Alea: Chrichton Michael, Andromedin soj (26 Izolacija, 27 Smrtni strah, 28 Proba )

26.Izolacija

U hodniku je ugledao migajući signal koji je ukazivao na izvor nevolja: AUTOPSIJE. Hol je mogao da pogodi u ĉemu je problem: hermetiĉka izolacija je negde bila probijena i došlo je do kontaminacije. To je pokrenulo alarm.
Dok je trĉao niz hodnik, jedan spokojan, umirujući glas dopre iz zvuĉnika: –Izolacija je probijena u sobi za autopsije. Izolacija je probijena u sobi za autopsije. Ovo je vanredno stanje.
Njegova asistentkinja iziđe iz laboratorije i ugleda ga: –Šta je to?
–Barton, mislim, širenje zaraze.
–Je li on dobro?
–Sumnjam –odgovori Hol žureći. Ona je trĉala uporedo s njim.
Livit iziđe iz sobe s naznakom MORFOLOGIJA i prikljuĉi im se sprintujući niz hodnik koji je skretao u blagom luku. Hol upravo pomisli da se Livit sasvim dobro kreće za svoje godine, kad mikrobiolog iznenada zastade.
Stajao je kao ukopan. I zurio pravo preda se u migajući znak i svetlo iznad njega, koje se palilo i gasilo.
Hol se obazre. –Hodite –pozva ga.
Onda se javi tehniĉarka: –Doktore Hol, njemu nije dobro.
Livit se nije ni pomerio. Stajao je otvorenih oĉiju, ali po svemu drugom moglo se pretpostaviti da spava. Ruke su mu mlitavo visile niz bokove.
–Doktore Hol.
Hol zastade i vrati se.
–Piter, stari moj, hajde, potrebna nam je vaša...
Nije završio reĉenicu, jer ga Livit nije slušao. Zurio je pravo pred sebe u treperava svetla. Nije reagovao kada mu je Hol mahnuo rukama ispred lica. A onda se Hol setio drugih treperavih svetlosti, od kojih je Livit okretao glavu, što je uvek propraćao šaljivim primedbama.
–Kuĉkin sin –reĉe Hol. –Baš je našao vreme.
–Šta mu je? –upita tehniĉarka.
Iz ugla Livitovih usta kapnulo je malo pljuvaĉke. Hol žurno zakoraĉi iza njega i obrati se tehniĉarki: –Stanite ispred njega i pokrijte mu oĉi. Nemojte mu dozvoliti da gleda u treperavo svetlo.
–Zašto?
–Zato što trepće tri puta u sekundi –odgovori Hol.
–Vi mislite ...
–Može da ga uhvati svakog trenutka.
I Livita je zaista uhvatilo.
Zastrašujućom brzinom kolena ga izdadoše i on se sruši na pod. Ležao je na leđima i ĉitavo njegovo telo stalo je da podrhtava. Poĉelo je sa šakama i stopalima, zatim zahvatilo cele ruke i noge i najzad ĉitavo telo. Škrgutao je zubima, a iz grudi mu se oteo iskidan prodoran krik. Glavom je treskao o pod; Hol je poturio nogu pod Livitov potiljak i pustio ga da udara o njegove prste. Bilo je to bolje nego da glavom lupa o tvrdi pod.
–Nemojte pokušavati da mu otvorite usta –posavetova Hol. –To ne biste mogli. Vilice su mu ĉvrsto stegnute.
Dok su gledali, oko Livitovog struka poĉela je da se širi žuta mrlja.
–Moţže da nastupi epileptiĉki status –reĉe Hol. –Idite do apoteke i donesite mi sto miligrama fenobarda. Odmah. U špricu. Kasnije ćemo preći na »dilantin«, ako budemo morali.
I pored toga što sumu zubi bili stegnuti, Livit je plakao kao životinja. Telo mu je, nalik na kruti štap, lupalo o pod.
Nekoliko trenutaka kasnije tehniĉarka se vratila sa špricom. Hol je saĉekao da se Livit opusti, da napad prođe, a onda mu ubrizgao sredstvo za umirenje.
–Ostanite s njim –obrati se on devojci. –Ako dobije još jedan napad, samo postupite kao ja... gurnite mu nogu pod glavu. Mislim da će mu biti bolje. Ne pokušavajte da ga pomerite.
I Hol požuri dalje, ka sobi za autopsije.

Kraće vreme pokušavao je da otvori vrata sobe, a onda je shvatio da su hermetiĉki zatvorena. Laboratorija je bila kontaminirana. Otišao je do glavne kontrolne sobe i zatekao Stouna kako gleda Bartona na ekranima interne televizije.
Barton je bio prestrašen. Bled u licu, disao je brzo, iskidano i nije mogao da govori. Izgledao je upravo onako kako bi se oĉekivalo od nekoga na njegovom mestu: ĉovek koji ĉeka da smrt dođe po njega.
Stoun je pokušavao da ga uteši: –Samo mirno, stari moj. Samo mirno. Biće vam dobro. Samo mirno.
–Strah me je –izusti Barton. –O, Isuse, kako me je strah...
–Samo mirno –ponovi Stoun blagim glasom. –Znamo da Andromeda ne uspeva dobro u kiseoniku. Sada u vašu laboratoriju pumpamo ĉisti kiseonik. To bi trebalo da vam pomogne za poĉetak.
Stoun se okrete ka Holu. –Niste mogli malo brže da dođete? Gde je Livit?
–Ima napad –odgovori Hol.
–Šta?
–Vaša svetla migaju tri puta u sekundi i dobio je nastup.
–Šta?
–Petit mal.Onda je to prešlo u napad grand mal:naglašen kloniĉni napad, ispuštanje mokraće –sve zajedno. Dao sam mu fenobarb i došao ovamo što sam brže mogao.
–Livit ima epilepsiju?
–Tako je.
Sigurno nije znao –reĉe Stoun. –Mora biti da nije shvatao.
A onda se Stoun seti zahteva za ponovni elektroencefalogram.
–Oh –uzvrati Hol –znao je zacelo. Izbegavao je migajuća svetla koja bi mogla da izazovu napad. Siguran sam da su kod njega nastupali trenuci kada odjednom ne bi znao šta se s njim događa, kada bi jednostavno izgubio nekoliko minuta svog ţživota i ne bi mogao da se seti kuda su ti minuti otišli.
–Je li mu sada dobro?
–Držimo ga pod sedativom.
Stoun zatim nastavi: –Snabdevamo Bartona ĉistim kiseonikom. To bi trebalo da mu pomogne dok ne budemo znali nešto više. –On pritisnu dugme mikrofona preko kojeg je mogao da se usmeno sporazumeva s Bartonom i prekide vezu. –U stvari, proći će nekoliko minuta dok se ne uspostavi dovod kiseonika, ali ja sam mu rekao da je to već poĉelo. Tamo je hermetiĉki zatvoren, pa će se infekcija zaustaviti na tom mestu. Ostatak baze je bezbedan, bar zasad.
–Kako se to desilo, ta kontaminacija? –upita Hol.
–Izolacija je, mora biti, negde probijena –odgovori Stoun. Zatim tišim glasom dodade: –Znaćemo pre ili posle. Svaka izolacija posle izvesnog vremena popusti.
–Mislite da je to sluĉajni događaj?
–Da –potvrdi Stoun. –Prosto, nesreća. Postoji toliko i toliko izolatora, toliko i toliko gumenih zaptivaĉa takve i takve debljine. Svi popuštaju; samo im dajte vremena. Barton se sluĉajno zatekao tamo kada je jedan otkazao.
Za Hola to nije bilo tako jednostavno. Gledao je Bartona, koji je ubrzano disao, a grudi su mu se od straha nadimale.
–Koliko je prošlo otada? –upita Hol.
Stoun pogleda u »štopericu«, specijalni satni mehanizam koji se automatski ukljuĉuje u trenutku izbijanja vanrednog stanja. »Štoperice« su sada merile period od ĉasa kada je izolacija probijena.
–Ĉetiri minuta.
–Barton je još ţiv –reĉe Hol.
–Da, hvala bogu. –A onda se Stoun namršti. Shvatio je poentu.
Zašto?–upita Hol. –Zašto je još ţživ?
–Kiseonik...
–Sami ste rekli da kiseonik još ne pritiĉe. Šta štiti Bartona?

U tom trenutku Barton se javi preko interne veze: –Ĉujte, želim da nešto uĉinite za mene.
Stoun ukljuĉi mikrofon. –Šta?
–»Kalocin« –odgovori Barton.
–Ne.–Stounova reakcija bila je munjevita.
–Do đavola, u pitanju je moj život.
–Ne –ponovi Stoun.
–Možda bismo mogli da pokušamo... –primeti Hol.
–Apsolutno ne dolazi u obzir. Ne smemo. Ĉak ni sada.
»Kalocin« je bio mođžda najbolje ĉuvana ameriĉka tajna u protekloj deceniji. To je bio lek kojeg je firma »Džensen« usavršila u proleće 1965, pod eksperimentalnim hemijskim nazivom UJ-44759W ili kraće K-9. Otkriven je kao rezultat uobiĉajenih granulometrijskih analiza koje je »Džensen« sprovodio kod svih novih jedinjenja.
Kao većina farmaceutskih kompanija, »Džensen« je sve nove lekove ispitivao pomoću istog sistema, u nizu standardnih proba usmerenih ka otkrivanju svake važnije biološke aktivnosti. Ovi testovi sprovođeni su na laboratorijskim životinjama –pacovima, psima i majmunima. Sve u svemu, bila su tu dvadeset i ĉetiri testa.
Firma »Džensen« otkrila je nešto priliĉno ĉudno kod K-9: koĉio je rast. Mladunĉe životinje kojem bi bio dat lek nikada ne bi doseglo punu veliĉinu odraslog primerka.
Ovo otkriće ubrzalo je daljne testove, koji su doneli još upadljivije rezultate. U »Džensenu« su utvrdili da lek spreĉava metapliziju –promenu normalnih telesnih ćelija u nov i nenormalan oblik, što prethodi raku. U »Džensenu« su se uzbudili i odredili intenzivan program prouĉavanja tog leka.
Do septembra 1965. godine više nije bilo sumnje: »kalocin« je zaustavljao rak. Nekim nepoznatim mehanizmom on je koĉio reprodukciju virusa, prouzrokovaĉa mijelogene leukemije. Kod životinja koje su primale lek bolest se nije razvila, a na životinjama kod kojih je bolest već uzela maha zapaženo je znatno poboljšanje kao posledica davanja leka.
Uzbuđenje u firmi »Džensen« više ništa nije moglo da zaustavi. Ubrzo je shvaćeno da je lek antivirusni agens širokog spektra. Ubijao je viruse deĉje paralize, besnila, leukemije i obiĉne bradavice. Osim toga, zaĉudo, »kalocin« je ubijao bakterije.
I gljive.
I parazite.
Lek je nekako uspevao da uništi sve organizme jednoćelijske strukture, ili manje. Nije imao uticaja na organske sisteme –grupe ćelija organizovane u veće jedinice. U tom pogledu lek je bio savršeno selektivan.
U stvari, »kalocin« je bio univerzalni antibiotik. Ubijao je sve, ĉak i manje klice koje su izazivale obiĉnu kijavicu. Naravno, bilo je sporednih efekata –normalne bakterije u crevima bivale su uništene, tako da su svi primaoci leka dobijalijaku dijareju –ali izgledalo je da je to mala cena za leĉenje raka.
Decembra 1965. vest o leku privatno je cirkulisala među vladinim agencijama i visokim službenicima Ministarstva zdravstva. A onda, prvi put, pojavio se otpor prema ovom leku. Više ljudi, meĊđu kojima je bio i Džeremi Stoun, založilo se za zabranu »kalocina«.
Ali argumenti za zabranu izgledali su više teorijski, i farmaceutska kompanija »Džensen«, osećajući da su joj milijarde dolara na dohvat ruke, energiĉno se borila za kliniĉko ispitivanje. Najzad su se vlada, Ministarstvo zdravstva, Savezno udruženje za kontrolu lekova i drugi složili s rukovodstvom firme »Džensen« i odobrili kliniĉko ispitivanje, uprkos protestima Stouna i ostalih.
U februaru 1966. preduzet je prvi pokušaj da se lek kliniĉki ispita. U tu svrhu poslužilo je dvadeset neizleĉivih bolesnika od raka i dvadeset zdravih dobrovoljaca iz Državnog zatvora u Alabami. Svih ĉetrdeset osoba uzimalo je lek svakodnevno u toku mesec dana. Rezultati su ispunili oĉekivanja: zdrave osobe iskusile su neprijatne prateće pojave, ali ništa ozbiljno. Kod kanceroznih bolesnika zapaženo je upadljivo slabljenje simptoma, koje se moglo poistovetiti s leĉenjem.
Prvog marta 1966. ĉetrdeset ljudi prestalo je da uzima lek. U roku od šest ĉasova svi su bili mrtvi.
Dogodilo se ono što je Stoun proricao od poĉetka. On je isticao da se kod ĉoveĉanstva, stolećima izloţženog infekcijama, razvio brižljivo regulisani imunitet na većinu mikroorganizama. Na koži ĉoveka, u vazduhu, u njegovim plućima, u želucu, pa ĉak i u krvotoku nalaze se stotine razliĉitih virusa i bakterija. Potencijalno, oni su smrtonosni; ali ĉovek im se tokom vremena prilagodio, pa samo retki mogu još da prouzrokuju bolest.
Sve to predstavlja brižljivo uravnoteženo stanje stvari. Ako bi se sad uvelo novo sredstvo koje ubija sve bakterije, poremetila bi se ravnoteža i upropastio vekovni rad evolucije. I otvorila bi se vrata superinfekciji –problemu novih mikroorganizama koji donose nove bolesti.
Stoun je bio u pravu: svih ĉetrdeset dobrovoljaca umrlo je od neobjašnjivih i straviĉnih bolesti za koje ranije niko nije znao. Jedan ĉovek doživeo je da mu telo otekne od glave do pete, pokrije se vrućim nabubrelim otocima, dok se nije ugušio zbog plućnog edema. Drugi ĉovek pao je kao žrtva mikroorganizma koji je za nekoliko ĉasova iz jeo njegov želudac. Treći je bio pogođen jednim virusom koji mu je mozak rastvorio u pihtije.
I tako dalje.
Firma »Džensen« je, oklevajući, povukla lek i pristala da se ispitivanja prekinu. Shvativši da je Stoun na neki naĉin razumeo šta se dogodilo, vlada se složila s njegovim ranijim predlogom i strogo zabranila i objavljivanje rezultata i eksperimentisanje s »kalocinom«.
I tako je stvar mirovala dve godine.
Sada je Barton hteo da mu dadu lek.
–Ne –ponovi Stoun. –Nipošto. Mogao bi da vas izleći za kratko, ali ni u kom sluĉaju ne biste preživeli kasnije, kad biste prestali da ga primate.
–Lako vam je da to kažete tamo gde ste.
–Nije mi lako da to kažem. Verujte mi, nije. –Stoun ponovo pokri rukom mikrofon. Onda se obrati Holu: –Znamo da kiseonik koĉi razvoj Andromedinog soja. To ćemo davati Bartonu. Koristiće mu ... Malo će ga ošamutiti, doprineti da se opusti i usporiti njegov dah. Siromah je iskusio smrtni strah.
Hol klimnu glavom. Ko zna zašto, Stounova fraza zadržala mu se u mozgu: smrtni strah. Razmislio je o tome i uĉinilo mu se da je Stoun naleteo na nešto važno. Ta fraza bila je kljuĉ. Bio je to odgovor.
On se spremi da pođe.
–Kuda idete?
–Moram da razmislim.
–O ĉemu?
–O smrtnom strahu.

27.Smrtni strah

Hol se vratio u svoju laboratoriju i kroz staklo zagledao u starca i bebu. Posmatrao ih je i pokušavao da razmišlja, ali duh mu je hitao u sumanutim krugovima. Teško mu je padalo da logiĉki misli, pa su njegove prvobitne sumnje da je na pragu otkrića išĉezle.
Nekoliko minuta zurio je u starca dok su mu slike proletale ispred oĉiju: Barton na samrti, ruke pritisnute uz grudi. Los Anđeles u panici, na sve strane leševi, pomahnitala kola kojima niko ne upravlja...
Tada shvati da je i njega obuzeo strah. Smrtni strah. Te reĉi opet su mu se vratile u sećanje.
Smrtni strah.
Na neki naĉin, to je bio odgovor.
Polako, prisiljavajući sebe da bude metodiĉan, on ponovo pređe u mislima ono što ga je muĉilo.
Policajac sa šećernom bolešću. Policajac koji nije uzimao insulin i ĉesto je padao u ketoacidozu.
Starac koji je pio patoku, što je vodilo metanolizmu i acidozi.
Beba koja je... šta? Šta je kod nje moglo izazvati acidozu?
Hol odmahnu glavom. Stalno se vraćao na bebu, koja je bila normalna, a ne acidotiĉna. On uzdahnu.
Hajde od poĉetka, reĉe sebi. Budi logiĉan. Ako jedan ĉovek pati od metaboliĉke acidoze –bilo kakve acidoze –šta ĉini?

Takav ĉovek ima suviše kiseline u telu. Može da umre od te suvišne kiseline baš kao da je ubrizgao u vene hlorovodoniĉnu kiselinu.
Suviše kiseline znaĉi smrt.
Ali telo može da to izravna. Ubrzanim disanjem. Na taj naĉin pluća ispuštaju ugljen-dioksid i smanjuju u telu zalihu ugljene kiseline, zapravo onoga što ugljen-dioksid obrazuje u krvi.
Naĉin da se ĉovek oslobodi kiseline.
Ubrzano disanje.
A Andromedin soj. Šta se događa s mikroorganizmom kad je ĉovek acidotiĉan i ubrzano diše?
Moţžda je ubrzano disanje spreĉavalo mikroorganizam da uđe u pluća i prodre u krvne sudove. Možda je to bio odgovor. Ali ĉim mu je to palo na um, odmahnuo je glavom. Ne... nešto drugo. Neka jednostavna prosta ĉinjenica. Nešto što su oduvek znali, ali na šta nekako nisu obraćali pažnju.
Mikroorganizam je napadao preko pluća.
Prodirao je u krvotok.
Lokalizovao se u zidovima arterija i vena, naroĉito u mozgu.
Nanosio je štete.
To je dovodilo do zgrušavanja krvi. Zgrušavanje se prenosilo kroz ĉitavo telo, ili bi došlo do krvarenja, ludila i smrti.
Mđutim, da bi se za tako kratko vreme nanela tolika šteta bilo je potrebno mnogo mikroorganizama. Milioni i milioni koncentrisani u arterijama i venama. Ĉovek verovatno ne bi mogao da udahne toliku koliĉinu.
Dakle, mora biti da su se razmnoţžavali u krvotoku.
Velikom brzinom. Fantastiĉnom brzinom.
A ako je ĉovek bio acidotiĉan, je li to zaustavljalo razmnožavanje?
Možda.
On ponovo odmahnu glavom. Osobe sa acidozom kao što su Vilis i Džekson bile su jedno. Ali šta da se kaže o bebi?
Beba je bila normalna. Ako je ubrzano disala, postala bi alkalotiĉna–suviše baze, premalo kiseline –a ne acidotiĉna. Beba bi otišla u drugu krajnost.

Hol pogleda kroz staklo i baš u tom ĉasu beba se probudi. Gotovo istovremeno poĉe da urla, lice joj se obli crvenilom, male oĉi nestadoše u borama, a iz bezubih usta s glatkim vilicama dopre otegnut krik.
Smrtni strah.
A onda ptice sa svojim brzim metabolizmom, brzim radom srca, brzim ritmom disanja. Ptice kod kojih se sve događalo ubrzano. One su takođe preživele.
Ubrzano disanje?
Zar je stvarno bilo tako jednostavno?
On odmahnu glavom. Nemoguće.
Zatim sede i protrlja oĉi. Glava ga je bolela i osećao je umor. Stalno je mislio na Bartona, koji je mogao da umre svakog trenutka. Barton koji je sedeo tamo, u hermetiĉki zatvorenoj sobi.
Napetost je postala nepodnošljiva. Hol iznenada oseti neodoljivu želju da joj utekne, da pobegne od svega.
TV ekran se osvetli. Pojavi se slika njegove asistentkinje. –Doktore Hol, smestili smo doktora Livita u bolnicu.
A Hol zaĉu sopstveni glas: –Odmah dolazim.

Znao je da ĉudno postupa. Nije imao razloga da poseti Livita. Livit je bio dobro, potpuno zbrinut, van opasnosti. Polazeći k njemu, Hol je znao da pokušava da zaboravi druge, preĉe probleme. Dok je ulazio u bolnicu, muĉilo ga je osećanje krivice.
Njegova asistentkinja saopšti: –On spava.
–Postiktalna pojava –zakljuĉi Hol. –Ljudi obiĉno spavaju posle napada.
–Da poĉnemo s »dilantinom« ?
–Ne. Treba saĉekati i videti. Možda će biti dovoljan fenobarb. Poĉeo je da sporo i preterano pedantno pregleda Livita. Asistentkinja koja ga je posmatrala primeti: –Umorni ste.
–Da –potvrdi Hol. –Propustio sam vreme za spavanje.
Pod normalnim okolnostima, u ovo doba vozio bi se autoputom kući.

Livit takođe –svojoj porodici koja je živela u Pacifiĉkim Palisadama. Tamo je vodio autoput za Santa Moniku.
Za trenutak je to živo video, dugu kolonu vozila kako polako mili.
I saobraćajne znakove kraj ivice puta. Ograniĉenje brzine na 65 milja maksimum, 40 minimum. U špic ĉasovima to je uvek liĉilo na surovu šalu.
Maksimum i minimum.
Spori automobili ugrožavali su ostale. Trebalo je paziti da se saobraćaj obavlja približno ujednaĉenim tempom, da razlika između najbržeg i najsporijeg bude mala i trebalo je...
On se ukoĉi.
–Bio sam budala –promuca.
I okrete se ka kompjuteru.

U nastupajućim nedeljama Hol je o tome govorio kao o svojoj »drumskoj dijagnozi«. Princip je bio tako jednostavan, tako jasan i oĉevidan da se ĉudio kako se nijedan od njih toga ranije nije setio.
Bio je uzbuđen dok je kompjuteru davao naloge za program RAZVOJ. Morao je to triput da ponavlja; prsti su ga stalno izdavali.
Najzad, program je bio postavljen. Na ekranu za vizuelno prikazivanje video je ono što je tražio: razvoj Andromede kao funkciju pH, faktora kiselosti-alkalnosti.
Rezultati su bili potpuno jasni:

Andromedin soj razvijao se unutar uskog dijapazona. Ako je hranijiva podloga bila suviše kisela, mikroorganizam se ne bi razmnoţžavao. Ako je bila suviše alkalna, takođe se ne bi razmnožavao. Rastao je dobro samo između vrednosti pH 7,39 i pH 7,24.
Sekundu-dve Hol je zurio u grafikon, a onda potrĉao ka vratima. Izlazeći, osmehnuo se svojoj asistentkinji i rekao: –Sve je gotovo. Naše muke su završene.
Nije ni slutio koliko se vara.

28.Proba

U glavnoj kontrolnoj sobi Stoun je sedeo ispred televizijskog ekrana na kojem se video Barton u hermetiĉki odvojenoj laboratoriji.
–Kiseonik pritiĉe –reĉe Stoun.
–Prekinite to –naredi Hol.
–Šta?
–Prekinite to odmah. Vratite ga na sobni vazduh.
Hol je gledao Bartona. Naekranu se jasno primećivalo da je kiseonik poĉeo da utiĉe na njega. Više nije disao tako žurno; grudi su mu se polako pomerale.
On zgrabi mikrofon.
–Bartone, –povikao je –ovde Hol. Našao sam rešenje. Andromedin soj raste u uskom dijapazonu pH. Da li razumete? U veoma uskom dijapazonu. Bilo da ste acidotiĉni ili alkalotiĉni, nemate se ĉega bojati. Želim da izazovete kod sebe respiratornu alkalozu. Želim da dišete što brže možete.
Barton se pobuni: –Ali, ovo je ĉisti kiseonik. Suviše ću oksidisati krv i onesvestiti se. Već sam malo ošamućen.
–Ne. Vraćamo vas na obiĉni vazduh. A sad poĉnite da dišete što brže možete.
Hol se ponovo okrete ka Stounu. –Dajte mu atmosferu s više ugljen-dioksida.
–Ali mikroorganizam u ugljen-dioksidu cveta.
– Znam, ali ne pri nepovoljnim vrednostima pH krvi. Vidite, to je problem: vazduh nije vaţžan, ali krv jeste. Moramo da ostvarimo nepovoljnu kiselost Bartonove krvi.
Stoun iznenada shvati. –Dete –reĉe on. –Vrištalo je.
–Da.
–A onaj starac se drogirao aspirinom.
–Da. I uz to pio patoku.
–I oboje su đavolski poremetili svoju kiselinsko-alkalnu ravnoteţžu–zakljuĉi Stoun.
–Da –potvrdi Hol. –Moj problem je bio što sam se zakaĉio za acidozu. Nisam shvatao kako bi beba mogla postati acidotiĉna. Naravno, odgovor glasi da se to i nije desilo. Postala je alkalotiĉna –s premalo kiseline. Ali to je bilo povoljno... Moţžete odabrati oba naĉina, suviše ili premalo kiseline... do god ste izvan dijapazona potrebnog za razvoj Andromède.
On se opet okrete ka Bartonu. –Sada je u redu. Nastavite da dišete žurno. Nemojte prekidati. Uposlite pluća i izbacujte ugljen-dioksid. Kako se osećate?
–Dobro –grcao je Barton. –Bojim se ... ali... inaĉe dobro.
–U redu.
–Ĉujte –reĉe Stoun –ne možemo veĉito održavati Bartona na ovaj naĉin. Preili posle ...
–Da –odgovori Hol. –Alkalizovaćemo njegovu krv.
Zatim reĉe Bartonu: –Pogledajte po laboratoriji. Vidite li nešto ĉime biste mogli da dignete svoj krvni pH?
Barton se obazre. –Ne, ne, zaista.
–Soda bikarbona? Askorbinska kiselina? Sirće?
Barton je sumanuto tražio između flašica i reagens-boca na polici i naposletku odmahnuo glavom. –Ovde nema niĉeg što bi dejstvovalo.
Hol ga je jedva ĉuo. Brojao je Bartonove udisaje; bilo ih je trideset i pet u minutu, dubokih i punih. To će ga drţžati neko vreme, ali pre ili kasnije posustaće –disanje je težak posao –ili se onesvestiti.
On pogleda po laboratoriji s povoljnog mesta na kojem se nalazio. I baš tada primeti pacova. Crnog norveškog pacova koji je mirno sedeo u kavezu u uglu sobe i posmatraoBartona.
Hol se ukoĉi.
–Onaj pacov...
Životinja je disala lagano i mirno. Stoun ugleda pacova i upita: –Šta kod đavola ...
A onda, dok su ga još gledali, svetiljke ponovo poĉeše da migaju, dok je kompjuter na komandnoj tabli signalizirao:

POĈETNI ZNACI OŠTEĆENJA NA ZAPTIVNOM ŠAVU V-112-6886

–Isuse, –ote se Stounu.
–Šta razdvaja taj zaptivaĉ?
–To je jedan od zaptivaĉa jezgra. On povezuje sve laboratorije. Glavna izolacija je ...
Kompjuter se ponovo javi:

ZNACI OŠTEĆENJA NA ZAPTIVNIM ŠAVOVIMA A-009-5478
V-430-0030
N-966-6656

Oni su zapanjeno gledali u ekran. –Nešto nije u redu –reĉe Stoun.
–Uopšte nije u redu.
U brzoj seriji kompjuter ispisa brojeve još devet zaptivaĉa koji su bili probijeni.
–Ne razumem ...A onda Hol izusti: –Dete. Naravno!
–Dete?–I onaj prokleti avion. Sve se slaže .
–O ĉemu to govorite? –upita Stoun.
Dete je bilo normalno –objasni Hol. –Moglo je da plaĉe i poremeti kiselinsko-alkalnu ravnoteţžu. Lako i dobro. To bi spreĉilo Andromedin soj da mu prodre u krvotok, namnoži se i ubije ga.
–Da, da –reĉe Stoun. –Sve to ste mi već kazali.
–Ali šta se događa kad dete prestane da plaĉe?
Stoun je zurio u njega. Nije izustio ni reĉi.
–Mislim –nastavi Hol –da je to dete pre ili posle moralo prestati da plaĉe. Nije moglo da plaĉe veĉito. Ranije ili kasnije prestalo bi i uspostavila bi se normalna kiselinsko-alkalna ravnoteža. Onda bi opet postalo podloţno Andromedi.
–To je istina.–Ali ono nije umrlo.
–Možda neki spontani oblik imuniteta ...
–Ne. Nemoguće. Postoje samo dva objašnjenja. Kada je dete prestalo da plaĉe, ili se mikroorganizam više nije nalazio tamo –bio je oduvan, odnet vazdušnom strujom –ili se mikroorganizam...
–Izmenio –dopuni Stoun. –Mutirao.
–Da. Mutirao u neinfektivan oblik. I možda mutacije još traju. Sada više nije direktno opasan po ĉoveka, ali jede gumene zaptivaĉe.
–Avion!
Hol klimnu glavom. –Nacionalna garda mogla je da boravi na tlu i da joj se ništa ne dogodi. Ali pilot se srušio sa svojim aparatom zato što se plastika istopila pred njegovim oĉima.
–I tako je Barton sada izložen neškodljivom organizmu. To je razlog što je pacov živ.
–To je razlog što je Barton živ –dopuni Hol. –Ubrzano disanje uopšte nije potrebno. On je živ samo zato što se Andromeda izmenila.
–Može opet da se izmeni –upozori Stoun. –I ako većina mutacija pada u vreme razmnožavanja, onda kada se mikroorganizmi najbrže razvijaju...
Odjednom zaurlaše sirene, a kompjuter crvenim slovima ispisa obaveštenje:

ISPRAVNOST ZAPTIVAĈA RAVNA NULI. HORIZONT V
KONTAMINIRAN I ZATVOREN.

Stoun se okrete ka Holu. –Brzo izlazite odavde! U ovoj laboratoriji nema pomoćnih stanica. Morate da odete u sledeći sektor.
Za trenutak Hol nije razumeo. Produžio je da sedi, i tek onda kada ga je saznanje porazilo bacio se ka vratima i izjurio u hodnik. No, u tom ĉasu zaĉuo je šištavi zvuk i tresak kada se masivna ĉeliĉna ploĉa pomolila iz zida i skliznula zatvarajući hodnik.
Stoun to vide i opsova. –Eto ti ga sad –reĉe. –Uhvaćeni smo u zamku ovde. A ako bomba eksplodira, rasejaće mikroorganizme po celoj površini. Tamo će se događati na hiljade mutacija, od kojih će svaka ubijati na drugi naĉin. Nikad se nećemo ratosiljati te napasti.
Jednoliĉan mehaniĉki glas saopšti iz zvuĉnika: –Horizont je zatvoren. Horizont je zatvoren. Ovo je vanredno stanje. Horizont je zatvoren.
Za ĉasak bilo je tiho, a onda se zaĉulo škripanje kada je pušten novi snimak –i gospođica Gledis Stivens iz Omahe, Nebraska, mirno je rekla: –Još tri minuta do nuklearnog samouništenja.