18. 4. 2020.
Dan Džon
Džon Dan (John Donne) je pesnik suprotnosti. Sled misli u njegovoj pesmi je poput novčića bačenog u vis, kod koga čekamo da padne da bismo videli na koju će se stranu okrenuti, odnosno koji će argument pobediti.
Pripadao je grupi pesnika intelektualaca ranog sedamnaestog veka u Engleskoj čija se poezija nije uklapala u tadašnje lirske obrasce, te i nije čudo što mu je reputacija tavorila u priličnoj tami do početka dvadesetog veka, kada je „otkriven“. Za afirmaciju poezije Džona Dana verovatno je najviše zaslužan pesnik i književni kritičar T. S. Eliot koji je u svom eseju tvrdio da ni pre ni posle pojave Džona Dana i grupe tzv „pesnika metafizičara“ čiji je Dan predstavnik, nije postignut takav sklad intelekualizma i emotivnosti. Ima nečega u njegovoj poeziji što čini da ga današnji čitaoci doživljavaju modernim. Dan je pisao ljubavne, erotske i religiozne pesme, a odlično se snalazio i u ulozi onoga koji spaja ove žanrove, ili onoga koji je, kako je to neko rekao, erotizovao religiju i osvećivao seksualne odnose.
Neke od njegovih pesama su savremenici svakako smatrali skarednim jer su potpuno lišene stida i zadrške u tretiranju škakljivih tema, te možda može da čudi činjenica da je poslednji period svog života proveo kao sveštenik Anglikanske crkve, gde je držao propovedi koje su bile poznate po nadahnuću i religioznom žaru.
Poeziju Džona Dana je ponekad teško pratiti zbog mnoštva složenih poređenja, intelektualnih doskočica i korišćenja motiva iz nauke. Naučna otkrića su zapravo jedan od neobičnih okvira za njegov prikaz ljudskog duha i strasti. U vremenu u kome je živeo opovrgnuto je geocentrično poimanje svemira, a Rimokatolička crkva je osudila novi pogled na svet, prema kome je Sunce dobijalo važniju ulogu. Džon Dan u pesmi „Izlazak Sunca“ naziva Sunce neposlušnim, možda aludirajući na njegov status osuđenika u okvirima crkve. Kao pesnik, Dan gradi svoju sopstvenu “metafizičku“ kosmologiju kod koje su u centru ljubavnici i ljubav. Sunce je predstavljeno kao onemoćali starac kome je jedino preostalo da se povinuje novom poretku, dok se sva blaga, zemlje i vladari nalaze u postelji ljubavnika.
Izlazak Sunca
Grozničava stara ludo, nepokorno Sunce,
Zbog čega činiš ovo,
Kroz prozore, kroz zastore zuriš prema nama?
Zar kretnje tvoje ljubavima međe određuju?
Cepidlako, huljo drska, pohitaj, ukori
Đake zakasnele, šegrte nevešte,
Hajde, lovcima dvorskim prozbori da car će krenuti,
Mrave poljske nagnaj na pregnutljiv rad
A ljubav je takva, ne pozna smenu doba,
Ni časova, dana, meseca, što vremena su šljam.Tvoji zraci, poštovani, snažni,
Zar stvarno misliš da su?
Moj treptaj oka zamračio bi njih,
Al’ da ne bih tako i priliku njenu potamneo za tren,
Mada bi oči njene zasenile pogled tvoj,
Pretraži, i sutra kasno poruku mi daj
Da l’ indijske zemlje začina i blaga
Na mestu su svom, ili u mom krevetu počivaju.
Zapitaj za careve pred očima tvojim što juče su bili
I čućeš, svi oni ovde u jednoj postelji leže.U njoj su sve zemlje sveta, svi prinčevi, to sam ja
Ničeg drugog nema.
Vladalački posao prevaran je, prema onome što imamo,
Slava je iluzija, sve bogatstvo ništa.
Tvoja radost, Sunce, do pola je ko’ naša
Jer svet sažeo se sad,
Tvoja starost traži lagan hod, a dužnosti svoje
Da zagrevaš svet, ispunjavaš grejući nas
Jer ovde kada si, ti si posvuda
Ova postelja tvoje je ushodište, zidovi ovi tvoj su svet.
izvor
__________________________
Idi i uhvati zvezdu padalicu
Idi i uhvati zvezdu padalicu,
zanesi na korenu mandragore,
kaži gde su sve minule godine,
Ili ko rastavi Đavolje stopalo,
Uči me da slušam pevanje sirena,
Ili da se klonim uboda zavisti,
I otkrij
Vetar koji
Služi napretku časna uma.
Ako si odvučen čudnim prizorima
Stvari nevidljive da vidiš,
Jaši deset hiljada dana i noći,
Dok ti starost ne osneži kose,
Kad se vratiš kazat ćeš mi
Sva neobična čuda što su ti se zbila,
I zakleti se
Nigde
Ne živi žena verna, a lepa.
Ako je nađeš, javi mi,
Takvo hodočašće bi slatko bilo;-
Mada bismo se na susednim vratima mogli sresti;
Mada je verna bila kada si je sreo,
I još je dok pišeš svoje pismo,
Ipak će
Biti
Neverna, pre no dođem, dvojici ili trojici.
Dobro jutro
Gde smo se sreli pre no smo se sreli?
Na sisi majke, već od prvog plača?
Prostom kašikom seoskom smo jeli?
Il snismo kao sedmoro spavača?
Sve te godine? Lik tvoj ko da lebdi,
ali lepote takve nigde ne bi:
stekoh je čežnjom kao san o tebi.
Pa dobro jutro, sad, našim dušama,
što obziru se, sleđene, u trenu;
ljubav je vrata naša zaključala,
pretvarajući stan u vaseljenu.
Do ruba sveta nek drugi otplove,
svetove zlatne da otkriju nove,
mi smo otkrili u sebi svetove.
Moje je oko u tvom, u mom tvoje –
dve polulopte karte što je verna:
gde da nađemo hemisfere bolje
izvan Zapada, van lednog Severa?
Postoje veze iz kojih smrt maše,
al ako jake ljubavi su naše
ni smrt, ni propast više nisu strašne.
Tvikenhamski vrt
Suzama smrvljen, uzdahom predvojen,
dolazim tu da proleća isprosim,
u svoje oči, i u uši svoje
meleme primam kad me bol pokosi;
Al, jao, sebe izdajuć, donosim
ljubav pauka koji sve raščini
i od nebeske mane žuč načini.
Da bi to mesto Raj moglo da bude
nosim i zmiju, izbegavši ljude.
Bolje bi bilo da sneg preči gaz
pomrknuv slavu vrta kraj ulice
i da je oštri zabranio mraz
drveću da se smeje mi u lice;
al ako ne znam da trpim bodljice
ni vrt Ljubavi da napustim, daj da
kut neosetljiv budem sred tog hlada;
mandragora da budem kraj fontane
što oplakuje noći mi i dane.
Dođite amo, mladi, s bočicama,
ulijte suze moje, sok ljubavi,
liznite suze dragim očicama:
nisu l ko moje, to nije žal pravi;
Avaj, srce se u oku ne javi,
nit ženske misli suza će odati
više no senka što je verno prati.
Soj kvarni ne zna za vernost, do zmije
verne da vernost njena me ubije.
Predavanje o senci
Zastani malo; držaću, za nas,
ljubavi, kratki o ljubavi čas.
Ova tri sata provedosmo tiše,
u šetnji; dve su senke s nama išle
a pravismo ih sami, kad se jave;
al sad ih nema; Sunce iznad glave
već stoji, i mi upijamo sene;
na divnu jasnost stvari su svedene.
Tako, dok ljubav detinja je rasla,
povlačila je za svojim snom, strasna,
strah i prezanje; al sad je već zgasla.
Osećanje ne dostiže vrhunce
skrite, što tuđe oči plaše suncem;
Al ako ljubav ne izdrži podne
druge će senke iz nas da se rode.
Prve su znale da zaslepe druge
a ove, koje dođu iza tuge,
oči će našem zaslepiti biću.
Ako zaslabi ljubav za oboje,
ti svoje meni i ja tebi svoje
postupke skriću, lažno predstaviću.
Jutro sve senke zbriše, il udahne,
al te potraju celog dana. Strah me,
ljubavi: dan je tren kad ljubav sahne.
Ljubav uzrasta u pun sjaj, u moć,
al po podnevu odmah pada noć.
Groznica
Ne umiri! Jer zamrzeću
sve žene na svetu tom!
Ni njih, ni tebe više neću
da slavim, ni naš dom.
Molim te, nemoj! Živi, mila.
S tvojim poslednjim dahom
propašće svet, jer ti si bila
disanje mu, nad prahom.
Neće u svetu biti duše,
sva sveta čar i žamor
bez tebe su ko leš sasušen
a ljudi – crvi samo.
Kažu, zemlju će plam da satre,
a taj plam i ne slute:
znajte, gori sav svet od vatre
groznice njene ljute!
Ne sme da muči takva rana
nju, od tolikih čistiju;
ne može vatra da se grana
bez tela i bez kostiju.
Slabost ko trag će meteora
minuti s trenom bleska –
tvoja lepota biti mora
nesvodivost nebeska.
U istoj misli i ja zebem
ko bolest, ne ko lek:
ko ona, pre bih, ma na tren, tebe
no sav svet zanavek!
Buva
Gle, buva; ti je, još, ne mrvi,
okusila je malo krvi:
moje, pa tvoje – prava smeša,
u kojoj naša krv se meša.
Kakav je greh, sram kakav to je
da se dve krvi jednom spoje?
Bez udvaranja opoj siše,
zadovoljena, jedva diše,
avaj, učini od nas više.
Poštedi tri života, stani!
U njoj smo više no venčani,
ona je ja i ti, naš plam,
naš bračni krevet, sveti hram.
Spojeni smo, uprkos svima,
u ovim živim zidovima.
Zašto se rugaš nad mojim snom?
Ubivši nju i nas ćeš s njom,
trostruki greh je to, i slom.
Surova, da l ti, posle čina,
oboji nokte krv nevina?
Šta ti je kriva ova buva
sem greha kap što ne sačuva?
Likuješ, spremna zaustiti
da nije šteta krv pustiti.
Ne strahuj tad, nek i to znaš:
čast se ne gubi kad se daš,
već smrti smrt kad pridodaš.
Ne gordi se, smrti
Ne gordi se, smrti, jer te neki zovu
užasnom i moćnom, kad ti nisi takva;
ne likuj, jer mene nisi ni dotakla,
neće me ubiti, još, dolazak preki.
Ako san i odmor tvoji su predznaci
užitak kog pružaš mora biti veći
jer najpre najbolje vodiš, što će preći
da odmore kosti i duše u raci.
Rob si očajnika, slučaja, kraljeva,
otrovi, bolesti, i rat te dobiju:
ako nas već greju čini i opijum,
i bolje od tebe – zašto si nadmena?
Za snom kratkim večnom buđenju se kreće,
i smrti već nema: ti, smrti, umrećeš.
Bezrazličnost
Mogu da volim i iskreno, i pretvorno; i biva
da volim ženu malovernu i otrovnu ko igla;
i onu što se osamljuje, i onu što se igra;
onu što vlada državama i gradove osniva;
onu koja mi poverova i onu što pokuša;
onu koja još uvek plače ko sunđer što penuša
i onu čija, stegnuvši se, ne plače nikad duša.
Mogu voleti jednu, drugu, opet se zaljubiti;
mogu voleti bilo koju, ne mora verna biti.
Zar neće neka moja mana od mene te odučiti?
Kao matere tvoje, zar se ti pameti ne dozivaš?
Il su sve mane potrošene, pa bi da nove otkrivaš?
Il zadržavaš mrvu straha da će te drugi mučiti?
Mi ne živimo onaj život koji ostali vode;
još dvadesetak takvih žena mogu da me zavode;
pljačkaj me, ali ne vezuj me, i pusti me da odem.
Moram li ja što proputovah kroz tvoja bila smerna
postati rob tvoj samo zato što si ostala verna?
Venera ču da pevam pesmu svog jedinog poslanstva;
onim najslađim u ljubavi, raznolikošću, zakle se
da to do sada nije čula – preteći glavom zatrese.
I ode ljuta, al se vrati, posle predugog stranstva,
i reče: “Neka nevernici što vode ljubav strasnu
ne pomisle da postaviće na lik ljubavi masku,
da će za zakon postaviti nepromenu opasnu”.
I još im reče: „Jer ste verni, druga vas čeka drama:
onima ćete biti verni što neverni su vama“.
Računica
Prvih dvadeset godina, do juče
strepih da možeš nestati, utučen;
četrdeset mi godina odnese,
a nadaću se bar još četrdeset.
Suze stotine godina utope.
Al i hiljadu premalo je, opet,
bez tebe: sve je misao o tebi.
Ne zaboravljam ja. I nikad ne bih.
Još živog, misli kroz smrt me upiru
da besmrtan sam. Zar dusi umiru?
Mamac
Daj, živi sa mnom, i ljubav mi budi
da zadovoljstva nova u pobudi
nađemo – zlatni pesak na potoku,
udice srmne i radost u oku.
Tamo će reka šaptom da svedoči,
više no sunce sjaj liti u oči,
čarne će ribe, kraj tebe i mene,
moliti se da budu ulovljene.
Kad okupaš se u toj živoj kadi
svaka će riba doplivati tad, i
zaljubljeno će gledati tvoj lik,
i pre te taći no što ćeš ti njih.
Ako te sunce i mesec preziru
pomračićeš ih u svome svemiru
i kada mi je već dato da gledam
svetlosti drugoj neću da se predam.
Neka se drugi pomrznu u šaši,
poseku noge na školjkama našim,
il nek podmuklo love ribu svežu
u krivolovu, na prozirnu mrežu.
Neka rukama grubim ko iz besa
pospale ribe bacaju na pesak;
nek izdajnički mame muve divlje
čarobne oči lutajuće, riblje.
Tebi ne treba ta varka iz čamca,
nego umetnost svog sopstvenog mamca –
te ribe, ne baš blizu uhvaćene,
avaj, daleko mudrije od mene.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар