je iz straha i delikatnosti pokušao odmah da zaboravi. Bio je to izraz koji je dobilo Joahimovo lice kad se povela reč o Marusji i njenim telesnim osobinama, — kako je sasvim čudno i jadno iskrivio usta, a njegovi. preplanuli obrazi dobili blede mrlje. Hans Kastorp je razumeo šta to znači, razumeo i prozreo na jedan nov, podroban i intiman način, tako da je trska udvostručila svoje lupanje i po brzini i po jačini, i bezmalo zaglušila zvuke večernjeg koncerta u »Mestu« — jer u onom hotelu dole opet je svirala muzika: neukusna operetska melodija simetričnog sklopa dopirala je do njega kroz noć, i Hans Kastorp je uz zvuke zviždao šapatom (jer može se i šapatom zviždati), dok je pod perjanim pokrivačem svojim hladnim nogama udarao takt.
To, naravno, nije bio najpodesniji način da se zaspi, i Hans Kastorp nije uostalom ni osećao nikakvu želju za tim. Otkako je na tako nov i živ način razumeo zašto je Joahim prebledeo, svet mu se činio kao nov, i u dnu srca opet ga taknu ono osećanje raspusne radosti i nade. Uostalom, on je očekivao još nešto, ne pitajući se tačno šta. Ali kad ču kako su susedi sleva i zdesna završili obavezno večernje odmaranje i otišli u svoje sobe, da bi horizontalni položaj napolju zamenili istim takvim položajem unutra, on pred samim sobom izrazi uverenje da će varvarski bračni par spavati u miru. Mogu mirno da zaspim, pomisli. Oni će večeras da miruju, to očekujem kao sasvim sigurno! Ali oni to nisu učinili, a Hans Kastorp to nije iskreno ni mislio, štaviše, da kažemo istinu, on lično i sa svoje strane ne bi čak ni razumeo da su večeras ostali mirni. Pa ipak, on se neizmerno čudio onome što je čuo, i izbacivao je neke mukle uzvike. »Nečuveno!« uzviknu bez glasa. »To je fantastično! Ko bi mogao i pomisliti!« A za to vreme je i dalje, šapćući usnama, pratio melodiju one operete koja je uporno dopirala do njega.
Kasnije dođe san. Ali sa snom dođoše i čudnovata snoviđenja, još čudnovatija nego u prvoj noći, od kojih se često trzao sa užasom ili kao gonjen kakvom nejasnom idejom. Sanjao je: kao vidi on savetnika Berensa kako se, savijenih kolena i krutih, opuštenih ruku, šeta po stazama vrta, podešavajući svoje duge i čisto tužne korake prema nekoj dalekoj muzici marša. Kad je savetnik stao ispred Hansa Kastorpa, nosio je naočare sa debelim okruglim staklima i trabunjao koješta. »Civil, naravno«, reče, pa ne pitajući za dozvolu, on kažiprstom i prstom svoje ogromne ruke spusti očni kapak Hansa Kastorpa. »Uvaženi civil, odmah sam zapazio. Ali ne bez dara, ni najmanje bez dara za povišeno sagorevanje. Ne bi tvrdičio sa godinicama, hitrim godinicama ove naše službe ovde. A sad, hopla, gospodo, i krećite na promenadu!« uzviknu stavljajući oba svoja ogromna kažiprsta u usta i zviždeći kroz njih tako čudno i prijatno, da sa različitih strana, i u smanjenom obliku, kroz vazduh doleteše nastavnica i mis Robinson i spustiše se, jedna desno druga levo, na njegova ramena, kao što u trpezariji sede desno i levo od Hansa Kastorpa. Sa njima, savetnik ode sve skakućući, pri čemu je zavlačio servijetu ispod naočara da bi obrisao oči, — nije se znalo šta je brisao, znoj ili suze.
Tada mu se u snu učini kao da se nalazi u školskom dvorištu, u kome je tolike godine provodio odmor između časova, i kao da upravo hoće da uzajmi olovku gospođe Šoša, koja je takođe bila prisutna. Ona mu dade crvenu pisaljku, već upola istrošenu, sa srebrnom čaurom, opomenuvši Hansa Kastorpa prijatno promuklim glasom da joj je posle časa svakako vrati, i kad ga pogleda svojim bademastim plavosivozelenim očima iznad širokih jagodica, on se silom trže iz sna, jer se tog trenutka setio na što ga upravo i na koga ona tako živo podseća, i hteo je to da zapamti. On ovo saznanje hitro skloni na sigurno mesto, za sutra, jer oseti da ga opet hvata san i da opet počinje da sanja, i uskoro je kao bio prinuđen da beži od doktora Krokovskog, koji ga je jurio da bi nad njim izvršio operaciju duše, što je Hansa Kastorpa ispunjavalo ludim, upravo bezumnim strahom. On je bežao od doktora kao da su mu noge vezane duž staklenih pregrada kroz balkonske lođe, uz opasnost po život skoči u vrt, u nevolji pokuša čak da se uspuže uz crvenomrku motku za zastavu, i sav u znoju probudi se u trenutku kad ga je progonitelj uhvatio za nogavicu.
Ali jedva se bio malo umirio i opet zaspao, kad se događaji počeše ovako da razvijaju: kao muči se on da leđima odgurne Setembrinija, koji je stajao i smeškao se fino, suvo i podrugljivo, ispod gustih crnih brkova, tamo gde se oni uzdižu u lepom zavoju, i baš taj osmejak je smetao Hansu Kastorpu i on ga je osećao kao uvredu. »Vi smetate!« ču sebe kako glasno kaže. »Odlazite! Vi ste samo verglaš, i vi ovde smetate!« Ali se Setembrini nije dao oterati, i Hans Kastorp je stajao tako i razmišljao šta da radi, kad sasvim iznenada dođe na sjajnu ideju šta je vreme: ništa drugo do prosto »nema sestra«, živin stub bez ikakve skale, za one koji hoće da podvaljuju, — posle čega se probudi, čvrsto rešen da svome rođaku Joahimu sutra saošpti ovaj pronalazak.
U takvim doživljajima i otkrićima prođe noć, i Hermina Klefeld, kao i gospodin Albin i kapetan Miklošić, koji je u svojim čeljustima nosio gospođu Šter i koga je državni tužilac Paravan probo kopljem, igrali su u tim snovima svoje zamršeneuloge. Jedan san, pak, Hans Kastorp je sanjao čak dvaput te noći — poslednji put pred samu zoru. Kao on sedi u trpezariji za sedam stolova, kad staklena vrata lupiše uz veliki tresak i unutra uđe gospođa Šoša, u belom sviteru, jedna joj ruka u džepu, druga za potiljkom. Ali umesto da ode za »sto boljih Rusa«, ova nevaspitana žena pođe bez šuma ka Hansu Kastorpu i ćuteći mu pruži ruku da je poljubi, — ali mu ne pruži ruku obično već okrete dlan, i Hans Kastorp je poljubi u ruku, u tu neplemenitu, malo široku ruku, sa kratkim prstima i hrapavom kožom kraj noktiju. Opet ga od glave do pete prođe ono osećanje puste slasti, koje ga je obuzelo kad se probe radi osetio oslobođen pritiska časti i kad je uživao u bezmernim preimućstvima sramote — eto, to je opet osetio, samo beskrajno jače.