Alea: Crichton Michael,Andromedin soj (21. Ponoćno savetovanje , 22.Analiza )

21.Ponoćno savetovanje

Sreli su se ponovo, u istoj prostoriji, na isti naĉin. Stoun je pogledao ostale i video da su umorni; niko, ukljuĉujući i njega samog, nije dovoljno spavao.

– Poĉeli smo suviše oštro –reĉe on. –Ne moramo da radimo neprekidno, niti je to poţželjno. Umorni ljudi greše –i u razmišljanju i u postupcima. Uskoro ćemo ispuštati stvari, raditi nepovezano i površno. I pravićemo pogrešne pretpostavke, izvoditi netaĉne zakljuĉke. To ne sme da se desi.

Ĉlanovi ekipe složili su se da se odmaraju bar tokom šest od dvadeset i ĉetiri ĉasa. To je izgledalo razumno, pošto na površini nije bilo problema; zaraza u Pidmontu bila je zaustavljena atomskom bombom.

Možda bi i dalje ostali u tom uverenju da Livit nije predložio da se iz datoteke zatraži kodirano ime. Podsetio je da raspolažu jednim organizmom i da je za njega potreban kod. Ostali su se složili.

U jednom uglu prostorije nalazio se teleprinter s uređajem za automatsko šifrovanje. Kloparao je po ceo dan otkucavajući materijale poslate spolja. Bila je to dvonamenska mašina: materijal za odašiljanje morao je biti kucan malim slovima, dok je primljeni kucan velikim.

Još od njihovog dolaska na Horizont V niko se nije potrudio da pogleda ulaz teleprintera. Svi su bili prezauzeti; osim toga, većina unetih podataka predstavljala je tekuća vojna saopštenja koja su bila upućivana ekipi »Grĉke vatre«, ali nisu morala da je se tiĉu. »Grĉka vatra« bila je jedna od potcentrala »Kruga hlađenja«, ironiĉno nazvanih »gornjih dvadeset«. Ove potcentrale bile su povezane preko podruma Bele kuće i predstavljale su dvadeset najvažnijih strategijskih taĉaka u zemlji. Među druge potcentrale spadali su Vandenberg, Kenedi, Komanda protivvazdušne odbrane SAD i Kanade, Paterson, Detrik i Virdţžinija Ki.

Stoun ode do teleprintera i otkuca svoju poruku. Poruka je preko kompjutera upućena u centralnu jedinicu za kodove, stanicu koja je upravljala kodiranjem svih projekata podvedenih pod sistem »Kruga hlađenja«.

Prenos poruka tekao je ovako:

otvorite liniju za prenos
POTVRĐENO NAVEDITE POREKLO
stoun projekt grĉka vatra
NAVEDITE PRIMAOCA
centralna jedinica za kodove
POTVRĐENO CENTRALNA JEDINICA ZA KODOVE
poruka sledi
PREDAJTE
izolovali vanzemaljskl organizam donet prilikom povratka sonde sedam
želimo kod za organizam kraj poruke
PRIMLJENO

Posle ovoga nastala je duga pauza. Teleprinter s automatskim uređajem za šifrovanje zujao je i kvrckao, ali nije ništa otkucao. Najzad, mašina poĉe da izbacuje poruku na dugaĉkoj papirnoj traci:

PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI POTVRĐEN PRIJEM
VESTI O NOVOM ORGANIZMU MOLIMO KARAKTERIZACIJU
KRAJ PORUKE

Stoun se namršti. »Ali, mi ne znamo dovoljno«. Međutim, teleprinter je bio nestrpljiv:

PREDAJTE ODGOVOR CENTRALNOJ JEDINICI ZA KODOVE

Trenutak kasnije, Stoun je otkucao: sledi poruka centralnoj jedinici za kodove

ne možemo da ga okarakterišemo u ovom trenutku ali
predlažemo probnu klasifikaciju kao bakterijskog
soja
kraj poruke
PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI
POTVRĐEN ZAHTEV ZA KLASIFIKACIJU BAKTERIJE
OTVARA SE NOVA KATEGORIJA KLASIFIKACIJE
PREMA REFERENTNOM STANDARDU ICDA
KOD ZA VAŠ ORGANIZAM BIĆE ANDROMEDA
KOD ĆE SE ĈITATI ANDROMEDIN SOJ
REGISTROVANO PO LISTI ICDA KAO 053.9
(NESPECIFIKOVANI ORGANIZAM) DALJNA REGISTRACIJA KAO
E866 (AVIONSKA NESREĆA) OVA REGISTRACIJA JE NAJBLIŽA UVEDENIM KATEGORIJAMA

Stoun se osmehnu. »Izgleda da se mi ne uklapamo u uvedene kategorije«.
On otkuca odgovor:

razumeli kodiranje kao andromedin soj
prihvatamo
kraj poruke
PRIMLJENO

–Pa –reĉe Stoun –to bi bilo sve.

Barton je preturao po trakama papira iza teleprintera. Uređaj je poruke ispisivao na dugaĉkim rolnama papira, koje su padale u jednu kutiju. Bilo je tu na desetine jardi hartije koju niko nije pogledao. On ćutke proĉita jednu poruku, otcepi je od ostatka trake i pruži Stounu.

1134/443/KK/Y-U/9
STATUS INFORMACIJE
PREDAJA ZA SVE STANICE
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
ZAHTEV ZA DIREKTIVU 7-12 DANAS PRIMLJEN KOD IZVRŠNIH ORGANA I SAVETA NACIONALNE BEZBEDNOSTI –KOBRA
POREKLO VANDENBERG/GRĈKA VATRA
U SARADNJI SA NASA/AMC
PRVI ODGOVORI RUKOVODILAC MANĈEK, ARTUR, MAJOR SAD
NA ZATVORENOJ SEDNICI OVA DIREKTIVA NIJE STUPILA NA
SNAGU
KONAĈNA ODLUKA ODLOŢENA ZA DVADESET I ĈETIRI DO ĈETRDESET
I OSAM ĈASOVA
PREISPITIVANJE POSLE TOG ROKA
SADA JE U TOKU ALTERNATIVNO RAZVIJANJE
JEDINICA PREMA DIREKTIVI 7-11
BEZ NAJAVE
KRAJ PORUKE
SVIM STANICAMA
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
KRAJ PREDAJE

Ekipa je s nevericom zurila u poruku. Dugo vremena niko nije progovorio. Najzad Stoun prevuĉe prstom preko gornje ivice lista i tiho reĉe:
–Ovo nosi broj 443. To znaĉi da se radi o specijalnoj predaji. Trebalo je da ovde dole zvoni.
–Na ovom teleprinteru nema zvona –reĉe Livit. –Samo na Horizontu I u sektoru pet. Ali oni su dužni da nas obaveste kad god...
–Dajte vezu sa sektorom pet –prekide ga Stoun.

Deset minuta kasnije, užasnuti narednik Morisdao je Stounu vezu s Robertsonom, šefom Predsednikovog Nauĉnog savetodavnog odbora, koji se nalazio u Hjustonu.
Nekoliko minuta Stoun je razgovarao s Robertsonom, koji je isprva izrazio ĉuđenje što mu se već ranije niko nije javio iz »Grĉke vatre«. Zatim se razvila žestoka diskusija o Predsednikovoj odluci da ne odobri Direktivu 7-12.–
Predsednik ne veruje nauĉnicima –reĉe Robertson. –Ne oseća se prijatno u njihovom društvu.
–Vaš je posao da se oseća prijatno –odgovori Stoun. –A vi ga niste dobro obavili.
–Džeremi...
–Postoje samo dva izvora kontaminacije –reĉe Stoun. –Pidmont i ovaj objekt. Mi ovde smo adekvatno zaštićeni, ali Pidmont...
–Džeremi, slažem se da je bomba trebalo da bude baĉena.
–Onda ga obrađujte. Ostanite mu na grbaĉi. Naterajte ga da odobri 7-12 što je pre moguće. Možda je već prekasno.

Robertson odgovori da hoće i da će ih pozvati telefonom. Pre nego što je prekinuo vezu, dodao je: –Uzgred, imate li neku ideju o »Fantomu« ?
–O ĉemu?
–O »Fantomu« koji se srušio u Juti.

Nastao je trenutak zbunjenosti pre nego što su ĉlanovi grupe »Grĉka vatra« shvatili da su propustili još jednu važnu teleprintersku vest.

–Redovni nastavni zadatak. Ipak, mlaznjak je zalutao u vazdušni prostor iznad blokirane zone. To je zagonetka.
–Još neki podaci?
–Pilot je rekao nešto kao da mu se cev za dovod vazduha topi. Vibracije ili tome sliĉno. Njegova poslednja saopštenja bila su dosta ĉudna.
–Kao da je lud? –upita Stoun.
–Da, baš tako –odgovori Robertson.
–Je li na mesto udesa upućena ekipa?
–Da. Ĉekamo obaveštenja od njih. Mogu stići svakog ĉas.
–Prosledite ih –reĉe Stoun. A zatim zastade. –Ako je data Direktiva 7-11 umesto Direktive 7-12, onda se u rejonu oko Pidmonta nalaze trupe.
–Da, Nacionalna garda.
–To je jezivo glupo –reĉe Stoun.
–Ĉujte, Džeremi, slažem se ...
–Kad prvi od njih umre –nastavi Stoun –hoću da znam kada i kako je umro. I, što je naroĉito važno, gde.Vetar je tamo pretežno istoĉni. Ako poĉnete da gubite ljude zapadno od Pidmonta....
–Pozvaću vas, Džeremi, –obeća Robertson.

Razgovor je završen i ekipa je, vukući noge, napustila sobu za savetovanja. Hol je ostao još koji trenutak pregledajući neke rolne papira u kutiji i ĉitajući poruke. Većina mu je bila nerazumljiva: ĉudna mešavina besmislenih saopštenja i kodova. Posle izvesnog vremena je odustao; uĉinio je to taman pre nego što je stigao do preštampane vesti koja se ticala neobiĉne smrti policajca Martina Vilisa iz drumske patrole u Arizoni.

Dan ĉetvrti

Širenje

22. Analiza

Pod novim pritiskom, zbog ograniĉenog vremena, rezultati spektrometrije i analize aminokiselina, ranije od perifernog interesa, odjednom su dobili poseban znaĉaj. Gajena je nada da će ove analize, bar u opštim crtama, odgovoriti na pitanje koliko je Andromedin mikroorganizam stran u odnosu na zemaljske oblike života.
Zato su Livit i Barton s interesovanjem posmatrali izlazne podatke o masenoj spektrometriji –kolone brojeva ispisane na zelenom papiru.
Komadić crne stene sadrţžavao je vodonik, ugljenik i kiseonik, sa znatnim koliĉinama sumpora, silicijuma i selena, kao i tragove nekoliko drugih elemenata.
Zelena pega, s druge strane, sadržavala je vodonik, ugljenik, azot i kiseonik. Ništa drugo. Njima dvojici izgledalo je ĉudno što su komadić stene i zelena pega tako sliĉnog hemijskog sastava. I bilo je ĉudno što zelena pega sadrži azot, dok ga u steni nema.
Zakljuĉak se sam nametao: »crna stena« uopšte nije bila stena, nego neka vrsta materijala sliĉnog zemaljskom organskom životu. Bilo je to nešto blisko plastici.
A zelena pega, za koju su pretpostavljali da je živa, bila je saĉinjena od elemenata, po gruboj proceni, u istoj razmeri kao kod živih bića na Zemlji. Ta ista ĉetiri elementa –vodonik, ugljenik, azot i kiseonik –na Zemlji su zastupljena s 99 odsto u svim živim organizmima.

Ljudi su bili ohrabreni ovim rezultatima, koji su nagoveštavali sliĉnost izmeĊu zelene pege i ţivota na Zemlji. Ali njihove nade bile su kratkotrajne kada su se okrenuli analizi aminokiselina:

IZLAZNI PODACI O ANALIZI AMINOKISELINA
ŠTAMPANJE
UZORAK 1 –CRNI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA –
UZORAK 2 –ZELENI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA
–UZORAK 1 UZORAK 2

NEUTRALNEAMINOKISELINE

GLICIN 00.00 00.00
ALANIN 00.00 00.00
VALIN 00.00 00.00
IZOLEUCIN 00.00 00.00
SERIN 00.00 00.00
TREONIN 00.00 00.00
LEUCIN 00.00 00.00

AROAMTIĈNE AMINOKISELINE

FENILALANIN 00.00 00.00

TIROZIN 00.00 00.00
TRIPTOFAN 00.00 00.00

SUMPORNE AMINOKISELINE

CISTIN 00.00 00.00
CISTEIN 00.00 00.00
METIONIN 00.00 00.00

SEKUNDARNE AMINOKISELINE

PROLIN 00.00 00.00

HIDROKSIPROLIN 00.00 00.00

DIKARBONSKE AMINOKISELINE

ASPARAGINSKA KISELINA 00.00 00.00
GLUTAMINSKA KISELINA 00.00 00.00

OSNOVNEAMINOKISELINE

HISTIDIN 00.00 00.00
ARGININ 00.00 00.00
LIZIN 00.00 00.00
HIDROKSILIZIN 00.00 00.00
UKUPNI SADRŽAJ AMINOKISELINA 00.00 00.00

KRAJ ŠTAMPANJA
KRAJ PROGRAMA
–STOP

––Isuse –uzviknu Livit zureći u list. –Pogledajte ovo!
–Nema aminokiselina –primeti Barton. –Nema proteina.
–Život bez proteina –izusti Livit, odmahujući glavom; izgledalo je da se ostvaruju njegove najstrašnije sumnje.

Na Zemlji organizmi su evoluirali zato što su nauĉili da biohemijske reakcije sprovode na malom prostoru uz pomoć proteinskih enzima. Biohemiĉari su sada uĉili da kopiraju te reakcije, ali samo tako što su izolovali jednu reakciju od ostalih.
Žive ćelije su drugaĉije. Tu se na maloj površini odigravaju reakcije koje osiguravaju energiju, rast i pokret. Nema separacije i ĉovek to ne može da kopira, baš kao što ne može da pripremi potpun obed –od aperitiva do dezerta –tako što će sve potrebne sastojke pomešati u jednu veliku posudu, skuvati ih i nadati se da će kasnije odvojiti pitu s jabukama od umaka sa sirom.
Ćelije mogu da izvode stotine separatnih reakcija koristeći enzime. Svaki enzim je kao jedan radnik u kuhinji, koji obavlja samo jedan posao. Kao što
pekar ne može da isprži šniclu, tako ni majstor kraj roštilja ne može da pomoću svog pribora pripremi aperitiv.
Ali enzimi su korisni u još jednom pogledu. Oni omogućuju hemijske reakcije koje se inaĉe ne bi odigrale. Jedan biohemiĉar može da kopira reakcije koristeći veliku toplotu ili veliki pritisak ili jake kiseline. Međutim, ljudsko telo ili pojedinaĉna ćelija ne mogu da tolerišu takve ekstreme u svojoj sredini. Enzimi, provodadžije života, pomažu da se hemijske reakcije odigravaju pri telesnoj temperaturi i na atmosferskom pritisku.
Enzimi su neophodni za život na Zemlji. Ali ako je neki drugi oblik života nauĉio da opstane bez njih, morao je da evoluira na potpuno drugaĉiji naĉin.
Prema tome, imali su posla s totalno stranim organizmom.
A to je opet znaĉilo da će analiza i neutralizacija trajati mnogo, mnogo duže.

U sobi s oznakom MORFOLOGIJA Džeremi Stoun izvadio je malu plastiĉnu kapsulu u kojoj se ugnezdila zelena pega. Stavio je sada stvrdnutu kapsulu u mengele, stegao ih i poslužio se zubarskim svrdlom da sljušti plastiku dok se nije ukazao zeleni materijal.
To je bio delikatan postupak i iziskivao je više minuta strpljivog rada. Pri kraju tog vremena Stoun je zgulio plastiku na takav naĉin daje ostala piramida od plastike sa zelenom pegom na vrhu.
Odvrnuo je mengele i izvadio plastiku. Odneo ju je do mikrotoma, noža s obrtnim seĉivom, i isekao veoma tanke listiće plastike i uklješteno zeleno tkivo. Ti režnjevi bili su okrugli; s komada plastike padali su u posudu s vodom. Debljina reţžnja mogla se oceniti po tome kako je reflektovao svetlost: ako je svetlost bila bledosrebrnasta, bio je suviše debeo; nasuprot tome, ako su se na njemu prelamale sve dugine boje, imao je pravu debljinu, od svega nekoliko molekula.
Kada je Stoun odvojio pogodni komadić tkiva, brižljivo ga je podigao pincetom i stavio na malu okruglu bakarnu rešetku. Ovo je, pak, uložio u metalno dugme. Najzad, dugme je stavio u elektronski mikroskop, kojeg je zatim zatvorio.
Elektronski mikroskop koji je korišćen u laboratoriji »Grĉke vatre« bio je BVJ model JJ-42. Bio je to aparat velike jaĉine, s dodatkom za rezoluciju slike. Princip rada elektronskog mikroskopa dosta je jednostavan: funkcioniše baš kao optiĉki mikroskop, ali umesto da fokusira svetlosne zrake, fokusira snop elektrona. Svetlost se fokusira soĉivom ili krivim staklom; elektroni se fokusiraju magnetskim poljima.
Stoun priguši svetlosti u sobi i ukljuĉi mlaz elektrona. Zatim podesi nekoliko skala da bi fokusirao snop. U magnovenju slika se izoštri, zelena i crna na ekranu.
Bilo je to neverovatno.
Džeremi Stoun uhvati sebe kako zuri u izdvojenu jedinicu organizma. Bio je to savršeni šestougaonik, koji se na svim stranama preplitao s drugim šestougaonicima. Unutrašnjost šestougaonika bila je podeljena na klinove, koji su se sretali taĉno u centru strukture. Spoljni izgled bio je akuratan, s nekom vrstom matematiĉke preciznosti koju nije mogao da poveže sa ţivotom na Zemlji.
To je izgledalo kao kristal.
On se osmehnu: to će se dopasti Livitu. Livit je voleo spektakularne, najneverovatnije stvari. Livit je takođe ĉesto razmatrao mogućnost života zasnovanog na nekoj vrsti kristala, gde bi se pojavio u nekom pravilnom obliku.
Odluĉio je da pozove Livita.

Jedan od prvih Stounovih crteža heksagonalne strukture Andromedinog soja. Snimak dobijen Ijubaznošću projekta »Grĉka vatra«.

Ĉim je stigao, Livit reĉe: –Pa, evo odgovora kojeg smo tražili.
–Odgovora na šta?
–Što se tiĉe pitanja kako ovaj organizam funkcioniše, video sam rezultate spektrometrije i analize aminokiselina.
–I?
–Organizam je saĉinjen od vodonika, ugljenika, kiseonika i azota. Ali uopšte nema aminokiselina. Nijednu. Što znaĉi da nema proteina kakve mi poznajemo i nema enzima. Pitao sam se kako može da opstane kad nije zasnovan na proteinima. Sada znam.
–Kristalna struktura.
–Liĉi na to –reĉe Livit piljeći u ekran. –U tri dimenzije to je verovatno heksagonalna ploĉa, kao komad crepa. Osmostrana ploĉa, s gornjom i
donjom plohom u obliku šestougaonika. Unutra one klinaste pregrade vode u centar.
–One bi mogle dobro da posluže za separaciju biohemijskih funkcija.
–Da –uzvrati Livit i namršti se.
–Nešto nije u redu?

Livit je razmišljao pokušavajući da se seti neĉega što je zaboravio. Jednog sna o kući i gradu. Naprezao je mozak za trenutak, a onda je zamisao poĉela da mu se vraća. Jedna kuća i jedan grad. Funkcija izdvojene kuće i njena funkcija u gradu.
Sve se vratilo.

–Znate –reĉe on –zanimljiv je naĉin na koji je ova jedinica povezana s ostalima koje je okruţžuju.
–Pitate se da li vidimo deo višeg organizma?
–Taĉno. Da li je ova jedinica sama sebi dovoljna, kao bakterija, ili predstavlja deo većeg organa ili većeg organizma. Na kraju krajeva, kad vidite jednu ćeliju jetre, možete li da pogodite iz kakvog organa potiĉe? Ne. A kakva korist od jedne moždane ćelije bez ostatka mozga?
Stoun je dugo zurio u ekran. –Priliĉno neobiĉan par analogija. Zato što jetra može da se regeneriše, može da raste, ali mozak ne.
Livit se osmehnu. –Informaciona teorija.
–Ĉovek mora da pomisli na nju –potvrdi Stoun.
Informaciona teorija poticala je od Džona Semjuelsa, inženjera specijalizovanog za komunikacije. U govoru na Petoj godišnjoj konferenciji o astronautici i komunikacijama, izneo je neke teorije o naĉinu koji bi jedna vanzemaljska kultura mogla odabrati da kontaktira s drugim kulturama. Tvrdio je da su i najnapredniji koncepti komunikacija pri sadašnjoj zemaljskoj tehnologiji nezadovoljavajući i da će savršenije civilizacije naći bolje metode.
–Pretpostavimo da jedna civilizacija želi da pretraži svemir –govorio je on. –Pretpostavimo da oni žele da imaju neku vrstu »glasnika« na galaktiĉkom nivou, da bi formalno najavili svoje postojanje. Oni žele da rasture informacije, tragove o svom postojanju, u svim pravcima. Koji je najbolji naĉin da to uĉine? Radio? Teško: radio je suviše spor, suviše skup i kratkog veka. Jaki signali oslabe posle nekoliko milijardi milja. Televizija je još gora. Proizvodnja svetlosnih zraka fantastiĉno je skupa. Ĉak i ako bi neko otkrio naĉin da izazove eksploziju ĉitave zvezde, da razori jedno sunce kao neku vrstu signala, to bi bilo preskupo.
Pored toga što iziskuju troškove, svi ovi metodi imaju tradicionalni nedostatak svake vrste zraĉenja: snaga im opada s rastojanjem. Jedna sijalica može biti nepodnošljivo svetla na razdaljini od deset stopa, može biti snažna na hiljadu stopa i vidljiva na deset milja. Ali na milion milja ona je potpuno mraĉna, jer energija zraĉenja opada s ĉetvrtim stepenom radijusa. Jednostavan, nepobitan fiziĉki zakon.
Zato nećete upotrebiti fiziku da prenesete svoj signal. Iskoristićete biologiju. Stvorićete sistem komunikacije koji ne slabi s rastojanjem, nego posle milion milja ostaje isto tako snažan kao na svom izvoru.
Ukratko, izumećete jedan organizam da prenese vašu poruku. Organizam će biti samoumnožavajući, jeftin i proizvodiće se u fantastiĉnom broju. Za nekoliko dolara moći ćete proizvoditi milijarde tih organizamai razaslati ih po svemiru. To će biti žilave, otporne klice, sposobne da podnesu surovost svemira; moći će da rastu, dele se i množe. U toku nekoliko godina postojaće bezgraniĉan broj mikroorganizama u Galaksiji i žuriće u svim pravcima ĉekajući da uspostave kontakt s drugim oblicima života.
A kad to uĉine? Svaki mikroorganizam nosiće u sebi mogućnost da se razvije u celovit organ ili celovit organizam. Oni će, po susretu sa živim bićima, poĉeti da rastu u kompletne mehanizme za komuniciranje. To je kao razašiljanje milijarde moždanih ćelija od kojih je svaka sposobna da pod odgovarajućim okolnostima izraste u potpuni mozak. Tek izrasli mozak obratio bi se tada novoj civilizaciji –obavestio je o prisustvu druge i sugerisao naĉine na koje se može uspostaviti kontakt.
Semjuelsova teorija o informacionoj klici izazvala je veselost među nauĉnicima-praktiĉarima, ali sada nije smela da bude tek tako odbaĉena.
–Pretpostavljate li –upita Stoun –da se to već razvija u nekakav organ za komuniciranje?
–Mođda će nam hranijive podloge reći više –odgovori Livit.

–Ili rendgenska kristalografija –reĉe Stoun. –Odmah ću je zatražiti

Horizont V imao je opremu za rendgensku kristalografiju, iako se u vreme planiranja objekta vodila žestoka prepirka o tome da li je neophodna. Rendgenska kristalografija predstavlja najmoderniji, najsloženiji i najskuplji metod strukturne analize u savremenoj biologiji. Unekoliko je sliĉna elektronskoj mikroskopiji, ali je otišla jedan stepen više. Zbog veće osetljivosti njome se materija može ispitivati dublje –doduše, uz velike troškove u pogledu vremena, pribora i radne snage.
Biolog R. A. Janek jednom je rekao: »Ukoliko je vidik veći, veći su i troškovi«. Pri tom je mislio da svakoj mašini koja ĉoveku omogućava da vidi finije i manje uoĉljive detalje cena raste brže nego njena moć razdvajanja. Ovu surovu stranu istraţživanja prvi su otkrili astronomi, koji su s bolom uvideli da je izgradnja jednog teleskopa s ogledalom preĉnika dvesta inĉa kudikamo teža i skuplja od konstruisanja teleskopa s ogledalom preĉnika sto inĉa.
Ovo je podjednako važilo i u biologiji. Optiĉki mikroskop, na primer, tako je mali aparat da ga neki tehniĉar može lako poneti u jednoj ruci. Može da prikaže ćeliju, i za tu pogodnost nauĉnik plaća oko 1.000 dolara.
Elektronski mikroskop može da prikaže male strukture unutar ćelije. To je veliki uređaj i košta do 100.000 dolara.
Nasuprot tome, rendgenska kristalografija moţe da prikaže pojedine molekule. Nauka se pomoću nje približila fotografisanju atoma koliko je to bilo moguće. Ali uređaj ima dimenzije većeg automobila, ispunjava celu jednu prostoriju, iziskuje specijalno obuĉene operatore i potreban mu je kompjuter za analizu rezultata.
Razlog je u tome što se rendgenskom kristalografijom ne dobija direktna vizuelna slika posmatranog objekta. U tom pogledu aparat nije mikroskop i funkcioniše drugaĉije i od optiĉkog i od elektronskog mikroskopa.
Ovaj aparat stvara difrakcioni crtež, a ne uobiĉajenu sliku. Crtež se pojavljuje kao skup geometrijskih taĉaka na foto-ploĉi, sam po sebi priliĉno misteriozan. Korišćenjem kompjutera moţe da se analizira crteţ sastavljen od taĉaka i tako dobiju informacije o strukturi.
Bila je to relativno nova nauka, koja je zadržala staromodno ime. Kristali su sada retko korišćeni; izraz »rendgenska kristalografija« poticao je iz vremena kada su kristali uzimani kao uzorci za probe. Kristali imaju pravilnu strukturu, pa je zato lakše analizirati taĉkasti crtež dobijen pomoću snopa rendgenskih zraka upravljenih na kristal. Ali u novije vreme rendgenski zraci koriste se za ispitivanje nepravilnih objekata svakojakih vrsta. Zraci se pri tom odbijaju pod razliĉitim uglovima.

Kompjuter može da »ĉita« fotografsku ploĉu, meri uglove i na osnovu toga određuje oblik objekta koji je izazvao određenu refleksiju. Kompjuter »Grĉke vatre« vršio je beskonaĉne i jednoliĉne proraĉune. Da su to ljudi obavljali ruĉno, utrošili bi godine, možda vekove. A kompjuter je to radio za nekoliko sekundi.

–Kako se osećate, gospodine Džekson? –upita Hol.

Starac žmirnu i pogleda Hola u njegovom plastiĉnom odelu.
–Dobro. Ne najbolje, ali dobro.
On se suvo osmehnu.
–Jeste li raspoloženi za kraći razgovor?
–O ĉemu?
–O Pidmontu.
–Šta o Pidmontu?
–O onoj noći –odgovori Hol. –Noći kada se sve odigralo.
–Pa, reći ću vam. Živeo sam u Pidmontu celog ţživota. Malo sam putovao... skoknuo do Los Anđelosa ili Friska. Na istoku sam stigao do Sent Luisa, što je za mene puna kapa. Ali Pidmont, tu sam živeo. I rekao sam vam ...
–O onoj noći kada se sve odigralo –ponovi Hol.
Starac okrete glavu u stranu. –Ne želim da mislim o tome.
–Morate da mislite o tome.
–Ne.Kraće vreme i dalje je gledao u strahu, a onda se ponovo okrenuo ka Holu. –Svi su pomrli, je li?
–Ne svi. Još jedan je preživeo. –Hol pokaza krevetac pored Džeksona.

Dţžekson se upilji u gomilu pokrivaĉa. –Ko je to?
–Jedna beba.
–Beba? Mora biti Riterovo dete. Džejmi Riter. Sasvim mali, je li?
–Oko dva meseca.
–Da, to je on. Pravi mali drekavac. Kao i njegov otac. Stari Riter mnogo je galamio, a iver ne pada daleko od klade. Mali je urlao po celo jutro, dan i noć. Roditelji nisu smeli da drže otvorene prozore, sve zbog tog urlanja.
–Ima li još nešto neobiĉno u vezi s Džejmijem?
–Ništa. Zdrav je kao dren, osim što urla. Sećam se da se one noći drao k‘o sam crni Đavo.
–Koje noći? –upita Hol.
–Onda kada je Ĉarli Tomas doneo onu prokletu stvar. Svi smo je videli, dakako. Naišla je s neba k‘o zvezda, sva sjajna, i pala severno od mesta. Svi su bili uzbuđeni, a Ĉarli Tomas odvezao se da je donese. Vratio se dvadeset minuta kasnije s onom stvari u prtljažniku svog kombija marke »Ford«. Nova novcata kola. Grdno se ponosi tim kombijem.
–Šta se zatim desilo?
–Pa, svi smo se okupili i zijali. Mislili smo da je, mora biti, jedna od onih svemirskih stvari. Ani je govorila da je s Marsa, ali znate kakva je Ani. Ima dana kad pusti mašti na volju. Mi ostali nismo verovali da je s Marsa. Nagađali smo da je to nešto poslato iz Kejp Kanaverala. Znate, ono mesto u Floridi odakle puštaju rakete?
–Da. Nastavite.
–Elem, kad smo to isterali na ĉistac, nismo znali šta da radimo. U Pidmontu se takve stvari nisu ranije dešavale, znate. Hoću da kažem, bio je jednom neki turista s kuburom koji je pucao na motel »Poglavica Komanĉa«, ali to se dogodilo još ĉetrdeset osme, a osim toga bio je to vojnik koji nije više imao novca za piće, pa mu je pao mrak na oĉi. Ženska ga je ostavila dok je bio u Nemaĉkoj ili na nekom drugom prokletom mestu. Niko mu to nije uzeo za zlo; razumeli smo kako mu je. Ali odonda se ništa nije desilo, poštenja mi. Miran grad. Sviđao nam se takav, mislim.
–Šta ste uradili s kapsulom?
–Pa, nismo znali šta ćemo snjom. A1 je rekao da je otvorimo, ali mi smo se nećkali, naroĉito zbog toga što su unutra mogle biti neke nauĉne stvari,pa smo se razmišljali. A onda Ĉarli, koji je tu stvar prvi i doneo, Ĉarli dakle reĉe, ̳ajd da je damo doktoru; mislio je na doktora Benedikta. On je lekar u našem mestu. štaviše, neguje i one iz okoline, i Indijance. Dobar je ĉovek i završio je škole. Jeste l‘ videli one diplome na zidovima? Pa, mislili smo da će doktor Benedikt znati šta da poĉne s tim. Tako smo mu odneli stvar.
–Kada je to bilo?
–Tu negde oko pola osam.
–Šta je Benedikt uradio sa satelitom?
–Uneo ga je u kuću. Niko od nas nije ga ponovo video. Znate, sve je poĉelo oko osam, pola devet. Bio sam na benzinskoj pumpi i priĉao s Alom, koji je te noći radio. Hladna noć, ali sam hteo da priĉam i ne mislim na bol. I da uzmem malo soda-vode iz aparata da sperem aspirin. Bio sam odozgo još i žedan; od procetka ĉovek uvek ožedni, znate.
–Pili ste te noći patoku?
–Tu negde oko šest sati gucnuo sam malo, ne lažem.
–Kako ste seosećali?
–Pa, dok sam bio s Alom, dobro sam se osećao. Malo mi se mantralo i stomak me boleo, ali sam se dobro osećao. A1 i ja sedeli smo u njegovoj kancelariji, znate, priĉali, kad najednom on povika: »Oh, bože, moja glava!«. Skoĉio je, istrĉao napolje i pao. Baš nasred ulice, i nije više ni zucnuo.

Elem, nisam znao šta mu je. Mislio sam da je srce ili kap, ali bio je suviše mlad za takvo što, pa sam pošao za njim. Ali on je bio mrtav. Onda... svi su poĉeli da izlaze. Mislim da je gospođa Lengdon, udova Lengdon, bila sledeća. Posle se više ne sećam; bilo ih je toliko. Izgledalo je da prosto vrve napolje. Samo bi se uhvatili za grudi i pali k‘o da su se okliznuli. Jedino što posle nisu ustajali. I niko da izusti ni reĉ.
–Šta ste mislili?
–Nisam znao šta da mislim ... sve je bilo tako vraški ĉudno. Prepao sam se, pošteno vam kažem, ali sam pokušao da ostanem miran. Nisam mogao, naravno. Moje staro srce je lupalo i stezalo se i skakalo. Prepao sam se. Mislio sam da su svi mrtvi. Onda sam ĉuo kako beba plaĉe, pa sam znao da ne mogu baš svi biti mrtvi. A tada sam video generala.
–Generala?
–Oh, mi smo ga samo tako zvali. Nije on bio general; samo je bio u ratu, i voleo je da se toga sećamo. Dakle, on je stariji od mene. Dobar ĉovek, Piter Arnold. Ĉvrst k‘o stena celog života. Vidim kako stoji na tremu, u uniformi od glave do pete. Mraĉno je, ali ima meseĉine. On me primećuje na ulici i pita: »To si ti, Piter?«. Nas dvojica smo imenjaci, razumete? I ja kažem: »Da, taj sam«. A on pita: »Šta se kog đavola dešava? Jesu li Japanci došli?«. I ja mislim: baš je ĉudno što to kaže. On dodaje: »Mislim da su to Japanci; došli su da nas sve pobiju«. A ja ću: »Piter, jesi li šenuo«. On odgovara da se ne oseća dobro i ulazi unutra. Jamaĉno da je šenuo, jer je pucao u sebe. Ali i drugi su šenuli. Bila je to boleština.
–Otkud znate?
–Ljudi se ne samospaljuju niti sami sebe dave ako imaju pameti u glavi, zar ne? Sav narod u gradu bio je dobar, normalan do te noći. A onda su svi poludeli.
–Šta ste vi uĉinili?
–Mislio sam da sanjam, da sam suviše popio. Tako sam otišao kući i legao misleći da će mi izjutra biti bolje. Tu negde oko deset sati ĉujem šum kola i evo mene napolju da vidim ko je. To je neka vrsta zatvorenih kola, znate, od onih specijalnih vozila. Unutra dva tipa. Pođem ja k njima i, vrag da ga nosi, obojica padnu mrtvi. Najgroznije što ste videli. Ali je ĉudno.
–Šta je ĉudno?
–To što su one noći prošla samo dvoja kola. Obiĉno ih ima sijaset.
–Bila su još neka kola?
–Da. Vilis iz drumske patrole. Provezao se kroz grad petnaest do trideset sekundi pre nego što je sve poĉelo. Doduše, nije stao, kao što ponekad uĉini. Zavisi od toga da li kasni po rasporedu; to je redovna patrola, znate, i mora da se drži plana.
Džekson uzdahnu, a glava mu klonu na jastuk. –A sada, ako nemate ništa protiv, ja bih malo pospavao. Odrah grlo priĉajući.
On zatvori oĉi. Hol otpuza natrag kroz tunel, iziđe u prostoriju i sede; kroz staklenu pregradu gledao je Džeksona i do njega bebu u njenom krevecu. Dugo je tako ostao, gledajući ih.