11.
Margo je već toliko puta nestajala da u školi nije bilo plakata koji bi pozivali: Pronađimo Margo, ali svi smo osećali njezinu odsutnost. Srednja škola nije ni demokracija ni diktatura – a nije ni, usprkos tome što mnogi tako misle, potpuna anarhija. Tu vlada bogomdana monarhija. A kada kraljica ode na odmor, stvari se bitno menjaju. Tačnije, postaju gore. Na primer, za vreme Margoina izleta u Mississippi u drugom razredu, Becca je proširila priču o Krvavom Benu. A sada nije bilo nimalo drukčije. Devojčica koja je čvrsto držala branu je pobegla. Poplava je bila neizbežna.
Toga sam jutra prvi put u životu ustao na vreme i odvezao se u školu s Benom. Svi su ispred dvorane za probu bili neuobičajeno tihi. “Stari”, izgovorio je naš prijatelj Frank ozbiljnim glasom.
“Šta je bilo?”
“Chuck Parson, Taddy Mac i Clint Bauer pregazili su Clintovim Chevrolet Tahoem dvanaest bicikala prvaša i drugaša.”
“To je baš sranje”, rekao sam odmahujući glavom.
Naš je prijatelj Ashley nadodao: “Takođe je neko juče u muškom WC-u ispisao naše telefonske brojeve, i uz to – znaš, ono, svakakve gadarije.”
Opet sam odmahnuo glavom, a potom se priključio tišini. Nismo ih mogli prijaviti; u osnovnoj smo to bezbroj puta pokušali, ali posle toga sledile su još gore kazne. Obično bismo čekali da ih neko poput Margo nauči pameti.
Ali Margo mi je utrla put za protunapad. Upravo sam zaustio kako bih nešto rekao, kada sam krajičkom oka spazio kako neki ogroman tip trči prema nama punom brzinom. Nosio je crnu skijašku masku i u rukama veliki vodeni top zelene boje. Kako je protrčao pored mene, tako me zakvačio ramenom da sam izgubio ravnotežu i ispružio se po ispucanom betonu. Kada je došao do vrata, okrenuo se i zaurlao u mome smeru: “Samo se zajebavajte s nama i biće skršenja.” Nisam mu prepoznao glas.
Ben i još jedan prijatelj pomogli su mi da ustanem. Bolelo me rame, ali ga nisam hteo protrljati. “Jesi li dobro?” upitao me Radar.
“Ma da, dobro sam.” Ipak sam morao protrljati rame.
Radar je odmahnuo glavom. “Neko bi mu stvarno trebao reći da je moguće da će biti kršenja ili da ćeš skršiti nekoga, ali nikako nije moguće reći da će biti skršenja.” Nasmejao sam se. Neko je glavom dao znak da obratimo pažnju na parkiralište pa sam podigao pogled i ugledao dva mala prvaša kako idu prema nama mokrih majica koje su se ovesile na njihovim telešcima.
“U topu je bila pišalina!” viknuo nam je jedan od njih. Drugi nije ništa govorio, samo je držao ruke što dalje od majice, što mu je tek delomično pomoglo, jer mu se nekoliko ćuraka te tekućine iz rukava slevalo niz ruku.
“Je li životinjska ili ljudska?” upitao je netko.
“Otkud da ja znam! Pa nisam ja stručnjak za proučavanje pišallne?”
Prišao sam klincu i stavio mu ruku na teme, jedino mesto koje se činilo potpuno suvim. “Sredićemo mi to”, rekao sam mu. Oglasilo se i drugo zvono pa smo Radar i ja odjurili na matematiku. Dok sam se uvlačio na svoje mesto, zapeo sam s rukom, a bol je sevnula ramenom. Radar je prstom pokazao na zaokruženu poruku u svojoj beležnici: Je li rame okej?
Odgovorio sam mu u uglu svoje beležnice: U poređenju s onim prvašima, jutro sam proveo na livadi ispod duge, igrajući se s malim psićima.
Radar se nasmejao dovoljno glasno da ga gospodin Jiminez prostreli pogledom. Napisao sam: Imam plan, ali pre toga moramo otkriti ko je to bio.
Radar je napisao Jasper Hanson i zaokružio to nekoliko puta. To je bilo iznenađenje.
Kako znaš?
Radar je napisao: Nisi primetio? Idiot je nosio svoju momčadsku jaknu. Jasper Hanson je bio treća godina. Oduvek sam ga smatrao bezopasnim pa čak i simpatičnim – na taj neki ležeran stari-što-ima način. Nije bio tip koji bi ispaljivao gejzire pišaline na prvaše. Ustvari, u vladajućoj birokraciji srednje škole Winter Park, Jasper Hanson bio bi zamenik pomoćnika podtajnika sporta i prekršaja. Kada se neko takav unapredi u izvršnog potpredsednika paljbe mokraćom, nešto se smesta mora preduzeti.
Tako sam toga popodneva, kada sam stigao kući, napravio novu e-mail adresu i napisao pismo svom starom prijatelju Jasonu Worthingtonu.
Od: mavenger@gmail.com Za: jworthington90@yahoo.com Naslov: Ti, ja, kuća Becce Arrington, tvoj penis, itd.
Dragi gospodine Worthington,
Svakoj od 12 osoba čije su bicikle vaši kolege uništili Chevyjem Tahoem, treba isplatiti po 200 dolara. Pretpostavljam da to neće biti problem, uzevši u obzir vaš veličanstveni imetak.
Pisanje natpisa u muškom WC-u mora prestati. Vodeni pištolji? S pišalinom? Ozbiljno? Odrastite.
Svoje kolege biste trebali tretirati s poštovanjem, posebno one koji nisu imali toliko sreće u socijalnom smislu kao vi.
Trebali biste i članove svoga klana obučiti da se ponašaju obzirnije.
Svestan sam da će neke od ovih zadataka biti teško izvršiti, ali opet, takođe će biti teško ne podeliti priloženu sliku sa svetom.
S poštovanjem,
Tvoj prijateljski raspoložen osvetnik iz komšiluka.
Odgovor je stigao za dvanaest minuta.
Gledaj, Quentine, da, tako je, znam da si to ti. Znaš da ja nisam taj koji je poprskao prvaše pišalinom. Žao mi je, ali ne mogu kontrolisati tuđe postupke.
Moj odgovor:
Gospodine Worthington, razumem da ne možete kontrolisati Chucka i Jaspera.
Ali vidite, ja se nalazim u sličnoj situaciji. Ni ja ne mogu kontrolisati malog đavola na svom levom ramenu. A on celo vreme govori: ‘ISPRINTAJ SLIKU ISPRINTAJ SLIKU POLEPI JE PO CELOJ ŠKOLI UČINI TO UČINI TO UČINI TO.’ A na desnom mi ramenu sedi sićušni beli anđelak, koji pak govori: “Čoveče, stvarno se nadam da će ti prvaši dobiti svoj novac u ponedeljak ujutro čim svane.”
I ja se nadam, anđelčiću. I ja se nadam.
Svako dobro,
Tvoj prijateljski raspoložen osvetnik iz komšiluka.
Nije odgovorio, ali nije ni trebao. Sve je već bilo rečeno.
Ben je došao do mene posle večere i igrali smo Uskrsnuće pauzirajući svakih pola sata kako bismo zvali Radara, koji je bio napolju s Angelom. Ostavili smo mu jedanaest poruka, svaka sve napornija i perverznija od prijašnje. Bilo je nešto posle devet kada se oglasilo zvono na vratima. “Quentine!” povikala je mama. Ben i ja smo zaključili da je to Radar, pa smo zaustavili igricu i otišli u dnevni boravak. Na pragu su stajali Chuck Parson i Jason Worthington. Uputio sam se prema njima i Jason je rekao: “Hej, Quentine”, a ja sam mu odvratio pozdrav kimnuvši glavom. Jason je svrnuo pogled na Chucka, koji je pogledao u mene i promumljao: “Oprosti, Quentine.”
“Šta da ti oprostim?” upitao sam.
“Što sam rekao Jasperu da poprska pišalinom one prvaše”, mrmljao je. Na trenutak je zastao pa nadodao: “I za bicikle.”
Ben je raširio ruke za zagrljaj. “Dođ’vamo, buraz”, rekao je.
“Šta?” “Dođ’vamo”, ponovio je. Chuck je zakoračio napred. “Bliže”, rekao je Ben. Chuck je sada već bio u kući, na korak od Bena. A onda je Ben iznenada, kao iz vedra neba, udario Chucka u trbuh. Chuck se nije ni trznuo, ali je istoga trena krenuo uzvratiti udarac. Na sreću, Jase ga je zgrabio za ruku. “Polako, buraz”, rekao je Jase. “Nije te nimalo zabolelo.” Jase mi je pružio ruku da se rukujemo. “Sviđa mi se što imaš muda, buraz”, rekao je. “Mislim, seronja si. Ali ipak.” Rukovao sam se s njim.
Nakon toga su se pokupili, ukrcali se u Jaseov Lexus i odvezli se niz ulicu. Čim sam zatvorio ulazna vrata, Ben je ispustio bolni uzdah. “Ahhhhhhgggg. O, Kriste presveti, moja ruka.” Pokušao je ruku stisnuti u šaku i trznuo se od bola. “Mislim da je Chuck ispod majice imao tvrdo ukoričenu beležnicu.”
“To se inače zove pločice”, rekao sam mu.
“Aha, da. Čuo sam za to.” Pljesnuo sam ga po leđima i pošli smo nazad u spavaću sobu igrati Uskrsnuće. Taman smo pokrenuli igricu, kada Ben zausti: “Usput budi rečeno, jesi li primetio kako i Jase govori ‘buraz? Ponovo sam proširio taj izraz. Ali, što da radim, jednostavno sam takav kralj.”
“Aha, a petak navečer provodiš igrajući igrice i negujući ruku koju si slomio pokušavši udariti nekoga. Nije nikakvo čudo što je Jase Worthington odlučio pokupiti baš tvoje fore.”
“Ako ništa, barem sam dobar u igranju Uskrsnuća”, rekao je i upucao me u leđa iako smo igrali u istom timu.
Još smo neko vreme igrali, sve dok se Ben nije sklupčao na podu držeći u naručju džojstik i zaspao. I ja sam bio premoren elan je bio dug.
Zamislio sam da će se Margo vratiti do ponedeljka i osetio neskriveni ponos što sam baš ja bio taj koji je zaustavio najezdu onih seronja.
12.
Svakog jutra pogledao bih prvo kroz prozor svoje sobe da vidim ima li u Margoinoj sobi znakova života. Svoje roletne od ratana ona je obično držala spuštene, ali otkako je otišla, njezina ih je mama, ili ko već, podigla, pa sam mogao videti mali odrezak plavog zida i belog plafona. Iako toga subotnjeg jutra, četrdeset osam sati nakon njezina odlaska, još uvek nisam računao s njezinim povratkom, osetio sam tračak razočaranja kad sam video da su roletne i dalje podignute.
Oprao sam zube i, nakon što sam munuo Bena da se probudi, krenuo sam u boksericama i majici u blagovaonicu. Za stolom je sedelo petero ljudi. Moji starci, Margoini starci i visok i punašan Afroamerikanac u sivom odelu, s prevelikim naočalama i fasciklom u ruci.
“Oh, zdravo”, rekao sam na vratima.
“Quentine,” rekla je mama, “jesi li u sredu naveče video Margo?”
Ušao sam u trpezariju i naslonio se na zid, tako da sam stajao baš nasuprot strancu. Na to sam pitanje već imao spreman odgovor. “Aha”, rekao sam. “Pojavila mi se na prozoru negde oko ponoći, razgovarali smo koju minutu i onda ju je gospodin Spiegelman uhvatio pa se vratila kući.”
“I to je sve...? Jesi li je video posle toga?” upitao je gospodin Spiegelman. Izgledao je prilično mirno.
“Ne, zašto?” upitao sam.
Odgovorila je Margoina mama, a glas joj je bio pomalo vrištav. “Pa”, rekla je, “izgleda da je Margo pobegla. Ponovo.” Uzdahnula je. “Ovo bi bio – koji ono put, Joshe, četvrti put?”
“Ma više i ne brojim”, odgovorio je tata zlovoljno.
Onda je progovorio Afroamerikanac. “Ovo vam je peti put da prijavljujete nestanak.” Kimnuo mi je glavom i rekao: “Detektiv Otis Warren.”
“Quentin Jacobsen”, odvratio sam.
Moja mama je ustala i stavila ruke na ramena gospođe Spiegelman. “Debbie,” rekla je, “žao mi je. To je tako frustrirajuća situacija.” Znao sam već taj trik. Bio je to psihološki trik zvan empatično slušanje. Govoriš ono što osoba oeća, tako da ona misli da je razumeš. Stara i meni to stalno radi.
“Nisam uopšte frustrirana”, odgovorila je gospođa Spiegelman. “Ali nje mi je već pun nos.”
“Baš tako”, nadovezao se gospodin Spiegelman. “Naručili smo bravara popodne. Menjamo bravu. Osamnaest joj je godina. Mislim, detektiv je malopre rekao da ne možemo ništa učiniti... “
“Pa”, prekinuo ga je detektiv Warren, “nisam baš to rekao. Rekao sam da ona nije nestala maloletnica, pa ima pravo napustiti kuću.”
Gospodin Spiegelman nastavio je objašnjavati mojoj staroj. “Rado ćemo joj platiti koledž, ali ne možemo podržati ovakvo... ovakvo neozbiljno ponašanje. Connie, pa osamnaest joj je godina! A još je uvek tako egocentrična! Mora osetiti neke konsekvence.”
Stara je maknula ruke s ramena gospođe Spiegelman. “Ja bih rekla da mora osetiti konsekvence ljubavi”, rekla je.
“Samo zato što nije tvoja kći, Connie. Tebe nije gazila kao otirač gotovo deset godina. Imamo i drugo dete o kome treba misliti.”
“Pa i o sebi”, dometnuo je gospodin Spiegelman. Onda je pogledao u mene. “Quentine, žao mi je ako te pokušala uvući u svoju malu igru. Možeš zamisliti kako... nam je neugodno. Ti si tako dobar dečko, a ona... no.”
Odgurnuo sam se od zida i stao uspravno. Površno sam poznavao Margoine roditelje, ali nikad ih nisam video da se ponašaju ovako pizdunski. Nije čudo da je u sredu naveče onako o njima govorila. Pogledao sam detektiva. Prelistavao je neke papire iz svoga fascikla. “Poznata je po tome što uvek namerno ostavi neki trag, je li to tačno?”
“Tragove”, ispravio ga je gospodin Spiegelman i ustao.
Detektiv je položio fascikl na stol, a Margoin tata se nagnuo da pogleda zajedno s njim. “Tragove na sve strane. Onoga dana kad je pobegla u Mississippi, jela je supu s testeninom u obliku slova i ostavila je u tanjiru tačno četiri slova: jedno M, jedno I, jedno S i jedno P. Posle je bila razočarana što nismo složili kockice, iako sam joj, kad se konačno vratila, rekao: “Kako smo te mogli pronaći kad je jedini trag bio Mississippi? To je golema država, Margo!”
Detektiv se nakašljao da pročisti grlo. “A kad je provela noć u Disneylandu, ostavila je na krevetu lutku Mišice Mini.”
“Da”, potvrdila je njezina majka. “Tragovi. Glupi tragovi. Ali nikad ih ne možete slediti, verujte mi.”
Detektiv je podigao pogled sa svojih beležaka. “Objavićemo nestanak, naravno, ali ne možemo je naterati da se vrati kući; verovatno je ne biste trebali očekivati pod svojim krovom u skoroj budućnosti.”
“Ja je ne želim pod svojim krovom.” Gospođa Spiegelman podigla je maramicu k očima, iako joj glas nije zvučao kao da plače. “Znam da to zvuči grubo, ali tako je.”
“Deb”, rekla je moja mama glasom terapeuta.
Gospođa Spiegelman samo je odmahnula glavom – jedva primetno. “Šta još možemo učiniti? Sve smo rekli detektivu. Podneli smo prijavu. Connie, pa ona je odrasla osoba.”
“Ona je vaša odrasla osoba”, odvratila je moja mama, još uvek smirena.
“Ma daj, molim te, Connie. Gledaj, je li bolesno to što se osećamo blagoslovljeni što nije kod kuće? Naravno da je bolesno. Ali ona je bila bolest u našoj porodici. Kako da nađeš nekoga ko objavi da neće biti nađen, ko uvek ostavlja tragove koji nigde ne vode, ko neprekidno beži? Ne možeš.” Moji su se roditelji značajno pogledali, a onda mi se obratio detektiv. “Sinko, možemo li negde porazgovarati nasamo?” Kimnuo sam. Završili smo u spavaćoj sobi mojih roditelja, on u fotelji, a ja na rubu njihovog kreveta.
“Dečko,” započeo je pošto se smestio u naslonjač, “dopusti da ti dadem jedan savet: nemoj nikada raditi za vladu. Jer kada radiš za vladu, radiš za ljude. A kada radiš za ljude, moraš s njima sarađivati, čak i s takvima kao što su Spiegelmanovi.” Nasmejao sam se malko.
“Biću otvoren s tobom, sinko. Ti ljudi imaju pojma o roditeljstvu koliko i ja o držanju dete. Imao sam s njima posla i pre, i ne sviđaju mi se. Briga me hoćeš li njima reći gde je, ali voleo bih da kažeš meni.”
“Ne znam”, odgovorio sam. “Zaista ne znam.”
“Dečko, razmišljao sam malo o toj devojci. Te stvari koje ona radi – na primer, provali u Disneyland, je l’ tako? Ode u Mississippi i ostavi slova od abecedne testenine u juhi. Organizuje veliku noćnu akciju preuređenja celog kvarta rolama toaletnog papira.”
“Kako znate za to?” Margo je pre dve godine vodila akciju omatanja dvesto kuća toaletnim papirom za samo jednu noć. Ne trebam ni spominjati da na tu avanturu nisam bio pozvan.
“Ne radim prvi put na ovom slučaju. Dakle, sinko, tu mi je potrebna tvoja pomoć: ko planira sve to? Sve te otkačene akcije? Ona ih provodi u delo, jer je očito dovoljno luda za to. Ali ko ih planira? Ko stoji u seni, i s beležnicom u ruci prepunom dijagrama računa koliko je toaletnog papira potrebno da njime omotaš tonu kuća?”
“Rekao bih da sve to radi sama.”
“A možda ima partnera, nekogako joj pomaže da napravi sve te velike, sjajne stvari i možda ta osoba, koja sigurno zna sve njezine tajne, i nije najočitiji kandidat, recimo njezina najbolja prijateljica ili momak. Možda je to neko na koga ne bi odmah pomislio”, rekao je. Na trenutak je zastao da uzme vazduh i zaustio da nastavi, ali sam ga prekinuo.
“Ne znam gde je”, rekao sam. “Kunem se Bogom.”
“Samo proveravam, sinko. Doduše, znaš ti nešto, je l’ da? Počnimo od toga.” I onda sam mu sve ispričao. Verovao sam tipu. Napravio je nekoliko beležaka dok sam mu pričao, ali ništa detaljno. Ali bilo je nečega u tome kako sam mu sve tako olako ispričao, kako je pravio beleške, i kako su se njezini roditelji jadno ponašali – nečega što je odjednom otvorilo mogućnost da je ovaj put trajno nestala. Kad sam završio svoju priču, osetio sam kako mi se od zabrinutosti oduzima dah. Detektiv je neko vreme ćutao. Nagnuo se napred i zurio mimo mene, negde u vazduh, dok nije valjda video to što je očekivao da vidi, a onda je počeo govoriti.
“Slušaj, sinko, Obično stvari idu ovako: neko – često djevojka – ima slobodan duh i teško se slaže s roditeljima. Ta eca su ti kao čvrsto privezani baloni s helijem. Oni napinju i zatežu nit da se oslobode, a onda se nešto dogodi i nit pukne, a oni jednostavno odlebde. Možda taj balon više nikada nećeš videti. Može sleeti u Kanadu, ili tamo negde, zaposliti se u restoranu, a pre nego što balon to i primeti, evo ga kako već trideset godina u istom restoranu toči kafu istim gadovima. A možda će vetrovi biti takvi da balon za tri-četiri godine, ili za tri-četiri dana doleti natrag kući jer treba novac, ili se otreznio, ili mu nedostaje njegov mlađi brat. Ali slušaj me, sinko, te niti pucaju svakoga dana.”
“Da, ali...”
“Sinko, još nisam dovršio. Problem je s tim balonima taj što ih ima jebeno puno. Nebo je pretrpano njima, trljaju se jedni o druge dok lebde ovamo-onamo, a onda, na ovaj ili onaj način, svaki od tih prokletih balona sleti na moj radni stol pa čovek nekako postane malodušan. Posvuda ih ima, a svaki od njih ima majku ili oca ili, Bože sačuvaj, oboje, i nakon nekog vremena više ih ne vidiš pojedinačno. Pogledaš sve te balone na nebu i vidiš ih sve, ali nigde ne vidiš samo jedan.” Zastao je na trenutak i duboko uzdahnuo, kao da mu je nešto upravo palo na um. “A onda, s vremena na vreme, dogodi se da naletiš na nekog klinca krupnih očiju s viškom kose na glavi i dođeš u napast da mu lažeš, jer izgleda kao dobar momak. I žao ti ga je, jer jedina stvar gora od neba punog balona koje ti vidiš je ono što on vidi: kristalno jasno modro nebo po kojem leti samo jedan jedini balon. Ali, sinko, kad se ta nit jednom prekine, više je ne možeš povezati. Razumeš li šta ti govorim?”
Kimnuo sam, iako nisam bio siguran jesam li sve dobro shvatio. Ustao je. “Nešto mi govori da će se brzo vratiti, sinko. Ako te to teši.”
Svidela mi se ta slika u kojoj je Margo bila balon, ali imao sam osećaj da je detektiv, u napadaju poetičnosti, video u meni više zabrinutosti nego što sam je sam osećao. Znao sam da će se vratiti. Izduvaće se i ponovo dolebdeti u Jefferson Park. Tako je uvek bilo.
* * *
Vratili smo se u trpezariju , a onda je on rekao Spiegelmanovima da bi ponovo želeo otići do kuće i malo pogledati Margoinu sobu. Gospođa Spiegelman me zagrlila i rekla: “Ti si tako dobar dečko; žao mi je što te uvukla u svoje ludorije.” Gospodin Spiegelman mi je stisnuo ruku i nakon toga su otišli. Čim su se vrata zatvorila, tata je rekao: “Uf.”
“Uf”, složila se mama.
Stari me zagrlio. “To se zove uznemirujuća dinamika, a kompa?”
“Oni su obični seronje”, rekao sam. Moji su roditelji oduvek voleli kad bih psovao pred njima. Tada bih video zadovoljstvo na njihovim licima. To je bio znak poverenja i potvrda da sam pred njima onakav kakav jesam. Usprkos tome izgledali su nekako tužno.
“Margoini roditelji pate od ozbiljne narcisoidne povređenosti kad god ona složi frku.”
“To ih sprečava da reaguju kao razumni roditelji” dodala je mama.
“Obični seronje”, ponovio sam.
“Da ti pravo kažem”, rekao je stari, “po svoj prilici si u pravu. Ona je verovatno željna pažnje. Bog mi je svedok da bih i ja želeo privući pažnju kad bih imao ovo dvoje za roditelje.”
“Kad se vrati,” rekla je mama, “biće očajna. Da je tako odbace! Da joj zalupe vrata pred nosom baš kad joj treba najviše ljubavi.”
“Možda bi mogla živeti ovde kod nas kad se vrati”, rekao sam i čim sam to izgovorio, odmah sam shvatio koliko je to bila genijalna ideja. Mamine su oči zasjale, a onda je videla nešto u tatinu izrazu lica i odgovorila mi na svoj uobičajeno odmeren način.
“Pa, sigurno da bi bila dobrodošla, iako bi to donelo neke probleme – živimo vrata do Spiegelmanovih. Kad se vrati u školu, reci joj, molim te, da je dobrodošla, ali ako ne želi biti kod nas, postoje različite opcije koje ćemo rado skupa s njom razmotriti.”
Onda je ušao Ben, a njegova jutarnja frizura bila je grozota za svako opšte znanje o zakonu gravitacije. “Gospodine i gospođo Jacobsen – drago mi je što vas vidim.”
“Dobro jutro, Bene, nisam ni znala da si prespavao kod nas.”
“Da vam istinu kažem, nisam ni ja”, odgovorio je Ben. “U čemu je problem?”
Ispričao sam Benu sve u vezi s detektivom, Spiegelmanovima i Margo, koja je sada službeno bila prijavljena kao nestala osoba. Kad sam završio, on je kimnuo glavom i rekao: “Mogli bismo o tome popričati uz jednu vruću partiju Uskrsnuća.” Nasmejao sam se i pošao za njim u svoju sobu. Uskoro je došao i Radar, a čim je stigao, mene su izbacili iz ekipe jer smo naišli na tešku misiju. Kako sam inače loš u igranju Uskrsnuća, nije me spasilo ni to što sam bio vlasnik igrice, pa sam ih samo mogao gledati kako marširaju svemirskom stanicom prepunom raznih čudovišta.
“Goblin, Radare, goblin”, rekao je Ben.
“Dođi samo, ti smeće malo”, vikao je Ben dok mu je džojstik plesao u rukama. “Sad će te tatica ukrcati na čamac i poslati preko reke Stiks.”
“Jesi li ti to u svoje trkeljanje upravo ubacio grčku mitologiju?” upitao sam ga.
Kadar se nasmejao. Ben je počeo besomučno prtljati po gumbićima i vikati: “Pojedi ga, gobline! Pojedi ga kao što je Zeus požderao Metidu.”
“Mislim da će se vratiti do ponedeljka”, rekao sam. “Niko sebi ne može priuštiti toliko izostanaka, čak i da se zove Margo Roth Spiegelman. Možda može ostati ovde do mature.”
Radar mi je odgovorio na onaj rastreseni način nekoga ko igra Uskrsnuće. Ne shvatam zašto je uopšte otišla, da nije možda zbog pazi gargojl na sto osamdeset stepeni, ne buraz, uzmi laserski pištolj nesretne ljubavi? Ja sam uvek mislio da je ona gde je kripta, da nije levo imuna na takve stvari.”
“Ne”, kazao sam. “Nije to, ne bih rekao. U svakom slučaju nije samo to. Nekako je mrzila Orlando; zvala ga je gradom od papira. Ono, znaš, kao sve je tako lažno i klimavo. Mislim da joj je trebao predah od svega toga.”
Slučajno sam pogledao kroz prozor i smesta uočio da je neko – pretpostavljam detektiv – spustio roletne u Margoinoj sobi. Ali to što sam video nisu bile rolete. Bio je to crno-beli poster zalepljen na vanjsku stranu roletni. Na posteru je bila fotografija čoveka blago spuštenih ramena koji gleda negde ispred sebe. O remenu koji mu je prebačen preko ramena visi gitara ukrašena natpisom OVA MAŠINA UBIJA FAŠISTE.
“Nešto je na Margoinu prozoru.” Zvukovi igrice odmah su utihnuli, a Radar i Ben kleknuli su do mene. “To je novo?” upitao je Radar.
“Video sam tu roletnu barem milion puta”, odgovorio sam, “ali ovaj poster dosad nisam video.”
“Čudno”, rekao je Ben.
“Margoini su starci jutros rekli da ponekad ostavlja tragove”, rekao sam. “Ali, ono, nikad dovoljno konkretno da bi je uspeli pronaći prie nego što se sama vrati kući.”
Radar je već izvadio svoj dlanovnik i ukucavši onu frazu pretraživao Sverečnik. “To je fotografija Woodyja Guthrieja”, rekao je. “Folk-pevač, od 1912. do 1967. Pevao je o radničkoj klasi ‘This Land Is Your Land’. Bio je pomalo komunista. Hm, inspirisao je Boba Dylana.” Radar je pustio deo njegove pesme – visoki promukli glas koji peva o sindikatima.
“Poslaću mejl tipu čija je ovo stranica, da vidim postoji li kakva veza između Woodyja Guthrieja i Margo”, rekao je Radar.
“Ne mogu zamisliti da joj se sviđaju njegove pesme”, rekao sam.
“Ozbiljno”, složio se Ben. “Tip zvuči kao alkoholizovani Žabac Kermit s rakom grla.”
Radar je otvorio prozor i gurnuo glavu van da malo pronjuška okolo. “U svakom slučaju, ovaj je trag namenjen tebi, Q. Mislim, može li još neko videti njen prozor?” Odmahnuo sam glavom.
Trenutak posle Ben je dodao: “Vidiš kako zuri u nas – kao da kaže ‘Hej, pogledaj me’. I taj položaj glave, shvatate? Kao da nije na pozornici; kao da stoji na vratima ili nešto slično.”
“Mislim da nas poziva da uđemo”, rekao sam.
John Green, Gradovi na papiru
Нема коментара:
Постави коментар