Ceo roman u nastavcima vidi :
Romani u nastavcima br. 33 ( 12 delova)
Stajao je s Kate pokraj staze, slušajući. Čekajući. Nisu ništa više čuli. Čak ni krčanje statike.
Baš ništa.
"Je li mrtav?" reče Kate.
Marek joj ne odgovori. Brzo je otišao do Gomezičina tela, sagnuo se i počeo pretraživati blato. "Hajde," reče on, "pomozi mi naći taj rezervni marker."
o o o”
Tražili su nekoliko sledećih minuta, a onda je Marek zgrabio Gomezičinu ruku koja je već postajala bledosiva, a mišići su se počeli ukrućivati. Podigao je njezinu ruku, osećajući hladnoću njezine kože, i preokrenuo joj trup.
Telo pljusne natrag u blato.
Tad je primetio da je Gomezova nosila narukvicu od isprepletene tanke špagice oko zgloba na ruci. Marek je nije ranije primetio; činilo se da je to deo njenog kostima. Naravno, bila je potpuno pogrešna za to vreme. Čak bi i skromna seljakinja nosila narukvicu od metala, ili od izrezbarenog kamena ili drveta, ako bi uopste išta nosila.
Ovo je bila hipijevska moderna stvarčica. Marek je znatiželjno dotakne, i bio je iznenadjen kad je otkrio da je čvrsta, gotovo poput kartona. Okrenuo ju je na zglobu, tražeći kopču. Nešto nalik na poklopac otvori se u isprepletenoj špagici, i on shvati da narukvica prekriva mali elektronski merač vremena, poput ručnog sata.
Merač je pokazivao: 36.10.37
I odbrojavao je unazad.
Odmah mu je bilo jasno što je to. Bio je to brojač proteklog vremena iz stroja, koji pokazuje koliko im je vremena ostalo. Isprva su imali trideset sedam sati, a sad su izgubili oko pedeset minuta.
Trebali bismo ovo zadržati, pomisli on. Odvezao je narukvicu s njezine ruke, i zatim je omotao oko svog zgloba.
Zatvorio je mali poklopac. "Imamo merač vremena", reče Kate. "Ali ne i marker."
Tražili su još nekoliko minuta. I napokon, nevoljko, Marek je morao priznati tešku istinu. Markera nije bilo. A bez markera, stroj se neće vratiti. Chris je bio u pravu: bili su zarobljeni ovde.
36.28.04
U kontrolnoj je sobi alarm uporno zvonio. Oba su tehničara ustala od konzola i krenula iz sobe. Stern oseti kako ga je Gordon čvrsto zgrabio za ruku.
"Moramo krenuti", reče Gordon. "Zrak je kontaminiran hidrofluornom kiselinom. Platforma za prenos je otrovna. A plinovi će vrlo uskoro doći i ovde." Poveo je Sterna van iz kontrolne sobe.
Stern baci pogled na ekran, na hrpu greda u dimu na platformi za prenos. "Ali što ako se pokušaju vratiti kad nikog ne bude bilo?"
"Ne brinite", reče Gordon. "To se ne može dogoditi. Oštećenje će uključiti infracrvene senzore. Senzori trebaju dva metra sa svih strana, sećate se? Nemaju ih. Tako da senzori neće dopustiti strojevima da se vrate. Ne dok sve ovo ne raščistimo."
"Koliko će dugo trajati da se to raščisti?" "Prvo moramo izmeniti vazduh u špilji."
Gordon povede Sterna natrag do hodnika koji vodi do glavnog lifta. Bilo je mnogo ljudi u hodniku, i svi su odlazili. Njihovi su glasovi odjekivali u tunelu.
"Izmeniti vazduh u špilji?" reče Stern. "To je golem volumen. Koliko dugo to traje?"
Gordon reče: "U teoriji, devet sati."
"U teoriji?"
"Nikad to ranije nismo morali učiniti", reče Gordon. "Ali možemo to napraviti, naravno. Veliki ventilatori bi se trebali uključiti svakog trenutka."
Nekoliko sekunda posle, huka ispuni tunel. Stern oseti kako mu udar vetra pritišće telo, poteže odeću.
"I nakon što promene sav vazduh? Šta onda?"
"Ponovno izgradimo platformu za prenos i čekamo da se vrate", reče Gordon. "Baš onako kako smo planirali učiniti."
"A ako se pokušaju vratiti pre no što budete spremni?"
"To nije problem, Davide. Stroj će jednostavno odbiti. Vratiće ih tačno tamo gde su bili. Zasad."
"Znači da su nasukani", reče Stern.
"Zasad" reče Gordon. "Da. Nasukani su. I mi ne možemo napraviti ništa s tim u vezi."
36.13.17
Chris Hughes je potrčao do ruba litice i bacio se u ponor, vrišteći i mlatarajući rukama i nogama, obasjan sunčevom svetlošću. Šezdeset metara ispod video je reku Dordogne koja je vijugala kroz zeleni okoliš. Bilo je preduboko za pad. Znao je da je reka preplitka. Nije bilo sumnje da će umreti.
Ali onda je shvatio da površina litice nije okomita - šest metara ispod nalazio se izbočen deo tla koji je stršao ispod gornjeg ruba litice. Bila je to gola stena strmih uglova, s retkim pokrovom od niskog drveća i guštare. Tresnuo je na izbočinu, sletevši na bok, a udar mu je izbio vazduh iz pluća. Istoga se trenutka počeo bespomoćno kotrljati prema rubu. Pokušao je zaustaviti prevrtanje, hvatajući se očajnički za grmlje, ali ono je bilo preslabo, i trgalo mu se u rukama. Dok se kotrljao prema rubu, postao je svestan da dečak pruža ruku prema njemu, ali ju je Chris promašio. Nastavio se kotrljati, a stvari su izmicale kontroli. Sad je dečak bio iza njega, s užasnutim izrazom na licu. Chris je znao da će preći preko ruba; pasće. Tresne o drvo i proštenje. Osetio je oštar bol u trbuhu, koji se zatim proširio celim telom. Na trenutak nije znao gde je; osećao je samo bol. Svet je bio zelenobeo.
Polako je dolazio sebi. Drvo je prekinulo njegov pad, ali u tom trenu još uvek nije mogao disati. Bol je bila intenzivna. Zvezde su mu se vrtele pred očima, a zatim su polako počele da blede, i napokon je ugledao svoje noge koje su visile preko ruba litice.
I pomicale se. Pomicale se prema dole.
Drvo je bilo tanak bor, i njegova ga je težina polako savijala. Osetio je da počinje kliziti niz deblo. Nije se mogao zaustaviti. Uhvatio se za deblo i čvrsto primio. I upalilo je: više nije klizio. Povlačio se uz deblo, penjući se natrag na stenu.
Onda je, na svoj užas, ugledao kako se korenje drveta počinje odvajati od pukotina u stenj, i jedan po jedan se oslobadjaju. Bilo je samo pitanje vremena kad će se celo deblo osloboditi.
Tada je osetio potezanje za okovratnik i ugledao je dečaka koji je stajao nad njim, povlačeći ga natrag na noge. Dečak je izgledao razdraženo:
"Hajde, sad!"
"Isuse", reče Chris. Bučno je Ijosnuo na ravnu stijenu, hvatajući dah. "Daj mi samo minutu-" Strela mu je fijuknula pokraj uva poput metka. Osetio je vetar od njezina prolaska. Bio je zapanjen njezinom snagom. Pokrenut strahom, četveronoške se pomaknuo uz izbočinu, sagnuo, povlačio od drveta do drveta. Još jedna strela bila je odapeta prema dole kroz drveće.
Na litici iznad njih jahači su gledali dole prema njima. Crni je vitez povikao: "Budalo! Idiote!" i ljutilo izudarao strelca, izbijajući mu luk iz ruku. Više nije bilo strela.
Dečak povuče Chrisa za ruku prema napred. Chris nije znao gde je staza duž litice vodila, ali činilo se da dečak ima plan. Iznad njih su jahači okrenuli konje i uputili se natrag prema šumi.
Izbočina je završila uskim kukom, širokim ne više od tridesetak centimetara, koji je zavijao oko jednog ugla litice. Ispod kuka stranica stene bila je okomita sve do reke. Chris se zabuljio u reku, ali ga je dečak zgrabio za bradu i trzajem mu podigao glavu: "Ne gledaj dole. Dodji." Dečak se posve stisnuo uz stenu, grleći je, i počeo se oprezno pomicati uz izbojak. Chris je sledio njegov primer, još uvek hvatajući dah. Znao je da će ga panika nadvladati ako bude imalo oklevao. Vetar mu je potezao odeću, odvlačeći ga od litice. Pritisnuo je obraz uz toplu stenu, grabeći prstima, boreći se s panikom.
Video je da je dečak nestao iza zavoja. Chris se nastavi kretati. Zavoj je bio oštar, a staza ispod je propala, ostaviviši otvor. Morao ga je oprezno prekoračiti, ali onda je prošao zavoj i odahnuo s olakšanjem.
Video je da litica završava dugačkom zelenom padinom prekrivenom šumom, koja se nastavljala prema dole sve do reke. Dečak mu je mahao. Chris nastavi dalje, i pridruži se dečaku.
"Odavde je lakše." Dječak krene prema dolje, Chris iza njega, i Gotovo odjednom, shvatio je da padina nije tako blaga kako se činila.
Pod drvećem je bilo tamno, strmo i blatnjavo. Dečak se posklizne, odskliže niz blatnjavu stazu i nestane u šumi. Chris je nastavio, pažljivo birajući put prema dole, grabeći grane za potporu. Zatim i on izgubi tlo pod nogama, tresne na ledja u blato i odskliže se. Iz nekog razloga pomisli: Ja sam postdiplomac na Yaleu. Ja istoričar koji se specijalizuje za istoriju tehnologije. Kao da se pokušavao držati identiteta koji je ubrzano bledeo iz njegove svesti, poput sna iz kojeg se probudio, i sad ga je zaboravljao.
Naglavce klizeći u blatu, Chris se sudarao s drvećem, grane su mu greble lice, ali nije ništa mogao učiniti da uspori svoj silazak. Silazio je bez zaustavljanja.
o o o
Marek uz uzdah ustane. Na Gomezičinu telu nije bilo markera. Bio je siguran u to. Kate je stajala kraj njega, grizući usne. "Znam da je rekla da postoji rezervni. Znam to."
"Ja ne znam gde je", reče Marek. Nesvesno, Kate se počela češati po glavi, zatim je osetila periku i bol od čvrge na temenu. "Ova prokleta perika..."
Zaustavila se. Zagledala se u Mareka.
A zatim je otišla u šumu rubom staze. "Gde li je nestala?"
"Šta?"
"Njezina glava."
Našla ju je trenutak kasnije, iznenadivši se kako joj se činila malom. Glava bez tela nije jako velika. Pokušavala je ne gledati u batrljak vrata.
Susprežući gadjenje, čučnula je i okrenula glavu, tako da je gledala u sivo lice, oči bez pogleda. Jezik je napola izvirivao iz opuštene čeljusti. Muve su zujale u ustima.
Odmaknula je periku i odmah ugledala keramički marker. Bio je zalepljen za mrežu unutar perike. Odlepila ga je.
"Imam ga", reče ona. Kate ga preokrene u ruci. Ugledala je dugme sa strane, gde je bilo malo svetlo. Dugme je bilo tako maleno i usko da se moglo pritisnuti jedino noktom palca.
To je bilo to. Definitivno su ga našli.
Marek je došao do nje i zagledao se u komadić keramike.
"Izgleda mi kao da je to to", reče on.
"Znači da možemo nazad", reče Kate. "Kad god želimo."
"Želiš li otići nazad?" Marek je upita. Razmislila je o tome. "Došli smo ovde po profesora", reče ona. "I mislim da je to ono što trebamo učiniti."
Marek se nasmeja.
A onda su začuli tutnjavu kopita. Zaronili su u grmlje samo trenutak pre no što su šestorica konjanika progalopirala niz blatnjavu stazu, uputivši se dole prema reci.
o o o
Chris zatetura prema napred, do kolena u močvarnom tlu na rubu reke. Blato mu se zalepilo za lice, kosu, odeću. Bio je pokriven s toliko mnogo blata da je osećao njegovu težinu. Ugledao je dečaka pred sobom koji se već pljuskao vodom, perući se.
Probivši se pokraj poslednjih guštara uz rub vode, Chris klizne u reku. Voda je bila ledeno hladna, ali nije ga bilo briga. Gurnuo je glavu pod površinu, provukao prste kroz kosu i protrljao lice pokušavajući skinuti blato sa sebe.
Dotad je dečak već izašao na suprotnoj obali i sedeo obasjan suncem na stenovitom površinskom sloju.
Dečak reče nešto što Chris nije mogao čuti, ali je njegov umetak u uvu preveo: "Ti ne skidaš odeću kad se kupaš?"
"Zašto? Ni ti nisi?"
Na to dečak slegne ramenima. "Ali ti možeš, ako želiš."
Chris otpliva do druge strane i izadje napolje. Njegova je odeća još uvek bila vrlo blatnjava, a bilo mu je i hladno, sad kad je bio na vazduhu. Skinuo je odeću do remena i lanenih gaća, isprao vanjske delove odeće u reci, a zatim ih ostavio na kamenju da se osuše. Njegovo je telo bilo pokriveno ogrebotinama, masnicama i oteklinama. Ali njegova se koža već sušila, a sunce je bilo toplo. Okrenuo se licem prema gore i zatvorio oči. Čuo je tihu pesmu žena u poljima. Čuo je ptice. Nežno udaranje reke o obale. I na trenutak, osetio je mir kako se spušta nad njim, mir koji je bio dublji i potpuniji nego bilo šta što je ikad osetio u životu.
Legao je na kamenje, i mora da je zaspao na nekoliko minuta, jer kad se probudio, čuo je:
"Howbite thou speaks foolsimple ohcopan, eek invich array thou-art. Essay thousooth Earisher?"
Dečak je govorio. Trenutak kasnije začuo je tanahni glas u svom uvu, koji je prevodio: "Način na koji jednostavno govoriš sa svojim prijateljem, i način na koji si odeven. Ti si Irac, je li tako?"
Chris polako kimne, razmišljajući o tome. Dečak ga je očito čuo kako govori s Marekom na stazi, i zaključio da su Irci. Činilo se da nema zla pustiti ga da misli tako.
”Aye,47" reče on. ( da na francuskom )
"Aie?" dečak ponovi. Polako je oblikovao slog, povlačeći usne prema natrag, pokazujući zube. "Aie?" Činilo se da mu je ta reč strana.
Chris pomisli, on ne razume “aye”? Probaće nešto drugo. Reče: "Oui?"48( da na fr)
"Oui... oui... " Činilo se da dečaka zbunjuje i ta reč. Zatim se ozario. "Ourie? Seyngthou uorie?" a prijevod je bio: "Otrcan? Kažeš li otrcan?"
Chris odmahne glavom. "Govorim “yes”49." ( da na engleskom)Ovo je postajalo vrlo zbunjujuće.
"Yezz?" reče dečak, izgovarajući to kao siktaj.
"Yes", reče Chris, kimajući glavom.
"Ah. Earisher." Stigne prevod: "Ah. Irac."
"Yes."
"Wee sayen yeaso. Oriwis, thousay trew."
Chris reče: "Thousay trew." Njegov je umetak u ušima preveo njegove vlastite reči. "Govoriš istinu."
Dečak kimne, zadovoljan odgovorom. Trenutak su sedeli u tišini. Pogledavao je Chrisa od vrha prema dole i nazad. "Ti si plemenit."
Plemenit? Chris slegne ramenima. Naravno da je plemenit. Svakako nije razbijač. "Thousay trew."
Dečak promišljeno kimne. "I mislio sam da je tako. Tvoje ponašanje svedoči o tome, iako tvoja odeća ne pristaje tvom statusu."
Chris ništa ne odgovori. Nije bio siguran šta je time mislio.
"Kako ti je ime?" dečak ga upita.
"Christopher Hughes."
"Ah. Christopher od Hewesa", reče dečak, polako izgovarajući. Činilo se da procenjuje ime na neki način koji Chris nije razumeo. "Gde se nalazi Hevves? U irskoj zemlji?"
"Thousay trew." Još je jedna kratka tišina zavladala izmedju njih dok su sedeli na suncu.
"Jesi li vitez?" napokon ga dječak upita.
"Ne."
"Onda si paž", reče dečak, kimajući sam sebi. "To će biti dobro." Okrene se prema Chrisu. "A koliko ti je godina? Dvadeset jedna?"
"Dovoljno blizu. Dvadeset četiri." Ova vest naterala je dečaka da zatrepće od iznenadjenja. Chris pomisli, šta nije u redu s dvadeset četiri godine?
"Onda, dobri pažu, vrlo sam zahvalan na vašoj pomoći, što ste me spasili od sir Guya i njegove bande." Pokazao je preko reke, gde su šestorica konjanika stajala i gledala s ruba reke. Pustili su konje da piju iz reke, ali njihove se oči nisu micale s Chrisa i dečaka.
"Ali ja te nisam spasio", reče Chris. "Ti si spasio mene."
"Te?" Još jedan zbunjeni pogled.
Chris uzdahne. Očito, ovi ljudi nisu upotrebljavali skraćenice. Bilo je tako teško izraziti čak i najjednostavnije misli; taj ga je napor iscrpljivao. Ali pokuša ponovno: "No ipak, ja nisam spasio tebe, ti si spasio mene."
"Dobri pažu, vi ste preskromni", dečak odgovori. "Dugujem vam svoj život, i biće mi zadovoljstvo pobrinuti se za vaše potrebe, jednom kad budemo u dvorcu."
Chris reče: "Dvorcu?"
o o o
Kate i Marek oprezno su izašli iz šume i uputili se prema samostanu. Nigde na vidiku nije bilo jahača koji su odgalopirali niz put. Prizor je bio miran: ravno ispred njih bile su samostanske poljoprivredne parcele, označene niskim kamenim zidovima. U uglu jedne od parcela nalazio se visoki šesterokutni spomenik, ukrasno izrezbaren poput zvonika gotičke crkve.
"Je li to montjoie?" reče ona.
"Vrlo dobro", reče Marek. "Da. To je miljokaz, ili putokaz. Mogu se videti posvuda."
Kretali su se izmedju parcela, uputivši se prema tri metra visokom zidu koji je okruživao celi samostan. Seljaci u poljima nisu obraćali pažnju na njih. Na reci je tegljač plutao nizvodno s teretom pokrivenim tkaninom. Čamdžija na krmi veselo je pevao.
Blizu samostanskog zida bile su zbijene kolibe seljaka koji rade u poljima. Iza koliba on ugleda malena vrata u zidu. Samostan je pokrivao tako veliko područje da je imao vrata na sve četiri strane. Ovo nije bio glavni ulaz, ali Marek pomisli da bi bilo bolje prvo ovde pokušati.
Kretali se se medju kolibama kad on začuje rzanje konja i mekan utešan glas konjušara. Marek ispruži ruku i zaustavi Kate.
"Šta je?" prošapće ona.
On pokaže prstom. Na otprilike dvadeset metara, sakriven od pogleda iz jedne od koliba, konjušar je držao pet konja. Konji su bili bogato ukrašeni, sa sedlima pokrivenima crvenim baršunom obrubljenim srebrom. Traci crvene tkanine spuštali su im se niz slabine.
"To nisu konji za vuču", reče Marek. Ali nigde nije video jahače. "Šta ćemo sad?" reče Kate.
o o o
Chris Hughes je sledio dečaka prema selu Castelgarda kad mu u umetku u uvu odjednom zakrči. Začuo je Kate koja je govorila: "Šta ćemo sad?" i Mareka koji joj je odgovorio: "Nisam siguran."
Chris reče: "Jeste li našli profesora?"
Dečak se okrene prema njemu i pogleda ga. "Govorite li meni, pažu?"
"Ne, dečače", reče Chris. "Sam sebi."
"Sam sebi?" dečak ponovi, odmahujući glavom. "Vaš je govor teško razumeti."
U umetku u uvu Marek je govorio: "Chris, gde si ti dodjavola?"
"Idem u dvorac", reče Chris naglas. "Ovoga lepog dana." Pogledao je u nebo dok je govorio, pokušavajući to izvesti tako da izgleda kao da govori sam sa sobom. Začuo je Mareka kako govori: "Zašto ideš tamo? Jesi li još uvek s dečakom?"
"Da, vrlo lepog."
Dečak se opet okrene prema njemu, sa zabrinutim izrazom na licu. "Govorite li vazduhu? Jeste li vi zdravog uma?"
"Jesam", reče Chris. "Zdravog sam uma. Samo bih želeo da mi se moji drugovi mogu pridružiti u dvorcu."
"Zašto?" reče Marek u umetku u uhu.
"Siguran sam da će vam se pravovremeno pridružiti", reče dečak. "Govorite mi o svojim drugovima. Jesu li i oni Irci, takodje? Jesu li plemenita roda poput vas, ili su sluge?"
U uhu, Marek mu reče: "Zašto si mu rekao da si plemenit?"
"Zato što je to pridjev koji me opisuje."
"Chris, “plemenit” znači da si plemić", reče Marek. "Plemenit muškarac, plemenita žena. To znači plemenita roda. Privući ćeš pažnju na sebe i pitaće te neprilična pitanja o tvojoj porodici, na koja ne možeš odgovoriti."
"Oh", reče Chris.
"Siguran sam da vas to opisuje", reče dečak. "I vaše copains50 ( prijatelji)takodje? Oni su plemenitaši?"
"Govoriš istinu", reče Chris. "Moji su drugovi takodje plemenitaši."
"Chris, dodjavola", reče Marek u umetku. "Ne igraj se onim što ne razumeš. Tražiš nevolju. I ako ovako nastaviš, i dobićeš je."
o o o
Stojeći uz rub seljačkih koliba, Marek je čuo Chrisa kako govori: "Vi samo nañite profesora, u redu?" Zatim je dječak upitao Chri-” sa sljedeće pitanje, ali je ono bilo prekriveno navalom statičkih: smetnji.
Marek se okrenuo i pogledao preko reke prema Castelgardu. Mogao je videti dečaka koji je hodao malo ispred Chrisa.
"Chris", reče Marek. "Vidim te. Okreni se i vrati. Pridruži nam se ovde. Moramo ostati zajedno."
"Vrlo teško." :
"Zašto?" reče Marek, frustriran.
Chris mu nije direktno odgovorio.
"A ko, dobri gospodine, mogu biti jahači na drugoj obali?" Očito je govorio dečaku.
Marek okrene pogled i ugleda jahače na konjima na rubu reke koji su napajali konje, kako ih gledaju dok odlaze.
"To je sir Guy de Malegant, zvan “Guy Tete Noire”( crna glava ). On je u službi mog gospodara Olivera. Sir Guy je poznati vitez - po mnogim opačinama i ubistvima."
Slušajući, Kate reče: "Sad se ne može vratiti ovamo, zbog vitezova na konjima."
"Govoriš istinu", reče Chris.
Marek odmahne glavom. "Nije nas smeo uopste napustiti."
Škripa vrata iza njih natera Mareka da se okrene. Ugledao je poznatu figuru profesora Edvvarda Johnstona kako prolazi kroz bočna vrata samostanskog zida i izlazi na svetlo. Bio je sam.
35.31.11
Edward Johnston je na sebi imao pršnjak tamnoplave boje i crne štrample; odeća je bila jednostavna, s malo ukrasa ili veza, dajući mu konzervativan, učen izgled. Uistinu je mogao proći kao londonski crkvenjak na hodočašću, pomisli Marek. Verovatno je to bio način na koji se, na svom vlastitom hodočašću, oblačio Geoffrev Chaucer, još jedan crkvenjak tog vremena.
Profesor bezbrižno zakorači na jutarnje sunce, a zatim malo zatetura. Požurili su prema njemu i videli da je zadihan. Njegove su prve reči bile: "Imate li marker?"
"Da", reče Marek.
"Samo ste vas dvoje?"
"Ne. I Chris je ovde. Ali nije s nama." Johnston odmahne glavom, na brzinu iziritiran. "U redu. Brzo, stvari stoje ovako. Oliver je u Castelgardu," kimnuo je glavom prema gradu preko reke, "ali želi se premestiti u La Roque pre no što Arnaut stigne. Užasno se boji zbog tajnog prolaza koji vodi u La Roque. Oliver želi znati gde je. Svi u okolici su poludeli od želje da ga otkriju, jer ga i Oliver i Arnaut toliko žarko žele. On je ključ svega. Ljudi ovde misle da sam mudar. Opat me je tražio da pregledam stare dokumente, i našao sam-"
Vrata iza njih se otvore i vojnici u smedje-sivim opasanim tunikama nasrnuše na njih. Vojnici su Mareka i Kate išćuškali i srušili ih grubo na zemlju. Kate je skoro ostala bez perike. Ali s profesorom su bili oprezni i nijednom ga nisu dotaknuli. Hodali su s njegove obe strane. Činilo se da vojnici pokazuju poštovanje, kao da su mu zaštitna pratnja. Ustavši na noge i stresavši prašinu sa sebe, Marek je stekao osećaj da su dobili upute da ga ne smeju povrediti.
Marek je u tišini promatrao kako Johnston i vojnici uzjahujuci odlaze puteni.
"Šta ćemo sad?" prošapće Kate. Profesor se dotakne po glavi. Čuli su ga kako jednolično govori, kao da se moli: "Sledite me. Pokušaću nas sve spojiti. Vi idite po Chrisa."
35.25.18
Sledeći dečaka, Chris je stigao do ulaza u Castelgard: dvostruka drvena vrata, značajno osnažena gvozdenim okovima. Vrata su sad bila otvorena, a čuvao ih je vojnik u opasanoj tunici tamnocrvene i sive boje. Stražar ih je pozdravio rečima: "Postavljate šator? Postavljate tkaninu radi prodaje na tlo? Za prodaju na tržnici na dan turnira taksa je pet sola."
"Non sumus mercatores", rekao je dečak. "Mi nismo trgovci."
Chris je čuo stražara kako odgovara: "Anthoubeest, ye schule payen. Quinquesols maintenant, aut decem postea." Ali prijevod mu nije odmah usledio u uvu; shvatio je da stražar govori čudnom mješavine engleskog, francuskog i latinskog.
Onda je čuo: "Ako jeste, morate platiti. Pet sola sad, ili deset posle."
Dečak odmahne glavom. "Vidiš li trgovačku robu?"
"Herkle, non." U umetku: "Herkula mi, ne vidim."
"Onda ti je odgovoreno."
Usprkos svojoj mladosti, dečak je govorio oštro, kao da je naviknut na davanje naredbi. Stražar je jedva primetno slegnuo ramenima i okrenuo se.
Dečak i Chris prodjoše i udjoše u selo. Odmah unutar zidina bilo je nekoliko seljačkih kuća i ogradjenih parcela. Taj je deo gadno zaudarao na svinje. Prošli su pokraj kuća sa slamnatim krovovima i torova sa svinjama koje su roktale, zatim se popeli po stepenicama do krivudave popločene ulice s kućama od kamena s obe strane. Sad su bili u samom gradu.
Ulica je bila uska i prometna, a zgrade visoke dva sprata. Drugi sprat je bio izbočen tako da sunčano svetlo nije dopiralo do tla. Zgrade su sve imale otvorene trgovine na donjem spratu: kovač, stolar koji je takodjer izradjivao i bačve, krojač i mesar. Mesar s poprskanon pregačom od voštanog platna na makadamu ispred svoje trgovin klao je svinju koja je skvičala; opkoračili su oko krvi koja je tekla | navoja bledih creva.
Ulica je bila bučna i prepuna ljudi; smrad gotovo nadjača Chrisa dok ga je dečak vodio prema napred. Izbili su na popločeni trg s natkrivenom tržnicom u središtu. Na njihovim iskopinama ovo je bilo samo polje. Zastao je, gledajući uokolo, pokušavajući uporediti ono što je znao s onim što je sada video.
Na drugoj strani trga, dobro odevena devojka s košarom povrca u ruci požurila je prema dečaku i zabrinuto rekla: "Moj dragi! gospodine, vaša duga odsutnost zaista nemilice ljuti sir Daniela."
Činilo se da je dečak uzrujan što je vidi. Odgovorio je razdraženo: "Onda reci mom ujaku da ću ga pravovremeno doći videti."!
"Biće mu izuzetno drago", rekla je devojka, i požurila niz uzak prolaz.
Dečak je poveo Chrisa u drugom smeru. Nije više spominjao svoj razgovor, samo je nastavio dalje, mrmljajući sebi u bradu.
Sad su došli do otvorene poljane, ravno ispred dvorca. Bilo je to veselo i živahno mesto, s vitezovima koji su paradirali na konjima, noseći zastave koje su vijorile na vetru. "Mnogo je posetilaca danas," reče dečak, "zbog turnira."
Ravno ispred njih bio je podizni most koji vodi u dvorac. Chris: pogleda gore prema zidovima iznad njega i visokim kulama. Vojnici su hodali po bedemima, gledajući dole prema gomili. Dečak ga povede dalje bez oklevanja. Chris je čuo svoje stope kako šupljo odjekuju na drvetu od kojega je bio načinjen podizni most. Na ulazu su bila dva stražara. Osetio je kako postaje napet dok su se približavali.
Ali stražari uopste nisu obratili pažnju na njih. Jedan im odsutno kimne glavom; drugi im je bio okrenut ledjima i strugao blato s cipele.
Chris je bio iznenadjen njihovom ravnodušnošću. "Zar oni ne čuvaju ulaz?"
"Zašto bi?" reče dečak. "Dan je. I nismo pod napadom."
Tri žene s glavama zamotanima u belo sukno tako da su im se videla samo lica, izašle su iz dvorca noseći košare. Stražari opet jedva da ih primetiše. Blebećući i smejući se, žene izadjoše - a da ih niko ništa nije pitao. Chris shvati da se suočio s jednim od onih istorijskih anakro-nizama, tako duboko usadjenij da se nikad niko nije setio preispitati ih. Dvorci su bili uporišta, i uvek su imali ulaze koje se dalo braniti - jarke, podizne mostove i tome slično. I svi su podrazumevali da se ulaz strastveno branio u svako vreme.
Ali, kao što je dečak rekao, zašto bi to bilo tako? U vreme mira, dvorac je bio prometno društveno središte, ljudi su dolazili i odlazili kako bi videli gospodara, ili kako bi dopremili robu. Nije bilo razloga da se dvorac čuva. Pogotovo, kako je dečak rekao, tokom dana.
Chris se zatekao kako razmišlja o savremenim uredskim zgradama koje su imale čuvare samo noću; tokom dana, čuvari su bili prisutni, ali samo kako bi pružali informacije. I to je verovatno bilo ono što su i ovi stražari radili.
Dok je prolazio kroz ulaz, pogledom je okrznuo šiljke velike, gvozdene podizne rešetke koja je sad bila podignuta iznad njegove glave. Ta je rešetka mogla biti spuštena svakog trenutka, znao je. A kad bi bila, ne bi bilo ulaska u dvorac. Ni izlaza. Vrlo je lako ušao u dvorac. Ali nije bio siguran da će jednako lako i izaći.
o o o
Ušli su u veliko dvorište; kamen ih je okruživao sa svih strana. Ovde je bilo mnogo konja; vojnici koji su nosili smedje-sive tunike i sedeli su u malim grupama i jeli svoj podnevni obrok. Video je drvene prolaze visoko iznad sebe, koji su išli celom dužinom zida. “ Ravno ispred sebe ugledao je još jednu zgradu s tri sprata i kamenim zidovima, te kulama iznad njih. Bio je to dvorac unutar dvorca. Dječak ga povede prema njemu. Na jednoj su strani vrata bila otvorena. Jedini stražar na njima; žvakao je komad piletine. Dečak reče: "Mi smo za gospu Claire. Ona želi da joj ovaj Irac učini uslugu."
"Neka bude tako", progunña stražar nezainteresovano; oni udjoše unutra. Chris vide nadsvodjen prolaz ravno ispred sebe koji je vodio do velike dvorane gde je gomila muškaraca i žena stajala i razgovarala. Činilo se da su svi bogato odeveni; njihovi su glasovi odzvanjali od kamenih zidova.
Ali dečak mu nije dao previše prilike da gleda. Poveo je Chrisa uz uske, zavojite stepenice do drugog sprata, zatim niz kameni hodnik, i napokon u niz soba.
Chris reče: "Gospo?"
Dok je to govorio, crni je šešir odbačen i zlatna se kosa prospe niz njezina ramena. Lagano se naklonila. "Iskreno mi je žao, i molim vaš oprost zbog ove varke."
"ko ste vi?" reče Chris, zgranut.
"Zovu me Claire."
Digne se iz naklona i pogleda mu ravno u oči. Shvatio je da je starija no što je mislio, možda dvadeset dve ili tri. I vrlo lepa. Zine i ništa ne reče. Nije imao pojma šta reći, ili učiniti. Osećao se budalasto i neugodno.
U tišini, jedna od sluškinja pridje, nakloni se i reče: "Ako dopustite, ona je gospa Claire od Elthama, nedavno udovica sir Geoffrevja od Elthama, koji drži velike posede u Guvenneu i Middlesexu. Sir Goeffrev je umro od rana zadobijenih u Poitiersu i sada sir Oliver - vladar ovoga dvorca - biva zaštitnikom moje gospe. Sir Oliver smatra da se ona mora ponovno udati, i izabrao je sir Guya od Maleganta, plemića dobro poznatog u ovim krajevima. Ali taj brak moja gospa odbija."
Claire se okrene i prostreli devojku upozoravajućim pogledom. Ali devojka, nesvesna tog pogleda, nastavi blebetali. "Moja gospa govori celom svetu da sir Guyu nedostaje sredstava da odbrani njezina dobra u Francuskoj i Engleskoj. A ipak, sir Oliver će dobiti svoju nagradu od sklapanja tog braka, a Guy je-"
"Elaine."
"Moja gospo", reče devojka, brzo se povlačeći unazad. Ponovno se pridružila ostalim sluškinjama koje su šaptale u uglu, očito je kažnjavajući.
"Dosta priče", reče Claire. "Evo mog spasioca, paža Christophera od Hevvesa. On me oslobodio od grabežljivosti sir Guya, koji je želeo uzeti silom ono što nije mogao dobiti milom na sudu."
Chris reče: "Ne, ne, to uopste nije ono što se dogodilo-"
Prekinuo se kad je shvatio da svi bulje u njega otvorenih usta i raširenih očiju.
"Uistinu, on govori čudnovato", reče Claire, "jer dolazi iz nekog udaljenog kraja u zemlji Irskoj. I skroman je, kao što i dolikuje plemiću. On me jest spasio, stoga ću ga danas predstaviti svom zaštitniku, kad Christophera primerno odjenemo." Okrenula se jednoj od sluškinja. "Nije li naš glavni konjusar, paž Brandon, iste dužine? Idi i donesi mi njegov indigoplavi pršnjak, njegov srebrni pojas i njegove najbolje bele štrample." Dodala je devojci svoju vreću s novcima. "Plati mu koliko traži, ali budi brza."
Devojka odjuri. Dok je odlazila, prošla je pokraj natmurenog starijeg čoveka koji je stajao u seni i promatrao. Imao je na sebi bogatu odoru od smedeg baršuna s izvezenim srebrnim ljiljanima, i okovratnikom od hermelina.
"Kako je sada, moja gospo?" reče on, pristupajući napred.
Ona mu se nakloni. "Dobro, sir Daniele."
"Vratili ste se neozledjeni."
"Dugujem zahvalnost Bogu."
Natmureni čovek prezirno otpuhne. "Kao što biste i trebali. Vi iskušavate čak i njegovo strpljenje. I je li vaš put urodio uspehom jednakim njegovoj opasnosti?"
Claire se ugrize za usnu. "Bojim se da nije."
"Jeste li videli opata?"
Blago oklevanje. "Ne."
"Recite mi istinu, Claire."
Devojka odmahne glavom. "Sire, nisam. Bio je vani, u lovu."
"Šteta", reče sir Daniel. "Zašto ga niste pričekali?" "Ne usudih se, jer su ljudi gospodara Olivera upali u svetište kako bi silom odveli magistra. Bojala sam se da će me otkriti, te pobjegoh."
"Da, da, taj nevoljni magistar", sir Daniel je smrknuto razmišljao. "Svakome je na jeziku. Znate li šta govore? Da može učiniti da se pojavi u bljesku svetlosti." Sir Daniel odmahne glavom. Bilo je nemoguće reći veruje li on to ili ne. "On mora da je vešt magistar baruta." Izgovorio je to kao bar-uta, i polako, kao da je reč egzotična i nepoznata. "Jeste li imali prilike videti magistra?"
"Šta više, i razgovarah s njim."
"Da?"
"Kako je opat otišao, potražila sam ga. Jer, kako kažu, magistar je postao opatovim prijateljem zadnjih dana."
Chris Hughes se mučio pokušavajući slditi ovaj razgovor, i sa zakašnjenjem je shvatio da govore o profesoru. Rekao je: "Magistar?
Нема коментара:
Постави коментар