Franc Kafka, Preobražaj

Gregor Samsa, putujući trgovac, radi posao koji ne voli da bi platio očeve dugove i izdržavao porodicu – oca, majku i sestru. Otac je prestar da bi radio, majka preslaba, a sestra premlada. Jednog jutra Samsa se budi kao buba. Negov preobražaj u insekta uslovljava preobražaje i u njegovom najbližem okruženju – u njegovoj porodici i njihovom odnosu prema njemu.

Pretvaranje Samse u bubu ima jednu dublju dimenziju, što je i sam Kafka želeo da naglasi zabranjujući svom izdavaču da bilo gde u ovoj priči ubaci ilustraciju same bube i time navede čitaoca da ovaj preobražaj shvati doslovno. Taj insekt kog svako može da zgazi, koji se skriva po ćoškovima, u mraku, bežeći vođen sopstvenim strahom reprezentuje radničku klasu, proletarijat, a prokurista iz firme – buržoaziju. Čim je Samsa prvi put, nakon pet godina rada, zakasnio na posao, prokurista dolazi u njegovu kuću da proveri zbog čega se to desilo. On nije zabrinut za Samsu jer prokurista u ovoj priči nema karakteristike čoveka – njemu nije dato ni ime niti minimalna empatija. Njega Samsa interesuje samo kao njegov podređeni, radnik, ne kao čovek. Čim je uvideo da je Samsa postao insekt, prokurista odlazi, jer kao takav, Samsa ne može da obavlja posao.....

Iako ova Kafkina priča ne može da se ostvari van domena fantazije, ona ipak predstavlja jednu realističnu priču o radniku koji je u nemogućnosti da radi, ne svojom voljom, i zbog toga biva napušten od svog poslodavca i porodice. Ako čovek ne radi, ne stvara profit. A ako ne stvara profit, pošto je u kapitalističkom društvu ekonomija iznad svega, čovek postaje nevažan. Nevažnost vodi do napuštanja, a rezultat napuštanja je, nažalost, kao u slučaju Gregora Samse, najčešće smrt.(izvor)

I

Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio nakon nemirnih snova, primetio je da se u krevetu bio pretvorio u golemu bubu. Ležao je na pancirski tvrdim leđima i vidieo, kada bi malo podigao glavu, svoj nadsvođen, smeđi, zasvođenim ukrućenjima razdeljeni trbuh, na čijoj se visini pokrivač, koji samo što već nije spuznuo na tle, još jedva držao. Njegove brojne, prema obimu njegovog tela jadno mršave nožice, treperile su mu bespomoćno pred očima.
       »Što se to sa mnom dogodilo?« pomisli. To nije bio san. Njegova soba prava pravcata samo nešto suviše mala ljudska soba ležaše mirno, između četiri dobro znana zida. Nad stolom na kojem beše rasprostrta raspakovana kolekcija uzoraka različitih tkanina — Samsa beše trgovački putnik — visila je slika koju je nedavno bio izrezao iz nekog ilustrovanog časopisa i stavio u zgodan pozlaćeni okvir. Predstavljala je damu koja je, sa šeširom i boom od krzna, sedela uspravno i dizala prema gledaocu teški krzneni muf, u kojemu je nestalo čitave njene podlaktice.
     Gregorov pogled usmeri se zatim u prozor, i tmurno vreme — čulo se kako kišne kapi donbuju po prozorskom limu — činilo ga je sasvim melankoličnim. 'Kako bi bilo da odspavam još malo i zaboravim sve ludorije?', pomisli, no to beše potpuno neizvedivo, jer je bio navikao spavati na desnoj strani, ali se u sadašnjem stanju nije mogao staviti u taj položaj. Ma kako snažno da se bacao na desnu stranu, uek bi se iznova odnjihao u pređašnji položaj poleđuške. Biće da je to i sto puta pokušavao, zatvarajući oči da ne gleda zakoprcane nožice, te je tek onda odustao kada je u boku počeo osećati neki lak  prigušen bol što ga dotada još nikada nije osetio.
       'O, bože', pomisli, 'kakvo li sam naporno zanimanje izabrao! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzrujavanja su mnogo veća nego u trgovini  kod kuće, a osim toga mi je nametnuta i muka putovanja, brige za priključak vozova, neredovita, loša hrana i druženje s ljudima, koje se uvek menja, nikada dugo ne traje i ne postaje srdačnije. Neka đavo sve to nosi!' Osetio je lak svrab gore po trbuhu; polako se na leđima gurao bliže uzglavlju da bi mogao bolje podići glavu; našao je mesto gde ga je svrbelo i koje beše osuto sve samim belim tačkicama, za koje nije znao šta su; i hteo je jednom nogom opipati to mesto, ali je odmah uvuče, jer ga pri dodiru prostrujaše ledeni srsi.
      Ponovno puzne u svoj prijašnji položaj. 'To rano ustajanje', pomisli, 'sasvim me oglupavljuje. Čovek se mora ispavati. Drugi putnici žive kao haremske žene. Kada se, na primer, pre podne vratim u gostionicu da prepišem dobijene naloge, onda ona gospoda sede tek za doručkom. To bih trebao da ja pokušam kod svoga šefa; smesta bi me otperdašio. Ali ko zna, uostalom, ne bi li to za mene bilo vrlo dobro. Kad se ne bih svladavao zbog svojih roditelja, već bih odavno otkazao, stao pred šefa te mu sa dna duše rekao svoje mišljenje. S tezge bi se taj srušio! Pa i jest čudno da onaj čovek seda na tezgu pa onda s visine razgovara s nameštenikom koji, uostalom, zbog šefove nagluhosti mora prići sasvim blizu. Pa, još nisu potonule sve nade; budem li jednom imao sav onaj novac da otplatim dug roditelja — možda će to još trajati pet do šest godina — bezuslovno ću to učiniti. Onda ćemo izvesti veliki rez. No zasad moram, istina, ustati, jer moj voz polazi u pet.'
     I on pogleda preko na sat što je totkucavao na ormaru. 'Bože nebeski!' pomisli. Bilo j šest i trideset, a kazaljke su mirno išle napred, već će skoro četvrt do sedam. Ta može li biti da sat nije zvonio? S kreveta se videlo da je bila ispravno navijen na četiri sata; zasigurno je i zvonio. No da, ali je li bilo moguće prespavati tu zvonjavu od koje se sve pokućstvo trese? Pa mirno, zasigurno, nije spavao, ali zato utoliko čvršće. A šta da sada radi? Idući voz polazi u sedam sati; da bi stigao na njega, morao bi silno požuriti, a kolekcija još nije bila spakovana, i on sam se baš nipošto nije osećao naročito svež i pokretan. Pa čak kad bi i stigao na voz, šefova se bučna grdnja nije dala izbeći, jer poslužitelj je čekao kod onog voza od pet sati te je već odavna podneo izveštaj o njegovom zakašnjenju. Taj poslužitelj bieše šefova podla kreatura, bez kičme i razuma. A šta kad bi javio da je bolestan? No to bi bilo izvanredno neugodno i sumnjivo, jer Gregor za svoga petogodišnjeg službovanja nije ni jedan jedini put bio bolestan. Nema sumnje da bi šef došao s lekarom bolesničkog osiguranja, predbacivao roditeljima zbog sinovljeve lenosti, te sve prigovore presekao pozivajući se na lekara za koga, zna se, postoje samo potpuno zdravi ljudi koji izbegavaju rad. Uostalom, ne bi li u tom slučaju bio, donekle i u pravu? Gregor se, zaista, izuzevši pospanost koja nakon duga sna zaista nije bila opravdana, osećao sasvim dobro pa ga je čak mučila jaka glad.

       Kada je o svemu tome u najvećoj hitnosti promislio, a da se nije mogao odlučiti ustati — bsat  je upravo odzvonio četvrt do sedam — neko zakuca na vrata do uzglavlja njegovog kreveta. »Gregore«, povika neko — beše to majka — »već je četvrt do sedam. Nisi li nameravao otputovati?« Taj blagi glas! Gregor se prestraši kad ču glas kojim je odgovarao i koji je, bez sumnje, bio njegov pređašnji, ali u koji se, kao da dopire odnekud odozdo, mešalo neko bolno cijukanje što se nije dalo prigušiti, a koje je samo u prvi mah rečima ostavljalo jasnoću, da bi ih u odzvanjanju toliko razorilo te nisi znao jesi li dobro
čuo. Gregor je hteo opširno odgovoriti i sve objasniti, ali se u ovim okolnostima ograničio na to da kaže: »Da, da, hvala majko, već ustajem«. Zbog drvenih vrata proena u Gregorovom glasu se vani po svoj prilici nije mogla ćuti, jer majka se umirila tim objašnjenjem, te se udaljila drljajući nogama pri hodu. No taj mali razgovor je ostale članove porodice upozorio da je Gregor protiv svakog očekivanja još kod kuće, i već je na jedna pobočna vrata zakucao otac, slabo ali pesnicom. »Gregore, Gregore«, viknu, »ta šta je?« A nakon nekoliko trenutaka, još jednom stane opominjati dubljim glasom: »Gregore! Gregore!« A iza drugih pobočnih vrata, pak, tiho jadikovaše sestra: »Gregore? Da nisi bolestan? Je l' ti šta potrebno?« Gregor odgovori na obe strane: »Već sam gotov«, trudeći se da najpomnjivijim izgovaranjem reči i ubacivanjem dugih pauza između pojedinih reči svome glasu oduzme svaku upadljivost. I otac se zbilja vrati svom doručku, no sestra uze šaputati: »Gregore, zaklinjem te, otvori«. Ali Gregor nije ni pomišljao da joj otvori, već je u mislima hvalio oprez što ga je stekao na putovanjima, te je i kod kuće uveče zaključavao sva vrata.
      Pre svega je želeo mirno i nesmetano ustati, obući se i, pre svega, doručkovati, a tek onda razmišljati o svemu ostalom, jer, kako je dobro znao, u krevetu neće doći do bilo kakvog razumnog zaključka. Sećao se kako je već više puta u postelji osećao neki laki bol, možda prouzrokovan nezgodnim ležanjem, za koji bi se kasnije, kada bi ustao, ispostavilo da ga je samo zamišljao, pa je sada napeto očekivao da se njegove današnje predodžbe malo-pomalo rasplinu. Da promena glasa nije ništa drugo do predznak jake prehlade, profesionalne bolesti trgovačkih putnika, u to nije nimalo sumnjao. Odbaciti sa sebe pokrivač beše sasvim jednostavno; morao je samo da se malo nadme, pa će sam od sebe pasti. Ali sve drugo postalo je teže, posebno zato što je bio tako neobino širok. Da se pridigne, bile su mu potrebne ruke i šake; a mesto toga je imao samo
onaj bezbroj nožica što su bez prestanka izvodile najrazličitije kretnje, i kojima, osim toga, nije mogao vladati. Kada bi hteo jednu da savije, ona bi se najpre ispružila, a kada bi mu na kraju uspelo da s tom nogom učini ono što je želeo, za to su se vreme druge nožice kao mahnite batrgale u bolnom uzbuđenju. »Samo da se nepotrebno ne zadržavam u krevetu«, reče Gregor u sebi.
    Prvo je hteo da se donjim delom tela izvuče iz kreveta, ali taj donji deo koji, uostalom, još nije video i o kojem nije mogao sebi stvoriti pravu predodžbu, pokazao se kao  teško pokretljiv; išlo je to tako sporo; i kada se napokon, gotovo pobesneo, svom svojom snagom i bezobzirce bacao napred, uputio se u pogrešnom pravcu, žestoko se udario o donju krevetnu dasku, a oštar bol što ga je osetio, upouorio ga je kako je upravo u tom trenutku donji deo njegovog tela možda najosetljiviji.
     Zato je prvo pokušao da se gornjim delom tela iskobelja iz postelje, te je oprezno okrenuo glavu prema rubu kreveta. To mu je zbilja lako uspelo, usprkos širini i težini svoga glomaznog trupa koji je polako krenuo za kretnjom glave. No kada je, napokon, držao glavu u vazduhu, van kreveta, počeo se bojati da se i dalje tako vuče napred, jer ako bi na taj način pao, moralo bi se dogoditi pravo čudo da mu glava ne bude ozleđena. A upravo sada nije ni pod koju cenu smeo izgubiti svest; radije će ostati u krevetu.
      Kada je, odahnuvši posle ponovnog takva napora, ležao kao što je i pre ležao te video kako mu se batrgaju nožice, ako je moguće, još i jače nego pre, i ne nalazeći nikakve mogućnosti da u tu samovolju svoga tela unese mira i reda, opet reče u sebi kako nipošto ne može ostati u postelji i da je najrazboritije da sve žrtvuje, pa makar postojala i najmanja nada da se na taj način iskobelja iz kreveta. No istovremeno nije zaboravljao da se ovda-onda podseća kako je mirno, samo najmirnije razmišljanje mnogo bolje od očajničkih odluka. U takvim bi časovima što je moguće oštrije gledao na prozor, ali, na žalost, pogled na jutarnju maglu, koja je zastirala čak i drugu stranu ulice, nije davao mnogo pouzdanja ni podstreka. 'Već je sedam', reče u sebi kada je sat ponovo odzvonio vreme, 'već je sedam, a još uvek traje ta gusta magla.' Trenutak je ležao mirno, dišući slabo, kao da možda od potpune tišine očekuje da se vrati zbiljsko i samo po sebi razumljivo stanje.
     No onda će sam sebi: 'Pre nego što sat otkuca sedam i četvrt, moraću bezuslovno napustiti postelju. Uostalom, do toga će vremena neko doći iz preduzeća da pita šta je sa mnom, jer preduzeće se otvara pre sedam.' I on se spremi da se čitavim telom izvuče iz postelje, ljuljajući ga ravnomerno cielom njegovom dužinom. Ako na taj način padne iz postelje, po svoj prilici će ostati neozleđena glava, koju je nameravao u padu brže-bolje podići. Leđa su, čini se, bila tvrda; njima se valjda neće ništa dogoditi kad padne na tepih.  Najviše briga zadavao mu je onaj bučni tresak koji će svakako uslediti i koji će iza
zatvorenih vrata izazvati ako ne užas, a ono ipak zabrinutost. Ali to je trebalo rizikovati.

                                            


      Kada je Gregor već do polovicne stršio iz postelje — nova je metoda bila više igra nego napor, trebalo je samo da se na mahove zanjiše — pade mu na pamet kako bi sve bilo jednostavno kada bi mu neko priskočio u pomoć. Dve snažne osobe — pomišljao je na oca i na služavku — bile bi dovoljne; morale bi samo podvući ruku pod njegova zaobljena leđa i, takoreći, izgurati ga iz kreveta, te da se sagnu s teretom i da onda pažljivo čekaju da se on sam prevrne na pod, gde bi onda, sva je prilika, njegove nožice dobile neki smisao. Međutim, bez obzira na to što su sva vrata bila zaključana, je li zaista trebalo koga zvati u pomoć? Usprkos svome jadu, pomislivši na to, nije mogao da priguši smešak.
     Već je doterao dotle da je pri malo jačim zamasima jedva još održavao ravnotežu i vrlo brzo se morao konačno odlučiti, jer je za pet minuta bilo sedam i četvrt — kad se oglasi zvonce na kućnim vratima. 'Evo nekoga iz preduzeća', pomisli te se gotovo ukoči, dok su mu se nožice samo još hitrije vrckale. Jedan trenutak je sve ostalo mirno. 'Ne otvaraju', reče Gregor u sebi, zanesen nekom besmislenom nadom. No onda je služavka, kao obično, čvrsta koraka pošla vratima i otvorila. Gregoru je bilo dovoljno da čuje prvu reč posetiočeva pozdrava, i već je znao ko je — prokurista glavom. Ta zašto je Gregoru
bilo suđeno raditi u tvrci, gde su pri najbeznačajnijem propustu odmah gajili sumnju?
       Zar su svi nameštenici, od prvog do poslednjeg, nitkovi, zar među njima nema nijednoga vernog, odanog čoveka, koji je, premda za preduzeće nije iskoristio svega nekoliko jutarnjih sati te od grižnje savesti poblesavio i naprosto nije bio kadar napustiti postelju?
       Zar uistinu ne bi bilo dovoljno poslati šegrta da se raspita — ako je to raspitivanje uopšte bilo potrebno — zar je morao doći sam prokurist te da se čitavoj porodici , koja ničemu nije kriva, moralo pokazati da se istraga ovog sumnjivog slučaja mogla poveriti samo prokuristovoj pameti? I više zbog uzbuđenja, koje ga je obuzelo u vezi s tim premišljanjem, nego zbog kakve prave odluke, Gregor se iz petnih žila baci s postelje. Čuo se snažan udarac, ali to zapravo i nije bio tresak. Tepih je malo ublažio pad, a osim toga su i leđa bila elastičnija nego što je Gregor mislio, i otuda se čuo onaj tupi nimalo neupadljivi
zvuk. Samo što nije dovoljno oprezno držao glavu te je njome lupio o tle. Okrenuo ju je i trljao o tepih od srdžbe i bola.
       »Tu unutra je nešto palo«, reče prokurista u pokrajnjoj sobi s leva. Gregor je pokušao zamisliti ne bi li se i prokuristi jednom moglo nešto slično desiti kao ovo njemu danas; tu je mogućnost, zapravo, valjalo priznati. Ali, kao da se čuje njegov grubi odgovor na to pitanje, prokurist u susednoj sobi napravi nekoliko koraka te se ču škripa njegovih lakovanih cipela. Iz sobe zdesna čuo se sestrin šapat da obavesti Gregora: »Gregore, došao je prokurist«. — »Znam«, uzvrati Gregor, ali se nije usudio povisiti glas da bi ga sestra mogla čuti.
        »Gregore«, reče sada otac iz susedne sobe, »gospodin prokurista je došao i raspituje se zašto nisi otputovao jutarnjim vozom. Ne znamo šta da mu kažemo. Uostalom, on želi lično s tobom  govoriti. Dakle, molim te, otvori vrata. Biće tako ljubazan da ne zameri što je u sobi takav nered.« »Dobro jutro, gospodine Samsa«, ljubazno ubaci prokurist. »Nije mu dobro«, reče majka prokuristi, dok je otac još govorio pred vratima, »nije mu dobro, verujte mi, gospodine prokuristo. Pa zar bi Gregor inače zakasnio na voz! Pa mladiću se samo posao mota u glavi. Ja se gotovo već ljutim što nikada ne izlazi uveče; ta sada je bio osam dana u gradu, a svake je večeri bio kod kuće. Sedi s nama za stolom i mirno čita novine ili proučava vozni red. Za njega je već to zabava kada se bavi drvorezbarstvom. Tako vam je, na primer, za dve-tri večeri izrezbario mali okvir; začudićete se kako je lep; visi u sobi; odmah ćete ga videti kad Georg otvori. Ja sam, uostalom, sretna što ste došli, gospodine prokuristo; mi sami ne bismo naterali Gregora da otvori vrata; on je toliko tvrdoglav; i sigurno mu nije dobro, premda je jutros to poricao.« »Evo me odmah«, reče Gregor polako i smotreno, i ne mače se da mu ne bi promakla ni jedna jedina reč razgovora. »Drukčije, milostiva gospođo, ne mogu ni ja sebi to objasniti«, reče prokurista, »nadajmo se da nije ništa ozbiljno. Iako, s druge strane, moram reći da mi poslovni ljudi — na žalost, ili na sreću, kako god hoćete — iz poslovnih obzira moramo naprosto preći preko lakših oboljenja.« »Može li, dakle, gospodin prokurista već ući?« upita otac nestrpljivo te ponovo zakuca na vrata. »Ne može«, otpovrnu Gregor. U susednoj sobi, levo, zavlada neugodna tišina, a u sobi zdesna sestra poče jecati.
          Ta zašto sestra nije pošla k drugima? Biće da je tek sada ustala te se još nije počela oblačiti. A zašto plače? Zato što on ne ustaje i ne pušta prokuristu unutra, zato što se on izlaže opasnosti, zato što mu preti opasnost da izgubi mesto i zato što će onda šef opet progoniti roditelje s onim starim potraživanjima: biće da su to, zasad, izlišne brige. Još se Gregor nalazio ovde i nije ni u snu pomišljao na to da napusti porodicu. Ovog trenutka ležao je, valjda, na tepihu, i niko ko bi znao za njegovo stanje ne bi ozbiljno od njega tražio da pusti prokuristu u sobu. No zbog te male neučtivosti, za koju bi se, sigurno, kasnije lako mogao naći nekakav dobar izgovor, neće valjda Gregora smesta otpustiti. I Gregoru se činilo kako bi sada bilo pametnije da ga puste na miru umesto da ga uznemiravaju
plačem i nagovaranjem. Ali baš ta neizvesnost je mučila ostale i opravdavala njihovo vladanje.

      »Gospodin Samsa«, vikne sad prokurista povišenim glasom, »ta šta se to dešava? Zabarikadirali ste se u sobi, odgovarate samo sa 'da' ili 'ne', zadajete roditeljima teške i suvišne brige i zanemarujete — ovo neka je samo uzgred spomenuto — svoje poslovne dužnosti, zapravo, na nečuven način. Ja ovde govorim u ime vaših roditelja i vašega šefa, i molim vas najozbiljnije da mi smesta i uverljivo sve objasnite. Čudim se, uistinu se čudim. Mislio sam da vas poznajem kao mirna i razborita čoveka, i sada kao da iznenada želite paradirati s nekim neobičnim mušicama. Šef mi je, doduše, jutros natuknuo nešto o mogućem objašnjenju vašega propusta — tiče se celokupnog vama nedavno poverenog inkasa — ali ja sam, uistinu, gotovo garantovao svojom časnom rečju da takvo objašnjenje ne može biti istina. Ali sada ovde vidim vašu nepojmljivu tvrdoglavost i gubim svaku volju da se makar i ovolicno za vas zalažem. Vaš položaj nipošto nije najsigurniji. Isprva sam nameravao da vam sve to kažem u četiri oka, no kada vi dopuštate da ja ovde nekorisno gubim svoje vreme, onda ne znam zašto to ne bi saznali i vaši poštovani roditelji. Dakle, vi ste u poslednje vreme postizavati vrlo nezadovoljavajuće uspehe; doduše, nije sezona za velike poslove, to priznajemo; ali sezona u kojoj se ne prave nikakvi poslovi,
gospodine Samsa, takva sezona uopšte ne postoji.« »Ali, gospodine prokuristo«, povika Gregor izvan sebe te u uzbuđenju zaboravi na sve drugo, »ta ja ću vam smesta otključati. Mala slabost i vrtoglavica su me sprečile ustati. Još i sada ležim u postelji. No sada se osećam već sasvim svež. Upravo izlazim iz postelje. Strpite se samo još časak! Još ne ide sve tako kako sam mislio. Ali već mi je dobro. Kako to čoveka samo spopada! Još sinoć mi je bilo potpuno dobro, pa moji roditelji to znaju, ili bolje rekavši, već sinoć imao sam neki predosećaj. Morali su to na meni primetiti. Zašto samo nisam obavestio o tome svoje preduzeće! Ali evo, uvek misliš da ćeš preboleti a da ne ostaneš kod kuće. Gospodine prokuristo! Poštedite moje roditelje! Za sva ta vaša predbacivanja nema nikakva povoda; pa niko mi o svemu tome nije rekao ni reči. Možda niste pročitali poslednje narudžbe što sam ih poslao. Uostalom, ja ću odmah otputovati vozom u osam, ovih nekoliko sati me je okrepilo, gospodine prokuristo; evo me odmah u preduzeću, i budite tako dobri da to kažete i da me preporučite gospodinu šefu!«
        I dok je sve to žurno mucao te jedva znao što govori, Gregor se, valjda zbog spretnosti koju je već stekao u postelji, približio ormaru i pokušao se uspraviti. Hteo je, naime, otvoriti vrata, da se uistinu pokaže i da govori s prokuristom; upravo je žudio saznati što će reći drugi, koji ga sada toliko dozivaju, kad ga ugledaju. Ako se prestraše, tada Gregor više neće imati nikakve odgovornosti te će moći biti miran. Ali ako sve to prime mirno, onda on opet nema nikakva razloga da se uzrujava te je mogao, ako se požuri, doista biti u osam na stanici . Prvo je nekoliko puta otkliznuo s glatkog ormara, ali na kraju se svom snagom hitnuo napred i stajao uspravno; na bolove oko trbuha nije više obraćao nikakve pažnje, koliko god su ga i ujedali. Sada se svalio na stolicu u njegovoj blizini te se nožicama čvrsto hvatao njenih rubova. I tako je dobio vlast nad samim sobom te umukao, jer je začuo prokuristov glas.
        »Jeste li samo jednu reč razumeli?« upita prokurista roditelje, »ta valjda ne pravi budale od nas?« »Zaboga«, vikne majka, briznuvši već u plač, »možda je teško bolestan, a mi ga mučimo. Greto!« poviče zatim. »Da, majko?« javi se sestra s druge strane. Sporazumevale su se kroz Gregorovu sobu. »Moraš smesta do lekara. Gregor je bolestan. Brzo po njaga. Jesi li čula kako je Gregor sada govorio?« »To je bio životinjski glas«, reče prokurista upadljivo tiho prema majčinom vikanju. »Ana! Ana!« uzviknu otac kroz predsoblje u kuhinju i pljesne rukama, »odmah po bravara!« I već su obe devojke, zavijorenih sukanja, trčale kroz predsoblje — ta kako li se sestra brže-bolje obukla? — i naglo otvoriše kućna vrata. Nije se ni čulo kako vrata zalupiše, biće da su ih ostavile otvorena, kako to biva u stanovima gde se zbila neka velika nesreća.
        No Gregor je postao mnogo mirniji. Njegove se reči, doduše, više nisu mogle razumeti, premda su se njemu pričinjale dosta jasne, jasnije negoli pre, možda zato što se uho privikavalo. Ali ipak su sada već svi verovali da s njim nešto nije bilo sasvim u redu te su bili spremni da mu pomognu. Njemu je godilo pouzdanje i sigurnost s kojima su preduzete sve pripreme. Opet se osećao uvršten u krug ljudi te je od obojice, od lekara i bravara, premda ih, zapravo, nije tačno razlikovao, očekivao sjajne i zapanjujuće pothvate. Da bi u odlučnim trenucima što su se približavali imao što čistiji glas, malko se iskašljavao, ali nastojeći da to učini sasvim prigušeno, jer možda je i taj šum zvučio drukčije od ljudskoga kašlja, što se on sam više nije usuđivao ustanoviti. U susednoj je sobi međutim zavladala potpuna tišina. Možda su roditelji s prokuristom sedeli za stolom i nešto šaputali, možda su se svi prislanjali uz vrata i osluškivali.
       Gregor se polako, zajedno sa stolicom, dovukao do vrata, onde ju je pustio te se bacio na vrata i, prislonivši se uz njih, držao se uspravno — stopala njegovih nožica bila su malko lepljiva — i časak se odmarao od napora. No onda se lati posla da ustima okrene ključ u bravi. Na žalost, kao da nije imao pravih zuba — a čime da onda uhvati ključ? — no zato su mu, dakako, čeljusti bile vrlo snažne; pomoću njih zbilja je pokretao ključ te nije pazio na to da će se tako na neki način  ozlediti, jer iz usta mu je navirala neka tamna tekućina, cedila mu se po ključu i kapala na tle. »Čujte samo«, reče prokurista u susednoj sobi, »okreće ključ«. To je za Gregora značilo veliko ohrabrenje; no trebalo je da mu svi dovikuju: »Samo junački, Gregore, prioni uz bravu!« I zamišljajući kako svi napeto prate njegove napore, skupivši svu preostalu snagu, on se kao mahnit baci na ključ. Kako se ključ okretao, tako je on obigravao oko brave; sada se još samo ustima držao uspravno i već prema potrebi vešao se o ključ ili ga opet pritiskivao celom težinom svoga tela. Kad jezičac brave konačno škljocne zvonkim zvukom, Gregor potpuno živne. Uzdahnuvši, reče u sebi: »Bravar mi, dakle, nije bio potreban«, te položi glavu na kvaku da bi sasvim otvorio vrata.
       Kako je na taj način morao otvoriti vrata, bila su zapravo već širom otvorena, kada se njega još nije videlo. Najpre se morao polako okrenuti oko jednog krila, i to vrlo oprezno, ako je hteo sprečiti da pred sam ulazak u sobu nezgrapno ne bubne nauznak na pod. Još je bio zabavljen onom mučnom kretnjom te nije imao vremena obratiti pažnju na bilo šta drugo, kadli začuje kako se prokuristi ote jedno glasno »Oh!« — zazvučilo je to kao šum vetra — a sada ga i vide, gde on, koji bijaše najbliže vratima, šaku pritiskuje na otvorena usta te polagano uzmiče kao da ga tera nevidljiva, ravnomerno delujuća sila.
Majka — ona je usprkos prisutnosti  prokuriste stajala tu, razbarušene, još od noći raščupane kose i sklopljenih ruku, najpre je pogledala oca, zatim pođe dva koraka do Gregora i sroza se na tle, usred sukanja što su se oko nje širile, s licem spuštenim na grudi i potpuno nevidljivim. Otac je, s neprijateljskim izrazom lica, stiskao pesnicu kao da hoće Gregora odgurnuti natrag u sobu, zatim se ogleda po sobi za dnevni boravak, zakloni oči rukama i zaplače da su mu se snažne grudi počele tresti.
         Potom Gregor uopšte ne uđe u sobu, nego se izuntra naslanjao na rezom zatvoreno krilo vrata, tako da mu se telo videlo do polovine, s glavom polegnutom u stranu. Za to je vreme postalo mnogo svetlije; na drugoj strani ulice jasno se isticao isečak beskrajne, crnosive kuće — beše to bolnica — s prozorima što su u pravilnim razmacima kruto probijali pročelje; kiša je još padala, ali samo u krupnim, pojedinačno vidljivim i pojedinačno na zemlju bačenim kapima. Mnogobrojno posuđe od doručka ležalo je po stolu, jer za oca beše doručak najvažniji dnevni obrok što ga je, čitajući različite novine, sate i
sate otezao. Tačno na suprotnom zidu visila je Gregovora fotografija za vreme služenja vojnog roka, prikazujući ga kao potporučnika, gde je, s rukom na balčaku sablje, smejući se bezbrižno, zahtevao poštovanje prema svom držanju i uniformi. Vrata što vode u predsoblje bila su otvorena. A video se, jer su i vrata stana bila otvorena, prostor ispred kuće i početak stepenica što su vodile dole.
        »No«, javi se Gregor, i bio je potpuno svestan kako je on jedini koji je sačuvao svoj mir, »ja ću se odmah obući, spakovati kolekciju i otputovati. Hoćete li, hoćete li me pustiti da otputujem? No, dakle, gospodine prokuristo, kao što vidite, nisam tvrdoglav i volim raditi; putovanje je naporno, ali ne bih mogao živeti a da ne putujem. Kamo ćete, gospodine prokuristo? U preduzeće? Da? Hoćete li sve po istini ispripovediti? Neki čovek može trenutno biti nesposoban za rad, no upravo onda je pravi čas da se uprava seti njegovih prijašnjih rezultata te da ima na pameti da će taj isti čovek posle sigurno to marljivije i sabranije raditi. Pa ja toliko dugujem gospodinu šefu, i to je vama vrlo dobro poznato. S druge strane, pak, u brizi sam zbog svojih roditelja i zbog sestre. U škripcu sam,
no ja ću se već izvući. Ali nemojte da moj položaj učinite težim nego što već jest. Budite na mojoj strani u preduzeću! Znam, niko ne voli trgovačke putnike. Svi misle da zarađuju grdne pare i da žive u slasti i lasti. Ljudi naprosto nemaju naročitog povoda da bolje razmisle o ovoj predrasudi. Ali vama, gospodine prokuristo, vama su ove prilike bolje poznate nego ostalim činovnicima i, sasvim u poverenju, i samome šefu, koji se u svojstvu preduzetnika može lako prevariti u svome sudu na štetu nameštenika. Vi takođe vrlo dobro znate da trgovački putnik, koji je gotovo cele godine izvan preduzeća, tako lako padne žrtvom nekakvih ogovaranja, slučajnosti i neosnovanih pritužaba, od kojih se
nikako ne može braniti, jer o njima obično ništa i ne saznaje, već tek kada se iscrpljen od puta vrati kući i na vlastitoj koži oseti posledice čiji se uzroci više ne mogu sagledati. Gospodine prokuristo, nemojte otići a da mi prethodno ne kažete koju reč koja će me uveriti da mi bar u jednom malom delu dajete pravo!«
       Ali prokurista se već na prve Gregorove reči okrenuo te je, napućenih usana samo preko uzdrhtalog ramena gledao natrag na Gregora. A dok je Gregor govorio, ni jedan trenutak nije mirovao, nego je uzmicao prema vratima, ne puštajući Gregora iz vida, ali j  uzmicao sve malo-pomalo, kao da postoji neka tajna zabrana da iko napusti sobu. Već je bio u predsoblju, i po nagloj kretnji kako je poslednji put povukao nogu iz sobe, mogli ste pomisliti da je spržio taban. Ali u predsoblju je desnicu ispružio, širokom kretnjom pokazujući na stepenište, kao da ga onde očekuje neko upravo nadzemaljsko izbavljenje.
      Gregor je uviđao da nipošto ne sme dopustiti da prokurista ode u takvom raspoloženju, ako ne želi da time do skrajnje mere ugrozi svoj položaj u preduzeću. Roditelji sve to nisu baš tako dobro razumevali; oni su za sve ove godine stekli uverenje da je Gregor u tom preduzeću zbrinut do kraja života, a osim toga su bili toliko zaokupljeni svojim trenutnim brigama da su izgubili svaku sposobnost predviđanja. Prokuristu je valjalo zadržati, umiriti, uveriti i konačno predobiti; o tome je zavisila budućnost Gregora i njegove porodice! Kada bi samo sestra bila ovde! Ona je pametna; plakala je već onda kada je Gregor još mirno ležao na leđima. I sigurno bi prokurista, taj prijatelj dama, dopustio da ga ona vodi; bila bi zatvorila vrata stana i u predsoblju mu izbila iz glave sve njegove bojazni. Ali šta, kad sestre nije bilo, Gregor je morao postupati po vlastitom nahođenju. I ne pomišljajući na to da još uopšte ne poznaje svoje trenutne sposobnosti kretanja, ne pomišljajući na to da, možda, pa čak je to i verovatno, opet nisu razumeli njegove reči, on se udalji od vrata; progura se kroz otvor, htede prići prokuristi koji se već obema rukama držao ograde stepeništa, da je to bilo upravo smešno; ali se odmah, kriknuvši jedva čujno, tražeći neki oslonac, sroza na svoje mnogobrojne nožice. Tek što se to dogodilo, osetio je po prvi put toga jutra neku telesnu nelagodnost; nožice su mu našle čvrsto tle pod sobom; u svemu su mu se pokoravale, kako je na svoju radost primetio; čak su se trudile da ga ponesu gde god hoće; i već je mislio da neposredno predstoji konačno poboljšanje svih njegovih patnja. No u istom trenu, dok je ležao na podu, njišući se od suzdržanog kretanja, nedaleko od majke, njoj baš nasuprot, ona, koja se činila potpuno utonula u se, mahom skoči uvis, široko ispruženih ruku i raskrečenih prstiju, te viknu: »U pomoć, zaboga, u pomoć!« držeći glavu u stranu kao da hoće bolje videti Gregora, no onda, u protivurečnosti s tom kretnjom, besmisleno pojuri natrag; zaboravila je da iza nje stoji postavljeni sto; stigavši do njega, sede brzo na nj, kao u rasijanosti, i uopšte kao da nije primećivala kako kraj nje, iz prevrnutog velikog vrča, kafa u punom mlazu curi na sag.
         »Majko, majko«, izusti Gregor tiho i diže pogled prema njoj. Prokuristu je načas sasvim smetnuo s uma; međutim, videvši kako se izliva kafa, nije mogao a da nekoliko puta ne škljocne čeljustima uprazno. Na to majka ponovo krikne, pobegne od stola i padne u naručje ocu koji je dotrčao da joj pomogne. Ali Gregor sada nije imao vremena za roditelje, prokurista se već nalazio na stepenicama; s bradom na ogradi, on se po poslednji put obazre. Gregor se zaleti da bi ga što sigurnije dostigao; prokurista biće da je nešto slutio, jer je poskočio grabeći po nekoliko stepenica najedanput i nestane; ali još je dospeo uzviknuti: »Uh!« što se orilo po celom stubištu. Na žalost se činilo da je to prokuristovo
bežanje i oca potpuno ošamutilo, jer mesto da poleti za prokuristom ili barem da ne sprečava Gregora koji se dao u poteru, zgrabi desnicom štap, što ga je ovaj, zajedno s ogrtačem i šeširom ostavio na stolici, a levom rukom dohvati neke velike novine sa stola i, lupajući nogama, poče mahanjem štapom i novinama Gregora terati natrag u njegovu sobu. Nikakve Gregorove molbe nisu pomogle, niti je ko razumio te molbe, ma kako ponizno vrtio glavom; otac je samo još jače trupkao nogama. Majka je tamo preko, usprkos hladnom vremenu, širom otvorila prozor i, naginjući se daleko izvan prozora i gurala lice u šake. Između ulice i veže nastao je jak propuh, prozorske zavese su poletele uvis; novine su na stolu šuštale; pojedini listovi poleteše nad podom. Otac ga je neumoljivo gonio i siktao kao divljak. No Gregor još nije imao nikakve vežbe u hodanju natraške i u tome je bio vrlo spor. Da se Gregor smeo samo okrenuti, odmah bi bio u svojoj sobi, ali se bojao da se otac ne uznestrpi zbog okretanja što je oduzimalo toliko vremena, a svakog časa mu je od štapa u očevoj ruci pretio smrtonosni udarac po leđima ili po glavi. No na kraju, Gregoru nije ništa drugo preostalo, jer je s užasom primetio kako u hodanju natraške ne može čak ni pravac održati, i tako, neprestano bojažljivo i krišom poglédajući na oca, počeo se okretati što je mogao brže, ali, zapravo, posve polako. Možda je otac primetio njegovu dobru volju, jer mu pri tome nije smetao, već je, dapače, ovda-onda vrškom štapa usmeravao kružne kretnje. Samo da nije bilo onog nepodnošljivog očevog siktanja! Gregor je zbog toga sasvim izgubio glavu. Već se bio gotovo potpuno okrenuo, kada se, uvek osluškujući ono siktanje, čak smeo te se malko natrag okrenuo. Ali kada se, konačno, sretno našao pred otvorenim vratima, pokazalo se da je njegovo telo i suviše široko, a da bi samo tako moglo proći. Otac, dakako, u njegovu trenutnom raspoloženju, nije ni pomišljao na to da otvori i drugo krilo, da bi Gregoru načinio dovoljno širok prolaz. Njegova je fiksna ideja bila samo to da Gregor mora što brže u svoju sobu. Nikada ne bi Gregoru dopustio da preduzme sve one velike pripreme što mu bijahu potrebne da se uspravi i, možda, na taj način prođe kroz vrata. Naprotiv, on je sada, kao da ne postoji nikakva prepreka, uz zaglušnu buku terao Gregora napred; iza Gregora uopšte se više nije razlegao glas jednog jedinog oca; sada više nije bilo šale, i Gregor — bilo što bilo — poče se gurati kroz vrata. Digla se jedna strana njegova tela (ležao je sada ukoso u otvoru vrata), jedan bok mu se razguli, na belim vratima ostadoše ružne mrlje, i ubrzo se zaglavi te se više ne bi mogao sam ni maknuti, nožice mu, s jedne strane podrhtavajući, visile u zraku, a na drugoj su bile bolno pritisnute o tle, kadli ga otac ostrag snažno udari, i on poleti, jako krvareći, duboko u svoju sobu. Otac je još štapom zalupio vrata, a onda je, konačno, zavladala potpuna tišina.

II

       Tek u sutonskim satima Gregor se prenuo iz teškog sna nalik na nesvesticu. On se sigurno i bez uznemiravanja ne bi probudio mnogo kasnije, jer se osećao dovoljno odmoren i ispavan, ali mu se učinilo da ga je probudio lagašan korak i oprezno zatvaranje vrata što vode u predsoblje. Svetlost električnih uličnih svetiljki ležala je ovde-onde po plafonu i na višim delovima pokućstva, ali dole kod Gregora bilo je mračno. Polako, još nespretno pipajući pipcima, što ih je tek sada naučio ceniti, odvuče se do vrata da vidi što se tamo dogodilo. Njegova leva strana kao da je bila jedna jedina dugačka, neugodno napeta brazgotina, i morao je na dva reda nožica po svim pravilima šepati. Uostalom, jedna je nožica u toku prepodnevnih događaja bila teško ozleđena — bilo je pravo čudo što je samo jedna bila povređena — te se kao mrtva vukla uz telo.
        Istom kod vrata je primetio što ga je, zapravo, vuklo onamo; bio je to miris nekog jela. Jer onde stajaše činija puna slatkog mleka u kojemu su plivale sitne kriške bela hleba. Od radosti samo što se nije smejao, jer bio je još gladniji nego jutros, i odmah je gotovo do očiju umočio glavu u mleko. Ali ubrzo ju je razočarano opet izvukao, ne samo zato što mu je jedenje zbog leve strane tela, koja ga je bolela, pričinjavalo poteškoće — a on je mogao jesti samo ako bi čitavo telo, brekćući, u tome učestvovalo— nego mu, osim toga, mleko, koje je inače bilo njegovo omiljelo piće, koje mu je sestra sigurno zato i stavila u sobu, nije nimalo prijalo, čak je s gađenjem okrenuo glavu od činije i otpuzao natrag na sredinu sobe.
        U sobi za dnevni boravak, kako je Gregor kroz pukotinu mogao videti, zapalili su plinsku svetiljku, ali dok je otac u to doba dana majci, a katkada i sestri, običavao uzvišenim glasom čitati svoje popodnevne novine, sada ni glasa nije bilo čuti. Pa, možda su se u poslednje vreme uopšte odvikli od toga čitanja, o kojem mu je sestra uvek govorila i pisala. Ali posvuda naokolo bilo je tako tiho, premda stan zasigurno nije bio prazan. 'Kakvim tihim životom živi moja porodica', reče Gregor u sebi te oseti, dok je ukočenim pogledom zurio preda se u tamu, veliku gordost što je bio kadar da roditeljima i sestri omogući takav život u tako lepom stanu. No šta onda, ako se sav mir, sve blagostanje, sve zadovoljstvo okončaju u stravi i užasu? Da se ne bi izgubio u takvim mislima, Gregor se radije pokrene te puzaše gore-dole po sobi.
         Jedanput za te duge večeri odškrinula su se bočna vrata s jedne, a drugi put s druge strane te su se odmah opet zatvorila; neko je valjda osetio potrebu da uđe, ali se i odveć kolebao. Gregor se sada zaustavi tik uz vrata sobe za dnevni boravak, čvrsto odlučivši da posetioca na neki način ipak uvede ili barem da sazna ko je; ali otada se vrata više nisu otvarala, i Gregor je uzalud čekao. Jutros, kada su sva vrata bila zaključana, svi su hteli ući, a sada, kada je on otvorio jedna vrata a druga bila otvorena u toku dana, niko više nije dolazio, a ključevi su, uostalom, bili izvana u vratima.
         Istom kasno u noć ugašena je svetlost u sobi za dnevni boravak i sada se moglo lako ustanoviti da su roditelji i sestra ostali tako dugo budni, jer kako se sada posve jasno moglo čuti, udaljavalo se sve troje na vršcima prstiju. Sada sigurno neće niko više ulaziti u Gregorovu sobu sve do jutra, imao je, dakle, dovoljno vremena da nesmetano razmišlja kako će nanovo srediti svoj život. No visoka, prostrana soba, u kojoj je bio primoran ispružen ležati na tlu, prožimala ga je strahom, premda nije mogao pronaći razlog za to, jer u toj je sobi sada stanovao već pet godina — i gotovo nesvesnom kretnjom i ne bez izvesnog srama, požuri pod kanape, gde se, premda su mu leđa bila malko prignječena,
a glavu više nije mogao dići, odmah osećao vrlo lagodno te je jedino žalio da mu je telo bilo previše široko da se potpuno podvuče pod kanape.
       Tu je ostao celu noć, koju je proveo delom u polusnu, iz kojega bi ga uvek iznova trgla glad, a delom opet u brigama i nejasnim nadama što su, međutim, sve vodile do zaključka da zasada mora biti miran i sa strpljivošću i s najvećim obzirom prema porodici  mora nastojati ublažiti neprilike što joj ih je u svom sadašnjem stanju bio primoran naneti.
        Već u rano jutro, bila je gotovo još noć, imao je Gregor priliku ispitati snagu netom donesenih odluka, jer sestra je, tako rekavši sasvim odevena, otvorila vrata što vode iz predsoblja, te s velikom napetošću zavirila unutra. Nije ga odmah opazila, no kada ga je ugledala pod kanapetom — bože, ta negde se morao zadržati i nije mogao odleteti — toliko se prestrašila da je, ne mogavši se svladati, istrčala i zalupila vrata za sobom. Ali kao da se kaje zbog svoga ponašanja, u tili je čas ponovo otvorila vrata te ušla na prstima, kao da je kod teškog bolesnika ili nekoga stranca. Gregor je provirio glavom do ispod ruba kanapeta te ju je promatrao. Bogzna hoće li ona primetiti da je mleko ostavio netaknuto, i to nipošto ne zbog pomanjkanja gladi, i hoće li ona doneti kakvo drugo jelo, koje će mu bolje odgovarati? Ako to sama ne učini, on će radije skapati od gladi nego je na to upozoriti, premda ga je nešto zapravo silno vuklo da jurne ispod kanapeta, da se sestri baci pred noge i da je zamoli neka mu da nešto fino za jelo. Ali sestra je sa čuđenjem odmah primetila punu zdelu, iz koje je unaokolo bilo prosuto samo malo mleka; odmah ga digne, i to ne golim rukama, već s nekom krpom, te ga odnese iz sobe. Gregor beše silno radoznao što li će mu mesto toga doneti i namatao oko toga svakojake misli. Ali nikako ne bi mogao pogoditi šta je sestra u svojoj dobroti zbilja učinila. Donela mu je, da bi ispitala njegov ukus, čitav izbor jela, sve to razastrto po starim novinama.
Bilo je tu staro, napola istrunulo povrće; kosti od večere, okružene skrućenim belim umakom; nekoliko grožđica i badema; sir za koji je Gregor pre dva dana izjavio da je pokvaren; komad suhog hleba; komad hleba s maslacem i komad hleba namazan maslacem i posoljen. Osim toga, uz sve to postavila je onu činiju, verovatno zauvek namenjenu Gregoru, a koju je napunila vodom. A iz takta, jer je znala da Gregor neće pred njom jesti, brzo se udaljila te je čak i ključ u bravi okrenula, tako da bi samo Gregor primetio da se može raskomotiti po miloj volji. Kada je Gregor sada prilazio jelu, nožice mu pocupkivahu. Uostalom, i njegove rane mora da su sada bile već potpuno zaceljene, više nije osećao nikakve smetnje, čudio se i prisećao kako se pre više od mesec dana sasvim malo porezao po prstu, i kako ga je ta rana još jučer bolela. 'Jesam li sada, možda, postao manje osetljiv?' pomisli i već je požudno sisao sir, koji ga je odmah od svih jestiva privukao. Jedno za drugim, brzo je pojeo sir, povrće i umak, dok su mu od zadovoljstva suze navirale na oči; sveža jela mu, međutim, nisu prijala, štaviše, nije čak podnosio njihov miris te je čak ono što je bio naumio pojesti odvukao malo dalje. Već je odavna sa svim završio, te je samo još leno ležao na istom mestu, kada je sestra, dajući mu tako znak da se povuče, polako okretala ključ u bravi. Od toga šuma on se odmah trže, iako je gotovo već zadremao, te opet pohrli pod kanape. No stajalo ga je mnogo muke i samosavlađivanja da i ono malo vremena dok je sestra boravila u sobi, ostane pod kanapetom, jer od obilnog jela njegovo se telo bilo malko zaoblilo, te je u onom tesnom prostoru jedva mogao disati. Nakon nekoliko malih napadaja gušenja, promatrao je s malo izbuljenim očima kako sestra, koja nije ništa slutila, metlom čisti ne samo ostatke već i ona jela kojih se Gregor uopšte nije ni dotakao, kao da su sada i ona neupotrebljiva, i kako sve brže-bolje baca u kantu, koju je zatvorila drvenim poklopcem, a potom je sve iznela iz sobe. Jedva što se okrenula, Gregor se već izvukao ispod kanapeta, protezao se i nadimao.
        Na taj je način Gregor svaki dan dobivao svoje jelo, jedanput izjutra, kada su roditelji i služavka još spavali, drugi put nakon zajedničkog obroka, jer tada bi roditelji još malko spavali, a sestra bi služavku s nekim izgovorom poslala da nešto kupi. Sigurno ni oni nisu hteli da Gregor umre od gladi, ali možda ne bi podneli da saznaju o njegovu jedenju više nego po čuvenju, možda je sestra htela da im uštedi još jednu, ako se možemo tako izraziti, malu patnju, jer su, zaista, i ovako taman dosta patili.
       Gregor nije nikada mogao saznati s kakvim su izgovorima onoga prvog prepodneva lekara i bravara opet otpremili iz kuće, jer kako ga niko nije razumeo, niko nije mislio na to, pa ni sestra, da on može razumeti druge, i tako se, kada bi sestra bila kod njega u sobi, morao zadovoljiti time da od vremena do vremena sluša njeno uzdisanje i prizivanje svetaca. Istom kasnije, kada se bila malko navikla na sve to — da se sasvim na to navikne, o tome nije moglo biti govora — Gregor bi ponekad čuo pokoju primedbu, koja je bila izrečena u najboljoj nameri ili bi se mogla tako objasniti. »No, danas mu je baš prijalo«, rekla bi, kada bi Gregor počistio jelo do poslednje mrve, čak bi u protivnom slučaju, koji se malo-pomalo sve češće ponavljao, gotovo žalosno znala reći: »Sada opet nije ništa okusio«.
         No dok Gregor nije mogao neposredno saznati nešto novo, osluškujući je saznavao poneke stvari iz pokrajnjih soba, i gde bi god čuo neki glas, odmah bi otrčao do onih vrata te se svim svojim telom priljubio uz njih.Posebno u prvo vreme nije bilo razgovora, gde se na neki način, makar i potajno, ne bi nešto na nj odnosilo. Dva dana su se za svim obrocima čula savetovanja kako se sada imaju vladati prema njemu; no i između pojedinih obroka govorilo se o istoj temi, jer uvek bi se kod kuće našla dva člana, jer biće da niko nije hteo sam ostati u stanu, a stan se ni na koji način nije mogao sasvim napustiti. A osim toga, služavka je odmah prvi dan — nije bilo potpuno jasno koliko je ona znala o svemu onome što se dogodilo — na kolenima zaklinjala majku da je smesta otpusti, a kada se četvrt sata nakon toga opraštala, suznih se očiju zahvaljivala zbog toga otpuštanja, kao za najveće dobročinstvo koje su joj ovde ukazali, te se zatim mada se to od nje nije tražilo, zaklela svime što joj je najsvetije da nikome o svemu tome neće ni pisnuti.
       Sada je sestra, zajedno s majkom, morala još i kuvati; doduše, to nije zadavalo mnogo muke, jer gotovo ništa nisu jeli. Gregor bi vazda čuo kako jedno drugo uzalud nude jelom, na što se kao odgovor čulo samo: »Hvala, dosta mi je«, ili nešto nalik na to. Možda također nisu ništa ni pili. Sestra bi često znala upitati oca hoće li pivo te bi se vrlo srdačno ponudila da ga sama donese, a kada bi otac ćutao, rekla bi, da bi ga oslobodila svakog kolebanja, da može poslati i pazikuću po to, no onda bi otac naj kraju odgovorio odlučnim »ne!« i više se o tome ne bi govorilo.
       Već u toku prvog dana otac je majci, kao i sestri, obrazložio celo imovinsko stanje i što se dalje moglo očekivati. Ovda-onda bi ustao od stola te iz male verthajmove kase, koju je spasio nakon sloma svoga preduzeća pre pet godina, vadio nekakvu priznanicu ili beležnicu. Čulo se gde otvara komplikovanu bravu te je opet zaključava pošto je izvadio ono što je tražio. Ta očeva objašnjavanja bila su delom prva radosna vest što ju je Gregor doznao u svom zatočeništvu. Bio je mišljenja da ocu od onoga preduzeća nije ama baš ništa preostalo, barem mu otac nije rekao ništa suprotno tome, no Gregor ga, doduše, nije o tom ništa ni pitao. Gregorova jedina briga u ono vreme beše da sve preduzme da bi porodica što brže zaboravila poslovne nedaće koje su sve njih bacile u potpunu beznadnost. I zato je tada počeo raditi s posebnim  elanom te je tako rekavši preko noći od malog trgovačkog pomoćnika postao trgovački putnik, koji je, dakako, imao posve drugačije mogućnosti zarade i čiji su se uspesi u radu odmah u vidu provizije pretvarali u gotovinu koju je mogao kod kuće staviti na sto pred začuđenu i presretnu porodicu. Behu to lepa vremena, koja se nikada više, barem ne u takvu sjaju, nisu ponovila, premda je Gregor posle zarađivao toliko novaca da je mogao snositi, a i snosio je, sve troškove čitave porodice. Naprosto su se na to navikli, porodica kao i Gregor; zahvalno su uzimali novac, on im ga je rado davao, ali neka se naročita toplina nikada više nije javljala. Samo je sestra još uvek ostala bliska Gregoru, i on je potajno o tom snivao kako će on nju, koja je, za razliku od Gregora, silno volela muziku  i dirljivo svirala u violinu, bez obzira na velike troškove, a koji bi se nekako već dali nadoknaditi, poslati na konzervatorij. Često se za Gregorovih kratkih boravaka u gradu, u razgovoru sa sestrom spominjao konzervatorij, ali uvek samo kao neki lepi san, na čije ostvarenje nisu mogli ni pomišljati, a roditelji nisu voleli čak ni čuti to nevino spominjanje; no Gregor je vrlo odlučno na to pomišljao te nameravao to svečano objaviti na sam Božić.
         Takve misli, u njegovu sadašnjem stanju posve nekorisne, prolazile mu glavom, dok je uspravno stajao usko pribijen uz vrata i osluškivao. Ponekad od potpune iscrpenosti više uopšte nije bio kadar slušati, te bi pustio da mu glava nehajno lupne o vrata, ali bi je odmah opet držao uspravno, jer čak i taj mali šum što bi ga time prouzročio čuo bi se u susednoj sobi te bi zbog toga svi umukli. »Šta li sad opet radi«, rekao bi otac poslije izvesnog vremena, očito okrenut vratima, i tek onda bi prekinuti razgovor, malo-pomalo, opet nastavili.
         Gregor je sada do mile volje saznavao — jer otac je običavao češće ponavljati svoja objašnjenja, delom jer se sam nije već dugo time bavio, delom, pak, što majka nije u prvi mah sve razumela — kako je usprkos svoj nesreći još sačuvao, doduše sasvim mali, imetak iz starih vremena, i da se taj imetak zbog nedirnutih kamata, u međuvremenu čak i malko povećao. A osim toga, novac što bi ga svakog meseca doneo kući — sebi bi zadržao samo nekoliko forinti — ne bi do kraja potrošili te se nakupio mali kapital. Iza svojih vrata, Gregor je usrdno kimao glavom, obradovan tom neočekivanom opreznošću i štedljivošću. Zapravo je tim pretičkom novca i dalje mogao otplaćivati očev dug šefu, i onaj dan kada bi se oslobodio toga nameštenja bio bi mnogo bliži, no sada je nesumnjivo bilo
bolje ovako kako je to otac bio udesio.
       Međutim, taj novac nije niukoliko dostajao da čitavoj porodici omogući živeti od kamata. Možda bi bio dovoljan da izdržava porodicu  godinu ili, u najboljem slučaju, dve godine, a više novaca nije bilo. Bila je to, dakle, samo svota koju, zapravo, nisu smeli načeti, i koju je valjalo staviti na stranu za crne dane; ali novac za život trebalo je zaraditi. Doduše, otac beše zdrav, ali star čovek koji već pet godina nije ništa radio te ni u kojem slučaju nije mogao od sebe mnogo očekivati. On se za tih prvih pet godina, koje su bile prve ferije njegova mukotrpnog a ipak uspešnog života, dobrano potkožio salom te zato postao prilično trom. A zar da sada počne zarađivati majka, koja je bolovala od astme, kojoj je već hodanje po stanu bilo naporno, i koja bi svakog drugoga dana provodila dan na sofi, kod otvorenog prozora, pateći od gušenja? Ili da, možda, sestra zarađuje, koja je sa svojih sedamnaest godina bila još dete, a kojoj su od svega srca morali priuštiti njen dosadašnji način života, koji se sastojao u tome da se lepo oblačila, da je dugo spavala, pomagala u kućanstvu, da je učestvovala u nekoliko skromnih zabava i da je, pre svega, svirala violinu? Kada bi se poveo razgovor o toj potrebi zarađivanja, Gregor bi u prvo vreme napuštao vrata i bacao se na hladnu kožnu sofu uz vrata, jer bi sav gorio od stida i tuge.
       Često je onde ležao po cele noći, nije ni oka stisnuo i strugao nožicama po koži. Ili nije žalio veliki trud da odgurne stolicu do prozora, da se zatim popne na podboj i, stisnut uza stolicu, da se nasloni o prozor i da se, očito potaknut samo nekom uspomenom na neko olakšanje što je pre u tom prozoru nalazio, zagleda kroz okno. Jer je, uistinu, iz dana u dan video i malo udaljene stvari sve nejasnije; bolnicu preko puta, koju je pre proklinjao što mu je tako često bila pred očima, sada uopšte više nije viđao, i da nije tačno znao da stanuje u tihoj ali potpuno gradskoj Šarlotinoj ulici, mogao bi verovati da iz prozora gleda u neku pustinju gde se sivo nebo i siva zemlja neraspoznatljivo sjedinjuju. Pažljiva sestra je samo dvaput morala primetiti da stolica stoji do prozora, kada je već svaki put, pošto bi uredila sobu, stolicu opet dogurala tačno do onog istog mesta, pa čak otada ostavljala otvoreno unutrašnje prozorsko krilo.
       Da je Gregor samo mogao govoriti sa sestrom i na svemu joj zahvaliti što je za nj morala činiti, lakše bi primao njene usluge; ali ovako, on je zbog toga patio. Sestra je, dakako, nastojala da zabašuri neugodnosti toga položaja, i to jo je, naravno, to bolje uspevalo što je više vremena prolazilo, ali i Gregor je s vremenom sve tačnije uočavao. Za nj je već njen ulazak bio strašan. Tek što bi ušla, otrčala bi, ne gubeći vremena da zatvori vrata, ma kako inače pazila na to da svima uštedi pogled na Gregorovu sobu, otrčala ravno prozoru te ga užurbanom rukom naglo širom otvorila kao da se gotovo guši, a tada bi se, ma kako hladno bilo, neko vreme još zadržala kod prozora te duboko disala. Tom živošću i bukom ona bi dvaput na dan prestrašila Gregora; za sve to vreme drhtao bi on  pod kanapetom, a ipak je vrlo dobro znao da bi ga ona sigurno rado toga poštedela kada bi joj bilo samo moguće da se zadrži kraj zatvorenih prozora u sobi u kojoj je boravio Gregor.
       Jednom, biće da je prošlo već mesec dana od Gregorova preobražaja te za sestru uistinu više nije postojao neki naročiti razlog da se čudi Gregorovu izgledu, ušla je malo ranije nego obično te zatekla Gregora gde stoji nepomično, ustobočen kao strašilo, i gleda kroz prozor. Za Gregora to ne bi bilo neočekivano, da nije ušla, jer joj je svojim položajem smetao da odmah otvori prozor, ali ona ne samo da nije ušla već je i ustuknula i zatvorila vrata; neko strano lice moglo je čak pomisliti da je Gregor vrebao na nju i hteo da je ugrize. Gregor se, naravno, odmah sakrio pod kanape, ali je sve do podneva morao čekati da sestra ponovo dođe, a izgledala je mnogo nemirnija nego inače. Po tome je razabrao kako joj je njegov izgled nepodnošljiv i da će joj i ubuduće ostati nepodnošljiv te da
će se, bez sumnje, morati jako savlađivati da ne pobegne ugledavši samo i mali deo njegova tela koji je stršio ispod kanapeta. Da bi je poštedio i toga pogleda, nekog je dana na leđima — a trebalo mu je za to četiri sata — odneo plahtu na kanape i razastro je tako da je sada bio potpuno sakriven, tako da ga sestra, kada bi se i sagela, nije mogla videti. Da ta plahta po njezinu mišljenju nije bila potrebna, ta ona bi je maknula, jer beše potpuno jasno da Gregor sigurno nije uživao u tome da se na taj način potpuno ogradi, no ona je pustila plahtu na mestu, a Gregoru se, štaviše, činilo da je ulovio sestrin zahvalni pogled kada je jednom plahtu oprezno malko digao da se uveri kako je sestra primila tu novotariju.
       Prvih četrnaest dana roditelji nisu smogli snage da uđu njemu u sobu, i on je često čuo kako odaju veliko priznanje sadašnjem sestrinom radu, dok su se dotada često na nju ljutili, jer im se pričinjala kao donekle nekorisna devojka. No sada bi često oboje, i otac i majka, čekali pred Gregorovom sobom dok bi sestra tamo pospremala, i tek što bi izašla, morala je u tančine pričati kako unutra izgleda, kako se ovaj put vladao i, primećuje li se, možda, kakvo malo poboljšanje. Majka je, uostalom, srazmerno brzo želela posetiti Gregora, ali otac i sestra su je isprva sprečavali u tome razumnim razlozima, koje je Gregor vrlo pažljivo slušao i u celosti odobravao. No kasnije su je silom morali zadržavati, a kada bi onda uzviknula: »Ta pustite me Gregoru, on je moj nesretni sin! Ne shvatate li da ja moram  njemu?« tada bi Gregor pomislio kako bi, možda, ipak bilo dobro kada bi majka ušla u njegovu sobu, naravno ne svakog dana, ali barem jednom nedeljno; ta ona se ipak u sve bolje razumevala nego sestra, koja je usprkos svoj svojoj hrabrosti ipak bila samo dete, te možda samo iz dečije lakomislenosti preuzela takvu tešku zadaću.
       Ubrzo se ispunila Gregorova želja da vidi majku. Za dana se Gregor već iz obzira prema roditeljima nije hteo pokazivati na prozoru, a na ono nekoliko četvornih metara poda također nije mogao daleko puzati, dok mu je mirno ležanje već i noću bilo teško; jelo ga uskoro više nije ni najmanje veselilo, i tako je kao razonodu poprimio naviku da gmiže uzduž i popreko po zidovima i stropu. Posebno je voleo visiti na tavanici; bijaše to posve drugačije od ležanja na tlu; disao je slobodnije, telo mu se lako zibalo i u toj gotovo sretnoj rasijanosti u kojoj se Gregor tamo gore nalazio znalo se dogoditi da je na svoje vlastito iznenađenje pustio da padne i da se — pljas! — nađe na podu. No sada je, naravno, svoje telo imao već potpuno drugačije u vlasti nego pre, te se čak ni pri padu iz tolike visine ne bi ozledio. No, a sestra je odmah primetila tu novu zabavu koju je Gregor za sebe pronašao — ta on bi i pri puzanju ovda-onda ostavljao prljave tragove — i tada je uvrtela u glavu da Gregoru omogući puzanje u šta izdašnijoj meri te da makne pokućstvo što ga je u tome ometalo, dakle pre svega ormar i pisaći stol. Ali nije bila kadra to sama učiniti; oca se nije usudila dozvati u pomoć; služavka joj sasvim sigurno ne bi bila pomogla, jer je ta otprilike šesnaestogodišnja devojka, doduše, hrabro izdržala kod njih nakon otpuštanja bivše kuharice, ali je zamolila da joj se prizna povlastica da sme kuhinju držati zaključanom, te da je otvara samo na izričiti poziv, i tako sestri, dakle, nije ništa drugo preostalo doli da jednom za očeva izbivanja iz kuće pođe po majku. S uzvicima radosna uzbuđenja, majka je zaista došla, ali je zanemela pred Gregorovom sobom. Naravno da je sestra prvo pogledala je li u sobi sve u redu; tek onda je pustila majku ući. Gregor je na svu hitnju povukao plahtu još dublje i još jače je naborao, te je sve zbilja izgledalo samo kao slučajno preko kanapeta prebačena plahta. Gregor se i ovaj put okanio da uhodi ispod plahte; odrekao se da majku već ovaj put vidi, i već se zbog toga radovao da je, konačno, ipak došla. »Samo dođi, on se ne vidi«, reče sestra, i očito je majku vodila
za ruku. Gregor je sada čuo kako su obe slabe žene stale odmicati stari ormar koji je, konačno, ipak bio težak, a kako je sestra uvek tražila da obavlja teži deo posla, ne hajući za opomene majke koja se bojala da će kćerka prenapregnuti svoje sile. Trajalo je to vrlo dugo. Već nakon četvrt sata rada majka reče kako bi ipak bilo bolje da ostave ormar na svom mestu, jer, prvo, odveć je težak, te one neće završiti posao pre očeva dolaska i s ormarom usred sobe zakrčiće Gregoru prolaz i, drugo, kako ipak nije posve sigurno hoće li s udaljivanjem pokućstva Gregoru učiniti neku uslugu. Njoj se čini taman suprotno; od pogleda na prazni zid, naprosto ju je srce bolelo; a zašto ne bi i Gregor osećao to isto, budući da se već odavna bio privikao na taj nameštaj u sobi te bi se u praznoj sobi osećao napušten. »A nije li onda to baš tako«, završi majka tihim glasom, kao što je uopšte samo šaputala kao da želi sprečiti da Gregor, za kojega nije tačno ni znala gde je, čuje samo i zvuk njena glasa, jer da reči nije mogao razumeti, o tome beše uverena, »a nije li, onda baš tako kao da odstranjivanjem pokućstva pokazujemo da napuštamo svaku nadu u poboljšanje te da ga bezobzirno prepuštamo samome sebi? Mislim da će biti najbolje ako sobu ostavimo u istom stanju u kojem je i pre bila, da bi Gregor, kada nam se opet vrati, našao sve nepromenjeno, i to lakše zaboravio sve što se za to vreme desilo.«
       Slušajući te majčine reči, Gregor spozna kako je nedostatak svakog neposrednog kontakta s ljudima, a spojen s jednoličnošću života usred porodice, morao u toku ova dva mjeseca pomutiti njegov razum, jer drugačije nije mogao sebi objasniti da je ozbiljno mogao želeti da mu isprazne sobu. Bi li zaista voleo da mu se topla soba, udobno nameštena baštinjenim pokućstvom, prometne u spilju, u kojoj bi, doduše, onda po miloj volji mogao puziti u svim pravcima, ali bi istovremeno brzo i potpuno zaboravio svoju ljudsku prošlost? Ta već sada nije bio daleko od toga zaborava, i samo je živnuo čuvši majčin glas što ga već tako dugo nije slušao. Neka se ništa ne iznese iz sobe; sve je trebalo ostati; nije mogao da se odrekne korisnog uticaja nameštaja na svoje stanje; a bude li ga nameštaj smetao da besmisleno gmiže unaokolo, to onda neće biti nikakva šteta, već velika prednost.
      No sestra je, na žalost, bila drugog mišljenja; ona se doduše, ne potpuno neopravdano, navikla da u povodu razgovora o stvarima što su se odnosile na Gregora nastupa kao poseban stručnjak, pa je i sada majčin savet bio sestri dovoljan razlog da ustraje ne samo pri zahtevu da ormar i pisaći sto iznesu iz sobe, a samo je u prvi mah na to pomišljala, već takođe da se iznese i sav drugi nameštaj. Ali, dakako, nije to činila samo iz dečjeg prkosa i samopouzdanja što ga je u poslednje vreme tako teško stekla; ona je uistinu primetila da je Gregoru bilo potrebno mnogo prostora za puzanje, a da se nameštaj, koliko se moglo razabrati, uopšte ne koristi. No možda je tu delovala i sentimentalnost devojke njenih godina, sentimentalnost što u svakoj prilici traži svoje zadovoljenje, a od koje se Greta sada dala zavesti da Gregorov položaj zamisli još strašnijim, da bi onda još više mogla za nj učiniti. Jer u prostoriju u kojoj bi Gregor sam vladao golim zidovima niko se osim Grete nikada ne bi sâm usudio ući.
       I zato nije dopuštala da je od njene odluke odvrati majka, koja je kanda i u ovoj sobi bilane sigurna od silne uznemirenosti, te je uskoro zanemela i sestri iz petnih žila pomagala da se ormar iznese. Pa, bez ormara je Gregor za nevolju još mogao biti, ali već sto, taj je morao ostati. I tek što su žene, zadihane i priljubljene uz ormar, ostavile sobu, Gregor je već pružio glavu ispod kanapeta da bi video kako bi se oprezno i što obzirnije u to umešao. Ali, na nesreću, prva se vratila upravo majka, dok je Greta u susednoj sobi obema rukama pridržavala ormar njišući ga amo-tamo, a da ga, razume se, nije mogla pomaknuti s mesta. Ali majka nije bila vična da gleda Gregora, mogla bi se razboleti od njegovog izgleda, i zato je Gregor u trku natraške šmugnuo pod drugi kraj kanapeta, no više nije mogao sprečiti da čaršaf spreda malko ne zaleprša. To je majci bilo dovoljno upozorenje. Ona se ustoboči, malko se smiri, a onda se vrati Greti.
     Premda je Gregor bez prestanka sebi govorio da se baš ništa neobična ne događa, već da premeštaju samo nekoliko komada nameštaja, ipak je, kako je uskoro morao priznati, to šetkanje obe žene, njihovo kratko dovikivanje, struganje nameštaja po podu, delovalo na njrga poput buke i gungule što se dižu sa svih strana, i on je morao, ma kako jako uvlačio glavu, privlačio noge k sebi i telo pritiskao sve do poda, neminovno sebi reći kako sve to neće dugo izdržati. One su mu praznile sobu; uzimale mu sve što mu je bilo drago; ormar u kojemu beše pila za rezbarenje i drugi alat već su bile iznele; sada su micale pisaći sto koji beše čvrsto usađen u pod, za kojim je kao đak trgovačke akademije, kao učenik građanske, pa čak i osnovne škole pisao svoje zadaće — te uistinu nije
više imao vremena ispitati dobre namere te dvr žene, za koje je, uostalom, gotovo i zaboravio da postoje, jer od premorenosti radile su već ćutke, te se samo još čulo teško trapanje njihovih nogu.
     I tako on sune napred — žene su se upravo naslanjale o pisaći sto u susednoj sobi da malko predahnu — četiri puta promeni smer trčanja, zaista nije znao što bi najpre trebalo spasiti; tada ugleda na već ogolelom zidu gde upadljivo visi slika neke dame, ogrnute u samo krzno, i žurno pohita gore i priljubi se za staklo koje ga je držalo i godilo njegovu uzavrelom trbuhu. Barem ovu sliku, koju je Gregor sasvim zakrio, sada sigurno niko neće uzeti. Iskrivio je vrat prema vratima sobe za dnevni boravak da bi posmatrao žene kada se budu vraćale.
        Nisu sebi priuštile veći odmor te su se već vraćale; Greta je obavila ruku oko majke i gotovo ju nosila. »No, šta ćemo sada uzeti?« upita Greta i pogleda oko sebe. Tada se sukobiše njeni pogledi s pogledom Gregora, koji je visio na zidu. Biće da je samo zbog prisutnosti  majke zadržala prisebnost, sagne se k majčinom licu da bi je sprečila da se osvrne, te reče, doduše drhteći i nepromišljeno: »Hajde, ne bismo li se radije načas vratile u sobu za dnevni boravak?« Gregoru je Gretina namera bila jasna: htela je majku odvesti
na sigurno mesto i onda njega oterati sa zida. No, pa neka samo pokuša kad baš hoće!On je sedeo na svojoj slici i neće dopustiti da mu je otmu. Radije će Greti skočiti u lice.
       Ali sada su Gretine reči još jače uznemirile majku, stala je u stranu, ugledala golemu mrku mrlju na cvetičastoj tapeti te još pre nego što joj je doprlo do svesti da je to što vidi zapravo Gregor, promuklim glasom uzviknula: »Ah, bože, ah, bože!« i onda raširenih ruku, kao da od svega odustaje, pade na kanape te se više nije micala. »Ti, Gregore!« usklikne sestra, uzdignute pesnice i prodornim pogledom. To su nakon preobražaja bile prve reči kojima ga je neposredno oslovila. Otrčala je u susednu sobu po neku mirisnu vodicu, pomoću koje bi majku mogla opet dozvati k svesti; Gregor takođe htede pomoći — bilo je još vremena da spasi sliku; no on je bio čvrsto prilepljen uza staklo te ga se moralo otrgnuti silom; onda je i on otrčao u susednu sobu, kao da može sestru posavetovati, kao u prijašnja vremena; no potom je bio primoran bespomoćno stajati iza nje; i dok je ona prevrtala različite bočice, još ju je i prestrašio kada se okrenula; jedna bočica pade na tlo i razbije se; jedna krhotina ozledi Gregorovo lice, oko njega je razlevala neka lekarija oštra mirisa; ne zadržavajući se više, Greta sada zgrabi nekoliko bočica, onoliko koliko je mogla držati u rukama te potrča s njima u sobu k majci; vrata je zalupila nogom. Gregor je sada bio odvojen od majke koja se, možda, njegovom krivicom, sada nalazila u smrtnoj opasnosti; vrata nije smeo da otvori, ako nije želeo da prestraši i otera sestru, koja je morala ostati uz majku; tako nije mogao ništa drugo nego čekati; i, obuzet samopredbacivanjem i brigom, počeo je gmizati, puzeći preko svega: preko zidova, nameštaja i plafona , te u svom očaju, kada se već čitava soba počela oko njega okretati, pade nasred velikog stola.
   Prošlo je malo vremena; Gregor ležaše sav klonuo, unaokolo je sve bilo tiho, a možda je to bio dobar znak. Uto je zazvonilo. Devojka je, naravno, bila zaključana u svojoj kuhinji, pa je prema tome Greta morala poći otvoriti. Beše to otac; Gretin izgled biće da mu je odao sve. Greta odgovaraše prigušenim glasom; očito priljubivši lice uz očeve grudi: »Majka se onesvestila, no sada joj je već bolje. Gregor je pobegao.« »Pa to sam i očekivao«, reče otac, »ta ja sam vam to vazda govorio, ali vi ženske glave nećete slušati.« Gregoru beše jasno da je otac loše protumačio Gretino odveć kratko objašnjenje te predmnevao da je Gregor počinio neko nasilje. Zato je Gregor sada morao pokušati umiriti oca, jer da mu sve objasni, za to nije imao ni vremena ni mogućnosti. I zato pobeže do vrata svoje sobe te se priljubi uz njih, tako da bi otac odmah pri ulasku iz predsoblja mogao videti kako Gregor ima najbolju nameru da se odmah vrati u svoju sobu te da nije potrebno silom ga oterati natrag i da samo moraju otvoriti vrata, te će on smesta nestati.
     No otac nije bio raspoložen da primeti takve finese; »Ah!« usklikne već ulazeći, i to glasom kao da je besan i razdragan u isti mah. Gregor makne glavu s vrata, te je digne gledajući oca. On zaista nije zamišljao oca ovakvog kakav je sada stajao pred njim; u poslednje je vreme, doduše, usled gmizanja na onaj posebni način, zanemarivao da, kao pre, brine o onome što se u sobi događalo, te je, zapravo, morao biti spreman na to da će naići na izmenjene prilike. No ipak, ipak, je li to još bio isti otac? Isti čovek koji je, nekad, umoran, ležao utonuo u postelju kada bi se Gregor spremao na poslovno putovanje; koji ga je ranije dočekivao u naslonjaču, zaogrnut kućnim ogrtačem; koji uopšte nije bio sposoban ustati, te samo u znak radosti širio ruke, koji je pri retkim zajedničkim šetnjama u neke nedelje u godini i o najvećim praznicima hodao između Gregora i majke, što su ionako išli vrlo polagano — a on još polaganije — umotan u staru kabanicu, te se kretao uek oprezno, pipajući palicom tapkao napred i, kada bi hteo nešto reći, gotovo je uvek zastao i povukao svoje pratioce bliže k sebi? No sada se držao sasvim uspravno, obučen u zategnutu plavu uniformu sa zlatnim pucetima, kakvu nose bankovni podvornici; nad visokim tvrdim okovratnikom kaputa širio mu se krupan podvoljak; ispod ču pavih obrva sevao je oštar i pažljiv pogled crnih očiju; inače razbarušena kosa bila je vrlo pomnjivo začešljana u blistavu frizuru sa razdeljkom. Snažnim zamahom bacio je kapu, na kojoj beše utkan zlatan monogram, verojatno nekakve banke, u velikom luku na kanape te pošao, zabacujući skutove svoje dugačke uniforme, s rukama u džepovima hlača, ozlojeđena lica, prema Gregoru. Biće da ni sam nije znao što hoće; ipak je noge dizao neobično visoko, i Gregor se čudio divovskoj veličini njegovih potplata. Ali Gregor se pri tome nije zaustavljao; ta već je od prvog dana svoga novog života znao kako otac smatra da je prema njemu samo najveća strogost na mestu. I stoga je trčao ispred oca, zastajkivao kada bi otac zastao, te odmah zatim ponovo trčao napred kada bi se otac samo pomakao s mesta. Tako su nekoliko puta obigrali sobu, a da se ništa značajna nije desilo; štaviše, sve to usled sporog tempa i nije bilo nalik na proganjanje. Zato je i Gregor zasada ostao na podu, pogotovu zato što se bojao da bi otac njegov beg po zidovima ili po stropu mogao smatrati za neku posebnu pakost. Gregor je, doduše, morao sebi priznati da čak ni ovo trčanje neće moći dugo izdržati, jer dok bi otac učinio jedan korak, on je morao izvoditi bezbroj kretanja. Već se pojavila zadihanost, a ni prije nije imao posve zdrava pluća u koja se mogao pouzdati. I dok se tako gegao i teturao da bi skupio sve snage za trk, jedva otvorenih očiju, a u svojoj tuposti nije ni pomišljao na neki drugi spas osim trčanjem; a kada je gotovo već zaboravio da se može penjati i po zidovima, što su, istina, bili zabarikadirani pomno izrezbarenim nameštajem s mnogo šiljaka i zubaca— tada prolete nešto olako bačeno, pade tik uz njega te se kotrljaše pred njim. Beše to jabuka, a čas zatim poleti i druga; Gregor se od straha ukoči; ne bi koristilo da nastavi trčati, jer otac je odlučio da ga bombarduje. Napunio je džepove jabukama iz  činije za voće na kredencu te je, isprva ne nišaneći tačno, bacao jabuku za jabukom. Te male crvene jabuke kotrljale su se kao elektrisane po podu te se sudarale. Slabo bačena jabuka okrzne Gregorova leđa ali se odbije od njih, a da ga nije ozledila. No jabuka koja je odmah za njom hitnuta na nj naprosto mu se zarine u leđa; Gregor se htede odvući dalje, kao da bi se neočekivana, nepojmljiva bol mogla stišati ako promeni mesto; ali se osećao kao prikovan pa se ispružio s potpuno poremećenim čulima. Samo je s poslednjim pogledom još video kako se naglo otvoriše vrata njegove sobe, a ispred sestre koja je vikala, istrčala majka u košulji, jer sestra joj beše skinula haljinu da bi joj, dok je ležala u nesvestici, olakšala disanje, i kako je majka potom trčala prema ocu, dok su joj slabo vezane suknje jedna za drugom klizile na tlo, i kako je, spotičući se o te suknje, navalila na oca i, zagrlivši ga i potpuno srastavši s njim — ali sada je Gregora već izdao vid — i, s rukama obgrlivši očev potiljak, tražila da poštedi Gregorov život.

III

        Teška Gregorova rana, od koje je patio više od mesec dana — jabuka je, kako se niko nije usudio da je odstrani — ostala zarivena u telo kao vidljiva uspomena — čak je i oca kanda podsetila da je Gregor, usprkos svom sadašnjem tužnom i gadnom obliku član porodice,  s kojim se ne sme postupati kao s neprijateljem, već da porodična dužnost zahteva da odvratnost prema njemu uguši i da mu je trpeti i samo trpeti.
     I premda je sada Gregor zbog svoje rane zauvek izgubi o mnogo od svoje pokretljivosti te mu, povremeno, trebalo, kao starom invalidu nekoliko beskonačnih dugih minuta da pređe preko sobe — na puzanje uvis više nije mogao ni pomisliti — on je za to pogoršanje svoga stanja dobio, kako je mislio, posve dovoljnu naknadu time što su sada s večeri uvek otvarali vrata sobe za dnevni boravak — koju je već sat-dva pre toga oštro promatrao — te je ležeći u mraku svoje sobe, a nevidljiv iz susedne sobe, mogao videti čitavu porodicu za osvetljenim stolom i, tako reći sa sveopštim odobrenjem, slušati šta govore, što je, dakle, bilo potpuno drugačije nego pre.
       Razume se da to više nisu bili oni živahni razgovori od nekad, na koje je Gregor u malim hotelskim sobama pomišljao s izvjesnom čežnjom, kada bi se, posustao, morao svaliti u vlažnu postelju. Sada bi obično svi bili vrlo tihi. Otac bi ubrzo nakon večeri zaspao u svom naslonjaču; majka i sestra bi jedna drugu opominjale da budu tihe; majka je, duboko sagnuta pod svetiljkom, šivala fino rublje za neki dućan s pomodnom robom; sestra, koja je primila mesto prodavačice, učila je uveče stenografiju i francuski da bi jednom, možda, dobila bolje nameštenje. Ponekad bi se otac probudio i, kao da uopšte nije svestan da je dremao, rekao majci: »Kako dugo večeras opet šiješ!« te bi odmah ponovo zaspao, dok bi se majka i sestra jedna drugoj umorno smešile.
      Otac se s izvesnom tvrdoglavošću opirao da čak i kod kuće skine služinsku uniformu, i dok je kućni ogrtač nekorisno visio na klinčanici, on bi potpuno obučen dremao na svom mestu, kao da je svakog trenutka spreman za službu te i ovde čeka da čuje glas pretpostavljenog. Zato je uniforma, koja već od samog početka nije bila posve nova, gubila od svoje čistoće, usprkos svoj majčinoj i sestrinoj brižnosti, i Gregor bi gotovo čitavu bogovetnu večer gledao u ovo odelo prepuno mrlja sa vazda očišćenim zlatnim pucetima, u kojoj je stari čovek vrlo neudobno ali ipak mirno spavao.
      Tek što bi sat otkucao deset, majka se trudila da oca blagim nagovaranjem probudi te da ga onda uveri kako je vreme da legne u postelju, jer to ionako nije pravo spavanje, koje je ocu, koji se u šest dizao, bilo preko potrebno. Ali u tvrdoglavosti koja ga je obuzela otkako je bio podvornik, uvek je uporno tražio da ostane za stolom, premda bi redovno zaspao, a i onda se samo s najvećom mukom dao naterati da naslonjač zameni krevetom.
        Ma kako majka i sestra u takvoj prilici na nj navaljivale kratkim opomenama, on bi po četvrt sata polako vrtio glavom, držao oči sklopljene te ne bi ustajao. Majka bi ga potezala za rukav, sestra mu tepala na uho da bi pomogla majci, ali kod oca to nije upalilo. On bi samo još dublje tonuo u naslonjač. Tek kada bi ga žene primile pod miške, pogledao bi naizmenično na majku i sestru te običavao reći: »I to ti je život. Je li to spokojstvo u starim danima?« I naslonjen na obe žene, on bi polako i s mnogo natezanja, kao da je to za njega samoga najveći teret i pokora, dopustio da ga žene odvedu do vrata, a od tamo bi samostalno pošao dalje, dok bi majka brže-bolje bacila svoje šiće, a sestra hitnula pero, da bi potrčale za ocem i dalje mu pomagale, ako bi se za to ukazala potreba.
     Ko je u toj od rada iscrpenoj i premorenoj porodici imao vremena da se brine za Gregora više nego što je bezuslovno  bilo potrebno? U kućanstvu se sve više štedelo; devojku su sada ipak otpustili; grdosija od dvorkinje, sva koščata, bele kose što joj lepršala oko glave, dolazila bi jutrom i uveče da obavi najgrublje poslove; sve drugo obavljala je majka uza svoje neprestano šivenje. Čak se događalo i to da su prodavali različite komade porodičnog nakita, što su majka i sestra pre, presretne, nosile na zabavama i svečanostima, kako bi Gregor to uveče doznavao iz opšteg razgovora o postignutim cenama. No najviše bi se uvek jadali kako prema sadašnjim prilikama i odveć veliki stan ne mogu napustiti, jer se nije moglo ni pomisliti kako da presele Gregora. No Gregor je, dakako, uviđao da to nije bilo samo iz obzira prema njemu što je sprečavalo selidbu, jer njega bi,
dakako, lako preneli u kakvom zgodnom sanduku s nekoliko rupa za zrak; to što je, uglavnom, odvraćalo porodicu od selidbe, to su pre svega bile posvemašnja beznadnost i pomisao na to da ih je snašla nesreća kao nikoga drugog u čitavom njihovu krugu rođaka i znanaca. To što je svet tražio od siromašnih ljudi, oni su činili do krajnjih granica; otac je malim bankovnim činovnicima donosio doručak, majka se žrtvovala za rublje stranih ljudi, sestra je na zahtev mušterija za tezgom trčala amo-tamo, ali za još više nisu dostajale snage porodice. A rana u leđima ponovo bi počela Gregora da boli, kada bi se majka i sestra vratile, pošto su oca smestile u postelju, puštale bi svoj posao neobavljen, primaknuvši se jedna drugoj i sedeći, gotovo obraz uz obraz; a kada bi majka potom
pokazujući na Gregorovu sobu, rekla: »Greto, zatvori ona vrata«, te kada bi Gregor onda opet bio u mraku, dok bi u pokrajnjoj prostoriji žene plakale, te im se suze mešale, ili čak bez suza buljile u stol.
        Dane i noći provodio je Gregor gotovo bez ikakvog sna. Gdekad bi pomislio da pri sledećem otvaranju vrata preuzme porodične stvari u svoje ruke, sasvim kao pre; u njegovim se mislima opet, nakon dugo vremena pojavljivali šef i prokurist, trgovački pomoćnici i šegrti, onaj tako tupoglavi sluga, dva-tri prijatelja iz drugih firmi, neka sobarica u palanačkom svratištu, drago, letimično sećanje, jedna blagajnica iz kitničarskog dućana — kojoj je ozbiljno, ali odveć dugo udvarao — svi su se oni javljali ispomešani sa strancima ili već zaboravljenim osobama, ali mesto da njemu i njegovoj porodici pomognu, svi su bili nepristupačni, i njemu je bilo drago kada bi opet nestali. A zatim opet ne bi osećao ni najmanje volje da tu pomaže svojoj porodici, prožimao bi ga samo bes što su loše postupali s njim, i premda nije mogao ništa zamisliti na što bi imao apetita, ipak bi snovao o tome kako da dopre u ostavu, da tamo uzme od onoga što mu pripada, iako ne bi bio gladan. Ne razmišljajući više o tome čime bi se Gregoru naročito moglo ugoditi, sestra bi u hitnji gurnula nogom bilo kakvo jelo u Gregorovu sobu, pre nego što bi ujutro i u podne otrčala u dućan, da bi ga naveče, ne mareći za to je li on već okusio jelo ili je — kako bi najčešće bilo — ostalo još sasvim netaknuto, odstranila jednim zamahom metle. Uređivanje sobe, što je sada vazda uveče obavljala, uopšte se ne bi dalo brže svršiti. Tragovi prljavštine vukli su se prugasto duž zidova, tu i tamo ležale su gomilice prašine i nečistoće. U prvo vreme bi se Gregor pri sestrinom dolasku postavljao u naročito
uočljive uglove, da bi joj tim položajem pokazao svoje negodovanje. Ali nesumnjivo je onde mogao ostati nedelje i nedelje a da se sestra ne bi popravila; ta ona je, baš kao i on, primećivala prljavštinu, no naprosto je odlučila da je ne briše. Pri tom je bdela s nekom za nju sasvim novom osetljivošću, koja je uopšte spopala celu porodicu, nad time da čišćenje Gregorove sobe bude njoj prepušteno. Jednom je majka podvrgla Gregorovu sobu velikom čišćenju koje joj je uspelo tek nakon upotrebe nekoliko čabrova vode — ta silna vlaga je, doduše, vređala i Gregora koji je, ispružen, ogorčen i nepomičan ležao na kanapetu — ali kazna za majku nije izostala. Jer čim je uveče primetila promenu u Gregorovoj sobi, sestra je, silno uvređena, otrčala u sobu za dnevni boravak i, usprkos
tome što je majka preklinjući dizala ruke, briznula u grčevit plač, što su ga roditelji — otac je dakako usplahireno skočio sa naslonjača — isprva začuđeni i bespomoćni promatrali; dok se i oni nisu počeli uzrujavati; otac je zdesna predbacivao majci što nije sestri prepustila čišćenje Gregorove sobe, sleva, pak, na sestru vikao da više nikada neće smeti čistiti Gregorovu sobu; dok se majka mučila da oca, koji je od uzbuđenja bio van sebe, odvuče u spavaću sobu, a sestra je, tresući se od jecanja, svojim malim pesnicama udarala po stolu, Gregor je glasno siktao od besa što nikome nije dolazilo na pamet zatvoriti vrata i njega poštedeti toga prizora i takve galame.

    No čak kada je sestri, iscrpljenoj od posla u dućanu, dojadilo da se, kao pre, brine za Gregora, majka je još nipošto nije morala zameniti te ne bi bilo potrebno da zanemare Gregora. Jer sada je tu bila i dvorkinja. Ta stara udovica, koja je, zahvaljujući snažnoj koščatoj strukturi, u životu sigurno i ono najteže već preturila preko glave, nije osećala neku pravu odvratnost prema Gregoru. A mada uopšte nije bila radoznala, jednom je slučajno otvorila vrata Gregorove sobe te spazivši njega, koji je, sav iznenađen, počeo juriti amo-tamo premda ga niko nije progonio, zastala zapanjena, sklopivši ruke u krilu. Otada ne bi propuštala da jutrom i uveče malko odškrine vrata i proviri u sobu. Isprva ga je i dozivala k sebi rečima koje je valjda smatrala ljubaznim, kao »De, dođi malko k meni, stari govnovalju!« ili »Pogledajte samo ovog starog govnovalja!« Na takvo oslovljavanje Gregor uopšte nije odgovarao, već je ostajao nepomično ležati na svom mestu, kao da se vrata uopšte nisu otvorila. Kada bi toj staroj dvorkinji radije bili zapovedili da njegovu sobu svaki dan očisti, mesto da je puste da ga, kad god joj se prohte, bez ikakve koristi uznemirava! Jedanput u rano jutro — jaka je kiša, možda već predznak proleća na pomolu — snažno udarala o prozore — beše Gregor, kada je dvorkinja počela da se okomljuje na nj, toliko ogorčen da se, doduše sporo i iznemoglo, pokrenuo kao da će na nju nasrnuti. No dvorkinja, daleko od toga da se uplaši, samo dohvati i visoko diže stolicu
što se nalazila blizu vrata, i dok je širom razjapljenih usta tako stajala, jasno se odražavala njena namera da ih zatvori tek onda kada stolica u njenoj ruci tresne po Gregorovim leđima. »Nećeš, dakle, dalje?« upita, pošto se Gregor opet okrenuo, te vrati stolicu mirno u ugao.
       Sada Gregor gotovo ništa više nije jeo. Samo kada bi slučajno prošao kraj pripremljenog jela uzeo bi zalogaj u usta kao da se želi igrati, držao ga u ustima sate i sate, te ga zatim obično ispljunuo. Isprva je mislio da ga tuga zbog jadnog stanja u kojemu se nalazi njegova soba odvraća od jela, no upravo se s tim promenama u sobi vrlo brzo pomirio. Bijahu se navikli da u tu sobu potrpaju stvari koje se nigde drugde ne bi dale smestiti, a takvih je bilo mnogo, jer su jednu sobu svoga stana iznajmili trojici stanara. Ta ozbiljna gospoda — sva trojica su bila bradata, kako je Gregor jednom ustanovio gledajući kroz
pukotinu u vratima — bila su vrlo pedantna, da je to bilo već neugodno, i to ne samo u svojoj sobi već, budući da su se ovde nastanili, i u celom kućanstvu, dakle naročito u kuhinji. Nepotrebne, a pogotovu prljave tričarije nisu trpeli. Osim toga, veći deo nameštaja su sami doneli. Iz toga razloga su mnoge stvari, koje se, istina, ne bi dale prodati, ali ih također nisu hteli baciti, postale suvišne. Sve su to selili u Gregorovu sobu. Isto tako i sanduk s pepelom i kantu za smeće iz kuhinje. Sve što bi god načas postalo neupotrebljivo, dvorkinja bi, kojoj se vazda vrlo žurilo, naprosto hitnula u Gregorovu sobu; na svu sreću, Gregor bi obično video sam taj predmet i ruku koja ga je držala. Dvorkinja je, možda, imala nameru da u pogodnoj prilici sve predmete opet iznese ili pak, da ih sve
zajedno najednom izbaci, ali su, zapravo, ostali ležati onde gde su prvi put bile bačeni, da Gregor nije počeo bauljati kroz svu tu starudiju i stavio je u pokret, najpre iz nužde, jer inače nije imao nikakvog slobodna prostora za puzanje, no posle sa sve većim zadovoljstvom, premda se nakon takvih putešestvija, nasmrt umoran i tužan, sate i sate nije micao.
       Kako su stanari katkada i večeravali kod kuće u zajedničkoj sobi za dnevni boravak, vrata te sobe ostala su za mnogih večeri zatvorena, no Gregor se vrlo lako pomirio s tim otvaranjem vrata, jer su za mnogih večeri bila otvorena, a da se time nije koristio, već je, a da to porodica ne bi ni primetila, ležao u najmračnijem uglu svoje sobe. No jednom je dvorkinja ostavila odškrinuta vrata što vode u njegovu sobu; a ostala su tako otvoren onda kada su stanari došli i upalili svetlo. Seli su uvrh za stol, gde su pre otac, majka i Gregor jeli, rastvorili ubruse te dohvatili noževe i viljuške. Odmah se na vratima pojavila majka sa činijom mesa, a tik za njom sestra sa činijom razom punom krompira. S jela se
dizala gusta para. Stanari se sagnuše nad činije stavljene pred njih, kao da ih žele pre nego što otpočnu jesti, ispitati; i zbilja je onaj koji je sedeo u sredini te su ga druga dvojica kanda smatrala autoritetom, razrezao jedan komad još u činiji, očigledno s namerom da bi ustanovio je li dovoljno meko i ne treba li ga, možda, poslati natrag u kuhinju. Bio je zadovoljan, a majka i sestra, koje su napeto promatrale što radi, počele se, kao da im je odlanulo, smešiti.
      Sama porodica jela je u kuhinji. Ipak je otac, pre nego što je pošao u kuhinju, ušao u tu sobu te bi, uz jedan jedini naklon, s kapom u ruci, prošetao oko stola. Svi su se stanari digli i progunđali nešto u brade. Pošto su ostali sami, jeli su gotovo u savršenoj ćutnji. Gregoru se činilo čudno da se iz zbrke svakakvih šumova što nastaju pri jelu bez prestanka najjasnije čulo žvakanje zuba, kao da su time hteli Gregoru pokazati da su za jedenje potrebni zubi i kako se ni s najlepšim bezubim čeljustima ne može ništa učiniti. 'Ta ja imam apetit?' pomisli Gregor zabrinuto, 'ali ne za ove stvari. Kako li se ti stanari dobro hrane, a ja pogiboh od gladi!'
       Upravo te večeri — Gregor se nije sećao da je za sve to vreme čuo zvuke violine — oni su zazvučali iz kuhinje. Stanari su već završili večeru, onaj u sredini izvukao je novine, onoj drugoj dvojici dao svakome po jedan list, i sada su, zavalivši se u stolice, čitali i pušili. Kada je violina počela svirati, oni posluhnuše, digoše se i pođoše na prstima do vrata predsoblja, gde su, zbijeni jedan uz drugoga, zastali. Mora da su ih čuli iz kuhinje, jer otac povika: »Je li gospodi, možda, smeta sviranje? Možemo odmah prestati.« »Naprotiv«, reče onaj gospodin iz sredine, »ne bi li gospođica mogla doći nama i svirati u sobi, ta ovde je mnogo udobnije i prijatnije!« »O, molim lepo«, usklikne otac kao da je on svirač. Gospoda se vratiše u sobu i čekahu. Uskoro dođe otac sa stalkom za note, za njim majka s notama i sestra s violinom. Sestra je mirno pripremala sve potrebno za sviranje; roditelji koji pre nisu nikada iznajmljivali sobe, te su zato preterivali u učtivosti, nisu se ni usudili sesti na vlastite stolice; otac se oslonio na vrata, desnu ruku ugurao između dva puceta zakopčane livreje;4 no majci je jedan od gospode ponudio stolicu, i ona je sedela, budući da ju je ostavila gde ju je gospodin slučajno bio postavio, po strani u jednom uglu.
        Sestra poče svirati; otac i majka su, svako sa svoje strane, pažljivo pratili kretnje njenih ruku. Privučen svirkom, Gregor se odvažio da se malko približi te je glavom dopro već u sobu za dnevni boravak. Jedva da se čudio što je u poslednje vreme uzimao tako malo obzira na druge; pre se ponosio tom svojom obzirnošću. A upravo je sada imao mnogo više razloga da se krije, jer zbog prašine što je posvuda ležala po njegovoj sobi i zaprhnula pri najmanjim kretnjama, bio je i on sav pokriven prašinom; na leđima i bokovima vukao je sa sobom konac, kose, ostatke jela; njegova ravnodušnost prema svemu bila je tako velika, a da ne bi, kao pre, po nekoliko puta na dan, polegao na leđa i čistio se, trljajući se na sagu. No usprkos tome stanju, nije se nimalo ustručavao malko se pomaknuti napred po besprekorno čistim podnicama sobe za dnevni boravak.
           Doduše, niko nije na njega obraćao pažnju. Porodica  beše potpuno zaokupljena svirkom violine, stanari, naprotiv, koji su se isprva, s rukama u džepovima hlača, postavili odveć blizu sestrinog stalka za note, tako da su svi mogli gledati u note, što je sestru moralo smetati, ubrzo se su, pognute glave, i razgovarajući poluglasno, povukli do prozora, gde su i ostali, dok ih je otac zabrinuto promatrao. Sada se zaista i suviše jasno videlo da su se prevarili u svojoj pretpostavci da će slušati lepo ili zabavno sviranje na violini, da im
je cela ta izvedba već do grla te samo još iz učtivosti dopuštaju da ih se ometa u njihoom miru. Posebno  po načinu kako su na usta i kroz nozdrve otpuhivali dimove od cigare, moglo se zaključiti da su vrlo nervozni. Pa ipak, sestra je tako lepo svirala. Lice joj bilo nagnuto u stranu, pogled joj pažljivo i tužno prelazio po redovima nota. Gregor otpuza još malko napred, držeći glavu tik uz pod da bi, ako bi to bilo moguće, sreo njen pogled. Je li on bio životinja kada ga je muzika toliko uzbuđivala? Bilo mu je kao da mu se pokazuje put do nepoznate hrane za kojom je tako čeznuo. Odlučio je da prodre sve do sestre, da je povuče za suknju te da joj tako natukne neka radije dođe sa svojom violinom u njegovu sobu, jer ovde niko ne ceni njeno sviranje onoliko koliko bi ga on cenio. On da je više neće puštati iz svoje sobe dokle god bude živeo; sada mu je njegov zastrašujući
izgled po prvi put imao koristiti; nalaziće se istovremeno na svim vratima svoje sobe i frktaće na sve napadače; a sestra neće ostati kod njega na silu, već od svoje volje; sedeće uz njega na kanapetu, nagnuti uho k njemu, a on će joj onda poveriti kako je imao čvrstu nakanu da je pošalje u konzervatorij, i da bi to, da mu se nije desila ova nesreća, prošlog Božića — a Božić je posigurno već prošao? — svima rekao, ne mareći ni za kakve prigovore. Na tu izjavu sestra bi od ganuća briznula u plač, a Gregor bi se uspravio sve do njena ramena i poljubio u vrat koji ona, otkako je radila u dućanu, nije omatala nikakvim vrpcama ili okovratnikom.
     »Gospodine Samsa!« dovikne onaj gospodin iz sredine ocu i pokaže, ne gubeći nijedne reči, kažiprstom na Gregora koji se polako pomicao napred. Violina umuknu, onaj stanar iz sredine najpre se, vrteći glavom, osmehnu svojim prijateljima te onda opet pogleda Gregora. Činilo se da je ocu kanda važnije da, umesto da potera Gregora, najpre umiri stanare, premda ovi uopšte nisu bili uzbuđeni te ih je Gregor kanda više zabavljao od svirke violine. Poletio je k njima, te ih raskriljenim rukama nastojao ugurati u njihovu sobu da im u isti mah svojim telom onemogući da gledaju Gregora. Sada se, zaista, malko naljutiše, više se ne može reći da li zbog očeva vladanja ili zbog spoznaje koja im je sada sinula, što su, i ne znajući, imali takvog suseda kao što je Gregor. Tražili su od oca neko objašnjenje, pa su sada i oni dizali ruke, nemirno čupkali brade te samo
polako uzmicali prema svojoj sobi. Međutim je sestra savladala onu izgubljenost u koju beše pala nakon naglo prekinutog sviranja, te se, pošto je neko vreme u nehajno opuštenim rukama držala violinu i gudalo, i dalje gledala u note kao da još uvek svira, mahom prenula, položila instrument majci u krilo, koja je gušeći se i s najvećim naporom dašćući, još svejednako sedela na svojoj stolici, te otrčala u susednu sobu, kojoj su se stanari, dok ih je otac gurao, sve brže približavali. Videlo se kako pod veštim sestrinim rukama pokrivači i jastuci u krevetima lete uvis te se vraćaju na svoje mesto. Još pre nego što su gospoda stigla u sobu, ona je završila s nameštanjem posteljine i šmugnula van. Oca je
kanda opet obuzela ona njegova bandoglavost, da je zaboravio na poštovanje što ga ipak duguje svojim stanarima. Samo ih je gurao i gurao, dok onaj gospodin iz sredine, već u vratima, nije snažno lupnuo nogom i time zadržao oca. »Ovime izjavljujem«, reče, diže ruku i pogledom tražeći i majku i sestru, »da s obzirom na odvratne prilike što vladaju u ovome stanu i u ovoj  porodici«, pri tome ni pet ni šest odlučno pljune na pod, »ovoga trenutka otkazujem svoju sobu. Razume se da ni za dane dok sam ovde stanovao neću platiti ni prebijene pare, naprotiv, još ću razmisliti hoću li prema vama nastupiti s nekim — verujte mi — vrlo lako obrazloživim traženjima.« Ćutao je i gledao preda se, kao da nešto očekuje. I zaista, odmah uskočiše njegova dva prijatelja rečima: »I mi ovoga trenutka otkazujemo«. Potom dohvati kvaku i snažno zalupi vrata.
     Pipajući rukama oko sebe, otac otetura do svoje stolice i svali se u nju; činilo se kao da se leže za uobičajeno večernje dremuckanje, ali snažno kimanje njegove glave, koja se kanda nije mogla držati na vratu, odavalo je da uopšte ne spava. Gregor je sve to vreme mirno ležao na mestu na kom su ga stanari iznenadili. Razočaranost zbog izjalovljena njegova nauma, no možda i zbog dugog gladovanja, nisu mu dopuštali da se makne. S izvesnom sigurnošću je strahovao kako će se već idućeg trenutka na njega sve svaliti, te je čekao. Štaviše, nije ga trgnulo ni to kada je violina iz drhtavih prstiju, sa majčina krila,
tresnula o pod i zazvučala snažnim zvukom.
     »Dragi roditelji«, reče sestra i, u znak uvoda, udari šakom o stol, »ovako se više ne može. Ako to, možda, ne uviđate, ja uviđam. Ne želim pred ovom nemani izgovoriti bratovo ime, i samo ću reći: moramo ga se pokušati otarasiti. Pokušali smo sve što je u ljudskoj moći da ga negujemo i trpimo; mislim da nas niko ne može ni za što prekoriti.«
       »Ne postoji ni najmanja sumnja da je ona u pravu«, reče otac. Majka, koja još uvek nije mogla doći do daha, poče, s izbezumljenim izrazom očiju, muklo kašljati dok je šaku držala pred ustima.
     Sestra pritrča k majci te joj je rukom pridržavala čelo. Sestrine reči su oca kanda dovele na neke određenije misli, uspravio se u stolici, stao se igrati službenom kapom među tanjirima, što su još od večere stanara ostali na stolu, te je od vremena do vremena bacio pogled na Gregora koji ni da bi pisnuo.
         »Moramo nastojati da ga se oslobodimo«, reče sestra, obraćajući se sada samo ocu, jer majka zbog kašljanja nije ništa čula, »već vidim kako će vas on još oboje ubiti. Kad se već mora tako teško raditi kao svi mi, onda se ne može još i kod kuće izdržati ovo večito mučenje. Ni ja to više ne mogu.« I tako je ljuto počela plakati da su joj suze potekle niz majčino lice, s kojega ih je otirala mehaničkim kretnjama ruke.

    »Dijete«, reče otac sažalno i s upadljivim razumevanjem, »ali šta da radimo?«

    Sestra samo slegne ramenima u znak svoje bespomoćnosti, koja ju je sada, u suprotnosti s njenim prijašnjim pouzdanjem, u plaču obuzela.

     »Kada bi nas razumeo«, na to će otac upola pitajući; sestra je usred plača odmahivala rukom u znak da se na to ne može ni pomisliti.

      »Kada bi nas razumio«, ponovi otac i sklapajući oči kao primajući tako u sebe sestrino uveravanje kako to nije moguće, »onda bismo se, možda, mogli s njim sporazumeti. Ali ovako...«

     »Mora van...« povika sestra, »i to je jedino sredstvo, oče. Moraš se samo potruditi osloboditi pomisli da je to Gregor. Ta prava se naša nesreća sastoji upravo u tome što smo tako dugo u to verovali. Ali kako to može biti Gregor? Kada bi to bio Gregor, on bi već odavna uvideo da zajednički život ljudi s takvom životinjom nije moguć te bi bio dragovoljno otišao. Onda ne bismo imali brata, ali bismo mogli dalje živeti i sačuvati u srcu uspomenu na nj. Ali ovako nas progoni ta životinja, rasteruje naše stanare, želeći očito da zaposedne celi stan, a mi da spavamo na ulici. »Pogledaj samo«, viknu odjednom devojka, »opet počinje!« I u stravi, koja je Gregoru bila posve nerazumljiva, sestra, štaviše, ostavi majku te se naprosto odbaci od njene stolice kao da je spremna pre žrtvovati nju nego da ostane u Gregorovoj blizini, te potrča za ocem, koji je uzbuđen samo njenim vladanjem, također ustao te ispred nje upola digao ruke kao da je hoće obraniti.
       No Gregoru nije bilo ni na kraj pameti da bilo kome, a najmanje sestri, natera strah u kosti. Samo se bio počeo okretati da bi odgmizao u svoju sobu, a to je uistinu bilo dosta neobično, jer se, onako bolestan, zbog mučnog okretanja morao poslužiti i glavom, koju je zbog toga često uzdizao i njome udarao o pod. Zastao je i pogledao oko sebe. Čini se da su shvatili njegovu dobru nameru: beše to samo strah koji ih je trenutno obuzeo. Sada su ga svi bez reči i tužno posmatrali. Majka je, ispruženih i stisnutih nogu, ležala, izvaljena u stolici, a oči joj se gotovo sklapale od iscrpljenosti; otac i sestra sedeli su jedno uz drugo, sestra je rukom obgrlila očev vrat.
       »No, sada se, valjda, mogu već okrenuti«, pomisli Gregor te se ponovo lati svoga posla. Nije mogao ugušiti teško dahtanje od velikog napora, a morao se od vremena do vremena i odmarati. Uostalom, niko ga nije ni terao, sve je bilo prepušteno njemu. Kada je završio obrtanje, odmah je počeo puzati natrag. Čudio se velikoj udaljenosti koja ga je delila od njegove sobe, te uopšte nije shvatao kako je, onako slab, malopre mogao prevaliti isti put, a da to gotovo nije ni primetio. Imajući gotovo uvek na pameti samo brzo puzanje, jedva je obraćao pažnju na to kako mu nije smetala ni jedna reč, ni jedan povik njegove porodice. Tek kada je već prelazio prag svoje sobe, okrenuo je glavu, ali ne sasvim, jer je osećao kako mu se vrat koči, no, ipak još primeti kako se oko njega nije ništa promenilo, osim što se sestra digla. Njegov poslednji pogled letimično pade na majku koja je sada bila već potpuno utonula u san.
       Čim se našao u svojoj sobi, vrata su izvana naglo zatvorili, povukli rezu i zaključali ih. Na iznenadnu buku iza sebe Gregor se toliko prestraši te mu noge zaklecaše. Bila je to sestra koja se toliko požurila. Ona je već tamo stajala i čekala, a zatim je, lakonoga, poskočila napried. Gregor je nije ni čuo da dolazi. Doviknula je roditeljima »Konačno!« dok je zakretala ključ u bravi
       »A sada?« upita se Gregor i pogleda u mraku oko sebe. Ubrzo je otkrio da se sad uopšte više ne može ni maknuti. Nije se tome čudio, pre se moglo reći da mu se činilo neprirodnim što je dosada mogao hodati pomoću svojih tankih nožica. Inače se osećao srazmerno lagodno. Osećao je, doduše, bolove u čitavom telu, ali mu se činilo da malo po malo jenjavaju i da će, na kraju , sasvim minuti. Jedva da je još osećao istrulu jabuku u leđima i upaljena mesta oko rane koja beše sva pokrivena mekom prašinom. Svoje se porodice prisećao s ganućem i ljubavlju. Njegovo mišljenje o tome kako mora nestati, beše, ako se možemo tako izraziti, još odlučnije od sestrina mišljenja. U tom stanju praznog i mirnog razmišljanja ostao je sve dok sat na tornju nije otkucao treći jutarnji sat. Još je doživeo kako je pred prozorom posvuda počelo svitati. Onda mu glava, i protiv njegove
volje sasvim klone, a iz nozdrva mu se oteo poslednji slabi dašak života.
     Kada je u rano jutro došla dvorkinja — od puste snage i hitnje tako je lupala vratima, premda su je već toliko puta bili zamolili da to po mogućnosti ne čini — da se u celom stanu, nakon što bi ona došla, više nije moglo spavati — ona pri svojoj uobičajenoj kratkoj poseti nije isprva opazila ništa neobično na Gregoru. Mislila je da on namerno leži tako nepomično i glumi uvređenog; ona mu je pripisivala veliku razumnost. Kako je slučajno držala u ruci veliku metlu, pokušala je, stojeći kod vrata, poškakljati Gregora. Budući da je to ostalo bezuspešno, ljutne se te malo jače potisne metlu u Gregora, i tek kada ga je odgurala s njegovog mesta, a da se on tome nije nimalo opirao, ona mu obrati
svoju pažnju. Kada je ubrzo spoznala što je zapravo posredi, izbuljila je oči, ali se nije dugo zadržala, nego je naglo otvorila vrata spavaće sobe te u sav glas viknula u mrak: »Da ga samo vidite, crk'o je; eno ga gde leži crknut, baš crknut!«
    Supruzi Samsa sedeli su uspravno u bračnoj postelji, trudeći se da rasteraju strah što im ga je dvorkinja naterala u kosti, a tek onda su shvatili ono što im je rekla. No potom gospodin i gospođa Samsa, svako na svoju stranu, žurno skočiše iz postelje, gospodin Samsa se zaogrnu pokrivačem, a gospoda Samsa se pojavi samo u spavaćici; tako su ušli u Gregorovu sobu. Za to se vreme otvoriše i vrata sobe za dnevni boravak, u kojoj je Greta spavala otkako su se stanari bili uselili; bila je potpuno obučena, kao da uopšte nije ni spavala, a čini se da je to dokazivalo i njeno bledo lice. »Mrtav?« reče gospođa Samsa i upitno pogleda dvorkinju, premda je i sama mogla sve proveriti, pa čak i bez ispitivanja shvatiti. »I te kako«, reče dvorkinja i za dokaz odgurne Gregorov leš dobrano u stranu. Gospođa Samsa se trže kao da želi zaustaviti metlu, ali to ne učini. »Pa«, reče gospodin Samsa, »sad možemo bogu zahvaliti.« On se prekrsti, a tri žene se povedoše za njegovim primerom. Greta, koja nije skidala oči s leša, reče: »Pogledajte samo kako je bio mršav. Ta već tako dugo nije ništa jeo. Jelo bi se iz njegove sobe vraćalo a da ga nije ni okusio.« I zbilja, Gregorovo telo beše sasvim spljošteno i sasušeno, to se, zapravo, tek sada videlo, kada ga nožice više nisu držale, a inače nije bilo ničega što bi odvraćalo pažnju.
       »Dođi, Greto, načas k nama«, reče gospođa Samsa s bolnim osmehom, i Greta pođe, ali pri tome nije zaboravila osvrnuti se na leš, za roditeljima u spavaću sobu. Dvorkinja zatvori vrata i širom otvori prozor. Premda je bilo još rano jutro, u svežem vazduhu  bilo je već malo mlakosti. Ta mesec već se bližio kraju.
      Tri stanara izađoše iz svoje sobe te se začuđeno ogledaše za doručkom; na njih be hu zaboravili. »Gde je doručak?« mrzovoljno upita onaj srednji od gospode dvorkinju. No ova stavi prst na usta te žurno i ćutke mahne rukom gospodi da dođu u Gregorovu sobu. I oni zaista uđoše i stajahu tada, s rukama u džepu svojih malko pohabanih haljetaka, oko Gregorova leša, u sobi koja je već bila potpuno svetla.
       Tada se otvoriše vrata spavaće sobe, i gospodin Samsa se pojavi u livreji, vodeći ispod jedne ruke ženu, a ispod druge kćerku; Greta bi katkad pritiskala lice uz očevu mišku.
     »Da ste smesta napustili moj stan!« reče gospodin Samsa te pokaza na vrata, ne ispuštajući pri tom žene koje je vodio. »Kako to mislite?« reče srednji gospodin malko zgranuto, osmehujući se sladunjavo. Druga dvojica držala su ruke na leđima te ih neprestano trljala, kao u radosnom očekivanju neke velike svađe, ali koja se za njih morala dobro završiti. »Mislim tačno onako kao što velim«, odgovori gospodin Samsa i usporedo sa svojim pratilicama pođe prema stanaru. Ovaj je isprva stajao mirno i gledao u pod, kao da se sve te stvari u njegovoj glavi svrstavaju u nov poredak. »No, pa onda idemo«, reče zatim
i pogleda u gospodina Samsu, kao da u nekoj poniznosti, koja ga je iznenada obuzela, čak i za ovu odluku traži novo odobrenje. Gospodin Samsa mu samo raširenih očiju nekoliko puta kratko kimne glavom. Na to se gospodin zaista odmah uputi u predsoblje, njegova dva prijatelja su već nekoliko trenutaka, posve smirenih ruku i naćuljenih ušiju, osluškivala, i sada naprosto cupkala za njim, kao u strahu da bi gospodin Samsa pre njih mogao izići u predsoblje i preprečiti im vezu s njihovim vođom. U predsoblju sva trojica uzeše šešire s klinčanice, izvukoše svoje palice iz štapare,5 nakloniše se nemo te izađoše iz stana. S izvesnim nepoverenjem što je, kako se posle ispostavilo, bilo posve
neopravdano, gospodin Samsa s obe žene izađe na stepenice; oslonjeni na ogradu gledahu kako ona trojica gospode, polako ali sigurno, silaze dugačkim stepenicama, te u svakom uglu iza određenog zavijutka nestaju pa se nakon nekoliko časaka ponovo pojavljuju; što su se dublje spuštali, to više se gubilo zanimanje porodice Samsa za njih, a kada se njima u susret, a zatim nad njima, uspinjao mesarski pomoćnik ponosna držanja, s velikom košarom na glavi, gospodin Samsa sa ženama uskoro se odmakne od ograde, te se svi, s osećajem da im je odlanulo, vratiše u svoj stan.
        Odlučili su ovaj dan iskoristiti za odmor i šetnju; oni ne samo da su zavredili taj prekid rada, već im je, štaviše, bio preko potreban. I tako sedoše za sto da napšu tri pisma izvinjenja. Gospodin Samsa svojoj direkciji, gospođa Samsa svom nalogodavcu i Greta svome šefu. Dok su pisali, uđe dvorkinja da im kaže da odlazi, jer je završila svoj jutarnji posao. Sve troje što su pisali samo kimnuše glavom i ne dižući oči, i tek kada primete da se dvorkinja nikako ne miče, srdito je pogledaše. Dvorkinja stajaše na pragu smešeći se, i kao da ima porodica najaviti neku veliku sreću, ali da će to učiniti tek onda ako je budu temeljito ispitivali. Malo, gotovo uspravno nojevo pero na njezinom šeširu, zbog kojeg se gospodin Samsa već ljutio gotovo sve vreme što je ona kod njih služila, lagano se ljuljkalo u svim pravcima. »Pa šta, zapravo, želite?« upita gospođa Samsa, pred kojom je dvorkinja osećala još najviše strahopoštovanja. »Pa«, zausti dvorkinja te od ljubazna smeha nije mogla dalje govoriti, »no, dakle, ne morate se više brinuti kako da se ukloni ono iz pokrajnje sobe. Sve je već uređeno.« Gospođa Samsa i Greta sagnuše se nad svoja pisma kao da žele nastaviti pisanje; gospodin Samsa, koji je primetio kako dvorkinja sada želi početi sve potanko pripovedati, odmahne joj odlučno rukom. No budući da
nije smela pričati, setila se da joj se jako žurilo te povika očito uvređena: »E, pa onda zbogom svima«, okrene se besno te izađe iz stana, strahovito lupajući vratima.
        »Uvečer ćemo je otpustiti«, reče gospodin Samsa, ali mu ni žena ni kćerka ne odgovoriše, jer dvorkinja je kanda opet poremetila njihov netom stečeni mir. Ustadoše, pođoše do prozora te ostadoše onde, zagrlivši jedno drugo. Gospodin Samsa se na stolici okrene prema njima te ih neko vreme promatraše. Zatim povika: »Ta dođite ovamo. Okanite se već jednom onoga što je bilo i prošlo. I imajte malko obzira i prema meni.« Žene ga odmah poslušaše, pohitaše k njemu, uzeše ga tetošiti i brzo završiše svoja pisma.
       Onda sve troje zajedno napustiše stan, što već mesece i mesece nisu činili te se tramvajem odvezoše u okolicu grada. Kola, u kojima su sedeli sami, bila su iznutra sva obasjana toplim sunčanim zrakama. Sedeći udobno ispruženi na sedištima, razgovarali su o izgledima za budućnost, a pokazalo se da ovi, kada se pobliže ispitaju, nisu ni bili tako loši, jer sva tri nameštenja bijahu — o čemu zapravo još nisu ni stigli jedno drugo obavestiti — nadasve povoljna, a posebno su mnogo obećavala. Najveće trenutno poboljšanje položaja moralo se, naravno, lako postići promenom stana; hteli su sada uzeti manji i jeftiniji stan, no koji bi bio na povoljnijem mestu i u svemu praktičniji od sadašnjeg, kojega je još Gregor izabrao. Dok su tako razgovarali, gospodinu i gospođi Samsa, gotovo u
isti mah pade na pamet, dok su posmatrali kćerku, kako im se u poslednje vreme, usprkos svim brigama i nevoljama od kojih su joj obrazi postali bledi, kćerka razvila u lepu punašnu devojku. Postavši sve ćutljiviji i sporazumevajući se pogledima, namatali su misli oko toga kako se sada bliži vreme da za nju nađu i valjana muža. I kada je kćerka na cilju vožnje prva ustala i protegla svoje mlado telo, njima se to činilo kao potvrda njihovih novih sanja i dobrih namera.

4 livreja (franc.) – uniforma osobita kroja kakvu nosi posluga, vratari i sl.
5 štapara – spremište za štapove (koje su nekada nosila gospoda)