22.04.2020.

Crichton Michael, Andromedin soj ( 23. Topeka, 24. Procenjivanje, 25 Vilis )




23. Topeka



         Prostorija je bila ogromna, velika kao fudbalsko igralište. Bila je oskudno nameštena: samo nekoliko stolova raštrkanih naokolo. U prostoriji su odjekivali glasovi kada su se tehniĉari dozivali da bi odredili položaj delova srušenog aviona. Istražna ekipa rekonstruisala je olupinu »Fantoma« u ovoj sali, raspoređujući bezobliĉne delove zgužvanog metala u isti položaj u kojem su bili nađeni na pesku.
         Tek tada je moglo da poĉne intenzivno ispitivanje.
       
     Major Manĉek, umoran, podbulih oĉiju i sa šoljicom kafe u ruci stajao je u jednom uglu i posmatrao. Ĉinilo mu se da u ovoj sceni ima neĉeg surealistiĉkog: desetak ljudi u dugaĉkoj beloj sali u Topeki rekonstruisalo je udes.

      Jedan biohemiĉar mu priđe noseći prozraĉnu plastiĉnu vrećicu. On protrese sadržaj Manĉeku ispred nosa.

–Ovo je upravo stiglo iz laboratorije.
–Šta je to?
–Nikad nećete pogoditi. –Ĉovekove oĉi uzbuđeno su blistale.

      U redu, pomisli Manĉek razdraženo, nikad neću pogoditi. –Šta je to?
   
      –Jedan depolimerizovani polimer –odgovori biohemiĉar zadovoljno cokćući jezikom. –Upravo stiglo iz laboratorije.

        –Kakav polimer?

        Polimer je samoponavljajući molekul, nastao spajanjem hiljada istih jedinica, kao slog domina. Većina plastiĉnih materijala –najlon, rajon, biljna celuloza, pa ĉak i glikogen u ljudskom telu –su polimeri.
      Polimer plastike od koje je naĉinjena cev za dovod vazduha u »Fantomu«. Maska za lice pilota. To smo i mislili.
         Manĉek se namršti. Obazrivo se zagledao u trošni crni prah u vrećici.
       
        –Plastika?
      –Da. Jedan depolimerizovani polimer. Razložen. Ali to nije posledica vibracija. To je biohemijski efekat, ĉisto organski.

      Polako, Manĉek poĉe da shvata. –Mislite da je nešto razorilo plastiku?
        –Pa, moglo bi se reći –odgovori biohemiĉar. –To je pojednostavljivanje, naravno, ali...
         –Šta ju je razorilo?
          Biohemiĉar slegnu ramenima. –Neka hemijska reakcija. To je mogla da uĉini kiselina, ili visoka temperatura, ili...
       –Ili?
          –Mikroorganizam, pretpostavljam. Ako postoji neki koji jede plastiku. Ukoliko razumete šta hoću da kaţem.
           –Mislim da vas razumem –odgovori Manĉek.

       Izišao je iz sale i otišao do teleprintera, koji se nalazio u drugom delu zgrade. Ispisao je poruku za grupu »Grĉka vatra« i dao je tehniĉaru da je otpremi. Dok je ĉekao, upita: –Da li je stigao kakav odgovor?
   
         –Odgovor, gospodine? –upita tehniĉar.
        –Od »Grĉke vatre« –objasni Manĉek. Bilo mu je neshvatljivo da još niko nije reagovao na vest o udesu »Fantoma«. Toliko je oĉigledno da su ta dva događaja u vezi...
       –»Grĉke vatre«, gospodine? –upita tehniĉar.
      Manĉek protrlja oĉi. Bio je umoran: moraće da povede raĉuna i drži jezik za zubima.
        –Zaboravite to –uzvrati on.




       Posle razgovora s Piterom Džeksonom, Hol je posetio Bartona. Ovaj je bio u sobi za autopsije i pregledavao uzorke uzete dan ranije.
         – Našli ste nešto? –upita Hol.
        Barton se odmaĉe od mikroskopa i uzdahnu. –Ne, ništa.
         –Stalno razmišljam o ludilu –reĉe Hol. –Razgovor s Džeksonom podsetio me je na to. Veliki broj ljudi u tom mestu poludeo je tokom veĉeri... ili je bar zastranio i zapao u samoubilaĉku psihozu. Mnogi od tih ljudi bili su stari.
       Barton se namršti. –Pa šta?
     –Stari ljudi –objasni Hol –sliĉni su Džeksonu. Oni imaju mnogo nedaća. Tela im propadaju na mnogo naĉina. Pluća su slaba. Srce je slabo. Jetra je oštećena. Krvni sudovi su zakreĉeni.
       –I to menja proces oboljenja?
       –Možda. Stalno se pitam zbog ĉega neka osoba naprasno poludi.
        Barton odmahnu glavom.
          –Ima tu još nešto –nastavi Hol. –Džekson se seća da je ĉuo kako jedna žrtva neposredno pre smrti uzvikuje: »Oh, bože, moja glava«.
        Barton je zurio u prazno. –Neposredno pre smrti?
       –Neposredno.
       –Mislite na krvarenje?
         Hol klimnu glavom. –To je logiĉno –reĉe on. –Vredi bar proveriti.
         Ako je Andromedin soj iz nekog razloga prouzrokovao krvarenje u mozgu, to je moglo dovesti do naglih, neubiĉajenih duševnih poremećaja.
        –Ali mi već znamo da organizam ubija zgrušavanjem ...
         –Da –prekide ga Hol –kod većine ljudi. Ne kod svih. Neki prežive, a neki polude.
        Barton klimnu glavom, iznenada uzbuđen. Ako, pretpostavimo, organizam deluje tako što izaziva oštećenja krvnih sudova, ona bi prouzrokovala zgrušavanje. Kad god se zid krvnog suda pocepa, iseĉe ili sagori –poĉinje zgrušavanje. Prvo bi se trombociti sjatili oko povređenog mesta štiteći ga, spreĉavajući gubitak krvi. Onda bi se prikupila crvena krvna zrnca. Zatim bi fibrinska mreža povezala sve elemente zajedno. I, najzad, zgrušana krv postala bi ĉvrsta i tvrda.
         To je bio normalni redosled.
        Ali ako je oštećenje bilo šire, ako je poĉinjalo u plućima i produţavalo se ...
         –Pitam se –reĉe Hol –da li to naš mikroorganizam napada zapravo zidove krvnih sudova. Ako je tako, dolazi do zgrušavanja. Ali ako je zgrušavanje kod izvesnih osoba spreĉeno, onda mikroorganizam može da razjeda dalje i da kod tih ljudi izazove krvarenje.
        –I ludilo –dodade Barton, zirkajući kroz stakla s uzorcima. Našao je tri s uzorcima iz mozga i pregledao ih.
         Patološke promene bile su oĉigledne. U unutrašnjem sloju cerebralnih sudova nalazile su male zelene naslage. Barton nije sumnjao da bi se pod jaĉim uvećanjem ispostavilo da su heksagonalnog oblika.
        Žurno je pregledao ostala stakla s krvnim sudovima iz pluća, jetre i slezine. U nekoliko navrata otkrio je zelene taĉke na zidovima sudova, ali nigde u tolikoj koliĉini kao u moždanim sudovima.
        Oĉigledno, Andromedinsoj pokazivao je sklonost ka cerebralnoj vaskulaturi. Bilo je nemoguće odgovoriti zašto, ali znalo se da su krvni sudovi u mozgu neobiĉni iz više razloga. Na primer, u okolnostima pod kojima se normalni krvni sudovi šire ili skupljaju –na primer, na velikoj hladnoći ili prilikom telesnog napora –moždana vaskulatura se ne menja nego održava ujednaĉeno stalno snabdevanje mozga krvlju.
        Prilikom telesnog napora, priliv krvi u mišić može se povećati pet do dvadeset puta. Ali mozak uvek ima ujednaĉen priliv –bez obzira da li njegov vlasnik polaže ispit ili drema, cepa drva ili gleda televiziju. Mozak prima istu koliĉinu krvi svakog minuta, sata i dana.
         Nauĉnici nisu znali razlog ovome, ni taĉan sistem autoregulacije krvnih sudova u mozgu. Ali fenomen je bio poznat, i na moždane krvne sudove gledalo se kao na poseban sluĉaj među telesnim arterijama i venama, po neĉemu jasno razliĉit.
        A sada su otkrili mikroorganizam koji je prvenstveno njih razarao.
       Ali kada je o tome bolje razmislio, Bartonu se dejstvo Andromedinog soja nije uĉinilo tako neobiĉno. Na primer, sifilis prouzrokuje zapaljenje aorte, veoma specifiĉnu ĉudnu reakciju. Shistosomijaza, jedna infekcija izazvana parazitima, pokazuje tendenciju da napada krvne sudove u bešici i u crevima –zavisno od vrste.Dakle, takva specifiĉnost nije bila nemoguća.
      – Ali tu postoji još jedan problem –reĉe Barton. –Kod većine ljudi zgrušavanje poĉinje u plućima. Mi to znamo. Verovatno, tamo poĉinje i uništavanje krvnih sudova. Kakva je razlika.
      On ućuta.
        Setio se pacova kojima je dao antikoagulans. Onih koji su uprkos svemu uginuli, ali je Barton propustio da ih secira.
      –Gospode!
       Izvukao je jednog pacova iz hladnjaĉe i rasekao ga: krvario je. Žurno, rasekao je glavu, oslobađajući mozak. Ovde je našao mnogo krvi, koja se širila preko sive površine mozga.
       –Eto vam –reĉe Hol.
       –Ako je životinja normalna, ona umire od zgrušavanja koje poĉinje u plućima. Ali ako je koagulacija spreĉena, onda mikroorganizam nagriza krvne sudove u mozgu i nastupa krvarenje.
       –I ludilo.
        –Da. –Barton je sada bio veoma uzbuđen. –A koagulacija moţže biti spreĉena svakim poremećajem krvne slike. Ili manjkom vitamina K. Sindromom loše apsorpcije. Lošim funkcionisanjem jetre. Oslabljenom sintezom proteina. I usled desetak drugih uzroka.
       –A svi onise ĉešće sreću kod starih osoba –dopuni Hol.
        –Ima li Džekson neku od tih tegoba?
        Holu je trebalo dugo da odgovori. Napokon reĉe: –Ne. Jetra mu je obolela, ali ne ozbiljno.
        Barton uzdahnu. –Onda smo opet na poĉetku.
       –Ne sasvim. Jer i Dţžekson i beba su preživeli. Kod njih nije bilo krvarenja, bar koliko mi znamo. Ostali su netaknuti. Sasvim netaknuti.
      –A to znaĉi?
        –To znaĉi da je nešto spreĉilo primarni proces... drugim reĉima, prodor mikroorganizma u krvne sudove u telu. Andromedin mikroorganizam nije dospeo u pluća ni u mozak. Nije dospeo nikud.
       – Ali zašto?
     –  Znaćemo to –reĉe Hol –kad utvrdimo šta jedan šezdeset devetogodišnji ĉiraš koji pije patoku ima zajedniĉko s dvomeseĉnom bebom.
        –Izgledaju kao sušta suprotnost jedno drugom –primeti Barton.
        –Izgledaju, je li? –reĉe Hol. Proći će sati pre nego što uvidi da mu je Barton dao rešenje zagonetke –ali bezvredno rešenje.


24.Procenjivanje


       Ser Vinston Ĉerĉil jednom je rekao da »istinska genijalnost leži u sposobnosti za procenu neizvesnih, opasnih i protivreĉnih informacija«. U »Grĉkoj vatri« bilo je ĉudno to što je, uprkos fantastiĉnim mogućnostima pojedinih svojih ĉlanova, grupa u celini u nekoliko mahova pogrešno protumaĉila podatke.
        Ĉovek mora da se seti Montenjove opore primedbe: »Ljudi pod pritiskom lude i zaluđuju sami sebe«. Bez sumnje ekipa »Grĉka vatra« bila je izložena pritiscima s mnogo strana, ali ona je takođe bila spremna da ĉini greške. Nauĉnici su ĉak prorekli da bi se to moglo desiti.
        Ono što nauĉnici nisu predvideli bile su zapanjujuće razmere grešaka »Grĉke vatre«. Oni nisu oĉekivali da će završna greška biti kombinacija tuceta malih tragova koje je ekipa propustila i šake kljuĉnih ĉinjenica koje je ispustila.
         Grupa je bolovala od slepila koje je Stoun kasnije opisao na ovaj naĉin: –Bili smo orijentisani problemom. Sve što smo preduzimali i mislili bilo je usmereno ka nalaženju rešenja, leka za Andromedin soj. I, razume se, bili smo usredsređeni na događaje koji su se odigrali u Pidmontu. Smatrali smo: ako ne nađemo rešenje, nikakvog rešenja neće biti i ĉitav svet će na kraju proći kao Pidmont. Sporo smo se oslobađali takvih zabluda.
          Greška je poĉela da dobija ogromne razmere prilikom ispitivanja kultura.
         Stoun i Livit uzeli su iz kapsule na hiljade kultura. One su gajene u najrazliĉitijim atmosferskim i temperaturnim uslovima, pod razliĉitim pritiscima. Rezultate toga mogao je da analizira samo kompjuter.
         Koristeći program RAZVOJ TRANSMATRICA, kompjuter je ispisivao ne ishode svih mogućih kombinacija razvoja nego samo znaĉajne pozitivne i
negativne rezultate. To je ĉinio pošto bi izmerio težinu svake Petrijeve posude i eventualni razvoj ispitao svojim fotoelektriĉnim okom.
        Kada su Stoun i Livit poĉeli da ispituju rezultate, otkrili su nekoliko upadljivih opštih pravaca. Njihov prvi zakljuĉak bio je da podloga za razvoj kulture uopšte nije vaţžna: organizam je podjednako dobro rastao na šećeru, krvi, ĉokoladi, ĉistom agaru ili staklu.



OZNAKA KULTURE:     779.223.187 OZNAKA ATMOSFERE:223
ANDROMEDA                                     OZNAKA OSVETLJENJA: L87
OZNAKA PODLOGE: 779                  ULJ/JAKO
                                                               KONAĈNI  ISPIS  SKANERA


       Primer jednog skanerskog ispisa iz fotoelektriĉnog oka koje je ispitivalo sve podloge za rast. U kružnoj Petrijevoj posudi kompjuter je opazio prisustvo dve zasebne kolonije. Kolonije su »oĉitavane« u segmentima od 2 mm2i po gustim gradirane na skali od jedan do devet.
     Od presudnog znaĉaja bili su gasovi koji su okruživali posude, kao i svetlost.
      Ultraljubiĉasti zraci podsticali su razvoj u svim uslovima. Totalni mrak i do izvesnog stepena infracrvena svetlost koĉili su razvoj.
      Kiseonik je koĉio razvoj u svim uslovima, a ugljen-dioksid ga je podsticao. Azot nije imao uticaja.
       Prema tome, najbolji razvoj bio je postignut u atmosferi sa stopostotnim sadrţžajem ugljen-dioksida, osvetljenoj ultraljubiĉastim zracima. Najslabiji razvoj zabeležen je u ĉistom kiseoniku i potpunom mraku.
       –Šta mislite o ovome? –upita Stoun.
       –Liĉi na sistem za potpunu konverziju –odgovori Livit.
       –Pitam se –uzvrati Stoun.
        Dao je kompjuteru koordinate za zatvoreni sistem razvoja. Zatvoreni sistemi razvoja služili su za prouĉavanje bakterijskog metabolizma merenjem apsorbovanih gasova i hranljivih supstanci, kao i izluĉenih otpadnih produkata. Bili su potpuno izolovani i sadržavali su sve što im je potrebno. Jedna biljka, na primer, u takvom sistemu će konzumirati ugljen-dioksid a ispuštati kiseonik i vodu.
         Kada im je kompjuter predoĉio proraĉun za zatvoreni sistem, otkrili su nešto izuzetno: organizam nije ništa izdvajao. U periodu inkubacije u atmosferi bogatoj ugljen-dioksidom i pod ultraljubiĉastim zracima stalno je rastao dok ne bi konzumirao sav ugljen-dioksid. Rast je tada prestajao. Nije bilo izbacivanja nikakvog gasa niti otpadnih proizvoda.
       Nisu postojali otpadni proizvodi.
      –Izuzetna efikasnost –zakljuĉi Stoun.
      –To se moglo oĉekivati –reĉe Livit.
       Bio je to organizam krajnje adaptiran na svoju sredinu. Konzumirao je sve –nije odbacivao ništa. Savršeno za jalovu egzistenciju u kosmosu. Sekund-dva Stoun je razmišljao o tome, a onda ga je nešto prosto porazilo. I Livita je porazilo u isto vreme.
     –Bože blagi!
       Livit se već mašio telefona.
      – Dajte Robertsona –naredio je. –Dajte ga odmah.
       – Neverovatno –reĉe Stoun tiho. –Nema otpadnih proizvoda. Nije mu potrebna hranljiva podloga. Može da raste u prisustvu ugljenika, kiseonika isunĉeve svetlosti. I ništa više.
      –Nadam se da nismo zakasnili –dopuni Livit, nestrpljivo gledajući ekran na komandnoj tabli kompjutera.
       Stoun klimnu glavom. –Ako ovaj organizam zbilja pretvara materiju u energiju i energiju u materiju –direktno –onda funkcioniše kao mali reaktor.
       –A jedna atomska eksplozija...
        –Nezamislivo –reĉe Stoun –prosto nezamislivo.
        Ekran ožive; na njemu su videli Robertsona, umornog izgleda, kako puši cigaretu.
      –Džeremi, morate mi dati vremena. Nisam uspeo da se probijem do...
     –Ĉujte –reĉe Stoun –želim da uredite da Direktiva 7-12 ne bude sprovedena. To je izuzetno važno: nikakva atomska bomba ne sme da eksplodira u okolini organizma. Doslovce, to je poslednja stvar na svetu koju smemo da uĉinimo.
       U kratkim crtama objasnio je šta je otkrio.
       Robertson zviznu. –Na taj naĉin bismo samo obezbedili fantastiĉno bogatu hranljivu sredinu.
       –Tako je –uzvrati Stoun.
        Problem bogate hranljive podloge zadavao je ĉlanovima ekipe »Grĉka vatra« posebnu muku. Zna se, na primer, da u normalnoj sredini postoje mehanizmi kontrole i ravnoteže. Oni uspevaju da zaustave prekomerni razvoj bakterija.
       Matematiĉki prikazi nekontrolisanog razvoja su zastrašujući. Jedna jedina ćelija bakterije E. coli u idealnim uslovima deli se svakih dvadeset minuta. Na prvi pogled, to nije naroĉito uznemirujuće, ali je ĉinjenica da se bakterije množe geometrijskom progresijom: od jedne postaju dve, od dve postaju ĉetiri, od ĉetiri osam, i tako dalje. Na taj naĉin moguće je demonstrirati da bi, teorijski, u toku jednog jedinog dana samo jedna ćelija E. coli mogla da obrazuje superkoloniju jednaku po veliĉini i težini celoj planeti Zemlji.
      Što se to nikad ne dešava, razlog je jednostavan: razvoj se ne može nastaviti beskonaĉno u »idealnim uslovima«. Hrane nestaje. Kiseonik se i scrpljuje. Lokalni uslovi u koloniji se menjaju i ograniĉavaju porast organizma.
      S druge strane, kad biste imali mikroorganizam sposoban da direktno pretvara materiju u energiju i ako biste ga snabdeli bogatim izvorom energije kao što je atomskaeksplozija ...
        –Preneću vaše preporuke Predsedniku –obeća Robertson. –Biće mu milo kad sazna da je doneo pravilnu odluku u sluĉaju 7-12.
       –Možete mu ĉestitati na njegovoj nauĉnoj dalekovidosti –reĉe Stoun. –U moje ime.
       Robertson se poĉeša po glavi. –Imam neke nove podatke o udesu »Fantoma«. To se desilo u zoni zapadno od Pidmonta, na visini od dvadeset i tri hiljade stopa. Istražna ekipa našla je dokaze o raspadanju koje je pilot pomenuo, ali uništeni materijal bio je neka vrsta plastike. On se depolimerizovao.
      –Šta je istražna ekipa zakljuĉila iz toga?
       –Ne znaju ni sami šta bi kog đavola mogli da zakljuĉe –priznade Robertson. –Ima još nešto. Našli su nekoliko komadića kosti, koja je identifikovana kao ljudska. Delovi mišićne kosti i cevanice. Upadljivo je da su ĉisti –gotovo uglaĉani.
      –Je li meso sagorelo?
       –Ne izgleda tako –uzvrati Robertson.
       Namršten, Stoun se okrete ka Livitu.
      –A kako izgleda?–Izgleda kao ogoljena uglaĉana kost –reĉe Robertson. –Kaţu mi da je to vraški ĉudno. Ima još nešto. Proverili smo kako stoji stvar s Nacionalnom gardom kod Pidmonta. Sto dvanaesta je stacionirana u preĉniku od sto milja i ispostavilo se da su slali patrole u zonu duboku pedeset milja. Imali su ni manje ni više nego sto ljudi zapadno od Pidmonta. Nema smrtnih sluĉajeva.
       –Nema? Potpuno ste sigurni?
       –Apsolutno.
       –Je li bilo ljudi na tlu u zoni koju je »Fantom« nadleteo?
       –Da. Dvanaestorica. Baš oni su bazu obavestili o udesu.
          Izgleda kao da je pad aviona puka sluĉajnost –reĉe Livit.
        Stoun klimnu glavom. Onda se obrati Robertsonu. –Sklon sam da se složim  s Piterom. U odsustvu žrtava na tlu...
       –Možda je to samo u gornjim slojevima vazduha.
        –Možda. Ali mi znamo bar jednu stvar: kako Andromeda ubija. Ona to ĉini koagulacijom. Ni raspadanjem, ni ogoljivanjem kostiju, ni nekim drugim metodom. Zgrušavanjem.
       –U redu –reĉe Robertson. –Da zaboravimo zasad taj avion.
       Posle ovoga razgovor se završio.




        –Mislim da ne bi bilo zgoreg da proverimo kakva je biološka potencija našeg odgajenog organizma –predloţi Stoun.
        –Da probamo neke od njih na pacovu?
         Stoun klimnu glavom. –Da se uverimo da su još virulentni. Da su još oni stari.
        Livit se sloţi. Morali su da se osvedoĉe da organizam nije mutirao, to jest izmenio se u nešto radikalno drugaĉije po svom efektu.
       Upravo su se spremali da poĉnu kada je monitor na Horizontu V zapucketao, a iz zvuĉnika dopro glas: –Doktore Livit. Doktore Livit.
         Livit se odazva. Na ekranu kompjutera ugledao je prijatno lice jednog mladića u belom laboratorijskom mantilu.
        –Da?
       –Doktore Livit, dobili smo vaš elektroencefalogram iz kompjuterskog centra. Siguran sam da je sve to greška, ali... –Njegov glas se prekinu.
        –Da? –progunđa Livit. –Nešto nije u redu?
         –Pa, gospodine, vaši rezultati su oznaĉeni kao stepen ĉetiri, atipiĉni, verovatno dobroćudni. Ali morali bismo opet da proverimo.
         –To je, mora biti, greška –reĉe Stoun.
        –Da –ponovi Livit –mora biti.
         – Nesumnjivo, gospodine, –složi se mladić –ali voleli bismo da ponovo izvršimo snimanje.
         –Ja sam sada priliĉno zauzet –izjavi Livit.
        Stoun se umeša i obrati direktno tehniĉaru: –Doktor Livit će ĉim bude mogao doći da još jednom proverite njegov EEG.
        –Razumem, gospodine –reĉe tehniĉar.
       Kada se ekran zamraĉio, Stoun primeti: –Ima dana kad ova prokleta tekuća praksa ide ĉoveku na živce.
       Upravo su se spremali da otpoĉnu biološko testiranje kultura sa raznih hranljivih podloga kada je kompjuter signalizirao da su pripremljeni preliminarni izveštaji o obavljenoj rendgenskoj kristalografiji. Stoun i Livit napustili su prostoriju da vide rezultate, odlažući tako biološke testove kulture. To je bila nesrećna odluka: da su ispitali podloge, shvatili bi da njihove pretpostavke nisu taĉne i da su na pogrešnom tragu.


25.Vilis


       Analiza rendgenske kristalografije pokazala je da Andromedin mikroorganizam nije saĉinjen od komponenata kao normalna ćelija, koja sadži jedro, mitohondrije i ribozome. Andromeda nije imala podjedinice, manje delove. Umesto toga, izgledalo je da istovetna supstanca obrazuje i zidove i unutrašnjost. Ta supstanca proizvodila je karakteristiĉnu precesionu fotografiju, ili crtež rasipanja rendgenskih zraka.
       Gledajući rezultate, Stoun primeti: –Niz heksagonalnih prstenova.
      –I ništa drugo –dopuni Livit. –Kako to, do đavola, funkcioniše?
       Dva ĉoveka nisu umela da objasne na koji naĉin jedan tako prostorganizam može da koristi energiju za svoj razvoj.
       –Priliĉno uobiĉajena prstenasta struktura –reĉe Livit. –Fenolska grupa, ništa više. Bilo bi logiĉno da je neaktivna.
      –Pa ipak, može da pretvara energiju u materiju.
       Livit se poĉeša po glavi. Opet je mislio na analogiju s gradom i analogiju s moždanom ćelijom. Molekul je bio jednostavan po svojoj gradnji. Kao osnovna jedinica, nije posedovao nikakvu izuzetnu moć. Ali kolektivno –imao je veliku moć.
      –Možda postoji kritiĉni nivo –napomenu on. –Strukturna složenost koja omogućuje ono što nije moguće u sliĉnoj ali jednostavnoj strukturi.
       –Stari argument s mozgom šimpanze –podseti Stoun.
        Livit klimnu glavom. Koliko je moglo da se utvrdi, mozak šimpanze je isto tako složen kao ljudski. Postoje izvesne strukturne nepodudarnosti, ali glavna razlika je u veliĉini: ljudski mozak je veći, s više ćelija i više međusobnih veza.
       A to, na neki suptilan naĉin, diferencira ljudski mozak. Neuropsiholog Tomas Voldrin je jednom ušali rekao da je glavna razlika između mozga šimpanze i ljudskog u tome što »šimpanzu možemo koristiti kao eksperimentalnu životinju, a obratno ne ide«.
       Stoun i Livit mozgali su nad ovim problemom nekoliko minuta, dok nisu stigli do Furijeovih redova gustine elektrona. Ovde je verovatnoća prisustva elektrona u strukturi bila prikazana na karti koja je podsećala na topološku.
       Primetili su nešto ĉudno. Struktura je postojala, ali je zato Furijeovo kartografisanje izgledalo promenljivo.
      –Prosto se stiĉe utisak –reĉe Stoun –da je deo strukture na neki naĉin iskljuĉen.
      –Dakle, nije jedinstvena –primeti Livit.
       Stoun uzdahnu gledajući kartu. –Gorko ţalim što u ekipu nismo doveli jednog struĉnjaka za fiziĉku herniju.
      Neizgovoreni deo primedbe trebalo bi da glasi: »Umesto Hola«.
      Prikaz gustine elektrona u strukturi Andromede, dobijen na osnovu mikrografskih istraživanja. Ovaj prikaz otkriva razliĉitost aktivnosti unutar inaĉe jedinstvene strukture. Snimak dobijen ljubaznošću»Grĉke vatre«



Prikaz gustine elektrona u strukturi Andromede, dobijen na osnovu mikrografskih istraţivanja. Ovaj prikaz otkriva razliĉitost aktivnosti unutar inaĉe jedinstvene strukture.Snimak dobijen ljubaznošću »Grĉke vatre«.Umoran, Hol protrlja oĉi i srknu kafu, ţaleći što nema šećera. Bio je sam u restoranu, u kojem je vladala tišina, ako se izuzme muklo kucanje teleprintera u uglu.Posle izvesnog vremena on ustade i priĊe teleprinteru da bi pogledao rolne hartije, koje je aparat izbacivao. Većina informacija za njega je bila besmislena.Ali tada je ugledao jednu belešku koja je poticala iz programa UPOREĐIVANJE SMRTNIH SLUĈAJEVA. Bio je to novi kompjuterski program za pretraţivanje vesti, koji je registrovao sve znaĉajnije smrtne sluĉajeve prema kriterijumu kojim je »nahranjen«. U ovom sluĉaju kompjuter


je bio upozoren da skuplja vesti o svim smrtima u rejonu Arizona-Nevada-Kalifornija i preštampava ih.Vest koju je proĉitao mogla je proći nezapaţeno da Hol nije razgovarao s Dţeksonom. U vreme kada je razgovor voĊen, Holu se ĉinilo da je nevaţan, da od njega ima malo koristi a da mu je odneo dosta vremena.Ali sada je bio u nedoumici



KRAJ ISPISA
KRAJ PROGRAMA
SVRŠETAK

Hol se prisetio da se policajac Vilis ranije te noći provezao kroz Pidmont –samo koji minut pre nego što je bolest izbila. Provezao se bez zaustavljanja.
A kasnije je poludeo.
     Veza?
     On se dvoumio. Mogla je postojati. Svakako, mogao je da zapazi dosta sliĉnosti: Vilis je imao ĉir, uzimao je aspirine i na kraju je izvršio samoubistvo. 
  To, razume se, nije dokazivalo ništa. Mogao je to biti niz događaja bez ikakve veze. Ali vredelo je proveriti.
    Hol pritisnu dugme na kontrolnoj tabli kompjutera. TV ekran se osvetli i devojka iz centrale, sa slušalicama koje su joj pritiskivale frizuru, uputi mu osmeh.
     –Hoću da razgovaram s naĉelnikom sanitetske službe drumske patrole države Arizona. Za zapadni sektor, ako takav naĉelnik postoji.
     –Da, gospodine, –uzvrati ona poslovno.

      Nekoliko trenutaka kasnije ekran se ponovo osvetli. Bila je to devojka iz centrale. –Pronašli smo doktora Smitsona, koji je sanitetski oficir drumske patrole Arizone zapadno od Flagstafa. On nema televizijski monitor, ali možete razgovarati s njim preko zvuĉnih sredstava veze.

      –Odliĉno –reĉe Hol.

        Ĉulo se pucketanje i mehaniĉko zujanje. Hol pogleda ekran, ali devojka je iskljuĉila zvuk i bila zauzeta odgovaranjem na poziv iz nekog drugog dela laboratorije »Grĉka vatra«. Dok ju je posmatrao, ĉuo je dubok otegnut glas koji je sumnjiĉavo upitao: –Ima li nekoga?
        –Halo, doktore, –odgovori Hol –ovde doktor Mark Hol iz... Feniksa. Javljam se zbog nekih informacija o jednom vašem patroldžiji, policajcu Vilisu.
       – Devojka je rekla da je to neka državna stvar –oteže Smitson. –Je li to taĉno?
 –   Upravo tako. Nama su potrebne ...
      –Doktore Hol, –prekide ga Smitson, i dalje odugovlaĉeći –kako bi bilo da mi kažete ko ste i šta predstavlja vaša agencija?
       Hol shvati da verovatno postoji neki pravni problem u vezi sa smrću policajca Vilisa. Možda je Smitson bio zabrinut iz tog razloga?
       –Nemam ovlašćenja da vam taĉno kažem šta je... –poĉe Hol.
        –Pa onda me ĉujte, doktore. Ja ne dajem informacije preko telefona, a pogotovu ne onda kada tip s druge strane žice neće da mi odgovori u ĉemu je problem.
        Hol duboko udahnu vazduh. –Doktore Smitson, moram da vas pitam ...
       –Pitajte šta vas volja. Žao mi je, ali ja jednostavno neću...
       U tom trenutku na liniji se oglasi jedno zvono i jednoliĉan mehaniĉki glas saopšti:
      –Pažnja, molim. Ovo jes nimak. Monitori kompjutera koji analiziraju kablovske karakteristike ove veze utvrdili su da spoljna strana snima ovaj razgovor na magnetofonsku traku. Sve strane moraju biti obaveštene da je za spoljno registrovanje razgovora koji se vodi preko klasifikovanih vladinih sredstava veze predviđena kazna zatvora u trajanju od najmanje pet godina. Ako se snimanje nastavi, veza će biti automatski prekinuta. Ovo je snimak. Zahvaljujemo.
       Nastala je duga tišina. Hol je mogao da zamisli koliko je Smitsonovo iznenađenje; i sam je to osećao.
       –Kakvo je, do đavola, to mesto odakle se javljate? –upita Smitson napokon.
        –Iskljuĉite magnetofon –reĉe Hol.
       Nastupila je pauza, ĉulo se jedno »klik«, a zatim glas: –U redu, iskljuĉen je.
       –Javljam se iz jednog klasifikovanog vladinog objekta –reĉe Hol.
       –Pa, vidite, gospodine ...
      –Dozvolite da otvoreno govorim –reĉe Hol. –Ovo je stvar od izuzetnog znaĉaja i tiĉe se policajca Vilisa. Nema sumnje da će se povesti sudska istraga o tom sluĉaju, i da ćete i vi biti umešani. Mi ćemo možda moći dokazati da policajac Vilis nije bio odgovoran za svoje postupke, nego da je bio žrtva jednog ĉisto medicinskog problema. Ali to ne možemo da uĉinimo dok nam vi ne kažete šta znate o njegovom zdravstvenom stanju. A ako nam to ne kažete, doktor Smitson, i to vraški brzo, rizikujete da odete u zatvor na dvanaest godina, zbog ometanja zvaniĉne vladine istrage. Nije me briga da li verujete ili ne. Kažem vam to, i bolje biste uĉinili da mi poverujete.
       Sada je pauza bila veoma duga i najzad je stigao otegnut odgovor: –Nema razloga da se uzbuđujete, doktore. Naravno, sada, pošto razumem situaciju...
      –Je li Vilis imao ĉir?
       –Ĉir? Ne. To je tek tako rekao, ili je bilo javljeno da je rekao. Nikad nije imao ĉir, koliko je meni poznato.
        –A neko drugo oboljenje?
         –Šećernu bolest –odgovori Smitson.
         –Šećernu bolest?
         –Da. I to je priliĉno olako shvatao. Utvrdili smo to pre pet-šest godina, kada mu je bilo trideset. Dosta ozbiljan sluĉaj. Prepisali smo mu insulin, pedeset jedinica dnevno; ali kao što rekoh, olako je to shvatio. Jednom ili dvaput dopremili su ga u bolnicu u komi, pošto nije uzimao insulin. Rekao je da mrzi igle. Malo je falilo da ga otpustimo, jer smo se bojali da mu dozvolimo da vozi kola... Plašili smo se da ne dođe do acidoze i da za volanom ne izgubi svest. Pošteno smo ga zaplašili i on je obećao da će paziti. To je bilo pre tri godine i, koliko ja znam, otada je redovno uzimao insulin.
         –Jeste li sigurni?
        –Pa, tako sam bar mislio. Ali kelnerica u onom restoranu, Sali Konover, rekla je jednom našem isledniku da je posumnjala da je Vilis pijan, jer je mogla da oseti alkohol u njegovom dahu. A ja znam izvesno da Vilis u životu nije okusio ni kap pića. Spadao je u one zaista religiozne momke. Nije ni pušio ni pio. Uvek je vodio primeran život. Zato se toliko i jedio zbog svoje šećerne bolesti: smatrao je da to nije zaslužio.
      Hol se opusti u naslonjaĉi. Sada se primakao cilju, potpuno mu se približio. Odgovor je bio na dohvat ruke; konaĉni odgovor, kljuĉ za sve.
      –I poslednje pitanje –reĉe Hol. –Je li Vilis prošao kroz Pidmont one noći kada se ubio?
       –Da. Javio je to radijem. Malo je kasnio po rasporedu, ali je prošao. Zašto? Jesu li posredi neka ispitivanja koja vlada tamo vrši?
        Ne –odgovori Hol, ali je bio siguran da mu Smitson nije poverovao.
       –Pa, ĉujte, mi smo ovde u gadnom škripcu, i ako imate neke informacije koje bi nam ...
        –Ostaćemo u vezi –obeća Hol i prekide razgovor.
        Na ekranu se ponovo pojavi slika devojke iz centrale. –Je li vaš razgovor završen, doktore Hol?
      –Da. Ali potrebno mi je obaveštenje.
      –Kakvo obaveštenje?
      –Želim da saznam jesam li ovlašćen da zatraţim neĉije hapšenje?
       –Proveriću, gospodine. Pod kakvom optužbom?
        –Bez optužbe. Jednostavno, da bude lišen slobode.

        Prošlo je sekund-dva dok je ona gledala na svoju komandnu tablu kompjutera.
        –Doktore Hol, ovlašćeni ste da zatražite zvaniĉno vojno saslušanje svakoga ko je umešan u ovaj projekt. To saslušanje može trajati do dvadeset i ĉetiri ĉasa.
       –Dobro –reĉe Hol –uredite to.–Da, gospodine. Ko je osoba?
       –Doktor Smitson –odgovori Hol.
        Devojka klimnu glavom i ekran se zamraĉi. Hol je žalio Smitsona, ali ne mnogo; ĉovek će se preznojavati nekoliko ĉasova i neće doživeti ništa ozbiljnije. Ali bilo je neophodno da su zaustave glasine o Pidmontu.

    Hol se zavali u naslonjaĉi i poĉe da razmišlja o onome što je ĉuo. Bio je uzbuđen i osećao je da je na pragu vaţnog otkrića.

Tri osobe:
Jedan dijabetiĉar u acidozi zbog toga što je propustio da uzme insulin.
Jedan starac koji je pio patoku i uzimao aspirin, dakle u acidozi.
Jedna beba.

   Od ovih osoba jedna je preţživela nekoliko ĉasova, dok su druge dve preživele duže i verovatno su van opasnosti. Jedna je poludela, druge dve nisu. Na neki naĉin, sve one bile su u vezi.
      Na vrlo jednostavan naĉin.
       Acidoza. Ubrzano disanje. Sadržaj ugljen-dioksida. Zasićenost kiseonikom. Vrtoglavica. Umor. Sve to bilo je nekako logiĉno povezano. A sve troje držalo je kljuĉ da se pobedi Andromeda.
      U tom ĉasu alarmno zvono se oglasi odjekujući prodorno, nametljivo,i istovremeno poĉe da miga jarka žuta svetlost.
       Hol skoĉi i istrĉa iz sobe.


 Crichton Michael, Andromedin soj (nastavak: Romani u nastavcima )



Нема коментара:

Постави коментар