Nakon što je nedavno umro nemački pesnik Stefan George, ponovno se sa svih strana pokušalo shvatiti ovu tipičnu svesteničku figuru u svetlu poezije, odnosno u svetlu njegovog vremena. Odnos prema Georgeu određen je odnosom prema poeziji kao takvoj. Napiše li se reč 'poezija' velikim slovom, neće se ni na trenutak posumnjati u vrednost potpune, gotovo svete povučenosti Stefana Georgea usred sve banalnijeg, sve vulgarnijeg sveta. Ako nekoga više zanima videti osobu iza pesnika, tada će biti sklon Georgeovu hijeratsku privlačnost smatrati jednim od mnogih pokušaja koje ljudi čine da se zaštite od prolaznosti života; u tom slučaju, George se vidi kao simptom razdoblja mišljenja koje je, reagujući na demokratsko spljoštenje društva, još uvek želelo smatrati aristokratsku povučenost znakom izbora.
U svakom slučaju, odnos Stefana Georgea prema društvu nije bio polovičan. Želi li se u tom stavu najjače istaknuti element komičnosti ili element svesteničke usamljenosti, činjenica je da celi Jurjev život pokazuje doslednu težnju prema obliku duhovnog života. 'Ako se pretpostavi da je on poeziju zamislio kao svesteničku funkciju i stoga pesmu kao svesteničku gestu; Ako se dalje zanemari činjenica da je time potpuno krivo protumačio Nietzscheove namere i postigao upravo ono cega bi se njegov učitelj zgražavao, ostaje nam pesnik čije fenomenalne plastične moći ni na trenutak ne treba dovoditi u pitanje, i ljudsko biće, koje je pokazalo da on iznad svega ceni čistoću svojih načela.' Tako sam pisao nakon Georgeove smrti (Večernji dnevnik od 8. decembar '33.). Ta dosledna posvećenost poeziji ogledala se, podsetimo, i u formiranju kruga 'učenika', u izdavanju časopisa 'Blätter für die Kunst', pa čak i u celovitom ritualu, koji je trebao simbolizovati poseban položaj poezije.
Nesumnjivo je mnogo toga u tim nastupima što graniči sa snobizmom i afektacijom. Danas više nije moguće deliti stajalište Georgeova 'duhovnog biografa', Friedricha Woltersa, koji je pesnika hvalio na najpreteranije načine. Uz svo dužno poštovanje prema Georgeovoj poeziji, neće se moći poštedeti najoštrije kritike kako bi se otkrila 'tajna' koju Stefan George i njegov krug pokušavaju sakriti od očiju profane gomile. Barem nas cilindar, svečani kaput i stilizirana kravata više ne moraju impresionirati.
George i Verwey: sličnost i razlika
Nedavno objavljena knjižica Alberta Verweya vrlo je važna za poznavanje Georgeovog života i dela. Verwey je pobliže poznavao Georgea i ima sećanja na njega iz godina između 1895. i 1928. Kontakt između dvojice pesnika bio je nekoliko puta prekidan razdobljima u kojima se nisu viđali; Dapače, prijateljstvo je kasnije znatno zahladilo, ponajviše zbog razlike u stavu prema nacionalizmu i svetskom ratu. Ali Verwey je poznavao Georgea tako intimno da se može smatrati jednim od najpouzdanijih svedoka. Tokom njihovog prijateljskog odnosa okupio ih je Toorop; reprodukcija tog crteža uključena je u biblioteku, kao i zanimljiva fotografija Georgea i njegovih bliskih osoba, na kojoj su Karl Wolfskehl, Alfred Schuler, Ludwig Klages i sam Verwey grupirani oko majstora; jedinstven dokument pesničkih lica!
Verwey je stoga svakako pouzdan reporter, jer (kao i mnogi osamdesetogodišnjaci kasnije u životu) izveštava o činjenicama s bolnom tačnošću i bez puno smisla za humor. Svaka šetnja, svaka tema razgovora beleži se s tolikom odgovornošću da se čovek ponekad zapita nije li ton previše svečan u odnosu na te životne detalje. Ljudi su, otkriva to celi stil Verweyeve knjige, 's pesnicima među sobom', a Verwey i sada odgovara zapravo samo pesnicima i njihovim poštovaocima. Otuda i nedostatak duhovite note. Verweyeva kritika Georgea svakako se ne tiče njegove poezije niti položaja tog pesnika u odnosu na društvo; u tom pogledu ove dve osobe su zaista potpuno srodne duše. Razlika se otkriva tek tamo gde temperament Georgea, sklonog 'drilovima', i više kosmopolitski orijentisanog Nizozemca Verweya otežava kombinaciju. U velikom ratu, koji je za Georgea imao gotovo apokaliptično značenje, otuđenje postaje svršena činjenica. Gledište koje je prevladavalo u Georgeovom krugu u pogledu rata tada je jasno izraženo Wolfskehlovim rečima: 'Wir haben ihn nicht gewollt, aber er ist von Gott'. Za Verweya, s druge strane, prema vlastitim rečima, rat je bio 'ništa više od površinskog kretanja, ni u čemu usporedivog s dubljim i dragocenijim životom duha i poezije'. Tako su dva temeljno vrlo srodna pogleda na poeziju i duh došla u nepomirljiv sukob zbog jedne trezne i nepoetične činjenice kao što je rat.
Saradnja; Georgeove licne ćudljivosti
Verweyeva razmišljanja ne utiču samo na samog Georgea, već i na njegov krug, a (nenamerno) elementi male ljudske prirode prilično snažno dolaze do izražaja. Verweyev govor odražava atmosferu 'života oko Georgea' tako tačno da je humor malog čoveka vidljiv iz samih činjenica. 'Ozbiljnost umetnosti', u kojoj su ti ljudi nekada bili jedno, a kasnije i 'u prepoznavanju majstorstva kojim je svako od nas izražavao svoju narav'. Tu se već oseća koliko je teška i važna bila pesnička odgovornost! “Zanimljivo je bilo”, piše Verwey o prvom susretu s Georgeom, “to što se poznanstvo pretvorilo u zajednički rad čim smo stigli u moju sobu. Pustio sam ga da sedne na stolicu ispred mog pisaćeg stola. Predstavio sam mu nizozemsku poeziju, skrenuo mu pažnju na neke pesme i preveo ih. Odmah je nacrtao ono što je postalo osnova za neke od njegovih kasnijih prevoda stihova.' Nakon prvog susreta usledila je plodna pesnička saradnja, takođe kroz zajedničke časopise; O tome opet vrlo savesno izveštava Verwey. U 'Blätter für die Kunst', na primer, Kloosovi soneti, fragmenti iz Gorterove 'Mei' i pesme samog Verweya pojavili su se u Georgeovom prevodu. Ali najvažnije su Verweyeve izjave o Georgeovoj osobenosti, koje on negde opisuje na sledeći način: 'Dok smo tako sedeli, odmah sam primetio da je njegovo (Georgeovo) lice bilo usko u profilu, ali široko napred, krst kakav ni kod koga nisam vidio tako jak, a koji je nesumnjivo predstavljao vezu bogatog čoveka.priroda sa strogim oblikom. Upravo je to bila veza koju sam prirodno voleo i koja mi je omogućavala da, pitajući i odgovarajući, i provociram i otvaram se. Osim toga, u njegovoj je glavi bilo manje tekuće celine nego lepe koordinacije i superpozicije različitih delova i slojeva. Nije bio jednostavno, već složeno biće, koje je uvek iznenađivalo velikom iskrenošću i prirodnošću. Vezan, ali nimalo neugodan ropstvo.'
Verwey takođe daje mnoge anegdote (uključujući Georgeov susret s Bollandom) i takođe govori gotovo veličanstveno o pesnikovim preuskim lakiranim cipelama, njegovim kravatama boje daždevnjaka i njegovom monoklu; Čini se da se sve ovo Verweyju nije činilo smešnim, čak ni kad je povezano s metafizičkim problemima, ili barem on to shvata vrlo ozbiljno. Meni je posebno smešna (ali očito ne i Verweyju, koji to ozbiljno priča) priča da se 'George žalio (Verweyu) na smelost s kojom je (mladi pesnik) Gutteling hodao pored njega'. Element poze i komedije ovde igraju vrlo važnu ulogu.
'učenici'
Niti se čini da su 'učenici', koje je George strogo disciplinovaoo, u Verweyevom opisu slobodni od afekta. Kad Ludwig Klages 'izbegne' sa sastanka, on je kao bolestan od škole! Hijeratika je usko povezana s pruskim drilom, što je vrlo jasno iz ovog odnosa između učitelja i učenika! Verwey daje sledeću, neprivlačnu sliku 'učenika' Wolfskehla: 'Bled, sa svojim raščupanim pramenovima i valovitim pokretima svog vitkog tela, on izgovara reč ili laže slušajući dvostruko većim od svojih kratkovidnih očiju, zadubljen u govornike. .' 'Inovator lepe izrade', Melchior Lechter, također je čudno biće. 'U njegovom domu u Kleiststrasse 3 nije bilo ničega - od spaljenih prozora do uveza knjiga i salveta - što nije napravio on sam ili napravljeno prema njegovim crtežima i pod njegovim nadzorom... To oko krune na stropu njegove sobe bile su naslikana imena Nietzsche, Wagner, Böcklin (sic! MtB), dovoljno mi je dokazalo da je živeo u drugačijem svetu od moga', kaže Verwey i argumentuje njegov zdrav razum. U biblioteci se takođe može naći sve samo ne ugodan portret ovog Lechtera; sedi na fotelji domaće izrade u nekakvom ezoteričnom shamberlouku. Upravo iz privlačnosti 'učenika' postaje jasno, čak i u nimalo polemičkom i prilično srodnom duhu Alberta Verweya, koliko je poetski misticizam à la Stefan George opasan.
Građa, koju je Verwey prikupio s dužnošću književnog istoričara, ostavlja konačnu prosudbu drugima; ali upravo kao materijal ono je od najveće vrednosti za proučavanje 'tajne' Georgea, što čini zanimljiv aspekt 'tajne' poezije.
MTB
Ovaj se članak pojavio kao Stefan George i Albert Verwey u Collected Works , svezak 4, stranica 270.
Нема коментара:
Постави коментар