Paul Auster-odlomci iz romana

"Proročke noći"


(Početak prvog poglavlja romana Pola Ostera "Proročka noć", u prevodu Ivane Đurić Paunović i izdanju beogradske Geopoetike)

"Bio sam dugo bolestan. Kada je došao dan da napustim bolnicu, skoro da više nisam umeo da hodam, skoro da se nisam ni sećao ko sam. Potrudite se, kazao je doktor, i za tri-četiri meseca ponovo ćete biti u sedlu. Nisam mu poverovao, ali sam ga ipak poslušao. Bili su me otpisali, i sada, kad sam već uspeo da pobijem njihove prognoze i na volšeban način izbegnem smrt, šta mi je drugo preostalo nego da živim kao da preda mnom ima nekakve budućnosti?

Počeo sam s malim šetnjama, nekoliko blokova od svoje zgrade i nazad. Imao sam samo trideset četiri godine, ali desilo se ono što se desilo i bolest me je pretvorila u starca – u jednog od onih drhturavih, nesigurnih paćenika koji ne mogu da naprave ni korak a da kod sledećeg ne pogledaju kojom nogom treba da krenu. Od hodanja sam, čak i tako sporog, imao neobičnu, vazdušastu lakoću u glavi punoj zbunjujućih signala i zapletenih moždanih impulsa svih mogućih vrsta. Pred mojim očima sve je lebdelo i plivalo, talasalo se poput odraza u neravnom ogledalu, a kad god bih pokušao da posmatram samo jednu stvar, da izdvojim samo jedan predmet iz naleta kovitlaca boja – plavu maramu obmotanu oko glave neke žene, recimo, ili zadnja svetla kombija koji isporučuje robu – on bi istog trenutka počeo da se lomi i rasipa, da nestaje kao kap boje u čaši vode. Sve je svetlucalo i prelivalo se, rastakalo u različitim pravcima, i u prvih nekoliko nedelja nisam mogao da odredim granicu između svog tela i ostatka sveta. Naletao sam na zidove, prevrtao kante za smeće, zaplitao se u pseće povoce i razbacane papire koji su leteli naokolo, zapinjao sam o najniže ivičnjake. Čitav svoj život živim u Njujorku, ali više nisam razumeo ulice ni gužvu, i svaki put kada bih krenuo na neku od svojih ekskurzijica, osećao sam se kao čovek koji se izgubio u nekom stranom gradu.

Te godine leto je rano stiglo. Krajem prve nedelje juna vreme je postalo teško, sparno, vazduh je stajao: iz dana u dan isto umrtvljeno, zelenkasto nebo; vazduh zagušen isparenjima smeća i izduvnim gasovima; vrelina koja izbija iz svake cigle i betonskog stuba. I pored svega toga ja sam i dalje istrajavao, prisiljavao se da svakoga jutra siđem niz stepenice i izađem na ulicu, i kako je zbrka u mojoj glavi polako počela da se raščišćava a snaga polako da se vraća, pošlo mi je za rukom da svoje šetnje produžim do nekih zabačenijih rukavaca kvarta. Sa deset minuta prešao sam na dvadeset; sat je prerastao u dva; dva sata postala su tri. Dok su mi pluća vapila za vazduhom, a koža neprekidno bila okupana znojem, promicao sam poput posmatrača u nečijem tuđem snu, pratio sam svet koji uz brujanje prelazi svoj put, i čudio se tome kako sam i sam nekada bio nalik na ljude oko mene: uvek u žurbi, uvek u kretanju s jednog mesta na drugo, uvek u zakašnjenju, uvek se upinjući da obavim još devet stvari pre zalaska sunca. Sada više nisam bio opremljen za tu igru, sada sam bio roba s greškom, masa neispravnih delova i neuroloških ispada, i nisam se više primao na to sumanuto grabljenje i trošenje. Smešno je što sam ponovo počeo da pušim, i popodneva sam traćio u klimatizovanim kafeima, naručujući limunade i sendviče sa topljenim sirom dok sam prisluškivao razgovore i iščitavao redom sve članke iz tri različita dnevna lista. Vreme je prolazilo.

Tog konkretnog jutra – 18. septembra 1982 – iz stana sam izašao negde između pola deset i deset. Supruga i ja živeli smo u delu Bruklina po imenu Kobl Hil, na sredokraći između Bruklin Hajtsa i Kerol Gardensa. U svojim šetnjama obično bih kretao prema severu, ali tog jutra sam se uputio južno, skrenuo desno kod ulice Kort i nastavio pravo još nekih šest-sedam blokova. Nebo je imalo boju cementa: sivi oblaci, siv vazduh, sivi pljusak koga je doneo sivi nalet vetra. Uvek sam bio slab prema takvom vremenu, bio sam zadovoljan tminom, nimalo tužan zbog toga što su pasje vrućine minule. Deset minuta nakon što sam pošao, na sredini bloka omeđenog ulicama Kerol i Prezident, s druge strane ulice, opazio sam papirnicu. Bila je uglavljena između radnje za popravku cipela i male piljarnice koja je radila non-stop, jedina svetla fasada u nizu oronulih, neupadljivih zgrada. Pretpostavio sam da je odskora na tom mestu, ali uprkos tome što je novootvorena, i uprkos ukusno aranžiranom izlogu (kule od hemijskih olovaka, običnih olovaka i lenjira složene tako da podsećaju na konturu grada iz daljine), ’Palata papira’ izgledala je suviše mala da bi u njoj bilo nečeg zanimljivog. Ako sam i odlučio da pređem ulicu i uđem, razlog je verovatno bio taj što sam potajno želeo da opet počnem da radim – a da to nisam ni znao, niti sam bio svestan potrebe koja je u meni narastala. Od maja, kada sam se vratio iz bolnice, nisam ništa napisao – ni jednu jedinu rečenicu, nijednu reč – i nisam osetio ni najmanji poriv da to uradim. Sada, nakon četiri meseca apatije i ćutanja, odjednom sam rešio da treba da obnovim zalihe: nova naliv-pera i olovke, nova sveska, nove patrone za mastilo, gumice, novi blokovi i fascikle, sve novo."

  *****

" Nevidljivi"

" Dobar orgazam je potres. Guza joj je kanta. Grudi su joj dude i sise, dudare i sisurde, balkoni. Kako kad, tvoj penis je piton, kita, pendrek, banana, lijana, batina, kokot, magnum, veselko, antena, ćuna i kobasa. Te je reči uzbuđuju i zabavljaju, a kad se opraviš od početnog šoka, i ti si uzbuđen i nasmejan."

" Preda mnom se protezala gola ravnica, prašnjava gola ravnica puna sivog kamenja ranih veličina i oblika, a među kamenjem na ravnici bilo je raštrkano pedeset-šezdeset muškaraca i žena koji su držali čekić u jednoj ruci i dlijeto u drugoj, i udarali po kamenju dok ga ne bi prepolovili, a onda udarali po najmanjem kamenju dok ga ne bi pretvorili u šljunak."

duži odlomak - vidi

  *****

" Mesečeva palata"

Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frižider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo leđa i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja leđa.

“Ko je to?” rekoh pretvarajući se da ne znam.

“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”

Uhvatio sam je za ruke pokušavajući da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je već ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula još jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”

“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”

“Ništa ja ne znam. Suviše dugo čekam da bih znala bilo šta.”

Čitava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliža projekciji stvarnosti koju sam priželjkivao od bilo čega drugoga što sam dotad iskusio. Moje želje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujući Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i veštine njenih pokreta, od toga što nije oklevala. Kiti se nije plašila sebe, i živela je u svom telu bez stida i nedoumica. Možda je to što se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se čini da je bilo obrnuto. To što je uživala u svom telu omogućavalo joj je da se bavi plesom.

Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nešto što nikada neću zaboraviti, i verujem da je to ono što je u meni konačno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije želje, već pre na dramatično rušenje unutrašnjih zidova, na zemljotres u središtu moje samoće. Toliko sam se bio navikao na činjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nešto moglo desiti. Podvrgao sam sebe određenom načinu života, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja našla preda mnom, spustila se kao anđeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom činjenicom da postoji.

    *****    
                                                    

 "Otkrivanje samoće"

Svaka knjiga je prizor tišine. Ona je opipljiv predmet koji se može podići, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reči u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne i mnoge godine, samoće jednog čoveka, tako da bi se moglo reći da se čovek, sa svakom pročitanom rečju u knjizi, suočava s jednim delićem te samoće. Čovek sedi sam u sobi i piše Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druženju, ona je nužno proizvod samoće. Kad O. sedi u sobi i prevodi tuđu knjigu, to je kao da ulazi u samoću tog čoveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguće. Jer kad se samoća jednom naruši, kad je prisvoji neko drugi, to više nije samoća, vec neka vrsta druženja. Čak i ako je u sobi samo jedan čovek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog čoveka, koji i jeste i nije tu,i čija knjiga i jeste i nije indentična onoj koju on prevodi. Zato je, kaže sebi, moguće u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

  *****

“Levijatan”

Nikada nije procenjivao ljude koje je sretao, ni prema kome se nije postavljao superiorno, nikada ih nije svrstavao prema društvenoj lestvici. Barmen ga je zanimao isto koliko i pisac, i da se ja nisam pojavio tog dana, verovatno bi proveo dva sata u priči s čovekom s kojim se ja nisam potrudio da progovorim deset reči. Saks je kretao s pretpostavkom da je osoba s kojom razgovara izuzetno inteligentna, čime je u njoj izazivao osećaj ponosa i važnosti. Mislim da sam se toj njegovoj osobini najviše divio, toj urođenoj veštini da iz drugih izvlači ono najbolje. Često su ga smatrali čudakom…