23.04.2020.

Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( 4 ,5, 6,7 )





4

       Nisam imao nekog naročitog posla, pa sam sišao do kupatila i pravio mu društvo dok se brijao. Bili smo jedini u kupatilu, jer su svi još bili na utakmici. Unutra je bilo pakleno vruće, a prozori potpuno zamagljeni. Tu je bilo desetak lavaboa, duž čitavog zida. Stredleter je stao ispred jednog u sredini. Seo sam na susedni lavabo i počeo da otvaram i zatvaram hladnu vodu - to mi je kao neka glupa navika, šta li. Stredleter je zviždao "Pesmu Indije" dok se brijao. Zviždao je vrlo prodorno, tako da nikad u suštini nije pogađao melodiju, a uvek je birao neku pesmu koja je teška za zviždanje, čak i za onog koodlično zviždi, kao tu "Pesmu Indije" ili "Pokolj na Desetoj aveniji". Baš je umeo da upropasti pesmu.


      Sećate se kad sam pomenuo da je Ekli vrlo aljkav tip? Eto, i Stredleter je bio takav, ali na drugi način. Stredleter je bio više potajno aljkav. Uvek je dobro izgledao, ali trebalo je, recimo, videti njegov brijač. Bio je sav zarđao i pun sapunice, dlaka i drugih gadosti. Nikad ga nije prao ili nešto. Uvek je dobro izgledao kad bi okončao doterivanje, ali je svejedno bio aljkav, to ja najbolje znam. Doterivao se da dobro izgleda zato što je bio ludo zaljubljen u sebe. Smatrao je da je najzgodniji tip na zapadnoj hemisferi. On jeste bio zgodan tip - priznajem. Ali bio je u suštini od onih lepotana za koje vaši roditelji, kad vide njihovu sliku u školskom almanahu, odmah pitaju: "Ko je ovaj mladić?" Mislim, bio je tip lepotana kakav se viđa u almanahu. U Pensiju je bilo mnogo likova koji su po meni mnogo bolje izgledali od Stredletera, ali oni ne bi lepo izgledali da im vidiš slike u almanahu. Izgledali bi kao da imaju velike noseve ili klempave uši. Često sam se u to uverio.

      Sve u svemu, sedeo sam na lavabou pored kojeg se Stredleter brijao i otvarao sam kao vodu i zatvarao je. Još sam imao onu crvenu lovačku kapu na glavi, sa štitnikom naopako i sve. Baš sam se zaludeo za nju.

     "Ej", reče Stredleter. "Hoćeš li da mi učiniš jednu veliku uslugu?"

     "Šta?" rekoh. Nisam bio posebno oduševljen. Uvek je tražio da mu učiniš neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli da je glavni dasa - takvi će uvek tražiti da im učiniš neku veliku uslugu. Samo zato što oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva čekaš da im učiniš uslugu. Komično je to, u neku ruku.

      "Izlaziš li večeras?" rekao je.

    "Možda. Možda i neću. Ne znam. Zašto?"

      "Treba da pročitam oko sto stranica istorije za ponedeljak", rekao je. "Kako bi bilo da mi napišeš sastav iz engleskog? Moram da ga predam u ponedeljak, zato te i pitam. Šta kažeš, a?"

      To je stvarno bila ironija. Najozbiljnije.

       "Ja sam taj koga izbacuju iz proklete škole, a ti od mene tražiš da ti napišem prokleti sastav", rekoh.

     "Aha, znam. Ali problem je što moram da ga predam u ponedeljak. Budi drug. Budi drugarčina. Važi?" Nisam mu odmah odgovorio. Neke skotove kao što je Stredleter treba ponekad držati u neizvesnosti.

     "O čemu?" rekoh.

      "O bilo čemu. Bilo kakav opis. Soba. Ili kuća. Ili nešto gde si nekad živeo - znaš već. Samo da je neki žešći opis." Zevnuo je iz sve snage dok je to govorio. Muka mi pripadne od takvih stvari. Mislim, kad neko zeva baš kad traži da mu učiniš neku prokletu uslugu.

       "Nemoj samo previše dobro da ga napišeš", rekao je. "Onaj kreten Hercel misli da si genije za engleski, a dobro zna da smo u istoj sobi. Zato bolje da ne staviš sve zareze i ostalo tamo gde bi trebalo."

       To je još nešto od čega mi se obavezno smuči. Mislim, kad dobro pišeš sastave, a neko počne da ti priča o zarezima. Stredleter je uvek radio takve stvari. Hteo je da pomisliš kako je jedini razlog što on piše bezvezne sastave to što stavlja sve zareze na pogrešna mesta. U tome je pomalo ličio na Eklija. Sedeo sam jednom pored Eklija na košarkaškoj utakmici. Imali smo suludog tipa u ekipi, Hauvija Kojla, koji je znao da ubaci s pola terena, bez da pipne tablu ili nešto. Ekli je stalno ponavljao, u toku čitavog prokletog meča, da je Kojl savršeno građen za košarku. Ljudi moji, kako mrzim takve stvari.

       Na kraju mi je dosadilo da sedim na tom lavabou, pa sam se odmakao dva-tri koraka i počeo da stepujem, tek onako, iz zezanja. Ne znam u stvari da stepujem ili nešto, ali u kupatilu je bio kameni pod, idealan za stepovanje. Počeo sam da imitiram nekoga sa filma. Iz nekog mjuzikla. Muka mi je od filmova, ali volim da imitiram te stvari. Stredleter me posmatrao u ogledalu dok se brijao. Dajte mi samo publiku. Živi sam egzibicionista. "Ko sam ja? Ja sam mali guvernerov sin", rekoh. Odlepio sam. Stepovao sam po čitavom kupatilu. "Tata mi brani da stepujem. Tera me u Oksford. Ali nema šanse, step mi je u krvi." Stari Stredleter se smejao. Nije imao loš smisao za humor. "Večeras je premijera Zigfeldovih ludorija." Gubio sam dah. Teško da ga uopšte imam. "Zvezda programa ne može da nastupi. Pijan je kao mazga. Ko će ga zameniti? Ja, eto ko. Prokleti mali guvernerov sin."

     "Gde si nabacio tu kapu?" reče Stredleter. Mislio je na moju lovačku kapu. Tek tada je primetio.

     Prestao sam da se glupiram, ionako sam već izgubio dah. Skinuo sam kapu i pogledao je, jedno devedeseti put. "Uzeo sam je jutros u Njujorku. Za dolar. Sviđa ti se?"

       Klimnuo je glavom. "Moćna je." Samo mi je laskao, u suštini, jer je odmah dodao: "Slušaj, hoćeš li da mi napišeš taj sastav? Moram da znam."

      "Ako stignem - hoću, ako ne stignem - neću", rekoh. Prišao sam i ponovo seo na lavabo pored njega. "S kojom izlaziš? S Ficdžeraldovom?"

     "Ni u ludilu! Otkačio sam tu prasicu, rekao sam ti već."

      "Je l'? Daj je onda meni. Bez zezanja. Ona je moj tip."

     "Uzmi je... ali matora je za tebe."

       Iznenada - bez ikakvog razloga u suštini, osim što sam bio nekako raspoložen za glupiranje - došlo mi je da skočim s lavaboa i dočepam Stredletera u polunelson. To je rvački zahvat, ukoliko niste znali, kad nekome stegneš kragnu i daviš ga do smrti, ako ti je baš stalo. I skočio sam. Bacio sam se na njega kao prokleti panter.

      "Prekini, Holdene", rekao je Stredleter. Njemu nije bilo do zezanja. Brijao se i sve. "Šta hoćeš - da otfikarim prokletu glavu ili nešto?"

      Ali nisam ga pustio. Pošteno sam primenio taj polunelson na njemu. "Oslobodi se iz moje mengele", rekoh.

     "Isuse Hriste!" Spustio je brijač, naglo trgnuo rukama i nekako razbio moj zahvat. On je veoma snažan tip. Ja sam veoma slab tip. "A sad dosta tih gluposti!" rekao je. Nastavio je da se brije, sve ispočetka. Uvek se dvaput brijao, da bi čarobno izgledao. Tim govnjivim brijačem.

       "S kojom imaš sudar ako nije Ficdžeraldova?" upitah. Ponovo sam seo na lavabo pored njega. "Sa onom malom Filis Smit?"

      "Ne. Trebalo je, ali propali su nam neki dogovori. Sad sam odvojio cimerku Bad Touve devojke... Ej, zaboravio sam da ti kažem. Ona tezna."

       "Ko to?" rekoh.

       "Moja riba."

         "Je l'?" rekoh. "Kako se zove?" Baš me zainteresovalo.

         "Samo da se setim... Aha. Džin Galager."

        Ljudi moji, samo što nisam pao mrtav kadsam ga čuo.

        "Džejn Galager", rekoh. Čak sam se digao s lavaboa kad sam ga čuo. Samo što nisam pao mrtav, kunem se. "Naravno da je znam. U suštini, živeli smo vrata do vrata pretprošlog leta. Imala je tog ogromnog pinč-dobermana. Tako sam je i upoznao. Njen ker je stalno zalazio u naše..."

       "Stojiš mi na svetlu, Holdene", rekao je Stredleter. "Moraš li baš tu da stojiš?"

       Ljudi moji, kako sam se uzbudio. Bez zezanja.

       "Gde je ona?" upitah. "Trebalo bi da siđem i pozdravim je ili nešto. Gde je? U aneksu?"

      "Aha."

      "Kako to da me spomenula? Gde ide, u B. M.? Govorila je da će možda tamo. Govorila je i da će možda u Šipli. Kako to da me spomenula?" Baš sam se uzbudio. Najozbiljnije.

      "Isuse, otkud bih ja znao? Diži se, hoćeš li? Sediš mi na peškiru", rekao je Stredleter. Sedeo sam na njegovom idiotskom peškiru.

       "Džejn Galager", rekoh. Nikako da dođem sebi. "Isuse Hriste."

       Stari Stredleter je mazao kosu briljantinom. Mojimbriljantinom.

       "Ona je igračica", rekoh. "Balet i ostalo. Vežbala je po dva sata svakog dana, po najgoroj vrućini i svemu. Bojala se samo da joj to ne pokvari noge da postanu onako mišićave, znaš. Stalno sam s njom igrao čekers."

    "Šta si stalno igrao s njom?"

     "Čekers."

       "Čekers,Isuse!"

        "Aha. Ona nikad nije pomerala svoje kraljeve. Šta je radila - kad god dobije kralja, nije ga pomerala. Samo bi ga ostavila u zadnjem redu. Sve svoje kraljeve postrojila bi u zadnjem redu. Nikad nije igrala s njima. Jednostavno joj se sviđalo kako izgledaju kad su svi zajedno u zadnjem redu."

      Stredleter je ćutao. Mnoge ljude uopšte ne interesuju takve stvari.

      "Njena majka je bila u istom klubu kao i mi", rekoh. "Ponekad sam igračima nosio pribor za golf, da zaradim nešto. Nosio sam i njenoj majci nekoliko puta. Trebalo joj je oko sto sedamdeset udaraca za devet rupa."

     Stredleter jedva da je slušao. Češljao je svoje čarobne uvojke.

       "Trebalo bi da siđem, bar da je pozdravim", rekoh.

       "Pa što ne odeš?"

       "Evo sad ću, za minut."

       Ponovo je počeo da pravi razdeljak. Trebalo mu je jedno sat vremena da se očešlja.

      "Njeni su se razveli. Majka joj se preudala za nekog alkosa", rekoh. "Za nekog mršavog tipa sa dlakavim nogama. Sećam ga se. Stalno je šetao u gaćama. Džejn mi je rekla da je on navodno neki dramski pisac ili nešto, ali sve što sam ja video bilo je kako loče i sluša svaku prokletu emisiju krimi drama na radiju. I kako jurca go-golcat po prokletoj kući. Onako pred Džejn i sve."

     "Je l'?" reče Stredleter. To ga je već zainteresovalo. Kako alkos jurca go-golcat po kući, i to pred Džejn. Stredleter je bio krajnje seksualno nastrojen skot.

      "Imala je bezvezno detinjstvo, najozbiljnije."

       To ga već nije interesovalo. Interesovao ga je samo neki žešći seks ili nešto.

        "Džejn Galager. Isuse." Nikako mi nije izlazila iz glave. Baš nikako. "Trebalo bi da siđem, bar da je pozdravim."

       "Zašto, kog đavola, ne odeš, umesto što to stalno ponavljaš?" reče Stredleter.
       Prišao sam prozoru, ali ništa se nije videlo kroz njega jer je bio sav zamagljen od pare u kupatilu.

      "Nisam trenutno raspoložen", rekoh. I nisam bio. Treba biti posebno raspoložen za takve stvari. "Mislio sam da je otišla u Šipli. Ubeđen sam bio da je otišla u Šipli." Hodao sam malo po kupatilu. Nisam imao šta drugo da radim. "Je l' joj se dopala utakmica?"

      "Aha, mislim. Ne znam."

      "Je l' ti rekla da smo stalno igrali čekers ili nešto?"

       "Ne znam. Isuse, tek sam jeupoznao", reče Stredleter. Konačno je očešljao svoju čarobnu kosu. Sklanjao je svoj govnjivi toaletni pribor.

       "Slušaj. Pozdravi je od mene, hoćeš?"

        "Važi", reče Stredleter, ali znao sam da verovatno neće. Uzmite tako nekog tipa kao što je Stredleter, takvi nikad ne prenose vaše pozdrave drugima.

     Vratio se u sobu, a ja ostao još malo u kupatilu, razmišljajući o staroj Džejn. Onda sam se i ja vratio u sobu.

       Stredleter je vezivao kravatu pred ogledalom kad sam ušao. Provodio je pola života pred ogledalom, ako ne i više. Seo sam u fotelju i malo ga kao posmatrao.

       "Ej", rekoh. "Nemoj da joj kažeš da su me izbacili."

      "Važi."

      To je bila dobra stvar kod Stredletera. Nisi morao da mu objašnjavaš svaku prokletu sitnicu, kao Ekliju. Uglavnom, mislim, zato što nije bio preterano zainteresovan. Baš zato. S Eklijem je bilo drukčije. Taj skot je svuda zabadao nos.

       Obukao je moj karirani sako.

        "Isuse, potrudi se da ga ne razvučeš preko čitave sobe", rekoh. Obukao sam ga možda dvaput pre toga.

       "Ne brini. Gde su, kog đavola, moje cigarete?"

      "Na stolu." Nikad nije znao gde je šta ostavio. "Ispod tvog šala." Gurnuo ih je u džep sakoa - u džepmogsakoa.

      Najednom sam okrenuo štitnik one lovačke kape napred, za promenu. Najednom je počela da me hvata kao neka nervoza. Ja sam prilično nervozan tip. "Slušaj, gde ćeš da je vodiš?" upitah ga. "Znaš li gde ćeš?"

       "Ne znam. U Njujork, ako stignemo. Uzela je izlaz samo do pola deset, Isuse."

       Nije mi se dopao način na koji je to izgovorio, pa mu rekoh: "Verovatno nije znala koliko si neodoljiv i šarmantan. Da je znala, verovatno bi uzela izlaz do pola deset ujutru."

      "Živa istina", reče Stredleter. Teško je bilo uzdrmati ga. Bio je suviše umišljen. "Nego, pustimo sad zezanje. Uradi mi taj sastav", rekao je. Obukao je kaput i bio spreman da krene. "Ne moraš nešto da se polomiš oko toga, samo neka bude žešće opisno. Važi?"

       Nisam mu odgovorio. Nije mi bilo do toga. Samo sam rekao: "Pitaj je da li još drži sve kraljeve u zadnjem redu."

       "Važi", rekao je Stredleter, ali znao sam da neće. "Uživaj." Izleteo je iz sobe, tresnuvši vratima.

       Ostao sam da sedim još nekih pola sata pošto je otišao. Mislim, samo sam sedeo u fotelji, ništa nisam radio. Stalno sam mislio na Džejn i kako Stredleter ima sudar sa njom i sve. Takva me nervoza spopala od toga da sam gotovo poludeo. Rekao sam vam već koliko je taj skot Stredleter bio opsednut seksom.

    Iznenada, Ekli je opet upao u sobu, kroz proklete zavese oko tuša, naravno. Prvi put u mom idiotskom životu bilo mi je istinski drago što ga vidim. Skrenuo mi je misli na drugu stranu.

       Muvao se po sobi sve negde do večere, pričajući o svim tipovima koje ne podnosi u Pensiju, cedeći usput ogromnu bubuljicu na bradi. Nije se čak ni poslužio maramicom. U svakom slučaju, nikad ga nisam video da je upotrebljava.



5


     U Pensiju smo subotom uveče uvek dobijali isto jelo. To je kao trebalo da bude posebna čast, jer su nam davali biftek. Kladio bih se u hiljadu dolara da su to radili samo zato što mnogi roditelji dolaze nedeljom u posetu, pa je stari Tarmer verovatno zamišljao da će svaka majka pitati svog zlatnog sinčića šta je prethodnog dana večerao, a onda će on reći: "Biftek". Kakva prevara. Trebalo je videti te bifteke. Nešto malo, tvrdo i suvo, jedva je moglo da se seče. Uz te bifteke smo uvek dobijali neki zgrudvani pire od krompira, a za dezert 'Braon Beti', neki kolač od jabuka koji niko nije jeo, osim možda onih klinaca iz nižih razreda što nisu ni znali za bolje - i likova kao što je Ekli, koji sve jedu.

     Lepo je bilo, ipak, kad smo izašli iz sale za ručavanje. Napadalo je bar deset santimetara snega i vejalo je kao ludo. Bilo je neviđeno lepo i svi smo počeli da se grudvamo i jurcamo na sve strane. Vrlo detinjasto, ali svi su istinski uživali u tome.

      Nisam izlazio s nekom devojkom ili negde, pa smo ja i taj moj drugar, Mel Brosar, član rvačke ekipe, rešili da odemo autobusom do Edžerstauna i tamo uzmemo po hamburger i možda odgledamo neki glupi film. Ni ja ni on nismo bili raspoloženi da zaglavimo čitavu noć u sobi. Pitao sam Mela ima li nešto protiv da i Ekli pođe sa nama. Pitao sam to zato što Ekli nikad ništa nije radio subotom uveče, samo je sedeo u sobi i cedio bubuljice ili nešto. Mel je rekao da nema ništa protiv, ali nije bio oduševljen tom idejom. Nije baš obožavao Eklija. Sve u svemu, obojica smo otišli gore u sobe da se spremimo i sve i, dok sam obuvao kaljače i ostalo, doviknuo sam Ekliju hoće li u bioskop. Lepo je mogao da me čuje kroz one zavese oko tuša, ali nije odmah odgovorio. Takvi tipovi mrze da vam odmah odgovore. Najzad se pojavio, kroz proklete zavese, stao na ivicu tuš-kade i pitao ko sve ide osim mene. Uvek je morao da zna ko sve ide. Kunem se, kad bi taj tip doživeo negde brodolom, a ti ga spaseš prokletim čamcem, obavezno bi pitao ko vesla u čamcu pre nego što bi ušao. Rekao sam mu da ide i Mel Brosar.

    "Taj kreten..." rekao je. "U redu. Pričekaj malo." Bilo je kao da ti čini ne znam kakvu uslugu.

     Trebalo mu je jedno pet sati da se spremi. Dok sam ga čekao, otvorio sam prozor i napravio grudvu. Sneg je bio odličan za grudve. Ali nisam je bacio na nešto. Krenuo sam bio da je bacim. Na auto koji je bio parkiran s druge strane ulice. Ali predomislio sam se. Automobil je izgledao tako lep i beo. Onda sam krenuo da je bacim na hidrant, ali i on je izgledao previše lep i beo. Na kraju je uopšte nisam bacio. Samo sam zatvorio prozor i šetao s grudvom po sobi, stiskajući je da bude što tvrđa. Malo kasnije, još sam je imao kad smo ja, Brosar i Ekli ušli u autobus. Vozač je otvorio vrata i naterao me da je bacim. Rekaosam mu da neću nikoga da gađam, ali nije mi verovao. Ljudi nikad ne veruju kad im nešto kažete.

     Brosar i Ekli su već gledali film koji se davao pa smo samo uzeli hamburgere i malo igrali flipere, a onda se vratili autobusom u Pensi. Nije mi bilo preterano žao što nisam gledao film. To je izgleda bila neka komedija, s Keri Grantom i ostalim fazonima. Osim toga, bio sam već jednom u bioskopu s Eklijem i Brosarom. Obojica su se smejali kao hijene stvarima koje nisu bile čak ni smešne. Nije mi prijalo ni da sedim u bioskopu pored njih.

      Bilo je tek petnaest do devet kad smo se vratili u Pensi. Stari Brosar je bio zaluđen za bridž pa je otišao da iskopa neko društvo za partiju. Ekli se usidrio u mojoj sobi, tek onako, za promenu. Samo, umesto da sedne na naslon Stredleterove fotelje, legao je ovog puta na moj krevet, s licem nasred mog jastuka i svega. Počeo je da govori onim monotonim glasom, cedeći usput sve one bubuljice. Uputio sam bar hiljadu aluzija da ga se otarasim, ali ništa nije vredelo. Samo je i dalje tupio tim stravično monotonim glasom, sve o istoj ribi s kojom je kao imao seksualni odnos prethodnog leta. Pričao mi je već milion puta o tome, i svaki put je bilo drukčije. Čas joj ga davao u 'bjuiku' nekog rođaka, čas ga je primala ispod nekog nadvožnjaka. Sve su to bile obične gluposti, naravno. Ako je iko bio nevin, to je bio on. Sumnjam čak da je ikad pipnuo neku devojku. Sve u svemu, na kraju sam morao da budem otvoren i kažem mu kako treba da napišem sastav za Stredletera i da je poželjno da se izgubi već jednom iz sobe kako bih mogao da se koncentrišem. Najzad je to i uradio, ali mu je, po običaju, trebalo dosta vremena za to. Kad je otišao, obukao sam pidžamu i bade-mantil, stavio onu lovačku kapu na glavu i počeo da pišem sastav.

   Problem je bio što nisam mogao da se setim neke sobe ili kuće ili nečega što bih opisao na način kako je to Stredleter tražio. Nisam baš lud za opisivanjem nekih kuća ili soba. I tako, napisao sam nešto o rukavici za bezbol moga brata Elija. Bila je vrlo zgodna za opisivanje. Najozbiljnije. Moj brat Eli imao je tu bezbol-rukavicu za levu ruku. Bio je levak. Ta rukavica je bila zgodna za opisivanje zato što su svuda po njoj - po prstima i svuda preko nje - bile ispisane pesme. I to zelenim mastilom. Ispisao ih je po njoj da bi imao nešto za čitanje kad je u polju, dok još niko ne tuče loptu. Sada je mrtav. Dobio je leukemiju i umro kad smo živeli u Mejnu, 18. jula 1946. Sigurno bi vam se dopao. Bio je dve godine mlađi od mene, ali bar pedeset puta inteligentniji. Bio je stravično pametan. Njegovi nastavnici su uvek pisali majci pisma o tome kakvo je zadovoljstvo imati u razredu dečaka kao što je Eli. A to nisu bile prazne priče. Tako su i mislili. Ali stvar nije samo u tome što je bio najpametniji u porodici. Bio je i najbolji, po mnogo čemu. Nikada se nije ni na koga ljutio ili nešto. Kažu da se riđokosi ljudi vrlo lako naljute, ali kod Elija to nije bio slučaj, iako je imao upadljivo crvenu kosu. Reći ću vam kakvu je crvenu kosu imao. Počeo sam da igram golf već u desetoj godini. Sećam se, jednog leta kad mi je bilo oko dvanaest, baš kad sam lansirao lopticu i sve, najednom sam kao osetio da ću, ako se okrenem, videti Elija. Osvrnuo sam se i, naravno, sedeo je na svom biciklu iza ograde - oko čitavog terena bila je ograda - sedeo je tamo, jedno sto metara iza mene, gledajući me kako igram. Takvu je crvenu kosu imao. Ljudi moji, stvarno je bio dobar klinac. Ponekad bi se toliko zasmejao nečemu što bi mu palo na pamet za stolom, usred večere, da je gotovo padao sa stolice. Bilo mi je samo trinaest godina, i hteli su da me vode kod psihologa jer sam porazbijao sve prozore na garaži. Ne krivim ih. Ozbiljno. Te noći kada je umro, spavao sam u garaži i pesnicom polupao sve proklete prozore na njoj, tek tako. Pokušao sam čak da polupam i prozore na 'karavanu' koji smo imali tog leta, ali mi je šaka već bila slomljena i sve, pa nisam mogao. Bilo je veoma glupo uraditi tako nešto, priznajem, ali jedva da sam uopšte znao šta radim, a vi niste poznavali Elija. Šaka me i sada ponekad boli, kad pada kiša ili nešto, i ne mogu više da stegnem pesnicu onako čvrsto, mislim - ali nisam preterano zabrinut zbog toga. Ionako ne nameravam da budem neki prokleti hirurg ili violinista ili ne znam šta.

    Sve u svemu, o tome sam napisao Stredleterov sastav. O Elijevoj rukavici za bezbol. Slučajno sam je imao tu, u koferu, pa sam je izvadio i prepisao pesme koje su bile ispisane po njoj. Sve što je trebalo da uradim bilo je da promenim Elijevo ime, tako da niko ne zna da je on bio moj brat a ne Stredleterov. Nisam bio preterano oduševljen što to radim, ali nisam mogao da se setim ničega tako zgodnog za opisivanje. Osim toga, nekako mi se dopalo da pišem o tome. Trebalo mi je oko sat vremena, jer sam morao da upotrebim izakanu Stredleterovu mašinu koja mi je svaki čas zapinjala. Nisam upotrebio moju zato što sam je pozajmio jednom učeniku iz druge sobe.

      Bilo je oko pola jedanaest, mislim, kada sam završio. Nisam bio nešto umoran pa sam malo gledao kroz prozor. Napolju nije više padao sneg, ali se odnekud povremeno čuo zvuk automobila koji je neko uzalud pokušavao da pokrene. Čulo se i kako stari Ekli hrče u svojoj sobi. Lepo se čulo kroz one zavese oko tuša. Imao je probleme sa sinusima pa je teško disao u snu. Taj lik je imao sve živo. Bolesne sinuse, bubuljice, kvarne zube, zadah iz usta, kvrgave nokte. Čovek je morao pomalo i da žali tog suludog skota.


6

      Neke stvari se teško pamte. Razmišljam sad o Stredleterovom povratku posle izlaska sa Džejn. Mislim, ne mogu tačno da se setim šta sam radio kad sam čuo njegove idiotske korake u hodniku. Verovatno sam i dalje gledao kroz prozor, ali ne mogu da se setim, kunem se. Bio sam stravično zabrinut, eto zašto. Kada istinski brinem zbog nečega, nije mi do zezanja. Moram čak i u klozet da odem kad sam zabrinut zbog nečega. Ali ne idem. Suviše sam zabrinut da bih odlazio. Neću da prekidam svoju brigu odlaženjem. I vi biste bili zabrinuti da ste znali Stredletera. Izašao sam nekoliko puta zajedno sa tim skotom na sudar s devojkama i znam o čemu govorim. Bio je beskrupulozan. Najozbiljnije.

       Sve u svemu, hodnik je bio popločan linoleumom i lepo sam čuo njegove glupe korake usmerene ka sobi. Ne sećam se čak ni gde sam sedeo kad je ušao - kraj prozora, ili možda u fotelji. Kunem se, ne mogu da se setim.

      Ušao je kukajući kako je hladno napolju. Onda je rekao: "Gde su, dođavola, ostali? Ovde je kao u mrtvačnici." Nisam se čak ni potrudio da mu odgovorim. Ako je bio toliko glup da ne shvati da je subota veče i da su svi napolju, ili spavaju, ili su otišli kućama za vikend, nisam hteo da se polomim objašnjavajući mu. Počeo je da se svlači. Nije ni pomenuo Džejn. Ni jednom reči. Nisam ni ja. Samo sam ga posmatrao. Sve što je rekao bilo je hvala što sam mu pozajmio moj karirani sako. Okačio ga je na vešalicu i ostavio u plakar.

     A onda, dok je razvezivao kravatu, upitao me da li sam napisao taj prokleti sastav za njega. Rekao sam mu da je tamo na njegovom prokletom krevetu. Prišao je i čitao ga, otkopčavajući košulju. Stajao je tako i nešto se kao tapšao po golim grudima i stomaku, s nekim osobito glupim izrazom na licu. Večito se tapšao po stomaku ili grudima. Bio je ludo zaljubljen u sebe.

      Najednom je rekao:"Isuse.Ovo je o prokletoj rukavici za bezbol."

      "Pa šta?" rekao sam. Mrtav hladan.

       "Kako to misliš pa šta? Rekao sam ti da mora da bude o prokletoj sobi ili kući ili nečemu."

       "Rekao si da treba da bude opisno. Kakva je sad razlika ako je o rukavici za bezbol?"

      "Dođavola." Bio je užasno ljut. Stvarno je pobesneo. "Ti sve uvek radiš naopako." Pogledao me. "Nije čudo što te izbacuju zauvek odavde", rekao je. "Nisi u stanju da uradiš ni jednu jedinu stvar kako valja. Ozbiljno ti kažem. Ni jednu jedinu stvar."

      Stredleter me i dalje šaketao u rame. Uzeo je bio četkicu za zube, pa je
premostio u usta. "Šta ste radili?" upitah. "Jesi li joj ga strpao u tim prokletim Benkijevim kolima?" Glas mi je toliko drhtao da je već bilo odvratno.

"Kakvi su to izrazi? Hoćeš li da ti isperem usta sapunom?"

 "Jesi li?"

    "To je profesionalna tajna, dečko."

     Onog što je usledilo ne sećam se baš dobro. Znam samo da sam se digao s kreveta, kao da sam krenuo dole u kupatilo ili negde, a onda sam pokušao da ga tresnem, svom snagom, pravo u onu četkicu u njegovim ustima, tako da mu razvali prokleto grlo. Ali, promašio sam. Nisam je ni zakačio. Uspeo sam samo da ga kresnem po glavi, sa strane ili negde. Verovatno ga je malo i zabolelo, mada ne koliko sam ja želeo. Verovatno bi ga gadno zabolelo, ali uradio sam to desnom rukom, a ne mogu baš da stegnem pesnicu tom rukom. Zbog one povrede o kojoj sam vam pričao.

      Sve u svemu, sećam se da sam posle toga ležao na prokletom podu, a on mi je sedeo na grudima, sav crven u licu. U stvari, navalio se prokletim kolenima na moje grudi, a bio je težak čitavu tonu. Ščepao me i za zglavke na rukama, tako da nisam mogao ponovo da ga mlatnem. Ubio bih ga, kunem se.

      "Koji ti je đavo?" ponavljao je, a njegovo glupo lice postajalo je sve crvenije i crvenije.

      "Skloni ta odvratna kolena s mojih grudi", govorio sam. Gotovo sam urlao. "Skloni se kad ti govorim, degenu odvratni."

       Ali nije se sklonio. Samo me i dalje držao za ruke, a ja mu govorio da je kreten i sve, jedno deset sati. Ne mogu više da se setim šta sam mu sve govorio. Rekao sam mu kako misli da može da ga strpa svakom ko mu padne na pamet. Rekao sam mu da ga čak i ne zanima da li devojka drži sve svoje kraljeve u zadnjem redu ili ne, i da ga to ne zanima zato što je prokleti degenerisani moron. Mrzeo je kad mu se kaže da je moron. Svi moroni mrze kad im se kaže da su moroni.

      "Umukni već jednom, Holdene", rekao je, onako velikog glupog
crvenog lica.

    "Umukni već jednom."

    "Ne znaš čak ni da li se ona zove Džejn iliDžin, moronu moronski!"

      "Umukni već jednom, Holdene - opominjem te", rekao je. Baš sam ga izludeo. "Raspaliću te ako ne umukneš."

     "Sklanjaj ta odvratna moronska kolena s mojih grudi."

       "Hoćeš li da umukneš ako te pustim?" Nisam se potrudio da mu odgovorim. Ponovio je pitanje: "Holdene, hoćeš li da umukneš ako te pustim?"

      "Da."

       Digao se s mene, pa sam i ja ustao. Grudi su me gadno bolele od njegovih odvratnih kolena. "Ti si odvratni glupi degenerisani moron", rekao sam.

       To ga je stvarno razbesnelo. Pripretio mi je svojim velikim glupim prstom ispred lica. "Holdene, opominjem te. Poslednji put. Ako ne umukneš već jednom, stvarno ću..."

      "Zašto bih?" rekoh - bukvalno sam vikao. "U tome i jeste problem sa svim moronima kao što si ti. Nikada nećete da raspravite stvari. Po tome se i vidi ko je moron. Oni nikada neće da rasprave stvari na inteligen..."

       Onda me stvarno raspalio, i samo znam da sam se ponovo našao na podu. Ne sećam se da li me nokautirao, ali mislim da nije. Prilično je teško nokautirati nekog, osim u prokletim filmovima. Ali nos mi je krvario na sve strane. Kad sam pogledao naviše, stari Stredleter je bukvalno stajao na meni. Pod rukom je imao svoj prokleti toaletni pribor. "Zašto, dođavola, ne umukneš kad ti govorim?" rekao je. Prilično je nervozno delovao. Verovatno se prepao da mi je pukla lobanja ili nešto kad sam tresnuo na pod. Šteta što nije. "Sam si, dođavola, tražio", rekao je. Ljudi moji, baš je zabrinuto izgledao.

      Nisam se trudio da ustanem. Samo sam ležao neko vreme na podu i govorio mu da je degenerisani moron. Toliko sam bio besan da sam bukvalno urlao.

      "Slušaj. Idi operi lice", rekao je Stredleter. "Čuješ li me?" Rekao sam mu neka opere on svoje moronsko lice - što je bilo prilično detinjasto, ali bio sam užasno besan.

      Rekao sam mu da ga strpa usput gđi Šmit, kada pođe u kupatilo. Gđa Šmit je bila žena našeg domara. Imala je oko šezdeset pet godina.

      Ostao sam na podu sve dok nisam čuo kako Stredleter zatvara vrata i odlazi hodnikom prema kupatilu. Zatim sam ustao. Nigde nisam mogao da nađem onu prokletu lovačku kapu. Najzad sam je našao. Bila je pod krevetom. Stavio sam je na glavu i okrenuo dobri stari štitnik naopako, kako se meni sviđa, a onda prišao ogledalu da pogledam svoje idiotsko lice. Toliko krvi nikada još niste videli u životu. Sva su mi usta bila krvava, brada, pa čak i pidžama i bade-mantil. To me delimično uplašilo, a delimično me fasciniralo. Sva ta krv i ostalo - izgledalo je kao da sam neki surov tip. Samo sam se možda dvaput tukao u životu i oba puta dobio sam batine. Nisam baš neki surov tip. Ja sam pacifista, ako baš hoćete da znate.

       Nešto mi je govorilo da je stari Ekli verovatno čuo čitavu frku i da je budan. I tako sam prošao kroz zavese od tuša u njegovu sobu, tek da vidim šta kog đavola radi. Gotovo nikada nisam odlazio u njegovu sobu. Unutra se uvek osećao neki čudan zadah, jer je bio tako aljkav u svojim ličnim navikama.



7

      Kroz zavese oko tuša dopiralo je nešto malo svetlosti iz naše sobe i mogao sam da ga vidim kako leži na krevetu. Ubeđen sam bio da je sasvim budan. "Ekli?" rekoh. "Jesi li budan?"

    "Aha."

    Bilo je prilično mračno. Stao sam na nečiju cipelu i zamalo poljubio patos. Ekli se kao pridigao na krevetu i podbočio se rukom. Lice mu je bilo debelo premazano nekim belilom, zbog bubuljica. Sablasno je izgledao u mraku. "Šta kog đavola radiš, a?" rekoh.

      "Kako to misliš, šta kog đavola radim? Pokušavao sam da zaspim kad ste vas dvojica krenuli da galamite. Zbog kog ste se đavola tukli, a?"

      "Gde je svetlo?" Nisam mogao da nađem svetlo. Klizio sam rukom preko čitavog zida.

     "Šta će ti svetlo?... Tu ti je pored ruke."

       Najzad sam našao prekidač. Ekli je podigao ruku da mu svetlost ne bije u oči.

      "Isuse!" rekao je. "Šta ti se, kog đavola, desilo! Mislio je na svu onu krv i ostalo.

      "Zakačio sam se malo sa Stredleterom", rekoh. Onda sam seo na pod. Nikada nisu imali neke stolice u sobi. Pojma nemam šta su, kog đavola, uradili sa stolicama. "Slušaj", rekoh, "jesi li raspoložen za partiju kanaste?" Bio je zaluđen za kanastu.

     "Isuse, pa ti još uvekkrvariš.Bolje stavi nešto na to."

      "Prestaće. Slušaj. Hoćeš li da odigramo jednu kanastu ili nećeš?"

       "Kanastu, Isuse. Znaš li ti uopšte koliko je sati?"

       "Nije kasno. Tek je možda oko jedanaest, pola dvanaest."

       "Tek!" reče Ekli. "Slušaj. Moram rano da ustanem za jutarnju misu, čoveče. Vas dvojica krenete da se derete i mlatite usred... Nego, zbog kog ste se đavola potukli?"

      "Duga je to priča. Neću da te zamaram, Ekli. Za tvoje dobro", rekoh. Nikada nisam razgovarao o ličnim stvarima s njim. Pre svega, bio je čak i gluplji od Stredletera. Stredleter je bio pravi pravcati genije za Eklija. "Ej", rekoh, "mogu li da spavam u Ilajevom krevetu noćas? On se ne vraća do sutra uveče, zar ne?" Dobro sam znao da se ne vraća. Haj je gotovo svakog vikenda odlazio kući.

     "Otkud ja znam kada se on vraća?" reče Ekli.

       Ljudi moji, baš me nervirao. "Kako to misliš - otkud ti znaš kad se on vraća? Nikad se ne vraća do nedeljeuveče,zar ne?"

     "Jeste, ali čoveče, ne mogu ja da puštam svakog kome to padne na pamet da spava u njegovom prokletomkrevetu."

      To me oborilo. Pridigao sam se s mesta gde sam sedeo na podu i potapšao ga po ramenu. "Pravi si princ, Ekli-sinko", rekoh. "Zar nisi znao?"

      "Ne, ozbiljno - ne mogu ja da puštam svakoga da spava..."

       "Pravi si pravcati princ. Ti si džentlmen i školovan čovek, sinko", rekoh. Stvarno je i bio. "Da nemaš slučajno neku cigaretu? Kaži 'nemam', da ne padnem mrtav."

       "Pa i nemam, ako te zanima. Slušaj, zbog kog ste se đavola potukli?"

       Nisam mu odgovorio. Samo sam ustao, otišao do prozora i pogledao napolje. Odjednom sam se osetio tako usamljen. Gotovo sam poželeo da me nema.

      "Zbog kog ste se đavola potukli, a?" rekao je Ekli, jedno pedeseti put. Stvarno je postao dosadan.

      "Zbog tebe", rekoh.

     "Zbog  mene, čoveče."

      "Aha. Branio sam tvoju prokletu čast. Stredleter je rekao da si loš karakter. Nisam mogao da ignorišem takve izjave."

       To ga je uzbudilo. "Toje rekao? Bez zezanja? Stvarno je to rekao?"

      Rekao sam mu da se samo šalim, a onda sam prišao i legao na Ilajev krevet. Ljudi moji, kako sam se bedno osećao. Osećao sam se tako prokleto usamljen.

      "Ova soba smrdi", rekoh. "Čak dovde se osećaju tvoje čarape. Zar ih nikada ne nosiš na pranje?"

       "Ako ti se ne sviđa, znaš već šta možeš da uradiš", rekao je Ekli.

        Izuzetno duhovit lik, zaista. "Kako bi bilo da ugasiš prokleto svetlo?"

       Ali nisam ga odmah ugasio. Samo sam i dalje ležao na tom Ilajevom krevetu i mislio na Džejn i sve. Pomisao na nju i Stredletera parkirane negde u tim debelguzim Ed Benkijevim kolima totalno me izluđivala. Svaki put kad pomislim na to, dolazilo mi je da skočim kroz prozor. Stvar je u tome što vi ne znate ko je Stredleter. Ja sam znao. U Pensiju su svi samopričali kako stalno imaju seksualne odnose sa devojkama - kao Ekli, na primer - ali stari Stredleter je to stvarno i radio. Lično sam poznavao bar dve devojke koje je on sredio. Živa istina.

       "Pričaj mi malo o svom fascinantnom životu, Ekli-sinko", rekoh.

       "Kako bi bilo da ugasiš prokleto svetlo? Moram da ustanem za jutarnju misu."

        Ustao sam i ugasio ga, ako je to bilo ono što će ga usrećiti. Onda sam ponovo, legao na Ilajev krevet.

        "Šta ćeš da radiš - da spavaš u Ilajevom krevetu?" reče Ekli. Ljudi moji, stvarno je bio neviđeno gostoljubiv.

       "Možda. A možda i neću. Ne sekiraj se zbog toga."

       "Ne sekiram se. Samo, stvarno ne bih voleo da se Ilaj iznenada pojavi i nađe nekog..."

      "Opusti se. Neću da spavam ovde. Neću da zloupotrebim tvoje prokleto gostoprimstvo."

        Nekoliko minuta kasnije, hrkao je kao lud. Svejedno sam ostao da ležim u mraku, pokušavajući da ne mislim na Džejn i Stredletera u tim prokletim Ed Benkijevim kolima. Ali to je bilo gotovo nemoguće. Problem je bio u tome što sam znao Stredleterovu tehniku. To je samo pogoršavalo čitavu stvar. Jednom smo izašli zajedno, baš u Ed Benkijevim kolima, i Stredleter je bio pozadi, sa svojom devojkom, a ja napred sa mojom. Kakvu je tehniku taj tip imao! Šta je radio - počeo je da sluđuje svoju devojku tim vrlo tihim, iskrenim glasom - kao da nije samo vrlo zgodan tip, već i vrlo fin, iskren mladić. Samo što nisam povratio slušajući ga. Njegova devojka je stalno ponavljala: "Nemoj - molim te. Molim te, nemoj. Molim te." Ali stari Stredleter je samo nastavio da je sluđuje tim glasom a la Abraham Linkoln. kao iskrenim i sve, i na kraju je na zadnjem sedištu zavladala stravična tišina. Baš je bilo neprijatno. Ne verujem da je te večeri do kraja izveo stvar sa tom devojkom, ali bio je prokleto blizu.Prokleto blizu.

   Dok sam tako ležao i trudio se da ne mislim, čuo sam kako se Stredleter vraća iz kupatila i ulazi u našu sobu. Lepo se čulo kako sklanja svoj odvratni toaletni pribor i sve, i kako otvara prozor. Bio je lud za svežim vazduhom. Zatim je, nešto kasnije, ugasio svetlo. Nije čak ni pogledao naokolo da vidi gde sam.

      Čak je i napolju na ulici bilo depresivno. Nisu se više čuli čak ni automobili. Počeo sam da se osećam tako bedno i usamljeno da sam čak poželeo da probudim Eklija.

       "Ej, Ekli", rekoh, kao nekim šapatom, da me Stredleter ne čuje kroz one zavese oko tuša.

       Ali Ekli me nije čuo.

        "Ej, Ekli!" I dalje me nije čuo. Spavao je kao top.

       "Ej, Ekli!" To je već čuo, nema dileme.

     "Šta je tebi, čoveče?" rekao je. "Isuse, spavao sam."

      "Slušaj. Šta je potrebno za stupanje u manastir?" upitao sam. Poigravao sam se kao idejom da odem u neki. "Moraš li da budeš katolik i ostalo?"

       "Naravno da moraš da budeš katolik. Kretenu, zar si me probudio samo da bi me pitao glupa pita..."

        "Ma samo ti spavaj. Ionako neću u manastir. Kakve sam sreće, verovatno bih zaglavio u nekom sa sve pogrešnim monasima. Sve samim glupim skotovima. Ili samo skotovima."

      Kad sam to rekao, Ekli je najednom seo u krevetu. "Slušaj", kazao je. "Uopšte me ne zanima šta govoriš o meni ili nečemu, ali ako misliš da praviš
sprdnju od moje proklete religije, Isuse..."

       "Opusti se", rekoh. "Niko ne pravi sprdnju od tvoje proklete religije." Ustao sam sa Ilajevog kreveta i pošao ka vratima. Nije mi se više ostajalo u toj idiotskoj atmosferi. Usput sam, ipak, zastao, dohvatio Eklijevu ruku i onako se teatralno rukovao s njim.

     Povukao je svoju ruku. "Šta ti sad to znači?".

      "Ništa. Samo sam hteo da ti zahvalim što si takav neviđeni princ, eto", rekao sam to onim kao vrlo iskrenim glasom. "Laf si ti, Ekli-sinko, jesi li svestan toga?"

       "Budalo. Jednog dana neko će pošteno da te odalami po..."

       Nisam se ni potrudio da ga saslušam. Zalupio sam prokleta vrata i izašao na hodnik.

     Svi su spavali, ili bili napolju, ili kod svojih kuća za vikend, i u hodniku je bilo krajnje tiho i depresivno. Pred vratima Hofmana i Levija bila je prazna kutija 'kolinos'-paste za zube, pa sam je šutirao mojom krznenom papučom dok sam išao ka stepenicama. Šta sam smislio - smislio sam da odem dole i vidim šta radi stari Mel Drosar. Ali iznenada sam se predomislio. Iznenada, rešio sam šta da uradim - da odem bestraga iz Pensija, još iste noći i sve. Mislim, da ne čekam do srede ili nešto. Jednostavno mi se nije više ostajalo tu. Osećao sam se previše tužno i usamljeno. I zato, šta sam rešio - rešio sam da uzmem sobu u nekom hotelu u Njujorku - u nekom vrlo jeftinom hotelu i sve - i lepo se opustim do srede, a onda se u sredu vratim kući, odmoran i lepo raspoložen. Pretpostavljao sam da moji, pre možda utorka ili srede, verovatno neće dobiti pismo starog Tarmera u kojem ih obaveštava da su me izbacili. Nisam hteo da odem kući ili nešto pre nego što dobiju to pismo i temeljno ga svare. Nisam hteo da se nađem tamo baš kad ga budu dobili. Moju majku lako spopadne histerija. U suštini, uopšte nije loša kad nešto temeljno svari. Osim toga, trebao mi je kao neki odmor, šta li. Živci su mi otkazali. Najozbiljnije.

      Sve u svemu, eto šta sam rešio da uradim. I tako, vratio sam se u sobu i upalio svetlo da se spakujem i sve. Dosta stvari sam već ranije spakovao. Stredleter se nije čak ni probudio. Zapalio sam cigaretu i obukao se, a onda popakovao stvari u one moje 'gledston'-kofere. Za to mi je trebalo oko dva
minuta. Stravično brzo pakujem.

      Nešto me je malo izdeprimiralo pri tom pakovanju. Morao sam da spakujem i te nove novcate klizaljke koje mi je majka bukvalno tek poslala. To me stvarno izdeprimiralo. Lepo sam mogao da je vidim kako odlazi kod 'Spoldinga' i postavlja prodavcu mali milion nemogućih pitanja - a mene ovde ponovo izbacuju. To me prilično rastužilo. Kupila mi je pogrešnu vrstu klizaljki - hteo sam trkačke, a ona je kupila one za hokej - ali svejedno me rastužilo. Kad god mi neko nešto pokloni, to se skoro uvek završi tako što me rastuži.

     Kad sam sve spakovao, onda sam kao prebrojao novac. Ne sećam se tačno koliko sam imao, ali bio sam pun para. Baba mi je nedelju dana pre toga poslala čitav štos novčanica. Imam tu babu koja je prilično galantna s novcem. Nije joj više sve na broju - matora je kao Biblija - i stalno mi šalje novac za rođendan, bar četiri puta godišnje. Sve u svemu, iako sam bio pun para, smislio sam da bi mi još neka kinta uvek dobrodošla. Nikad se ne zna. Šta sam uradio - prošao sam hodnikom i probudio Frederika Vudrafa, učenika kome sam pozajmio pisaću mašinu. Pitao sam ga koliko bi dao za nju. Bio je prilično imućan lik. Rekao je da ne zna. Rekao je da mu nije posebno stalo da je kupi. Na kraju je ipak kupio. Koštala je oko devedeset dolara, a on je za nju dao samo dvadeset. Bio je ljut što sam ga probudio.

      Kad sam bio potpuno spreman da krenem, kad sam uzeo ta dva kofera i sve, zastao sam pored stepeništa i bacio poslednji pogled niz prokleti hodnik. Nešto sam kao plakao. Ne znam zašto. Stavio sam onu crvenu lovačku kapu i okrenuo štitnik nazad, onako kako ja volim, a onda sam dreknuo iz sve snage:"Knjavajte, moroni!" Kladim se da sam probudio sve živo na čitavom spratu. Zatim sam se sjurio napolje. Neki kreten je pobacao ljuske od kikirikija po stepeništu, i malo je falilo da skršim svoj suludi vrat.



                     Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( nastavak: Romani u nastavcima )



Нема коментара:

Постави коментар